НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Житија светих » ЖИВЕТИ И СЛУЖИТИ ЉУБАВИ – ЖИТИЈЕ СВЕТОГ АЛЕКСЕЈА МЕЧОВА

ЖИВЕТИ И СЛУЖИТИ ЉУБАВИ – ЖИТИЈЕ СВЕТОГ АЛЕКСЕЈА МЕЧОВА

 

ЖИВЕТИ И СЛУЖИТИ ЉУБАВИ
Житије Светог Алексеја Мечова
 

 
ГЛАВА ПРВА – ДЕТИЊСТВО И МЛАДОСТ
 
Баћушка, отац Алексеј, родио се 17. марта, 1859. године, у Москви, на дан св. Алексија човека Божјег.
Његов отац, Алексеј Иванович Мечов, се још од детињства удостојио посебне пажње и љубави преосвећеног Филарета. Као повод за такав однос био је следећи случај. Једном приликом, Владика је заповедио да се из свештеничких породица изаберу дечаци са пристојним слухом и да се њима попуне места у митрополијском хору. Оформљен је конвој, који је са тим циљем требало да обиђе храмове и села Московске епархије (епархија – област у надлежности епископа, прим. прев.).
Била је зима. Изасланици су се, касно увече, вратили у Тројицку улицу, где се налазило митрополијско подворје (подворје – зграда у чијем је саставу црква или капела. Обично служи као привремени смештај за епархијске архијереје, прим. прев.). Децу су извели из саоница у присуству Владике Митрополита, одвели у топлу просторију и дали им да једу.
Одједном, неочекиван предосећај узнемирио је Светитеља; брзо се обукао, отишао у двориште и сам почео да претражује по саоницама. Уз светлост фењера, у једним од њих је, под покривачем за ноге, нашао заспалог дечачића, кога нико није приметио и који би се, да није на време пронађен, сигурно смрзао. То је био син свештеника Коломенског округа Московске губерније – Мечов Алексеј Иванович, будући отац баћушке, оца Алексеја.
У том необичном догађају митрополит Филарет је увидео дивну Промисао Божју.[1] На спасеног дечака обратио је посебну пажњу и до краја свог живота се бринуо о њему и волео га.
Дечак је био примљен у богословију и ускоро се издвојио међу вршњацима својом музикалношћу, што, наравно, није остало непримећено од стране Владике Митрополита. Нешто пре окончања школовања, он је изразио ректору богословије жељу, да постави Алексеја Ивановича на чело митрополијског хора. Али, када је ректор пренео намеру Владике Алексеју Ивановичу, овај се јако смео; уплашио се да ће се на таквом месту све време налазити у видокругу Митрополита и да ће у потпуности зависити од његове воље.
Алексеј Иванович се колебао. „Размисли, – говорио му је ректор, – шта те очекује? Даће ти парохију тамо негде у округу… а овде, око Владике… он те неће оставити на цедилу.“ Када је Митрополит сазнао да се Алексеј Иванович двоуми и да је врло помућен том понудом, позвао га је и тихо му рекао: „Ја те не присиљавам, сам одлучи.“ Та кротка предусретљивост је решила ствар. Алексеј Иванович је, после завршених студија, постао регент Чудовског митрополијског хора.
Хор је тада био на врхунцу славе. Свој назив, „Чудовски“, је добио по саборном, Чудовом манастиру који се налазио у Кремљу.[2]
У то време још није био саграђен Храм Христа Спаситеља који је постао саборна црква. Кремаљски Успенски храм био је у надлежности Синода, и тамо, чак, нису ни помињали Митрополита[3], осим када је вршио службе. Благовештенски храм је, пак, био дворска црква.
Певачи Чудовског хора били су смештени у подворју, у Тројицкој улици, близу Самотока. Овде је и Алексеј Иванович, као регент[4] хора, добио скроман станчић. Ускоро се оженио и добио троје деце; два сина и кћер, Варвару. Старији син је, касније, постао баћушка, отац Алексеј.
Рођење оца Алексеја се десило у особеним и значајним околностима. Његова мајка, Александра Димитријевна, осећала се јако лоше пред почетак порођаја, који је био тежак и дуго трајао, тако да је живот мајке био у опасности. Лекари нису гарантовали успешан исход и преостала је само нада у Божју милост. Врло забринут, Алексеј Иванович је отишао да се помоли у Алексејевски манастир, где је, у част св.Алексеја човека Божјег, главног манастирског празника, служио тог дана сам Високопреосвећени митрополит Филарет.
Узнемирен, са великим болом у срцу, Алексеј Иванович је прошао у олтар и тихо стао са стране, али, од погледа Владике се није могла сакрити туга регента кога је толико волео. „Ти си данас тако тужан, шта је са тобом?“, – упитао је он. „Ваше Преосвештенство, супруга ми умире на порођају…“ Светитељ се молитвено осенио крсним знаком. „Помолимо се заједно… Бог је милостив, све ће бити добро“, рече он. Затим му је додао просфору са речима: „Родиће се дечак, дај му име Алексеј, у част св.Алексеја човека Божјег, кога данас прослављамо.“
Алексеј Иванович је, охрабрен, одстајао службу до краја и, испуњен великом надом, пошао кући. На вратима га је чекала радосна вест; родио се дечак. По речима архипастира, дали су му име Алексеј.
Рођење будућег ревносног служитеља Престола Божјег обележено је знамењем, јер се десило у време Божанствене литургије, а први минути живота будућег подвижника су поздрављени и овенчани молитвама Великог Светитеља Руске Цркве, који је био молитвеник без премца.
Породица Алексеја Ивановича је припадала кругу оних руских људи који су се држали добрих, старих обичаја срдачног гостопримства; онима, који се нису ограничавали само уским интересима сопствене породице, већ су живели радостима и тугама свакога кога би Господ привео у њихов дом, то јест, најближих рођака и познаника. Зато је мали стан Алексеја Ивановича, који је имао само две собе, увек био препун људи. Све њих је привлачила љубазност домаћина. Рођаци, познаници, браћа и пријатељи су све време навраћали у њихов мали дом. Свако ко је тамо долазио, знао је да ће бити умирен и утешен, да ће ту наћи уточиште и бити дочекан са радошћу.
Деца Алексеја Ивановича су расла непрекидно окружена људима. Мали Љоња, како су звали оца Алексеја у породици, имао је тих, мирољубив карактер и није волео никакве свађе и препирке. Сва деца су живела у великој слози, али се он издвајао међу рођацима, браћом и сестрама, својом добродушношћу. Растао је као једноставан и отворен дечак. Желео је да свима буде добро; умео је сваког да умири, и ако се расположење кварило, волео је да се нашали, да развесели, утеши, чак и старије да насмеје, и да, при том, све то буде некако благочестиво. До старости је сачувао простодушност и јасан, светао поглед. Једноставне душе је увек осећао као сродне. Претпоследње године
21 свог живота, у једном разговору који се тицао његове духовне кћери, Баћушка је приметио: „Када сам био дечак, био сам исти – што на ум, то на друм.“
Још у раној младости, код њега су почеле да се примећују неке особености. Деду Мечових са мајчине стране, иначе, познатог трговца, често је посећивао митрополит Филарет. У време његових посета, обавезно је позиван и љубимац Владике, регент Алексеј Иванович, са својим синчићем. Деца домаћина и гостију забављала су се у дечјим собама, а у тим играма је учествовао и мали Љоња. Међутим, често се дешавало да у време највећег весеља, одједном, постане озбиљан и брзо се удаљи од деце негде на крај собе, утиша и сакрије тако, да га је тешко било пронаћи. Бука и весеље су тако деловале на њега, да се потпуно повлачио у себе.
Због тога су га, када је имао седам година, прозвали – „блажени Аљошењка.“
Код својих најближих, оца и мајке, мали Љоња је стално виђао постојану, искрену симпатију према свима и свакоме, жељу да се учини и помогне колико је могуће. Ти, живи примери без речи, власно су формирали дечју душу. Ипак, један самопожртвовани поступак његове мајке је, из корена, потресао цело његово биће, тако да га се и у старости сећао са страхопоштовањем.
Сестри Александре Димитријевне је умро муж. Без колебања, она је прихватила троје сирочади Сињковских и мајку, нимало не размишљајући о томе да је у њиховом стану тесно и да остали укућани неће имати где да се разместе. И шта је она смислила? Направили су дашчане лежаје изнад пећи и тамо су сместили децу. Често се догађало да се тамо подигне граја, смех и крену несташлуци. Тада би старији, одоздо, припретили прстом: „Тише ви тамо…
Последњих година живота, сећајући се тих момената свог детињства, Баћушка би тихо, са дубоким поштовањем, додао: „Она (мајка) се понашала према тим сирочићима чак и боље него према нама.“
1867. године, упокојио се приснопамјатни Владика, митрополит Филарет – високи покровитељ породице Алексеја Ивановича, који је са толиким саосећањем и пажњом бринуо о свим потребама и проблемима свог регента.
Дечаку Љоњи је било тада девет година. До саме смрти се, са великом захвалношћу, а понекад и сузама, сећао отац Алексеј бриге и нежности покојног Светитеља према њиховој породици и њему, дечкићу. Према његовој успомени је гајио посебно поштовање, често је о њему причао, и увек, са много љубави, истинског разумевања и, некако, родбински. Баћушка, отац Алексеј је у њему видео и поштовао великог подвижника и архипастира, испуњеног љубављу и сажаљењем према нижим од себе, који је умео да прашта и носи тегобе ближњег, мада је у многим приликама Владика одавао утисак човека хладног и затвореног у себе.
Аљоша је похађао наставу пешачући из Самотока у Заиконоспаско училиште, неких, 2-3 километра.
Као ученик је био врло марљив и савестан – до суровости. Сваки пут је одлазио у школу много пре почетка наставе – да не би закаснио. Растом је био најнижи у разреду, тако ситан, да је изгледао као дете у односу на друге. Једном је, са торбом препуном књига, не погледавши на сат, дошао тако рано у школу, да је, седећи пред затвореним вратима, на мразу, чекао скоро два сата док се није отворила.
Другом приликом га је учитељ замолио да однесе писмо на други крај Москве, претпостављајући да ће он, наравно, да сврати кући, поједе нешто и одмори се, а затим, без журбе, нађе време и преда писмо. Али, дечак је, као савестан и спреман на сваку услугу, право из школе, без оброка, отишао да испуни молбу учитеља. Вратио се кући тек касно увече, исцрпљен, преплашивши мајку која га је ишчекивала.
Александра Димитријевна је васпитавала своју децу пажљиво, строго и промишљено; тако је Љоња, сваки пут пред одлазак у школу, добијао по неколико копејки за доручак. Једном је пожелео да уместо доручка поједе лубеницу. Купио је, успут, комад лубенице и појео га. У то време је неко од познаника ишао другом страном улице, видео како Љоња једе лубеницу, и испричао мајци. Од тада су му уместо пара давали припремљен доручак. „Био сам мали, додао је Баћушка, – и могао сам да се навикнем да траћим новац на тричарије.“
Хор Алексеја Ивановича је био омиљен у Москви, и то посебно код трговаца. Често су их звали да певају молебане, свадбе и парастосе. Зарада није била мала, тако да се, временом, Алексеју Ивановичу указала могућност да се пресели у други, већи и комфорнији стан. Међутим, живот његове породице се ни мало није променио; као и пре, стан је био пун гостију, тако да његов син, Алексеј, који је завршавао богословију, не само да није имао своју собу, него ни оно најосновније – своје место за учење, па је зато морао да учи у присуству других.
„Често сам морао, – причао је баћушка, отац Алексеј, – да устајем ноћу, да бих се припремио за одговарање.“ Међутим, Алексеј се није бунио, јер је од малих ногу навикао на људе, заволео их и био научен да је најважније да онима око њега буде добро.
Са завршетком богословије, пред Алексејем Мечовим је постављен избор између духовног звања и универзитета. У то време, у њему је сазрела чврста намера да се посвети служењу људима. Заједно са многим друговима из разреда, намеравао је да се упише на универзитет и постане лекар. Али, мајка се одлучно успротивила намери свог сина, желећи да у њему има свог молитвеника. „Ти си тако мален, какав ћеш ти бити лекар, боље је да будеш свештеник,“ рекла је она непоколебљиво.
Алексеју је било тешко и са горчином је напустио свој сан. Делатност лекара му. се чинила као најплодотворније служење људима. Јако је туговао и због растанка са друговима из разреда, чак је и плакао опраштајући се од њих. Међутим, није могао да се успротиви мајци коју је тако волео и уважавао. Касније је схватио да је његова права мисија била да буде свештеник, и тек тада је по заслузи оценио жељу своје мајке. „Ја сам јој дубоко захвалан што је, у том тренутку, остала при своме.“
Много година касније, када је Баћушка постао чувени старац, дошла је код њега једна дама, жена познатог професора, објаснила му да, из одређених разлога, не живи са мужем и замолила га да их помири. Баћушка је дао савет и указао шта треба чинити да се поврати нарушени мир. Ускоро је дошао и њен муж да се захвали Баћушки за помоћ. У току разговора са оцем Алексејем, са запрепашћењем је у њему препознао свог школског друга са Богословије. Обојица су се веома обрадовали пријатном сусрету, бацили се један другом у загрљај и дуго разговарали, сећајући се младалачких година.
„Ето, ја сам постао познат, омиљен сам међу својим студентима, – рекао је на растанку разнежени професор, – а у свом личном животу сам испао немоћан, колико год да сам се трудио, нисам могао да помогнем самом себи; а ти си једном речју разрешио гордијев чвор… Како ти је то успело?… Твоје занимање је важније од мог и без потребе си плакао када си остао на Богословији.“
По завршетку Богословије, 1879. године, Алексеј Мечов је распоређен на место чтеца[5] московске Знаменске цркве, на Знаменки. Тамо му је било предодређено тешко искушење. Настојатељ[6] храма је био човек нагао, цепидлака и склон насиљу. Он је захтевао од свог чтеца и такве ствари које би пре могле да се налазе у опису посла црквењака. Ложење пећи, звоњење пред почетак службе, чишћење храма… Све се то стављало у дужност чтецу, за шта је строго позиван на одговорност. Настојатељ се опходио према њему грубо, дешавало се чак, да и жарачем потегне на њега. Када би га млађи брат Тихон посетио, често га је затицао у сузама.
За беспомоћног чтеца се понекад заузимао ђакон, а он је све трпео без роптања, није се жалио и није тражио премештај у други храм. Касније је захваљивао Господу што га је провео кроз такву школу, а настојатеља, оца Георгија, се сећао као свог учитеља.
Био је већ свештеник када је чуо за његову смрт. Сместа је прихватио позив да дође на опело, и са искреним сузама захвалности и љубави га отпратио до гроба, на опште изненађење свих који су се сећали покојниковг понашања према њему.
„Такви људи нам указују на недостатке које ми сами код себе не примећујемо. Они нам помажу да се боримо са својим ‘јашком'“. Тако је Баћушка називао самољубље, своје „ја“, које се буни чим га неко угрози или изазове. „Такве људе треба волети као своје добротворе,“ – учио је, потом, своју духовну децу.
1884. године, Алексеј Мечов се оженио. Осамнаестогодишњу кћерку црквеног чтеца, Ану Петровну Молчанову, просили су многи младићи са Богословије, али их је она све одбијала. Међутим, када се упознала са Алексејем Мечовим, одмах је пришла својој мајци – удовици и одлучно изјавила: „За овог малог ћу се удати.“
18. новембра 1884. године, у Никитском манастиру[7], преосвећени Мисаил, епископ Можајски, рукоположио је Алексеја Мечова за ђакона[8].
Распоређен је у цркву великомученика Георгија у Лубјанском пролазу (између Иљинских врата и Лубјанског трга). У почетку је био заведен у списку као заменик чтеца, а од 14. маја 1885. године, по указу Конзисторија[9], под бр. 2410, – као ђакон. Четири године Мечови нису имали деце, а онда су се родиле две кћери; Александра (1888. г.), и Ана (1890. г.).
У међувремену, унутрашњи порив оца Алексеја (који се, у виду необичних поступака, појављивао још у раној младости) са годинама је бујао и постепено узимао све више маха.
Он се сада, када је постао служитељ олтара, у дубини своје душе, преточио у ватрену ревност према Господу, док се споља оденуо у узвишену једноставност, смирење и кроткост према људима, а у том смислу, највише према сопственој породици.
Породични живот оца Алексеја се показао као срећан, упркос томе што је Ана Петровна била „са карактером“, и на фотографијама из ране младости са неповерењем гледала на бели свет испод намргођених обрва. Узајамна љубав је тај карактер приметно поправила. На каснијим фотографијама поглед је отоплио, а напрегнуте црте лица се смекшале. Ана Петровна је нежно волела мужа, у потпуности га разумела и дубоко саосећала са њим у свему. Међутим, због болести срца, била је слаба и болешљива и стање њеног здравља је постало стална брига оца Алексеја. Он се на све начине трудио да је подржи, ватрено се молио за њу и слао је свако лето са децом на село.
У жени је отац Алексеј видео друга и првог помоћника на свом путу ка Христу. Без њене потпоре он није могао ни да замисли даље усавршавање, према чему је снажно тежио. Високо је ценио њене једноставне, другарске примедбе, и слушао их онако, како неки слушају свога старца. Истог момента је исправљао пропусте које би она запазила и био спокојан у убеђености да ће њено вољено око приметити и указати на сваки недостатак који он у себи није приметио или га је испустио из вида.
Из тог времена сачувано је писмо ђакона Алексеја жени, које живо карактерише његову личност.
 
Леиошице моја мила, драгциена женице Њушењка.
 
Знам добро да тугујеш због наше раздвојености, али буди спокојна, анђелу мој, ја сам, хвала Богу, жив и здрав и моји болови скоро да су престали. Јуче је, после тебе, код мене био Тихон, купили смо за три копејке кромпирово брашно, насули на болно место, завезали старом марамицом, и тако сам преспавао ноћ. Брашно је извукло сву температуру тако да сада ништа не осећам, па се ти за мене не брини.
Преклињем те, животе мој, узимај лекове и пиј више млека, заборави све друго на свету, мисли само на свој опоравак и нека те теши мисао да о теби, без престанка, размишља твој брижни муж Љоњечка, који, с једне стране, безмерно цени твоју жарку љубав према њему, а с друге, нехотице, душом и мислима, живи непрестано са тобом. Он, иако на 25 врста[10] од тебе, драгоцена моја, ипак, добро и јасно зна и осећа о чему размишљаш и шта осећаш…
И зато, ако cu неспокојна, секираш се или болујеш, у исто време ће се то дешавати и са, твоме срцу драгим, мужем. Ако га искрено волиш, а ја сам у то уверен, не чини ia болесним, не цепај његово срце својим болом. Буди весела и биће весео и твој мили муж Љоњечка.
Не заборави само, да твој муж одсуствује не по своме хиру, него због службе, а истински хришћанин и честити грађанин }е дужан да савесно и поштена извршава своје обавезе. То је посао сваког оца породице – да се неуморно труди око. добробити своје породице, и та добробит треба да буде главна награда и утеха његовог рада. Не лишавај ме тога, драга моја, да свето испуним свој дуг. Неоцењива, ја сам за вас троје спреман да, ако је потребно, и душу своју положим, само да сте ми ви здрави, весели и срећни.
И тако, ти видиш, златно моје сунце, да муж твој, из љубави према вама, напреже све своје снаге ради вашег благостања, па тако и ти, скупоцени мој анђеле, молим те, помози му у мери својих могућности, да то и достигне. Као прво, дозволи му да савесно испуњава своје обавезе, а као друго, својим спокојством и веселошћу, удахни у њега нову силу за наставак његовог рада. Господе, укрепи нас да обоје све то испунимо… Ја сам убеђен да си ти дубоко верујућа, па се помоли за мене, мој анђеле, да и ја будем такав!
Добро је да сам се јавио данас на изборе јер је прота био сам, и врло се расрдио на неке који нису дошли, а била су само двојица свештеника. Сутра, то јест у петак, поћи ћу изјутра код проте, а увече ће код нас бити они који се спремају за причешће, па зато нећу моћи да дођем. Свакако ћу доћи у недељу, а још не знам да ли ћу моћи да уграбим време у суботу.
Пошаљи ми писамце, шта да ти донесем у недељу. Чекаћу ia са нестрпљењем. Љубим вас све, тебе, мила моја Ања, и драге наше, Сањку и новорођену Њушу. Данас сам обедовао код наших, а сутра, то јест у петак, узећу храну из крчме. Не брини за мене. Само себе чувај.
 
Твој муж, Љоњечка.
 
* * * * *
 
Код нас је све добро. Шаљем вам благослов. После читања писма, прекрсти за мене дечицу. Напиши како сте ви. Обавезно ћемо се видети у недељу, ако будем жив. Праштај. Потруди се да те у недељу видим веселу и здраву.
 
Твој Алексеј.
 
* * * * *
 
Ти си, лепотице, заборавила код мене на столу огрлицу и прстење, али буди спокојна, ја сам их узео и понећу их са собом у недељу. Љубим те небројено пута.
 
Твој Љоњечка.
 
* * * * *
 
Син Алексеј се родио као треће дете Мечових. Када му је било око десет месеци, у селу је избио пожар. У општој узбуни и збрци, малог Алексеја су изнели из брвнаре и положили на траву. Дете се прехладило и умрло.
1892. године, родио се други син, Сергеј. На њему се, изгледа, одразила болешљивост Ане Петровне. Новорођени је био тако слаб, да су га по доласку на свет (а родио се као недоношче), једва нагнали да заплаче. Име му је дато у част Сергеја Радоњежског, чија се петстогодишњица од смрти славила у то време.
Та година је за оца Алексеја била обележена припремама за примање свештеничког чина. Према подацима из његове радне биографије, рукоположио га је за свештеника цркве Никола у Клену, 19. марта 1893. године, преосвећени Нестор, који је управљао Московским Новоспаским манастиром. Хиротонија[11] обављена је у Заиконоспаском манастиру.
За време студија, тежња оца Алексеја да служи људима се испољавала кроз маштања о похађању универзитета. Од тада је протекло скоро десет година. Сада се припремао за пастирску делатност. У претходном периоду он се добро упознао са карактером парохијског живота, са потребама и захтевима верујућег срца, са духом времена. Пред његовим умним погледом се појавио други циљ. Сву пажњу и сво биће оца Алексеја, привукле су речи Дела апостолских: у народа који повјерова бјеше једно срце и једна душа; и ниједан не говораше за имање своје да је његово, него им све бјеше заједничко; а сви који вјероваше бијаху на окупу и имаху све заједничко; и сваки дан бијаху истрајно и једнодушно у храму; хвалећи Бога, и бијаху омиљени код цијелог народа.“ (Дела, 4, 32; 2, 44-47).
То сведочанство је представљало потпуну супротност оној ситуацији коју је затицао око себе. Привлачила га је идеја о скромној парохији која би могла да обезбеди опстанак његове вољене породице.
Није га занимао животни комфор; у то време, његова интимна жеља је била да доспе у неко забачено село, „где живи прост народ.“ Жарко је тежио ка несебичном служењу људима и њиховом обједињавању у снажну, духовну породицу у Христу, по узору на рану, апостолску Цркву. „Чинило ми се да ћу тај циљ лакше достићи међу обичним људима.“
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Промисао Божја – по Дјаченку (Црквенословенски речник), деловање премудре и свеблаге воље Божје, која потпомаже испољавање доброте и испуњење добрих циљева, а сваку појаву зла пресеџа, или исправља и преокреће на добро. прим. прев.
  2. Чудов манастир се налазио преко пута звонаре Ивана Великог у Кремљу. Саградио га је св. Алексеј, митрополит Московски, у част чудесног исцелења Тајдуле, жене татарског хана. Храм је био освећен у част „Чуда Архистратига Михаила у Хонима“, 1336. године. У подземљу тог манастира је, 1612. године, мученички страдао св. Јермоген, патријарх Московски.
  3. За време богослужења, прим прев.
  4. диригент, прим. прев.
  5. нижи служитељи црквеног клира, прим. прев.
  6. старешина, прим. прев.
  7. манастиру св. Никите, прим. прев.
  8. свештенослужитељ, најнижи по рангу од три степена свештенства, који помаже презвитерима (свештеницима) и епископима за време богослужења, брине о светим посудама, чистоћи престола, жртвеника и свему што се на њима налази, као и о црквеној администрацији
  9. конзисториј – место где се разматрају наслови епархије, ранији назив – дикастерија. Прим. прев.
  10. стара руска мера за дужину равна 1,06 км. Прим. прев.
  11. рукоположење, прим. прев.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *