НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Житија светих » ЖИВЕТИ И СЛУЖИТИ ЉУБАВИ – ЖИТИЈЕ СВЕТОГ АЛЕКСЕЈА МЕЧОВА

ЖИВЕТИ И СЛУЖИТИ ЉУБАВИ – ЖИТИЈЕ СВЕТОГ АЛЕКСЕЈА МЕЧОВА

 

ЖИВЕТИ И СЛУЖИТИ ЉУБАВИ
Житије Светог Алексеја Мечова
 

 
СЛУЧАЈЕВИ ПРОЗОРЉИВОСТИ[1]
 
Једној жени из Туле, без трага је нестао син. Пола године није било никаквих вести од њега. Мајка је била у тешком стању. Неко јој је посаветовао да се обрати оцу Алексеју. Допутовала је у Москву, дошла директно у цркву Никола у Клену, и на крају литургије, заједно са свима осталима, пришла да целива крст. Још 23 реда верника ју је делило од Баћушке, кога је видела први пут. Одједном, пружајући крст према њој, преко глава оних испред ње, сугестивно јој је рекао: „Моли се као за живог.“
Збунивши се од изненађења, смела се и застидела да дође још једном. Пошто није могла да се смири, обратила се свештенику који је добро познавао Баћушку, и он ју је довео код њега у стан. Није успела ни да крочи у собу и узме благослов, када ју је Баћушка, не чувши од ње ни једне речи, јер од узбуђења и суза које су је гушиле, није ни могла ништа да каже, ухватио за раме и, са љубављу и нежношћу гледајући је у очи, казао: „Срећна мајко, срећна мајко! Због чега плачеш? Теби говорим: он је жив!“
Затим, пришавши писаћем столу, поче да пребира иконице које су тамо лежале, коментаришући успут: „Баш ми је ових дана била једна мајка; све се брине за сина, а он мирно ради у Софији, у фабрици дувана. Но, Бог ће да благослови,“ – и са тим речима, уз благослов јој даде иконицу. То је било на Светлу недељу. Крајем септембра, добила је из Бугарске писмо од сина, у коме јој он саопштава, да ради у Софији у фабрици дувана.
Нека А. П., по завршетку женске гимназије педагошког смера, дуго и безуспешно је тражила могућност да се запосли као наставник у једној од московских основних школа. Имајући у виду да је свуда била одбијена, њен отац је почео да је наговара да потражи неку другу службу. А. П. је била врло тужна, јер није желела ниједан други посао изван своје професије.
Познаници су је посаветовали да се обрати оцу Алексеју, у цркву Никола у Клену. А. П. се сместа запутила у ту цркву, одстојала јутрењу и прилазећи, са народом, крсту који је подавао отац Алексеј, обратила му се са молбом да се помоли за њу, не би ли нашла посао као учитељица, с обзиром на то, да су сви њени покушаји да се запосли били узалудни.
„Ти, не можеш да се запослиш?“ – упитао је Баћушка. – А имаш такву велику протекцију!“ А.П. се одмакла у недоумици. „Каква протекција?“ – помислила је, па где све није била и свуда је била одбијена. Следећег дана, срела је случајног познаника, који је, сазнавши за њену невољу, узвикнуо: „Ја ћу, колико данас, да Вас упознам са госпођом Петуховом“ (Петухова је била начелник свих московских основних школа). А. П. је била у великом чуду када се упознала са r. Петуховом, а та, следећег дана, дала налог да је приме у једну од градских основних школа.
Н. М. Шредер је испричала Баћушки, како се плаши да легне на операциони сто код извесног хирурга М., услед, како јој се учинило, његовог грубог понашања и њеног неповерења према њему, и замолила благослов да оде код проф. Р. из Солдатенковске болнице. Баћушка је све пажљиво саслушао, брзо обукао епитрахиљ, помолио се, затим се окренуо ка њој држећи у рукама крст, благословио је и, осмехујући се, весело рекао: „А ипак ти иди код М., а тамо, на Ходинку (у Солдатенковску болницу), немој. Ма, не плачи, не бој се. Даће Бог, поживећеш ти још, поживећеш.“ Дао јој је, уз благослов, папирну иконицу св. муч. Пантелејмона са својим потписом и пустио је да иде.
Изашавши од Баћушке, Н. М. је осетила необичну лакоћу у души и, радујући се, није ни приметила како је дошла до трамваја. Тако се добро осећала, да је пожелела да запева Ускршњу песму. Прекосутра, то јест, 30. априла, примили су је.на клинику бр. 1, МГУ, у насељу Девичје поље. И поред тешке болничке атмосфере и предстојеће озбиљне операције, душа јој је певала, осећала је благодат у себи.
Маја месеца, на Ходинки су експлодирала складишта са муницијом и у Солдатенковској болници су многи, услед страха и панике, изгубили живот. „Шта би било са мном да сам се тамо нашла у то време, када нисам смела да се макнем, јер сам имала рез од 15 сантиметара на стомаку? Захвална сам Богу зато што ме је спасао од таквог страха, а можда и смрти, молитвама, без сваке сумње, баћушке, оца Алексеја.“
Извесна Олга Серафимовна, начелница сиротишта чији је тутор била Велика кнегиња Јелисавета Фјодоровна, дубоко верујућа и црквено васпитана жена из виших слојева друштва, често је долазила у цркву Никола у Клену, код баћушке, оца Алексеја. И он је често, на њен позив, одлазио у сиротиште.
Једном приликом, на литургију је, заједно са њом, дошла и надзорница сиротишта, једна од њених потчињених. После литургије, прилазећи крсту, Олга Серафимовна је помислила: „А шта ако сад Баћушка каже нешто, што ће да наруши моје достојанство и ауторитет у очима моје надзорнице?“ Бојећи се тога, она је предложила својој потчињеној да стане испред ње, али ова то није хтела и остала је иза начелнице. Угледавши Олгу Серафимовну, Баћушка је високо подигао крст и, широким, одлучним покретом је благословио, а затим гласно и одсечно изговорио: „Олга!… Мудра!…“ – а онда, сагнувши се поред самог њеног уха, додао шапатом: „Гуско, само због других сам то рекао…“ – и, са уобичајеним доброћудним осмехом, погледавши је, наставио да даје крст придошлима.
Једанпут су на пријем код Баћушке довели малишана, који је имао навику да краде. Баћушка је сам отворио врата и, пре него што је чуо било шта о њему, строго му рекао: „Ти, зашто крадеш? Није добро да се краде.“
Једна дама, по имену Вера, која је послуживала око цркве, добила је дозволу да посети Баћушку, иако је био болестан. Све време, успут је размишљала: „Господе! Шта да радим, имам две сестре које издржавам и обе – неспособне за рад; шта ће бити са њима када умрем…“ Када је ушла у Баћушкину собу, он ју је дочекао речима: „Ах, ти Вера, без вере, а још мараму носиш, сестро црквена. Зашто ти све узимаш на себе, ништа нећеш Богу да препустиш? Не, ево шта ћеш, све те сумње остави код мене, ту, иза прага, и веруј да ће Бог боље од тебе да сачува твоје сестре.“
Један неверујући човек, наслушавши се много о Баћушки, рекао је: „Сам ћу да пођем да видим вашег попа…“ Дошао је у цркву, одстојао службу. После ње, Баћушка, окружен гомилом, благосиљајући на обе стране, кренуо је ка излазу. Видећи све то, дотични, који је дошао да га осмотри, презриво је помислио: „Идиоти… шта то раде?…“ Одједном, Баћушка размаче гомилу и, са својим добродушним осмехом, посматрајући га још издалека, пође право ка њему и благослови га. Неверујућем је срце затреперило. Дошавши кући, изјавио је: „Да, заиста, у вашем попу има нешто, постоји нека сила. Наравно, све то може научно да се објасни, међутим, без обзира на то, нешто има, не може се порећи.“
Једна сиромашна учитељица је испричала: „Имала сам рубљу и помислила: да упалим свећу Теодоровској Мајци Божјој, или да је Баћушки гурнем у руку. На крају сам решила; даћу Баћушки, а он ће као свећа пред Мајком Божјом да стоји.“ И гурнула сам му рубљу у руку. Баћушка је сместа одбио тај дар, вратио рубљу и негодујући рекао: „Гле, шта је смислила!“
Из гомиле која испраћа оца Алексеја из цркве, обраћа му се жена: „Баћушка, муж ме вређа…“ Баћушкино доброћудно лице постаје озбиљно: „Тебе… муж вређа?“ – и, погледавши је дугим, продорним погледом, рече: „Ниси ти таква да би тебе муж вређао. Ево, видим те сву – ти ћеш прва било кога да увредиш.“ И, не желећи више да разговара, окрену се и са уобичајеним осмехом, настави да благосиља лево и десно. „Баћушка, – извија се ка њему непозната, тридесет године сам живела с мужем и развели смо се, реците, шта да радим?“ И њој је Баћушка одговорио само осудом тог поступка. По свој прилици, кривица за раздор у породици је лежала управо на тим женама.
„Баћушка, – пробија се кроз гужву, окретна, црноока Татјана, – помолите се, места себи не налазим.“ – „Много грешиш и не молиш се,“ – озбиљно одговара отац Алексеј. „Опростите Баћушка, – изненада се бацивши пред њега на колена, умољава га Татјана, нећу више никад. Ви сте отпутовали, а ја и сагреших.“ – „А шта сам ја теби – дадиља?“ – исто тако озбиљно, примећује Баћушка. Када је после три дана срела познаницу која је слушала овај разговор, признала је: „Никако нисам мислила да ће сазнати, а нисам ни хтела да му говорим о томе.“
Прилази Баћушки монахиња која је стајала поред сандука за свеће: „Баћушка, жена из провинције, лично је не познајем, а јако жели до вас.“ – „Позовите је овамо,“ – и Баћушка јој одмах заказује сусрет код себе у стану.
„Пропио ми се муж, – прича кројачица горње одеће, Александра Ивановна Лазарјева, – није га било недељама. Много сам туговала због њега; где ли је, није ли се смрзао, или се ко зна шта десило? Трчим код Баћушке, јадам се, а он се окреће према олтару, моли се, а затим каже: ‘Сутра ће пијани да дође.’ Следећег дана, муж је заиста дошао пијан. И опет невоља. А Баћушка би се, понекад, сажалио на мене: ‘Ах, ти моја уплакана.'“
Почео муж да ми тражи одвојени стан. Питам Баћушку: „Можда сам нешто скривила?“ Баћушка ме обухвата погледом: „Глупира се он. Боље децу жали, а он ти је у свом свету.“ – „А шта са стварима и станом?“ – „Ништа не дај.“ Нисам послушала Баћушку, изнајмила сам мужу стан, дала му неке ствари, шивене у радњи. Пар недеља мужа није било; све је дао у залог и опет ми се вратио назад.
Снажно сам желела да одвучем мужа у цркву; мислим се, скинуће Баћушка са њега сву ту кору којом је покривен, па ће ми бити лакше са њим. У то време, мужевљева сестра је била јако болесна, а код нас у цркви је био празник светог Николе Чудотворца. Зовем мужа: „Идемо, хајде,… да се помолимо за сестру,“ а он се све одупире. На силу сам га наговорила. Доводим га код Баћушке: „Ево га, – кажем, мој муж, Василије Петров.“[2] – ,Лепо, драго ми је.“ Три пута га је целивао. Од тада, мада не често, муж је почео да иде у цркву, карактер му је омекшао и почео је мање да пије.
Једно време нам није ишло са послом (муж је такође био кројач). Помислих: позваћу Баћушку да ми одслужи молебан у кући. Пошла сам код њега у девет сати ујутру и чекала га до четири поподне. Кад је изашао, погледао ме је: „Жао ми те је, али не могу да идем.“ Ја њему: „Баћушка, Баћушка!“ Отишао је, после неког времена се вратио и опет рекао исто. На крају, рече: „Иди, цео дан седиш код мене, дођи сутра.“ Треба рећи, да је, баш у то време, мој муж био много љут на Баћушку. Дошла сам следећег дана и Баћушка је пошао са мном.
Оне гладне године, муж ме је стално гњавио: „Хајдемо, хајдемо у неку родну губернију.“ А ја му не говорим, али се мислим – без Баћушкиног благослова, ни случајно не идем. Долазим код Баћушке за време свеноћне. „Куда си то наумила, нигде те ја не пуштам!“ – „А муж?“ – „Муж, муж!“ Кренули смо да испраћамо Баћушку из цркве, а он приђе вратима, окрете се, подиже на прсте и припрети ми руком: „Лазарјева, да те Бог сачува, никуда не иди!“ А муж никако не престаје да наговара: „Продај све, идемо.“ Тада сам решила да га лично одведем код Баћушке. „Владика Тихон ће, – кажем, – да служи,“ – јер више нисам знала како да га привучем.
Дођосмо у цркву. Види муж да народ прилази Баћушки. Ја му кажем: „Питај га – да идемо у село или не?“ Муж пита: „Благословите да идемо у село.“ – „Ево теби село, – показа Баћушка на мене, – и живи са њом. Куда ћеш ти да идеш са својим старим костима? Ја и ти волимо чајић да попијемо, а тамо, има да се начекаш док те неко позове. А код куће – дошло ти, поставиш самовар и пијеш.“ Тако смо и остали, нигде нисмо ишли.[3]
Решили ја и муж, те гладне године, да пошаљемо децу у село. Пошла сам код Баћушке. „Хоћемо, кажем, – да пошаљемо децу у село, код рођака.“ Баћушкино лице се смрачило: „Молим, у реду, пошаљи,“ – нерадо је благословио Баћушка. Проживела су деца у селу отприлике једну годину. Нису издавали дозволе за те крајеве, тако да нисам могла да их виђам. Пошла сам код Баћушке у стан, у дан његовог Анђела, а он ми одмах рече: „Хајде да се помолимо да их угледаш живе, јер ће ти тешко бити оданде.“
И стварно је било тешко да се вратимо; три ноћи сам преседела на станици са децом, а четврте ноћи, рекоше: воз долази на станицу, може да се креће. Са мном двоје деце, два пуда пшенице,[4] млеко, јаја, и са свим тим треба да се сама изборим. Како сам почела да се пењем у воз, девојчица ми паде под вагон, хоћу да је подигнем , али таква је помрчина да не могу да је нађем; једва сам је некако подигла. Стигли смо у Москву, а ја одмах код Баћушке. Обрадовао нам се, благословио децу.
У гладно време, морао је зет да иде у набавку хлеба. Долазим код Баћушке да се посаветујем: „Благословите зета да иде по хлеб.“ – „Како се зове?“ – „Александар.“ – „Као ташта!“ Почео Баћушка да се моли: „Ух, какав је он, ух какав је! Но, нека иде, даће Бог.“ И заиста, имао је зет тежак карактер; самољубив, упоран, горд, прави ужас.
Дошао Баћушка код мене кући. На рукама ми је била унука Лидушка. Много сам туговала због ње; није волео зет ту моју унуку. Стојим пред Баћушком, гледам њега, гледам њу, а сама горко плачем. „Ти, зашто плачеш?“ – изненадио се Баћушка. – Па како да не плачем, – кажем, – отац је баш никако не воли.“ Баћушка је устао, погладио моју унуку по глави, пољубио је и благословио. Од тада је зет заволео Лидушку, почео да је жали и да се игра са њом; а раније се дешавало да лежи девојчица, а он, као да је неки пањ, ни не примећује је.
Служио једном Баћушка у нашој парохији, у цркви Првомученика архиђакона Стефана. Пошли смо тамо ја, зет и моја старија кћер, да се помолимо. Види моја кћер Баћушку у олтару, па каже: „Идем ја сада кући, да поспремим и припремим сто, а ти зови Баћушку код нас на чај.“ Завршила се служба, излази Баћушка из олтара, а ја – право код њега: „Баћушка, код мене на чај!“ Сагласио се драге воље. „А хоћеш да правиш друштво твом Баћушки?“ – „Хоћу.“ Идем ја тако са Баћушком, а зет позади. Дођосмо до нас. Баћушка ставио руке на леђа и весео, хода по соби. „А ипак ми се свиђа како ти живиш.“ Пописмо чај, после чега ја испратих свог Баћушку до куће. Долазим назад, а зет пита: „Какав је то – Баћушка?“ Објашњавам: „Баћушка – то је мој духовни отац.“ А он каже: „Ишао сам иза вас, и све гледам и дивим се; идете ви, као сви људи, а Баћушка иде по ваздуху и помахује палицом. Гледам и овако и онако – шта је ово? – Баћушка иде по ваздуху и не дотиче се земље.“
Дошла жена из насеља Воробјовије гори, да га замоли за савет. Има ћерку, а просе је двојица момака; један је узима код себе у стан, а други хоће код ње у стан. Мајка је у недоумици шта да ради, шта је боље. Баћушка, пажљиво саслушавши, мирно каже: „Свеједно.“ Жена, мислећи да није схватио у чему је ствар, поново почиње да објашњава све околности и поново добија лаконски одговор: „Свеједно.“ Тада се она, увређена, гунђајући што су је људи обманули у вези Баћушке, враћа кући и, договоривши се са рођацима, удаје ћерку за једног од момака. Међутим, протиче један месец и млада жена умире. Заиста, било је „свеједно“ за кога ће се удати.
Отац Константин Ровински, духовни син Баћушке, предао је молбу Свјатејшему Патријарху за постављење на дужност у парохију. Свјатејши Патријарх је издао решење: „Поставити на прво слободно место настојатеља у неку од најбољих парохија Москве.“ Међутим, када је затим, отац Константин дошао код оца Алексеја и испричао му о овоме, Баћушка се замислио, доста дуго поћутао и, на крају, одлучним гласом рекао: ,А мени је указано, да Ви треба да будете свештеник храма у Иверској заједници. Пођите митрополиту Јевсевију и предајте му нову молбу, да вас поставе тамо.“ Све се брзо средило; отац Константин је добио папир са печатом болнице те заједнице, који су потписали главни лекар и медицински персонал, са молбом да буде постављен на дужност настојатеља цркве у Иверској заједници. Ту је и служио до краја 1922. године.
Отац Константин је много проповедао по туђим парохијама. Једном приликом, идући код Баћушке на исповест, у мислима се укоревао и оштро осуђивао, говорећи: „Идеш на „гостовања“ као неки лицемер, а колико имаш пастирског посла у болници…“ После извесног размишљања, чврсто је решио да се због тога покаје пред Баћушком и да више никуда не иде да проповеда. Само што је ушао у собу оца Алексеја, који се налазио у кревету у полулежећем положају, Баћушка је, брзо трљајући руке, што је код њега био знак доброг расположења, изговорио: „А ви све гостујете, гостујете.“ – „Чврсто сам решио да више не идем у туђе парохије да проповедам!“ Баћушка је, у потпуности, подржао такву одлуку и, тог пута, био посебно предусретљив и љубазан.
Жени оца Константина, Баћушка је заповедио да долази сваке недеље на разговор. Када се није исповедала, често је са њом долазио и отац Константин. Једанпут је замолила мужа да је отпрати. Њему се те вечери, из неког разлога, никако није ишло, дуго се опирао, али је на крају пошао. Само што су ушли код Баћушке, када је овај, пре него што ће да отпоздрави оцу Константину, живо ускликнуо: „Шта! На повоцу су вас довели?“ – „Немојте тако Баћушка, ја увек радо идем код вас, него сам нешто уморан, нисам се осећао добро,“ – збуњено је одговорио отац Константин.
„Да, да, довели су вас на повоцу,“ – поновио је Баћушка, добродушно се осмехујући.
Извесни господин, човек мало верујући, није спречавао своју супругу да иде код баћушке, оца Алексеја, и потражи утеху за свој велики, матерински бол, али се ипак чудио и био у недоумици, шта она у њему налази. Једном је и сам дошао у цркву и, са свим тим мислима неповерења и неразумевања, посматрао како народ узима благослов. Неочекивано, Баћушка се окренуо на његову страну и благословио га речима: „Само вером ћеш се и спасти.“
Једна жена је дошла да упита Баћушку; да ли да се удаје, с обзиром на то, да јој је муж одавно у заробљеништву у Немачкој, после рата 1914. године. Од тада је прошло 9 година, о њему нема никаквих вести, а проси је један, јако добар човек. Уместо одговора, Баћушка је испричао: „Ето, драги моји, какви се случајеви догађају; једна жена ми је дошла и каже: ‘Баћушка, благословите ме за удају, пошто је мој муж много година у заробљеништву и, по свему судећи, није међу живима. А проси ме јако добар човек.’ Нисам јој дао благослов, али се она, ипак, удала. И само што се венчала, после осам – девет дана, долази њен муж из заробљеништва. И тако су два мужа, и жена са њима, дошли да реше проблем и поделе жену – чија је она сада? Ето какве се ствари догађају…“ Тај одговор и прича, су се дешавали пред женом која је питала. Уплашила се и одлучила да сачека са давањем сагласности на брак, а кроз неколико дана, неочекивано се вратио њен муж.
Неком приликом, Баћушка је морао да понови проповед о једном светитељу. Појци су слушали, седећи на поду. Најстарија од њих је шаљиво приметила: „Како је досадно што Баћушка све време говори о једном те истом. Зар нисмо то већ слушали?“ После службе, сви су пошли да узму благослов. Благосиљајући је, Баћушка рече: „Марија, опрости ми молим те, крив сам. Ето, стар сам, почео сам да заборављам и све говорим о једном те истом…“
Бака Лидије Александровне, измучена због нестанка свог унука, брата од тетке Л. А., замолила ју је да посети оца Алексеја. Баћушка је стајао код плаштанице. Прилазећи, упитала је: „Да ли је брат жив, и где је?“ Баћушка је зажмирио, усмеравајући поглед на плаштаницу као да нешто разгледа, а затим тихо и разговетно рекао: „Жив је и ускоро ће да се појави. Молите се за његово здравље.“ После две и по недеље, он се заиста појавио; у моменту док је цела породица пила чај у трпезарији, он је, потпуно неочекивано, ушао. Провео је око два сата у кругу своје породице, затим се поново сакрио и, више од четири године, нису ништа чули о њему.
Једном је сусетки Л. А., која је живела поред ње у истом дворишту, дошла у госте сестра са села. Дотична je имала два сина; Један, са КОЈИМ je живела, имао је велику породицу, а једино богатство му је била једна крава, која је све њих хранила; други је живео у Ростову на Дону, имао је неколико кућа и пекару. Више пута је богати син звао своју мајку код себе. Саблажњена његовим богатством, жена је почела да размишља о одласку. Када ју је Л. А. упитала, на који начин мисли да отпутује, будући да joj син не шаље новац за пут, она је одговорила: „Па, одвешћу кравицу из дворишта мога сина и – одох. Узгред буди речено – она је моја.“
Чувши њену намеру, Л. А. ју је посаветовала да оде до Баћушке да узме благослов. Када му је пришла, он јој, строго и продорно је погледавши у очи, срдито рече: „Хајде, одведи последњу краву твог сиромашног сина и иди код богатог.“ Жена је задрхтала и пала Баћушки пред ноге. Он, пак, видевши њено кајање, рече мало љубазније: „Е тако; мени и теби није много потребно, а треба и на друге да се сажалимо.“ Тако није ни отпутовала.
Седи, једном приликом, Л. А. у својој соби, која се налазила у сутерену Баћушкине куће. Није ни приметила како је Баћушка ушао, брзо изговоривши: ,Лидија, овде је код тебе јако много дима, пази – изгорећеш.“ – „Баћушка, – одговорила је она, – код мене пећ цео дан није ложена, нема ни ватре, ни дима.“ Баћушка приђе плочи на врху пећи, отвори враташца и рече: „Ах, какав велики дим и ватра. Пази добро да не изгориш,“ – и истог момента истрча напоље. Следећег дана је заложила пећ, а дим, на њено изненађење и запрепашћење, није пошао кроз цев, већ је покуљао, заједно са ватром, у собу. Тада је разумела Баћушкино упозорење.
Десило се да је Баћушка био болестан и две недеље није долазио у Цркву. Једне касне вечери, затражио је да позову Л. А. Дошавши у собу, затекла је Баћушку како седи у фотељи, у сивом подраснику. ,Лидија, шта, служба се завршила?“ – „Завршила, Баћушка.“ – „А, да ли је црква закључана?“ – „Закључана, Баћушка.“ – „Морао бих да одем до олтара. Да ли би могла да ми донесеш књижице одатле?“ – „Какве, Баћушке?“ – „Па, моје синодике. Једна жућкаста, и друга – црнкаста.“ – „Где да их нађем, Баћушка?“ – „На дрвеном сточићу, који се налази поред пећи.“ Треба рећи, да се сточић за водоосвећење два пута недељно износио на средину цркве због освећења воде, а затим се склањао у олтар, далеко од пећи. Пошто Баћушка дуго није био у цркви, он није могао да зна где се налази сточић. Када је Л. А. ушла у олтар, видела је да сточић, заиста, не стоји на свом месту, него поред пећи, и да на њему леже две књижице – жута и црна. Пришавши сточићу да узме књижице, приметила је да из пећи куља јак дим, који је већ напунио цео олтар. Отворила је вентилацију и мале прозорчиће, и залила водом два велика угарка у пећи, довела све у ред, затворила опет цркву и понела Баћушки књижице. Док му их је давала, рече: „Ево вам Баћушка ваши синодици.“ А Баћушка, нетремице је посматрајући, одговори тихо: „Остави их.“ На питање где, одговорио је: „Ма, било где.“ Тада је схватила да му књижице уопште нису ни биле потребне, већ да ју је послао да уклони дим из олтара, али није желео да јој то каже директно.
Другом приликом, после уобичајеног, дуготрајног свеноћног бдења, Л. А. се, јако уморна, вратила кући. Изненада, зову је код Баћушке. Са напором се попела горе, размишљајући незадовољно: „Свеноћна је давно завршена, црква закључана. Зашто ли ме то Баћушка зове, овако уморну и тако касно?“ Када је ушла, Баћушка је био у трпезарији, нервозно корачајући по просторији напред – назад. ,Лвдија, јеси ли закључала цркву?“ – „Закључала,“ – одговорила је она. Прошавши још једном тамоамо и погледавши је, поновио је питање: „Да ли је црква закључана?“ Она опет одговори да јесте. Још пар пута прошавши по соби, и као да се не одлучује да каже нешто врло битно и неопходно, Баћушка је поново упитао: „Да ли си добро закључала цркву?“ Л. А. је почела да уверава Баћушку да је лично стајала на степеништу и посматрала како чувар закључава цркву. На њена уверавања, Баћушка је доброћудно одговорио: „Па, дешава се понекад да не погледаш добро. Боље би било, када би узела кључеве и отишла да провериш.“ (Кључеви су били код Баћушке). Ох, како јој се није ишло: „Јел’ то Баћушка искушава моје стрпљење, када сам тако изнемогла, једва стојим на ногама,“ – размишљала је она.
Дошавши до цркве, упалила је светло и са ужасом приметила, да тешки, велики катанац виси растављен. Дрхтавим рукама је убацила кључ. Кључаоница је била затворена. Ту је она схватила, да је црквењак, не закључавши како треба катанац, окренуо кључ и цркву оставио незакључану. Када је донела кључеве, Баћушка је, трљајући руке, казао: „Но и слава Богу, сада је све у реду.“
Намеравајући да приложи Баћушки новац за молитве, једна жена се премишљала – колико да да? Ако да много – биће јој жао, а ако да мало – биће јој непријатно; по свој прилици, решила је да приложи нешто већу суму. Пружила је Баћушки цедуљу са сребрним монетама. Баћушка је примио цедуљу и, наглим покретом који је изражавао антипатију, одгурнуо новац, који се расуо на све стране.
Једног петка, после литургије, Баћушки су пришле две девојке обучене у црно, са молбом да им да благослов за монашење. Једну је радо благословио и дао јој велику просфору, а другој је рекао: „А ти се врати кући, тамо си потребна, не дајем ти благослов за манастир.“ Девојка је отишла, сметена и разочарана. Они што су били около, радознало су је упитали са ким, и у каквим условима живи. Девојка је одговорила да живи са старом, болесном мамом, која не жели ни да чује о њеном одласку у манастир, јер би остала сасвим сама.
После једног молебана у среду, пришла је Баћушки жена, пала му пред ноге и, јецајући, почела да виче: „Баћушка, помозите, Баћушка, спасите! Не могу више да живим на свету; последњег сина су ми убили у рату,“ – и кренула да удара главом о свећњак, који се налазио поред светитеља Никблаја. Пришавши, Баћушка јој се обратио следећим речима: „Шта то радиш, зар сме тако да се очајава? Ево га наш велики заступник и молитвеник пред Господом.“ И помажући јој да устане, одмах је почео молебан светитељу Николају, и затим јој рекао: „Уради три метанија. Немаш кад да стојиш на молебану. Ја ћу већ да се помолим за тебе сам. А ти крени што пре кући, тамо те чека велика радост.“ Жена је, охрабрена Баћушкиним речима, отрчала кући.
Следећег дана, за време литургије у параклису светог Николе, коју је Баћушка служио сам, бучно и брзо је утрчала јучерашња посетитељка – ојађена жена. Желела је што пре да види Баћушку, понављајући, узбуђеним гласом једно те исто: „А где је Баћушка?“ Испричала је како је, дошавши јуче кући, нашла на столу телеграм од сина, у коме је писало, да одмах дође на железничку станицу, да га сачека. „Ево, иде и он,“ – показала је на младића који је управо улазио. Баћушку су позвали из олтара. Жена је са ридањем пала пред његове ноге, молећи га да одслужи молебан захвалности.
За време Великог поста, после молебана, прилази Баћушки жена: „Баћушка, помозите, невоље су ме скроз притегле. Не стижем ни пет да испратим, већ девет иду у сусрет.“ Баћушка је продорно погледа у лице и запита: „А, колико има да се ниси причешћивала?“ Не очекујући такво питање, жена се збунила и конфузно одговорила: „Па, ево, недавно, Баћушка, недавно сам се причестила…“ – „А колико недавно?“ – поновио је питање Баћушка, – Има већ годиница четири?“ – „Ма не, Баћушка, само сам прошлу годину пропустила, а претпрошле сам била болесна.“ – „А пре те, била си на селу? Ето, то ти је – цигло четири године.“ Схвативши да је Баћушки познат сав њен живот, клекла је пред њим на колена, молећи опроштај. „А зашто мене молиш? Моли Бога, кога си заборавила. Зато те невоље и салећу.“
Једна проста жена по имену Федора, сироче од раног детињства, која је претрпела много мука у свом животу, дошла је у Москву и запослила се као технички службеник у школи. Сазнавши за Баћушку, посетила га је, везала се за њега свом душом и, од тада, обраћала му се у свакој невољи.
У њеним простодушним казивањима, живо је осликана њена личност, као и сам баћушка, отац Алексеј.
„Душом сам се настанила око драгог Баћушке, оца Алексеја. Као светло сунце просијао је он у мом животу; окице му јасне, па радосне – отпрве ме је привукао себи. Много чудесног сам се ја нагледала од њега и ни од кога такву нежност имала, као од Баћушке драгог. А дошла сам му немоћна, са болестима; колико сам јада преживела и суза пролила… Не једном се дешавало да су ме као коров одбацивали. А њему, бивало је, идеш као свом, сву ту жалост му снесеш, а он утеши, па пригрли, као отац рођени, а од њега, после, као на крилима летиш.
Када сам први пут дошла код њега, једва сам се држала на ногама; три болести одједном сам имала. Дошла сам на прву исповест, а он ме пита: ‘Како се зовеш?’ – ‘Баћушка драги, Федора.’ Отиде Баћушка у олтар и дуго га нема. Долази и опет понавља: ‘И, како се зовеш?’ – Федора, Баћушка драги. Покрио ми је главу епитрахиљем, и све ме по глави милује (а глава ми није била здрава), па успут говори: ‘Какво лепо име имаш.’ – ‘Баћушка драги, све сам се у манастир спремала, а никако да одем.’ – ‘Но, Федора, ја и ти смо.болесни, ми ћемо имати свој манастир.’ ‘Баћушка драги, па шта да радим, да се лечим?’ ‘Чешће се причешћуј.’ И заиста, почела сам да долазим код Баћушке, да се причешћујем и да се опорављам.“
Буде тако, да се сва изнутра тресем; неко ми нешто каже, а ја не могу да истрпим, а Баћушка ће мени: „Е, Федоро, ти си раздражљива.“ Посвађам се са својом познаницом, дођем код Баћушке на исповест,а он све моје грехе претресе, па каже: „Не треба да се свађаш, ја и ти нисмо за то предодређени; ми треба да будемо благовесници. А судија је свима – Бог.“ – „Баћушка драги, па она мени говори ружне ствари, а ја сам болесна.“ – „Знам Федоро, ја и ти смо болесни, врло болесни, а има и болеснијих од нас.“
Хоћу, тако, да му се пожалим: „Баћушка драги, како се тешко живи.“ – „Уу, Федоро, нико не живи боље од нас, од нас су све патње узете, а код других има невоља, невоља…“ – „Баћушка драги, тако је много посла.“ – „Ето, ти си млада, па „тако је много посла“, а ја сам стар, радим и не жалим се.“ А дешавало се, само ти се појави помисао – што се то Баћушка тако дуго бави другима, а он теби: „Речју, делом, помишљу…“ Сигурно сам ја та велика грешница. А он се окрене, насмеје се, па каже: „Ево је, иде, велика грешница, моја Федора.“
Родила ми рођака сина, а остала невенчана. Ја Баћушки препричавам: „Баћушка драги, ето шта се десило мојој рођаци. А ја њу овако саветујем: „Дај дете њему, кад неће да те узме.“ Насмеја се Баћушка: „Тетка си ти, тетка, а савет ти није теткин. Биће ипак, да она није мачка, него мајка детету. Него боље иди и убеди га.“
Дешавало се да се моји службеници накостреше јер идем код Баћушке: „Шта трчиш, земљу табаш? Тек ћеш ти за њу да одговараш.“ А ја дођем код њега: „Баћушка драги, биће да ја немам никаквих добрих дела.“ А он се засмеје, па каже: „Каква сад добра дела? Живиш од свог рада, тако и настави. Ђаво те смућује. Нетрпељива си, па зато они и устају против тебе. А ти трпи и ћути.“
Умрла моја снаха, а остале код ње неке моје стварчице. Пошла сам по њих у село, а братанац ме ни до сандука не пушта. Свађала се ја са њим, свађала, на крају сам отишла без ичега. Прошла је година дана од тада, а ја питам Баћушку: „Идем на одмор. Дајете ли ми благослов за село?“ – „Шта је Федоро, опет идеш да се свађаш?“ А ја му о свему томе ни Једну Једину реч нисам казала, сам је дознао за све моје поступке.
Кумче ми је водио распустан живот. Решио он тако, да иде у село и дошао код мене по паре. Нисам имала много да му дам. А он: „Сад идем да легнем под кола.“ Како ме је уплашио. Отрчала сам код свог Баћушке. „Баћушка драги, кумче ми пошло да легне под кола.“ – „Федоро, ништа он неће да уради, само те плаши. Како се оно зове?“
Шаље ми он писмо из села: „Пошаљи ми кумо паре, хоћу да се женим.“ А ја се, онако у себи, мислим: Нек’ прво заради, па нека се жени.“ Долазим код Баћушке, а он све те моје мисли што сам их имала у глави, препричава: „Ти му, – вели, – напиши да прво заради, па нека се жени.“
Током гладних година после револуције: „Кренули у нашој школи, где сам радила као чуварка, да отпуштају, па дођоше и до мене. А ја – Баћушки: „Све отпуштају. Шта ћу, да тражим други посао?“ – „Помолићу се Федоро, и наћи ће се мали послић за тебе. А ја опет, неком приликом, код њега, а он мени: „Живи, живи Федора, чекај, још ћеш и пензију да добијаш“.[5] Тако сам, његовим молитвама, и задржала посао. Разболела се код нас у школи куварица, а мене послали на њено место. „Баћушка драги, – кажем ја њему, – сад немам времена да идем у цркву.“ – „Па, Федоро, сад је највећа срећа бити куварица. То је теби – привремено.“ И заиста, нисам дуго била на тој дужности, сменили су ме.
Умрла ми снаха. Остало троје сиротана. Старији син се оженио, отишао у всјску, а жену оставио заједно са децом. И тако, они мени пипгу: „Тетка, узми нас код себе, много гладујемо.“ А код нас је тада била школска трпезарија, децу су хранили тако, да је свега било у изобиљу. А ја сам овако размишљала: „Што да их не узмем? Има чиме да их нахраним.“ Пошла сам код Баћушке. „Баћушка драги, братанци хоће код мене.“ – „Боже сачувај, Федора, не узимај их. Упашће у лоше друштво и тебе ће да упропасте.“ – „Али Баћушка, они гладују.“ – „Кажем ти Федоро, не узимај их. Што да се не приме сиротани? И што се не би васпитавали? Боље је узети сирочиће него градити манастир. Али само ово двоје не дирај.“ И ништа. Те године је девојчица умрла, а следеће је и дечак умро.
Стигла ми рођака са села и каже: „Тетка, ми хоћемо да отпутујемо због глади. Отац је, – каже, пошао испред нас, да потражи где ћемо да живимо.“ А ја њој: „Хајдемо, код Баћушке ћу ја тебе да одведем.“ А Баћушка: „Куда ћете ви да идете? Тамо већ влада полуглад, а потом ће бити и сасвим глад. Ко од глади бежи, тај ће од глади да умре, ко од помора бежи, тај ће од помора да умре. Не мичите се с места.“ И заиста је тачна била реч драгог Баћушке: ко је од нас отишао, тај је и умро.“
Извесни Михаил Данилович, човек великог ума, тражећи свој духовни пут, као и разрешење својих унутрашњих дилема, решио је да се обрати оцу Павлу Флоренском, који је, тако му се чинило, као неко ко поседује изванредно снажан и широк ум, могао да пружи исцрпне одговоре на сва питања. Међутим, отац Павел га је одбио и једноставно му препоручио оца Алексеја, изјавивши, да отац Алексеј Мечов једини може да му пружи задовољавајуће одговоре.
У то време, у Москви је била глад. М. Д. је ишао баћушки, оцу Алексеју, са осећањем дубоке, побожне задивљености: „Какав може бити тај, кога препоручује чак и отац Павел Флоренски?“ Довели су га у Баћушкину собу и замолили да сачека. Баћушка је био нечим заузет. Оставши сам, М. Д. је осмотрио собу. На прозорској дасци, упала му је у очи мала тегла са пекмезом. На теглици је била залепљена цедуља: „Драгом Баћушки.“ Пролетела је мрачна мисао: „Охо… попић добро живи, када у гладно време има пекмез.“ И у тренутку је нестало сво његово поверење према Баћушки. „Исти је, значи, као и сви.“ У том тренутку, муњевито је у собу ушао Баћушка: „Тако значи, – рече он уз благи осмех – овом старцу не треба веровати, зато што једе пекмез.’ – „Тим речима, он као да је захватио све моје сумње и неповерење и избацио их кроз прозор, тако сам се добро и лако осетио.“ М. Д. је постао предани духовни син Баћушке.
Непосредно пре познанства са Баћушком, Михаилу Даниловичу је умрла супруга; као неко ко је, пре свега, живео умом, он је често бивао подвргнут плимама сумњи и колебања. Једном (то се десило последње године Баћушкиног живота), седећи поред његове постеље у којој је, у полулежећем положају, примао посетиоце, М. Д. је упитао следеће: „Ма, постоји ли уопште загробни живот?“ Не доказујући ништа, Баћушка је приметио: „Причекај, ево, ускоро ћу да умрем… 40 дана ми, наравно, неће бити до тога… А затим ћу да поразговарам о теби са твојом Марусјом.“ Од оваквих речи, реалност загробног живота му се показала са таквом снагом, да су му по леђима прошли жмарци.
Баћушкина спољашња једноставност и природност, апсолутно су скривали величанственост његовог духа, који је поседовао једно од ретких својстава – дубоко смирење. „Када се сетиш оца Алексеја, онда се у успоменама појављује не само он лично, него и онај благодатни тренутак, који си проживео захваљујући сусрету са њим. Баћушка – то је цео доживљај и сазнање, да се некад, неко, искрено сажалио над тобом, пригрлио те, заволео, чак и више од тога; са Баћушком си осетио Творца, постао Му ближи. На тај начин, оца Алексеја доживљавамо као степеницу прислоњену уз наше срце, да бисмо се приближили Самоме Богу. А може ли се речима описати радост Богоопштења? Такву радост нам је давао Баћушка.“
„Сада је он, у гробу, недоступан нашем погледу, у ствари, недоступан само телом, духом пак, винуо се ка Горњем Јерусалиму, да нас опет тамо дочека на тешким путевима загробних митарстава,[6] и са истом љубављу, сажаљењем и нежношћу, пође са нама до престола Господњег, откупљујући својим молитвама наше грехе.“[7]
Баћушка, рођени, оче Алексеје, вечнаја тебје памјат.
 
Вjepe и надјежде, и љубви, и кротости, и чистоте, и свјашеническом достојинстве благочестно пожил јеси, приснопамјатње, тјемже тја Превечни Бог, Јемуже и работал јеси, Сам вчинит дух твој e мјесте свјетле и красње, идеже праведнији упокојевајутсја и получиши на суде Христове оставленије и вeлију милост.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Старешини храма Никола у Клену, московском старцу у свету, два месеца до његове смрти, дошао је у посету непознати господин, који се позвао на препоруку своје тетке, добро знаној оцу Алексеју, и замолио да га прими. Тај господин је намеравао да, законским путем, са својом породицом напусти Москву и отпутује у свој завичај, који је, у међувремену, постао територија друге државе. Дошао је да замоли благослов оца Алексеја за тај корак. Отац Алексеј му је драге воље дао благослов и, сасвим неочекивано, оштро му рекао: „Не умишљајте да је ваша мисија да спасавате Русију. То уопште није ваша дужност. У своје време, Бог ће послати потребне људе, који ће ту мисију да обаве и униште бољшевике онако, као што вихор обара високу шуму.“ (Сурски И. К., Отац Јован Кронштатски, ИМКА Прес, 1979, том 1, ст. 196).
  2. Василије Петров – овакво називање по оцу, било је обичај у Русији у прошлости. Средином 19.века, племство (а они су из давнина носили и презиме свог рода) прешло је на савремени форму отчества – Иванович, Михајловна. Прост свет је задржао стару форму и у двадесетом веку, чак и после добијених презимена.
  3. А. И. Лазарјева то није поменула у својим успоменама, али је у поновљеном разговору испричала, како је отац Алексеј, не дајући им благослов да иду у село, говорио, да ће тамо живот бити лош, а да ће у Москви све да расте и из камења.
  4. стара мера за тежину, једнака 16,38 кг, прим. прев.
  5. Умрла је као пензионер у тој школи.
  6. митарства – бук. места тескобе, царина. Мучење душе по одлучењу од тела од стране злих духова поднебесја, на путу од земље ка Небеском царству. Прим. прев.
  7. Епископ Арсеније Жадановски.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *