НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Житија светих » ЖИВЕТИ И СЛУЖИТИ ЉУБАВИ – ЖИТИЈЕ СВЕТОГ АЛЕКСЕЈА МЕЧОВА

ЖИВЕТИ И СЛУЖИТИ ЉУБАВИ – ЖИТИЈЕ СВЕТОГ АЛЕКСЕЈА МЕЧОВА

 

ЖИВЕТИ И СЛУЖИТИ ЉУБАВИ
Житије Светог Алексеја Мечова
 

 
ГЛАВА TPEЋA – УЗРАСТАЊЕ НА ПУТУ СТАРЧЕСТВА ПРЕМА ЗАВЕТУ ОЦА ЈОВАНА КРОНШТАДСКОГ
 
Споља гледано, рекло би се да отац Јован Кронштадски није рекао ништа ново оцу Алексеју; он се одавно, полажући молитву у темељ своје делатности, предао служењу људима. Међутим, суштина његових речи је садржавала позив ка нечему много значајнијем. Претрпевши многе невоље, отац Алексеј је сада сазрео за највиши подвиг у свом служењу – подвиг старчества[1]. На тај подвиг је позивао Кронштадски пастир оца Алексеја. Отац Алексеј се, до тог сусрета, руководио у свом пастирском раду осећајем дужности и гласом савести. Сада се, међутим, појавио додатни разлог за ступање на овај пут, а то је – послушање. О томе је, касније, говорио више пута. Од тада, па до краја живота, он се достојно носио са послушањем које му је поверено, с љубављу испуњавајући завет оца Јована.
Прихвативши са смирењем поуку Кронштадског лученосца, којом му је указао на личну патњу као на извориште разумевања туђе патње, Баћушка је, по речима једног од својих духовних чеда, иначе свештеника[2] „постао веран и постојан чувар напаћеног срца људског.“
Молитва и олакшавање туђе патње, чинили су онај темељ, на коме се градила сва његова пастирска делатност. При том је његова сопствена трагедија, коју је дубоко и тајно преживљавао, чинила баћушку, оца Алексеја, изразито способним да, свим својим бићем, проникне у туђу невољу, и да се опходи према њој са неуобичајеном деликатношћу.[3] Иначе, у свему осталом, по казивањима његове духовне деце која су га одраније познавала, он је и даље био исти као и раније.
„Међутим, док молитва бодри и освежава човека, примање на себе туђих патњи разара срце пастира и чини га физички болесним“.[4] Баћушка је почео да пати од болести срца, од које је, касније, и преминуо.
Убрзо после смрти Ане Петровне, Баћушка је преузео дужност предавача катихизиса у приватној, женској гимназији, извесне, Јелисавете Владимировне Винклер, која је одраније познавала оца Алексеја. Гимназија се налазила у истој улици где и црква Никола у Клену.
Ево шта пише о њему један од његових гимназијских колега:
„Први пут сам срео оца Алексеја 1905. године, у маленој собици, под степеништем куће која је припадала цркви „Тројиџа на Грјазјах“ (улица Покровка), где се тада налазила прогимназија[5] Винклер. Од тада и током следећих тринаест година, виђали смо се два пута недељно у време предавања и заједно преживели тешко време рата, револуције и разарања.
Лица малобројних, али врло разнородних предавача, увек су попримала дружељубив израз када се, брзим, нервозним корацима, придржавајући расу једном руком и широко размахујући другом, задихан од журног пењања по степеништу, појављивао у зборници отац Алексеј, чији добродушан осмех није напуштао његово лице све док разговор не би зашао у озбиљне воде.
Отац Алексеј је увек и са задовољством учествовао у нашим безазленим, другарским ћаскањима какве смо водили на паузама у намери да мало одморимо, уморне од часова, вијуге, весело се смејао комичним наступима неких од нас и никада својим понашањем није одавао, да је његова мисија – вођење другачијих разговора.
Али када се једноме од наших десила тешка породична драма, он је дуго и тихо говорио о нечему са оцем Алексејем.
Непрестано је падало у очи да је сусрет ученица и „малог баћушке“, на ходнику или у сали, увек био праћен бучним узвицима, док се, пак, њихов однос према предавачу Закона Божјег друге вероисповести, сводио на уздржане наклоне, праћене понеким, бојажљивим погледом.
Дешавало се да је отац Алексеј значајно учествовао у животу ученица. Такви случајеви, вероватно, нису били ретки, али су, из разумљивих разлога, већином, остајали непознати. У једном од њих, ученица шестог разреда је, из неког разлога, пробала течни амонијак и одлежала неколико дана у болници. Отац Алексеј је, без одлагања, отишао тамо да је посети, и касније доста допринео успокојењу пострадале и оних које је узнемирио тај догађај.
Отац Алексеј је скромно и снебивљиво проводио своје радно време у гимназији; никоме није наметао своје погледе, а када би му нешто засметало, наговештавао је то једва приметним знацима. Међутим, мада ми тога нисмо били свесни, тиха светлост која је исходила из њега утицала је на све који су контактирали са њим, без обзира на међусобне разлике у схватањима и начину живота. Ми, чак, нисмо ни знали, да је та светлост била само слаби одраз оног душевног пламена, којим је палио и исцељивао срца људи који су вапили за светлошћу Таворском.“
Те, 1905. године, на дужност председника педагошког савета гимназије био је постављен извесни Вороњец, који је, такође, оставио белешке – успомене, које описују делатност баћушке, оца Алексеја, на месту вероучитеља.
Први утисак који је оставио отац Алексеј на новог председника је био, да је отац Алексеј изузетно нервозан и снебивљив човек. Он каже: „У малој фигури оца Алексеја, чинило се, нема ничег телесног; она је била једно клупко, до крајности напрегнутих нерава. Манири, начин хода и покрети тела, разоткривали су његову осетљивост и дубока душевна преживљавања, узалудно сакривана ћутљивошћу и стремљењем да се увек смести у сенку других и остане непримећен.
Ја ниједном нисам присуствовао часовима А. А. Мечова, али сам, захваљујући мојим кћеркама и њиховим другарицама које су похађале гимназију Винклер, био врло добро обавештен о њима. Са формалне тачке гледишта, А. А. Мечов није испуњавао захтеве наставног програма; није тражио учење текстова из Катихизиса напамет, као ни молитви и одломака из Свете историје; чак није захтевао ни одговарања сам је питао и одговарао. Све ученице су имале „петице“. Није се десио такав случај, да А. А. Мечов некоме да „четворку“.
Такав систем предавања, уз још неке додатне околности које ћу поменути, имао је несумњиву педагошку вредност. Треба имати у виду, да је Закон Божји, у то време, био главни наставни предмет. На снази је било правило, по коме се сваком ученику који је из Закона Божјег имао „двојку“, аутоматски снижавала оцена из владања. Најнижа задовољавајућа оцена – „три“, постављена у матурској дипломи, представљала је, у извесном смислу, доказ политичке неподобности.
С друге стране, предавање Закона Божјег се сводило, у суштини, на испразну и поприлично досадну формалност. Већина вероучитеља се односила према свом послу формално и предавала, углавном, само догматски део. А. А. Мечов се држао другог правца и са ученицама водио беседе о јеванђељском моралу. Далеко од тога, да је сво семе, бачено од стране доброг вероучитеља, пало на добру подлогу. Ствар је у томе, да је А. А. Мечов био толико снисходљив и попустљив према ученицама, да су дотичне злоупотребљавале његову доброту и скромност и заузете несташлуцима, мало обраћале пажњу на оно што им се говорило.
Бесконачна снисходљивост А. А. Мечова ни у ком случају није била манифестација његовог равнодушног или апатичног односа према педагошком раду. Он није био уморан и флегматичан учитељ коме је свеједно шта се догађа на часу, само да њега оставе на миру. Он је патио због непажње ученица, као и због тога, што јеванђељска проповед клизи мимо ушију несташних девојчица, али није могао да их принуди да се пристојно понашају на часу. Он то није могао не због тога, што није умео да заведе ред, већ зато, што је свака принуда била страна његовом карактеру.
Принцип непротивљења злу злом, био је онај принцип по коме се, у свим поступцима, руководио А. А. Мечов, и који је, у свом животу и хришћанској пракси, спровео до крајњих граница. Сједињен са безграничном љубављу према људима – истинском, хришћанском љубављу, као и свепраштањем, тај принцип органски није могао да произведе чак ни привидну строгост, повишен глас или, какве год било, захтеве. Наравно, ученице то нису разумеле, оне су, на свој начин, искоришћавале безграничну доброту учитеља и радиле све што су хтеле. Ипак, на часовима А. А. Мечова никад се није десио неки непријатан изгред. Догађали су се дечји несташлуци, ларма и враголанство, али ниједан несташлук није попримао ружну форму, јер су се у присуству таквог човека, какав је био А. А. Мечов, стишавали сви лоши инстинкти. Чар његове душевне чистоте је испуњавала све оне који су долазили са њим у додир.
Сећам се случаја, када је у зборници, један од предавача, рођени и професионални хумориста, који је случајно почео да се бави педагошким радом, забављао колеге веселим анегдотама и, у једном моменту, прешао границе пристојности. Бучни смех је заменила тескобна конфузија, када су учесници угледали руменило које је букнуло на лицу А. А. Мечова и његов дрхтав, паћенички осмех. Али, исто тако, како се заразно и из душе смејао А. А. Мечов, када би чуо оштроумну и безазлену шалу!
Може ли се А. А. Мечов, имајући у виду захтеве старе школе, сматрати добрим вероучитељем, и какви су били резултати његових предавања?
Ако би се просуђивало о раду учитеља према испитним радовима ученика, пресуда би била једнозначна; ученице, у принципу, нису ништа знале. То јест, они нису знали оно што се тражило у наставном програму и што је могло да се набуба, без разумевања суштине. Многе ученице нису слушале објашњења А. А. Мечова. А од оних које су слушале, део је остајао равнодушан, а део, вероватно врло малобројан, усвојио је истине високе моралности. Такав, са формалне тачке гледишта, безвредан резултат, треба признати као суштински важан.
Неопходно је још додати, да је А. А. Мечов, на своју иницијативу, практиковао, да се тако изразимо, екскурзиван метод; он је, у време слободно од богослужења, водио ученице у парохијску цркву где је био настојатељ и објашњавао им црквену организацију, показивао црквену одећу, свете предмете и сл. Те екскурзије су остављале врло јак утисак на све ученице, без изузетка. Оне су, осим тога, стицале одређена знања из богослужења и, на тај начин, усвајале су део наставног програма.
Као гимназијски вероучитељ, А. А. Мечов је учествовао у молебанима пред почетак наставе, у званичним парастосима итд, где је, по обичају, препуштао главну улогу парохијском протојереју или вероучитељу старијих разреда, тако да сам, за десет година, видео А. А. Мечова у активној служби само три пута. Те службе нису производиле неки посебан утисак, с обзиром на то, да на молебанима и парастосима свештеник врло мало говори и стоји леђима окренут онима који се моле.
Требало је видети израз лица А. А. Мечова, да би се схватио његов однос према служби. На тим службама, на којима није ништа говорио јер је само саслуживао, у моментима када би стајао постранце у односу на народ, могло се приметити да се А. А. Мечов и сам моли. Његово мољење је било без најмањег спољашњег ефекта, али, дубока усредсређеност погледа и одсутност у односу на реалност око њега, одавали су његов искрен однос према богослужењу и одсуство уобичајене равнодушности већине свештеника.
А. А. Мечов је ретко поучавао, а то, што сам имао прилике да слушам, оставило је на мене јак утисак својом особитом једноставношћу. У његовим речима није било ничег китњастог или красноречивог. Није било ни цитата; као да не говори представник свештенства, већ обичан педагог, уз то, изузетно нежан са својом децом.
На заседањима педагошког савета А. А. Мечов је говорио мало и ретко, али је преживљавао много. Када је неко износио суд који није ишао у прилог неке од ученица, А. А. Мечов је седео са очима упртим у под и са снужденим изгледом; када се износила реч одбране у корист оних које су нешто скривиле, или имале проблеме са успехом, А. А. Мечов није спуштао поглед са говорника и осмехом и живахним покретима, као да је побуђивао да се дода још нешто у заштиту „окривљене“. Подразумева се, да је, у моментима гласања, његов глас увек припадао „партији“ милосрђа и снисхођења.
Тешко је описати патњу доброг вероучитеља поводом „рације“, коју је, једном приликом, извео окружни инспектор на матурском испиту из историје. Том приликом је десетак ученица добило незадовољавајућу оцену и морале су да понављају разред. Сметеност у гимназији је била велика, а више од свих се узбудио А. А. Мечов. Остало је два-три дана до завршног заседања педагошког савета, када је требало да се унесу у записник резултати палих на испиту. Нико није ни помишљао да оне могу бити спасене.
Проучивши статут женских гимназија, пронашао сам одредбу, по којој, педагошки савет може да призна испитни неуспех као случајан и контрадикторан у односу на годишњи успех, и, према томе, може да га игнорише и додели сведочанство. Такав излаз из ситуације сачувао сам као изненађење. Када сам се појавио на заседању, сви окупљени су седели крајње потиштени, а А. А. Мечов је био, такорећи, изван себе. Блед, дрхтав, издуженог лица, пришао ми је и, видевши моје спокојство и, штавише, бодро расположење, нервозно се устумарао, као да одбија да разуме моју бездушност.
До те мере ми је било жао А. А. Мечова, да сам га позвао на страну и шапнуо му да сам сигуран у срећан исход, и да ће ускоро сви бити о томе обавештени. Шта се десило са Алексејем Алексејевичем! Скоро трком је полетео ка столу, сео на своје уобичајено место и затрептао од радости, са срећним осмехом на лицу које је сијало. Остали су приметили наглу промену на њему, атмосфера безнадежности је попустила, сви су оживели и кроз неколико минута је донесена милостива одлука педагошког савета, на коју, потом, од школског Округа није стигао никакав приговор. Срећно расположење је тако јако обузело све присутне, да нико није желео да оде; на брзу руку је организован другарски доручак, на коме се А. А. Мечов веселио без вина, више од свих оних који су попили.
Тих година, када сам сретао А. А. Мечова у гимназији Е. В. Винклер, нисам знао да је он знаменит као духовник и утешитељ оних којима је потребна морална подршка.
Упоредивши све моје утиске, морам да признам, да је А. А. Мечов поседовао духовну снагу која је била способна да чини чуда. Духовна чистота, бесконачна љубав, свепраштање и непатворена, пламена вера, сједињени у једном човеку, морали су да привуку ка њему све намучене и обремењене ради духовног успокојења“.
Тако пише о баћушки, оцу Алексеју, председник педагошког савета гамназије Винклер.
Речима колега потребно је додати и то, да је гимназија Винклер била протестантска. Иако су двоје предавача били атеисти, а већина ученица из породица далеких од цркве, ипак су, мада далеко не код свих, надахнуте баћушкине беседе на часовима, пробудиле успаване духове.
Светли Христов лик који је био заборављен од људи и који је Баћушка, са сузама у очима, осликавао пред аудиторијем, дубоко је проникао у многе младе душе и разгорео жељу за самопожртвованим подвигом.[6]
Личност Баћушке је за њих била звезда водиља; њему су долазиле да би разрешиле дилеме које су биле последица изјава изразитог противника вере предавача књижевности. У душама оних који су му се обраћали, Баћушка је увек умео да разгори духовни жар, који је, иначе, лако гаснуо пред налетима ветрова из супротног смера. При том, на њих су утицале не толико речи, колико његов морални лик, који је био израз оваплоћене Христове истине. Чак је и учитељ-атеиста говорио, да он познаје само једног истинског хришћанина, а то је – баћушка, отац Алексеј.
Али, дешавали су се и такви случајеви, када је Баћушка, без страха, чврсто иступао против педагога који су, у складу са новим тенденцијама, тежили да подрију рад вероучитеља и посеју смутњу у млада срца. Изражавао се у апсолутно неагресивној, за такве људе, форми, што је била ретка особина његовог речника и карактера и – одлучно бранио Православље. Међу предавачима је била и једна припадница секте. Она је многе девојчице успела да заведе својим религиозним схватањима. Родитељи су долазили уплакани и жалили се на своју децу. Баћушка, отац Алексеј, је ишао у кућне посете тим људима и тешио напаћена, родитељска срца. Својим утицајем, већину девојчица је вратио у Православље, осим оних најупорнијих, које су остале у секташтву.
Једном приликом, Баћушка је у зборници чуо два наставника како се договарају против ученица. Баћушка се понудио да им на испиту буде асистент, што је по школским правилима било могуће. Учитељ се разбеснео: „Како?! Тада ћу и ја вама да будем асистент на испиту!“ – „Изволите,“ – мирно је одговорио Баћушка. Седи тако Баћушка на испиту и види; девојка извлачи питање и полако бледи… да ли је шесто, или је девето, не зна се… Баћушка узима питање и гледајући у њу, као да се и он пита: „Шесто?“ „Девето?“ – озарила се. Девето, очигледно, зна. Баћушка заокружује цифру девет. Одговорила је за „петицу“.
По Баћушкиним казивањима, познат је догађај када је одлучно морао да заштити две ученице. Окрутни отац, који се јако обогатио и био познат широм Русије захваљујући неуобичајено распрострањеној реклами, решио је, у вези са неким породичним конфликтом, да удаљи из куће и Москве, своје две кћерке, ученице седмог разреда гимназије Винклер.
Девојке су биле у великој тузи; требало је да напусте дом, школу и храм баћушке, оца Алексеја, који им је прирастао за срце. Касно увече, оне су, уплакане, дошле код Баћушке. Задржао их је код себе и заповедио, да се не појављују у својој кући.
После неколико дана, посетио је њиховог оца. Дошавши пред раскошну вилу, прво је дуго притискао звонце главног улаза. Одговора није било. Затим је изашла спремачица и, не рекавши ништа, залупила врата. Било је јасно да Баћушку не желе да пусте унутра.
Као и увек, он се обратио молитви, призвавши у помоћ светог Николу и, поново зазвонио. Пустили су га. Домаћин, човек круте нарави, примио је Башућку са отменом учтивошћу и почео да се жали на породичне несугласице, а затим, уместо да изрази какву – такву бригу око несталих кћерки, повео је Баћушку у обилазак својих одаја, са очигледном жељом да се похвали – „ово је плава соба… а ова – ружичаста…“
Баћушку је изненадило и јако озлоједило, што се човек који не зна где су му деца, заноси таквим баналностима. Започео је разговор са њим о ћеркама и покушао да га убеди да се окане своје недоличне намере да их удаљи из Москве. Саговорник никако није попуштао и на сваки је начин покушавао да се оправда. Тада је Баћушка прибегао последњем средству – припретио је да ће објавити у новинама како поступа са децом тај и тај, свима позната личност. Фабрикант се толико уплашио, да је пао на колена пред Баћушку и, плачући као дете, умољавао да га не срамоти, обећавши да ће испунити све Баћушкине захтеве. „Срце ми је болећиво, – покајнички је завршио своје приповедање Баћушка, – не могу да гледам туђе сузе. Постало ми га је жао и кренуо сам да га умирујем.“ Девојке су биле спасене.
На часовима Закона Божјег учествовале су и девојке других вероисповести, на пример, Јеврејке. Баћушка им је постављао питања из Старог завета и говорио да би оне то требало да знају. Многе од њих су се, и у дубокој старости, с љубављу сећале оца Алексеја, као најсветлије личности од свих које су имале прилике да сретну у животу.
Зграда цркве Никола у Клену имала је два спрата; на горњем се налазио храм, а на доњем је, у то време, био простор за становање.[7]
Ту је баћушка, отац Алексеј, основао сиротиште и основну школу за сироте и децу сиромашних родитеља. Преузевши бригу о детету, он се трудио да продужи његово школовање што је могуће дуже, да би ученици могли јасније да се определе у животу. Захваљујући Баћушки, многа деца су завршила не само његову школу, већ и школске установе вишег ранга и крочила у живот као корисни прегаоци. Девојчице из те школе су певале у црквеном хору, а дечаци су прислуживали у олтару.
Баћушка је сваког лета, пешице, са својим васпитаницима предузимао ходочашће у Тројице – Сергијеву Лавру, преподобном Сергију. Оно је деци пружало много среће и радости. „Бивало је тако, да се сви разбежимо од Баћушке и сакријемо у жбуње поред пута, а он иде и зове нас: „Мањушка!… Hbyшка!… Вањушка!…“, а нама интересантно да гледамо како нас Баћушка тражи“, – препричавала је једна од учесница путовања.
Деца су јако волела Баћушку, тако да им је свака прилика да буду са њим пружала велику радост. „Дешавало се – направимо неки несташлук. Александар Никитич (чтец) одмах иде да се пожали Баћушки. Затим се враћа, па каже: ‘Сад, сместа код Баћушке да добијете укор!’ А ми, главачке, цео чопор, улећемо у кухињу. ‘Куда сте кренули?’, – питају нас. „Идемо на „рибање“ код Баћушке!“ – и, не обраћајући пажњу ни на кога, јуримо право у Баћушкину собу, па тако широм отворимо врата, да ударе о зид. Тако смо ишли на „рибање“. Баћушка би се мало нашалио, неког помазио, неког по ушима помиловао, неког погладио по образу, сваком дао по бомбону и онда нас пустио.“
У тој, својој школи, Баћушка је, такође, држао часове Закона Божјег.
Бурни догађаји 1905. године, нису мимоишли ни храм Никола у Клену. С обзиром на то, да је стајао на прометном месту у центру града, узбуркане гомиле демонстраната су често завиривале у храм.
Једном су Баћушку позвали да одслужи молебан у својој парохији, поводом оснивања некаквог друштва. Завршивши богослужење, Баћушка је дао благослов присутнима јер почињу свој рад молитвом, и удаљио се, не улазећи у суштину њихове делатности. Дан касније, Баћушка је дошао у гимназију где је предавао. Приметио је како се сви чудно понашају према њему. Увек су били предусретљиви, а сада, одједном, нико га не гледа, не разговара, не отпоздравља. Чак су се и деца у разреду понашала некако чудно. Ушао је у зборницу – сви су се разишли, само је остао један предавач, који је био окренут леђима и читао новине. „Објасните ми, у чему је ствар?“ обратио му се Баћушка. „Бојкот!“ – фркнуо је он. „Како? Зашто?“ – „Читајте!“ – гурнуо му је новине предавач.
Испоставило се да је узрок свега био у молебану који је Баћушка одслужио дан раније. „Друштво“ је било филијала Савеза руског народа[8], а варљиве новине су приписале Баћушки погромашки говор. Наравно, у гимназији су, знајући Баћушку, врло брзо схватили да је вест била нетачна и све је дошло на своје.
Неколико дана касније, у Баћушкин храм је, за време јутрење, дошла гомила студената. Баћушка је био у олтару и чуо мушке гласове како певају неке колоквијалне напеве. Незвани гости су правили такав неред, да је уплашени чтец једва успео да доврши читање шестопсалма. Неко је посаветовао Баћушку да их истера, али он се само усрдно молио. Један од студената се одвојио од осталих и ушао у олтар. Баћушка, који је стајао испред жртвеника, брзо се окренуо и љупко рекао безумнику: „Како је пријатно видети, да млади људи почињу свој дан молитвом… Хтели сте да поменете родитеље?“ Оборен таквим, неочекивано срдачним обраћањем, посетилац је само промрљао: „Дааа…“
По завршетку јутрење, Баћушка се обратио дошљацима говором, у коме је подсетио те младе људе, који су тежили борби за свеопшту срећу, на породи цу и родитеље који их воле и полажу своје наде у њих, као и на то, да ће, када окончају образовање, постати њихови храниоци, и напоменуо им њихове обавезе према својим најдражим. Говорио је са толико душе, тако искрено и са љубављу, да их је све разнежио; многи су плакали, а неки су остали да поју на дневном богослужењу, да би потом, постали његови пријатељи и богомољци његовог храма, а затим, део њих, и духовна деца. Признали су Баћушки да је разлог њихове „визите“ био онај чланак у новинама, да су дошли да га „бију“, а студент који је ушао у олтар је био задужен да изазове скандал.
После неколико дана, са истом намером су дошле и студенткиње. Почеле су провокативно да разговарају са Баћушком и на сваки начин се трудиле да га пецну коментарима, како, ето, он само служи службе, а треба и сиромашнима да се помаже. Баћушка се присећао како је међу њима била једна огромног раста. Резултат је био исти. Баћушкина љубав их је “ победила. Управо од тада, причао је Баћушка, школска омладина је почела да посећује његову цркву.
У тим, немирним данима, негде у време ране јутрење, донели су у олтар марамицу, коју је предао не f ки студент. У марамици је било нешто завезано. Отац ђакон је“ са страхом погледао на смотуљак и категорички одбио да га развезује: „А не, Батја, ја то да пипам нећу… унутра су, по свој прилици, поморанџице (ручне гранате).“ – „Узели смо марамицу и, са свом могућом предострожношћу, одвезали. И шта?… – У марамици су биле – просфоре!… Сви смо почели да се смејемо.“
Док је са улице одјекивала вика демонстраната, Баћушка је, са амвона, страдалнички узвикивао: „Родитељи, родитељи!… На шта сте спремали своју децу… Какав ћете одговор дати Господу?… Не на питање како сте их рађали, него, како сте их васпитавали и за шта сте их припремали!… Тешко вама! Тешко вама!“ Плакао је. А са њим је плакала и цела црква.
Све већа Баћушкина популарност, изазивала је различита реакције код становништва престонице. Они, који су и сами живели духовним животом, упознавши се са њим, постајали су његови пријатељи и доброчинитељи. Код других, он је изазивао завист и непријатељство, подозривост, па чак, и злурада оговарања. Остали, наслушавши се о њему, залазили су у цркву из радозналости, да га виде, и одлазили разочарани, а понекад и са презривим опаскама: „Задивљујуће, како то и даље опстаје у Москви, па још у самом центру, онакав, сеоски свештеник.“
Негде између 1906-1908. г., један од посетилаца Чудовог манастира (у Кремљу), обратио се епископу Арсенију (Жадановском), настојатељу манастира и викару Московском, са питањем: „Познајете ли Ви Алексеја М., свештеника цркве Никола у Клену, на Маросејки?“ Владика је одговорио одречно. „Обратите Вашу пажњу на тог пастира, – продужио је саговорник, – иако је црква у којој служи отац Алексеј, мала и неприметна, ипак, оно што се догађа у њој, задивљујуће је. Тамо ћете наћи јереја ниског раста, са благим лицем, који привлачи срца многих својим молитвеним расположењем, умећем да даје корисне, не само духовне, већ и животне савете, а најважније, који поседује нежност и отачку љубав која обара с ногу.“
Владика је примио к срцу те речи. Између њега и баћушке, оца Алексеја, развила се дирљива, духовна веза. „Он и ја смо једног духа“, – говорио је Баћушка. Преосвећени Арсеније, и сам подвижник, писао је потом, да је баћушка, отац Алексеј, био мудар старац, који се није налазио у манастиру, већ у највећем људском вртлогу. Био је, писао је Владика, градски старац, који је пружао људима корист ништа мању, него било који пустињак.
Исти такви, искрени, духовни другови баћушке, оца Алексеја, били су савремени, оптински старци настојатељ скита, отац Теодосије и старац Анатолије. И ти, истински житељи манастира удаљеног од света, дивили су се подвигу баћушке, оца Алексеја, који је био – „у граду, као у манастиру“.
И Баћушкин однос према њима био је, исто тако, дирљив и испуњен љубављу. Посебно према оцу Анатолију. Лице би му посветлело и попримило нежан сјај када би он, или неко у његовом присуству, споменуо име тог подвижника. „Ми смо истог духа“, такође је, много пута, говорио Баћушка. Заиста, имали су један дух – љубави блажене, свепраштајуће и свеисцељавајуће. Веза баћушке, оца Алексеја, са тим старцем, била је нераскидива и дубока, иако је оца Анатолија посетио само једанпут, а отац Анатолије, у истој намери, није успео ни толико: „Једном сам пролазио поред цркве Никола у Клену и хтео да свратим, али ме је народ чекао на другом месту и – није се могло.“ Међу њима је постајала веза, коју су блиски људи, у шали, називали „бежични телеграф“; била је то благодатна присност – свето јединство старчества. Отац Анатолије је Московљане увек слао оцу Алексеју. Једном је и отац Нектарије[9] некоме рекао: „Зашто долазите код нас када имате оца Алексеја?“
Баћушка, отац Алексеј, је, такође, веома волео и поштовао покојног настојатеља Оптинског скита, оца игумана Теодосија, што је, у истој мери, било узвраћено од стране тог добродушног, тихог, узвишеног старца. Дописница оца Теодосија стајала је на столу оца Алексеја. Једном је посетио оца Теодосија у скиту и после је причао како га је он тада, изузетно љубазно, угостио неким, врло великим палачинкама, „на оптински начин“.
Отац Теодосије је једном приликом дошао у Москву и посетио храм оца Алексеја. Учествовао је на богослужењу и када је видео дугу поворку људи који очекују исповест, темељну и ревносну службу, подробно служење помена, масу света која чека да буде примљена и дужину тих пријема, рекао је оцу Алексеју: „За све то што ви радите сами, код нас у Оптини требало би нам неколико људи. То премашује могућности једног човека. Вама Господ помаже.
Имао је баћушка, отац Алексеј, пријатеље и међу московским свештенством, али је било и много злонамерника.
Једном, када је требало да обави обред у другом делу града, у трамвају је Баћушка постао случајни сведок разговора два свештеника, који су седели напред. Пошто нису приметили његов улазак, мирно, без устезања, разматрали су и критиковали понашање неких, њима познатих, свештених лица. У моменту док су пролазили поред храма „Никола у Клену“, сетивши се оца Алексеја, дотакли су се и њега: „Ево и тај… јуродствује[10], хоће од себе да направи старца… прима народ, даје савете и згрће хрпе парица… Знаш ли ти да он зарађује око десет хиљада!“ И, не шкртарећи на свакојаким изразима, излили су бујицу злонамерних инсинуација о Баћушкиној личности.
Трамвај је прилазио станици на којој је Баћушка требало да сиђе. Пошао је напред, и поравнавши се са дотичнима, нагнуо се и пријатељски приметио: „Све што сте говорили о оцу Алексеју је апсолутно тачно; он је заиста такав. Погрешили сте само у једном; он не зарађује десет хиљада, него – петнаест,“ и – сишао из трамваја. Следећег дана, један од те двојице свештеника је дошао код Баћушке у стан и, горко се кајући, замолио га за опроштај.
Оне које није успео да прими у цркви, Баћушка је звао код себе у стан. За њих су установљени одређени дани и сати, чак је била обешена забелешка на улазним вратима на којој су били написани часови пријема. Но, због аналогних оговарања злонамерника, Баћушка је тај папир касније скинуо.
Када су Баћушкине кћери завршиле своје образовање, постале су учитељице у његовој школи, у доњем делу храма.
Његов син, Сергеј Алексејевич, није желео да иде духовном линијом; изабрао је филолошки одсек на универзитету. Баћушка му није правио препреке и никада му, ниједном речју, није споменуо да би волео да његов син постане свештеник. Младић је, међутим, добро знао за ту очеву жељу, али је, као млад и зелен, желео да поступи у инат оцу – по своме. Потом, када је ипак постао свештеник, признао је: „Ето, какав је Баћушка; ниједном речју ми није споменуо свештенство, а знао сам да се моли за то. И испало је, опет, по његовом – постао сам свештеник.“
С обзиром на то, да је, као студент, ценио и волео литературу, и увек пратио све новитете у тој области, Сергеј Алексејевич је једно време ватрено доказивао оцу, како би свештеници требало обавезно да читају најистакнутија дела савремених писаца. То ће им, говорио је он, омогућити боље разумевање живота и људи са којима имају посла. У то време прославило се Толстојево дело, „Живи леш“; на њега је, пре свега, мислио Сергеј Алексејевич.
Баћушка се никада ни са ким није препирао, па и у овом случају је дуго избегавао одговор, али син се није смиривао. Започињао је разговор на ту тему неколико пута. На крају, одслушавши још један од наступа свог сина, Баћушка је, онако, у пролазу, приметио: „А код мене је био тај човек по коме је написан ‘Живи леш’, и чини ми се да сам га разумео… а како га је разумео Толстој, то не знам.“ „Чак и у то време, када сам, обавезно, морао да кажем нешто против, нисам знао шта да одговорим Баћушки,“ опет је признао отац Сергије.
Познати издавач И. Д. Ситин, започео је изградњу вишеспратне зграде за своје сараднике. Један зид те зграде требало је да излази на двориште цркве Никола у Клену. Ситину је било у интересу да тај зид не буде без прозора, како му је налагао закон о суседном власништву, па је замолио Баћушку да му то омогући. У замену за ту услугу, Ситин је обећао да ће у црквеном дворишту, уместо старе, скоро неупотребљиве, изградити двоспратну, камену кућу за свештенике.
У току копања ровова за темеље и постављања водоводних цеви, откривени су на разним дубинама древни гробови, који су показивали да је некад испод цркве било гробље. Мноштво костију и лобања су сакупљени у једну кутију, над њима је одслужено опело, а затим су одвезени на гробље, где су поново сахрањени.
Док се градила кућа, Баћушка је са својом породицом изнајмљивао стан на Сољанки, једној од суседних улица, недалеко од храма. Једног зимског дана, по обичају, устао је рано да иде у Цркву, али видевши да је напољу силан мраз и мећава, поколебао се: „Да можда останем код куће у овакво невреме…?“ Но, победивши искушење, успешно се докопао цркве и, на његово изненађење, испред затворених, црквених врата, угледао неколико жена које су очекивале почетак богослужења.
Док је скидао катанац, Баћушка их је упитао одакле су дошле. Испоставило се да су све издалека, са градске периферије. „Када је требало да оне устану, како би стигле довде по оваквој мећави?… А ја сам се питао, да ли да кренем из суседне улице…“, прекорео је себе Баћушка. Тај догађај је испричао много касније, као пример, какво треба да буде усрђе за одлажење у Цркву.
Сергеј Алексејевич, после положеног пријемног испита на универзитету, пожелео је да се упозна са знаменитостима Запада. Код Баћушке је његова намера наишла на разумевање, мада се бринуо за сина. За Сергеја Алексејевича, који је много читао и одликовао се ширином погледа и способношћу да дубоко и правилно оцени животне појаве, то путовање је било.од велике користи. Те, 1913. године, он је провео извесно време у Италији, где се упознао са ремек – делима прослављених уметника ренесансе, што му је омогућило да на нов начин сагледа дубину древне, руске иконе.
Општи утисак његовог созерцања[11] свих достигнућа западњачке уметности резултирао је убеђењем, да их древноруска икона, својом дубином и духовношћу, далеко превазилази. Он је постао искрени поштовалац, озбиљан познавалац и љубитељ иконе још у време, док се већина руског друштва одушевљавала и дивила религиозном сликарству Васњецова и Њестерова.[12]
Изградња свештеничке куће је и од Баћушке изискивала много напора и бриге, а он се лоше осећао. После једне раније прехладе коју није одлежао до потпуног оздрављења, добио је упалу плућа и јак бронхитис, који га је стално мучио.
 
„Драги Серјожа, – пише он, у то време, сину у иностранство, – врло ми је драго због тебе. Видим да ће твој пут у иностранство донети корист, не само теби, него и свима нама. Овде су cвu који су отпутовали на разне стране, доста брзо почели да недостају једни другима… Ја, cвe до сада, не само да нисам успео да одем на одмор, већ, ни до Звенигорода.
Ситин се ужурбао око изградње наше куће и око што скоријег закључења и oвepe уговора, као и молбе Свјатејшем Синоду да се дозволи закључење уговора на 24 године. Cвe те ствари су захтевале стално присуство у Москви и свакодневне одласке у Конзисториј… Ишао сам код доктора… саветује да идем на Крим, на сунце, и да због хроничног бронхитиса лежим на сунцу или неком сличном, топлом и сувом месту. Мислим да ћу ићи на Крим, или у Звенигород, на месец дана.
Тренутно, док седим сам у Москви, на Сољанки, cвu ми много недостају, а посебно, мој драги сустанар из собе. Дођем, тако у нашу собу, погледам – cвe је, чини се, ту – и сто је, по свом обичају, ту, и скије су ту, и постеља, а драгог домаћина, власника свега тога, милог Серјоже – нема.
Прво сам морао мало да се исплачем због тебе, на туђој је земљи, сам, шта ће тамо да га дочека, у туђини, – ето какве су се мисли гнездиле по мојој глави, али, када сам добио прву дописницу из иностранства, ја сам се, захваливши Милосрдном Господу за тебе, потпуно умирио. Сада могу само једно да пишем, буди здрав, вeceo, накупи се снаге и здравља. Добро упознај, према могућностима, cвe знаменитости и чешће пиши. Tвoja писма ме јако радују. Док их читам, осећам као да сам са тобом.
Пиши, колико ти још треба пара и где да их пошаљем. Не ограничавај се ни у чему. Када следећи пут одеш у иностранство, ако уопште и будеш ишао, cвe ће ти већ, бити познато.
Благослов Господњи да буде на теби.
Тата, који те жарко воли,
 
* * * * *
 
16. 6.
Драги мој Сергунчику!
 
Јако ми је жао, што је код вac лоше време. Такво је време и код нас. Решио сам да одем у Кастропољ, на две недеље. Доктор ми је пронашао бронхитис и то доста стар, који може да се лечи на сунцу, па зато и путујем у Кастропољ… Остављам ти 100 рубаља за трошкове и усрдно те молим да обавестиш тетку Олгу, која ће да ти их пошаље, само напиши, куда и како? Саветујем ти да не журиш са доласком. Када ћеш још да се намериш на такав пут, кад си већ тамо, узми све што можеш… 1-ог стижем у Москву, пиши ми у Кастропољ. Наша кућа се брзо гради. Сви смо добро.
До виђења, драги синчићу.
Шаљем ти благослов твог Покровитеља.
Твој тата који те воли.
 
* * * * *
 
Драги Сергунчику!
 
Врло сам ти захвалан што си ми написао за писмо Николаја (ђаконовог сина) и изнео cвoje мишљење у вези стана. Буди сигуран, да ми је било врло пријатно да чујем твоју примедбу и примио сам је са захвалношћу. Бивао сам врло срећан када би ми твоја покојна мама, запазивши нешто, то и напомињала, а ја бих, примивши ту критику к срцу, одмах cвe мењао, у складу са њеном замерком. Али, aвaj, ње нема и мене већ одавно тишти усамљеност и не чујем ни од кога срдачну, разумну критику.
Добивши од тебе писмо, одмах сам се осоколио, сада више нисам сам и могу слободно да пратим cвoje поступке. Не желим да останем на тачки замрзавања. Нико од нас не види себе са стране, тако да може да се усавршава само уз учешће блиских, драгих људи и зато те усрдно молим, настави да се понашаш у истом духу, за шта ћу ти ја, понављам, бити врло захвалан.
Иљински, архитекта, је измерио простор на спрату и рекао, да сматра праведним да се мања половина спрата да чтецу, на шта сам ја дао сагласност, а за сваки случај, предвиђам један стан у подруму за учитеља, а ако не буде било потребе, могу да га дам двема старицама – као код Георгија(суседна црква) – боготворкама, које ће да чувају храм и брину о чистоћи.
Буди сигуран, драги синчићу, да је у теби мој карактер, и ја сам се мучио, и још раније, такође, хтео да приземље оставим свештенству, али сам почео причу о учитељу само из тог разлога, да бих натерао Ситина да направи подрумски простор. Ђаконов стан је испао одлично и сређује се по његовом рецепту.
Сергунчику! Долазио ми је Комљејев Леонид и каже, да је Тихон Васиљевич изразио жељу да код нас пева од јесени, кажи твоје мишљење.
Ми смо дошли саКрима 11. августа.
Благослов Господњи да буде на теби.
Тата који те воли.
 
У другом писму, између осталог, Баћушка пише:
 
Драги Сергунчику,… водич кроз Рим сам купио код Волфа (издавачка кућа) и послао ти, не знам, јесам ли погодио? Само што сам стигао са Крима. Мало сам се поправио. Али у Москви сам растрзан, немам ни минут слободног времена и никако да се навикнем. Тамо сам само видео море и планине и нисам ништа знао, а овде вика, бука, cвe време долази народ и не даје ми одмора
Ивана Матвејевича сам замолио да ти пошаље 50 рубаља које си тражио. Врло ме изненађује твоја принципијелност у вези с новцем. Какви могу да буду рачуни између оца и деце? Мени ништа не треба, cвe је – ваше. Ја живим за вас и мени је јако драго када могу да учиним нешто пријатно за другог, а пре свега, за своју децу. Буди сигуран, ако ти буде требало још, послаћу ти. Користи тренутак.
Праштај, драги синчићу. Буди здрав и спокојан.
Угађам себи надом, да ће у новом стану почети за нас и нови живот. Њушка је издржала испит и отпутовала у Алексино. Врло је задовољна твојим писмима.
Љубим те снажно, снажно.
Тата, који те воли.
 
* * * * *
 
У августу 1914. године, почео је Први светски рат. Сергеј Алексејевич је прекинуо своје школовање на универзитету и отишао на фронт као добровољац. У почетку је био санитарац, а затим, брат милосрђа (с обзиром на то да је био једини син, није смео да буде регрутован у делове армије које су учествовале у борбама). Служио је у позадинској зони Друге покретне болнице Црвеног Крста Московског трговачког и берзанског друштва.
Вратио се лета 1916. године, ради наставка школовања. Дипломирао је 1919. године, а нешто пре тога, 1918. године, оженио је студенткињу ботаничког одељења Више женске школе, Јефросинију Николајевну Шафаростову, која је била из трговачке породице. Она је, такође, прекидала школовање и служила као милосрдна сестра у тој истој болници. Рат је узбуркао земљу, али се, у прво време, одразио на живот једино тиме, што су људи морали да се растану са својим рођацима и блискима који су отишли на фронт. Пробудила се свест о националном јединству; са ентузијазмом је организовано прикупљање добровољних прилога у корист армије – „Дани беле раде“, када су ученици свих школа, понаособ, слали поклоне на фронт, итд.
Животна свакодневица је и даље била слична, до те мере, да је лета 1915. године, баћушка, отац Алексеј, за време свог одмора, могао поново да отпутује на Крим, на опоравак. Из Кастропоља је, свакодневно, писао сину на фронт кратка писма, распитивао се за његово здравље и саопштавао понешто о себи.
Ево неких одломака из тих писама.
 
Драги Сергунчику.
 
Сетио сам се наше маме, која нам је стално у Москву, из Кастропоља, за успомену, слала у писмима цвеће, па сам и ја решио, вољени мој сине, да ти пошаљем мимозу.
Честитам ти празник Воскресења Христовог и следећи за њим Петров дан, и желим ти пуно здравља и душевног мира. Мени је, с времена на време, добро, а иначе, срце ми се стеже. Жао ми вac је свих, хтео бих да вac видим, загрлим и снажно пољубим, и кримски живот ми није никаква утеха. Осећа се некаква празнина, cвu разговарају о бесмислицама, о кухињи, оговарају, итд., и почињем да се гушим.
Јако сам задовољан због тебе, зато што живиш у сасвим другачијим условима и пред тобом су свакодневно слике озбиљног, правог духовног живота. Полетео бих ти на крилима и, рећи ћу, вepoватно би ме инспирисао ваш живот, али, на моју жалост, здравље ми то никако не дозвољава. Управо сам прочитао у извештају Врховног команданта о заробљавању 11000 Немаца, обрадовао се, па и теби честитам. Овде су cвu, који су се окупили на мору, били у радосном расположењу. Надајмо се да ће Милосрдни Господ да нам помогне да одолимо непријатељу и да нас cвe обнови, у сваком погледу…
Благослов Господњи да буде на свима вама.
Љубим те снажно, драги мој мили сине.
28. јун.
 
* * * * *
 
Драги Сергунчику!
Јеси ли добио моја писма? Живим у Кастропољу скоро две недеље, послао сам ти не мање од шест писама, а од тебе као одговор, ниједно.[13] Жив ли си и здрав? О себи ћу рећи да сам почео помало да се поправљам. Осећам се боље, али је страшно досадно… Добро је што сам понео са собом Златоустог, кога већ и завршавам, а шта ће бити даље, не знам… Буди здрав. Благослов Господњи да буде на вама.
Снажно, снажно те љубим драги мој, и жарко волим, синчићу Сергунчику.
 
1915, 30. јун.
 
Драги мој Сергунчику!
 
…Како је твоје здравље? Kako се осећаш? Видим по последњем писму да преживљаваш много тога. Бог је милостив, све ће да се среди. Милосрдни Господ нам је послао искушење, прво, због нашег удаљавања од њега, и друго, да нас све обједини, да ближе упознамо једни друге, јер, не само сваки слој, него и свака породица, живели су сами за себе, не тражећи опште добро, већ само лично, интелигенција, која је гледала на народ са висине птичјег лета, у рату се уверила у вредне црте руског, простог, малог војника, увидела колико је он стрпљив, скроман, издржљив, незахтеван и како он топло и искрено воли своју веру и отаџбину, и умире спокојан духом, радосно, као онај који је испунио cвoj грађански дуг, заборавивши на себе и своју породицу.
Имајући пред очима такве високе примере, спонтано ће и они који се налазе у близини тих великих бораца, пожелети да их подражавају, само тиме и могу да се објасне ништавни успеси Немаца, уз немерљив број топова, пушака и митраљеза.
Дубоко сам убеђен, да ће ти, сиви богатири[14], који су, на различитим фронтовима, упалили много божанствених пламичака, у скорој будућности упалити целе ломаче и, са срдачном вером у Бога, сломити дрског непријатеља.
Благослов Господњи да буде на свима вама.
2. јул
 
Драги мој, вољени синчићу Сергунчику!
8. јула, на Казанску[15], добио сам твоје прво писмо у Кекењец – писмо од 23. јуна, за које ти захваљујем.
…ти пишеш, да је у армији бодар дух и cвe тако добро уређено у рововима прве линије, и мирно. Слава Богу! То је врло важно. Надајмо се, да ће нам Милосрдни Бог помоћи да cвe урадимо како треба и победимо подмуклог непријатеља. 8-ог у Кастропољу, католички Митрополит }е, у пола девет ујутру, у својим просторијама, изнад Белових Спарохијани цркве „Никола в Клениках“), тамо где је балкон, служио мису, као и молебан о даровању победе Руској армији, у којој је учествовало и неколико пензионера, а пола сата пре ручка, у трпезарији, служио сам молебан ја, уз њихово учешће и у присуству митрополита. Певали су добро, и цели дан, 8. јул, је прошао у ведром расположењу. Осећам се добро и поправљам се.
Љубим те снажно, снажно… Благослов Господњи да буде на свима вама.
Тата који те жарко воли.
9. јул
 
У следећим писмима Баћушка, између осталог пише:
 
Осећам се добро, јако сам се поправио, за мене се не брини, чувај, драги, само себе, код нас је cвe, слава Богу, добро. Бићу у Кастропољу до 1. августа.
 
У другом писму:
 
„…Поправио сам се и осећам да сам у потпуности спреман да наставим cвoje служење. Благослов Господњи да почива на свима вама, да cвe вac, Он, Милосрдни, сачува читаве и неповређене и да eac врати, на радост и утеху свакоме од вас, вaшим породицама.
…Надам се да ћу те видети на јесен…
26. јул
 
Рат је сплашњавао, али се нормалан живот државе све више нарушавао. Избеглице из западних делова земље, узбуњене ратом, преплавиле су средњи појас Русије и престоницу. Појавили су се редови за шећер, уље и друге намирнице. Био је уведен систем картица за куповину хлеба. Опште расположење је било узнемирено – ишчекивајуће.
Баћушка, отац Алексеј, имао је обичај да, сваке суботе после свеноћне, служи кратки молебан пред чудотворном иконом Теодоровске Мајке Божје (са читањем канона). Једном су, у време таквог молебана, пред очима свих присутних, из очију Царице Небеске – потекле сузе.
Баћушка је толико био потресен тим догађајем, да није могао да заврши молебан и препустио је то свештенику који је саслуживао. Њему су у храм, повремено, долазили да служе молебане јеромонаси из Тројице – Сергијеве Лавре, који су имали послушање у оближњој капели преп. Сергија. Понекад су они замењивали Баћушку у храму, у време када би он био болестан.
Почела је 1917. година, којој је било суђено да постане кобна по целокупно унутрашње уређење пређашње Русије. Приближавао се Велики пост; сви су у храму Никола у Клену очекивали уобичајене Баћушкине поуке о покајању, али, на изненађење многих, он није рекао ниједну. Неки су, после, у том гесту видели поруку, да је време позива на подвиг покајања истекло, да се тај подвиг приближава и да је за њега потребна само мудра подршка.
Око средине поста, гранула је прва буржоаска револуција, а у октобру је власт прешла у руке Социјалдемократске радничке партије. Уобичајени ритам живота је почео сваким даном да се мења и то, на најрадикалнији начин. Црни облаци, који су се одавно претећи надвијали, претворили су се у разбеснелу олују. Сада су сви друштвени слојеви морали да прођу тежак пут очишћења кроз искушења. Људи су почели да се буде из духовне летаргије; народ је навалио у цркве.
У Москви је почињала глад, а за њом – болести. Сваки дан је доносио нова и нова узнемирења, страхове и опасности. У то време је мали храм баћушке, оца Алексеја, све више примао под свој молитвени покров људе, који су губили тло под ногама, скрхане тешким животним ситуацијама и узајамном злобом, очајне и огрезле у греховима, који су заборавили Бога. Они су тамо налазили срдачну предусретљивост, осећали, на њих усмерене, саосећање и љубав, добијали потпору и долазили у додир са Божанственом светлошћу, радошћу и миром Христовим. У њихове душе се усељавала нада у милост Божју.
Чак су и они који су настављали да осуђују оца Алексеја, у критичном моменту прибегавали његовом савету и помоћи. За оне, у којима је видео преданост вољи Божјој и самоодрицање, он је представљао мудрог старца, искусног руководиоца, који је помагао да се победи самољубље и самоувереност, и постепено доводио до највишег духовног подвига – одрицању од света. То се показало могућим у ситуацији, у којој се тада свако налазио.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. старчество, или стараштво = изузетан, редак подвиг. Старци су били углавном монаси, који су великим трудом и усрђем достизали највише степене духовног развоја и беспрекорности и, захваљујући томе, постајали многима пример за подражавање и поуздани водичи у духовном животу, чије савете су тражили не само монаси, већ и мирјани. Прим. прев.
  2. Отац Николај Руднов.
  3. Епископ Арсеније Жадановски.
  4. Епископ Арсеније.
  5. непуна гимназија, прим. прев.
  6. Белешке ученице Серафиме Соловјеве, касније монахиње.
  7. Нису сачувани подаци о постојању храма са олтаром у дољем делу зграде; можда је то била само замисао. У време генералног ремонта доњег дела, 1926-1927. г., рестауриран је ранији облик доших прозора према улици, а унутра, на источним зидовима, откривене су мале нише, које су се увек градиле у древним црквама и служиле за разноврсне богослужбене потребе олтара.
  8. „Савез руског народа“, 1905-1917. У совјетској литератури, помиње се као организација Црностотинаша. Лидер – А. И. Дубровин, од 1901. године – Н. Е. Марков. Програм: заштита Православља, очување апсолутизма, јединство руског народа, стварање саветодавног органа Земски сабор (земство = локална племићко – буржоаска самоуправа у Русији пре револуције, прим. прев.). Центар – Петроград, филијале у низу градова. 1908-1910. године, из СРН се издвојило неколико, међусобно супротстављених, организација. Део ултра – десничара, на челу са В. М. Пуришкевичем, формирао је „Руски народни савез Архангела Михаила“ („Савез Михаила Архангела“), који је организовао масовне антисемитске кампање. После Фебруарске револуције 1917. године, све такве организације су биле распуштене
  9. још један Оптински светитељ, прим. прев.
  10. јуродство – један од врло ретких и тешких подвига. Јуродиви су били људи, који су бирали специфични пут спасења, а који се састоји у томе, да изгледају и понашају се као безумници, док су, у стварности били испуњени истинском мудрошћу. У конкретном случају има се у виду негативан контекст – наводно, квази јуродство. Прим. прев.
  11. созерцање = буквално, видети као у огледалу, јасно и разговетно. У православној терминологији означава дубоко, духовно сагледавање ствари и појава. Прим. прев.
  12. По казивањима оца Сергија.
  13. Касније су сва писма стигла у једном свежњу. Изгледа да су лежала у фронтовској цензури.
  14. древни руски ратници, витезови, прим. прев.
  15. Мајку Божју, прим. прев.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *