НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Житија светих » ЖИВЕТИ И СЛУЖИТИ ЉУБАВИ – ЖИТИЈЕ СВЕТОГ АЛЕКСЕЈА МЕЧОВА

ЖИВЕТИ И СЛУЖИТИ ЉУБАВИ – ЖИТИЈЕ СВЕТОГ АЛЕКСЕЈА МЕЧОВА

 

ЖИВЕТИ И СЛУЖИТИ ЉУБАВИ
Житије Светог Алексеја Мечова
 

 
О ПИСЦУ
 
У част јубилеја стогодишњице од рођења монахиње Јулијане аутора-састављача ове књиге, познатог иконописца, члана заједнице храма „Никола у Клену“ у првим деценијама 20. века
 
Монахиња Јулијана, у свету Марија Николајевна,[1] рођена је 8. новембра, 1899. године (на дан светог Архистратига Михаила), у породици свештеника Николаја Александровича Соколова, настојатеља цркве Успенија Пресвете Богородице, која се налази у Гончарној улици, у близини Таганке[2]. Отац Николај је завршио Московску Духовну Академију. Имао је дара за музику и уметност, волео је богослужење и служио га са страхопоштовањем. Био је праведан, строг према себи и није трпео лаж. Мајка, Лидија Петровна, кћер московског свештеника, имала је миран, благ, али при том, чврст карактер.
Марија је у породици била најстарија од три кћери, одликовала се озбиљношћу и није учествовала у дечјим забавама. Од раног узраста је волела да чита Свето Писмо, Житија светих и да посећује богослужења; већ у узрасту од четири године, са уживањем је цртала. Једанпут, када јој је било 6 година, док је тамне, зимске вечери, седела поред прозора, изненада је на небу угледала четворострани крст, који је сијао дивном светлошћу. Испричала је то мајци, а затим, насликала акварелом крст који је видела.
Са 9 година, Марија се уписала у Пету Московску женску гимназију. У 12. години живота, остала је без оца, који је у многом за њу био пример и учитељ. Осетивши ускоро потребу за духовним руководством, Марија се молила светитељу Николају да јој укаже, који је њен пут. Неко од пријатеља јој је посаветовао да оде у храм на Маросејки и посети оца Алексеја Мечова. Баћушка ју је дочекао речима: „Давно сам чекао ове очи.“
Отац Алексеј је постао њен духовни отац. Од прве исповести, почела је да записује његове речи у дневник, и тако чинила све до Баћушкине смрти. Духовна храна којом ју је хранио, одредила је целокупан духовни, стваралачки и животни пут будуће монахиње Јулијане. После завршене гимназије 1917. године, Марији Николајевни је било предложено место учитеља цртања у совјетској школи. Убрзо су од ње затражили да одржи деци атеистичко предавање и, на томе се њен рад у школи завршио. Нашла је место у приватном атељеу Ф. И. Рерберга и А. П. Хотуљева, где се усредсређено бавила изучавањем цртежа. Упоредо, уз помоћ присних пријатеља, савладала је и графику и почела да ради као цртач – графичар у издавачкој кући „Енергија“. Тамо су допуштали рад код куће, тако да није морала да остаје на послу до краја радног времена. Осим тога, захваљујући великом таленту, Марија Николајевна је сложене цртеже крупних машина, нарочито локомотива, радила много брже од других колега. Све то јој је омогућавало да слободно располаже својим временом.
У храму је Марија Николајевна имала своја послушања. Њoj је била поверена ризница, а поред тога, у њене обавезе је спадало и одржавање реда за време исповести код Баћушке.
Године 1923, отац Алексеј је завршио свој земаљски пут. Старање о пастви и цркви је предао своме сину, јереју Сергију. Отац Сергије је наследио од оца пламено срце, а својим дубоким богословским умом привлачио је мноштво интелигентне омладине, којима су његове беседе биле право откровење. Уз његов благослов, потпуно је рестауриран доњи спрат цркве. Искусни мајстори – рестауратори староверци,[3] обновили су неке елементе древне архитектуре и реконструисали параклис на његовој левој страни.
У том параклису, отац Сергије је сакупио колекцију старих икона. Он је постао велики поштовалац иконе и њен озбиљан познавалац још у време, када се већина руског друштва одушевљавала религиозним сликарством В. М. Васњецова и М. В. Њестерова. Отац Сергије је дао благослов Марији Николајевни да учи иконопис код В. О. Кирикова. То је било средином двадесетих година. Василије Осипович је увек са дирљивом топлином говорио о М. Н. Соколовој, сматрајући је својом највернијом и најпреданијом ученицом.
Међу првим њеним иконама, били су многобројни, омалени ликови Анђела Чувара. Прве иконице су умножиле њене ученице, да би их, на крају, добили сви чланови Маросејске заједнице. Марија Николајевна је у то време живописала и копију чудотворне иконе Заступнице Земље Руске – Владимирске Мајке Божје. 1928. и 1929. године, она је више пута путовала по северним градовима, изучавајући древне фреске. Скицирала је фреске у црквама изграђеним у периоду од 1215. века, у Новгороду, Пскову, Терапонтовом манастиру… Требало је имати снажан и одважан дух, да би се, у то време агресивног атеизма, без пратње ишло у затворене цркве и манастире и копирале фреске.
Од јесени 1929. године, почела су регуларна хапшења свештенослужитеља, саслужитеља, појаца и активних посетилаца храмова, протеривања и депортације у логоре. Цркве су затваране, а многе су биле уништене. У првој групи ухапшених из цркве Никола у Клену, била су три свештеника, а међу њима, настојатељ протојереј Сергије Мечов. После низа хапшења, Маросејски храм је био затворен 1932. године. Последња служба је била литургија на празник Благовести; коначно затварање и разарање свега унутра, десило се 6.октобра, исте године.
Здање цркве је 60 година служило као помоћни простор суседне установе; тамо се, између осталог, налазило рачуноводство.
Марија Николајевна је успела да изнесе и сачува чудотворну икону Теодоровске Мајке Божје. Када је храм, 1990. године, враћен Руској Православној Цркви, та, поштована икона, је поново заузела своје место.
М. Н. Соколова је у више наврата посећивала оца Сергија у изгнанству. Он је благословио све којима је потребна духовна подршка, да joj’ се обраћају са пуном отвореношћу и поверењем. Корист од разговора је била велика – душа би оживела. Духовно сазревајући, Марија Николајевна се, тридесетих година, обратила оцу Сергију, који је после изгнанства добио логорску казну, да је благослови на примање монашког пострига.
Отац Сергије јој је написао: „Одрицање од света је шире од пута монашког. Монаштво је само један од видова тог одрицања, његова највиша форма. Заживите уистину за Господа и Његов живот, и осетите, да идете истим путем као и монаси… Само не заборављајте, да је сада време особитог служења ближњима… Још никада нису страдала Његова мања браћа као данас. Главно је да живите ради Бога и у Њему, са људима, извршавајући, у мери својих могућности, све оно што је одређено хришћанину. Тада ћете, у своје време, ако Господ благослови, лако ући и у чин ангелоподобних. Само тако, и никако другачије.“
Тридесете и четрдесете године су за Марију Николајевну биле време сакупљања знања и материјала у области иконописа. Она живопише на десетине раличитих копија старих икона из приватних колекција, и на тој бази, заокупљена је надахнутим стваралаштвом. То јој је помагало да уђе у молитвени мир иконе. У Маросејској заједници су постојале групе које су, под руководством Марије Николајевне, изучавале Библију и писале реферате о прочитаном. Састанци су били врло интересантни. Обрадили су само мањи део, али је то знање остало живо за цео живот.
Године 1938, умрла је мајка Марије Николајевне. Одмах затим, њена сестра, Лидија Николајевна, одлучила је да се са својом породицом пресели у Сергијев Посад. По савету слепе матушке из Рибинска, са њима је кренула и Марија Николајевна. Настанили су се у насељу Семхоз, неколико километара од Тројице – Сергијеве Лавре. Нису успели ни да се распакују, када је изненада почео рат, а за њим и страшна глад. Марија Николајевна је наставила неуморно да ради. Радила је у издавачкој кући, путовала сваке недеље у Москву да живопише са старих икона, а живописала је и тзв. „табљетке“ (комади платна, картона, иверице и сл., са подлогом за бојени слој на обе стране).
1946. године, десио се значајан догађај; поново је била отворена древна руска светиња – Тројице Сергијева Лавра. Предстојала је обнова манастира, који је био потпуно запуштен. Марија Николајевна, као уметникиконописац, добила је позив да дође у Лавру. Од тада почиње главни период њеног уметничког живота.
Она лично, као и група младих уметника под њеним руководством (Е. С. Чуракова, И. В. Ватагина и остали), уложили су много труда у живописању цркве и других просторија Лавре и Духовне Академије; извршени су, толико неопходни, рестаурациони радови, живописан велики број икона за различите потребе, између осталих и оне, које су нестале из древних иконостаса. Направљени су иконостаси за нове параклисе.
Такође, овакви радови су спроведени и у неким московским црквама, као што су храм Светог Илије, звани „Обидениј“ (по завету, првобитно, дрвено здање храма било је изграђено за један дан.). Било је потребно много труда иконописаца Лавре, да би се у Фергану (Узбекистан) бивши протестантски храм из основа преуредио у православну Цркву Св. Сергија Радоњежског. Њен старешина је, у то време, био духовни син преподобног Нектарија Оптинског и оца Алексеја Мечова, у почетку парохијан, а касније и свештеник цркве Никола у Клену, кажњеник уралских и сибирских логора 30их година, отац Борис Холчев (касније – архимандрит саборне цркве у Ташкенту). На његову молбу, Марија Николајевна и њене ученице су копирале иконостас Тројицке цркве у Лаври; да би се избегли проблеми са транспортом, иконе су живописане на платну. За осликавање Царских врата у Фергану, специјално су допутовале Марија Николајевна и Јекатерина Сергејевна Чуракова.
Посебно место у стваралаштву монахиње Јулијаније, заузимала је иконографија светитеља земље Руске. Током целог свог живота, она је, из разних извора, темељно изучавала обрасце ликова својих светих земљака, и уз добро познавање њихових житија, стваралачки их прерађивала. Рад над иконом „Свих светих, у земљи Руској засијавших“, у многом је био усмерен општењем уметнице са познатим, високо поштованим јерархом, епископом Атанасијем (Сахаровим), који је саставио предивну службу руским светитељима и био велики зналац црквеног Правила. Заједно су прецизно скицирали детаље светитељских лица и дискутавали о композицији.
Непосредно после прве иконе великих размера са свим руским светитељима, Марија Николајевна је живописала још неколико истих (једнаод варијанти се звала – „Сабор руских светитеља“), а, такође, и низ икона локалних светитеља (владимирских, јарославских, итд.) и изабраних светитеља наше земље.
Треба рећи неколико речи о иконописном кружоку, који је, 1958. године, Марија Николајевна организовала у оквиру Московске Духовне Академије, и водила га 23 године, старајући се да открије полазницима духовни смисао православне иконе. Један од ученика, који је касније постао епископ, писао је у својим успоменама да је у иконописном атељеу била атмосфера духовне оазе, у којој је руководилац кружока била не само учитељ иконописа, већ и православног благочешћа.
1970. године, Марија Николајевна је примила тајни монашки постриг, коме је тежила од ране младости. Дато јој је име по светој мученици Јулијани. Дан када се она слави – 17/30. август – пада у исти дан, када се помиње и преподобни Алимпије Иконописац.
 
Руска Православна Црква наградила је монахињу Јулијану са три ордена и три црквене медаље. До последњих дана свог живота, чак и тешко болесна, неуморно је радила.
Њено блажено упокојење десило се 3/16. фебруара 1981. године. Опело, које се, уз умилно појање академског хора, служило у Лаври, у храму преподобног Сергија, остало је у успомени свим присутнима као незабораван доживљај. Монахиња Јулијана је сахрањена на гробљу насеља Семхоз.
Непосредно после смрти маросејског Баћушке, монахиња Јулијана је написала рукопис „Цитати из беседа оца Алексеја Мечова“, у две варијанте (друга је потпунија), које су биле у поседу чланова заједнице. Због околности тих времена, на откуцаном рукопису није било имена аутора. Затим је саставила нај 254 потпунији животопис оца Алексеја, користећи се, при том, многобројним успоменама, које су, у годинама после Баћушкине смрти, писали, како парохијани, тако и друга лица.
Подробна упутства иконописцима, дата су у књизи монахиње Јулијане (М. Н. Соколове) – „Труд иконописца“, Свјато – Троицкаја Cepfujeea Лавра, 1995, с. 223. У њој је, на страницама 534, описан њен живот. Аутори су унуке њене сестре, А. Е. и Н. Е. Алдошине. Све што је овде наведено, узето је одатле и из парохијског архива цркве Никола у Клену.
Рад над иконописањем, као и предавањем истог, наставиле су ученице монахиње Јулијане, како у Лаври и Московској Духовној Академији, тако и у иконописној школи у нашем храму. Наталија Јевгенијевна Алдошина је, у част своје баке, урадила велику храмовну икону „Свих светих земље Руске“ за доњи параклис наше Цркве.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Соколова, прим. прев.
  2. један од централних реона Москве, прим. прев.
  3. расколничка секта која није признала реформе у Руској православној Цркви, које је извршио патријарх Никон, у 18. веку, у време Петра Великог. Прим. прев.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *