NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Žitija svetih » ŽIVETI I SLUŽITI LJUBAVI – ŽITIJE SVETOG ALEKSEJA MEČOVA

ŽIVETI I SLUŽITI LJUBAVI – ŽITIJE SVETOG ALEKSEJA MEČOVA

 

ŽIVETI I SLUŽITI LJUBAVI
Žitije Svetog Alekseja Mečova
 

 
GLAVA ČETVRTA – DELATNOST OCA ALEKSEJA U GODINAMA GRAĐANSKOG RATA I RAZARANJA
 
Izvesna Lidija Aleksandrovna, vaspitana u crkvenom duhu, imala je naviku da posećuje hramove sa svečanim bogosluženjem. Prazničnih dana, posle završetka liturgije, ona je često posećivala blisku joj porodicu Borisovih, davne poznanike oca Alekseja. Porodicu su sačinjavali; starica, Jelisaveta Aleksandrovna Borisova, sin lekar, sin pukovnik i dve kćerke. Upitali su je tamo: „Zašto Vi, koja ste posetili toliko hramova, niste bili na Marosejki, kod baćuške, oca Alekseja?“, – posle čega je čvrsto odlučila da poseti tu crkvu.
Naviknuta na ogromne crkve i manastire, bila je iznenađena činjenicom da tako poznat sveštenik služi u jednom malom, neuglednom, skoro neprimetnom hramu. Zauzela je mesto kod ulaza, pored kutije za sveće, izgarajući od želje da što pre vidi proslavljenog Baćušku. U jednom trenutku, ugledala je proćelavog sveštenika niskog rasta, kako ide sa kandilom, na bok spuštenim felonom[1] i razvezanom narukvicom[2], sa koje je visila dugačka vrpca. Hodao je sporo, a još sporije je kadio.
I ne pomislivši da to i jeste nastojatelj hrama, upitala je crkvenjaka koji je prodavao sveće: „Gde li je otac, Aleksej Mečov?“, i dobila odgovor: „Pa, evo ga.“ Napregnuto, ne skidajući pogled sa njega, posmatrala je čudnog, kako joj se učinilo, Baćušku, koji je i dalje bio usporen, kao da joj daje mogućnost da ga pomno osmotri. Odjednom, naglo se okrenuo i momentalno se obreo u oltaru, odakle se čuo njegov vozglas.
Po završetku liturgije, počeo je moleban sa čitanjem akatista pred čudotvornom ikonom Teodorovske Majke Božje. Za vreme čitanja akatista, njoj je izgledalo kao da ga Baćuška ne čita, već da besedi sa Caricom Nebeskom. Osetivši molitvenu toplinu, sasvim je zaboravila da treba da požuri kući.
Prva ispovest L. A. se desila u specifičnim okolnostima. U vreme Velikog posta, u sredu, došla je u crkvu i stala u red za ispovest. Ugledavši iza sebe bledu devojku prijatne spoljašnosti u beloj odeći, zaželela je da joj ustupi svoje mesto. Pre nego što je pristupila Baćuški, devojka je upitala: „Je li ovo crkva Nikola u Klenu, i je li ono baćuška, otac Aleksej?“ Dobivši potvrdan odgovor, pošla je prema analoju[3]. Odjednom, pogledavši na nju, Baćuška je sav pocrveneo. Ispružio je ruke kao da se ograđuje od nje, i odlučno joj izjavio da odmah napusti hram. Sa suzama, padajući na kolena, devojka ga je preklinjala da je primi. Međutim, bez obzira na njene strastvene, suzne molbe, otac Aleksej se sve više uzrujavao. Kada je ostavila novac, Baćuška ga je otresao na pod i zapovedio joj da istog trenutka napusti crkvu, a sam je, jako uzbuđen, otišao u oltar.
Svi su bili preneraženi događajem, tim pre, što su bili sigurni da Baćuška devojku nije poznavao, i da je ona bila prvi put u hramu. Posle izvesnog vremena, malo umiren, Baćuška je izašao iz oltara. L.A. mu je prišla u velikom strahu. Tiho i krotko joj je rekao: „Ne mogu da vas ispovedim.“ „Zbog čega, Baćuška?“ – uplašeno je upitala. „Dođite drugi put.“ Počela je, sa suzama, da ga moli da je ispovedi. „Dođite drugi put,“ – još jednom je ponovio Baćuška. Odmakla se od analoja i ostala do kraja bogosluženja. Napuštajući hram, Baćušku je okružio narod, među kojim je bila i L. A. Silno je želela da sazna zbog kog greha joj nije bila dopuštena ispovest. Oca Alekseja su ispratili sve do njegovog stana. Kada je pozvonio, vrata je otvorila devojčica, radosno uzvikujući: „Dragi tatice, najzad ste došli. Baš smo se načekali.“ Tada se Baćuška okrenuo prema L. A. i, blagoslovivši je, rekao: ,Doše ste se pripremili“ – i, nestao iza vrata. U tom trenutku je shvatila, da je bila lišena ispovesti zbog, preovladavajuće joj, radoznalosti.
L. A. je postala stalni posetilac hrama Nikola u Klenu i duhovna kći Baćuške. Radila je kao pomoćnik nadzornice dečjeg sirotišta organizovanog u podrumu hrama, odgovorala za čistoću crkve i, zatim, sedam godina provela pored kutije sa svećama. Baćuška joj je dao sobu u suterenu kuće, koju je I. D. Sitin sagradio u crkvenom dvorištu.
Jednom, dok je bila sa nadzornicom u sirotištu, potpuno neočekivano je ušao Baćuška. Bilo je već oko jedanaest sati uveče. Deca su odavno zaspala. Baćuška je bio bled i uzbuđen. Nikog ne blago 94 slovivši, užurbano je rekao: „Idite obe na ranu liturgiju; dobro zaključajte vrata i povedite brigu o svemu unutra dok se čitaju pomeni, da li je sve na mestu, da li je sve kako treba…“ Posle tih reči, tako je brzo izašao, da nisu stigle ni blagoslov da uzmu.
Desilo se to, otprilike, u utorak, a u četvrtak, za vreme rane liturgije, dok su se čitali pomeni, L. A. se setila Baćuškinog upozorenja i požurila da vidi da li je dole sve u redu. Jutro je bilo mrazno; sneg je škripao pod nogama. Pritrčavši vratima, dugo je pokušavala da napipa katanac, ali on nije bio na predviđenom mestu. Ramenom je gurnula vrata i, sa zaprepašćenjem i strahom, shvatila da su već bila otvorena. Tama ranog, zimskog jutra je primoravala da se upali lampa. Preturajući okolo, našla je katanac kod gvozdene kapije sa strane ulice, a spojnicu, oko praga sirotišta. Sa zebnjom je ušla u prostoriju da proveri da li je sve na mestu. Brzo je prošla kroz sve sobe i uverila se da deca čvrsto spavaju, a njihove stvari i kaputi leže nedirnuti. Izgleda da je zločinac čuo korake, škripu snega i – pobegao.
Sve dužnosti oko čišćenja hrama, L. A. je obavljala sama. Jednom, nešto pre poznatih događaja 1917. godine, jednog radnog dana, posle završetka liturgije, Baćuška je izašao iz oltara u kompletnoj odeždi i krenuo po crkvi: „Lidija, – reče joj naizgled ljutito, – kakve su to devojke oko tebe? Prozore peru devojke, ikone brišu devojke, čiste svećnjake, tresu tepihe, peru podove…“ Odgovorila mu je u nedoumici: „Baćuška, pa ja nemam ni jednog jedinog čoveka koji bi mi pomogao. Sve vreme čistim sama.“ Baćuška, mahnuvši rukom, opet reče: „Devojke, devojke, svuda ukrug devojke.“ Tu se ona jako naljuti i poče gorko da plače. Bilo joj je tako krivo što Baćuška sav njen trud pripisuje drugima. A Baćuška, nasmešivši se, uze da je smiruje: „Pa šta je sad?… Ja sam to samo onako…“ Tada su joj se Baćuškine reči učinile kao jako čudne. Međutim, dve godine kasnije, u hramu se formirala zajednica sestara koje su preuzele svu brigu o higijeni hrama. Tek tada je L. A. razumela Baćuškine reči.
U svojim uspomenama, jedna od duhovnih kćeri starca Varsonufija Optinskog, izvesna Serafima Iljinišna Stežinska, napisala je kako je posle smrti svoga starca (1912. g.), teško podnosila svoje duhovno sirotstvo, ne znajući kome da se obrati i gde da nađe utočište. Usrdno je molila Caricu Nebesku da joj ukaže na nastavnika, koji bi odredio dalji tok njenog života. O ocu Alekseju nije znala ništa.
Jedne večeri, prolazila je. pored crkve Nikola u Klenu i, zapazivši da je otvorena, ušla je. Završavala se svenoćna. Prišla je ikoni Teodorovske Majke Božje, zaustavila se ispred nje i, izlivajući svoj bol, usrdno molila Mater Božju da usliši njenu molbu i podari joj duhovnog oca i nastavnika. Bogosluženje se završavalo, a ona je i dalje stajala, ne skidajući pogled sa lika Carice Nebeske.
Iznenada, na soleji, baš iza ikone Teodorovske Majke Božje, pojavio se otac Aleksej, već preobučen u rasu[4]. Prišao je Serafimi Iljinišnoj, radosno je blagoslovio i rekao: „Ne tuguj, nego sutra dođi u moj dom. Živećeš kod mene, a ja ću biti tvoj duhovni otac.“ Primivši ove neočekivane reči kao odgovor na svoju molitvu, ona ih je poslušala bez premišljanja; uselila se kod Baćuške i usrdno i samopožrtvovano mu služila u svemu, kako je samo umela, sve do njegove smrti. Baćuška ju je nazivao „svojim ekonomom“.
Prve godine posle revolucije bile su posebno teške za sve; ukidanje privatne svojine i preduzeća, zatvaranje privatnih obrazovnih institucija, štrajk predavača, demoralizacija školske omladine, smene profesora, opusteli univerziteti, zatvaranje duhovnih škola, zatvaranje Kremlja, rasturanje manastira, nacionalizacija crkvene imovine, skrnavljenje svetih moštiju, previranja i podele među sveštenstvom, borba partija i istovremeno, burno hrljenje stanovništva u hramove, religiozne javne rasprave, skoro svakodnevne večernje besede – predavanja učenih propovednika i istaknutih bogoslova u crkvama, i sve to, usred sve veće gladi, hladnoće, tifusa i ostalih bolesti.
Stradanja su povećavala priliv onih koji su od Baćuške tražili pomoć i podršku. Počeo je da prima posetioce skoro svakodnevno, u vreme slobodno od službi. Kod njega se na prijem čekalo satima i danima. Dolazile su i žene sa maramama, kao i figure stradalnika u nevolji i duševno smeteni mladići, učenici, čak i ljudi sa stranim akcentom. U letnje vreme, posetioci iz provincije su sa svojim uprtnjačama, očekujući svoj red, noćili na travi, u dvorištu crkve pored Baćuškine kuće. „Sada je takvo vreme, kada svi pustinjaci i zatvornici treba da izađu na služenje narodu“, – govorio je Baćuška, i celog sebe posvećivao ublažavanju tuđe patnje.
Zima 1918. godine počela je dosta rano i bila vrlo teška i surova. Od oktobra je počeo mraz sa temperaturama i do 25 stepeni. Zbog nedostatka ogreva, u stanovima i državnim institucijama se zamrzavala voda. Radilo se i spavalo u bundama. Nužda je sve naterala da nabave gvozdene peći, kojima se čunak odvodio kroz prozorčić za provetravanje. U pećima koje su se nalazile u sobama, mogli su da se koriste kao ogrev hartija, razna starudija i iverje. Onako, kako se peć brzo zagrevala, ona se isto tako brzo i hladila, puneći prostor dimom i garom. Međutim, na takvim pećima ste mogli da zagrejete vodu i skuvate krompir. Postepeno, gde god je to bilo moguće, ljudi su počeli da seku tarabe, vrata, ograde od pruća, krstove na grobovima, koristeći ih za potpalu. Mnogi su sa sankama išli izvan grada u obližnje šumarke, u potrazi za granjem i drvima. Kako je ko znao i umeo, sekli su svako drvo na koje bi naišli. Nabavka smrznutog krompira, konjetine ili nesamlevene pšenice, doživljavala se kao prava sreća.
U gradu je prestao tramvajski saobraćaj, svuda je moralo da se ide pešice. Budući da se u preduzećima periodično delilo ponešto od namirnica, stanovnici su se trudili da se negde zaposle; svakog jutra, reke službenika i radnika, sa mrežama za namirnice, torbama i saonicama, preplavljivale su ulice i trotoare surove i sumorne prestonice i, u nadi da će im nešto dopasti tog dana, žurili na posao. Zajedno sa glađu, pojavila se teška forma gripa, takozvana „španjolka“ i tifus, koji su kosili stanovnike Moskve.
U to vreme, razrađen je plan „popunjavanja“ stanova, po kome je svaki građanin mogao da koristi samo određenu stambenu kvadraturu. U ostatak prostora izvan norme, građanin je mogao da useli nekog po svom nahođenju, ili se prostor naseljavao ukazom nadležnih vlasti reona. Stanovništvo koje nije imalo zaposlenje, upošljavalo se na raščišćavanju železničkih pruga, istovarivanju vagona i tome slično.
Kroz sva ta iskušenja je prošao i baćuška, otac Aleksej; i kod njega je na stolu bio pečeni krompir u ljusci, koji se jede neočišćen; i on je u sobama imao gvozdene peći, a osim Serafime Iljinišne, primio je u stan još dve devojke, svoje duhovne kćeri. Crkva je, takođe, bila bez grejanja; ali, bez obzira na hladnoću, ona se svakodnevno punila vernicima, koji su stizali iz svih delova grada.
Tmina. Rano ujutru i kasno naveče, nije bilo ni jedne duše na ulicama – eho koraka se mogao čuti na suprotnoj strani ulice u dvorištima usamljenih kuća, lišenih ograde. Širile su se priče o banditima nazvanih „skakači“, koji se u večernjim satima pokrivaju belim pokrivačima i sa lampom na čelu, napadaju i pljačkaju usamljene prolaznike na pustim ulicama, a onda, uz pomoć federa pričvršćenih za đonove, preskaču preko niskih ograda i skrivaju se.
Ali, bilo je strašno samo ako o tome ne zna Baćuška, a ako je on znao i dao blagoslov za put, onda je sve bilo u redu. Snažna vera u njegovu molitvu i zaštitu, činila je neustrašivim mlade devojke, žene, starice, a da i ne govorimo o muškarcima. Česta ispovest i pričešće, bodrili su, davali snagu i mir u najmračnijim danima sveopšteg raspada.
Završavala bi se svenoćna, obična i svakodnevna, za njom bi išla beseda, posle koje je Baćuška, po običaju, išao na amvon, zatim bi silazio sa soleje prema rešetki i sve blagosiljao; neki bi se već razišli, a većina bi ostala i ispraćala ga kroz dvorište sve do stana. Usput bi se dobrodušno, hrabreći ih, šalio i svakom se obraćao po imenu: „Njuška…“, „Manjuška…“. Popeli bi se stepenicama na prvi sprat; na ulaznim vratima stana, on bi opet sve blagoslovio uz svoj uobičajeni osmeh koji je sokolio: „Hajde, Šurka, idi kući da te ‘skakači’ ne uhvate…“ I strah, i tama kasne večeri i ranog zimskog jutra razvejali bi se… Išlo se kući sa svetlošću i radošću u duši, bez obzira na sve životne teškoće i lišavanja.
I tako, služi Baćuška posle liturgije moleban vodoosvećenja pred Teodorovskom ikonom Majke Božje. Pod hladan, na Baćuškinim nogama valjenke[5]; spušta krst u ledenu vodu: „Hajde Lidija, brže, brže…“ Lidija Aleksandrovna užurbano dodaje peškir kojim se briše krst, a baćuškine ruke su skroz crvene a prsti ukrućeni, da se jedva savijaju.
Ili, jedne nedelje; hram prepunjen, pevaju svi prisutni. Baćuška, sav bled i mršav, u nisko namaknutoj kamilavki, izlazi pred otpust[6] na amvon da propoveda. Govori o Božjoj blizini, o Njegovoj postojanoj ljubavi koja se ispoljava čak i u nedaćama; jadikuje zbog zlobe i mržnje koji se svuda šire; sa suzama iznosi potresna svedočanstva ljudske bezdušnosti; sa žaljenjem govori o slepilu i ljudskoj nepopravljivosti čak i u takvim, teškim vremenima; a za to vreme, on, ispunjen nerazorivom verom u neiskazanu dobrotu Božju, kao da se pretvara u granitnu stenu, koja se nepokolebljivo uzdiže nad unaokolo uzburkanim, svirepim talasima opše pometnje, patnje i suza.
U hladnoj crkvi Baćuška se često razboljeva od prehlade. Leži u postelji, međutim, svi koji žedno očekuju njegovu pomoć i dalje, u dugom redu, stoje na stepeništu. Po dvoje ih puštaju u malo predsoblje da se ogreju, a po jednog u trpezariju. Usred sobe je peć sa dimnjakom koji izlazi na prozorčić. Sirovo iverje više dimi nego što gori i soba je puna dima. Baćuška leži na krevetu, a oči mu crvene, suzne od dima. Ali, i dalje je prisutna ona ista ljubav, svetlost i osmeh: „Zašto me tako retko posećuješ?“ „Pa, Baćuška, vi ste stari i bolesni, kako da vas uznemiravam?…“ – „Kako to star, ti me vređaš, još ću i da se naljutim, ja sam još mlad… Ne, ne, samo ti dolazi kod mene…“
Spasavajući se od gladi, Moskovljani odlaze u žitorodne krajeve na jug, u Ukrajinu. Neki su za to tražili blagoslov od Baćuške. „Baćuška, sve ćemo ovde da prodamo, tamo ćemo da kupimo kuću, kravu i ostaćemo da živimo.“ Baćuška šeta po sobi: „I, kuda ćete da odete?…“ – „U Ukrajinu, Baćuška, ovde ćemo sve da prodamo, a tamo da kupimo. Kažu, tamo ima svega…“ Sve tako, ćuteći, Baćuška ide po sobi od prozora do vrata i nazad, kao da nešto osmišljava. Zatim, prilazi posetiteljki koja sedi pored njegovog stola, naklanja se, odmiče njenu maramu i pravo u uho joj govori: „Nema tamo ničega…“
Izlazi tako Baćuška posle svenoćne da besedi; spolja slab i bled posle bolesti, ali silan duhom. Dirljivog izgleda, sa slabim pokretima, obuhvata pogledom sve prisutne i počinje: „Eto, dragi moji, bio sam bolestan, i za to vreme čitao Bibliju; i evo, dragi moji, poslušajte šta kaže prorok Zaharija: Dva će se djela istrijebiti u njoj (zemlji, prim. prev.) i poginuti. Jedne, govori Gospod, istrebiću bolešću, a druge glađu. A treći deo – pretopiću ih.Obratite pažnju kako govori Gospod – Pretopiću ih…To jest, kada budete kao olovo rastopljeni, tada ćete razumeti, dragi moji, da ste pred Bogom vi – ništa. Sa smirenjem: Gospode, ništa sam.’ – I tu ću trećinu metnuti u oganj, i pretopiću ih kako se pretapa srebro.
Eto, mnogi u ovom času žele da otputuju kojekuda; neki u Ukrajinu, neki na jug, da izbegnu glad. Onda poslušajte, dragi moji, šta govori Gospod kroz proroka Jeremiju narodu judejskom, koji je On predao u ropstvo caru Vavilonskom, koga su se oni bojali i želeli da pobegnu od njega u Egipat: Ako ostanete u ovoj zemlji, sazidaću vas, i neću vas razoriti, i nasadiću vas i neću vas istrijebiti; jer mi je žao sa zla koje sam vam učinio. Ne bojte se cara Vavilonskoga, kojega se bojite; ne bojte ga se, govori Gospod, jer sam ja s vama da vac sačuvam i da vas izbavim iz njegove ruke. I učiniću vam milost da se smiluje na vas, i vrati vac u zemlju vašu. Ako li rečete: nećemo da ostanemo u toj zemlji,… idemo u zemlju Misirsku, da ne vidimo rata i glasa trubnoga ne čujemo i ne budemo Gladni hljeba, i ondje ćemo se naseliti, onda čujte riječ Gospodnju, koji ste ostali od Jude; ovako veli Gospod nad vojskama, Bog Izrailjev: ako vu okrenete lice cvoje da idete u Misir i otidete da se naselite ondje, ondje će vac u zemlji Misirskoj stignuti mač kojega se bojite, i Glad, radi koje se brinete, goniće vas ondje u Misiru i ondje ćete pomrijeti… Znajte dakle da ćete izginuti od mača i od Gladi i od pomora na mjestu kuda ste radi otići da se stanite (Jerem. gl.42, st. 10-16,22)“.
Baćuška je sve upozoravao, da je opasan korak da se nekuda beži. Onima koji su dolazili kod njega otvarao je Bibliju i ukazivao na isto mesto. Ne sme se bežati od lica Gospodnjeg, od gneva Njegovog. One što su odlazili u inostranstvo, opominjao je da ne pokušavaju da „spasavaju Rusiju“. „Mi smo krivi, mi smo sagrešili pred Gospodom, – govorio je, – i niko drugi.“ „Niko ne bi trebalo da odbije da pije opšterusku čašu nevolje i kazne, koju je dao Gospod.“
Pokazalo se da je Baćuška bio u pravu. U toku leta 1919. godine, dogodila se neviđena suša u središnjem pojasu Rusije, a posebno na jugu, na teritoriji cele Ukrajine. U Moskvi su, iz svih crkava, išle litije[7] na Crveni trg, zbog molebana za izbavljenje od suše. Patrijarh je objavio nedelju posta i pokajanja. Zbog posledica nerodice, gladi i drugih nedaća, izumrla su cela sela i naselja, a među njima i oni, koji su tuda pobegli da se spasu gladi. Mnogi se nisu vratili. Međutim, one, koji su odlazili u druge oblasti da nabave hleb i namirnice, ili da se oporave od iznurenosti, Baćuška je, većinom, drage volje blagosiljao. .
Sva putovanja sa njegovim blagoslovom završavala su se uspešno, mada su ih pratile raznorazne poteškoće. Obično se putovalo u teretnim vagonima, gde su, na svojim stvarima, na podu, spavali jedni do drugih muškarci i žene. Zimi bi, na sredini vagona, na limu, palili vatru. Palili su krhotine od vagona; odlomili bi negde dasku ili dve, ne razmišljajući ni o čemu, samo da se ne smrznu. Teško se disalo u takvom vagonu; dim je neizdrživo štipao oči. U povratku su vozove zaustavljali vojni zaštitni odredi. Vojnici su pretraživali putnike, oduzimali sve što je bilo zabranjeno da se vozi, ili, ako je to što se prevozilo prevazilazilo dozvoljene norme.
Prilazi, tako, voz vojnom kontrolnom punktu. Putnici su nervozni i pokušavaju da nekako sakriju svoje stvari. Jedna pristojna intelektualka zavukla je pod suknju šta je mogla, ali glava krupnog gusana sve vreme izviruje, koliko god se ona trudila da je sakrije; čim je podvuče pod jednu stranu suknje, ova izviri na drugu. Njena uznemirenost raste, međutim, u isto vreme, primećuje u uglu vagona ženu, koja ima mnogo više namirnica od nje, ali ne pokazuje ni najmanje znake zabrinutosti i ne pokušava ništa da sakrije. To ju je zainteresovalo. Kada je prošla opasnost, radoznalo je upitala, zašto je jedino ona, usred sveopšte nervoze, ostala tako hladnokrvna i mirna. „Mene je na put blagoslovio baćuška, otac Aleksej, moj duhovni otac, i ja znam da zbog njegovog blagoslova sve mora da bude dobro. On je – veliki čovek.“
I, započeo je razgovor. Posle pitanja ko je otac Aleksej, gde služi i kako ga je upoznala, nepoznata je počela priču i o sebi. Desilo joj se da je počinila veliki greh i nigde nije mogla da nađe mira. Šta god radila i gde god se nalazila, svuda ju je pratila jedna misao: „Neće Gospod oprostiti greh.“ Ni ispovest je nije smirivala. Jednom prilikom, išla je trotoarom jedne od moskovskih ulica, držeći u glavi sve istu misao koja je polako prelazila u očajanje, kad, iznenada, začu iza leđa glas: „Ta, oprostio je, oprostio, oprostio je Gospod tvoj greh…“
Okrenuvši se u magnovenju, ugledala je omalenog sveštenika, koji je prelazio sa trotoara, kojim je ona išla, na suprotnu stranu ulice. Osetivši odmah olakšanje, sustigla ga je, saznala gde služi, počela da dolazi kod njega i, od tada, bez njegovog blagoslova ne radi ništa. Njegov blagoslov ima veliku silu. Posle takve priče, saputnica te žene je i sama došla kod Baćuške i postala njegova duhovna kćer.
Krenula je, sa Baćuškinim blagoslovom, u Kursku guberniju, u nabavku hleba, 16godišnja devojka. Na putu nazad, noćnim vozom, u mraku je osetila da je dodiruje vojnik koji je spavao pored nje. Preplašena, odmakla se od njega koliko je mogla, ali nije se imalo kud – svi okolo spavaju mrtvim snom. Dušu joj je zahvatio nemir, ali, monotoni, polagani zvuk točkova teretnog vagona uspavao je strah, a dremež sklopio oči. Za vreme tog lakog dremeža, odjednom je videla sebe u crkvi na Marosejki… traje služba… mnoštvo naroda i dim iz kadionice… i najedanput, negde iz daljine, u oblaku tog dima pojavljuju se obrisi Baćuškine figure… on se približava, približava se, ozareno se osmehujući… evo ga pored nje: „Ja sam te blagoslovio i ništa se ne boj… ništa ti se neće desiti.“ Otvorila je oči – svi čvrsto spavaju. Vratila se srećno kući.
Sestra te devojke zamolila je Baćušku za blagoslov da prati svoju sustanarku, koja je putovala u Ufsku guberniju kod majke, a bojala se da putuje sama. Baćuška ju je blagoslovio i na rastanku rekao: „A momka ostavi tamo.“ Nasmejala se kada je došla kući – Baćuška uvek ume da kaže nešto zabavno. Kada se vratila sa puta, izjavila je: „Stvarno sam tamo našla momka, dopao mi se i počeću sa njim da se dopisujem. A njegovo prezime je – Zagranični[8].“ Otišla je kod Baćuške. On ju je dobronamerno saslušao, zapovedio da ga zaboravi i da mu ne piše.
Nedugo zatim, obe sestre su došle na službu u Baćuškin hram. Posle liturgije, one su, zajedno sa gomilom sveta, krenule da isprate Baćušku do njegovog stana. Istrčale su napred, stale na odmorište stepenica njegove kuće i, zajedno sa mnoštvom bogomoljaca na stepeništu, iščekivale Baćušku da ga još jedanput pogledaju.
Među pratiocima, pored Baćuške je često išao lekar (profesor Petar Aleksandrovič Pavlov, koji je živeo u blizini hrama, u zgradi br. 9, na Marosejki), dostojanstvenog izgleda i spoljašnosti, koji je u tim momentima zaboravljao svu svoju dostojanstvenost, ko je i šta je, i pretvarao se, kao i ostali oko njega, u malo dete. Dok se još peo po prvom stepeništu, Baćuška je, izdaleka, primetio dve sestre i, poravnavši se sa njima, zaustavio se, okrenuo, i uz osmeh, glasom u kome se osećala topla molba, obratio se lekaru: „Doktore, jedna moja duhovna ćerka je doputovala iz inostranstva i ima bolove u srcu. Jako vas molim da joj pomognete…“
Doktor je vrlo ozbiljno saslušao Baćušku i izrazio svoju spremnost da uvek, bilo kome, ukaže pomoć ili uslugu. A Baćuška je, ne gledajući na sestre, osmehujući se onako, za sebe, krenuo naviše, blagosiljajući levo i desno sve prisutne, sve do samih vrata svoga stana. Obe sestre su odmah shvatile Baćuškinu aluziju, tiho gurnule jedna drugu laktovima i veselo otrčale kući, kao da su dobile krila posle njegove vesele šale.
Nevolje i lišavanja su probudile uspavane duše, oživelo je stremljenje ka Crkvi, hramovi su počeli da se pune, ne više samo ravnodušnim izvršiocima ustanovljenih tradicija, već ojađenim moliocima, koji su, u suzama, žedno očekivali živu reč podrške… U mnogim crkvama, pa i u crkvi Nikola u Klenu, počeli su, u večernjim časovima, da drže cikluse predavanja na razne teme, istaknuti bogoslovi i propovednici (otac Vladimir Strahov, N.Kuznjecov i dr.). Hram je u to vreme, obično, bio prepun.
Posle zatvaranja duhovnih škola, svi oni koji su želeli da se posvete služenju Crkvi počeli su da se pripremaju za pastirstvo u praksi ugledajući se na istaknute pastire, držeći se njihovih reči i vaspitavajući se na njihovom primeru. Osobiti autoritet je imao baćuška, otac Aleksej. I u njegovom hramu okupilo se nekoliko sveštenoslužitelja – mladih sveštenika i đakona.
1919. godine, primio je sveštenički čin Baćuškin sin, Sergej Aleksejevič. Hirotonisan je za đakona na Lazarevu subotu, a za jereja – na Veliki Četvrtak. Kao čovek dubokog uma, otac Sergej je nasledio od oca široko, plameno srce i sa velikom revnošću stupio na put služenja Crkvi. Ubrzo mu se pridružio otac Sergej Durilin, a za njim, otac Petar Konstantinov, koji se, zbog mesta odakle je dolazio, zvao Zagorjanski, zatim otac Lazar Sudakov i dr.
Posebno je bio blizak baćuški, ocu Alekseju, otac Lazar, zbog svog smirenja i krotkosti. Otac Lazar se obratio Baćuški da mu da blagoslov za monašenje u Nilovoj pustinji[9]. Baćuška ga je ostavio kod sebe: „Ti si riđ, i ja sam riđ, – prostodušno je rekao Baćuška, – hajde da zajedno služimo. Imaćemo mi svoj manastir.“ Otac Lazar je primio k srcu Baćuškine reči i postao njegov iskreni i predani poslušnik.
Otac Lazar je voleo molitvu. Često je, da ne bi smetao svešteniku koji je služio u hramu, služio svenoćnu u svojoj sobi, gde su se okupljala njegova duhovna deca, kao i mnoga braća i sestre Marosejskog hrama. Bilo ih je toliko, da su punili ne samo njegovu sobu, već i hodnik i predsoblje. Krotak i tih, samo je dve godine odslužio sa Baćuškom. Imao je tešku srčanu manu i upokojio se iznenada, 25. 12.1922. godine, baš na dan Rođenja Hristovog (po starom kalendaru, prim. prev.). Rano izjutra, spremajući se za liturgiju, on je pao, da se više nikad ne podigne.
Tog, poslednjeg posta, otac Lazar se osećao osobito loše. Kao da je predosetio blizinu kraja, poželeo je da, neodložno, služi svaki dan, do samog Praznika; i služio je svih šest nedelja, nikome se ne žaleći na svoju iznemoglost. Na Badnje veče, bio je kod Baćuške u stanu, duboko i skrušeno se ispovedio, a ujutru, pred početak liturgije Velikog praznika, neočekivano je na amvon izašao otac Sergije i proglasio mu Večnuju pamjat.
Baćuška je duboko preživljavao njegovu smrt.Pošto se i sam pripremao za odlazak, nameravao jeda mu preda mnoga svoja duhovna čeda. Pred opelom,sestre i braća ostala su u crkvi i celu noć, naizmenično, čitali Jevanđelje i Psaltir[10] pored kovčega pokojnika. Bilo je sve tako tiho, svetlo i mirno. Uveče su se mnogi skupili kod Baćuške u stanu, da odaju poštu ocu Lazaru. U jednom trenutku, prebirajući po uspomenama, Baćuška reče: „Eto, otac Lazar je svojim poslušanjem za dve godine uradio to što je bilo potrebno – uspeo je da se pripremi. Niko me nije tako slušao, kao on.“ Baćuška je govorio, između ostalog, da je i njegov odlazak blizu.
Zajedno sa sveštenoslužiteljima, oko Baćuške su se sve više okupljale mlade duše, koje su gorele od želje da posluže Hristu. Osetivši u njemu i njegovim rečima ono što je tražilo i za čim je davno žudelo njihovo srce, oni su postepeno formirali snažno jezgro u crkvi, iako je, u tom trenutku, sve to izgledalo neorganizovano i imalo slučajni i stihijski karakter. Neki su stalno bivali u crkvi; ujutru – na liturgiji, pred odlazak na posao (počinjala je u 6 sati ujutru), i uveče – na svenoćnoj, dolazili su pešice iz raznih delova grada, zaboravljajući i na oskudne obroke, kojima su se, u to vreme, zadovoljavali Moskovljani.
Mnogi su, pri tom, u različitim konfliktnim situacijama, morali da se izbore sa roditeljima i rođacima, koji, zbog ukorenjenih stavova da česti odlasci u hram predstavljaju fanatizam i licemerstvo, nisu mogli da razumeju svoju decu.
Mladi Baćuškini saslužitelji podelili su između sebe dane u nedelji; svaki sveštenik je imao svoj dan kada je služio liturgiju, a prethodnog dana bi služio svenoćnu.
Osim toga, svaki bi, jednom nedeljno, posle večernje, propovedao. Otac Sergije je za svoje besede birao svete oce: Avu Doroteja, Lestvicu, Dobrotoljublje… Uman i obrazovan, dobro je vladao umećem reči i tako privukao mnogo intelektualne omladine. Za njih su te besede bile pravo otkrovenje – u tolikoj meri je bilo zaboravljeno i izgubljeno svo crkveno i svetootačko iskustvo. Otac Sergej Durilin je govorio o optinskim starcima, a otac Lazar je voleo jevanđeljske teme.
Baćuška, otac Aleksej, je čitao Žitija svetih.
On je donosio Četi – Minej u ruskom prevodu, ili životopise ruskih podvižnika 18. i 19. veka, i, kako je sam govorio, dok su njegovi pomoćnici tumačili duhovni put teoretski, on je pokazivao kako se ta teorija sprovodila na delu, kao i to, da ona može da se sprovede u životu od strane različitih ljudi, sa različitim karakterima i u razna vremena, i u svim, dakle, i u savremenim, uslovima.
Pročitavši, obično, nekoliko pasusa iz žitija, on bi pročitano pojasnio, dodao svoje komentare, razjasnio smisao onoga što su govorili mučenici ili prepodobni, ukazivao na duboku, unutrašnju neophodnost svakog njihovog podviga i postupka i, na taj način, razotkrivao duhovni put kojim je išao svetitelj. Pri tom su vremenska udaljenost i razlika u zemaljskim uslovima života, gubili svaki značaj. Baćuškine reči su dovodile do spoznaje, da su nam sveti Božji ugodnici bliski i dragi, jer su oni bili kao i mi; i oni su činili greške, imali nedostatke i osećanja koji su svojstveni svima nama i to, kako u porodičnom životu, tako i u svemu ostalom; međutim, dostojno ispunivši svoj dug na zemlji, oni su postali svetila za sve nas.
Zakon duhovnog života je isti za sva vremena, pa zato, svaki od nas, kao hrišćanin, dužan je da se spase i da, pomažući bližnjima, privede i njih spasenju kroz veru, napore, trpljenje i pokornost volji Božjoj; jer mirno podnošenje patnji daje polet ostalima koji to posmatraju i privodi ih Hristu. I koliko god bilo teško to, na šta nas poziva Gospod, mi smo dužni da sve spokojno prihvatimo.
Posle Baćuškine besede, svetac o kome bi se govorilo postao bi jasan, živ, blizak i drag, pa čak i voljen, bilo da je reč o mučeniku iz vremena Nerona ili Dioklecijana, prepodobnom iz egipatske ili palestinske pustinje, ili ruskom svetitelju, kao na primer, svetim kneževima Teodoru, Davidu i Konstantinu, jaroslavskim čudotvorcima.
Baćuška je svoja predavanja održavao svakog ponedeljka u hramu, a od 1919. godine, i svake srede u svome stanu, gde su se, posle večernje službe, sastajala njegova duhovna deca.
Ovde treba pomenuti, da su se posetioci Čudovog manastira, inače duhovna deca vladike Arsenija, koji su se, posle zatvaranja Kremlja, ostavši bez svog oca – rukovodioca i svete obitelji u kojoj su se stalno molili, ne znajući gde da nađu utočište, rasuli po raznim crkvama. Mnogi od njih su došli kod baćuške, oca Alekseja. Te tužne i potištene sirotane, primio je Baćuška pod svoje očinsko staranje sa izuzetnom ljubavlju i nežnošću. „Vas je i Vladika (Arsenije) blagoslovio da mi dođete; on i ja smo istog duha. Posećujte naš hram, ja vas neću ostaviti,“ – rekao im je za utehu.
Zaista, Baćuška je činio jako mnogo za te čudovske siročiće. Ako je bio potreban moleban – uvek je služio on lično; ako se tražio savet, nikada ga nije uskraćivao, nego je još govorio: „Dođite mi u bilo koje vreme“ – i oni su dolazili. Ako se neko razboli, Baćuška će, neizostavno, iako zadihan, da dotrči, obiđe i uteši: „Došao sam u crkvu, čuo da si bolesna i požurio ka tebi da ne onemoćaš; brže ustaj, meni i tebi nije dopušteno da se razboljevamo, jer nas očekuju u crkvi“, – piše najstarija čudovska sestra.
Nekako u to vreme, Baćuška i otac Sergije su pozvali izvesnog Andreja Gavriloviča Kulešova, poznavaoca Crkvenog prava, da održi ciklus predavanja o bogosluženju. Ispostavilo se da je zainteresovanima jedino odgovarajuće vreme za predavanja bilo u večernjim časovima, a s obzirom na to, da je u Baćuškinom hramu svake večeri bilo bogosluženje, predavanja su se održavala u susednoj crkvi sv. Geopraja, koja se nalazila kod Politehničkog muzeja, to jest, sasvim blizu crkve Nikola u Klenu.
Ispostavilo se da ima dosta zainteresovanih, a među njima mnogi uopšte nisu znali baćušku, oca Alekseja. U vreme bogosluženja, većina slušalaca tečaja počela je da dolazi u crkvu na Marosejki i na taj način je formirana nova grupa. Te, dve nove struje, „čudovci“ i „kursisti“[11], koje su se priključile pređašnjim bogomoljcima i duhovnoj deci oca Alekseja, nisu mogle odmah da se slože i sažive. Upravo zbog toga, tj., da bi objedinio sve njih, Baćuška je počeo, svake srede, da drži besede kod sebe u stanu.
Na kraju večernje, svi koji su to želeli mogli su da dođu na besede. U najvećoj prostoriji Baćuškinog stana, a to je bila trpezarija, razmeštali su se kako je ko umeo; sedali su na stolice, na kauč, ili prosto, na pod pored Baćuške, a drugi su, u malenom predsoblju, sedali na škrinju, ili su stajali. Kada se bogosluženje u hramu završavalo, priključivali su se i sveštenoslužitelji.
Baćuškino prisustvo, njegova jednostavnost i ljubaznost, pridavali su tim besedama duboko intimni karakter; stvarao se osećaj jedinstva porodice, sjedinjene u želji da se služi Bogu. U tim besedama je Baćuška, kao i uvek, govorio najprostijim, svima dostupnim jezikom, ne koristeći se apstraktnim poukama, već pričama iz svakodnevice i ličnog iskustva. U prvo vreme, one su se zasnivale na čitanju dnevnika njegove duhovne dece.
Mnogima, a možda i svima, Baćuška je savetovao da pišu dnevnik; pri tom, da se ne piše to, gde sam bio, koga sam sreo: „To su, – govorio je on, – sve besmislice. Svako se veče treba prisetiti i razmisliti o tome, šta sam uradio dobro, a šta loše; za dobro treba zahvaliti Bogu, a za loše se treba kajati, i da se napiše; hteo sam, recimo, da se gnevim, pa sam se pomolio i Gospod je to odstranio. Gospode, oprosti mi moju zlobu, itd. Zatim, kada pročitamo naše beleške, shvatićemo da nam Gospod uvek pomaže… a ako još i zaplačemo zbog svoje neispravnosti…“
Mnogi su, sa ljubavlju, poslušali Baćuškin savet i počeli da pišu dnevnike, neku vrstu ispovesti, koje bi mu davali, potom, na čitanje. Nekima je predlagao da opišu svoj prošli život, čistog srca, bez prećutkivanja onoga što je u njemu bilo loše. Te dnevnike je čitao na besedama, ne imenujući autore i ispuštajući intimne detalje.
Takvo iščitavanje je izazivalo posebno zanimanje kod slušalaca, a najviše zato, što se opisivao svima poznat savremeni život i doticali problemi, koji su bili zajednički svim prisutnim. Slušajući Baćušku, njegovu jednostavnu, ponekad šaljivu reč, svaki je u njemu video ne propovednika, sudiju ili učitelja, već oca, i ne samo duhovnog, nego i rođenog, jer je mnogim usamljenicima zamenjivao i oca i majku.
A s obzirom na to, da je svu svoju decu voleo podjednako, ne dajući nikome nikakvo prvenstvo, tu su se, u prostoru njegovog malenog stana, ostavljali svako samoljublje i međusobni neraščišćeni računi; svi su dolazili sjedinjeni u jednoj, iskrenoj i žarkoj želji, da pocrpu iz njega podršku, vedrinu, snagu i pouku. Nije se osećao stid u pogledu pitanja ili nedoumica, od kojih su neke dovodile i do suza, jer su znali da ih ostali razumeju i saosećaju sa njima, da su svi oni – braća, deca jednog oca koji ih voli i sedi tu sa njima sa svojim uobičajenim osmehom i dubokim razumevanjem svakoga od njih.
Jedno od pitanja, kojeg su se doticale Baćuškine besede, bilo je pitanje braka i vaspitanja dece. Onima koji su se pripremali da postanu očevi i majke, kao i onima koji su to već bili, ukazivao je, da je pitanje hrišćanskog braka i hrišćanskog vaspitanja u naše vreme, vreme negiranja svega na svetu, najvažnije i najaktuelnije. „Pri stupanju u brak, hrišćanski roditelji su obavezni da razmišljaju ne samo o svojoj ličnoj sreći, već i o budućnosti njihove dece, o tome, da ih vaspitaju kao hrišćane, korisne Crkvi i društvu. Ali, nažalost, mnogi roditelji uopšte ne razmišljaju o tome da treba da vaspitavaju svoje dete kao čoveka – hrišćanina. Oni se bave njegovom budućnošću u sferi društvenih odnosa; zamišljaju ga kao lekara, inženjera, pisca, daju ga u odgovarajuću obrazovnu instituciju i misle da se time iscrpljuje njihova briga o detetu. Međutim, u isto vreme, mi vidimo kako su deca u intimnom, duhovnom životu, prepuštena ili guvernantama, ili samima sebi. Da ne govorimo o tome, da mnoga deca rastu, bukvalno, na ulici; čak se i ova, na koju roditelji obraćaju pažnju, na svakom koraku izlažu uticaju lošeg društva i sredine koja ih okružuje i, postepeno, skreću sa ispravnog razvojnog puta. Odakle to mnoštvo dečaka od 13-14 godina koji piju, puše, bludniče? Odakle te devojčice, koje tek što su izašle iz pelena, a već su našminkane, napuderisane i sa uvijenim šiškama? To su plodovi nebrige roditelja u odnosu na vaspitanje dece. Koliko se pogibeljno to odražava na Crkvu, koja u svakoj novoj duši koja se pojavljuje na svet očekuje da vidi revnosnog i usrdnog sina svog?“
Po Baćuškinom mišljenju, u tom složenom i teškom poslu vaspitanja, ne sme da bude ni nehata, ali ni prevelike strogosti i bezosećajnosti. On je potkrepljivao svoje mišljenje mnogobrojnim i ubedljivim primerima iz uspomena o svom detinjstvu i majci, kao i iz ličnog iskustva i prakse. Neprekidno je govorio da stvaralačko načelo mora da bude ljubav i materinska delikatnost prema deci. Majka mora da bude prvi i verni drug svog deteta; istinska ljubav će uvek naći ispravan put ka dečjoj duši, ne dajući joj da se zatvori u sebe, ali ni da povlađuje njenim lošim naklonostima.
Vaspitanje, govorio je Baćuška, mora biti hrišćansko, s jedne strane, i crkveno – s druge. Nije dovoljno da se detetu usađuju pojmovi o Bogu i besmrtnosti, staranje da se rasplamsa u njemu osećaj dužnosti ili besede o neophodnosti ljubavi prema Bogu i ljudima. Sve se to jako teško postiže bez paralelnog, crkvenog vaspitanja. Bogosluženje ostavlja duboki sled na osetljivoj dečjoj duši i boji apstraktne bogoslovske istine nijaansom nečeg realnog, životnog i čini ih bližim i razumljivijim. Tako vaspitano dete, koje je upoznalo Gospoda, maltene, još u kolevci, može sa većom smelošću i sigurnošću da se otisne na životni put, nego dete koje nije znalo Gospoda u detinjstvu.
U duši religiozno vaspitanog čoveka zlo ne može da trijumfuje, i ako on u budućnosti i odstupi od pravog puta, pre ili kasnije će ga seme istine, posejano brižnom roditeljskom ljubavlju, probuditi iz grehovnog sna i privesti duhovnom Edemu. Mnogobrojne činjenice iz života koje je Baćuška navodio, primoravale su da se u to poveruje. Međutim, da bi se deca vaspitala kako treba, roditelji bi trebalo da pogledaju na svoj brak sa čisto hrišćanske tačke gledišta.
Zašto su savremeni brakovi neuspešni i kratkotrajni? Baćuška je tvrdio, da u potrazi za bračnim zbliženjem ljudi misle samo na sebe, na svoju ličnu sreću. Muškarac vidi u supruzi samo ženu, koja mu pruža čulno zadovoljenje i vrlo često je ne doživljava kao čoveka, druga, majku. Žena se, takođe, udaje ili iz slepe strasti koja se vrlo brzo gasi, ili iz koristi. Taj egoizam, koji prožima sve slojeve našeg društva i jeste uzrok tako čestih porodičnih drama i razvoda. Mladić koji želi da se ženi, mora da ima u vidu da je brak krst, da mu se uručuje slabi, nemoćni sud – žena, koju je on dužan da pazi i čuva zbog svog potomstva.
Cilj braka je, pre svega, rađanje i vaspitanje dece. Da bi nosili svoj bračni krst, muž i žena moraju da odbace svoje egoističke računice i da žive u ime i radi svoje dece. Njihova ljubav ne treba da se ograničava samo međusobnim čulnim odnosom, već mora da se prostire mnogo šire i, pre svega, da zahvata njihov duhovni život. Muž treba da vidi u svojoj ženi najboljeg druga, pomoćnika i životnog saputnika. Žena, sa svoje strane, ne treba samo da se „boji muža svog“, nego i da ga iskreno voli, sa svim njegovim nedostacima, da se brine o njegovoj duši i, pre svega, o njegovom spasenju. Svaki od njih mora da se odriče samog sebe, da usađuje supružniku dobrotu, a ona se usađuje samo ljubavlju.
Svi smo mi ljudi, nismo nastali na nebu i svi imamo nedostatke; zato ne smemo da okrivljujemo druge zbog njihovih slabosti, već da te slabosti pripišemo vaspitanju. Ako roditelji nisu mogli da im ga daju, onda oni imaju pravo na snishođenje i saosećanje. Vi se vezujete brakom zauvek – tajna je ova velika. Vi treba da se sjedinite u jedno celo, a ja govorim za Hrista i za crkvu.Muž je dužan da se ponaša kao Hristos, a Hristos je umro za Crkvu, i muž treba da voli ženu sve do polaganja života za nju; žena, sa svoje strane, dužna je da, videći toliku muževljevu ljubav, odgovori na isti način.
U to vreme, dok život bezbožnih supružnika prolazi u brigama o materijalnom blagostanju i time se, većinom, ograničava, život hrišćanskih supružnika se sastoji u uzajamnom nošenju, zajedničkog za sve, životnog krsta (a udvoje je uvek lakše) i zajedničkom uzlaženju ka Gospodu. Ako se supružnici ispune takvom mišlju, njihov brak će biti, uistinu, blagosloven i neuništiv – vo vjeki.
Posebno se obraćajući ženama, Baćuška je često ukazivao da žena u bračnom savezu uvek igra veću ulogu nego muž. Za to vreme, dok muž radi da bi ih prehranio, ona rađa decu i vaspitava ih, ali unosi i atmosferu nežnosti i ljubavi u život muža i, često, blagotvorno utiče na njega, u smislu iskorenjivanja njegovih poroka.
Baćuška je na tom mestu privodio primer iz svog života, o svom drugu sa Bogoslovije, koji je još u školskoj klupi počeo da se opija i, ubrzo, postao tipični alkoholičar. Ništa nije moglo da ga oduči od tog poroka. Posavetovali su mu da se oženi, isprosili mu devojku iz duhovnog zvanja, naterali ga da, u pijanom stanju, potpiše bračni ugovor i venčali ga sa ženom koju nije ni video. Reklo bi se; šta je dobro moglo da ispadne iz takvog braka? Ali, ispostavilo se – suprotno. Prošlo je nekoliko godina i bivši pijanica, a sada, ozbiljan i trezven gospodin, javlja se Baćuški i izjavljuje da je odavno ostavio piće i da je u tome odlučujuću ulogu odigrala, niko drugi, do njegova dobra i nežna žena.
Ovim, kao i mnogim drugim primerima, Baćuška je pokazivao kakvu veliku silu ima ljubav u bračnom životu i uopšte, i kako je ona sposobna da pokori i najokorelija ljudska srca.
Međutim, Baćuška nije govorio samo o braku i vaspitanju dece. Mnoštvo najrazličitijih pitanja se postavljalo i rešavalo na tim besedama.
Tako je, jednom, uzeo da čita žitije prepodobnih Avraamija i Marije. To žitije je, samo po sebi, izrazito dirljivo po snazi, u njemu izraženih, ljubavi i pokajanja. A u Baćuškinom čitanju i komentarima, koje on nije mogao da izgovori bez suza, ono je proizvodilo potresan utisak, čak i na sveštenoslužitelje. Otac Sergije je osetio duhovnu veličinu Baćuške u toj meri, da je dugo zamišljeno ćutao, a kada je neko od odlazećih zatražio blagoslov, on je, mada ga je dao, tiho rekao: „Zašto od mene? Uzmite od Baćuške.“
Baćuška je, u vezi s pomenutim žitijem, mnogo govorio o tome kakvo treba da bude pokajanje. U to vreme, u mnogim hramovima, opšta ispovest je počela da ulazi u praksu, i mnogi su, iz lažnog stida, počeli da joj daju prednost u odnosu na ličnu, smatrajući da je nezgodno da govore sve o sebi nepoznatom čoveku. Baćuška je objašnjavao kakvo treba da bude pokajanje i da ispovest, neizostavno, mora da bude lična, čak i bolje ako je bez cedulje – podsetnika.
„To nije dovoljno; – pričao je on, – pročitati sve grehe iz cedulje i kraj, i ništa se nije desilo. Treba tako da se pripremimo, da sve unutra pregori; da se setimo greha, da mu priđemo sa svih strana, da se prisetimo svih njegovih detalja, da vam se on zgadi, i tada, dolazeći na ispovest, kajaćemo se samom Bogu i biće svejedno da li je neko pored tebe ili ne.“ Treba osetiti duboko u sebi da „sam grešan i kriv…“ Ispovest pomaže da se snažnije spozna sopstvena krivica i da se zamrzi greh. Posle takve ispovesti mi se nećemo skoro vratiti svome grehu, a možda se i uopšte nećemo vratiti; a onda opet, isto tako…“ Neko je primetio u vezi cedulja: „A ako se nešto zaboravi?“ – „Ako nešto boli, to nećeš da zaboraviš; gde me boli, to ću i da pokažem…“
Što se tiče opšte ispovesti, Baćuška je smatrao da je tu u pitanju nesporazum. „Mnogi su mislili, – govorio je on, – da su se ispovedili, a u stvarnosti – nisu.“ Pozivanje na praksu oca Jovana Kronštatskog, smatrao je neosnovanim. „To je bio otac velike duhovne snage, i mi ne možemo sa njim da se poredimo.“
S obzirom na to, da su na besedama uvek prisustvovali mladi Baćuškini saslužitelji (sveštenici koji su služili zajedno sa njim, prim. prev.), on im je obraćao pažnju na to, da, od strane sveštenika, ne sme i ne treba da postoji formalistički odnos prema onima koji se kaju, da je potrebno da se pronikne u sve okolnosti prestupa, imajući u vidu snagu i mogućnosti čoveka; da je trebnik, sa svojim pravilima i epitimijama, samo pokazatelj težine greha, a ne takva knjiga, koje se, u svim slučajevima, treba držati bukvalno. Pri tome je, kao i uvek, navodio zapanjujuće primere bezosećajnog, formalističkog prilaza nekih duhovnika prema onima koji se ispovedaju, kao i slučajeve kada je on morao da spasava od pokušaja samoubistva one koji su bili dovedeni do očajanja.
„Prilazi mi žena na ispovest; spustila se na kolena, a ne može da se podigne od zadihanosti. Onako gojazna, ne može nikako da ustane, a ja, takođe ‘gojazan’, nikako da je podignem.“ – „Ispunjavala sam, – kaže, – epitimiju od 50 velikih metanija dnevno, zbog toga što sam u vreme Velikog posta jela mrsno, a sad, evo, ne mogu… sasvim sam izgubila dah od oteklina i gušenja.“
Razmatrala su se tamo i druga pitanja. Tako je jednom, na prepunom skupu, od strane svih prisutnih, oca Cepraja i sestara Čudovog manastira, primećeno da je crkva prepuna, a nema nužnog poretka, da je velika želja da se aktivno učestvuje u životu hrama, a da niko nije odgovoran ni za šta. Čvrsto je rešeno da se među sestrama, koje su stalno prisutne u crkvi, raspodele dužnosti u vezi s održavanjem reda i čistoće, da se odrede odgovorne za riznicu, za svakodnevno pojanje i čitanje za pevnicom, kao i pomoćnice Lidije Aleksandrovne za pečenje prosfora, da se braći koja prislužuju u oltaru poveri, naizmenično, čišćenje oltara i druga pitanja. Tako su se formirala „poslušanja“; da bi se razlikovale od ostalih bogomoljaca, sestrama koje to mogu, preporučeno je da nose sive haljine i bele ili crne marame.
Često je na tim skupovima Baćuška otkrivao žalosna svedočanstva ispada samoljublja, kao i netrpeljivosti, ljutnji i egoizma svoje duhovne dece. „Jedna verujuća žena došla je prvi put u ovaj hram i stala ispred ikone; prilazi druga, redovna, i zahteva:’Pomerite se, ovde ja stojim…’ “ Posle izraženog iznenađenja, sledi novo, insistirajuće – „Ja tu stojim 25 godina, to je moje mesto…“ – „Eto, – sa tugom pita Baćuška, – znači, za 25 godina ništa nije naučila?“…
On nikada nije pominjao imena, a činjenice, u kojima se ispoljavalo samoljublje i potpuno nerazumevanje duha njegovog učenja i njegovog podviga ljubavi i služenja svima, izgovarao je sa suzama. Sve više slabeći, teško je preživljavao svađe i sitničave nesporazume između sestara. „Ja sam spreman da radim bez prestanka, ali me vaše svađe definitivno dokrajčuju; vi sami stružete granu na kojoj sedite…“ Ta duboka žalost voljenog Baćuške i starca, kao i tuga i svest o krivici kod krivaca, bilo je najsnažnije i nejdelotvornije sredstvo vaspitanja i lečenja bolesti duše.
Baćuškine besede su na sve prisutne ostavljale dubok, nezaboravan utisak. Do tog vremena, bogosluženje se u Marosejskom hramu služilo po običnom, po svim parohijama ustaljenom poretku; dosta skraćeno, uz učešće unajmljenih pevača za praznike. Razlika je bila samo u tome, što se jutrenja služila uveče, a u ostalim crkvama je ona prethodila liturgiji. Sada, međutim, kada su se pokraj Baćuške okupili revnitelji duhovnog života, pa još i ljudi koji su izučavali bogoslužbeno Pravilo, pojavila se neophodnost za strožijim poštovanjem Pravila. Predlog oca Sergija su osobito podržavala duhovna deca vladike Arsenija, koja su se navikla na manastirski način vršenja crkvene službe.
Baćušku je tištala užurbanost službi, teatralno pevanje unajmljenih pevača i služenje, bez strahopoštovanja, njegovog starog đakona, ali je sve trpeo, „zbog nužde.“ Naravno, blagoslovio je poduhvat i predlog oca Sergija, a kasnije, jednom prilikom, obratio se duhovnoj deci vladike Arsenija sa sledećom ponudom: „Otkazaću unajmljene pevače koje, zaista, ne mogu da podnesem. Pojte i čitajte vi – čudovci.“ Najstarijoj od njih, koja je precizno i glasno izgovarala stihove, predložio je da bude čtec, što je omogućilo narodu da, bez napora, čita stihire sam[12]. „Nadam se da ćete, uz Božju pomoć, izaći na kraj sa crkvenom službom. Da vas Gospod blagoslovi da počnete i izvršite taj poduhvat.“
U prvo vreme, dužina službe, kao i nov, strožiji poredak, izazvali su veliko nezadovoljstvo, prekore i roptanje onih, koji su navikli na lagodnu prošlost. Međutim, Baćuška, nije voleo da odstupa od puta kojim je jednom krenuo, bodrio je, kako one na klirosu, tako i ostale: „Ništa, ništa, ne bunite se, kasnije će svi da vam zahvaljuju i da se raduju. A ja sam takav: ako u dobrom poduhvatu nailazim na prepreke, onda, tim pre, želim da ih savladam.“ Takođe, od mnogih je sa neprijateljstvom prihvaćena zabrana da se staje na soleju, što se do tada nije poštovalo. Ipak, postepeno, disciplina i služba po Pravilu dovedeni su u red i hram Nikola u Klenu je postao čuven u Moskvi po svojim produhovljenim bogosluženjima i crkvenoj disciplini.
Baćuškina pažnja i stalna želja da pruži potporu čudovskim sirotanima, a posebno uvažavanje i ljubav prema njihovom duhovnom ocu, vl.Arseniju, neiskazano ih je hrabrila i radovala. U dan Vladičinog Anđela, ili u dan nekog važnog događaja njegovog života, Baćuška se posebno za njega molio i posle jutrenje mu sam, svojim basom, svečano objavljivao mnogoletije. Nikada nije zaboravljao da pomene i njegove roditelje, Jovana i Teodosiju. Pošto je i sam voleo revnosno bogosluženje, postepeno ga je i u svom hramu približavao manastirskom uzoru. U tom su mu poslu duhovna deca vl.Arsenija bila veliki pomoćnici. Često je na njihovo pitanje: „Kako, Baćuška, blagoslovite da obavljamo službu?“ – „A onako, kako su kod vas u Čudovom manastiru obavljali… tako i vi uradite; jer je kod nas, sada, isto Čudov manastir,“ – odgovarao je on sa ozarenim osmehom na licu. Jedanput je sa ljubavlju primetio: „Zahvaljujući čudovskim pojcima, kod nas je uvedena manastirska služba.“
Na jedan od praznika Kazanske ikone Majke Božje, Baćuška je zamolio da se akatist otpeva otegnuto, kao u Čudovom manastiru. Potom je to postao običaj ne samo na taj dan, nego i na sve druge praznike. Posle zbližavanja sa Čudovim manastirom, praznovanje svetitelja Alekseja, mitropolita Moskovskog, počelo je da se praznuje u Marosejskoj crkvi podjednako sa praznicima svetitelja Nikolaja i Kazanske ikone Majke Božje.
I sam Vladika je dobijao veliku utehu u susretima i razgovorima sa baćuškom, ocem Aleksejem. Susretali su se kako na skupovima pastirskog bratstva, organizovanog u čast oca Jovana Kronštatskog, tako i u samom hramu Nikola u Klenu, gde je Vladika dolazio da se pomoli. Jednom je prisustvovao svečanoj večernjoj službi, koju je organizovao Zlatoustski kružok učenika za decu.
Dece se skupilo neobično mnogo i u crkvi je bila neverovatna zapara. Vladika je zadivljeno, sa ljubavlju, posmatrao kako Baćuška, domaćin te retke službe, sav u znoju, ulaže sve svoje snage kako bi pružio deci takvu duhovnu pouku, koja bi se nadugo urezala u njihova srca. Za Vladiku je bila nezaboravna i dobrodošlica, kojom je bio dočekan od strane Baćuške.
U tim danima, kada je nova epoha donela mnogima nebrojene teškoće, u periodu sveopšteg „gneva“ i razdražljivosti, usred zlobe i neprijateljstva koji su svuda bujali, kada se u čoveku pojavljivala želja da ode nekud, što dalje, i čuje tople, ohrabrujuće reči ljubavi i mira, posećivanje tesnog i skromnog hrama svetitelja Nikolaja i prisustvo na službama baćuške, oca Alekseja, bile su velika uteha; utešno je bilo slušanje njegovih neizveštačenih propovedi, koje su dolazile iz dubine duše i neprekidno pozivale na delotvornu ljubav, krotkost i praštanje uvreda. A njegovo uporno ukazivanje na to, da je spasenje moguće u svim uslovima, omogućavalo je da se potpuno zaboravi ono grubo – materijalističko koje se dešavalo izvan zidina crkve i pojavljivala se želja da se svima oprosti i za sve pomoli…
I samo lice baćuške, oca Alekseja, koje je zračilo neuhvatljivu svetlost duhovne radosti i izlivalo duhovni polet i smirenost, prisiljavalo je da se na život pogleda drugim očima, sa sažaljenjem prema ljudima i tugom zbog sveta koji je ogrezao u zemaljskim računicama, bez imalo volje za upoznavanjem nekog drugog životnog poretka. Duh poniženosti sa kojim su verni dolazili u hram, iščezavao je tamo bez traga, a oni su odlazili umireni, sa svetlim osećanjem nade u bolje sutra. Nezaboravni su ti momenti, kada bi Baćuška, posle svršetka svenoćne, na kolenima, zapevao glasom, punim bodrosti; Pod tvoju milost pribegavamo…i cela crkva, kao jedan, mu odgovarala, prožeta nadom da Presveta Bogorodica neće prezreti moljenja napaćenih pojaca i da će im poslati svoju milost. Svi su napuštali hram ubeđeni u to, da će sledeća noć, bremenita svakakvim opasnostima, proći mirno.
Još su jači utisak ostavljale noćne molitve u Marosejskom hramu. One kao da su svima sugerisale: „Mi, hrišćani, očekujemo slavni dolazak Gospoda i ne treba nikoga i ničega da se plašimo. Od života ne možemo da očekujemo ništa dobro, zato, skupimo se ovde da molitveno susretnemo Najslađeg našeg Spasitelja.“ Te, noćne službe, počele su da se služe skoro u isto vreme, kada je uvedeno bogosluženje po Pravilu. Dešavale su se jednom u mesecu, skoro uvek pred nedelju. U njima je, u prvo vreme, učestvovao i rukovodilac bogoslužbenih kurseva, Andrej Gavrilovič Kulješov.
Uveče, oko šest sati, prvo bi se služila uobičajena, nedeljna služba, posle koje bi, kao i uvek, Baćuška ispovedao i izlazio na Hvalite. Posle izvesne pauze, u deset sati je počinjala noćna svenoćna, koja se u potpunosti služila po Atonskom tipiku. Baćuška bi, malo se odmorivši, opet dolazio, opet ispovedao i učestvovao u bogosluženju. Služilo se sledeći način:
U crkvi, uronjenoj u tamu, uz treperenje kandila, u sveopštoj, pobožnoj tišini, otvarala su se Carska vrata, na amvon je izlazio đakon sa svećom i objavljivao uobičajeno Vostanite…,i opet odlazio u oltar. Posle toga se kadilo; prvo u oltaru, zatim po celom hramu, koji se nalazio u tami i bezmolviju[13]. Tamjan koji se širio, uznosio je pažnju ka početku vremena, kada bješe tama nad bezdanom i duh Božji di~ zaše se nad vodom. (Post.1,1). Vrativši se na amvon, đakon je objavljivao Gospode, blagoslovi,a sveštenik pred prestolom Slava Svetoj i Jedinosušnoj, i Životvornoj i Nerazdeljnoj Trojici…, posle čega, sve kao da bi oživelo, palilo se mnoštvo sveća i posle Priđite poklonimo se…, za pevnicama, uz otvorena Carska vrata, polagano se pojao ceo uvodni psalam, čiji je osobiti napev razotkrivao veličanstvenu sliku stvaranja sveta. Posle psalma, Carska vrata su se zatvarala, oglašavajući pad čoveka u greh i njegovo izgnanje iz Raja. U ostalom delu službe nije se izostavljalo ništa, ni u stihirama, ni u psalmima. Na određenim mestima, neko od sveštenoslužitelja je čitao odlomke iz svetootačkih dela i apostolskih poslanica.
Kada je Baćuška služio, uvek bi pročitao poneku, ne suviše dugačku apostolsku poslanicu i to, od početka do kraja, na ruskom jeziku. Na jednoj od poslednjih takvih službi. on je, sa posebnim osećanjem umilenja, pročitao: „…Vrijeme mojega odlaska nasta. Dobar rat ratovah. trku svrših, vjeru održah.“ (2 Tim.4,6-7).
Sve što je moglo da se peva sa čtecom, pevao je i sav narod. Za vreme prilično dugotrajnog čitanja katizmi, A. G. Kulešov je svima predlagao da sednu, radi kratkog odmora. Sedalo se pravo na pod, a da ne bi zaspali, on je, na svakih 510 minuta, zaustavljao pojanje i terao sve prisutne da sa čtecom otpoju po nekoliko stihova iz određenih psalama, ili ceo kratki psalam.
Hvalite imja Gospodnje – oba psalma su se pojala u celini, jednostavnom, ali svečanom, pobedničkom melodijom. Broj tropara[14] u kanonima[15] poštovao se prema Pravilu, a neki napevi, kao što su Slava Gospodi, svjatom Voskreseniju Tvojemu, i drugi, pevao je sav narod. Svenoćna se završavala oko četiri sata ujutru. Na kraju, Baćuška je odlazio kući na kratak odmor. U pet sati je počinjala liturgija, na kojoj su se skoro svi koji su prisustvovali na ovoj izuzetnoj službi, pričešćivali. Oko osam sati, pojci i stalna Baćuškina duhovna čeda su se okupljali u donjoj prostoriji crkve, gde se pripremalo skromno posluženje za one koji su se potrudili u vreme noćnog bdenja. To posluženje su zvali „agapa“.[16]
Tamo je svako ko je mogao, blagovremeno donosio ponešto od povrća, hleb, šećer, ili karamel – bombone uz čaj. Postavljali su se stolovi, klupe, stolice; dolazili su sveštenoslužitelji i Baćuška. Baćuška je učestvovao u zajedničkoj trpezi i, kao na besedama sredom, kod sebe u stanu, pričao na neku temu, dotičući se najsuštinskijih pitanja iz života i međusobnih odnosa. Svoje mišljenje bi izneo i neko od prisutnih.
Na jednoj takvoj agapi, jedna od duhovne dece Baćuške (dama u godinama), ispričala je, skoro sa suzama, kako je bila u antireligioznom muzeju da se pokloni i pomoli svetom Joasafu, čije su mošti tu bile dovezene zajedno sa moštima ostalih svetitelja. Bila je vrlo uznemirena i izrazito ogorčena zbog toga, što su tela svetih obnažena i leže, na očigled svih, u staklenim vitrinama. Pričala je da je telo svetog Joasafa celo, osim dva, tri raspadnuta prsta na nogama. Plačući je upitala Baćušku, kako se treba odnositi prema takvoj poruzi i Božjem dopuštenju na nju. Baćuška je odgovorio, da sada, kada svi pijemo čašu kazne Božje za naše grehe, i sveci, kao naša starija braća, zbog sažaljenja i ljubavi prema nama, stradaju u svojim telima zajedno sa nama. Pri tom je dodao, da tuda ne treba da se ide; poklonjenje i molitva svetitelju su mogući i pred njegovom ikonom.
Nekom drugom prilikom, otac Sergije je ispričao slučaj koji ga je potresao, a desio se za vreme noćne službe. Ispovedao je svoje duhovne kćeri. On je obično primao ispovest tako, što bi nisko naklonio glavu prema krstu i Jevanđelju na analoju. U uglu, na malom odstojanju od analoja, stajala je ikona deteta Hrista, u kivotu[17] sa staklom i kandilom. Njene dimenzije su bile veličine obične, analojne ikone. Za vreme službe, sa strane severnih vrata glavnog oltara, izašao je Baćuška sa rečima: „Serjoža, stavi skufju (ruska monaška kapa, prim. prev.)“, i otišao u oltar. Otac Sergije se iznenadio: „Zbog čega?… Nije hladno…“, i nije odreagovao. Uskoro je Baćuška ponovo izašao i ponovio svoje reči, ali sada, sa insistirajućom strogošću. Međutim, otac Sergije opet nije poslušao. Treći put, izlazi Baćuška: „Sergej! Rekao sam ti, odmah da si stavio skufju!…“
Tada je otac Sergije nevoljno i polako navukao skufju na glavu i ponovo se naklonio prema analoju. Istog momenta, Hristova ikona se srušila, kivot se stropoštao, i staklo, razbivši se, sa zveketom rasulo se po njegovoj glavi. Međutim, pošto je imao skufju, ostao je skoro nepovređen, ne računajući nekoliko neznatnih ogrebotina. „Šta bi se desilo sa mojom glavom da nisam navukao skufju!“ – zaključio je otac Sergije i sa osobitim osećanjem blagodarnosti celivao ruku oca, koji je sedeo pokraj njega. Baćuška se, ćuteći, nasmešio.
Jedanput, za tim stolom, mimo svog običaja, Baćuška nije rekao ni reči i samo je, nežno se osmehujući, slušao druge. Ali i to njegovo neobično i, za mnoge, nerazumljivo ćutanje, nije bilo ništa manje poučno; očigledno je ono bilo potrebno nekome od prisutnih.
Svakom prilikom je doručak bio prekidan dva puta; Ustajala je jedna devojka – čtec, i polagano i precizno izgovarala stihove psalma, dok su ostali složno pojali za njom. Na taj način, uvek bi se prvi put pojao osmi psalam, na treći glas: Gospodi, Gospod naš, jako čudno imja Tvoje po vsjej zemlji…Drugi put se pojao sto trideset i drugi psalam, na sedmi glas Se čto dobro ili čto krasno, no ježe žiti bratiji vkupe…
Posle agape, uzevši od Baćuške blagoslov, svi su se razilazili po raznim krajevima Moskve, nahranivši se više duhovno, nego telesno, a u gornjem delu u crkvi, uz zvonjavu zvona, već je započinjala pozna liturgija.
Baćuška je bio vrlo muzikalan čovek, voleo je pevanje, ali, samo ono koje je bilo strogo i molitveno; on u crkvi nije voleo koncerte koji su stvarali „raspoloženje“, ali ne i „uređenje“[18]. Međutim, uz već prisutna bogosluženja po Pravilu, u Baćuškinom hramu se vrlo dugo nije uspostavljalo takvo pojanje. U osnovi je ono bilo narodno, ali ipak su vodeću ulogu morale da imaju pevnice, a tamo je bilo mnogo nedostataka.
Neki bogomoljci su se, čak, žalili Baćuški: „Sve je kod vas dobro, ali pojanje vaše ne mogu da slušam…“ Baćuška se osmehivao; ništa nije moglo da se kaže – On je i sam sve odlično shvatao, vatreno se molio i čekao Božju pomoć. Dugo se nije pojavljivao odgovarajući horovođa.
Jednom je Baćušku posetila dirigent hora jednog zatvorenog manastira; verovatno je dolazila da se posavetuje, kako dalje da organizuje svoj život. Baćuška joj je dao blagoslov da dovede u red pojanje u njegovom hramu, to jest, da prihvati isto poslušanje koje je imala i u svom manastiru. Ona se složila, ali su, vrlo brzo, neorganizovanost i različiti karakteri pevačkog sastava počeli da je izvode iz takta i ona je, žaleći se Baćuški na teškoće, više puta odlučivala da pobegne odatle. Baćuška joj je davao podršku, hrabrio je, i savetovao da istrpi još malo i sačeka: „A ako odeš, – kazao joj je na kraju, udaćeš se“. Ali, ona nije istrpela, otišla je i – zaista se udala.
Ponudio je jednom svoje usluge i Danilin, rukovodilac proslavljenog, Sinodalnog hora, čuven u celoj Moskvi. On je, izgleda, bio zbog nečega zahvalan Baćuški, i, u znak zahvalnosti, želeo da pomogne njegovom hramu u onome, u čemu je u to vreme najviše oskudevao. Međutim, ni Danilin nije dugo ostao. Posle mesec dana ili nešto više, odustao je. Suština problema je bila u činjenici, da pojci za pevnicom Marosejskog hrama nisu bili profesionalni pevači. Svi su bili opterećeni ili porodicama, ili službenim obavezama, i nisu mogli redovno da dolaze na probe, a to je paralisalo sve napore dirigenata i nije vodilo ka uspešnom završetku započetog posla.
Kada su u samom horu uznapredovala talentovana, duhovna deca Baćuške, sa dobrim sluhom i sposobnostima za ulogu horovođe, koja su, na bazi stečenog iskustva, dobro poznavala sve teškoće i sve posebnosti marosejskog pevničkog poslušanja, tada je, njihovim zalaganjem, uzajamnim trpljenjem i, najvažnije, neumornim staranjem Baćuške i nadzorom nad svakim od njih, pojanje dobilo velelepnost i usklađenost koja mu dolikuje.
U početku su horovođe (a to su bile mlade devojke), ponekad, dopuštale izvesnu slobodu za vreme službe; odaberu, recimo, ne taj glas koji je određen za stihiru, nego neki lakši i svima poznatiji. To se radilo sa ciljem da pojanje bude usklađenije. Međutim, Baćuška je strogo nadgledao i Pravilo i pojanje, i nije dozvoljavao da se menjaju glasovi po slobodnoj želji, niti da se samovoljno odabiraju stihire, koje su izgledale sadržajnije, već je zahtevao da se izvodi ona koja je određena i, neizostavno, na odgovarajući glas.
„Kada sam ja bio pojac, – pričao je on tada, – u hramu Znamenja Presvete Bogorodice, jednom sam pogrešio, i na Gospodi, vozvah,uzeo stihiru iz malog povečerja. Nastojatelj je u momentu istrčao iz oltara i ošamario me:’Tako si ti završio Bogosloviju, da izvrćeš Pravilo svetih otaca, koji su ga Duhom Svetim sastavljali!..’
Na pitanje, zašto ne smeju da se menjaju glasovi, odgovarao je: „Zato, što svaka stihira, po smislu i harmoniji, odgovara upravo onom glasu, koji je ukazan. Tako, na primer, bilo koja stihira pokajanja ili umilenja, treba da se poje na osmi ili treći glas; a ti počneš petim ili četvrtim, i već nema tog umilnog osećanja. Evo, zapevaj posmrtnu stihiru Plačem i ridam…umesto na osmi, petim glasom, i kakav ćete rezultat dobiti ti i svi koji se mole? Pogledaj – u Mineju ili Oktoihu, na Gospodi, vozvahse svuda menjaju glasovi; i to, ne zato što je neko napisao onako, kako mu je došlo. Ne, – odlučno je tvrdio Baćuška, – tako su sveti oci, po sugestijama Svetoga Duha, sastavili precizan poredak stihira, gde je svaki glas u muzičkoj harmoniji sa smislom pesme. Zato, molim te, da nikada ne menjaš glasove po svom nahođenju. Oni su sastavljeni od strane svetih otaca Duhom Svetim, u strogoj saglasnosti sa smislom i zvučanjem svete muzike. U tome se sastoji i naša molitva i simfonija Božja, koja se pojala kod svetih otaca u njihovim srcima. I neka, bolje je da pogreše par puta, ali će zato, potom, da nauče. A ako neko počne da galami i ne bude hteo da sluša, ti mi sve reci, a ja već znam kome ću šta da kažem.“
Vremenom, molitvama Baćuške, a još više naporima oca Sergija posle Baćuške, i pevači i bogomoljci shvatili su snagu i duhovnu lepotu strogo crkvenog pojanja. U njima se razvila i učvrstila ljubav prema polaganom i pobožnom sveštenom obredu, kome su tuđi bilo kakvi spoljašnji efekti, a koje je molitveno i uistinu crkveno. U toj, „crkvenosti“ hramovnog bogosluženja i pojanja, oni su spoznali jedinstvenu, večnu, duhovnu istinu, i ljubav prema njoj su proneli, potom, kroz sve prevrtljivosti života, sve do same svoje smrti, kao nešto vredno i nezaboravno.
Kasnije se bogosluženju po Pravilu dodalo čitanje psaltira za žive i mrtve. To je uvedeno dve godine pre Baćuškine smrti.
Baćuška je voleo da se moli za one koji su otišli na drugi svet i parastos se u njegovom hramu, po njegovom blagoslovu, služio posle liturgije i obavezno sa kanonom za upokojene i čitanjem na njemu svih utvrđenih tropara. Svojoj duhovnoj deci je savetovao da, prema mogućnostima, učestvuju na toj službi: „Još jednom ćeš, – govorio je, – stupiti u kontakt sa svojim bliskima.“ U principu, on je zapovedao da se stalno čitaju molitve za umrle. „Kada prestaneš, govorio je, – pred Bogom – svi će oni uzdići molitveno ruke, i ti ćeš se spasti.“
Sa zatvaranjem Kremlja, čudovske sestre, duhovna deca vladike Arsenija, nisu izgubile vezu među sobom. Često su se sastajale kod jedne od njih, jedva se razmeštajući u njenom malenom stančiću. Bilo ih je dvadeset i dve. Okupljale su se u određeno vreme i pozivale Baćušku, koga su dočekivale pevanjem „ulaznog“ Dostojno…Za vreme čaja, Baćuška je besedio, navodeći, po svom običaju, mnogobrojne, uvek tako izražajne, tako neophodne i poučne slučajeve iz svoje prakse.
Za vreme besede, učestvujući u skromnom (za to vreme) posluženju, on im je, s vremena na vreme, delio bombone sa stola, ili nudio, odlomljen od svog parčeta, komadić hleba, ili dolivao u šolju, nekoj od njih, čaj iz svoje čaše. U tome je on, delimično, sledio primer oca Jovana Kronštatskog. „Ne zato, što želim da kopiram, – pojasnio je, jednom prilikom Baćuška, – već zato, što i sam u tome vidim izraz iskrene bliskosti u opštenju pastira sa duhovnom decom.“
U početku je na takve skupove Baćuška dolazio sam, a kasnije sa ocem Sergijem Durilinim. Dugo nikome nije padalo na pamet da pozove oca Sergija, Baćuškinog sina. „Čudovci“, u početku, skoro da ga nisu priznavali, čak su i pod blagoslov retko kad prilazili; on se, smatrali su, sve vreme baktao sa „kursistima“ i uopšte, sa svojim intelektualcima, kako su govorili. Baćuška je, pak, ćutao. Zatim je savest počela da ih onespokojava. „Možda će Baćuški biti drago ako pozovemo i njegovog sina…?“
Pitali su Baćušku. Baćuška je skoro poleteo od radosti. Brzo su otrčali. Otac Sergije, mada se spremao da nekuda ide, čuvši da je Baćuška blagoslovio njegovu posetu, došao je na nekoliko minuta. Kasnije, kada je već otišao, Baćuška je pojasnio sestrama da je njemu vrlo važno da mladi sveštenici ne kontaktiraju samo sa inteligencijom, već da se upoznaju i sa ostalom njegovom, duhovnom decom. „Oni su neiskusni i moraju da uče kako da se ophode sa narodom,“ – dodao je.
U ličnom opštenju sa Baćuškom, svakome se činilo, koliko god to bilo neobično, da ga Baćuška voli bez ostatka, onako, kako se voli najrođeniji, blizak čovek, da ga voli više od svih; ali se budilo i uverenje, da se ta ljubav. kojom je on prožet, na okolne ljude izliva u podjednakoj meri, da ih sve greje, ispunjava i objedinjuje. Sve je vodio ka Bogu, a kroz sopstvenu ličnost, on ih je, više nego rečima, upoznavao sa doživljajem sveobuhvatne ljubavi Božje. Otuda se sticao utisak, da kada sretnete neke od Baćuškinih, makar ih i malo poznavali, kao da ste sreli najbližeg rođaka; zbog toga se, možda, gasilo oko njega sve grešno, razjedinjavajuće, svako suparništvo i ljubomora.
Međutim, Baćuška nije bivao samo kod čudovaca. On je išao svuda kuda su ga pozivala i druga duhovna deca, sprijateljena na poslušanju za pevnicom, na zajedničkom čišćenju crkve, ili na neki drugi način. Pozivala su ga sa vatrenom željom da provedu sa njim sat ili dva u duhovnom razgovoru, u radosti duhovnog zajedništva. Razni su bili povodi; mogao je to da bude imendan, ili je trebalo da se odsluži moleban, ili nešto drugo… Do revolucije, Baćuška je bivao, po pozivu, i kod visokopostavljenih lica – kneževa, kneginja, a vrlo često i kod najobičnijih porodica, u domovima, gde su zloba ili neka muka razarali sve životne principe i u njega se polagala poslednja nada.
Svuda je on sa prisutnima nalazio opšti jezik i podesnu, baš za te ljude, temu za razgovor; svuda je postajao kao svoj. Neobična, izuzetna srdačnost Baćuške, kao i njegova jednostavnost, činili su ga bliskim i željenim svuda, a on se ni u jednom društvu nije osećao nelagodno.
U jednom domu, okupilo se obrazovano društvo, a bio je pozvan i Baćuška. Za vreme služenja čaja, neočekivano je došao rođak domaćina, inače, komunista i ateista, i poslužio se. Domaćini i mnogi od okupljenih, osetili su krajnju nelagodnost pred Baćuškom zbog prisustva čoveka sa drugačijim životnim pogledima. Međutim, na opšte iznenađenje, Baćuška je vrlo brzo našao zajedničku temu i ostatak večeri proveo sa njim u prijateljskom razgovoru. Gde god da se nalazio, svuda su ga smeštali za sto, trudeći se da ga ugoste. U teško vreme posle revolucije, posluživali su ga sa onim što se imalo. U tim prilikama, jedva da bi se približio šolji čaja i malo čeprknuo viljuškom iz tanjira pred sobom, a sve vreme je besedio.
Omiljena tema i srce Baćuškinih pouka, bila je srdačnost u međuljudskim odnosima; bezdušnost i spoljašnja bezosećajnost, čak i u najmanjim stvarima, su mu se gadili. Pričao je o raspuštenosti omladine, organizovane u društvo, pod nazivom „Ogarci“[19]. Ili, kako je bio kod jedne žene, koja je, osim drugih bolesti, imala zapaljenje sluzokože želuca. Među tim, ona se nalazila u stanju zadivljujućeg duhovnog mira i spokoja. U toku oporavka, rekla je: „Osećam blagodat Božju.“ „Eto, – reče Baćuška, – kako posećuje u patnjama blagodat Božja.“
Ili, recimo; pričao je o jednom čoveku, koji je bio na visokom društvenom položaju i imao svega u izobilju, a između ostalog i veliki stan sa odvojenim sobama za sina i kćer. Međutim, odnosi sa ocem su bili krajnje napregnuti. Kada bi obedovali, svako se trudio da gleda samo u svoj tanjir, bojeći se reč da progovori. Samo što bi završili sa obrokom, svako je žurio da se sakrije u svoj „brlog.“ Tako je živela porodica, bez unutrašnjeg, uzajamnog poverenja.
Ili je govorio o rasturenim porodicama.
Žena dolazi kući. Vrata otvara neka druga žena. Izlazi muž i kaže: „Upoznajte se: ovo je moja nova žena! Ti mi više nisi potrebna…“
Međutim, nije se samo ženama događalo da postanu suvišne, nego i deci, posebno u gladnim godinama.
Muž i žena odlučuju da beže od gladi u žitorodne krajeve. Na putu silaze iz voza u Saratovu, ostavljaju decu na klupi, negde u gradu, rekavši im da sačekaju dok se vrate, a onda, nastavljaju put vozom dalje. Glad je prošla. Majka, u mukama očajanja, kreće u potragu za svojom napuštenom decom. Ali bezuspešno.
„Eto, bila je kod mene mlada žena. Ostala je udovica sa dvoje dece. Da hrani decu nema sa čim, glad. Zaposlila se. Dopala se nekom imućnom mladiću, ali on nije hteo da je ženi zbog dece. Dobra prilika. Postavilo se pitanje da se deca ostave u sirotištu. A kada je mama dolazila sa posla, deca bi se uvlačila pod krevet i plakala: ‘Mama, nećemo da jedemo, samo nas ne šalji u sirotište…’ Jedanput, dolazi taj mladić i uzima decu da ih ‘prošeta’. Odveo ih je… Kuda? Dolazi nazad, kaže majci kako ih je smestio, da je sad slobodna i može da uživa u životu. Otišli su u letovalište, kupali se u nasladama… Kada je prošla opijenost, majka se setila dece i sve joj je postalo odvratno. Vratila se kući i počela da ih traži po sirotištima. Ali, nije ih našla…“
Priče i slučajevi koje je Baćuška navodio, uvek su bili namenjeni onom krugu ljudi u kome se nalazio, shodno njihovim naklonostima i interesima. Njegove priče su ostavljale dubok trag svojom izražajnošću i jednostavnošću, snagom i tačnošću, prihvatale su se lako i sa živim interesom, jer su dolazile iz savremenog života, dok su kratke primedbe i pojašnjenja, nenametljivo pomagali slušaocima da pravilno, sa hrišćanske tačke gledišta, ocene aktuelnu životnu situaciju, osobito tu novoformiranu, postrevolucionarnu. Istovremeno, ti primeri su ukazivali na pravilan smer i način postupanja. Sve Baćuškine besede su imale ogroman poučni i vaspitni značaj, bez obzira na to, što bi, većinom, sve bilo shvaćeno tek kasnije, a ponekad, i posle mnogo vremena.
Nije Baćuška pozivao da se beži od života i od ljudi, on je govorio, da je hrišćanin obavezan da bude so društvu i da svaki, na svom mestu, treba da ozdravi sredinu u kojoj se kreće, a ne da odbija svoju dužnost. Iz tog razloga, kada je, neposredno posle revolucije, učiteljsko osoblje, kao vid protesta, prestalo sa radom, on je svima kojima je mogao i koje je poznavao, govorio o nepravilnosti i nedopustivosti tog koraka.
Jednom je otac Aleksej bio pozvan u zajednicu pokojnog oca Valentina Amfiteatrova. Veče je bilo posvećeno sećanju na uvaženog, počivšeg pastira i njegovu delatnost. Za vreme besede, Baćuška se posebno osvrnuo na temu odnosa oca Valentina prema monaštvu. Otac Valentin je smatrao da, u današnje vreme, monaštvo, u tom vidu, kakvo je bilo do revolucije, nije podesan način života za one koji žele da služe Hristu. Noegovo geslo je bilo – „monaštvo u svetu“.
Ako hoćeš da radiš za Hrista, onda ne odlazi u manastir, već nađi posao i živi kao istinski hrišćanin u svetu. Ako imaš duhovnog oca, možeš da obavljaš poslušanje, čak i radeći u nekoj fabrici, gazdinstvu ili nekoj drugoj službi. Možeš da se posvetiš služenju bližnjima, prebivanju u molitvi, odlaženju, čak i svakodnevnom, u crkvu. Možeš da obavljaš osnovno delanje monaha, izgovaraš umnu molitvu i otkrivaš svoje pomisli svome duhovnom ocu. Baćuška se, u osnovi, slagao sa tim pogledima oca Valentina na monaštvo, ali monaštvo, kao takvo, on nije odricao. Sama ideja o manastiru u svetu bila je zajednička sa ocem Valentinom.
Na jednom od sastanaka, pretposlednje godine njegovog života, u krugu svoje, najbliže duhovne dece, Baćuška se opet dotakao tog pitanja. Kao i obično, dok se pio čaj, on je uzeo da čita Avu Doroteja, glavu o savesti, i svakom predložio da, kako je ko umeo, kaže svoje mišljenje. Sa svoje strane, on je dodao: „I u svetu i u manastiru, prisutno je odricanje od sveta; u svetu – da nas ne obuzme to što se događa oko nas, odricanje Boga i dr. I u svetu i u manastiru se opšti sa ljudima, tako da, i tu i tamo, moramo da se borimo sa svojim ‘Ja'“.
Molite se pažljivo, govorio je, i ujutru i uveče, zamislite sebe kako stojite pred Gospodom; to će vas naterati da se i u toku dana češće obraćate Gospodu sa molitvom iz srca. Čim se pojavi sablazan, ili neka situacija koja navodi na greh, setite se: a kako ću večeras da se pomolim, kako ću smeti da pogledam na ikonu? – i zaželećete da se uzdržite od greha, a danju ćete se češće, sa toplinom, obraćati Gospodu: „Gospode, pomozi mi“, „Vladičice, pomozi mi da postanem tvoj čisti sin (ili kćer)“, a zatim će taj rad na sebi, taj trud, da vas privuče i nećete više žaliti što se niste udali… i gde god da dođete, svuda će biti dobro…
Možda će nekog od vas Gospod da blagoslovi u manastir i tamo ćete poći već pripremljeni, bićete sunašca koja sve greju i sve objedinjuju[20]. Mada, manastir sada treba da bude u svetu. Manastir treba da bude svetovan. Ja odavno radim na tome i mislim, da smo mi već okruženi zidom.“ Baćuška je zamišljeno pogledao u daljinu. „Mislim, da postoji… ostaje unutrašnji poredak.“ Na kraju razgovora, Baćuška je dodao onome što govori Ava Dorotej o čuvanju savesti i odnosu prema Bogu, ljudima i stvarima, i ovo: „Još treba da se čuva savest u odnosu prema duhovnom ocu.“
Zaista, zid je već postojao. Pod molitvenim pokrovom Baćuške, rodila se, uzrasla i ojačala je ljubav prema Hristovoj Istini, ka svetoj Hristovoj Crkvi, prema njenom Pravilu i Bogosluženju. Duhovna čeda Baćuške su iz opštenja sa njim vkusili i videli, jako blag Gospod.Za tim zidom, čvršćim od kamenog, svi talasi novih strujanja, učenja, stremljenja i nemira, ostali su daleko, daleko, kao bezbojna i beživotna isprazna, puka taština.
Neprestano se trudeći nad izgradnjom prisne duhovne porodice, Baćuška bi poslao neku od sestara da poseti drugu, bolesnu, i davao da joj se odnese nešto od hrane, jer su vremena bila teška. I, s obzirom na to da su mnogi bivali u crkvi svakodnevno, često je blagosiljao poneke od njih da prespavaju kod onih koji su živeli u blizini crkve. Drago mu je bilo kada bi, u tim slučajevima, veče prolazilo u čitanju svetitelja tog dana ili Ave Doroteja i, neizostavno, u zajedničkoj molitvi pred spavanje. Žalostio bi se, prekorevao i ne bi blagoslovio da se ide tamo, gde su se vodili razgovori o novostima i druge brbljarije. Blagosiljao je da se, s vremena na vreme, sastaju i bez njega, dajući im, pri tom, literaturu koju treba da pročitaju svi zajedno, sa naznakama na šta da obrate pažnju. Međutim, to se događalo na samom kraju njegovog života, kada skoro da i nije izlazio iz svog stana.
Postepeno su se navikavali da, ko je koliko mogao, služe i žive radostima i tugama jedni drugih. U gladnim godinama, zajedničkim snagama i prilozima, Baćuškina zajednica je pomagala oko trideset porodica braće nevoljnika. A budući da je među duhovnom decom Baćuške bilo i uglednih naučnika, profesora, kao i medicinskih sestara, lekarska pomoć se uvek, sa radošću i spremnošću, ukazivala onima kojima je bila potrebna. Sve usluge su bile besplatne, naplaćivanje nikom nije ni padalo napamet.
Baćuška je uvek, sve prizivao na delatnu, hrišćansku ljubav.
Burna stremljenja ka progresu u društvenom životu, izazvala su analogna kretanja i među sveštenstvom, mirjanima i studentima. Začula su se mišljenja da je hrišćanstvo u zastoju, da je njegova forma okoštala, da u Crkvi nema razvoja, progresa i usavršavanja.
Među mirjanima su počela da se organizuju savetovanja, otvaraju kružoci, seminari i formiraju razna društva; sve sa ciljem izučavanja Jevanđelja, ili rešavanja nekih religioznih i crkvenih pitanja. I ovde je baćuška, otac Aleksej, bio pozvan da posvedoči pred celom hrišćanskom javnošću koja ga je poznavala, da nikakve konvencije vremena i mesta nemaju vlasti nad Duhom, da za verujuće ostaje jedno sunce Hristos Gospod, da su zakoni duhovnog života nepromenjljivi, pa su zato, uslovi razvoja, usavršavanja i spasenja čoveka, jedni te isti: „Zavoli Gospoda Boga i bližnjeg“ i napredovanju, u tom smislu, ne mogu da zasmetaju nikakve promene spoljašnjih uslova života. Baćuški, lično, ništa nije smetalo da živi ljubavlju prema Bogu i čoveku; njegova velika, sveta ljubav je uvek nalazila pravilan put usred burnih traganja i zanesenosti vremena u kome je živeo.
Može da se navede nekoliko primera o odnosu Baćuške prema tim religioznim društvima i kružocima, koja su se formirala na raznim mestima.
Jedan svetovnjak, student Poljoprivredne Akademije, koji se nalazio na dužnosti čteca u crkvi, jako je želeo da, uz učešće parohijana crkve, organizuje udruženje, čiji bi zadatak bio samoprevaspitavanje u novog čoveka, pod rukovodstvom Božijim. Kao osnovnu i polaznu tačku svoga rada, on je uzimao izučavanje Jevanđelja. Međutim, nije se odlučivao da preduzme nešto u tom pravcu samostalno. Čuvši mnogo pozitivnih mišljenja o ocu Alekseju, rešio je da mu se obrati za blagoslov i upita ga za savet.
Baćuška ga je pažljivo saslušao, ali, pred kraj priče, kao da je počeo da se osmehuje, onako, za sebe, što je, unekoliko, dovelo u nedoumicu došljaka. Zatim je Baćuška počeo da govori o duhu, koga bi se trebalo pridržavati u tom poslu i, kao zaključak, rekao: „Ti sastanci su dobra stvar, samo je potrebno da njima rukovodi naš sveštenik i, najvažnije, da samo sveštenik tumači Jevanđelje. A u suprotnom, vidiš li ti, još i nedoumice…“ I Baćuška se nasmejao. Radilo se o tome, da je posetilac, na svoju ruku, izneo predlog o čitanju Jevanđelja parohijskoj omladini i želju, da svako ispriča svoje nedoumice. „To je dobra stvar, – produžio je Baćuška, – samo, sve u svoje vreme. A inače, eno otac (naveo je ime jednog sveštenika), takođe je organizovao tu dobru stvar, a tamo, bez njega, isto su krenuli o tim nedoumicama da pričaju, – Baćuška se ponovo zasmejao, i znaš li, dokle je stvar dogurala… Ne, bolje ti je ovako – neka sveštenik bude glava svemu. A u suprotnom, vidiš, te nedoumice…“
Posetilac je bio spreman da se zauvek odrekne svojih planova, samo da se Baćuška tako ne smeje. Kasnije, kada je taj mladi čovek postao sveštenik, shvatio je kako ga je brižno otac Aleksej upozorio na moguće greške u takvom poduhvatu, opasnom za mlade i još neočvrsle snage u crkvenom blagodatnom vazduhu. Za čoveka koji je bolje poznavao Baćuškin duh, iz njegovih neodređenih, uvijenih i, donekle, ironičnih odgovora, odmah bi postalo jasno, da se projekta, u takvim uslovima, treba okanuti. Zaista, iz toga ništa nije ispalo. Međutim, od tada je Baćuška za njega postao glavna podrška i pribežište.
I ne jedanput mu je govorio Baćuška: „Čim postane teško, ili se pojavi neka tegoba, seti se da postoji Marosejka u Moskvi.“ On je to uvek pamtio. Jednom je morao da dotrči kod Baćuške oko dvanaest sati uveče, pred nedelju. I bio je primljen, iako je Baćuška već ležao u postelji. Slaba svetlost kandila je osvetljavala sobu. Gost je, naklonivši se nad krevetom, mogao da uoči uznemiren izraz i bledilo njegovog lica, i da oseti Baćuškinu neprestanu spremnost da pomogne, čak i u te, kasne sate.
Drugi put je zamolio Baćušku da pričesti bolesnicu. Baćuška, samo što se vratio sa kasne liturgije, bio je izmučen od naroda koji se tiskao oko njega, čekao i opsedao ga u stanu, ništa manje nego u dvorištu. Prošlo je već dva popodne, ali nije hteo čak ni čaj da popije; istog je momenta obukao mantiju, uzeo sv. Tajne, epitrahilj[21] i pošao. Pričestivši bolesnicu, još je, do pet sati, razgovarao sa rođacima koji su se tu skupili i, samo promešavši čaj u čaši, otišao, ostavivši svež, bodar i svetao utisak kod svih koji su se tamo nalazili.
Drugi mladić, student Univerziteta, nekom prilikom je dospeo na predavanje Hrišćanskog studentskog saveza „Hristos koji dolazi“. Tu je sa radošću saznao, da postoji mogućnost da se bavi izučavanjem Jevanđelja u studentskoj sredini i počeo da posećuje sastanke. Posle upoznavanja sa Jevanđeljem po Marku, prešlo se na apostolske poslanice; rađala su se mnogobrojna pitanja i pojavila želja za duhovnom hranom. Ipak se duša, koja iznutra nije dobijala zadovoljenje, mučila; kružok je ogrejao blagodaću Hristovog učenja, blagočestivim primerima hrišćanskog života, ali nije mogao da pruži glavno – snagu da se nadvlada sopstveni greh.
Preko svojih poznanika sa kružoka, dospeo je na predavanje oca Sergija Mečova „O svetu“, a zatim, „O grehu“. Treće, „O razboritosti“, trebalo je da se održi u hramu na Marosejki posle liturgije. U predavanju oca Sergija osećalo se nešto pozitivno i novo, mada još nije sve, i u potpunosti, dolazilo do svesti i srca. On je čuo mnogo toga dobrog o ocu Alekseju, međutim, delimično zbog predrasuda prema sveštenstvu uopšte, a naročito usled nepoznavanja tematike duhovnog rukovodstva, prema njemu je bio ravnodušan. Student je na predavanje došao na sredini liturgije. Služio je baćuška, otac Aleksej, lično. Posle završetka službe, istog trenutka su ga, sa svih strana, okružili molioci, većinom žene, a Baćuška je, polako se krećući ka izlazu, sve blagoslovio.
Posetilac je odjednom osetio da i njega nešto nezadrživo vuče da uzme blagoslov. U tom starčiću svešteniku on je osetio prisnost i srodnost, nešto, za čim je duša odavno tragala; neodlučno se primakao gomili, osećajući bojazan da njemu, uronjenom u grehe, Baćuška, možda, neće dati blagoslov. Međutim, Baćuška ga je primetio, pogledao ga svojim nežnim pogledom koji je hrabrio, i blagoslovio. Mladić je, istog trenutka, osetio radost i duhovni mir; zasvetlucala je nada da će mu Baćuška pružiti pomoć…
Na prvu ispovest je došao u petak Strasne sedmice. Pomolivši se za vreme bogosluženja, stao je na kraj reda koji je bio vrlo dugačak. Otac Aleksej je dugo ispovedao N. A. Berdjajeva, a zatim, otišao kući da se odmori. Student je uspeo da mu priđe tek posle ponoći. Osetio je veliko olakšanje od ispovesti i poverovao u mogućnost obnove svoje duše.
Na drugoj ispovesti, upitao je oca Alekseja o Hrišćanskom studentskom kružoku. Baćuška je dao blagoslov za nastavak pohađanja, ali, saznavši da se tamo izučava Jevanđelje, stavio je do znanja da Crkva ne gleda na Novi zavet baš isto kao kružok i da tekstove treba tumačiti pod iskusnijim rukovodstvom. Ne shvatajući do kraja to što mu je rečeno, mladić je odgovorio da ih i oni analiziraju sa iskusnijim rukovodiocima. „Treba se više baviti praksom, – dodao je Baćuška ljubazno, – a manje – polemikama.“ Posle izvesnog vremena, mladić se približio još više crkvi, za kružok više nije bilo vremena, pa je dobio blagoslov da ga sasvim napusti.
Na taj način, Baćuška je tretirao religiozna društva kao malu i privremenu stepenicu, koja prema Crkvi vodi društvenu zajednicu, sasvim otpalu od NJe. Sa svoje strane, spasavao je ljude na najrazličitije načine; i crkvenim vaspitanjem, i molitvom, i savetom, a ponekad, jednostavno, pažljivim saosećanjem, učeći ih ljubavi prema Bogu, a kroz Njega – prema braći u Hristu, uprkos raznim okolnostima društvenog života, u državi ili porodici.
Činio je on to sve prosto, neprimetno, nečujno… Nije trpeo zvučne fraze i afektacije. I kod drugih je razotkrivao i izobličavao sklonost ka bučnom ispoljavanju. Baćuška nije spasavao frazama, već negovanjem ljudske duše. „Te galamdžije samo upropašćavaju ljude,“ – govorio je on. Često, ne odgovarajući direktno na pitanje, on je u molitvi ili besedi, omogućavao posetiocu da se ispuni njegovim duhom, posle čega bi mu život postajao jasniji, razumljiviji, lakši i radosniji.
U prvim godinama posle revolucije, počela su previranja i razmimoilaženja među sveštenstvom. Pojavila se težnja da se preispitaju i obnove principi i uređenje Crkve, pa čak i oni drevni, koji su, navodno, zastareli. Tako su označeni pravci budućih raskola.
Svjatejši Patrijarh Tihon se ponekad obraćao ocu Alekseju za savet. Većinom je to bivalo u slučajevima hirotonije, imajući u vidu da je on skoro sve poznavao. Njegovo mišljenje je Svjatejši uvek uzimao u obzir, pa mu je predložio da sada preuzme na sebe napore u vezi sa objedinjavanjem moskovskog sveštenstva. Baćuška, otac Aleksej, sa ljubavlju i sa velikim oduševljenjem prihvatio je volju Prvosvetitelja, ulažući veliki napor u tom poduhvatu, kako je sam govorio. Sastanci su se događali u Hramu Hrista Spasitelja, a on im je predsedavao.
Čitao je mnogo iz svojih dnevnika, što je ostavljalo jak utisak na sve prisutne. Svaki od pastira imao je mogućnost da uporedi svoju delatnost na njivi Hristovoj, sa tim što je video i čuo od oca Alekseja. Međutim, odnos sveštenstva prema Baćuški je bio vrlo različit. Mnogi su priznavali njegov autoritet; izvestan broj pastira bili su njegova duhovna deca i sledbenici, ali dosta njih je imalo druge poglede, smatrajući da otac Aleksej suviše nisko tretira čovekov um.
U stvarnosti, Baćuška je odavao priznanje umu: „Um postoji, i neka živi i radi,“ ali je njegov omiljen izraz bio: „Um je pogonska snaga srca. Srce treba da bude snabdevač života.“ Za mnoge to nije bilo prihvatljivo. Neki su ga, iza leđa, oštro osuđivali.
Talas svakojakih duhovnih traganja postao je tako velik, da je zapljusnuo čak i one koji su ga uvažavali – njegovu duhovnu decu, sveštenike; dovoljno je bilo da se malo više oslone na same sebe i on bi ih, pod blagočestivim izgledom, zaveo u sujetno mudrovanje i zablude.
U stanu jednog sveštenika, počeli su da se okupljaju neki istaknuti moskovski pastiri da bi razmotrili razna pitanja crkvene prakse. Pre svega, bilo je rešeno da se pretrese, u svim pojedinostima, Učiteljskoje izvestije, koje se nalazilo u prilogu jerejskog služebnika[22] i koje je, obično, sveštenik čitao u toku svog posvećenja u jerejski čin, a u koji bi, kasnije, retko ko zavirio. Neki učesnici tih događaja su izražavali želju da zajednički prouče pitanje neophodnosti služenja sv. liturgije od strane sveštenika na način, koji se ne bi svodio samo na pobožno prinošenje beskrvne žrtve, već bi, u toku cele liturgije, držao u molitvenoj napregnutosti srca mirjana, koji često i ne znaju da učestvuju u vršenju velike tajne.
Sveštenik, u čijem stanu su se sastajali, bio je duhovni sin i sledbenik oca Alekseja, pa ga je o svemu obavestio. „Uzaludnu ste stvar započeli, – uzviknuo je Baćuška, sa uobičajenom za njega, živošću. To je sasvim nepotrebno u ovom trenutku. U ovom vremenu koje proživljavamo, kada presušuje hrišćanska ljubav, kada je sva atmosfera oko nas zasićena zlobom, pastiri, pre svega, treba da budu okupirani sejanjem semena ljubavi i prizivanjem verujućih ka njoj.
U vreme bogosluženja, kao i u vreme izgovaranja propovedi, treba, pre svega, imati u vidu taj cilj; tako će nužnost pridržavanja zapovesti Hristove o utvrđivanju ljubavi među ljudima, postati za hrišćanina sve jasnija. Eto, šta je zaista potrebno, a ne rešavanje pitanja, kako treba da stoji sveštenik za vreme liturgije pred prestolom i kako da se ispunjavaju formalni zahtevi Učiteljnogo izvestija. I to stoga, što smo mi, hrišćani – ‘nadzakonski’ ljudi, a ne ‘podzakonski’, i događaju se trenuci kada treba, kao žrtvu ljubavi, prineti pridržavanje utvrđenoj formi.“ Svoje izlaganje Baćuška je završio obećanjem, da će obavezno doći na jedno od tih savetovanja.
I zaista, sledećeg petka (dan kada su se održavali sastanci), otac Aleksej je došao i izložio pred pastirima istu misao o zadacima sveštenika u aktuelnom trenutku, dodajući: „Hajde, bolje da uradimo ovako: ja ću da dođem kod vas da služim, vi dođite kod nas na Marosejku, zajedno ćemo da se pomolimo i bićemo u stalnom opštenju, da bi na taj način, pre svega ostalog, ostvarili Hristovu zapovest o ljubavi.“
Kada je Baćuška otišao, svi učesnici savetovanja priznali su da je sve što je rekao, naravno, pravilno, i da nema šta da se kaže protiv toga, ali su se čuli glasovi da, bez obzira na to, ne treba zaboravljati i sve ono što je savet pastira planirao da se razmatra, jer je sve veoma važna materija i rešavanje postavljenih zadataka ne može da zasmeta njihovoj delatnosti u oblasti utvrđivanja hrišćanske ljubavi u ljudima. Odlučeno je da se savetovanja nastave.
Posle toga, bilo je još nekoliko sastanaka. Na jednom od poslednjih, domaćin je, pod utiskom razgovora sa jednom bolesnicom rimo – katoličke veroispovesti, izneo problem dekoncentracije verujućih, jer pravoslavni sveštenik za vreme liturgije oglašenih[23], za razliku od katoličkog, ne stoji sve vreme pred prestolom udubljen u molitvu, nego često odlazi prema žrtveniku, gde, faktički, nastavlja da vrši proskomidiju tako što uzima čestice iz donesenih prosfora. Takvi, stalni odlasci sveštenika od prestola prema žrtveniku i nazad, dešavaju se sve do Heruvimske pesme, a pri tom se neki vozglasi izgovaraju ne kod prestola, već kod žrtvenika.
Većina učesnika sastanka priznala je da je to problem koji zaslužuje najozbiljniju pažnju i hitnu raspravu. Mnogi sveštenici su pri tom izjavili, da ih odavno brine kako postići to, da verni daju prosfore sa ceduljama isključivo za vreme proskomidije, kako bi sveštenik, od momenta kada započne liturgija, mogao potpuno da se usredsredi na bogosluženje i da ga ništa ne odvlači od molitve.
Na sastanku je odlučeno da svaki nastojatelj hrama treba da obavi razgovor sa parohijanima i da ih navikne na strogu disciššnu dolaženja pred početak proskomidije; na taj način bi čestice iz donesenih prosfora mogle blagovremeno da se izvuku.
Izvesno vreme nakon tog savetovanja, sveštenik, u čijem su se stanu sastajali, je, uoči jednog od velikih praznika, došao u Marosejski hram kako bi učestvovao u bogosluženju. Došao je mnogo pre zvona za početak službe i, na svoje iznenađenje, našao oca Alekseja u oltaru, kako sedi na stolici, levo od prestola. Ugledavši ga, krajnje uzrujan, otac Aleksej se obrušio na njega rečima: „Sve su to vaše kerefeke, sve su to vaše ideje!… Rekao sam da počinjete uzaludnu stvar, i ispalo je po mome. Pogledajte, šta je ispalo… Ne, vi me.saslušajte!…“
Sveštenik nikada nije video starešinu hrama, obično mirnog i ljubaznog, u takvom uzbuđenju i negodovanju. Znajući da boluje od srca, prvo je požurio da ga umiri, rekavši mu, da ako je učinjena neka greška ili propust, sve može da se ispravi i promeni, i da mora da čuva svoje zdravlje i ne prima toliko k srcu sve to što ga je ožalostilo i uzrujalo.
Donekle se umirivši, Baćuška mu je ispričao kako se jedan od učesnika pastirskih savetovanja, sveštenik, koji je služio jednom nedeljno u hramu, tako revnosno poneo prema, na sastanku utvrđenom, sprovođenju rešenja o uvođenju discipline na liturgiji, da je, ne porazgovarajući s njim, nastojateljem, i ne pitajući ga za dozvolu, objavio sa amvona svim prisutnima na večernjem bogosluženju, da će u te dane kada on bude služio liturgiju, svi parohijani moći da daju prosfore za pomen svojih rođaka samo za vreme proskomidije i da se na prosfore koje se donesu kasnije, neće obraćati pažnja, budući da on nema nameru da narušava svoju molitvenu koncentraciju nepravovremenim obavljanjem radnji koje su rezervisane za proskomidiju.
Sledećeg dana desilo se sledeće. Jedan parohijan, čija je supruga bila ozbiljno bolesna, idući na posao putem u blizini crkve, svratio je u nju pred samo čitanje Jevanđelja, želeći da se iz njegove prosfore koju je kupio, izvuče čestica za zdravlje njegove žene. Služio je baš taj sveštenik, koji je objavio nova pravila. Posetiocu je molba odbijena, sa obrazloženjem da je proskomidija već završena i da se prosfore više neće prinositi ka žrtveniku. Krajnje utučen i zbunjen svim tim, čovek se odmah uputio kod Baćuške u stan i počeo da se žali na nova pravila u njegovoj crkvi koja su ga lišavala utehe u teškom trenutku.
Baćuška, zapanjen činjenicom da je bez njegovog znanja i blagoslova proglašena takva naredba, zapovedio je da se, bez odlaganja, udovolji želji parohijana. S druge strane, sveštenik, kome su preneli Baćuškin nalog, da li zbog žurbe, da li zbog uzrujanosti što mu je starešina opozvao naredbu, tako je nesrećno izvukao česticu, da je kopljem odrezao glavu Majke Božje, čiji je lik bio na prosfori. Ugledavši prosforu u takvom vidu, čovek je pao u još veće očajanje i ponovo se obratio ocu Alekseju, utučeno predviđajući da će njegova žena sigurno umreti, jer je glava Majke. Božje odrezana. Baćuška je prosforu ostavio kod sebe, dao mu drugu i ispratio ga sa rečima utehe i umirenja.
Posle liturgije, ta je prosfora bila pokazana svešteniku koji je služio… i… dobio je po zasluzi od Baćuške, koji je mogao suzama da dovede do suza. Naredba, koja je izazvala ovakav incident, bila je odmah ukinuta. „Eto, vidite, kakve posledice može imati sprovođenje, po svaku cenu, svih formalističkih zahteva u vreme služenja liturgije i kako često lica, slična ovom parohijanu, svraćaju u crkvu ne iz dokolice, bukvalno na minut, već da se pomole i pomenu na liturgiji one koji su se nedavno upokojili, ili teško bolesne, ili one bliske koje je snašla nevolja. I do sada, niko od njih nije odlazio bez utehe.
Šta će se desiti, ako se zbog poštovanja formalnosti, i ovima budu činile iste neugodnosti, kao i pomenutom? Kako usaglasiti takvo cepidlačenje, kakvo ste vi na vašim pastirskim savetovanjima odobrili, sa ljubavlju, zapoveđenoj nam od strane Hrista, izvršitelji Njegovih zapovesti, pre svih, treba da budemo mi – pastiri?
Između ostalog, vi niste u pravu ni po suštini; pominjanje živih i mrtvih i izvlačenje čestica za njih iz prosfora, moguće je do samog momenta osvećenja Sv. Darova, što se u svim parohijama i dešava. Episkop, koji služi liturgiju, pominje i žive i mrtve i, izvlačeći čestice za njih za vreme Heruvimske pesme, vrši, faktički, drugu proskomidiju. Ako bi se posmatralo sa vaše tačke gledišta, on nema prava to da radi, jer je sveštenik završio proskomidiju i Sveti Darovi su pokriveni.“
Posle takvog objašnjenja, krivac, jako postiđen, ali i ispunjen blagodarnošću prema ocu Alekseju za pouku, kleknuo je kod prestola na kolena i zamolio oproštaj, što je, uprkos datom uputstvu, nastavio da učestvuje u savetovanjima i, štaviše, bez njegovog blagoslova kao duhovnog rukovodioca, pokrenuo pitanje, čije je razmatranje dovelo do takvih, neželjenih posledica. Zamolio je Baćušku i da se pomoli za njega, da bi se utvrdio u smirenju i poslušanju, a ne da hodi po volji srca svog. Baćuška ga je nežno poljubio, rekao da je sve zaboravljeno i, sa veselim i dobrodušnim izrazom na licu, počeo da se odeva.
U celom tom događaju, Baćušku je uzbudila i uznemirila ne toliko činjenica, da su dva sveštenika – saslužitelja radili mimo njega, a jedan od njih čak i narušio, utvrđeni u crkvi, poredak, koliko to, da se kroz taj površni prilaz pastirskoj službi, čovek koji je u nevolji odbija, a da su dva sveštenika pod njegovim rukovodstvom, ograničeno razumevši svoje obaveze, mogli da postanu formalisti, koji ne ispunjavaju svoju glavnu dužnost – pokazivanje ljudima u praksi da hrišćanstvo jeste stvaralačka ljubav.
Međutim, propovedajući svima i uvek, da je hrišćanska ljubav viša od bogoslužbenog Pravila, Baćuška se, istovremeno, iskazao kao odlučni i nepomirljivi neprijatelj suprotne tendencije. Otprilike tih godina, u sveštenstvu, koje se pozivalo na zahteve ljubavi i druge razloge, pojavila se težnja i želja za preispitivanjem i izmenom Pravila, kao zastarelog. Takvima se Baćuška suprotstavljao braneći Pravilo kao čvrstu stenu i postupao, pri tom, surovo i oštro, ne dopuštajući nikakve ustupke. Pravilo je bilo za njega svetinja zapečaćena ljubavlju, i ta svetinja nije nikad mogla biti ukinuta, već samo u nekim momentima ispunjena živim nadahnućem ljubavi, uzletom nad zakonom – zakonom neizmenjivim i svetim.
U to vreme, svakog leta, Baćuška je odlazio u grad Vereju kod Možajska, nekih 27 vrsta od pruge. Tamo je kupljena kućica, nedaleko od crkve Sv.proroka Ilije; u toj kući je živela Baćuškina starija kćer, sa svojom malom ćerkom. Tu je on provodio letnji odmor, a ponekad bi sa sobom poveo i neku od svojih duhovnih kćeri.
Često je služio u hramu Sv. Ilije proroka; tamo se odmarao od naroda i niko ga nije odvlačio od molitve. Sav se predavao Božanstvenoj liturgiji, prinosio Gospodu potrebe, patnje, telesne i duševne bolesti svih ljudi, moleći se za sav svet. Ništa ga nije odvraćalo od molitve; čak ni ubogo pojanje pojca nije joj bila prepreka.
Jednom prilikom, na daču[24] došla je jedna od horovođa Baćuškinog hora. Za vreme svenoćne, ona, čuvši pojca kako, dok čita početak i kraj Svjati Bože, guta sredinu, kao i komično čitanje šestopsalma jedne verujuće žene, nije izdržala i izašla je iz crkve. „Gledam, a moje Manjuške nema, – pričao jrj je potom Baćuška, – moja molitvenica je pobegla. Gde si bila?“ – „Sedela sam na livadi, Baćuška; nisam mogla da se suzdržim od smeha zbog pojca i čtice šestopsalma,“ i poče da ih imitira. – „Ah, Manjuška, Manjuška!… okajaška te je isterao, – dobrodušno je primetio Baćuška, ti znaš reči molitve i mogla si da ih ponavljaš. Uz dobro pojanje dolazi „raspoloženje“, a ti se trudi,dok sam ja živ, da stekneš „uređenje“; uči se molitvi uz svakojako čtenje i pojanje – tada ti niko i ništa neće zasmetati i uvek ćeš biti sa Bogom.“
Kao i uvek za vreme liturgije, Baćuška je plakao, posebno kod reči Tvoja ot Tvojih.Čak i pojac, koji je, na prvi pogled, formalno pratio službu, nije mogao a da ne zaplače. Nekom prilikom, žalio se on Baćuški: „Oče Alekseje, sa vama je nemoguće služiti službu… ja nisam neki slabić, ali se i ja gušim od suza. Zar treba da dovodite ljude do takvog stanja; mogu i u nesvest da padnu… i šta onda sa njima da se radi? A onda će Vas da optuže. Ne bi smelo tako da se plače.“ Baćuška, blagosiljajući ga, odgovorio mu je: „Iljuša, pa ja sam toliko grešan, ne mogu da ne plačem.“ – „Ali ne, oče Alekseje, ne treba toliko da se sekirate… Vi imate ćerku, sina, unuku. Vi ste im potrebni. Ne treba, ne sekirajte se toliko… Eto, otac Petar, njemu ni motkom nećete izbiti suzu: brže i brže… zvono i kraj! A Vi nekako dugo služite; i ogladni se, a i od suza srce počinje da boli; Bože pomiluj, još i da umreš!…“ Baćuška mu se suzdržano nasmejao i potapšao ga po ramenu: „Iljuša, ne brini, potrudiću se da ne plačem. A kako da se ne plače… mnogo grehova imamo ja i ti!… – „Mnogo, mnogo, – protegnuto će Ilja, – i ipak, treba suzdržanije i brže… eno, kao naš otac Petar“. „Baćuška, čini se kao da je Ilja malo glup?“ – upitala je Marija. – „Da, malo je priglup, ali je dobar, samo slabo shvata. Ali, šta da se radi, i takvi su potrebni Gospodu.“
Posle službe, otac Aleksej je doručkovao, a zatim se udaljavao u dubinu voćnjaka da se odmori, gde niko nije smeo da mu smeta. Ponekad je sam išao u šumu, pored reke Ratočke, a ponekad je vodio nekog sa sobom.
U Vereji je Baćuška mnogo čitao; nekad je, odmarajući se, terao da čita onog, ko bi to leto došao sa njim iz Moskve. U tom slučaju, birao je iz svetih otaca nešto, podesno za tog čoveka. Voleo je, prekidajući čitanje, da naglas razmišlja i potkrepljuje pročitano činjenicama iz svoje pastirske prakse.
Tamo je dobijao mnogo pisama iz Moskve i drugih mesta. Pažljivo ih je iščitavao, povremeno zapisujući neke njihove delove u svoju beležnicu i, na sva pisma, bez odlaganja, odgovarao.
Godine 1920. otac Aleksej je u beležnicu prepisao „Kratko pravilo za blagočestiv život“[25] namenjeno njegovoj duhovnoj deci, i poslao im ga sa ciljem da ga prepisuju i da ga se pridržavaju u praksi. Učinio je to, kako je i sam objasnio u jednom pismu, na molbu mnogih koji su ga pitali, šta, u stvari, treba da čini svaki hrišćanin, koji je počeo da živi duhovnim životom. A jednoj devojci, kao odgovor na opasku da je to pravilo, mada na prvi pogled jednostavno, vrlo teško, odgovorio je: „Neprestano budite u poslušanju prema vašim roditeljima i ocu duhovnom… A zatim, kada se naučite povinovanju starijima i odreknete se sopstvene volje, onda ćete sami zaključiti, da je to pravilo još i malo za Vas.“
Godine 1922, Baćuška je, u istu beležnicu, prepisao iz knjige „Priče hodočasnika o molitvi Isusovoj“ – „Ispovest unutrašnjeg čoveka, koja vodi smirenju“, i takođe je poslao nekima od svoje duhovne dece na čitanje.
Bilo je primetno, da je pretposlednje godine svog života, leta 1922, Baćuška većinom išao u šetnju na groblje, gde je voleo da dugo boravi i razmišlja.
U Vereju je leti dolazila i porodica oca Sergija: matuška Jefrosinija Nikolajevna sa decom. Za njih je iznajmljivana mala letnja kućica u obližnjom sokaku. Baćuška je jako voleo svoje unučiće, a osobito najmlađeg – Aljošu. Bilo je dirljivo posmatrati kako dete sklapa svoje ručice da dobije dekin blagoslov i kako ga deka blagoslovi.
Tu, daleko od svog hrama i pastve, njihovo prisustvo je radovalo i tešilo Baćušku.
 


 
NAPOMENE:

  1. sveštenoslužiteljska, duga odežda bez rukava. Nose je episkopi i sveštenidži, kao uspomenu na sličnu odeću koju su nosili apostoli i Sam Gospod. Prim. prev.
  2. predmet sveštenoslužiteljske odežde, stavlja se oko gležnjeva kao simbol sile Hristove. Po mišljenju Valsamona, kao odgovor br. 37 na pitanje Marka monaha, simbolizuje konopce kojima su bile vezane ruke Gospoda Isusa Hrista dok su Ga vodili na sud Pilatu. Sa tim mišljenjem se slaže i Simeon Solunski. Prim. prev.
  3. analoj = postolje na koje se stavlja ikona i pored koga se, obično, obavlja ispovest. Prim. prev.
  4. monaška i sveštenička duga odežda. Prim. prev.
  5. tople i glomazne čizme od ovčjeg krzna, prim. prev.
  6. kraj službe, prim. prev.
  7. molitvene povorke. Prim. prev.
  8. Inozemni, prim. prev.
  9. manastir svetog Nila, prim. prev.
  10. Psaltir = jedna od knjiga Starog zaveta. Dobila naziv po muzičkom instrumentu uz koji su Jevpeju i sam prorok car David, izvodili cvoje pesme. Psaltir se sastoji od 150 psalama, koje je većinom (oko 72) sastavio Car David, a ostale drugi proroci (Mojsije, Solomon, sinovi Kopejevu itd.) Od 5. veka, Psaltir je podeljen na grupe psalama, koje se zovu katizme i ima ih 20. Čitanje psalama predstavalja sastavni deo svake službe. Prim. prev.
  11. kurs = tečaj, prim. prev.
  12. stihira – bogoslužbena pesma, koja uvek u sebi sadrži stihove iz Psaltira i stihove sa tekstom vezanim za konkretnu službu i njen povod. Da bi se razlikovale, postoji više raznih grupa stihira. Prim. prev.
  13. ćutanju, tihovanju, prim, prev.
  14. tropar = kratka pesma, u kojoj se proslavljaju dela Božja ili Njegovih svetitelja. U širem smislu, troparima se mogu nazvati cve crkvene pesme (stihire, irmosi itd.). U užem smislu, tropar je pesma napisana u čast praznika ili nekog svetitelja, u kojoj se kratko izlaže suština tog praznika ili siže života svetitelja. Prim. prev.
  15. kanon = zbir više crkvenih pesama u jednu organizovanu celinu. Kanon se obično sastoji od devet pesama, ali ih može biti i manje. Prim. prev.
  16. Večera ljubavi (ranohrišćanski naziv).
  17. kivot = kovčeg od dragocenog drveta, obložen dragim kamenjem, u kome su Jevpeji čuvali cvoje najveće svetinje ploče zaveta i čašu sa manom nebeskom. Kod pravoslavnih, kovčeg ili kutija u kojima se, obično, čuvaju mošti svetitelja, kultni predmeti koje su svetitelji upotrebljavali za života, ili neke druge crkvene dragocenosti. Prim. prev.
  18. ustrojstvo, molitvenu koncentraciju, prim. prev.
  19. ogorjok = ostatak nedogorele sveće, prim. prev.
  20. Jedna od prisutnih na besedi, lekar-psihijatar Jelisaveta Nikolajevna Ščerbakova, za vreme školovanja poznata na Marosejki kao Liza – medicinarka, kasnije će postati divjejevska monahinja. Umrla je od raka mlečnih žlezda sa velikim komplikacijama i raširenim metastazama, 27. 01/09. 02. 1948. godine u Muromu, kao shimonahinja Aleksandra.
    Unuka oca Alekseja, koja je, u leto 1947. godine, putovala u Vladimirsku oblast, svratila je do nje i bila zadivljena snagom njenog duha, velikim trpljenjem i time da, bez ikakve izveštačenosti, sažaljive razgovore o njenoj bolesti i patnjama – nije prihvatala. Sva njena pažnja i ljubav bili su usmereni na sabesednika i ljude oko nje. Ona je bila, uistinu, oblagodaćeni čovek, na kome su se obistinile izrečene na besedi, sa podtekstom, reči oca Alekseja.
  21. epitrahilj – deo svešteničke odežde. Dugačak, nosi se oko vrata. Bez njega se ne vrši ni jedna služba. Simbolizuje blagodat Svetog Duha. U izuzetnim situacijama, ako je neophodno da se svrši neka služba, molitva, krštenje i sl. a nema epitrahilja, umesto njega može da se iskoristi pojas, vrpca ili deo platna, posle čega taj predmet postaje osvećen i treba da se koristi kao crkveni predmet. Prim. prev.
  22. služebnik = irkvena knjiga koja sadrži uputstva za obavljanje službe. Prim. prev.
  23. liturgija oglašenih – prvi deo liturgije, do čitanja Apostola i Jevanđelja. U doba ranih hrišćana, oglašeni su bili oni, koji su se pripremali za krštenje. Bilo je nekoliko stepena tog statusa, sa neodređenim rokom trajanja. Oglašeni su se nalazili u posebnom delu crkve, iz koga su, posle čitanja Jevanđelja, morali da se udalje. Prim. prev.
  24. letnjikovac, prim. prev.
  25. Iz knjige arhiepiskopa Kostromskog Platona, „Napomene svešteniku o njegovim obavezama posle vršenja Tajne pokajanja“, M., izd A. D. Sozonova, 1896, č. 2, str. 21-30.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *