НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Житија светих » ЖИВЕТИ И СЛУЖИТИ ЉУБАВИ – ЖИТИЈЕ СВЕТОГ АЛЕКСЕЈА МЕЧОВА

ЖИВЕТИ И СЛУЖИТИ ЉУБАВИ – ЖИТИЈЕ СВЕТОГ АЛЕКСЕЈА МЕЧОВА

 

ЖИВЕТИ И СЛУЖИТИ ЉУБАВИ
Житије Светог Алексеја Мечова
 

 
ГЛАВА ПЕТА – ПОСЛЕДЊЕ ГОДИНЕ ЖИВОТА МОСКОВСКОГ СТАРЦА У ПЕРИОДУ АГРЕСИВНОГ АТЕИЗМА
 
1920. година
 
Баћушка, отац Алексеј, увек је живео отворено, међу људима, посебно у тим годинама, када су гласине о њему као старцу, привлачиле све већи и већи број људи. Долазили су му на исповест у време богослужења; гомила га је опседала и у дворишту, на путу према кући; а у стану су вечито стајали у реду они, који су тражили савет и подршку.
Сам Баћушка, иако старац и подвижник, био је споља тако једноставан, да многи у њему те квалитете нису ни могли да запазе. Обично, код већине људи, појам подвижника се везује за тиху монашку заједницу, усамљену келију са кандилом које се не гаси… Код оца Алексеја ништа није изгледало слично томе, већ је све било као и код осталих људи.
Малена соба – кабинет, у којој кандило није баш увек горело – сведочило је да је Баћушка увек заузет и да никад нема времена. На столу је лежала хрпа књига, делимично отворених, мноштво просфорица, малих икона; одмах поред, пресавијен епитрахиљ, крст и Јеванђеље. Из суседног стана се понекад чуо звук клавира, а са улице шум, бука трамваја и аутомобила у пролазу. Баћушка је увек јео брзо и у журби; стално је био окружен не тишином и тиховањем, већ звуцима града и вревом.
Ипак, на свом примеру, отац Алексеј је показао да уз сву вреву свакодневице, може да се буде далеко од света, од свега земаљског, уз непрестану молитву, чисто срце и да се предстоји пред Богом још овде, на земљи.
Пустиња и безмолвије су се налазили у његовом многострадалном срцу пуном љубави, и отуда је он, свима који су му долазили, великодушно делио благодатне дарове пустиње: смирење, љубав, радост, милост и утеху. Њега, увек обузетог молитвом, нису могли да деконцентришу ни породичне перипетије, ни стални додир са људима у цркви.
У левом углу солеје Казанског параклиса, иза велике иконе св. Николаја која се налазила испред ње, између лучног свода који је раздвајао параклисе и северних врата олтара, налазио се аналој за исповест. Туда се Баћушка често упућивао из олтара, како за време литургије, тако и за време вечерње службе. Тамо је он исповедао, тамо су му се обраћали са разним питањима и молбама. Задивљујући су били његово стрпљење, упорност и то, како је свуда стизао, свима говорио, одговарао и питао, а сам се, све време, молио. Његова молитва није никад престајала и оне, који су се молили са њим, увек је грејала, просвећивала и васпостављала мир у њиховим узбурканим душама.
Баћушкина молитва као да је испуњавала цео храм, тако да се на самом улазу осећала намољеност и особита, молитвена атмосфера, која се могла ретко срести у другим црквама. Тај, свеобухватан дух молитве, деловао је не само на верујуће, него често и на неверујуће, нагонећи их да се навикавају на молитву.
Било је много случајева када су се радозналци, који су улазили у цркву са намером да критикују или да се подсмевају, осетивши благодатну атмосферу, приближавали Цркви; неки, који су дошли са злим намерама, заустављали су се, доживљавали духовни препород, мењали се, и чак, постајали духовна деца Баћушке и чланови црквеног братства.
Баћушка је био велики молитвеник. Он није волео да расуђује о молитви, он је њом живео и дисао; од сваког расуђивања шири се хладноћа, а то је било тако страно његовом пламеном срцу. Увек и свима, на сваку изражену молбу, патњу или недоумицу, он је одговарао: „Помолићу се“, и то није говорио формално, већ са топлином и дубином. Свако ново име је било за њега жив човек и нова молба за помоћ, опроштај и помиловање тог човека.
Баћушка је непоколебљиво, свето и дубоко веровао у силу, смелост и свемоћ молитве, у њену помоћ и блискост, у њену доступност за сваког човека. Молитва, какву је поседовао, незамислива је без живе вере. Он је и сам умео да каже: „Бог ми је дао чврсту, дечју веру.“ Тој његовој, смелој вери, чудили су се чак и црквени људи. Једанпут је имао прилику да исповеда архијереја, поприлично познатог црквеног великодостојника; тај архијереј је био задивљен силом, чврстином и непоколебљивошћу Баћушкине вере и ту, на исповести, то изрекао. А Баћушка, као да не разуме шта је он то особито нашао на њему, са извињавајућим осмехом је прокоментарисао: „Просто, Бог ми је дао дечју веру.“
Признавајући велики значај молитве уопште, Баћушка је подвлачио изузетну важност црквене молитве, посебно у Тајни Евхаристије. „Често ми немамо могућности да сами помогнемо човеку; колико је тада спасоносна пламена молитва пред престолом Божјим, особито у време приношења свете Жртве.“ И увек је, кад год се приближавало време литургијског помињања живих и умрлих, извлачио своју свагдашњу бележницу са мноштвом сложених цедуљица и усредсређено их читао. Чак и када је бивао болестан и није могао да буде у цркви, сетивши се, својим жалостивим срцем, неког, ко је у том моменту имао посебну неопходност за литургијским помињањем и Жртвом, слао би свештенику који служи цедуљу са молбом, да помене ту и ту, са додатком „напаћену“, и да извуче за њу честицу.
У Баћушкиној цркви је било уобичајено помињање мноштва имена у време проскомидије, Херувимске песме, после изношења светих Дарова, на јектенијама за здравље и упокој или молебанима. Понекад је Баћушка, долазећи раније, вршио проскомидију сат и по, па и више, и ишчитавао, сам или уз помоћ саслужитеља или обичних мирјана који су се молили код олтара, целе свеске са именима болесних, ојађених, заблуделих, утамничених и оних на путу… И, ако су за већину то била само имена, за Баћушку су то били живи људи. Увек прожет молитвом, за време богослужења сав се преображавао. „Како закорачиш у цркву, – говорио је он, – све се некако осветљава…“ На примедбу да се понекад не осветљава, појашњавао је: „Значи, изван храма не гори.“
У време богослужења, Баћушка се никад није умарао; није било таквог дана, да он служи хладно, расејано, по навици; увек је горео духом, увек се уживљавао у сваку реч молитве. Његова дечја вера се често испољавала у сузама, посебно у време Божанствене литургије и, особито, када је сам служио јутрењу. Често је са тешкоћама изговарао возгласе, посебно: Примите, једите…, или Твоја од твојих.Тада би, по његовом измењеном гласу, свако у храму чуо како плаче. На тим местима је, између речи, правио велике паузе. Његово лице је било испуњено искреним умилењем и плач је обузимао и оне што му саслужују, ако би били присутни. „И ја сам плакао, нагнут над престолом“, – причао је ђакон који му је саслуживао.
Баћушкино богослужење, које је и иначе било особито и није се уклапало у уобичајене оквире појања и чтења, за време Ускрса постајало је изузетно. Уз сву своју једноставност, оно је достизало такву висину и изражајност, да је одушевљавало, испуњавало, потресало и умиљавало до максимума. Ни са чим се не могу упоредити његова поздравна три целива, читање јеванђеља У почетку би Реч… и Васкршња Реч светитеља Јована Златоустог. На сасвим посебан начин, сличан древном, појао је Баћушка Ускршњи икос[1]. Њим је разоткривао смисао песме и наглашавао значење речи. Те светле ноћи, радостан и у ликовању, отац Алексеј би се изненада повлачио дубоко у себе, и у појању завршних речи О, Владико, востани, палим подај васкрсење, осећало се да вcja внутрењаја његова плаче и рида… Кога је он оплакивао? Спаситеља?… Не, он је оплакивао себе, палог.
Тај велики дар суза, који је, захваљујући свом истинском смирењу, поседовао Баћушка, посебно се испољавао у време читања Великог канона св. Андреја Критског. Он га није читао, он је, сав у сузама, изговарао те тропаре као своје речи, из дубине скрушеног срца. Сва се црква стапала са њим у умилењу. Сваки тропар, као први пут, откривао се у свој дубини покајне садржине. Изразито емотивно доживљавао је Баћушка Тројичине тропаре, њему, изгледа, особито блиске. Ипак, уз све то, у Баћушкином служењу није било ничег споља ефектног, ничег личног, субјективног, ничег што би скретало пажњу на њега самог. У његовом служењу је проговарала сушта дубина и моћ православног богослужења, разоткривао се и скретао на себе пажњу, тај велики духовни опит Православне Цркве, са којим се свештенослужитељ нераздвојиво стапао и који је био близак души сваког православног хришћанина, а посебно близак души руског човека, који, као да је и по својој природи – православан.
Управо се у томе састојала сва привлачност и свепокоравајућа сила Баћушкиног служења.
Баћушка је јако волео храм и са побожним страхопоштовањем се односио према њему, као месту посебног Божјег присуства, и увек се старао да усади такав исти доживљај и страх Божји, у душама своје духовне деце. Често и усрдно је поучавао, и стално понављао у својим проповедима и беседама, да је храм – земаљско небо, где су присутни Сам Господ и Матер Божја, небеске силе и сви свети, да в храме стојашче слави Твојеја, на небеси стојати мним.Заповедао је својој духовној деци да у цркви не воде никакве разговоре; према онима који се нису трудили око хигијене и реда у цркви, непобожно се понашали у време богослужења и нису имали страха Божјег пред престолом, био је строг и захтеван.
Исто тако, апсолутно није трпео неозбиљност и лакомисленост у изражавању, као и у односу према свему што се тицало Божанственог Искупитеља и Тајни.
Једна духовна кћер га је упитала: „Баћушка, хтела бих да дођем на дванаест Јеванђеља у вашу цркву…“ Баћушка ју је строго прекинуо: „Како то говорите?… Зар смете тако? На читање дванаест Јеванђеља“, – полако је изговорио и затражио да понови. „Ето, тако увек и говорите… Иначе, шта је то… испада као да на неки позоришни комад идете…“
Друга је рекла: „Једном, на исповести, из неког разлога сам се насмејала; нешто у Баћушкиним речима ми је зазвучало као шала… Никад нећу заборавити ту грозну искру, која је као муња бљеснула из Баћушкиних очију…“
Последње две године, посебно у време богослужења, Баћушка као да је светлео неком посебном унутарњом светлошћу, која се није могла упоредити ни са чим земаљским. Изобиље благодати која је почивала, на њему се, за понеке, испољавало и споља; чинило се да он стоји у ваздуху и из његових очију као да су врцале искре. Када му је једна жена простодушно испричала каквим га је видела, одговорио је: „Никоме не говори о томе до моје смрти. Ти си ме, грешног, видела у духу захваљујући Божјем милосрђу. Запамти: то је само љубав и милосрђе Божје према мени, грешнику.“ – „Баћушка, а ја се бојим да вам тада прилазим. Страшно ми је.“ – „Не бој се ништа, сети се да сам ја твој отац и – трком ка мени. Моју адресу знаш?“… и осмех.
Међутим, таква молитва коју је имао Баћушка, не даје се забадава: „Треба претрпети много невоља, да би се човек научио молитви.“ Сам Баћушка је патио заједно са сваким који му је долазио, отуда је она и била тако снажна и са сузама.
„Срце пастира треба да се рашири толико, – говорио је Баћушка, – да може да прими у себе све којима је потребан.“ Заиста, баћушка, отац Алексеј, био је – једно огромно срце, у целини прожето Богом и бескрајном љубављу према човеку. Иза његове обичне спољашности скривале су се бесконачне ризнице доброте, љубави и мудре помоћи људима у најнеочекиванијим, безгранично разноликим облицима, сложеним, као што је био сложен живот огромног града у коме је живео. Његова мала фигура, брзи покрети и очи које су светлеле од радости, остајали су заувек у сећању после само једног сусрета. „Он је сасвим посебан, – говорио је Берђајев, после првог сусрета са Баћушком, – некако је светао, на њему је све посебно – спољашност, начин хода и говора, однос према људима; он не личи ни на кога, осим, можда, на старца Зосиму.“
Милостиво срце (Исаак Сирин) и сажаљива љубав сачињавали су његово богатство. У разговорима, примећивао је некад: „Од рођења ми је дато сажаљиво срце.“ Та љубав му је испуњавала живот мноштвом неочекиваних ситуација, о којима нико ништа није знао.
„А знате, ја сам венчао Ваљцеву.“ – „Коју, Баћушка?“ – до те мере је било изненађујуће помињање, из његових устију, знамените интерпретаторке руских народних песама и романси, да смо морали да га упитамо још једном. „Па ону, чувену…“ Присећајући се ње, преко Баћушкиног лица пролетело би нешто топло и нежно. „Дошла је код мене и каже: „Не терајте ме и не осуђујте“ (московско свештенство је њу јако осуђивало). Венчање је било сасвим скромно, без гостију и раскоши. Пред венчање се исповедила. Баћушка је осетио умилење и дивљење према топлини њене вере, истинском смирењу и сузама: „Ми – свештеници, требало би тако да плачемо пред литургијом“, – закључио је Баћушка на крају.
Једном приликом, С. Н. Дурилин је позвао на Баћушкину службу Михаила Васиљевича Нестерова, који га никад до тада није видео. М. В. је одстајао дугу службу до краја, затим био код оца Алексеја, пио са њим чај, а када су га упитали: „И? Како је било?“ – он је одговорио: „Шта да се каже! Чудесно! Испод мантије са свих страна искачу дечачићи. Прави је он, непатворен.“
Баћушку, заиста, није било могуће представити без људи, без гомиле која га је опседала и зујала као пчеле, посебно деца, која су се, грлећи га, припијала уз њега. Приликом изласка из цркве, када му се рука умарала од благосиљања, морали су да га спроводе кроз гомилу која није престајала да га обасипа љубазностима.
„Пастир, – много пута je говорио Баћушка, – дужан је да растерећује туђи јад и муку, претоварујући то тешко бреме на своја плећа.“
Баћушка је то чинио целог живота. „Понекад би ушао у његову собицу после таквог растерећивања, пише његов духовни син – свештеник, – када изађе од њега неко коме је олакшао бол, уплакан, са просветљеним, обновљеним погледом. Уђеш и видиш, како он – ‘растерећивач’ седи, изван себе; његово лице је испуњено безграничним саосећањем, у очима сузе, глас му постаје некако тих и мек, бескрајно нежан и, у исто време, дубоко тужан. „Ево, – рекао би, – била ми је“ – назвао би место из кога је дотична, и испричао једну од страница ужасне, сурове патње, толико обичне, да је ми и не примећујемо – особито оне, женске патње.
Рекло би се – нема помоћи. Муж туче, деца туку, муж – скоро да је зликовац у односу према деци, деца – лопови; муж у цркву не пушта, крадомице се искрала. На уму су јој конопац или просек у леду, или још горе: „Убићу га“ – мужа. И све то је Баћушка узео на себе. Рекао јој је просто и весело: „Бог је милостив, све ће се средити. Молићу се за тебе.“ Заједно са просфором или иконицом, њој је предато и оно, драгоцено, што је стечено молитвом. Отишла је и никада неће сазнати тежину терета који је оставила; она се умирила, а он ће молити Бога за њу.
Међутим, растерећивање туђе патње се није састојало само из молитве.
Некад смо морали да питамо: „Где је Баћушка?“ – „Одвезли су га у Марјину Рошчу.“ Често су га одвозили, слабог и полуболесног, а посебно тих, последњих година. „Дочекаш га, – пише његов духовни син – свештеник: „Где сте, Баћушка, били?“ махнуо би руком. – „Ма цео дан ништа нисам радио, изгубио сам цео дан. Ви сте ту служили, а ја сам пио чај код те и те, у Марјиној Рошчи.“ Тај чај био је његова улазница у неку растурену породицу, где све само што се није распало, а за њега су се ухватили као за последњу сламку – зато су га и одвезли. Његово присуство за време чаја уносило је мир у породицу, јер је он доносио само љубав и свеопраштајуће разумевање свега и свих.
Код њега није било кривих и зато су кривци, ћутећи и тајно, почињали да осећају своју кривицу. И, не окривљујући њих – кривце, он их је тиме побуђивао на љубав и праштање. Шалом, народном доскочицом, за све разумљивом и блиском, растеривао је тмурне облаке злобе, облаке оног свакодневног,ситничавог, најмоћнијег зла. Скупо би коштао Баћушку тај чај. Враћао се уморан, измучен, а код куће га већ чекају; за време његовог одсуства, већ се сабрао народ. Скоро истог часа, он започиње ново растерећивање, не одморивши се од оног, тек завршеног.
Уосталом, са марјинорошчинскима му је било, можда, и лакше; колики труд је требало уложити у растерећивање неког тамо професора, или савременог друштвеног радника, писца, уметника, кога је безнадно очајање доводило у Баћушкину собу. То је често захтевало посве изузетан духовни, умни подвиг и труд. Врло често је то трајало годинама, с обзиром на то, да је живот на место једних терета, товарио нове, теже, а погрбљени под њима су, већ по укорењеној навици, изнова долазили код оца Алексеја. И нико, никада, није био одбијен.
Баћушка је био велики претоварилац туђих невоља на своја, у то време већ, ослабљена плећа.
Догађало се да се млади Баћушкини помоћници – свештеници, празнословећи пред њим о богословским апстракцијама, „прегреју“ од мудровања и обрате се њему ради разјашњења неког сложеног питања, догматског карактера. Док они умују, он би ћутао, а на постављено питање само би се засмејао – „Ја сам необразован… не разумем…“ После таквог одговора, сви би се осмехнули и истог часа се вратили на нешто реално, насушно, топло. Баћушкин ум је био дубок, светао, способан да схвати све.
Једини човек у Москви са којим је могло да се говори о свему, са апсолутном сигурношћу да ће све разумети, био је он. Њему су долазили да се посаветују, повере и исплачу, архијереји, свештеници, научници, писци, уметници, лекари, комунисти, а о обичном свету да и не говоримо. И „необразовани“ је сваког разумео. Шта више, њему је био познат живот и градске и сеоске, радничке, трговачке и аристократске Русије. Пред њим су пролазили сви слојеви и све класе са њиховим историјским навикама и традицијама, он је владао мишљу и језиком сваког од њих и могао да разговара са сваким на његовом уобичајеном језику.[2]
На почетку разговора, отац Алексеј је остављао утисак припростог сеоског баћушке и та, изузетна природност, посебно се осећала у његовим речима. Није било ни трага нечему натегнутом или извештаченом, и то се одмах преносило на сабеседника. Како би се разговор одвијао, сабеседник би почео да увиђа да је пред њим једноставност, сродна тој, коју Црква назива мудрошћу, и да осећа све веће поштовање и дивљење према сили вере и ширини Баћушкиних погледа.
Снажан је био утицај на душу човека, прозрења у њене најскривеније кутове. После првих питања и одговора, посетилац би почео да примећује, да је цео његов унутрашњи живот, са свим грешкама и преступима, познат Баћушки до краја и да је сасвим бескорисно да се скрива од тог проницљивог погледа, те стога, скоро да и није било потребе да говори о самом себи.
Разоткривајући посетиочеву личност, и показујући му да су различити спољашњи догађаји у којима се испољавала суштина тог човека били скоро неизбежни, Баћушка својим провиђењима није изазивао страх, јер су она била огрејана његовом бесконачном љубављу. У тим моментима, проницљиве, плаве очи оца Алексеја, у једном тренутку би биле светле, као у детета, а у следећем би постајале тамне, скоро тамноплаве, прожимајући саму дубину душе.
Као искусни зналац људске душе, он је умео да лечи греховне чиреве људи, схватајући без речи, како је сам говорио, осећања оних који су му се обраћали. Познавајући добро људске слабости и никада им не повлађујући, он се, у исто време, некако особито пажљиво, деликатно дотицао свачије душе.
Никада није показивао да га запрепашћују нечији преступи, није укоревао грешника, већ се трудио да га, неприметно, доведе до свести о кривици и покајању, описујући му изразите случајеве људских грешака и заблуда. Из наведених примера, посетилац је сам требало да извуче одговарајућу поуку. Ти примери, на први поглед, чинило се да немају никакве везе са тобом, чак се појављивала мисао: „Зашто ми Баћушка то прича?“ Међутим, касније, присетивши се његових речи и погледавши дубље у сопствену душу, јасно је могло да се увиди, да су његови примери имали директну везу са тобом и постајало је разумљиво, какав ти је нови пут скицирао у животу.
За време беседе, отац Алексеј се, с времена на време, нагло окретао молитви, тражећи кроз њу одговор, крстио се, благословио сабеседника, који би, у једном моменту, лако и радосно ишао у сусрет Баћушки, а у другом, изненада, узнемирен, благо се удаљавао. Час би бивао задивљен величанственошћу његовог духовног лика, час би видео само обичног, немоћног, проћелавог свештеника.
Свој дубоки, унутрашњи, напрегнути рад, Баћушка је скривао под спољашњим лаким и неусиљеним маниром понашања, откривајући се сваком само у мери његових способности примања. И нико, никада, није могао да га сагледа до краја.
Позната су два-три случаја када је Баћушка сматрао за потребно да издвоји поверене му душе. Њих је сместио поред свог храма и очински их васпитавао служењу Богу и Цркви. Као по правилу, он није позивао да се бежи из света и свакога је остављао у његовом уобичајеном амбијенту са својим обавезама; благосиљао је и да се учи и да се запошљава. Међутим, свакодневни живот, постепено је осветљавао измењеном светлошћу и човек је неприметно почињао да усваја другачије, дубље разумевање ствари. Његов савет, понекад, није садржавао у себи више од једне или две фразе, али је у њима била сва суштина којом су одређивале човеков будући пут.
Многи су тек после много година могли да се увере у којој мери их је правилно разумео отац Алексеј и какав им је мудар савет дао. И то зато, што његова реч, савет, поука – нису били последица људског разума или прочитаних књига, већ духовног помазања одозго. Прекршити његову заповест, значило је осудити себе на горко кајање. Много је било таквих примера.[3]
Једном, у разговору са ближњима, Баћушка је упитао: „Да ли сте размишљали некад о томе, да су сви свети апостоли, од првог до последњег, примили мученички венац, погинули на крстовима, а апостол Јован Богослов је доживео дубоку старост и мирно се упокојио?“ Сви присутни (били су ту и свештеници) одговорили су одречно. Онда је објаснио: „Зато што је апостол Јован имао тако велику, беспримерну, неодољиву хришћанску љубав, да су се њеној снази покоравали и мучитељи; она је гасила сваку злобу, разоружавала тлачитеље и претварала њихову мржњу у љубав.“
Баћушкина љубав је, такође, потискивала злобу и тако кротила страсти, да је он често налазио пријатеље тамо, где, рекло би се, могу да буду само непријатељи.
И без обзира на то, све до последњег дана живота баћушке, оца Алексеја, постојали су људи који га нису разумели, који су га осуђивали и порицали. Саблажњавали су се углавном они, који су свему прилазили површно. Баћушка је извео старчество из манастира у свет и постао једини старац на парохији у свету. То их је саблажњавало, говорили су: „Шта он то тамо ради? Све их је распустио… и ово дозвољава и оно…“ – надмено су говорили да му долазе све саме куварице и сл… У манастирима су коментарисали: „Баћушка се латио туђег посла. Ако је он – старац, треба да буде у манастиру, а он је из манастира узео само спољашност: појање са псалмопојцем, па још и са два хора, манастирску службу…“ Тако се саблажњавао манастир, а свет се саблажњавао тако, што је говорио: „Отац Алексеј жели све да стрпа у манастир, увео је бесконачну службу… намештено плаче за време богослужења…“ и сл. То, што он никог од своје духовне деце није благословио у манастир, изнедрило је клевету да је он противник манастира.
Баћушка је ишао специфичним путем, путем средњим, како кажу свети оци – „царским“. У његовој заједници је било људи који су свакодневно ишли у цркву, а било је и таквих, који су у цркву ишли само понекад; било је људи који су се молили сваки дан, као и оних који су то чинили ретко; оних, који су били у потпуном послушању према њему, већ спремних за манастир, а и оних, који још нису како треба ушли У Цркву.
Баћушка је био „свима све“. За сваког је имао посебан прилаз, дуго и стрпљиво је чекао да се човек сам пробуди и осети жудњу за Богом, сваког је неговао са упорношћу, својственој мајци која брине о својој деци. Добро је схватао значај свог деловања и трпељиво је носио крст озлојеђености, клевета и неразумевања. Нису га разумели чак ни неки епископи и свештеници, па ни неки од његове духовне деце, што га је посебно болело. Али када се догађало нешто ванредно, тешко – сви су му се обраћали за помоћ.
Поставља се питање; чега је код оца Алексеја било више – љубави или смирења? Која, од те две највеће, хришћанске врлине, му је више откривала, непознате за друге, тајне Божје; тајне душа људских? Личност Баћушке, без икаквих речи, је давала одговор: „Једна од тих врлина, не бива без друге…“
Привешћемо белешке једног дошљака из Петрограда, из тог периода.
„Потреба да се пронађе праведник, – пише он, – праведник савремен, жив, а не неки из књига, треперила је у мени. И заиста, на сасвим непредвиђен начин, ја, не само да сам нашао праведника на земљи, него сам, по вољи Божјој, имао прилику да неко време и општим са њим. И то се десило у такво време, када је праведност била исмевана, а религиозна осећања пљувана и гушена.
Десило се то овако. Када су после првих турбуленција револуције, почеле да се догађају, свима познате, превртљивости судбине, стигао сам у Москву и, против сопствене воље, остао као прикован у граду. Тамо, отприлике једну годину, нисам налазио духовно пристаниште, нити цркву у којој би небо било ближе души него земља. Оца Алексеја уопште нисам познавао, нити сам ишта чуо о њему. Као нови у Москви, нисам могао одмах да се оријентишем у мноштву градских цркава. Не сећам се на који сам начин доспео на Маросејку, међутим, дошавши једанпут тамо, нисам више могао да се растанем од ње.
У почетку ми је отац Алексеј изгледао као сасвим обичан свештеник – све је на њему било тако једноставно, простодушно и скромно. Једноставност и скромност су га толико гурали у други план, да га, у ствари, уопште нисам примећивао, нити сам се трудио да га пажљивије осмотрим. Па и сама црква у којој је служио, онако мала и сиромашна, изгледала је као нека забит у поређењу са раскошним храмовима престонице. Шта је необично или изванредно могло да се доживи у њој? Ипак, отац Алексеј је привукао моју пажњу и то у највећој могућој мери.
То се догодило убрзо после тога како сам почео да посећујем цркву Никола у Клену. После јутрење, он је стајао на амвону док су верници прилазили да целивају крст. Ја сам га такође целивао и мислио да прођем, али ме је отац Алексеј, изненада, брзо и тако јако ударио по рамену, да сам се тргао и погледао га. Израз његових очију био је некако особит, строг, мада не и срдит. Гласно, без осмеха, упитао је: „Ти си, изгледа, живчан?“ Био сам збуњен и некаква чудна осећања су букнула у мени.
Следеће недеље, десило се исто; исти удар по рамену, исто питање. Али је, овог пута, у мени било присутно врло снажно и поуздано сазнање да он није само прост свештеник, већ човек, који носи у својој души тајне Божје; било је нечег необичног, чак надљудског, у његовом лицу и очима у том моменту. Сав устрептао и у неком тајанственом страху, отишао сам од њега.
Моја душа је била потресена; окренула се према шему, пажљиво га пратила и тражила у шему не оно што се могло видети споља, већ оно, што је било везано за најинтимније особине његовог духа. Он сам ме је подстакао да га посматрам не телесним, већ оним другим очима, којима гледамо у небеса. Постепено, у њему су почеле да се откривају једна особина за другом, док, на крају, Баћушка није достигао размере величанственог лика“.
Међутим, ту величанственост духа Баћушке, који је поседовао једно од најређих својстава – дубоко смирење, заклањала је и скривала његова спољашња једноставност.
Истинско смирење, за свете оце, јесте основа духовног виђења.
Сваки пут, ујутру и увече, после богослужења, отац Алексеј, излазећи на амвон, спуштао се на последње степенице солеје и благосиљао народ који се разилазио. Ту је свако према својој потреби могао да му постави питање, или би он сам нешто рекао. Ратних и послератних година, многи су му се обраћали са питањем, како да се моле за нестале, за здравље или покој душе. Једнима је говорио да не смеју да се моле ни за здравље, ни за покој душе, него само за спасење душе несталог; другима, упитавши за име, окренувши се према царским вратима и помоливши се, одлучно би одговарао „моли се за здравље“, или „моли се за покој душе“. У Баћушкиним одговорима испољавала се његова прозорљивост, коју је он брижљиво скривао.
„За мене говоре да сам прозорљив, међутим, ја сам већ стекао толико искуство гледајући људска лица, да ми нису потребне речи да бих знао за шта се тражи одговор“, – говорио је.
У дубинама свог смирења, Баћушка је свима, без разлике, био добар отац, није дирао ничија болна места и никада се није љутио због, каквих год било, грубости, упућених њему лично. „Шта сам ја?… ја сам – убог…“ – говорио је. Ђакон, који му је саслуживао последњих година, признавао је: „За време мог служења, било је много поступака који су вређали Баћушку, а које су учинили други људи или ја лично. Он се никада није љутио, само би рекао: ‘Ех, какав си ти… Па зар се може тако?’…“
Погледа, осмехне се, а од тог осмеха кривац би још више осећао своју кривицу, падао на колена, молећи за опроштај. Једино, што му је причињавало бол – било је неразумевање његове љубави према ближњем, његове душе, његовог срца. „Не схватате ви мене“, – казао би и заплакао. Ако би га нарочито повредили нехатом према његовим духовним чедима, или напомињањем „речи закона“, оспоравањем његове љубави, заплакао би: „Опростите ми, драги, можда ја не радим како треба, али ми је јако жао људи, хтео бих да свима буде добро“, – и поклонио би се до земље.
Један писац, духовни син Баћушке, пожалио му се: „Баћушка, у великој сам невољи, врло сам заузет и не могу да посећујем ваше беседе.“ – „А шта ће теби моје беседе? Шта ја могу на њима да кажем? Али зато имам образоване (његови саслужитељи), њихова предавања обавезно посећуј. Чуо сам како си одговарао оцу Сергију на његовом предавању…“ – одговорио му је, сав задовољан.
Баћушка никад није тражио знакове пажње или поштовања, и не само да их није тражио, него их се и клонио. Избегавао је велелепне службе, посебно архијерејске. Ако се и догађало да учествује у њима, гледао је да стане позади, иза свих, и морали су да га убеђују да заузме место у складу са својим положајем. Тиштале су га и свакакве награде и почасти; није их волео и избегавао их је, оне су га оптерећивале, изазивале дубоку, искрену патњу и, за њега, представљале крст.
Године 1920, чудовске сестре су предложиле да се отац Алексеј награди. „Шта је са вама, – говориле су оне, прекоревајући Баћушкину духовну децу, – толико сте времена са Баћушком и не размишљате о томе да је време да испослује себи један крст са украсима…“ Заиста, осим њих, то никоме није пало на памет. Кренуле су све редом да анкетирају, да би добиле сагласност сваког понаособ. Сви су, наравно, са радошћу подржали тај предлог, а и ко би могао да не пожели тако нешто Баћушки? У марту 1923. године, навршавало се тридесет година његовог служења у свештеничком чину. Међутим, награду су желели да испослују пре тог рока. Негде су пронашли крст са драгим камењем – најбоље што су могли да нађу тих тешких година, и то, уз велики труд.
Дошао је дан када је Баћушка позван на патријаршијску службу како би га наградили тим крстом. Била је недеља. Увече су се сви окупили на вечерњој служби и, са узбуђењем и радошћу, очекивали долазак Баћушке. Црква је била препуна верника, што се стално догађало тих година. Баћушка је стигао када је служба већ отпочела и ушао у олтар. Међутим, на његовом лицу не само да није било никакве радости, него ни уобичајеног осмеха. Био је узнемирен и врло тужан.
На крају вечерњег богослужења, отворила су се царска врата и сви Баћушкини саслужитељи су изашли на солеју. Изашао је и сам Баћушка у одежди. После кратког молебана, он се обратио народу, а то су све била његова духовна деца која су се тако радовала његовој награди, и почео проповед, коју је све време прекидао горким сузама. Покривао је лице руком, говорио о својој недостојности, о томе, да је увек спреман да свима служи; да га сваки израз пажње позива на још већи труд, а сада, када га снага напушта, шта може да пружи више од онога што већ пружа?
Његове речи су представљале свенародно, потресно исповедање сопствене ништавности, апсолутне у свему мањкавости, неупотребљивости и слабости. Чинило се да га је тај крст са каменчићима поптуно згњечио. На крају те неочекиване, сузне, потресне исповести, Баћушка се са дубоким смирењем поклонио до земље, молећи све за опроштај. У том су моменту, не само богомољци, него и свештенослужитељи, заборавили недавну радост и у великом премишљању, чак и зажалили, што су га, дајући му награду, оптеретили новом муком и теретом. Свештеницису тихо пошли у олтар, док је уплакани отац Алексеј,као и увек, пружао крст и благосиљао народ.t Црква се постепено празнила, а онда је један од Баћушкине духовне деце (Михаил Данилович Асикритов), који је, такође, био запрепашћен оним што је видео и чуо, стојећи мало подаље од амвона, да не смета онима што прилазе крсту, подигао свој глас узаштиту Баћушке. Он није могао да прихвати такво( самоунижавање, он је хтео да подигне, узвиси Баћушку у својим сопственим очима, напоменувши Баћушки да њега, таквог ништавног и немоћног, како он говори, зна не само цела Москва, него и многи изван границе престонице.
Баћушка је кротко прекинуо тај, не сасвим умесни говор: „Миша, – рекао је тужно и тихо, – теби се то само чини… Када би ти само знао колико ми је дао Господ, колико милости учинио, и показао великих примера у великим људима, ти не би тако говорио…
Требало да будем много бољи…“
Следећег дана, најстарија од чудовских сестара,која је и прва започела ту ствар са наградом, дошла је код Баћушке јадикујући, због чега је он тако, претходног дана, говорио о себи. Он је за њу – све… нико и никада неће моћи да јој га замени… „Шта сам ја? – успротивио се Баћушка. – Ја сам – црна мрља на белом папиру…“ – загрлио ју је и горко заплакао.
Посебну пажњу заслужује Баћушкино руководство, којим се су користила његова стална духовна деца. Ти, који су представљали заједницу његове цркве, који су му поверили своје душе и сво световно уређење свога живота, били су под особитим старањем Баћушке. Њима је он, чинило се, на посебан начин поклањао своју снагу, време, бриге, које нису биле толико очинске, већ пре материнске, по својој топлини и нежности.
Међу онима који су повремено долазили и пролазили, стални посетиоци су били „своји“ – сестре и браћа из цркве. Многи су ишли често, неки, чак, сваки дан. Долазили су му са својим потребама, питањима, грешкама, недоумицама, а, такође, и на исповедање помисли.
Баћушкино руководство, у улози старца, не може да се опише никаквим речима. Може да се да само општа карактеристика и да се приведу неки примери, јер у оној мери у којој је сваки човек непоновљив, у тој мери је био специфичан прилаз свакој души понаособ. Са једнима је био строг и захтеван, са другама – нежан и мек; са једним би разговарао као да проповеда; другом би одлучно заповедао или га прекоревао; једног би непрестано штедео и умољавао, од другог би понекад тражио покајање у присуству других, када би видео да ће такво сузбијање самољубља у себи човек моћи да издржи.
И у свој тој разноликости у приступу, доминирала је жеља да се човек придигне, да се изведе из равнодушности, безбрижности и самозадовољства, који су својствени сваком; а његова бескрајна љубав, непрестана молитва и благодатно озарење, увек су верно оцењивале снагу и издржљивост руковођеног. Врло често су „своји“ дуго седели код њега. Укућани су, жалећи Баћушку, понекад покушавали да му напомену да је већ време да се прекине, али би он или погледао тако, да не смеш више реч да прозбориш, или би их, после, строго прекорео.
У свом руководству, отац Алексеј је увек наводио своје питомце на духовни, то јест, најтежи и суштински подвиг. Међутим, све тешко почиње од лаког. Спољни подвиг је неопходан, макар и најмањи; он васпитава снагу воље, без које је немогућ било какав, а тим пре, духовни подвиг. Али, потребно је прво измерити снагу и могућности: „Седам пута мери, говорио је Баћушка, – једном сеци, а зашта си се одлучио, тога мораш да се држиш по сваку цену. У супротном, циљ се не достиже. На пример, нека молитвено правило буде мало, али оно мора да се неизоставно извршава, без обзира на умор, заузетост и друге сметње.“ Ако се у томе покаже чврстина, Баћушка, не допуштајући да се тиме све и ограничи и да се човек занесе спољашњим као да је то довољно, узносио је пажњу ка вишем, духовном подвигу, у коме је морала да се покаже иста, па и већа чврстина. То се није тицало само молитвеног правила, већ и сваког другог подвига које човек преузима на себе.
„Царство Небеско се на силу узима, и само они, који присиљавају себе на напор наслеђују Га, а ти прстом нећеш да макнеш.“
Човеков пут ка спасењу и Богу, састоји се, према учењу Баћушке, у следећем: треба заволети Господа свим својим бићем и предати му целога себе. Све мисли, осећања, жеље, усмеравати ка томе, да се угоди Господу; да се на земљи чини оно, што је Њему пријатно. А шта је Спаситељ рекао? А шта је Спаситељ заповедио? Шта Му је прво и најпријатније?
Оно што Он жели и тако се радује када ми то извршавамо – је љубав према ближњем. Шта за њега може бити радосније него кад Он види како се ми лишавамо нечега, да бисмо дали ближњему; да се у нечему ограничавамо, да бисмо омогућили мир ближњему; да се суздржавамо, трудимо се да усмеримо своју душу и свој карактер у том смеру, да би ближњи могао лако са нама да живи. Тежак је то задатак и тегобан пут који води ка Господу. По њему може да се иде са Божјом помоћи; остављени сами себи, погинули бисмо већ на самом почетку. Зато је неопходно све време молити Бога за помоћ: помози Господе; помилуј ме Господе. Треба молити за опроштај грехова, молити за снагу да се живи, исправи и служи Њему, онако како Он то жели. Захваљивати му за велико стрпљење и милосрђе. И као што у животу и поступцима треба заборављати на своје „ја“, заборављати себе, бити као странац себи, а живети патњама и радостима сваког човека са којим нас је Господ поставио, тако је и у молитви потребно тражити радост и утеху не за себе, а, заборављајући себе, удаљавајући се од себе, молити само за снагу од Господа, да се изврше Његове заповести на земљи, куда нас је Он послао због тога, да ми, испуњавајући Његову вољу, радимо Њему и трудимо се ради Њега.
Ствар није у спољашњем животу, већ у душевном устројству човека, који треба да у свему, на прво место, стави љубав према ближњем. У име те љубави он мора да преуреди своје „ја“, да би ближњем олакшао живот. А ближњи су, у првом реду, чланови породице, а затим, уопштено, сви они, са којима се долази у контакт у току живота.
Захтев за таквим, трпељивим, кротким, снисходљивим, пажљивим и љубављу испуњеним односом према људима, Баћушка није никада ублажавао. А покајничку свест је стално подржавао честом исповешћу. „Плакала сам, – пише једна сестра, – горким сузама, загњурена у кревет на ком је лежао Баћушка (последњих годину – две он је примао не устајући из постеље), плакала због тога што, без обзира на Баћушкине сталне опомене, мало – мало, па ми се омакне груба реч упућена мами; плакала сам, схватајући своју немоћ да победим себе. Баћушка ме је нежно миловао по глави и жалио моју маму: ‘Како је њој тешко… Колико те она воли… Њено срце је сво у огреботинама…’ У његовом гласу је било толико нежности, благонаклоности и жалости према мојој мами, да ми је то изазивало још више суза.
Дао ми је времена да се исплачем, а онда ми је подигао главу: ‘Но, довољно је… Надам се да ћеш постати боља. А ти се потруди, да ти не бих све време извлачио уши (и повукао ју је за ухо), па их враћао на исто место, него сваки пут мало више…'“ „Баћушка, раздражљива сам…“ Баћушка се узнемирио: „Голубице, молим те, са сузама те молим, буди пажљива,“ – и Баћушкине очи су се напуниле сузама.
Једна његова духовна кћер се стално кајала зато што се лоше понашала према својој тетки са којом је живела. На крају, Баћушка јој је одлучно казао: „Шта је то, ви морате да се потрудите и промените своје понашање.“ – „Не могу.“ – „Онда ћу јој рећи да оде од вас,“ – рече Баћушка (било их је две сестре и тетка). Уплашивши се, она рече, показујући на срце: „Баћушка, онда је потребно да се, ево овде, нешто преврне.“ – „Па нека се преврне,“ – одговорио је. Од тада је почела другачије да се понаша према својој тетки.
„Пред кротким, смиреним и пуним љубави, Баћушком, – пише још једна, – осећала сам се као на страшном суду, а посебно онда, када је наглас читао моје писане исповести, с времена на време коментаришући: ‘Слушај, зашто то радиш? Црвеним због тебе.’ Боље је било, чинило се, пропасти у земљу, него слушати његов тужан глас. Међутим, морало је да се обећа, по сваку цену, да се више неће тако грешити. ‘Не, само ми реци: више нећеш тако да поступаш? Бићеш добра?’ – и морала бих да обећам и потрудим се да обећање испуним, да бих се затим још више кајала због нових преступа, са више суза и већим стидом.“
„Он је бринуо о сваком од нас, волео нас је, желео да нас види чисте и угодне Богу.“
Кад би се неко одвикао од отворених излива гнева и нетрпељивости, Баћушка је постепено почињао да, исто тако строго, позива на одговорност за мисли и жеље, чак и за најмање, унутрашше, грешне, нетрпељиве осцилације душе и, на тај начин, све време одржавао покајничко осећање и увећавао будност.
Исповест код оца Алексеја се, споља гледано, ничим није разликовала од сваке друге исповести, али ју је његова прозорљивост чинила изузетном. Сваку душу је он видео скроз – наскроз. Једном приликом, на састанку његових духовних чеда, средом, у његовом стану, док је беседио, Баћушка је узео чашу чисте воде и упитао: „Да ли видите нешто у чаши?“ одговорили су му: „Не, ништа не видимо, чиста вода.“ Тада је он бацио у чашу некакву трунку. „А сада видите?“ – „Видимо, плива трунка.“ – „Да знате, – рекао је Баћушка, – Господ ми је открио ваше душе; свака трунка, сваки завијутак ми је познат.“
„Једанпут, после исповести, чекала сам разрешну молитву, али Баћушка никако није почињао да је чита и сваки час би питао: ‘А шта још?’ Одговорила сам, да нисам ништа намерно сакрила, а ако сам нешто заборавила, онда ми опростите, Бога ради. Тада је Баћушка рекао: ‘Ми не само да грешимо, него и не памтимо своје грехе. Присети се добро, можда ћеш нечег да се сетиш?’ Не добивши одговор од мене, споменуо је сам: ‘Ниси ли говорила нешто јако лоше о неком?’ Ту сам се, заиста, сетила како сам два дана пре тога, са једном познаницом, јако лоше говорила о својој рођаци; то сам одмах испричала Баћушки. Баћушка ми је ставио руку на раме и нудоко се наклонивши ка мени, упечатљиво изговорио: ‘Запамти Лидија, горих од мене и тебе на овом свету нема.’ И онда је прочитао разрешну молитву.“
Када је исповедао, Баћушка од придошлог није тражио дуги списак грехова, већ освешћен став у вези својих прекршаја, дубоко покајање и чврсту намеру да се исправи. Није допуштао да се у исповести дотичу друга лица или говоре непотребне појединости. Кривац си увек ти сам. На пример, дошло је до свађе; кај се на исповести за све, што си сам говорио, мислио и осећао и то, без ублажавања, а шта је говорио онај други, тога се не дотичи, труди се да окривљујеш себе. Чим је дошло до свађе, значи – крив си, шта год да се тамо десило. Волео је да исповест буде усмена и одучавао је од самољубља. Главно је у исповести – осећање да си у целини крив, и често би једном прецизном, мирном, али горком примедбом, Баћушка доводио до спознаје о апсолутној неодговорности и кривици.
Често је Баћушка исповедао врло кратко, посебно оне, који су стално долазили. Без журбе, продорно је понављао: „Речју… и делом,… и помишљу…“, понекад би додао: „Осудом“, или: „Злоба, мржња, осуда…’ и разрешавао. Никада није допуштао да се улази у суптилну анализу помисли или многоглагољива објашњења проживљених осећања.
„Баћушка, ја се бојим, јер Вам о свим својим гресима никад не причам подробно, а на митарствима ће ‘окајашка’ да заустави.“ – „Ја све твоје грехе знам и опраштам, а када буде било потребно, сам ћу да питам и напоменем.“
„Чим сам опростио и разрешио, можете да будете спокојни…“
За одржавање непрекидне покајничке самосвести, отац Алексеј је дао једној својој духовној кћери следећи наук. Дошла је код њега у стан и сусрела сестре из храма које су чекале исповест. Многе су биле свечано обучене, очигледно припремљене за причешће. „Сигурно су све оне много добре, – помислила је она, – и немају ништа посебно на својој савести.“ Последња, особито лепо обучена, задржала се на исповести јако дуго и изашла сва уплакана, а после ње је бојажљиво ушла новопридошла. Баћушка, овог пута, није био строг, чак се и нашалио у вези нечега. Отпуштајући је, погледао ју је у очи, ухватио за руку, показао јој на врата и рекао: „Када идете да се исповедате, не надајте се на Причешће. Јесте ли видели како су оне данас дошле код мене? Ви то немојте никад да чините. Идући на исповест, не надајте се праштању, него га измолите за себе. Не сме се говорити духовном оцу: ‘Благословите да се причестим,’ него треба рећи: ‘Благословите да се исповедим. Разумете?'“ Почела је тако да поступа и осетила је да јој то помаже да у души изгради покајничко осећање.
Отац Алексеј је указивао на то, да тајна исповести треба да се чува не само од стране духовника, него и онога који се исповеда. Недопустиво је да се било са ким дискутује о исповести, да се прича како ми је, јел’ те, Баћушка рекао то и то, а ја њему говорила о овоме и ономе, а он ми одговорио тако и тако. Исповест је Света Тајна, и са њом могу бити упознати само Бог и духовни отац.
Баћушка није волео када се неко распитује шта означава неки неразумљиви назив греха. „Догађа се и ово, – причао је, – човек ништа није знао о греху, а када је сазнао, онда је почео да га чини.“ Зато, он није одобравао питања на исповести, која су се тицала мање познатих грехова. „Не знаш – и не треба ти.“
„Једном ми је допала у руке књижица о седам смртних грехова, а с обзиром на то, да ја ниједну књигу нисам читала без благослова, показала сам је и питала, треба ли да је читам. Баћушка ју је погледао и рекао: ‘Остави ту књижицу да је прочитам, јер ни ја о њима не знам ништа, а сутра када дођеш, вратићу ти је.’ И сутра, и прекосутра, и осталих дана, све се изговарао: ‘Извини, крив сам, нисам стигао, нисам је прочитао…’, а затим: ‘Не знам куда сам је затурио. Крив сам, опрости ми,’ и тако се књижица са гресима изгубила. А на моју узнемиреност, да ће је тражити они који су ми је дали, одговорио је: ‘Неће је тражити, на њу су већ и заборавили.’ Тако је и било.“
Отац Алексеј није одобравао када су његова духовна деца трчала у друге цркве, другим духовницима; зато што то наноси штету души и показује неозбиљан и лакомислен однос према духовном животу. Он је говорио, да се треба чврсто држати једног духовног оца. Чак и облагодаћени људи (духовници, старци), у неким ситницама се разилазе у својим ставовима и погледима, и могу нестабилним душама да унесу раздвојеност у њихову свест и створе душевни несклад.
Напомене о неопходности пажње, стално провејавају кроз све Баћушкине поуке.
Ипак, колико год човек бдио над собом, покров самољубља и самоцена (израз Теофана Затворника) спречавају га да себе правилно сагледа. Он греши чак и у својим најдобронамернијим подухватима, он је духовно слеп. На уверавања једне своје духовне кћери, како она увиђа своје грехове, Баћушка је добродушно махнуо руком: „Но, но, један стоти део увиђаш, а деведесет и девет не видиш.“ Зато је од своје духовне деце, посебно оних, који су му се стално обраћали, Баћушка захтевао послушање, знајући колико је оно благотворно за хришћанску душу. Без тога, тврдио је, нема сврхе ни да се долази код њега.
Међутим, уважавајући принцип, да свако има свој пут и своју меру, Баћушка је од једних тражио послушање у свему, чак и у таквим питањима као што су: да ли да се чита ова или она књига, да ли да се иде или не иде некуда, да ли да се говори или не говори са неким човеком, и тако даље.
Од других је тражио послушање само у свакодневним животним питањима; да ли да се мења стан или не, место запослења и сл., препуштајући остало личном нахођењу. Од оних који су показивали нарочити жар и ревносну жељу за подвигом, Баћушка је захтевао апсолутно послушање, навикавајући их да долазе код њега на откривање помисли (кроз које се, практично, и остваривало послушање и достизало смирење).
Он никада, као средство, није користио силу и страх, већ само – задивљујућу тактичност.
Желећи да покаже на примеру врло самовољне диригенткиње десног хора, какво треба да буде смирење и послушање духовном оцу, Баћушка ју је, једном приликом, када се завршила јутрења и почео парастос, позвао код себе. Парастос је служио отац Лазар. Уверивши се да она добро познаје поредак те службе, заповедио јој је да одмах отрчи у Цркву, у његово име прекине парастос и исприча оцу Лазару, како парастос треба да се служи. На примедбу да је незгодно да прекида службу и да је он. – свештеник, а она – балавица: „Како ја смем њега да учим?“, Баћушка је одлучно рекао: „У моје име, као послушање, уради све онако, као што сам заповедио. А после се врати и испричај, како је он то примио.“ Отрчала је. Наишла је на шесту песму канона. Прекинула је службу, навела њен редослед и додала, да је тако Баћушка заповедио. Отац Лазар је све пажљиво саслушао: „Захваљујем, реците Баћушки да ће све, тачно тако, бити урађено.“
Вратила се код Баћушке. Подробно ју је испитао, на ком делу се појавила, како је прекинула службу. „И, шта је он рекао?“ – „Све је саслушао са смирењем и поручио Вам, да Вам захваљује и да ће све извршити онако, како сте заповедили.“ Баћушка је протрљао руке од задовољства: „Ех, када бисте сви имали такво смирење и послушање као отац Лазар, ја бих вас без икаквог труда увео у Царство Небеско; а овако – све сама борба, или са ‘окајашком’, или са ‘јашком.'“
Међу Баћушкином духовном децом били су и такви, који су му се обраћали као старцу, а имали су, у црквама близу места становања, своје духовне очеве.
У таквим случајевима, Баћушка је понекад био принуђен да уреди правилне односе између духовника и њихове духовне деце. То су биле тешке и врло суптилне ситуације, које је он решавао са великом тактичношћу и умећем. Много душа може да се обогаљи због неумешности, а много може и да се помогне људима, ако се цела ствар води опрезно и вешто са онима који, због неумешности и неправилног разумевања духовног живота, муче и себе и друге.
При том, Баћушка никад није ишао против духовника, чак и када је бивао са њим несагласан. Он се, због неопходности, или потчињавао његовим директивама, или је покушавао да молитвом измени његове мисли и осећања, али никада није укидао, нити мењао његове заповести, користећи се својим ауторитетом старца. То уноси велику смућеност у душе духовне деце. Истина, понекад је укидао указе оца Алексеја Затворника, који је, у неким случајевима, налагао претешко бреме на оне који су му се обраћали, али је то било нешто друго: „Ми познајемо један другог, – говорио је Баћушка, – отац Алексеј је човек високог духовног живота.“
Ако му је овај или онај духовник био добро познат као човек који заслужује потпуно поверење, Баћушка је доводио његову духовну децу до апсолутног послушања и искреног, међусобног поверења.
„Неком приликом сам прочитала, – пише А. Ф. Јармолович, – о откривању помисли ученика својим авама (старцима, духовницима, прим. прев.) и у мом срцу се разгорела жеља да чиним исто тако. Побојала сам се да питам свог духовника (оца Константина) о томе; досадно је њему, мислила сам, да се са нама гњави. Пошла сам код Баћушке. Он је оштро и озбиљно погледао и рекао: ‘То је јако добро. Долазите два пута недељно и говорите све, чак и ситнице. Вама се чини – ситнице, а он ће разабрати да је то нешто, можда, врло важно. Вама се чини, да у томе и томе нема ничег лошег, а он ће распознати да тамо има греха – и тако у свему. Ако сте учинили неки преступ, идите одмах да се покајете.’ “
После дужег времена, у једном разговору са Баћушком, она је рекла: „То сам испричала на откривању помисли код оца Константина.“ Баћушка је, од радости, чак присео на кревет (то су биле последње године, када је он већином лежао). – „А зар Ви идете?“ – „Онако, како сте Ви, Баћушка, заповедили.“ „И говорите све?“ – „Све.“
Отац Алексеј се од радости засмејао и протрљао руке, што je радио када би га нешто јако обрадовало. „Јако добро! Јако добро!“ – додао је он радосно. Значајно је то, да, признавајући велику корист од откривања помисли, он га никоме није насилно наметао, увек очекујући испољавање добре воље самог човека. Када би човек духовно узнапредовао и та се добра воља испољила, Баћушка је благосиљао на откривање помисли и, ако се оно извршавало и давало добре плодове, бивао је бесконачно срећан. Нисте могли више да усрећите оца Алексеја, него да кажете: „Духовни отац је тако заповедио… питаћу духовног оца.“
Баћушка је тражио спољашњу и унутрашњу дисциплину. Навикавао је да се не долази само на исповест, него и на откривање помисли, са претходном припремом, концентрацијом мисли и осећања. Увек би приметио ако уђеш расејан, и онда би постајао строжији.
„Једном, дуго чекајући у трпезарији, весело сам се играла са децом (унукама оца Алексеја). Коса ми се рашчупала и, у моменту када ме је Баћушка позвао, нисам успела да је средим, нити да сконцентришем своје мисли. Видевши ме у таквом издању, . озбиљно ме је погледао испод ока: ‘Ви сте, изгледа, дошли код мене у разиграном расположењу? Доведите се у ред,’ – одмерено је рекао, показујући ми на главу. И тог пута је, све време, био особито строг.
Поучавајући човека духовном животу, Баћушка је волео да се он споља не мења, да остане онакав, какав јесте. Треба се смиравати, поштовати старије, говорити речи „опростите“, благословите“, а у осталом, треба остати онакав, какав си био. „Одећа не чини монаха,“ – говорио је.
Баћушка је брижљиво пазио да све на теби буде чисто и уредно. Ако примети зихернадлу уместо дугмета: „А шта је ово?… Зихернадлица?… а ту треба да буде дугменце. Мораћемо да обратимо пажњу на твоје дугмиће…“
Баћушка је учио да се поступа пажљиво, као и да се живи промишљајући, шта је добро а шта лоше. Ако, пак, непажњом пропустиш нешто, сам ће то да извуче из тебе и напомене, и тада постаје јасно, шта си превидео и шта је у теби чучало. А ако је човек долазио са буром у души, Баћушка га никад није ту, на лицу места, укоревао, нити га кривио због прекршаја. У том тренутку, посетилац је добијао само утеху и одлазио лаког срца. Зато касније, када би му овај опет дошао, али смирен, изложио би му сав његов грех на такав начин да, не осетити или заборавити ту лекцију, више није било могуће.
„Мене је Баћушка ретко хвалио (А. Ф. Јармолович), и просфоре је ретко давао, али када је сажаљевао, онда је сажаљевао и мазио као мајка своје дете и сва душевна усамљеност би пролазила у моменту. Хвалећи, давао је снагу да се иде даље. Међутим, после таквих случајева био је посебно строг и озбиљан, па би још и прокоментарисао:’Вас је непотребно хвалити. Ваш живот је лакши од многих других. Сами живите лоше и мислите да је све около рђаво.'“
На почетку духовног пута, Баћушка је одобравао или критиковао насамо, или тако, да то буде разумљиво само ономе коме су биле упућене његове речи. Кад би се, међутим, човек навикао на духовни живот и он постао део њега, када би почео да узраста, онда би таквог, потпомажући сузбијање самољубља и гордости, без жаљења, разоткривао пред свима. Ако би се и та тешка наука усвојила, онда би, с времена на време, а понекад и због користи неког из гомиле присутних у том моменту, разоткривао грех који дотични уопште није скривио. Одговор, пак, на све, је морао да буде: „Опростите Баћушка.“
У цркву је, празником, долазила једна стара дама, врло приметна по држању, која је увек, напудрена и нашминкана, долазила под благослов. Једном је Баћушка у њеном присуству, због таквог изгледа и понашања, строго и револтирано искритиковао не њу, него, ни криву ни дужну, своју младу духовну кћер, која је стајала поред ње.
Међутим, примајући откривање помисли и не одбијајући никада да пружи савет „својој“, блиској цркви, духовној деци, он је, ипак, стављао до знања, да је све то корисно и потребно само тада, када је, са њихове стране, уложен сав могући напор да се испуни воља старца. И не једном је, потиштено, Баћушка говорио: „Има код мене таквих, који издалека долазе једном или два пута годишње. А када се појаве, видиш да су урадили много више од оних, који се налазе поред мене све време.“
Година 1920, је била посебно испуњена широком, свестраном делатношћу Баћушке и његових помоћника – саслужитеља, којих је било петоро у његовом храму, не рачунајући ђаконе. Сви су били до крајњих граница заузети служењу храму и људима.
Међутим, Баћушкине снаге су опадале.
Једанпут је споменуо Олги Петровној, сестри покојне матушке[4]:„Пропада моје тело, пропада…“
Као и раније, он је примао народ, али често, лежећи у постељи, налактивши се на јастук. Као и раније, долазили су људи обремењени тегобама и гресима, а одлазили, олакшани и радосни. Никоме, ко би дошао ојађен или смућен, не би допустио да оде у том стању. Прво би утешио, успокојио, обећао да ће се помолити, па тек онда испратио. Долазили су када више није било излаза, често у очајању, са замршеним животним ситуацијама.
Каква је само снага духа била потребна, да би се разјаснио сваки случај и свако од њих подигао на ноге, или поставио на своје место. Говорио би тако по неколико сати, не мењајући положај и не примећујући да му се на лакту већ појавило црвенило. Његове духовне силе се од таквог напора, чинило се, нису смањивале, напротив – увећавале су се. Један излази, други излази, и колико год људи да га је чекало, није показивао никакве знаке журбе, нестрпљивости, узбуђења или немира, налазећи увек времена и за „своје“.
Једном је отац Сергије, жалећи Батушку, покушао да га убеди да отпусти све оне који чекају на степеницама (оне су увек биле претпрпане људима који су чекали у реду), а да се позабави онима, који чекају у трпезарији. Неки „своји“, као и духовна деца оца Сергија, доспевали су у трпезарију кроз споредни улаз из кухиње. Баћушка је одлучно одговорио: „Све ћу да примим.“ Отац Сергије је замахао главом: „Не може се…“ – „Ако се не може, урадићу како се може,“ – исто тако одлучно је одговорио Баћушка, и више није било места за приговор.
Било је дана када се пријем посетилаца завршавао око два ујутру.
 
1921. година
 
У јесен 1921. године, у Богословској улици, у просторијама цркве Светог Григорија Богослова, отворена је „Народна Духовна Академија“ Москве. Црква се налазила у центру града, између улица Велика Дмитровка и Петровка. Требало је да се тамо одржавају предавања за све заинтересоване Московљане.
Предавања су држала лица, која нису имала никакве везе са пређашњом Духовном Академијом. На пример, „Аскетику“ је предавао отац С. Дурилин или отац Сергије Мечов. Свако је могао да присуствује предавањима. Могле су да долазе и девојке, а не само младићи.
На отварању те Народне Академије, уводно предавање је требало да одржи баћушка, отац Алексеј. Тема је била: „Висина пастирског служења и какав свештеник треба да буде.“ У средини цркве су биле постављене клупе, да би слушаоци са оловкама, хартијом и свескама, могли да записују. После молебана, баћушка, отац Алексеј, се живахно попео на амвон и погледом обухватио слушаоце. У том тренутку је приметио, да се међу окупљенима налази само један мушкарац, а остатак су биле девојке и жене. Тема је била о пастирству, и то је, на тренутак, забринуло оца Алексеја, али се он брзо снашао, изразио наглас жаљење што се међу присутнима налази само један младић и, без обзира на то, почео предавање.
Предавао је тако, као да се налази пред огромним аудиторијем младића, будућих пастира Цркве. Наступ је снажно деловао на јединог присутног младића, који је потом, заиста, постао свештеник, и уверио га, да никада не треба остављати проповед због малог броја верника у храму.
Најважнија обавеза пастира, говорио је отац Алексеј, је да буде молитвеник. Пастир је обавезан да се моли за све људе које му је Господ предао, и да молитвом и љубављу лечи њихове слабости и болести душе – то је главно. Друго, чему је отац Алексеј придавао врло велики значај, је – ревносно богослужење. Само уз поседовање та два квалитета, свештеник ће постати добар пастир. Уз то, и проповед свештеника има велики значај.
Временом, око пастира се постепено формира круг његове блиске, духовне деце. Отац Алексеј је тврдио, да не треба стремити ка ширењу тог круга, већ ка одговарајућем, духовном васпитању својих штићеника, деловати не у ширину, већ у дубину. Ширина ће доћи сама по себи. Пастир је дужан да познаје све насушне потребе своје духовне деце и да им. служи са љубављу. Никог не треба да одбија или да га се гнуша. Христос се на земљи није гнушао ни митара, ни блудника, него их је доводио до покајања. Ту је Баћушка навео многе примере из своје богате, пастирске праксе.
Баћушка је посебан значај придавао исповести, сматрајући да је најбоља исповест, када човек, не чекајући питања, сам исповеда своје грехе. Међутим, додао је Баћушка, не може то свако, па је потребно да се помогне. Непоколебљиво је био против, такозване, „опште исповести“, понављајући оно што је говорио на састанцима своје духовне деце, у свом стану.
Дакле, молитва, љубав према парохијанима, познавање њихових потреба, ревносно богослужење то је основа пастирског служења. Све, што је тамо казивао Баћушка, било је производ његове животне праксе. То предавање је, на неки начин, представљало биланс његовог сопственог, пастирског деловања.
Предавања су се одржавала још неко време, а затим су морала да се прекину.
Баћушка је и даље служио на празнике; али, радним данима, препуштао је својим младим помоћницима да служе самостално, без њега. Као и раније, сваки пут после литургије, излазио је да проповеда, а његова омиљена тема је и даље била – љубав. У те дане, када се чинило да су злоба, свирепост, патње и невоље, нарасли до крајњих граница, он је нарочито често плакао за време проповеди. Нису то увек биле тихе, ћутљиве сузе; оне су некада прелазиле у једва суздржаване јецаје. Душа га је болела за све људе.
Скупо су Баћушку коштале проповеди, те, последње, две године. Враћао би се блед у олтар, док су узалуд суздржаване сузе текле по његовом лицу; руком се хватао за болесно срце и ослањајући се, у изнемоглости, грудима на престо, покајнички, једва чујно, говорио саслужитељима: „Не могу ја…“, и, климајући главом, покушавао да се осмехне: „Просто – скандал.“ На силу је завршавао службу, једва чујним гласом изговарао возгласе.
Бескрајно је ценио сваку поуку својих саслужитеља у којој се у довољној мери поклањала пажња љубави, и обрнуто; свака реч, књига, или мисао, који би умањивали значај љубави, од кога год да су долазили, изазивали су код њега бол, јер је знао, да је онај, који је заборавио љубав, заборавио Бога, а Бог је љубав.
Дешавало се, да исповеда у олтару за време причешћа и ослушкује, истовремено, проповед коју је изговарао неко од саслужитеља – свештеника. Једном приликом, један од свештеника је, пред литургију, прочитао проповед о љубави св.Јована Златоустог, која га је потресла. У својој проповеди, он је изразио једну, од тамо наведених мисли; зашто Бог није саздао све људе једнаке, подједнако паметне, лепе, богате и снажне? Зато, што тада на земљи не би остало места за љубав.
Љубав покрива и надопуњује оно што недостаје; ти си богат, а неко је сиромашан – воли га, и љубављу ћеш надоместити то што му недостаје; ти си образован, а неко није – воли га, и твоја љубав ће те натерати да му даш знање, итд. Као резултат – природна неједнакост се кружно попуњава љубављу. Ти си богат, али патиш, он је сиромашан, али весео – волите један другог и заједнички ћете надопунити оно што недостаје. Љубав јесте слобода и пуноћа.
Још за време литургије, отац Алексеј је уграбио тренутак и шапнуо том свештенику: „Какве дубоке мисли сте изговорили.“ Мисли, уистину, нису припадале њему, али он је схватао колико је Баћушки била бесконачно драга свака мисао, која је појашњавала оно јединствено, највише, чемује он служио – љубав. Сијао је, док су његове очи изливале плави, радосни пламен. Био је срећан.
Те године је изашао указ, којим се Баћушка награђује палицом[5]. Био је позван на Патријаршијску службу у цркви св.Адријана и Наталије. Предстојало је, да се, у присуству мноштва окупљеног народа, прими награда и почасти. Све му је то било крајње непријатно. Дан пре тога, Пјотр Борисович, један од браће, који је прислуживао у олтару, пратио је Баћушку на свеноћну службу у том храму.
За време службе, у моменту када је отац Алексеј пришао да узме благослов, Свјатејши га је потапшао по образу и нешто му казао. Мало касније, Баћушка је замолио Петра Борисовича да ујутру не заборави да понесе палицу, додавши: „Која је код нас направљена.“ Припреме у вези са наградом су се одвијале у тајности и Баћушки о палици нико ништа није говорио. Ујутру је Пјотр Борисович донео и предао палицу Баћушки, а он ју је завукао у најдаљи угао, иза аналоја, што је овога изненадило и збунило. Почела је литургија. После малог входа, настојатељ је добио митру, док Баћушкине палице нигде није било.
После богослужења, када је П. Б. почео да пакује одежду, пришао му је Баћушка, весео и задовољан, и напоменуо му да не заборави да понесе палицу, која је иза аналоја. После недељу дана, Баћушка је био позван на службу код митрополита Јевсевија, у једну приватну капелу, где је награђен и, на тај начин, избегао је јавне почасти.
У Баћушкиним речима је често било хумора. Једном приликом, убрзо после награде, по завршетку литургије у својој цркви, Баћушка је пришао П. Б. и рекао: „Па, лепо си ти мене нагиздао данас, оче Петре[6]… Сав сам се упетљао у моје мачеве. Како се придигнем са колена, нагазим час на један, час на други.“
У међувремену, Баћушка је све више слабио.
У то време, већи део служби су служили млади свештеници. Баћушка, ако би и некуда путовао, то би било само у изузетним случајевима. Дешавало се да по повратку једва дође до кревета. Повремено је изгледало да живи једино захваљујући своме духу и несаломивој вољи, чији се пламен никада није гасио.
Једном је, после болести, мршав и блед, дошао на недељну свеноћну. Ушао је у олтар и после неколико минута изашао да исповеда. Упалог лица, примао је исповест седећи на столичици, само се повремено придижући. Ипак, изашао је да кади на Хвалите. Сам, као и увек, полако и са топлином, читао је Јеванђеље и благосиљао придошле на целивање. Чинило се да би неки од млађих свештеника могао да га замени; али не, он је стајао до краја, док не приђу сви. Затим је сам однео у олтар Јеванђеље, којим је свечано благосиљао вернике.
Требало би да се одмори… међутим, он опет излази да исповеда. Откуд му снага? Свеноћна се завршила, сада ће, изгледало је, да пође кући, што пре, на одмор… Не, после појања Под твоју милост…, спушта се на последњу степеницу солеје и код решетке амвона почиње, као и увек, да благосиља, док се читају молитве На сон грјадушчим.
Пред таквом снагом духа и воље, повлачиле су се и слабости и болести.
Једанпут му је позлило за време свеноћне, на појању величања у част неког празника. Узели су га под руке и повели у олтар, сместили на столицу и скинули одежду. Баћушка је губио дах, али се није предавао. Окружили су га узнемирени саслужитељи. Са великим напором, повремено би се нашалио на рачун оних који су стајали око њега. Неко је већ држао расу[7] у приправности, да га одведу кући. Бодрећи себе и храбрећи присутне, неколико пута је покушавао да устане. Брижљиво га враћају на столицу. Полако, напетост попупгта. Баћушка послушно седи и присутни се, један по један, полако разилазе. И раса је ту, поред столице. На крају, одлази и последњи. Баћушка скаче и брзо одева расу. Прискачу да му помогну, али он је већ навукао рукаве. За неких пет минута, изашао је кроз северна врата малог параклиса и, не показујући ни најмање знакове слабог здравља, обухватио озбиљним и усредсређеним погледом молиоце. Два брата која су прислуживала у олтару су, затим, пошла да га спроведу кроз гомилу.
И даље је примао посетиоце који су тражили помоћ, али је у цркви отац Алексеј бивао све ређе. Његова болест, као и све компликованији положај званичне Цркве, захтевали су да се Баћушка заштити.
У животу заједнице и цркве, почео је више да се истиче отац Сергије. Проповеди оца Сергија су биле врло интересантне, увек дубоке по садржају, међутим, понекад, због његове плаховите нарави, у њима је била присутна оштрина и отвореност које су изазивале бојазан за њега и за храм.
Био је, донекле, другачији од оца. Код њега је била присутна ватрена ревност за цркву, богослужење и поредак у цркви. Имао је пламени дух. Једном је отац Алексеј, говорећи о њему својој духовној деци, приметио: „Он гори… и драго ми је… Он ће и изгорети у тој служби.“
Отац Сергије је имао добро, широко и пламено срце, дубок богословски ум, али је био још млад, није имао, нити је могао да има, искуство и тактичност у општењу са људима, које је поседовао Баћушка и које се стичу са годинама. Напослетку, његова слабост је била у његовом оштром језику, који је и њему и другима стварао многе тешкоће, као и његова младалачка пргавост. На те недостатке му је Баћушка све време указивао, а и он их је био свестан и увек се силно кајао због њих.
Понекад су духовна деца оца Сергија ишла са исповести потиштена, уплакана. Тада је у помоћ прискакао Баћушка. Неко би му дојавио, и он би одмах заповедио да дотичног позову, после чега би га испитао, смирио и охрабрио. Отац Сергије се више кретао у кругу интелигентних породица, где је држао предавања о светим оцима, беседе и лекције, где је, некако, био више „свој,“ него са простим светом.
Све више се укључујући у живот храма, он је, понекад, уводио правила којих раније није било, што се многима није допадало, смућивало их и љутило. А Баћушка је ћутао.
Једном је отац Сергије решио да установи распоред по коме ће се долазити на исповест у цркви. До тада се исповедало за време литургије, све дотле, док се сви не исповеде. По новом правилу, исповест је требало да се заврши до 10 сати ујутру. Баћушка није гајио симпатије према томе и подсећајући на Господње речи: Грјадјушчего ко Мне не изнежу вон, изјавио је да он никога не може да одбије. Ипак, није одбацио решење оца Сергија, али му је рекао: „Ради онако, како ти савест налаже, а Господ ће те поставити у такве ситуације, у којима ћеш у пракси да видиш, да ли је то што си предузео исправно.“ Баћушка се потчињавао тој уредби са великом спремношћу и кроткошћу, и не зато, што није могао да јој се успротиви или је преиначи, већ зато, што је имао своје разлоге. Осећало се да се он свесно повлачи у други план.
Једне од следећих недеља, Баћушка је дошао на литургију, једва се држећи на ногама. Увече се нечим отровао, па се мучио без сна целе ноћи. Без обзира на то, обукао је одежду и изашао да исповеда. Читали су се часови[8]. Требало је видети како прима придошле, изнемогао од слабости и држећи се једном руком за аналој. Отац Сергије је служио и, бринући се, све време излазио из олтара и погледавао на оца. Баћушка, поштујући уредбу свог сина, све време је запиткивао: „Серјожа, хоће ли скоро 10 сати?“
Међутим, то правило се није дуго одржало, њега је укинуо сам отац Сергије. Десило се то овако. Једне недеље, дошао је у Маросејску цркву један од њених сталних богомољаца, духовни син оца Јована Кронштатског. Не знајући ништа о новим правилима, он је пришао амвону левог параклиса, очекујући исповест. Већ је прошло 10 сати. Отац Сергије, који је и сам бринуо да се његово правило извршава, одбио га је. Не противећи се, човек се истог момента окренуо и отишао у суседну цркву Гребњевске Мајке Божје, која је припадала обновљенцима[9]. Он се није разумео у те нијансе. Сазнавши за то, отац Сергије се страшно узбудио. Ревнитељ православља, па још и тако плаховит према људима, никако није могао да допусти да погине макар и једна овца, а тим пре, његовом кривицом. Трком се бацио да стигне човека, пре него што дође до Гребњевског храма.
Други пут је одбио једну жену, која је имала велику породицу и једва нашла времена да изађе из куће. Међутим, овог пута је добио такав прекор, да више није издржао. „Цела та ствар – причао је касније, се завршила презнојавањем код Баћушке у соби,“ где се изгледа, горко покајао због самовоље.
На солеји, насупрот северних врата левог параклиса, баш преко пута жртвеника, Баћушка је дао благослов двема сестрама, да, за време литургије оглашених, читају цедуље за здравље и упокој. То место је било заслоњено иконом Мајке Божје „Три радости“, и биле су, практично, невидљиве за богомољце. Једној од њих је било речено: „Ако те буду терали – трпи, ако ти се буду смејали – ћути.“ Отац Сергије их је терао одатле и било је много свакојаких непријатности, али су оне трпеле и нису се жалиле.
Једном приликом отац Алексеј је упитао једну од њих: „И, отац Сергије те тера кад читаш помене?“
„Тера, Баћушка.“ – „Па, ништа, – рече, осмехујући се, – тераће, тераће, па ће да престане.“ А на то, што су се многи смућивали, како то да старешина цркве попушта у свему младом свештенику, као да испољава некакву слабост које раније није било, одговорио је: „Ви мислите да ја не могу да учиним онако, како налазим да је потребно? Ја сам отац и могу да спроведем своју вољу. Али ја хоћу да вам дам пример како треба да се слуша.“
Већ се ближио дан, када је отац Сергије морао да преузме сав терет управљања на своја плећа. Тада о томе нису размишљали; у ствари, нико није ни хтео да размишља о томе.
 
1922. година
 
Последица глади у Поволжју и јужном појасу Русије, био је владин декрет о заплени црквених вредности. Црквени кругови су били узнемирени. Постављало се питање – да ли је тако нешто допустиво са црквене тачке гледишта?
У Баћушкиној соби се расправљало о том питању у присуству оца Павла Флоренског и једног његовог духовног сина. Баћушка је лежао у постељи, што је већ постао обичај. Размотрене су историјске чињенице сличних ситуација, примери и мишљења светих отаца Цркве, који су се тицали неприкосновености црквеног власништва с једне, и могућности његовог коришћења у благотворне сврхе, с друге стране. За време саветовања, отац Сергије је неколико пута отварао врата покушавајући да уђе, али је сваки пут слушао Баћушкин строги глас: „Серјожа, затвори врата!…“
Закључили су да може да се преда све, с тим, да се треба потрудити да се црквене посуде, као предмети који имају директну везу са вршењем Евхаристије, откупе. По закону, било је дозвољено да цркве, по жељи, могу да откупе све предмете које су сматрале неопходним. Ствари су се откупљивале према тежини драгоценог метала. За време спровођења те мере у живот, у неким црквама је долазило до сукоба са извршиоцима декрета, јер су, понекад, испољавали грубост и непоштовање према осећањима верујућих људи.
У храм Никола у Клену комисија за заплену вредности је стигла једног поподнева, у пролеће 1922. године.
Скупо је коштао тај дан баћушку, оца Алексеја. Поред своје личне драме, он је, знајући пргавост оца Сергија, који је, заједно са њим, био присутан у цркви, морао све време да брине и о њему, да би га сачувао од могућих излива љутње и оштрих речи, који би у том моменту могли само да погоршају и искомпликују, и без тога тешку ситуацију.
Када је све било завршено и камион, са запечаћеним кутијама, напустио двориште, Баћушка је кренуо кући. У дворишту га је чекало неколико сестара,које су га испратиле до стана. Физички и морално исцрпљен, једва је ишао, али, као и увек, био је добродушан и некако смирен, благосиљао и бодрио све око себе, као да се ништа није догодило.[10]
У међувремену, Црква је све више и више запа: дала у разне невоље и превирања, и те невоље и буре су се ваљале ка „брлогу“ оца Алексеја, како је називао своју собу. Ваљале су се и разбијале – о дух оца Алексеја. Притискали су га са свих страна. Било је забрањено помињање Свјатејшаго Патријарха и, с тим у вези, били су разаслани анкетни листићи свештенству. Неки су их потписивали, а затим, долазили оцу Алексеју уплакани и са грижом савести, тврдећи да су то урадили само због жене и деце. Један је директно изјавио: „Ја не могу својим рукама да уништим породицу! Зар је могуће да Господ неће опростити?“
Баћушкин блиски друг, отац Константин, послао му је своју духовну кћер да га упита, како ће он да поступи.
Тужан, седео је на постељи. После њеног питања и узбуђених речи, замислио се. Затим је почео да говори о томе, шта је власт хтела да добије анкетом. Као и увек, без узрујаности, не кривећи никог, трудио се да смањи сву тежину проблема, указујући на који начин их треба разумети и на могућност како их заобићи. Са сузама је говорио о онима који су му долазили са кајањем, причао, како их је храбрио и тешио. Поменуо је да је супруга оца Константина – нежна мајка и супруга, и да је слабог здравља. „И шта ће бити са њом, па и са свима осталима, без њега?“ Опет је Баћушкино лице постало тужно и очи се напуниле сузама. „Нека потпише, – заповеднички је рекао, – и нека дође код мене. Још ћемо да попричамо о томе.“
„А како ћете Ви, Баћушка?“ Окренуо се и, не гледајући у њу, почео да говори о општем, тешком, понекад и безизлазном положају Цркве, да мора да се попушта, да би се, у тренутку када људи добровољно иду на мучеништво, барем нешто и неки спасли. Затим је нагло прекинуо, подигао главу, лице му се преобразило, очи постале тамне и дубоке и, као да се сав озарио унутрашњим пламеном, гласом пуним љубави и саосећања, рекао: „Ја не могу да тражим од њих мучеништво. Бог ми није то заповедио. А ја… Ја лично… Мој позив је другачији… посебан… Ја сам усамљен, седим у „брлогу“. Одлучујем само у своје име, иза мене нема никога. Ја да потпишем – нећу,“ – пригушено је изговорио. Требало је видети, са каквим изразом је то изјавио. У њему је била упорност, унутарња борба са злом које је спопало Цркву. Изгледало је да отац Алексеј жели да својим поступком, као покровом, заштити све које је волео, сажаљевајући оне који су били принуђени да се потчине; да их откупи пред Богом, ако би то било потребно.
Онда се у оцу Алексеју све поново угасило и он, строго је посматрајући, рече: „Пази се, њему о овоме ни речи и, уопште, никоме ни речи. Јеси ли разумела? Испричај му што год било о мени, а о овоме немој. Њима (свештеницима) о мени не треба да се говори. Мене сви посматрају… да би поступили као ја.“ Она се ћутећи и са страхопоштовањем поклонила Баћушки до ногу и изашла.
У том периоду (од пролећа 1921. године), отац – Сергеј Дурилин био је старешина капеле Богољубске Мајке Божје, где се, са својим другом и саслужитељем, оцем Петром, уселио у једну од унутрашњих просторија. Међутим, наставио је да једном недељно, по свом распореду, служи на Маросејки. Једном, вративши се после литургије у капелу, испричао је следеће.
У цркву је ушла жена; много је плакала и испричала о себи да је из Сибира, из града Тобољска. За време грађанског рата, њен син је нестао. Није знала да ли је жив или не. Једном приликом, молила се преподобном Серафиму, и после нарочито много проливених суза, сва изнемогла од плача, одједном је угледала пред собом њега лично. Преподобни Серафим је секирицом цепао дрва. Окренувши се према њој, изненада рече: „А ти све плачеш? Иди у Москву, на Маросејку, оцу Алексеју Мечову. Твој син ће бити пронађен“
И тако се та жена, која никада није била у Москви, и никада није чула име Алексеја Мечова, одлучила на далек, а тих година и врло тежак, пут. Морала је да путује, час теретним, час путничким возовима. Бог зна, како је успела да стигне. Нашла је Маросејку, и цркву и Баћушку на кога јој је указао преподобни Серафим. Због тога су јој сузе радости и умилења текле по лицу.
Тек после Баћушкине смрти, сазнало се да је та жена нашла свог сина; дошла је у Москву по други пут и у Баћушкиној цркви упалила свећу у знак захвалности.
Треба рећи, да се дан преоподобног Серафима у Баћушкином храму празновао особито радосно и свечано. Сам Баћушка је био сведок многих чудеса која су се десила код његових моштију у то време. Баћушка је увек са дубоком вером и умилењем помињао преподобног, говорећи: „Постоје два приступа према људима; један, преподобног Серафима, а други, Јована Претече. Мени је ближи онај преподобног Серафима, па се и трудим да тако поступам. Сваком треба прилазити врло опрезно и нежно.“
Те, 1922. године, отац Алексеј је успео да отпутује у Вереју тек средином лета. Вратио се, по обичају, у августу. У Москви га је очекивала нова невоља. Два свештеника која су му саслуживала, отац Сергеј Дурилин и отац Петар Константинов, били су ухапшени и осуђени на прогонство из Москве.
Чињеница је да су они, непосредно пре тога, нарушили Баћушкин савет и поступили према својој жељи и нахођењу. Баћушка, пак, никад није инсистирао, могао је, чак, и да се повуче ако се његов савет није прихватао, а понудио би га само једанпут.
Напетост се повећавала, очекивале су се нове несреће. Многе је захватила утученост. „Баћушка, шта сада да се ради?“ – „Шта да се ради?..Спавате ви сви… Нема духовне будности. Ово је исповедничко време. Много достојнији од мене су пострадали. Можда ћу и ја морати… Ја сам спреман, а ви, шта ћете ви да радите?“ Затим, да би мало охрабрио утучене, додао је: „Но, Бог је милостив. Мислим да ћемо изаћи на крај… А за то је потребна молитва и да сами будемо бољи.“
Касне јесени, Баћушку су позвали у ГПУ[11]. За време његовог одсуства, отац Сергије, сви који су живели око цркве и његова духовна деца, усрдно су се молили за њега у храму. Између осталог, Баћушки је било постављено и ово питање: „Ево, оче Алексеје, Ви сте већ стари; живот иде напред, у цркву долазе само старице, верујућих је сва мање. У коме видите свог наследника, одакле ће доћи нови свештеници?“ Баћушка је одговорио: „Верујући нису такви рођени, већ су то постали. Ето, био је Савле, гонио је Цркву Божју, а онда се обратио и постао апостол Павле. Човек може да постане верујући у трен ока. Ето, можда ћете, кад прође извесно време, и Ви да поверујете у Бога, пожелите да постанете свештеник, дођете код мене и ја вам напишем препоруку Свјатејшем Патријарху.“
Баћушка се вратио. Међутим, пријем непознатих посетилаца је сасвим прекинут. Свима су говорили да је Баћушка болестан и не може да прима. Долазили су само они којима је он, лично, заказивао сусрет. „Једном сам дошла код Баћушке. Седела сам у трпезарији са Олгом Петровном, очекујући да ме Баћушка позове. У предсобљу су седеле две непознате жене, које су дошле да потраже савет. Неко је покуцао на врата и те две жене су отвориле. Посетилац је почео да их испитује о нечему. После неколико питања, кренуо је да виче и прети; затим је упао у трпезарију са речима: „Ви опет примате народ!… Ја сам Вам то забранио!…“ Испоставило се да је то позорник. Жене су му казале да су дошле због исповести.
„Какво тамо исповедање?! Саме су рекле, да једна треба да прода краву, а друга, да уда ћерку!“; ушао је отац Сергије, блед и узбуђен, једва успевајући да га убеди. Сви укућани су били крајње узнемирени, изгубили су главу од страха.
Када је позорник отишао, ја сам, мада исто тако преплашена, пошла код Баћушке. Од свих који су ту били присутни, он је једини остао смирен. Разговарао је са мном нежно и пажљиво, као и увек. Пожурила сам да одем, међутим, 6д тада више, јако дуго нисам могла да доспем до Баћушке. До њега се сада долазило врло тешко и, чак, у тајности од оца Сергија. Сестре су општиле са њим преко кратких цедуљица, и на свако питање, Баћушка је, на истој цедуљици, писао кратак одговор. Ретко, ретко кога би задесила та срећа, да га види. Оценили су, као једино могуће решење, да могу да допусте само неколико људи дневно, па и то, са великим опрезом. Баћушка није био у цркви скоро целе зиме, чак ни на велике празнике, што је за њега било врло болно. Налазио се под сталном присмотром.
„Ево, затворили су медведа у свој брлог,“ – говорио је он. „Не могу да служим. Само кришом, понекад… А тешко бива. Ух, како тешко! Али шта да се прича о мени, старом… Него да се цркви не науди. Да ме случајно не види народ… а ‘они’, знате шта могу да учине цркви за то. Моја црква, иако мала, ако је затворе, штета би било… Па и потребна је она многима. Црква… то је најважније – Црква,“ – казао је, погледавши на њу кроз прозор, са љубављу и сетом…“ По свој прилици, то је због мојих грехова,“ замишљено је додао. Баћушка је често говорио како га неће бити, али се свима чинило да он мисли на своје хапшење; ако би и севнула нека мисао о његовој смрти и скором растанку са њим, свако би пожурио да такву мисао што пре одагна.
Рано изјутра, 25. децембра 1922. године, на Божић, упокојио се отац Лазар. Увече, после сахране, свима је било допуштено да дођу код Баћушке у стан. Он је био врло тужан, у сузама, све време су му пуниле очи и текле по лицу. Причали су о оцу Лазару. Свако се сетио нечег; његове љубави према богослужењу, његовог смирења, покорне ћутљивости, а понеко и својих преступа према њему: нестрпљивости, приговора и осталог. Баћушка, пак, говорио је о томе, да је отац Лазар био „зрела пшеница“, да Господ узима Себи човека у најбољем периоду његовог живљења, када му назре најподеснији моменат за започињање вечног живота.
Такође је говорио о молитвеном усрђу оца Лазара, усрђу које је превазилазило његове физичке могућности, о његовом смирењу и послушању, захваљујући којима је он, тако брзо сазрео за вечност. Причајући о оцу Лазару, Баћушка се, истовремено, и сам опраштао са свима; казао је да проводи са њима последњи Божић и да је његов одлазак близу.
Међутим, то се чинило толико невероватним, да и није могло да се појми. Сувише је добро било на души у његовом присуству (сада толико ретком).
А он је плакао… тужан и сетан.
 
1923. година
 
Почела је 1923. година. Баћушки је постајало све горе. Жалосно је било посматрати га како тешко дише и пати од задиханости. „Баћушка, а оптински старац Анатолије је целу годину прележао пред смрт.“ – „Да, да… ево и ја сам све нешто почео да лежим.“ Када би улазили у његову собу, увек би га затицали како нешто записује у своју, невелику по формату, бележницу. Писао је, ослањајући се на јастук. Понекад је записивао своје коментаре на разна места у Светом Писму, вадио цитате из светих отаца, или писао тумачења неких пасуса из апостолских посланица.
Једна сестра, која дуго није видела Баћушку, упитала је Нину, девојку, која је живела у једној од соба Баћушкиног стана; да ли Баћушка често са њима разговара на одређене теме? „Не, – одговорила је она, – он сматра да, ако његов пример није довољно поучан, онда то неће бити ни речи.“
Сви који су видели Баћушку те зиме, примећивали су да је био некако посебно светао, да је сијао неком особитом, духовном, неземаљском, непропадљивом светлошћу, прожетом, истом таквом, тихом радошћу.
„Баћушка, како је тешко размишљати о томе да вас неће бити.“ – „Будалице, ја ћу увек бити са вама…“
Једна духовна кћер оца Алексеја, која је, по његовом благослову, стално бивала код њега, испричала му је свој сан и упитала, не указује ли он на скору смрт? „Ако је пред смрт, онда ћу почети да се припремам, јер нисам спремна.“ – „Не, не, није пред смрт,“ – убеђено је одговорио он, а затим почео да објашњава, како ми никада не бивамо спремни. Ми не знамо када ће доћи крај. Ми.не можемо да се осећамо спремнима, с обзиром на то, да не испуњавамо вољу Божју на Земљи. „Зар, умирући, неко од нас може да каже да је испунио све што му је Бог наложио? Онда, чему да се надамо?… Само Његовом великом милосрђу. Он је био распет за нас, понео је све наше грехе и због тога смо стекли смелост да молимо Његово заступништво за нас пред Богом Оцем.
Ми не можемо да тврдимо како смо, бар делимично, извршили заповеђено, али у самртном часу би требали да имамо чисту савест и свест у души, да смо се, колико су нам то снаге допуштале, максимално трудили да учинимо све што је Господ тражио од нас. Нисмо нешто успели да урадимо – ништа. Главно је да нас наша савест ни у чему, ни у најмањем, не укорева. Ето… не можемо никада да будемо спремни, али, умирући, треба да имамо чисту савест.“
Баћушка је говорио да он не чини, и није учинио у животу, ништа вредно пажње. „Жао ми је да се растанем са вама, и хоћу да будем са Христом, како је говорио апостол Павле, – поново рече Баћушка, – али не знам шта је боље за вас…“ И са великом топлином, почео је да прича о својој жељи да умре и постане нераздвојан са Христом, као и тој тузи коју осећа, када помисли да ће морати да се растане са нама. „И то још нисам урадио, и оно сам у животу пропустир, и ово још нисам довршио…, – говорио је са тугом.
Лице му је постало јако светло, а очи, прозрачне и небески плаве, сијале су пригушеном светлошћу; подигнувши руке ка небу, он, као да се сав устремио ка Спаситељу: „Господе, Исусе Христе, Спаситељу мој Милосрдни, – изговорио је, – идем ка Теби, и ево, стојим сав пред Тобом такав, какав јесам. Узми ме. Ја ништа, ништа у свом животу, нисам урадио за Тебе… Ја нисам спреман и никада нећу бити спреман; али ево шта ћу рећи – ја сам се целог свог живота и до последњег дана мог, онолико, колико су ми снаге допуштале, па и више. од тога, трудио, да све чиним савесно. И савест је моја чиста, она ме ни за шта не укорева. Ево ме пред Тобом са својим слабостима и свог у гресима. И такав идем ка Теби, надајући се и верујући у Твоје неизрециво милосрђе.“
Баћушка је спустио руке и наслонио се на јастук. Са затвореним очима, продужио је да се моли. Светлост се у њему полако гасила, као вечерње руменило. Не подижући се са постеље, благословио ме је. Тихо сам га целивала у руку и, на прстима, изашла из собе. Чак ни тада, нисам схватала да ће ускоро наступити крај. А очи им се држаху (заиста свима) да га не познаше… (Лк. 24.16)
„Моли се за мене, а ја – за тебе, – говорио је он другој, – љубав и после смрти не умире. И ако се удостојим дерзновења пред Богом, молићу Бога за све вас, да тамо, сви ви, будете са мном.“
Почињао је Велики пост, 1923. године. Баћушка је, у Недељу прашташа, служио литургију, после које је, као и прошлих година, изашао на амвон да проповеда. Храм је био препун, тешко се дисало. Обухвативши полако погледом гомилу, ниско је оборио главу и тужно рекао: „Још кратко време ћу бити са вама… ускоро, ускоро ће Господ мене, недостојног служитеља, да узме од вас.“ Сузе су му навирале на очи; брзо би их обрисао и дуго посматрао, чинило се, унутар себе, као да још прелистава, још једном проверава нешто, и одлучно, али некако успорено, замишљено, као за себе, изговорио је; „Ја никога свесно нисам повредио, – одречно је климао главом, – трудио сам се да свакоме помогнем… Но, можда нехотице, Баћушкин глас је задрхтао; сав се некако изменио, постао мали и слабашан, – можда сам према некоме испољио више љубави, а према другом – мање… Можда, услед моје слабости, нешто нисам догледао… закаснио… нисам стигао… да помогнем на време…“ Глас му је дрхтао. Није више задржавао сузе, плакао је. „А можда, и сасвим пропустио… нисам дошао… Опростите ми…“ Глас је постао пригушен, а дисање отежано.
Затим, мало се повративши, продужио је: „Ја ништа немам ни против кога од вас и, ако се удостојим дерзновења, молићу се за све вас,“ – и опет су сузе потекле по његовом лицу. – „Можда некоме од вас ја нисам могао, нисам умео да дам оно, што сте очекивали од мене, нисам успео да удовољим нечијим духовним потребама, – поново је једва суздржавао ридање, – таквима, желим да кажем за утеху: не жалостите се… Господ ће вам послати другог уместо мене, који ће дати оно што вам је потребно. А мени опростите… опростите мени, многогрешном,“ – и онда, не да се поклонио, већ, пре би се рекло, да је пао пред народом, губећи дах од тежине својих грехова, приљубивши се лицем ка поду…
Баћушки су помогли да устане; покушавајући да предахне, отирући лице, он је устао. Додали су му крст. Свршивши отпуст, направио је неколико корака напред и као да се нови талас улио у њега; неуобичајено одлучно, кратким, али снажним покретима, расецајући ваздух, све је благословио крстом.
Спустивши се на најнижу степеницу амвона, спокојан и озбиљан, обореног погледа, као да није ту присутан, он је ћутке пропустио неколико људи који су целивали крст, а затим се, подигнувши главу, обухвативши гомилу брзим и проницљивим погледом и пажљиво загледајући једног од оних који су му прилазили, осмехнуо, и убрзо му, са љубављу, радујући се нечему, пружио крст на целивање, благословио га и нешто му тихо казао. Придошли је изгледао срећан. Тешко да је неко могао да чује то што је говорио Баћушка, међутим, његов осмех је пробудио радост и осмехе и на лицима оних, што су стајали подаље.
Баћушка је сваког ко му је прилазио дочекивао различито. Рецимо, долази му уплакана жена, он је саосећајно слуша, брзо се окреће према олтару, крсти се, а затим јој говори нешто, судећи по свему, утешно, јер она престаје да плаче и пре одласка се усрдно моли пред иконом.
Неке је само благосиљао, другима нешто сталожено причао, трећима као да се чудио, са некима је бивао строг, друге као да није ни примећивао, чак и ако би покушали да започну разговор са њим; са некима се, рекло би се, шалио, друге је благонаклоно укоревао; или му се лице, у моменту када би му се неко приближавао, мрачило од жалости и патње. Израз Баћушкиног лица се мењао и свака његова реч и поглед, приметно су мењали и стање душе оних са којима је разговарао.
Прве недеље Великог поста, Баћушка је читао канон преп.Андреја Критског. Прве године, када су са Баћушком почели да служе млади свештеници, тропаре канона су читали сви саслужитељи по реду, заједно са Баћушком. Међутим, убрзо су замолили Баћушку да чита тај канон сам, толико је изванредно било његово читање и тако снажно је у њему звучало покајање. Тако је било и те године, али је тада, чинило се, покајни вапај душе ка Богу достизао највишу тачку. Плакао је Баћушка, плакао је сав народ, а неко је, тихо уздахнувши, чак рекао: „Господе, шта се ово дешава?“
За цео Велики пост, Баћушка је служио само једанпут, на дан свог Анђела, у част св.Алексија, човека Божјег; служио је пређеосвећену литургију[12] и, као и увек, са сузама. По њеном завршетку, скинувши црквену одежду, изашао је на амвон главног олтара и пошао кући. Пратила су га браћа која су прислуживала у олтару. Пред амвоном је стајала гомила народа. Кратко се зауставивши, Баћушка је на њих бацио поглед пун жалости, којим је, чинило се, хтео све да их обгрли. И моментално, као искра, пролетела је кроз душу свакога од њих некаква привлачна сила, и сви, ко се год ту затекао, јурнули су му у сусрет. Осим жена, ту су били мушкарци, озбиљни интелигентни људи са ташнама, међутим… све се заборавило, све је захватила једна, несавладива жеља да се приђе Баћушки. Међутим, он више није могао да остане. Слабог и убледелог, журно су га узели под руке и одвели кући.
Код куће га је сачекао поновни позив у ГПУ. Дуго се није знало како ће ствар да се заврши. Ипак, Баћушка се опет вратио. Увече, лежећи у постељи, весео и добродушан, примио је неколико посетилаца који су дошли да га поздраве. „Овде су без Вас хтели да ме ухапсе,“ – казао је једној сталној посетитељки. Питали су га за пријатеље. „Сада више не сме да се буде мој пријатељ, – замишљено и тужно је изговорио. – Они су се уплашили мог тешког дисања, да не умрем код њих, зато су ме тако брзо и пустили…“ Говорио је то олако, али се по његовом изгледу и тешком дисању видело, да му је тешко пало ово друго саслушање. Тешко је било одговарати за „Маросејку“. „Ово је – последње… Више неће бити,“ – некако необично је изговорио.
После тога, понекад, као у шали, Баћушка је говорио: „Ево, доћи ће празник, а мене неће бити… Могли би, са свим прњама, да ме пошаљу далеко, далеко.“ – „Не, Баћушка, то је немогуће… Где је онда Бог?…“ – „Како смеш тако да причаш?…“ – строго би рекао. Затим би погледао у даљину, а очи су му се напуниле сузама. – „Не, неће ме послати… Нико ме неће таћи… Ја ћу сам да одем.“
И тада су, опет, његове речи биле неразумљиве. Можда хоће да се затвори?… А да питају, нису имали храбрости…
У току Страсне седмице Баћушка ниједанпут није био у цркви. Дванаест Јеванђеља је читао код себе у соби, у присуству најближих укућана. Тужно би погледао преко пута – на црквене прозоре, где се видело како се пале и гасе свеће молилаца.
Прве недеље Ускрса, Баћушка није служио ниједном.
Првог дана Ускрса, дошла је да му честита празник једна од његових сталних посетитељки. „Христос Воскресе, Баћушка“, – рече она тихо. Он подиже главу, погледа је у лице, и као да се обраћа некоме, рече: „У њој је Христос заиста васкрсао!“ Била је потресена. То што је осећала у души, није сматрала нечим посебним. Устао је и лагано је целивао три пута. Његов изглед је био необичан; изгледало је као да један део њега није био присутан.
Једном приликом је почео да јој објашњава да они више нису деца коју треба водити. Ранијих година је било потребно да се воде за руку, јер би, у супротном, пали, а сада, више не… „Сада идите сами. Морате знати куда идете, не можете да не знате…“ као да је неком другом говорио Баћушка. Тек после његове смрти је постало јасно, да се то односило на сву његову духовну децу.
Друга сестра је записала: „Често ми је Баћушка причао о својој смрти, али му ја нисам допуштала да ми говори о томе. ‘Ето, ускоро ћу да умрем’ – рекао би, – а ја бих почела да плачем и да га молим: ‘Не, не! Ја нећу да живим овде без вас! Нећу да останем, нећу!’ – и тако сам стално викала и препирала се са Баћушком, као да могу да изменим Божју вољу. Баћушка је плакао због свих нас: ‘Нисте сви спремни. Како да вас оставим?! А мене Господ одавно, одавно зове Себи… Ви сте криви што живим овде, патим и гушим се… не могу да вас оставим у таквом стању. Зашто, рецимо, ти још ниси спремна? Ево, ја умирем и могао бих и тебе да поведем са собом. Ти би хтела да пођеш са мном?’ – ‘Баћушка, и ја, и ја хоћу са Вама.’
Баћушка је озбиљно одговорио: ‘Не… не могу такву да те поведем са собом. Куда бих тамо са тобом? Говорио сам ти, говорио, а ти упорно нећеш да слушаш. Ено, отац Лазар је за две године успео да се припреми! Истина, ти си са мном била само једну годину, али и то би било довољно. Дошла си код мене у најбоље време. И година би била довољна, – рече, – али ти ниси обраћала пажњу на моје речи… А било је тако просто: само да се слуша! Како ће ти бити тешко без мене!’ “
Дешавало се, дођеш, ћутећи клекнеш на колена код његових ногу, и тако клечиш док те не благослови, а добивши благослов – одеш. Не каже ни реч. У тим моментима, отац Алексеј је созерцавао нешто њему јако блиско, али нама, туђе. И често, ако би неко тада ушао код њега, са великим напором би долазио себи. Можда то мишљење није тачно, али чини се, да којим случајем Баћушка није умро, он би се затворио и само понекад излазио међу народ. Несумњиво је, да је духу старца, оца Алексеја, без обзира на сву шегову љубав према људима, живот са њима већ постајао оптерећујући.
Два месеца пре Баћушкиног пута у Вереју, у Москву је допутовао отац Петар Пушкински, старешина храма Светог Илије у том граду. „Оче Алексеје, када ћете доћи код нас на одмор?“ – упитао је, и добио следећи одговор: „Доћи ћу да умрем код вас.“ Међутим, ни томе нико није придавао значај – можда се Баћушка само нашалио.
У међувремену, отац Алексеј је већ почео отворено да препушта старање о пастви и цркви оцу Сергију. И пре тога, он је говорио најстаријој чудовској сестри: „Марија, треба да даш пример и одеш код оца Сергија на исповест; јер, ипак он остаје овде као мој наследник.“ Колико год да јој је, привиклој на доброту њеног наставника, била болна та директива, она је, покоравајући се датом послушању, пошла. Касније је, на питање: „Јеси ли била код оца Сергија? Иду ли сестре код њега?“ – одговарала да је била, и да су остали, мало – по мало, почели да се навикавају на њега. „Е, сад могу мирно да умрем, – рекао је Баћушка, – он ће бити добар пастир, бољи од мене…“ А оца Сергија, с друге стране, Баћушка је, разговарајући о неком, упућивао на шта, на духовном плану, треба да обрати посебну пажњу.
Недалеко од цркве, живела је једна породица о којој се Баћушка посебно старао. У питању је била болешљива мајка са, још од ране младости, нарушеном психом, и две њезине кћери. Све три – са тешким карактером. Старија девојка је већ постала хоровођа левог хора Маросејског храма. Баћушка је дошао до закључка, да њу треба да одвоји од мајке и смести је у собу једне од чудовских сестара, која је живела у близини, у истој уличици. Име те сестре је било Тања Волкова. Имала је одвојену собицу, а одликовала се једноставним и благим карактером.
Пре одласка у Вереју, Баћушка ју је позвао. „Тоњечка, дај ми реч да ником нећеш рећи ово што ћу сад да ти кажем… Никоме, чак ни оцу Сергију.“ Дала је реч. „А сада слушај, – рече он, – за месец дана ја ћу умрети и теби ће, без мене, бити јако тешко са Мањушком; обећај ми да је нећеш отерати.“ „Баћушка, али ми живимо добро.“ – „Ја ти кажем да ће ти са њом бити јако тешко, обећај ми да нећеш да је отераш.“ Обећала је. „Хвала ти Тоњечка, сада могу мирно да умрем…“ Баћушкине речи су се оствариле у потпуности. Међутим, и она је одржала задату реч.
Непосредно пред пут, Баћушка је позвао Серафиму Иљинишну и заповедио јој да заложи ватру у пећи која се налазила у његовој соби. Узео је све своје дневнике, почео да их цепа и додаје јој, лист по лист, да их баца у пећ; неке странице је прелетао погледом, прегледавао… Тако је пропао један од најдрагоцениЈих докумената – дневник Баћушке.
За празник цркве, дан светог Николаја, 9/22. маја, Баћушка се спремио да служи. Када му је, пред јутрењу, у собу ушао отац Сергије, затекао га је веселог, обученог и обувеног, како седи на кревету у белом подраснику. – „Баћушка, куда Ви то?“, – неочекивано је излетело оцу Сергију. – „Да служим.“ Отац Сергије се усплахирено побунио.
Не одговоривши ни речи, Баћушка сместа скиде чизме, леже у постељу и дубоко растужен, окрете се према зиду. Такав преокрет ситуације деловао је на оца Сергија снажније од било каквих речи. Био је потресен, моментално је осетио какву је рану нанео оцу својим речима; одмах се пренуо и почео да убеђује оца да иде у цркву… Међутим, Баћушка није устао. За то је имао своје разлоге. Тешког срца, пошао је отац Сергије у цркву, не успевајући никако да се умири. Још једном се вратио кући, молећи Баћушку да иде да служи, али он је остао неумољив. После је тај догађај, бичујући себе, отац Сергије свима препричавао, толико га је мучила савест због нетактичног понашања према Баћушки.
Сестра Капитолина Иванова је испричала: „Једном, непосредно пред Баћушкин одлазак, дошла сам код њега са иконицом ‘Пренос моштију светитеља Алексија,’ и замолила Баћушку да ми да благослов за пут у село, на одмор. Баћушка ме је пажљиво погледао и рекао: ‘Мада и нисам митрополит, већ ‘човек Божји’ Алексије, то, да је дошло време да умрем, сигурно је. Добро је да си ме подсетила да сам предуго у животу; а ево теби од мене просфора и ‘Државна’ Матер Божја. Она ће те сачувати од свакога зла,’ и, благословивши ме, вратио ми назад иконицу ‘Пренос моштију.’
Запрепастила сам се. Како то Ви, Баћушка, Господ с Вама, поживећете Ви још, опростите мени грешној. – ‘Доћи ћеш да ме сахраниш… А можда ће и моје тело, из неких разлога, да пренесу са једног гробља на друго. Устима детета говори истина[13] (он је ту сестру често звао „Беба“)“.
Десет година касније, затворено је Лазаревско гробље где је био сахрањен Баћушка и његово тело је пренесено на гробље Веденскије гори (28. 09. 1933, по новом календару).
Пред одлазак у Вереју, Баћушка је почео да шаље неке од своје духовне деце на одмор, у село. „Ја ћу да поживим пар недеља у Вереји, а ти на селу.“ „А ко ће ми дати неку књижицу да прочитам?“ „Рећи ћу оцу Сергију, он ће ти дати, почни са Житијима светих, затим светитеља Тихона Задонског ‘Духовну ризницу’ и Аву Доротеја; са тим ћеш на пут. Исповедај се без мене код оца Сергија.“ – „Баћушка, биће ми јако тешко, ја га се бојим.“ – „Он је јако добар, честит и бољи је од мене, он то – тако… догађа се… зато што је још млад,“ – рече Баћушка.
У току претпоследњег сусрета са другом духовном ћерком, лежећи у постељи, казао је: „Памти завет оца Алексеја. Никада… чујеш ме?… никада у свом животу немој да увредиш свог духовног оца (о. К.) и твог мужа, чак ни у нечем најмањем. Ако то урадиш, некоме од њих нанесеш увреду, то ће бити смртни грех, и ја нећу моћи да ти измолим опроштај ни у овом веку, ни у будућем… Запамти ово. То је мој завет теби – завет оца Алексеја.“ Затим, оборивши главу на груди, прекрстивши руке, ниско се поклонио, онолико колико му је дозвољавала постеља, и уздрхталим гласом додао: „Молим те, нећеш да заборавиш завете твога оца?“ – „Да ме не буде, ако не испуним Ваше завете, Баћушка рођени,“ – ускликнула је она и бацила му се пред ноге. Подигао ју је, благословио и пустио да иде. Следећег дана, она је опет дошла и упитала, на колико дана да иде у село. „За сада планирај једну недељу, а онда ћемо видети, – рекао је Баћушка размисливши, – али крени одмах.“
Кренули су да се опраштају. Он се опраштао тако, као да су се растајали на дуго. Сам ју је испратио до врата, снажно, снажно јој стиснуо обе руке, сам отворио врата која су водила на степениште и, стојећи на прагу, рекао: „Праштај. Можда се више нећемо видети.“ И тако брзо залупио врата, да се она изненађено окренула и погледала врата, иза којих је нестао њен драги старац. Тихо је пошла кући.
Баћушка је последњи пут служио литургију у својој цркви последњих дана маја, по новом календару. За време богослужења, много је плакао. Одлазећи из олтара, обратио се Кољи звонару, који је ту стално прислуживао: „Молим те Николаша, припази овде. Видиш каква су времена… Ослањам се на тебе.“ Василију, црквењаку, исто тако: „Живи док сам ја жив, па и после ће дати Бог, да поживиш. На једном месту каменчић зараста…“
Затим, изашавши на амвон малог параклиса, са љубављу је благосиљао све који су прилазили са иконицама, казујући сваком понешто на растанку.
Некима је поклањао иконице (папирне, литографске, синодалног издања) за њихове укућане. Пружајући малени лик св. Николаја, говорио је: „Ово ти је домаћин, увек му прибегавај и све му причај, као и Матери Божјој (показујући на Теодоровску икону Мајке Божје, која се налазила код солеје); они ће ти у свему помоћи.“ Другој је рекао: „А ми треба да се лечимо,“ и дао јој икону св.великомученика Пантелејмона.
Прилазили смо полако, остало је још само неколико људи; одједном, неочекивано је пришао отац Сергије, који се био забринуо за Баћушку и, не дозволивши му да благослови остале, натерао га да крене кући. Баћушку су одмах узели под руке и повели ка излазу.
Прилазећи сандуку за свеће, код самих улазних врата, Баћушка је одлучно ослободио руке од свих који су га окруживали и испраћали, окренуо се према олтару, без журбе се три пута прекрстио и поклонио. Он то никада раније није радио. Опраштао се са својим храмом. Више није ушао у њега, а кроз месец дана, ту су га донели. Отац Сергије се сместа сажалио на оне који нису добили благослов и све их позвао у стан.
Сваки пут када је отац Алексеј требало да иде у Вереју, било га је тешко наговорити да крене, стално је одуговлачио и одлагао путовање. Овог пута, он се брзо и драге воље спаковао; лично је одредио и дан одласка. „Да пишем; то морам – да пишем,“ – рекао је он оцу Сергију на растанку. Било је очигледно да му се жури. Са собом је повео само Нину (Неонилу), која је живела у његовом стану и помагала му у кући. Неки су пошли да испрате Баћушку са железничке станице Белоруски вокзал.
Јасно је било да је Баћушка хитао у Виреју да се упокоји, имајући у виду и то, да ће тамо, у миру, моћи да напише своје завештање.
Сви који су се налазили око њега, примећивали су да се њему врло жури да пише, због чега је одустајао од шетњи на сунцу, што је раније јако волео. „Ја ћу овде у хладовини да поседим; тамо ми се мисли расејавају и нећу успети да напишем, – говорио је онима који су га звали у врт, – па ја сам ради тога и дошао овамо – да бих могао да пишем; у Москви ми не би дали.“
Тог лета, отац Сергије није повео своју породицу у Вереју, већ је унајмио кућицу у околини Москве, у селу Аиствјани, будући да је његова супруга очекивала треће дете. Тако је Баћушка, последње године свога живота, био одвојен од своје вољене пастве, а последњих недеља – чак и од својих малишана, унучића, који су га увек тако радовали.
Својим укућанима отац Алексеј није ништа говорио о томе колико се лоше осећа, нити да му је крај близу; тек после његове смрти, они су сазнали понешто од оца Петра и О. А. Стрењихине. Овој последњој, испричао је: „Шетао сам по врту и чинило ми се да идем стазом; кад сам се пренуо – схватих да лежим на стази. Подигао сам се и кренуо даље.“
Дан пре Баћушкине смрти, отац Петар му је пришао и упитао: „Када ћете Баћушка доћи код нас да служите?“ – „Мало да се опоравим, па ћу да дођем, – добио је одговор, – мада, како ћу да се опоравим?… Ево, целе ноћи нисам спавао, мислио сам, умрећу.“
Последњих дана се примећивало да се са Баћушком нешто догађа; тихо је говорио, тихо се кретао, као да се боји да наруши нешто што га је испуњавало изнутра; деловао је, некако, просветљено. Последње вечери био је весео и врло нежан са свима; спомињао одсутне, посебно свога унука Аљошу.
Почело је да се смркава. Касно увече, Баћушка је почео лоше да се осећа, узнемирио се и замолио да му дају лекове. Изашао је у врт. Био је већ мрак. Убрзо се вратио, поново легао. Покрај њега је била Нина[14]. Забринута и тужна, нагла се над њим. Баћушка узе њену главу и приљуби је на груди: „Мила…“, – тихо је прошапутао, обасјавајући је последњим зраком те свете, Христове љубави, којој је служио целог свог живота. Тог момента, она је у његовим грудима чула снажан звук, попут пуцања опруге. Баћушкине руке су омлитавеле и пале. Очи су се затвориле заувек. Био је петак, 9/22. јуна, 1923. године.
На писаћем столу, међу папирима, нашли су лист поштанске хартије, исписан ситним рукописом. То је био својеручни Баћушкин посмртни говор, посвећен онима којима је поклонио свој живот, срце и сву своју љубав. Сада већ из перспективе онога света, он је још једном, последњи пут, подсетио на свој завет – ЖИВЕТИ И СЛУЖИТИ ЉУБАВИ. Тај некролог, како је касније установљено, Баћушка је позајмио, са великим скраћењима и прилагођен његовој ситуацији, из говора јеромонаха Григорија Борисогљебског, на погребу оптинског старца јеросхимонаха Амвросија.
Вест о смрти оца Алексеја стигла је у Москву у суботу. Запањујуће је да су се тог дана, на разним местима, једном броју Баћушкине духовне деце десили несрећни случајеви. Један дубокоумни Баћушкин син је, тим поводом, изразио следећу мисао: „Здање, које су подупирала Баћушкина плећа, одједном је изгубило свој ослонац. Баћушкина плећа, као да су се измакла у моменту смрти, а онда се поново вратила.“
Отац Сергије је пристигао из Листвјана тек пред свеноћну. Јавили су му ту вест у дворишту цркве. „Не може бити! Није истина!“ – узрујано је излетело из њега. Тако је неочекиван био тај догађај за њега – тако мало вероватан. Тако мало вероватан за све. Храм су испунили плач и јецаји. Пред свеноћном, био је одслужен парастос у главном параклису. Исте вечери, отац Сергије се спремио на пут у Вереју, да обави одевање Баћушке.
У очекивању приспећа Баћушкиног тела, његова црква је почела да се пуни миомирисима пролећног цвећа свих врста; огромни букети божура, љубичица, јасмина, споменка, напунили су храм.
Све могуће перипетије нису дозвољавале да Баћушкино тело стигне пре среде следеће недеље, то јест, шести дан после упокојења. Дан раније, током вечери су почели да се окупљају сви који су желели да дочекају Баћушку. Целе ноћи су читали Јеванђеље и Псалтир.
У пола девет ујутру, у среду, 14/27. јуна, скромна, погребна кола са белим ковчегом, зауставила су се испред цркве. На рукама духовне деце, уз појање Со духи праведних…[15], ковчег је био унесен у цркву.
Баћушка није могао да буде у цркви током ускршњих дана, а сада га је храм дочекао у таквом сјају, у каквом је бивао само за Ускрс. Све иконе су тонуле у цвећу, као и сви сводови; око ковчега се формирао цео раскошни врт од живог цвећа.
Можда је то био симбол оног духовног врта, који је расцветао на том, некад каменитом, пустињском и неплодном терену, обрађиваном, за 30 година Баћушкиног служења, његовим трудом, стрпљењем и молитвама, засејаном речју Божјом, обилно заливаном његовим знојем и сузама, и загрејаном бескрајном љубављу.
Да би се пружила могућност свима да се помоле, увече су служене две свеноћне за покој душе. У цркви је служио преосв. Герман, епископ Волоколамски, а у дворишту, истовремено, преосв. Тихон, митрополит Уралски. Службе су се завршиле око поноћи. Међутим, храм се није затварао целе ноћи. Московске црквене заједнице, на челу са својим старешинама, долазиле су непрекидно, једна за другом; појали су опела и опраштали се са покојником, до самог јутра.
15/28. јуна, у десет сати почела је литургија, коју је служио епископ Теодор (Поздејевски), настојатељ Даниловског манастира, уз саслуживање тридесет свештеника и шест ђакона. Постоје подаци, да је, када је здравље почело јако да му се погоршава, баћушка, отац Алексеј, написао, да не само моли, него умољава преосвећеног Теодора да му одслужи литургију и опело. Владика Теодор се тада налазио у затвору. 7/20. јуна био је ослобођен, а 15/28. јуна, испунио је жељу баћушке, оца Алексеја.
На опело је дошло око 80 припадника свештенства. Трајало је до 4 сата поподне. На крају је прочитано Баћушкино завештање, намењено његовој духовној деци, и изречено неколико посмртних говора.
Сви су добили могућност да се опросте. Биле су предузете све мере како би се избегла гужва и несрећни случајеви. Народ је закрчио цело двориште. Пред изношење ковчега, гомила на улици је успорила кретање градског транспорта. Трамваји су стајали све дотле, док процесија, око пет сати, уз појање ускршњих песама, није кренула у правцу Лубјанског трга.
Појавиле су се гласине, да је Баћушка по трећи пут био позван у ГПУ, али га позив није затекао међу живима.
Цело то лето и пролеће били су особито кишовити и тмурни. Кише су падале сваки дан. Међутим, када је Баћушкино тело било довезено у Москву, као и на дан сахране, време се поправило; било је сунчано и топло. Када је народ који је пратио Баћушку скренуо на Малу Лубјанку, небо се нагло натуштило, праснуо је гром и из облака који се изненада појавио, почела је да пада јака киша. Сви они који су се ту случајно затекли, разбежали су се. Пљусак је брзо прошао и у пратњи су остала само Баћушкина духовна деца, која су ишла за својим старцем све до Лазаревског гробља.
На сусрет са покојником дошао је и Свјатејши Патријарх Тихон, који је непосредно пре тога ослобођен. С обзиром на то, да је гробљанска црква, у међувремену, прешла у руке обновљенаца, Свјатејши није ушао у њу; одевање богослужбених одежди се вршило на степеништу цркве, после чега је кренуо ка улазу на гробље. Само што су ковчег пронели кроз улаз, огромно мноштво људи затрпало је цвећем и њега и ковчег блаженопочившег. Првосветитељ руске Цркве је предводио погребну поворку, а када је ковчег спуштен у гроб, први је бацио земљу, а затим почео да благосиља народ. За то време, уређена је земља над гробом, постављен крст[16], распоређени венци и отпојано цело опело, које је служио Баћушкин син, отац Сергије.
На тај начин, улазак у овај живот баћушке, оца Алексеја, молитвено је благословио велики светитељ руске Цркве, високопреосвећени Филарет, митрополит Московски и Коломенски, а молитвену поуку за одлазак у вечни покој, добио је од другог великог светитеља – Свјатејшег Тихона, Патријарха Московског и целе Русије.
Дан се ближио крају. Око 9 сати сви су се разишли, оставивши драгог Баћушку на новом месту, више не са живима, већ са мртвима. Међутим, ако многи умиру и душом и телом, отац Алексеј је умро само телом, а духом је остао са свима који су му били предани. О томе сведочи живо сећање и непрестана молитва за шега његове духовне деце, и његова непрестана брига о њима из загробног света.
О томе дирљиво говори његово последње писмо из Вереје, које је написао једној од сестара, али које се односило на сву духовну децу:
 
„Добра М. А. Како се осећате морално и телесно? Одлазећи из Москве, више сам размишљао о бебама, међу које сам убројао и Вас. Исто као што је мојим унуцима потребна посебна брига, тако је и Вама потребно руководство и добра, нежна реч. Унуци имају родитеље, док већина осталих беба нема никога, при том, знам из искуства, остале бебе, као врло нервозне и врло осетљиве у сваком погледу, тим пре имају потребу за честим руководством. Остављајући са болом те сиротане, усрдно сам се молио за њих у време одласка и молићу се за њих и убудуће, а сада, благословећи их издалека, саветујем да се утврђују, не падају духом и не тмуре, него да памте како нису сами, већ имају оца, мада старчића и незналицу, али зато, снажног духом.
Благослов Господњи да почива на свима вама.
 
Грешни А.“
 
На крају, да би се употпунило све досад написано, навешћемо неколико кратких осврта на личност Баћушке, од стране његове духовне деце и поштовалаца.
„На Маросејку сам дошла сасвим случајно, да бих целивала Плаштаницу на Велики Петак, и први пут сам осетила, да је то Сам Господ који је умро. Наравно, нисам мислила да ћу кроз познанство са Баћушком наћи све одговоре на моје недоумице; зашто је наша, а не друга религија исправна; да је Христос био заиста на земљи и да су Његови апостоли писали четири Јеванђеља на основу Његових речи, и да их нипошто није неко измишљао, како сад говоре. На Маросејки сам схватила шта је старчество и духовни живот; разумела тумачење Јеванђеља и Житија светих, заволела молитву, а посебно црквену. Разумела, такође, да је неопходно имати духовног оца, руководиоца живота, почела да се молим и кајем од свег срца спознајући своје грехе, а не као раније, да се причешћујем само форме ради.“
„Сувише јако се урезао пред нама лик оца Алексеја, – каже други. Не могу да се забораве ни његове мале, обасјане предусретљивошћу, проницљиве плаве очи, ни његово чисто руско, драго, добродушно, насмејано лице, на којем је било написано толико доброте и душевне топлине, којих је, чинило се, било напретек за све који су били те среће да се виде и сретну са њим.
. Чујемо и одјек тихог, чистог гласа оца Алексеја, који је звучао неком посебном, привлачном нежношћу. Већ при првом сусрету са овим љубазним пастиром, код сваког се појављивала сигурност, да му, без страха, може да се приђе са каквом год било муком или моралним теретом, да је то човек који, не само да неће одбити својом равнодушношћу, него ће пружити све што ти је потребно.
Нешто слично сам искусио и ја. После велике породичне несреће – губитка блиске особе – пожурио сам на Маросејку. Својим деликатним срцем, отац Алексеј је одмах схватио сву дубину моје туге и утешио ме без икаквих речи, само својим благим изгледом. После парастоса, у пориву захвалности, нехотице ми се отело ‘Добри Баћушка!’ Да, те две речи су у потпуности карактерисале оца Алексеја, jep је он заиста био, у апсолутном и најбољем смислу тих речи, добри Баћушка.“
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. икос = ирквена песма. Једнак број икоса и кондака чини акатист. Икоси и кондаци су слични по садржини и начину појања, разлика је само у томе што су кондаци краћи од икоса. Кондак је тема, а икос – њен развој. Посв. Марку Ефеском, назив су добили по кућама у којима је проводио ноћи у молитви св. Роман Слаткопојац, први творац икоса. (икос, грч. = кућа). Прим. прев.
  2. Кратки пример. Једна „млада снаша“, сељанка, јадала се како јој је тешко да живи у мужевљевој породици. Баћушка је све саслушао, а на растанку, храбрећи је, рекао: „Све ће битн добро, све ће се средити, само устај из кревета док је „‘пешкир још сув'“, – то јест, пре свих.
  3. Много ће у животу испаштати млађа кћер оца Алексеја, Олга, због тога што није обратила пажњу на, њој упућен, очев савет.
    Олга Алексејевна се, 1922. године, удала за Петра Борисовича Јургенсона, човека из високо културне породице. Он је био млађи од ње неколико година и, нешто касније, добио је звање професора биолошких наука. Сама Олга је у детињству расла без одговарајућег утицаја породице, јер је мајка у то време била већ тешко болесна, а отац – стално заузет. И, ушавши у нову породицу, истог је момента осетила колико јој је та средина туђа. Недостајала јој је другачија атмосфера, обичнија, на какву је навикла, са њој разумљивим интересовањима. Њени братанци, поставши зрелији, били су у недоумици, како је отац Алексеј могао да допусти такав, неравноправан брак.
    О околностима своје удаје, тетка Оља је, пред крај живота, испричала братаници, Јелисавети Сергејевни, кумчету тече Петје (Петра Борисовича, прим. прев.). Отац Алексеј, заподенувши разговор са ћерком о двојици њених удварача, Ивану Ивановичу и Петји Јургенсону, саопштио је своје мишљење о сваком од њих. Саслушавши све изречено, Јелисавета Сергејевна је узвикнула: „Па, декица ти је јасно ставио до знања да ти више одговара Иван Иванович!“ Реплика тете Оље, била је испуњена озлојеђеношћу: „Зашто није инсистирао? Требало је да инсистира!“
    А она лично, занесена у то време младим и лепим Петјом, није била склона да слуша било чије савете. Уз то, није било у карактеру оца Алексеја да врши притисак, макар и најмањи, чак ни у својој сопственој породици. На крају разговора, он је испричао кћери шта је очекује у животу, али не директно, већ у њему својственом.маниру приповедања, о наводној жени која је имала сина, добар стан, и све то је постепено губила, доспела у затвор, а затим и све остало што се, до момента разговора са братаницом, већ десило.
    Олга Алексејевна је имала сина Алексеја, који је боловао од тешког облика хемофилије и није могао да иде у школу. Умро је од те болести у пубертету. После његове смрти на помолу је био развод, међутим, десило се да је са мужем отпутовала у Печорски резерват, одакле је, 1941. године, на почетку рата, он био позвану армију, а она није могла да се врати у Москву. Начелник ју је наговорио да се запосли у локалној продавници, у којој је он радио сам и понашао се тамо као у својој кући. Када је, пак, ревизија установила мањак и друге неправилности, одговарала је за све само Олга Алексејевна. Добила је логорску казну. У периоду издржавања казне, Пјотр Борисович се развео од ње, у складу са одговарајућом одредбом закона.
    После повратка у Москву, Олга Алексејевна није тражила своја стамбена права у стану бившег мужа, у коме је сада живела његова нова породица. Пружила јој се могућност да се региструје као, наводна, кућна помоћница, у стану једне породице која је поштовала оца Алексеја. Милиција је покушавала да одговори власницу стана од такве намере, али је њена одлука била непоколебљива. Олга Алексејевна је зарађивала за живот на тај начин, што је водила у шетње групу деце предшколског узраста. После извесног времена, додељена јој је соба, и тако је постала подстанар у стану код добрих људи. Упокојила се као православна хришћанка, 4. августа 1974. године, у 79. години живота.
  4. супруге, прим. прев.
  5. палица = набедреник. Део свештеничке одежде, добија се као признање за посебне заслуге. Качи се за појас над десним бедром свештеника, уз помоћ траке, која се пребацује преко левог рамена. Симболизује духовни мач, тј. оружје речи Божје којим се наоружава пастир у борби против јереси и заблуда. Прим. прев.
  6. Из успомена, које су многи, на позив црквене заједнице, написали првих година после смрти оца Алексеја, произлази закључак, да се он многима обраћао са „оче“; како онима у олтару, тако и лицима из света (А. А. Добровољском, Николају Александровичу Б.). Каснија упоређивања су показала, да се та ословљавања нису односила на њихов даљи животни пут.
  7. мантија, прим. прев.
  8. часови = кратке службе, састоје се од три псалма, неколико стихова и молитви. Има ux 4, а хронолошки описују страдања Христова, која су се, по јеврејском мерењу времена, догађала у 1, 3, 6 и 9 час. Уобичајено, налазе се у оквиру других служби (јутрење, литургије и вечерње), или се служе одвојено, у време Великог поста, пред Божић итд. Прим. прев.
  9. расколничка струја у оквиру РПЦ која је настала после Октобарске револуције, под покровитељством совјетске власти. Прим. прев.
  10. У вези са одузимањем црквеног власништва, у то време је био ухапшен Баћушкин зет, Пјотр Борисович Јургенсон, млади муж његове млађе кћери Олге. Пролазећи поред једне цркве где је народ пружао отпор, придружио им се. У затвору је схватио да му прете многе непријатности, после чега је пао у униније (чамотињу, прим. прев.). Позната су два кратка Баћушкина писма, која су му. била послата у Градски затвор. У њима се говори, да се за њега сви моле и да ће му Милосрдни Господ послати утеху.
    Пјотр Борисович је пуштен из затвора без икаквих последица. Међутим, како се недавно испоставило, у документима се он и даље водио као осуђени. У новинама Московскаја правда, од 13. маја 1997. године, у рубрици „Акција М. П. Отворени архив“, у одељку „За православну веру…“, појавио се списак пострадалих из, недавно рехабилитоване, велике групе московских свештеника и парохијана. Они су, 1922. године, били подвргнути неоснованим репресијама због делатности везаних за заштиту интереса Руске Православне Цркве и њених припадника. Међу њима се појављује име Јургенсон Пјотр Борисович, 18 година, рођени Московљанин, слушалац предавања у МГУ (Московски Државни Универзитет, прим. прев.), са пребивалиштем у Колпачној улици, бр. 13, ст. 1. Изражавајући искрено саучешће рођацима, Градско тужилаштво је показало спремност да им изда потврде о рехабилитацији.
  11. Медицинска сестра Филицата Николајевна, била је присутна када је отац Алексеј причао о свом боравку у ГПУ. Саслушавали су га у предворју високог главног здања. Из њега је водило навише, широко дугачко степениште. Оно је било препуно службеника, који су желели да погледају на тако познатог свештеника. Постављали су многа питања и желели да сазнају, са чим у вези толика популарност и љубав.
    „У основи наше делатности је следећа девиза све за народ; али, нема љубави према нама.“ – „Народ вас још не познаје; а када вас упозна, тада ће и да вас заволи“ (Подразумева се да је реч „заволи“ употребљена – под наводницима). Баћушки је забрањено да прима народ. Постављало се питање, ко од блиских људи ради у ГПУ. Испоставило се, да је неколико пута отац Алексеј уношен у спискове за хапшење, али да је на последњој етапи, када је списак ишао на потпис начелнику, његово име бивало прецртано.
    Нашалили су се и у вези завежљаја, са којим је дошао Баћушка; да се није спремио у купатило, с обзиром на то, да је био петак? Добили су следећи одговор: „Ја знам да сте ви врло гостољубиви, па сам, ето, понео неке неопходне ствари.“
    У сећању Филицате Николајевне остале су забележене многе изјаве оца Алексеја. Нажалост, ни она, ни други, их нису записали.
    Баћушка је говорио: „Ми ћемо се изненадити када будемо видели ко ће све стајати око Престола Господњег… Ми не можемо имати никакву представу о томе, шта нас очекује у будућем животу…“
  12. пређеосвећена литургија = састављена од стране св. Григорија Двојеслова, на којој нема проскомидије. То је, у суштини, вечерња служба са изношењем Светих Дарова, освећених на претходној литургији. Служи се само у време Великог поста. Прим. прев.
  13. руска пословица, прим. прев.
  14. „Нина горња“ – Неонила Јеразмовна Малиновскаја, рођена 1898. године у Украјини, у племићкој, малоимућној породици. Непосредно по завршетку Октобарске револуције, породица је оценила да је боље да напусте родни крај. На путу се Нина, некако, одвојила од својих, изгубила, и задесила у непознатом граду – Москви. Свратила је до Маросејског храма. Отац Алексеј ју је, право из цркве, довео у свој стан; и не само због тога што је схватао опасности које јој прете у огромном, немирном граду, већ је, несумњиво, провидео да ће она бити врло потребна његовим унуцима када остану без родитеља. Нина се показала као добра домаћица, још у његово време је одлично кувала, и била добар и нежан човек. Деца, која су 5 година провела без мајке (она је чудом успела да се врати 1937. године, преко Црвеног крста, на чијем је челу била прва жена Максима Горког, Е. П. Пешкова), од ње су добила много пажње, љубави и старања, и, са своје стране, до краја њеног живота се бринули о њој. Неонила, у браку Зајцева, је умрла 17/30. децембра 1980. године, у 83. години живота.
  15. Пратили су га из Вереје саслужитељи у олтару, Георгије Иванкин – Тревогин и Борис Васиљев.
  16. На надгробном крсту, на широкој попречној греди, словенским писмом је било написано: Баћушка отац Алексеј Мечов. Одозго – стих из Јеванђеља (Јов. 15,2): Сија јест заповед моја, да љубите друг друга, јакоже возљубих ви. И одоздо – из посланице апостола Павла (Гал. 6,2): Друг друга тјаготи носите и тако исполните закон Христов.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *