NASLOVNA » Ava Justin, BIBLIOTEKA » ŽITIJA SVETIH ZA AVGUST

ŽITIJA SVETIH ZA AVGUST

 

ŽITIJA SVETIH
 
4. AVGUST
 
SPOMEN SVETIH
SEDAM MLADIĆA EFESKIH:
MAKSIMILIJANA, JAMVLIHA, MARTINIJANA, DIONISŠA,
ANTONINA, JOVANA (KONSTANTINA) i EKSAKUSTODIJANA
 
U dane neznabožnog cara rimskog Dekija[1] crkva Hristova beše gonjena, i mnoge sluge Hristove: prezviteri, klirici i drugi verni, bojeći se ljutog mučitelja, krijahu se gde je ko mogao. Kada Dekije, strahovito kivan na hrišćane, doputova iz Kartagene[2] u Efes[3], on izdade naređenje da se svi žitelji iz okoline saberu radi prinošenja žrtava idolima. Zaluđen gordošću, car postavi usred grada idole, načinivši pred njima žrtvenike, i naredi da zajedno s njim najpre starešine gradske prinesu žrtve bogovima. Pri ovom svenarodnom prazničnom žrtvoprinošenju zemlja se natapaše krvlju klanih životinja i vazduh se ispunjavaše dimom i smradom žrtava. Trećega dana car izdade naređenje da se pokupe svi hrišćani i prisile na prinošenje žrtava idolima. Tada stadoše tražiti hrišćane svuda: izvlačahu ih iz domova i peštera, i u gomilama s porugom dovođahu na trg gde je sabrani narod prinosio žrtve idolima. Neki od hrišćana koji behu strašljivi i slabodušni, bojeći se muka, otpadahu od vere i na očigled sviju poklanjahu se idolima. Drugi pak hrišćani, gledajući to ili slušajući o tome, tugovahu dušom oplakujući otpale od Hrista i pale u idolopoklonstvo. A oni koji behu jaki u veri i hrabri, oni neustrašivo iđahu na sve muke, i junački polagahu duše svoje za Gospoda svog umirući od raznovrsnih mučenja. Mučenih beše tako ogromno mnoštvo, da je iz njihovih rastrzanih i kidanih tela krv tekla kao voda i natapala zemlju. Tela mučenika ili bacahu kao đubre pored puteva ili vešahu po gradskim bedemima unaokolo, a glave im na kolje nabijahu i pred kapijama gradskim postavljahu. Vrane, kobci i druge mesožderne ptice sletahu na gradske bedeme i jeđahu tela mučenika. I velika žalost razdiraše potajne i krijuće se hrišćane što ne mogahu uzeti i pogrepsti tela braće svoje koja ptice jeđahu. I podižući ruke svoje k nebu, oni ridahu i moljahu se Gospodu da izbavi Crkvu Svoju od takvog mučenja.
U to vreme behu u Efesu sedam mladića, sinovi uglednih starešina gradskih, i služahu u vojsci kao oficiri; imena im behu: Maksimilijan, Jamvlih, Martinijan, Jovan (Konstantin), Dionisije, Eksakustodijan i Antonin. Iako behu deca raznih roditelja, oni behu jednodušni u veri i ljubavi Hristovoj, i zajedno se moljahu i pošćahu, saraspinjući se Hristu umrtvljivanjem tela svojih i strogim čuvanjem devstva. Posmatrajući svaki dan zlostavljanje i svirepa ubijanja hrišćana, njima se srce kidaše, i oni uzdisahu i plakahu. Kada neznabošci zajedno sa carem odlažahu da prinose žrtve, sveti mladići se sklanjahu od ljih, odlažahu u hrišćansku crkvu, bacahu se na zemlju pred Gospodom, i posipajući prašinom glave svoje moljahu se s ridanjem. To primetiše neki motritelji, jer u to vreme svaki je motrio na drugoga kakvom se bogu moli, i predavao je na smrt brat brata, otac sina, sin oca, i niko nije skrivao bližnjeg svog ako bi primetio da se moli Hristu. Ti motritelji odoše k caru i rekoše: Care, živi vavek! Ti pozivaš izdaleka hrišćane i privolevaš ih da prinose žrtve, Međutim oni što su oko trebe potcenjuju tvoju carsku vlast, ne slušaju tvoja naređenja i ismevaju ih, a drže se hrišćanske vere.
Razgnevivši se, car upita ko se to protivi njegovim naređenjima. Potkazivači rekoše: Sin upravitelja grada Maksimilijan i šest drugih mladića, sinovi boljara efeskih; svi oni već imaju oficirske činove u vojsci. – Car odmah naredi da ih uhvate, okuju u lance i dovedu k njemu. Sveti mladići biše brzo dovedeni pred cara još sa suzama u očima i sa prahom na glavama. Pogledavši na njih, mučitelj im reče: Zašto se vi ne javiste zajedno s nama o prazniku u čast bogova, kojima se klanja sva vaseljena? Hajde sada prinesite bogovima dužnu žrtvu, kao što i drugi prinesoše. – Sveti Maksimilijan odgovori: Mi ispovedamo Jednog Boga i Cara Nebeskog, čije je slave puno nebo i zemlja, i Njemu svaki čas prinosimo duhovnu žrtvu vere i molitve, a idolima vašim, da ne bismo oskvrnili duše svoje, nećemo prineti žrtve koje se sastoje iz spaljivanja životinja, praćenog smradom i dimom.
Kada ču ovakav odgovor, car naredi da im se oduzmu vojnički pojasi, ti znaci njihovog visokog položaja, rekavši da su oni nedostojni da budu među carskim vojnicima, pošto se ne pokoravaju ni bogovima ni caru. No ipak, posmatrajući njihovu lepotu i mladost, car se sažali na njih i reče: Bilo bi nepravedno takvu mladost odmah pogubiti mukama, stoga evo, divni mladići, dajem vam vreme za razmišljanje, da biste, urazumivši se, prineli bogovima žrtve, i ostali u životu. – Rekavši to, car naredi da im skinu lance, pa ih pusti na slobodu do određenog vremena, a sam otputova u drugi grad, sa namerom da se ponova vrati u Efes.
Dobijeno slobodno vreme sveti mladići upotrebljavahu na činjenje dobrih dela vere svoje: uzimajući zlato i srebro iz domova roditelja svojih oni ga tajno i javno razdavahu siromasima. Zatim se posavetovaše između sebe, govoreći: Udaljimo se na neko vreme iz grada, dok se car ne vrati, i ućimo u onu veliku pećinu što se nalazi u gori na istoku od grada, i tamo u tišini pomolimo se usrdno Bogu, da nas ukrepi u ispovedanju presvetog imena Svog, da bismo neustrašivo predstali mučitelju i junački podnevši muke dobili od Gospoda našeg Isusa lrista neuvenljivi venac slave, pripravljen vernim slugama Njegovim.
Dogovorivši se tako, oni poneše sa sobom onoliko srebrnika koliko im beše potrebno da se mogu prehraniti nekoliko dana, pa krenuše k istočnoj gori, zvanoj Ohlon. Došavši tamo oni uđoše u tamošnju pećinu i provedoše u njoj dosta dana, neprestano slaveći Boga i moleći se za spasenje svojih duša. Odlaženje u grad radi nabavke potrebnoga beše povereno svetom Jamvlihu, kao najmlađem. A sveti Jamvlih, mladić veoma razuman, odlazeći u grad, menjaše svoje odelo i oblačaše se u dronjke, da ga ne bi poznali. Od ponesenog pak novca on jedan deo razdavaše siromasima, a sa ostalim kupovaše hranu. Pri jednom takvom dolaženju svom u grad sveti Jamvlih, skrivajući svoje ime, raspitivaše se da li će se car skoro vratiti u grad. Nakon dosta dana, kada sveti Jamvlih prerušen kao prosjak dođe u grad, sam vide dolazak cara koji se vraćao s puta i ču za njegovo objavljeno u gradu naređenje, da svi gradonačelnici i vojenačelnici budu idućeg dana spremni za prinošenje žrtava bogovima. Tako veliki revnitelj beše car u služenju idolima. Osim toga Jamvlih ču da je car naredio da pronađu i njih sedmoricu mladića, puštenih privremeno na slobodu, da bi i oni sa ostalim građanima prineli žrtvu idolima na njegove oči. Silno uplašen, Jamvlih žurno ode k braći u pećinu, noseći malo hleba. I ispriča im sve što vide i ču, a kaza im i to da i njih traže radi prinošenja žrtava.
Čuvši to, sve ih spopade strah, pa pavši ničice na zemlju oni se s plačem i jecanjem pomoliše Bogu, poveravajući sebe Njegovoj pomoći i milosrđu. Ustavši s molitve Jamvlih spremi trpezu, postavivši ono malo donesenog hleba; a sunce već zalažaše i suton nailažaše; posedavši, sveti mladići se potkrepiše hranom, očekujući predstojeća mučenja. I razgovarahu među sobom, tešeći i sokoleći jedan drugoga na junačko stradanje za Hrista. I dok im tako bogohvalne reči behu u ustima, oni zadremaše, jer od tuge srca oči im behu otežale. A milostivi i čovekoljubivi Bog, promišljajući uvek o Crkvi Svojoj i brinući se o slugama Svojim, naredi ovoj sedmorici svetih mladića da zaspe divnim i neobičnim snom, jer je želeo da u budućnosti učini preko njih preslavno čudo i uveri one koji sumnjaju u vaskrsenje mrtvih. Sveti dakle zaspaše snom smrtnih: duše njihove čuvahu se u ruci Božjoj, a tela njihova kao zaspala ležahu u pećini netljena i neizmenljiva.
Sutradan car naredi da traže sedam visokorodnih mladića; i pošto ih ne pronađoše on reče velmožama: Žalim te mladiće, jer su plemenitog roda i vrsni lepotom. Držim da su oni, bojeći se našeg gneva, pobegli nekuda i kriju se; ali naša carska dobrota gotova je da poštedi one koji se kao pokajnici opet obrate bogovima našim. – Na to velmože odgovoriše caru: Nemoj se, care, žalostiti zbog tih mladića, jer čusmo da se oni ne samo ne pokajaše nego još gori hulitelji bogova postadoše, i razdavši siromasima po gradskim ulicama mnogo zlata i srebra oni iščezoše bez traga. Ako pristaješ, mogu se njihovi roditelji dozvati i mukama primorati da kažu gde im se sinovi nalaze.
Car odmah naredi da se pozovu njihovi roditelji, i reče im: Kažite mi pravo, gde su vaši sinovi, ružitelji moga carstva? Inače, narediću da umesto njih pogube vas, pošto im vi dadoste zlato i srebro i odaslaste ih nekuda, da se ne bi javili pred lice naše. – Roditelji odgovriše: Molimo tvoju dobrotu, care, saslušaj nas bez gnjeva. Mi nismo protivnici tvoga carstva, ne narušavamo tvoja naređenja, i ne prestajemo prinositi žrtve bogovima. Zašto nam onda pretiš smrću? A ako se sinovi naši pokvariše, mi ih nismo tome naučili, niti smo im davali zlata i srebra; oni ga sami krišom uzeše, razdadoše sirotinji, pa pobegoše i sakriše se, kako čujemo, u onoj velikoj pećini na gori Ohlon. Već je prošlo mnogo dana, a oni se ne vraćaju; i mi ne znamo jesu li živi tamo, ili su pomrli.
Saslušavši roditelje, car ih otpusti, pa naredi da se ulaz u tu pećinu zazida velikim kamenjem, govoreći: Pošto se ne pokajaše, i ne obratiše se k bogovima, i ne javiše se meni, onda neka više ne ugledaju lica čovečijeg, nego neka u tami pećinskoj pomru od gladi i žeđi. – Car i žitelji Efesa držahu da su mladići još živi, ne znajući da sveti mladići već behu usnuli u Gospodu. Pri zazidavanju pećine, dva carska komornika, Teodor i Rufin, potajni hrišćani, opisaše na dvema olovnim pločama stradanje ovih sedam svetih mladića, zabeleživši i njihova imena, položiše ploče u kovčežić od bakra, zapečatiše ga, i uzidaše među kamenjem u zazidanom ulazu pećine. Pri tome ovi dvorjani govorahu među sobom: Ako Gospod poseti sluge Svoje pre drugog dolaska Svog, i pećina bude otvorena, i tela svetih budu nađena, onda će iz ovog opisa našeg doznati njihova imena i dela, i razumeće da su ova tela – tela mučenika, koji u zazidanoj pećini umreše zbog ispovedanja Hrista. – Tako bi pećina zazidana, i usto pečatima utvrđena.
Ubrzo posle toga umre neznabožni car Dekije. Posle njega izređaše se mnogi drugi neznabožni carevi, koji su takođe gonili Crkvu Božju, i pomreše. Tek sa Konstantinom Velikim[4] nastupi vreme hrišćanskih careva. U dane blagočestivog cara Teodosija Mlađeg[5], kada već beše prošlo dosta vremena od smrti Konstantina Velikog, pojaviše se jeretici koji odricahu vaskrsenje mrtvih, mada je sam Gospod Hristos predao Crkvi Svojoj učenje o nesumnjivom vaskrsenju mrtvih. Međutim mnogi posumnjaše u to, ne samo mirjani nego čak i neki episkopi, i padoše u tu jeres. I nastade gonjenje na pravoslavne od strane Dvorskih velikaša i episkopa, koji behu zalutali s pravoga puta, među kojima predvodnik svega zla bejaše episkop eginski Teodor. Neki od tih jeretika govorahu da posle smrti nema nikakve nagrade, jer zajedno sa telima umiru i duše, i oboje se uništava. Drugi pak tvrđahu da će samo tela u grobu istruleti i propasti, a duše će imati svoju nagradu bez istrulelih tela; i govorahu: Kako mogu nakan čitavih tisućleta oživiti i ustati ona tela, kada od njih nema već ni praha?
Tako umovahu bedni jeretici, zaboravljajući reči Hristove u Evanđelju: Mrtvi će čuti glas Sina Božjega, i čuvši oživeti (Jn. 5, 25), i reči iz knjiga proroka Danila: Mnogo onih koji spavaju u prahu zemaljskom probudiće se, jedni na život večni a drugi na sramotu i prekor večni (Dan. 12, 2), i reči koje govori Bog preko proroka Jezekilja: Evo, ja ću otvoriti grobove vaše, i izvešću vas iz grobova vaših, ljudi moji (Jezek. 37, 12). Ne opominjući se ovog učenja Svetoga Pisma, jeretici stvarahu silne pometnje u Crkvi Božjoj. Videći to, cara Teodosija razdiraše ogromna tuga, i on se usrdno moljaše Bogu u postu i mnogim suzama, da sam On, Tvorac svega, izbavi od pagubne jeresi Crkvu Svoju. I milosrdni Gospod, ne želeći da ko od prave vere zaluta i propadne, usliši molitvu carevu i suzna jecanja mnogih vernih i javno otkri svima tajnu očekivanog vaskrsenja mrtvih i večnoga života. I to otkri na sledeći način. Neki čovek po imenu Adolije, vlasnik gore Ohlon, u kojoj beše zazidana pećina sa spavajućim mladićima, namisli da na jednom slobodnom prostoru načini tor za ovce. Pri pravljenju tora sluge Adolijeve uzimahu kamenje kojim beše zazidan ulaz u pećinu, i ni slutili nisu da se tu nalazi pećina. Odvaljujući kamenje i odnoseći ga na mesto gde su pravili tor, oni načiniše na ulazu pećine rupu, kroz koju se mogao provući čovek. U to vreme Gospod naš Isus Hristos, koji vlada životom i smrću, koji nekada vaskrse četvorodnevnog Lazara (Jn. 11, 1-45), ožive i sedam svetih mladića koji već mnogo godina spavahu,[6] i po Njegovom Božanskom naređenju ti sveti mučenici vaskrsnuše, kao probudivši se od sna. Ustavši oni najpre uznesoše jutarnje slavoslovlje Bogu, zatim se, po običaju, pozdraviše među sobom, držeći da su se probudili od običnog noćnog sna, jer im ništa nije ukazivalo na to da su se probudili od smrti: odelo na njima beše sasvim celo, tela im se ni najmanje ne behu izmenila, krasila ih je kao i ranije mladost, zdravlje i lepota, i po svemu behu takvi kao da su sinoć zaspali, a jutros od sna ustali. Stupivši u razgovor među sobom, oni sa tugom govorahu o nasilničkom služenju idolima i o gonjenju na hrišćane, i o tome kako ih Dekije traži da ih muči. Obrativši se Jamvlihu, oni ga zamoliše da im ponovo ispriča šta je juče čuo u gradu. Sveti Jamvlih im odgovori: Što vam rekoh juče, to ću vam reći i danas: car je naredio svima građanima da u današnji dan budu gotovi za prinošenje žrtava, i u isto vreme izdao naređenje da i nas traže, da bismo se zajedno sa svima poklonili idolima na oči njegove, a ako to ne uradimo, onda će nas staviti na muke.
Tada sveti Maksimilijan reče svima: Braćo, hajdemo da se neustrašivo javimo Dekiju; dokle ćemo ovde sedeti kao plašljivci? Iziđimo, i neustrašivo pred carem zemnim ispovedimo Cara Nebesnog, istinitog Boga, Gospodina našeg Isusa Hrista, i u slavu Njegovu prolijmo i samu krv svoju, položimo i duše svoje za Njega. Nemojmo se uplašiti smrtonosnog mučitelja i privremenih muka! nemojmo otpasti od večnog života koji očekujemo po veri u Hrista Isusa! Ti pak, brate Jamvliše, postaraj se da nam spremiš hranu za uobičajeni obrok: uzmi srebrnik i idi u grad, pa nam kupi hleba više nego juče, jer si juče doneo malo, te smo sada gladni; doznaj šta je naredio Dekije odnosno nas, pa se brzo vraćaj, da se potkrepimo hranom, i onda dobrovoljno izađemo odavde i predamo sebe na muke za Gospoda našeg.
Sveti Jamvlih uze srebrnik i krenu u grad vrlo rano, u praskozorje. Izlazeći iz pećine, sveti Jamvlih se začudi videći na ulazu kamenje i pomisli u sebi: šta ovo znači, kada su položeni? u jučerašnji dan ih ne beše tu. – Spustivši se s gore, on iđaše sa strahom, bojeći se da uđe u grad, gde ga mogu prepoznati i odvesti k caru. No približivši se gradskoj kapiji, on na svoje zaprepašćenje ugleda na njoj divan časni krst. I kud god je očima pogledao, on je na svoje iznenađenje svuda video druge graćevine, druge kuće, druge zidove. Sveti Jamvlih onda ode ka drugoj kapiji gradskoj, no i tamo ugleda na zidu izobraženje krsta, i beše u nedoumici. Onda on obiće sve kapije gradske, pa videvši svuda svete krstove, on bi kao van sebe. Zatim se ponovo vrati k prvoj kapiji, i mišljaše u sebi: šta ovo znači? juče nigde ne beše izobraženja časnoga krsta, sem onih koje potajno čuvahu vernici, a sada se javno nalaze na kapijama i zidovima grada; da li ih ja stvarno vidim, ili mi se priviđa? da ne sanjam ja? – Zatim, ohrabrivši se Duhom, on uđe u grad. I prošavši malo, on ču gde se mnogi kunu imenom Hristovim. Njega spopade užas, i on razmišljaše u sebi: juče se niko ne usuđivaše da javno izgovori ime Hristovo, a sada tolika usta proslavljaju Hrista; po svoj prilici ovo nije Efes već neki drugi grad, jer su i sve zgrade drugačije, a i ljudi drugačije odeveni. – Pošavši malo dalje, sveti Jamvlih upita jednoga čoveka: Kako se zove ovaj grad? – Efes, odgovori ovaj. Ali, sveti Jamvlih mu ne poverova, nego i dalje mišljaše u sebi: nema sumnje ja sam zalutao u neki drugi grad; treba da kupim hleba i brzo izađem iz ovog grada, da ne bih potpuno zalutao. – Onda priđe prodavcu hleba, izvadi srebrnik i dade mu da ovaj uzme koliko treba za hleba i da mu vrati kusur. Srebrnik beše vrlo velik i imađaše na sebi lik i natpis davnašnjih careva. Hleboprodavac uze srebrnik i pokaza ga drugome, ovaj ga pokaza trećem i četvrtom: utom priđoše i drugi što behu tamo; i svi ga razgledahu i čuđahu se njegovoj starini; pogledajući pak na svetog Jamvliha oni šaputahu među sobom: Sigurno je ovaj mladić našao neko blago od davnih vremena sakriveno.
Primetivši ih kako se sašaptavaju, sveti Jamvlih se uplaši, držeći da su ga poznali pa se dogovaraju da ga uhvate i predadu caru Dekiju, i reče im: Molim vas, uzmite sebi srebrnik, ja neću nikakav kusur. – No oni uhvatiše svetog Jamvliha i zadržaše ga, govoreći: Kaži nam odakle si i kako si pronašao blago drevnih careva; odvoji nam jedan deo toga blaga, da te ne prokažemo; a ako ne pristaješ na to, mi ćemo te predati sudiji. – Slušajući to, sveti Jamvlih se u nedoumici čudio i ćutao. A oni produžavahu: Nemoguće je utajiti to blago; bolje je kaži nam dobrovoljno gde se ono nalazi, da te na to ne primoramo mukama.
Ne znajući šta da im odgovori, sveti Jamvlih ćutaše kao nem. Tada mu ti ljudi skinuše pojas, i vezavši mu ga oko vrata držahu ga nasred trga; među narodom se pronese glas da je uhvaćen neki mladić koji je pronašao blago; mnogi se slegoše oko svetog Jamvliha, i zagledajući ga u lice govorahu: Ovaj čovek nije ovdašnji, mi ga nikada viđali nismo. – A sveti Jamvlih, iako je želeo da im kaže da on nije našao nikakvo blago, od silnog zaprepašćenja nije mogao progovoriti ni reči. Gledao je u gomilu, ne bi li ugledao koga bilo od svojih poznanika ili od svojih ukućana, oca ili majku ili nekog od posluge. No nikoga ne nalazeći niti poziavajući, on zapadaše u sve veće čuđenje: juče su ga svi poznavali, kao sina znamenitog oca, a danas niti njega ko raspoznaje, niti koga on poznaje.
Glas o hvatanju svetog Jamvliha pronese se po gradu i dođe do ušiju gradonačelnika i episkopa Stefana. U tom času, po Božjem promislu, oni behu zajedno i razgovarahu se među sobom. Oni obojica narediše da im dovedu mladića, uhvaćenog sa srebrnikom. Vođen putem, sveti Jamvlih mišljaše da ga vodi k caru Dekiju, i još pažljivije gledaše u narod, ne bi li ugledao koga poznanika, ali to beše uzalud. A kad ga privedoše gradonačelniku i episkopu, oni uzeše srebrnik, i razgledajući ga divljahu se, jer beše iz vremena veoma davnašnjih careva. Zatim gradonačelnik upita svetog Jamvliha: Gde je blago što si našao? Nema sumnje, ti si ovaj srebrnik otuda uzeo. – Sveti Jamvlih odgovori: Ja ne znam ni za kakvo blago. Samo znam ovo da sam ovaj srebrnik uzeo od mojih roditelja i da se oni ni po čemu ne razlikuje od srebrnika koji se upotrebljavaju u ovom gradu. Ja se čudim i u nedoumici pitam, otkuda me snađe ova napast. – Odakle si ti? upita ga gradonačelnik. – Mislim da sam iz ovog grada, odgovori svetitelj. – Na to ga gradonačelnik upita: Čiji si sin? Ima li nekoga ovde koji te poznaje? Neka takav neko dođe i posvedoči za tebe, pa ćemo ti verovati. – Sveti Jamvlih onda izređa po imenu oca, mater, dedu, braću i druge srodnike; ali njih neko ne poznavaše. Tada gradonačelnik reče: Ti ne govoriš istinu već suštu laž, jer ređaš neka čudna i neobična imena kakva mi nikada ni čuli nismo.
Zbunjen, sveti mladić ćutaše oborene glave. Neki od prisutnih rekoše: On je jurodiv; – a drugi govorahu: Nije jurodiv, nego se pravi jurodiv, da bi se izvukao iz klopke. – Tada mu gradonačelnik poče strahovito pretiti, i govoraše mu: Kako ti možemo verovati, kada ti kažeš da si ovaj srebrnik uzeo od tvojih roditelja, a na njemu je lik i natpis drevnog cara Dekija, od čije je smrti prošlo mnogo i mnogo godina, i ovaj srebrnik ne liči na srebrnike što su sada u prometu. Eda li su tvoji roditelji toliko stari da pamte cara Dekija i imaju njegove srebrnike? Ti si još mlad, nema ti ni trideset godina, i hoćeš lukavstvom svojim da obmaneš starce i mudrace efeske. Ja ću te baciti u tamnicu, staviću te na mnoge muke, i neću te pustiti dok ne kažeš istinu i ne otkriješ gde je blago što si pronašao.
Čuvši ove gradonačelnikove reči, sveti Jamvlih se uplaši njihovih pretnji, i ujedno se začudi rečima o Dekiju da je živeo u davna vremena, pa pavši na kolena reče: Molim vas, gospodo moja, odgovorite mi na ovo što ću vas pitati, a ja ću vam dobrovoljno ispričati sve: car Dekije nalazi li se u ovom gradu, i je li on živ ili nije? – Episkop mu odgovori: U sadašnje vreme, čedo, u ovim zemljama nema cara po imenu Dekije, mada je u staro vreme bio takav car; a sada caruje blagočestivi Car Teodosije.
Tada sveti Jamvlih reče: Molim vas, gospodo, pođite sa mnom i ja ću vam u pećini na gori Ohlon pokazati svoje drugove, od kojih ćete doznati da je istina što vam govorim. Jer se mi, stvarno bežeći odavde od Dekija pre nekoliko dana, sakrismo u onoj pećini; a Dekija ja videh juče kada je ulazio u Efes, no sada ne znam da li je ovaj grad Efes ili neki drugi grad. – Slušajući ove reči, episkop pomisli u sebi: „hoće Bog da nam preko ovog mladića otkrije neku tajnu“, pa se obrati gradonačelniku i reče mu: Hajdemo s njim da vidimo, jer se nešto čudesno ima dogoditi.
Ustavši, episkop i gradonačelnik pođoše sa mladićem, i za njima krenuše sve gradske vlasti i mnoštvo naroda. Kada dođoše do gore, sveti Jamvlih prvi uđe u pećinu, a episkop sa ostalima sledujući mu nađe na ulazu u pećinu između dva kamena kovčežić od bakra, zapečaćen sa dva srebrna pečata. Otvorivši kovčežić pred svima, episkop i gradonačelnik nađoše u njemu dve olovne ploče, na kojima beše napisano da, bežeći od mučitelja Dekija, sakriše se u ovoj pećini sedam svetih mladića: Maksimilijan, sin upravnika grada, Jamvlih, Martinijan, Jovan, Dionisije, Eksakustodijan i Antonin; po naređenju pak Dekije pećina bi zazidana, i u njoj ovi sveti mladići mučenički skončaše za Hrista.
Pročitavši to, svi se udiviše i gromko proslaviše Boga. A kad uđoše u pećinu nađoše svete mladiće koji divno izgledahu; lica im sijahu svetlošću blagodati Božje i izražavahu radost. Episkop, gradonačelnik i narod pripadoše k nogama svetih mladića klanjajući im se ničice, pa uzneše hvalu Bogu što ih udostoji da vide takvo preslavno čudo. Sveti mladići ispričaše im sve o sebi, i o Dekiju mučitelju, kakvo pod njim beše gonjenje na hrišćane. Episkop i gradonačelnik odmah poslaše pismo blagovernom caru Teodosiju, u kome pisahu: Neka moć tvoja naredi da što pre dođu od tebe ugledni ljudi da vide čudo koje Gospod javi za carovanja tvoga: jer u naše dane Gospod pokaza sliku budućeg sveopšteg vaskrsenja vaskrsnuvši sada tela svetih mladića.
Dobivši ovo pismo, car Teodosije se obradova velikom radošću, i odmah krenu sam iz Carigrada u Efes, praćen velikašima i mnoštvom naroda, i Efešani ga dočekaše svečano. Episkop, gradonačelnik i ostale gradske vlasti odvedoše cara k pećini. Kada car uđe u pećinu i ugleda svete mladiće, kao anđele Božje, on pade k nogama njihovim klanjajući im se; a oni, pruživši ruke, podigoše ga sa zemlje. Ustavši, car s ljubavlju zagrli svete mladiće i, celivajući ih, ne mogade se uzdržati od suza. Zatim sede na zemlju prema njima, i gledajući ih slavljaše Boga, i srce mu se silno radovaše. I govoraše im: Gospodo moja, u licu vašem ja vidim samoga Cara Gospoda Hrista, koji nekada podiže Lazara iz groba; a sada svemoćnom rečju Svojom On vaskrse vas, da bi nas očigledno uverio odnosno budućeg vaskrsenja mrtvih, kada će oni koji su u grobovima, čuvši glas Sina Božja, oživeti i izići iz grobova netljeni. – Sveti Maksimilijan reče caru: Od sada carstvo tvoje zbog čvrste vere tvoje biće jako, i Isus Hristos, Sin Boga živoga, sačuvaće ga u sveto ime Svoje od svakoga zla. Veruj, Gospod nas tebe radi vaskrsnu pre opšteg vaskrsenja.
U toku dugog razgovora sveti mladići govorahu caru i mnoge druge dušekorisne istine, a car sa episkopom, velikašima i narodom slušaše ih radosno. (Grčki opisatelj crkvenih događaja Nikifor Kalist dodaje, da car cele sedmice svaki dan s njima obedovaše i služaše im). Posle pak tih razgovora, sveti mladići, na oči svih koji se naslađivahu gledajući ih, ponovo prekloniše glave svoje na zemlju i, po Božjem naređenju, zaspaše snom smrti. Car silno plaka nad njima, a plakahu s njim i svi prisutni. I naredi car da se načine sedam sanduka od zlata i srebra, da se u njih polože tela svetih mladića. No tu noć oni se javiše caru u snu, naređujući mu da ih ostavi da počivaju na zemlji, kao što i ranije počivahu. Potom se na mesto usnuća svetih mladića steče mnogo episkopa; satvorivši svetli praznik, oni odadoše dostojno poštovanje svetim mučenicima. Car razdade obilne milosti ništima i ubogima te pokrajine i otpusti sužnje na slobodu, pa se vrati u Carigrad, radujući se i slaveći Hrista Boga našeg, kome i od nas grešnih neka bude čast i slava sa Ocem i Svetim Duhom, sada i uvek i kroza sve vekove. Amin.
 
PODVIZI I STRADANJA SVETOG SVEŠTENOMUČENIKA
KOZME ETOLSKOG, RAVNOAPOSTOLA
 
Ovaj vaistinu Božji čovek, učitelj i propovednik, Kozma, rodom od Etolije u Grčkoj, iz malenog sela Megadendron, beše sin blagorodnih roditelja. Odgajen i vaspitan od roditelja „u nauci i u strahu Gospodnjem“ (Ef. 6, 4), on u dvadesetoj godini ode u Svetu Goru, gde u Filotejskom manastiru bi postrižen za inoka. Kao inok on se svim srcem podvizavaše u trudovima monaškog života. A kada se potom u obitelji ukaza potreba za sveštenikom, onda na snlno nastojavanje i molbu otaca Kozma bi rukopoložen za jeromonaha.
Još kao mirjanin blaženi Kozma je imao silnu želju da svim onim što je naučio posluži na korist braći svojoj hrišćanima, i često je govorio: „Kako veliku potrebu za rečju Božjom imaju braća moja, hrišćani! Zato učeni ljudi treba da hitaju ne u gospodske kuće, ne u dvorove velmoža, niti da svoju učenost rasipaju za novac i slavu, nego su dužni da zađu među prost narod, koji živi u velikom neznanju i grubijanstvu, da njega uče“. – Ali pri svoj toj želji i plamenoj revnosti da služi drugima, on je bio potpuno svestan teškoća takve apostolske delatnosti, i kao smirenouman i skroman čovek on se nije odlučivao na takav poduhvat pre no što sazna volju Božju o tome. Stoga, želeći da dozna je li njegova namera ugodna Bogu, on nasumce otvori Svsto Pismo i njegov pogled pade na apostolove reči: Niko da ne gleda što je njegovo, nego svaki da gleda što je bližnjega (1 Kor. 10, 24).
Oslonivši se na to, on svoju nameru otkri duhovnim ocima. I pošto dobi od njih dozvolu, on otputova u Carigrad radi viđenja sa svojim rođenim bratom, učiteljem Hrisantom. Kod njega on stade izučavati besedništvo. U Carigradu on otkri svoju nameru bogobojažljivim arhijerejima i učiteljima. I pošto ga svi jednodušno podsticahu da pristupi tome Božjem delu, on uze pismenu dozvolu od patrijarha Serafima II. I blaženi Kozma stade propovedati Evanđelje carstva nebeskog najpre po crkvama i naseljima carigradskim. Zatim proputova Navpakt, Vrahori, Misolingi, i druga mesta, pa ponova dođe u Carigrad. (Patrijarh Serafim II patrijarhovao od 1757 do 1761 g.).
Nakon izvesnog vremena blaženi Kozma zamoli za savet tadašnjeg patrijarha Sofronija (1774-80) pa dobivši od njega dozvolu i blagoslov, on stade sa još većom plamenošću i revnošću propovedati reč Evanđelja. Tada on obiće skoro sve podunavske kneževine, svuda učeći hrišćane da prinose pokajanje i tvore dela dostojna pokajanja, pa se godine 1775 vrati u Svetu Goru. Posećujući tamošnje manastire i skitove, on je govorio pouku ocima i proveo neko vreme u čitanju božanstvenih knjiga svetootačkih.
Ali pošto plamena ljubav da koristi hrišćanima sagorevaše srce blaženom Kozmi, to on ponovo krenu iz Svete Gore i stade propovedati po okolnim naseljima. Zatim produži propovedati u Solunu, u Veriji i gotovo u celoj Makedoniji; prođe oblasti: Himaru, Akarnaniju, Etoliju do same Arte i Preveze; odatle otplovi na ostrva: Svetu Mavru i Kefaloniju. I ma gde prolazio blaženi, svuda se sticalo mnoštvo hrišćana, koji su s umilenjem i pobožnošću slušali njegove blagodatne i slatke reči, koje su ih pobuđivale na ispravljanje sebe. Učenje njegovo, slično učenju svetih ribara (apostola), bilo je veoma prosto, spokojno i krotko; a to je bio dokaz da je ono puno blagodati krotkog i ćutljivog Duha Svetog. Naročito na ostrvu Kefaloniji ovaj svešteni učitelj sejanjem božanstvenog učenja proizvede obilan dušekorisni plod. Bog s neba pomagaše mu i propoved njegovu potvrđivaše znacima i čudesima, kakvima nekad potvrđivaše i propoved svetih apostola Svojih. Na tom ostrvu bejaše jedan siromašan krojač, kome desna ruka odavna beše suva i neupotrebljiva. On priteče k svetitelju i moljaše ga da mu isceli ruku. Blaženi mu dade ovakav savet, da dolazi i pobožno sluša njegovu propoved, pa će se Bog smilovati na njega. Suhoruki posluša ovaj savet, i čim sasluša prvu propoved svetiteljevu, sutradan se potpuno isceli. A drugi čovek, takođe uzet, čuvši za ovo neobično isceljenje, naredi te ga na odru nošahu onamo gde je blaženi propovedao, i kroz nekoliko dana on potpuno ozdravi, slaveći Boga i blagodareći svetitelja. U tvrđavi pak Asi jedan čovek strahovito paćaše od ušiju, od čega već mnogo godina beše skoro sasvim gluv. S pobožnošću i verom došavši onde gde svetitelj učaše, on brzo stade jasno čuti i prestade osećati bolove.
U Kefaloniji postoji selo Kuruni. Prolazeći leti kroz ovo selo, sveti Kozma oseti putem žeđ i zamoli da mu iz obližnjeg bezvodnog bunara donesu vode; žitelji mu govorahu da u bunaru nema vode, ali poslušanja radi odoše, zahvatiše sa dna bunara nešto blata i zemlje s vodom, i donesoše. Svetitelj metnu malo vode u usta i popi, i od tog vremena taj bunar stade davati čistu vodu, i beše svagda pun i zimi i leti, pa čak postade celeban i isceljivaše od mnogih bolesti.
Zbog mnoštva naroda koji nije mogao stati ni u jednu crkvu, blaženi Kozma je propovedao van sela u polju. Stoga je imao običaj da unapred objavi gde će se zadržati i govoriti propoved: u tom mestu su spremali i postavljali veliki drveni krst, a pored krsta pravili govornicu, sa koje je blaženi propovedao. Po završetku propovedi on je govornicu uzimao sa sobom i nosio u drugo mesto gde se zadržavao, a krst je ostavljao na mestu kao svagdašnju opomenu na njegovu propoved. I gde ti krstovi behu postavljeni, tamo Bog kasnije javljaše mnoga čudesa. Tako se nasred argostolskog trga, na ostrvu Kefaloniji, kraj jednog krsta ostavljenog svetim Kozmom, otvori čudotvorni izvor koji nikada nije oskudevao vodom.
Sa ostrva Kefalonije blaženi Kozma se preveze na ostrvo Zakint, praćen sa preko deset lađa, punih pobožnih Kefalonjana. Ali tu ovaj blagosloveni propovednik ne imađaše uspeha, pa zato se i ne zadrža dugo, nego se ponovo vrati na Kefaloniju i krenu na Korfu (Krf), gde ga s češću primiše, osobito tamošnji knez. No pošto se u grad sleže silan svet i iz okolnih sela da čuju propoved svetiteljevu, to gradski glavari, bojeći se nemira, moliše svetitelja da se udalji. Sveti Kozma pređe onda na kopno u Albaniju, u selo zvano „Četrdeset svetih“, i tamo stade poučavati hrišćane. Naročito je posećivao ona mesta gde je najviše bilo neznanja i neprosvećenosti, gde su hrišćanska vera i hrišćanski život bili u opasnosti da se izgube, gde su se ljudi odavali ubistvima, kraći i drugim bezakonjima, te svojim porocima postajali ponekad gori od bezakonika. U takva podivljala i ogrubela srca hrišćanska svešteni Kozma je sejao seme reči Božje i uz pomoć blagodati Božje žeo obilan rod; svirepe je pretvarao u krotke, razbojnike u dobre ljude, bezdušne i nemilosrdne u milosrdne, nepobožne u pobožne, nevježe i neprosvećene obučavao i pobuđivao da posećuju sveta bogosluženja; jednom rečju: ogrezle u gresima privodio je iskrenom posajanju i ispravljanju sebe. Zbog toga svi stadoše govoriti da se u njihovo vreme javio novi apostol.
Pod rukovodstvom svetoga Kozme počeše se po većim i po manjim mestima osnivati škole, u kojima se deca učahu sveštenoj pismenosti; a time se utvrđivahu u veri i pobožnosti i rukovođahu u vrlinskom životu. Na njegov predlog i savet, boatiji ljudi kupiše preko četiri hiljade velikih bakarnih krstionica za krštavanje dece i razdadoše ih crkvama. Sveti Kozma je takođe preporučivao imućnijima da kupuju svetootačke knjige, hrišćanske pouke, brojanice, krstiće, povezače, češljeve. Knjige je blaženi razdavao na poklon pismenima, povezačs ženama da povezuju glave, češljeve je davao ljudima koji su obećavali da ne briju kosu na glavi[7] i da žive vrlinski, po hrišćanski; brojanicama i krstićima, kojih je bilo kupljeno preko pedeset hiljada, obdarivao je prost narod, naređujući svakome da se moli za priložnike.
Blaženog Kozmu pratili su četrdeset do pedeset jereja. Kada je prelazio iz jedne oblasti u drugu, tada je naređivao Hrišćanima da se ispovedaju, da se poste, da vrše bdenije pri mnoštvu upaljenih sveća. Radi toga je on imao izrađene drvene svećnjake, od kojih se na svakome moglo postaviti do sto sveća; ti su se svećnjaci rasklapali, i on ih je nosio sa sobom iz jednog mesta u drugo. Sveće je svima razdavao besplatno; jereji su vršili sveštanje masla i pomazivali sve hrišćane; na završetku je blaženi Kozma govorio propoved. Pošto je za njim išlo po dve i po tri hiljade ljudi, to je on naređivao unapred s večera gde je imao sutradan doći, da za narod spreme hleba i kuvane pšenice.
Bog je i u Albaniji, kao u drugim mestima, činio preko blaženog Kozme mnoga čuda. Jedan turski činovnik, podstaknut ili od Jevreja ili od besova, toliko omrznu svetog Kozmu, da jednom usede na konja i pojuri za njim s namerom da mu nanese zlo; no konj u trku zbaci Turčina na zemlju, i ovaj pri padu slomi desnu nogu; a kada se vrati kući, zateče svog sina mrtvog; stoga se raskaja, i posla svetitelju pismo proseći od njega oproštaj. Najugledniji age krenuše da vide svetitelja i čuju njegovu propoved; pošto beše leto, oni se zaustaviše i zanoćiše usred polja; i gle, oko ponoći oni videše gde nebeska svetlost, kao oblak, pokriva ono mesto gde se nalažaše sveti Kozma, o čemu oni sami pričahu hrišćanima. Zato čim osvanu age otidoše k svetom Kozmi, i moliše ga, ne samo ustima nego svim srcem, da se pomoli Bogu za njih.
Jedan Turčin, činovnik, strahovito paćaše od „kamene bolesti“. Čuvši za svetog Kozmu on posla slugu svog da ga pozove da dođe k njemu i pomoli se za njega, jer se nadao da će ga Bog na svetiteljevu molitvu isceliti. Svetitelj ne pristade da ide, govoreći za sebe da je grešan čovek. Turčin po drugi put posla slugu svog sa sudom vode naredivši sluzi, da moli svetitelja da blagoslovi vodu. Tada svetitelj, videći veliku pobožnost Turčinovu, dade mu dve zapovesti; da ne pije rakiju, i da deseti deo svoga bogatstva razda bednima. Turčin obeća da će to ispuniti; sveti Kozma onda blagoslovi vodu; bolesni stade piti od nje, i za četrdeset dana potpuno se isceli; a posle toga činjaše velike milostinje.
Na mestu zvanom Lukurisi, prema Fanari, nalazio se krst koji blaženi Kozma beše postavio tamo, po svom običaju, posle održane propovedi. Vlasnik toga imanja, neki Turčin, uze krst i ponese doma sa namerom da od njega napravi nogare za krevet u stražari svoga vinograda. Ali putem Turčina spopade neki strašni potres: pade na zemlju i bijaše se dugo vreme, bacajući penu i škrgućući zubima, kao besomučnik. Najzad ga podigoše dva Turčina koji tuda naiđoše, i kada ovaj dođe k sebi, odmah mu postade jasno da je nastradao od gnjeva Božija što se drznuo uzeti i poneti časni krst. Stoga se on vrati, postavi krst gde je i ranije stajao, i potom je svaki dan dolazio da ga sa velikom pobožnošću celiva. Docnije pak, kada svešteni učitelj Kozma jednom prilikom prolažaše tuda, Turčin priđe i pokloni mu se, i pred svima ispriča čudo i smireno moljaše za oproštaj.
Kuda god išao, sveti Kozma je svuda učio hrišćane da nedeljom ne rade i ne pazare, nego da idu u crkvu na svetu službu i slušanje reči Božje. One koji nisu slušali svetitelja u tome, Bog je urazumljivao putem raznih kazni. Tako, u mestašcu Halkidi, nedaleko od Arte, jedan trgovac se usudi trgovati u nedelju, i odmah mu se oduze ruka. Došavši k svetitelju i izmolivši od njega oproštaj za svoj greh, on se kroz nekoliko dana isceli. Na sličan način jedan radnik u Pargi htede da u nedelju proda svoju rukotvorinu, i tog časa mu se oduze ruka. Ali, pošto ispovedi svoj greh svetitelju i dobi pouku od njega, on ujedno sa oproštajem dobi i isceljenje ruke.
U poukama svojim blaženi Kozma je mnogo puta govorio javno, da je na evanđelsku propoved prizvan samim Gospodom Hristom i da će iz ljubavi prema Gospodu proliti krv svoju. Najzad se njegovo predskazanje približi ostvarenju. I to se dogodi na sledeći način. Ovaj apostolski učitelj ni u Tesaliji, ni u Kastoriji, ni u Janjini, niti u drugim mestima gde bejaše Jevreja, nikada nije govorio protiv njih, nego je samo učio hrišćane da se drže pravde i da se pokoravaju onim vlatima kakve je dao Bog. Sami Albanci, dolazeći onamo gde je vetitelj učio na otvorenim poljima, slušahu to iz njegovih sta i proglašavahu ga Božjim čovekom. Stoga i Kurtpaša, kada dopre do njega taj dobri glas, prizva k sebi blaženog Kozmu; i beseda svetiteljeva toliko se dopade paši, da on naredi da govornicu, koju je svetitelj nosio sa sobom i sa nje učio narod, oblože somotom. No kao što je i u ranijim vekovima lukavi rod hristomrzitelja Jevreja svagda ispoljavao svou krajnju zlobu protiv hrišćana, tako i sadašnji bogomrzitelji Jevreji u Janjini nalagaše kod paše kako je svešteni Kozma tobož poslan da turske podanike vara pozivajući ih u Ruiju. No Božji Promisao ovoga puta sačuva Kozmu od takve smrtonosne klevete, samo hrišćanima zbog toga bi oduzeto mnogo imanja.
Od toga vremena svešteni Kozma stade izobličavati lukavstvo i nepomirljivu mržnju Jevreja prema hrišćanima.
I pošto bi jasno dokazano da je sve za što su Jevreji okrivljavali svetitelja pred pašom čista izmišljotina i očigledna kleveta, to svetitelj ponova dođe u Janjinu. Tu on najpre usavetova hrišćane da pazarni dan prenesu od nedelje u subotu; a to Jevrejima pričini veliku štetu. Drugo, on objavi da su Jevreji javni neprijatelji, gotovi da hrišćanima čine svako zlo u svako vreme. Treće, on zabrani hrišćanima da na glavama svojim nose duge kićanke i sve tome slično, što su oni kupovali od Jevreja, a ulivao im je ubeđenje da bogoubice oskvrnjuju sve što prodaju hrišćanima, i zato ne treba ništa kupovati kod Jevreja.
Razdraženi time, Jevreji odoše Kurtpaši, dadoše mu mnogo para i moliše da učitelja Kozmu liši života. Paša se posavetova sa svojim hodžom, i donese odluku da ubije Kozmu uz gomoć hodžinu, što i bi urađeno na sledeći način. Sveti Kozma je imao običaj: čim dođe negde, odmah je tražio dozvolu od nadležnog arhijereja ili njegovog namesnika; isto tako slao je po nekog hrišćanina, i od mesnih građanskih vlasti dobijao dozvolu; i posle toga propovedao je nasmetano. Tako, kada dođe u albansko mesto Kolikontasi on uze dozvolu od mesnog arhijereja; od građanskih pak vlasti doznade da je glavni upravnik Kurtpaša, i nalazi se u mestu Berati, udaljenom dan hoda, a da hodža tog paše živi nedaleko; stoga on posla čoveka hodži da od njega dobije dozvolu, a sam poče učiti narod. Ipak, nezadovoljan time, on željaše da lično sam vidi hodžu i ispita njegovo raspoloženje. Hrišćani dugo odvraćahu blaženog Kozmu od toga, govoreći mu: Ti nikada ranije nisi sam išao k agarjanskim starešinama da išteš od njih dozvolu. – Ali ga ne mogahu zadržati. On uze sa sobom četiri monaha i jednog jereja, koji mu je mogao poslužiti kao tumač, i uputi se hodži. Hodža pretvorno reče da je dobio od Kurtpaše pismo, u kome mu nalaže da Kozmu pošalje k njemu na razgovor. Međutim, hodža beše izdao naređenje svojima da svetog Kozmu drže pod stražom dok ga ne uputi paši.
Tada blaženom Kozmi bi jasno da imaju nameru da ga ubiju, i zato uznese blagodarnost Gospodu Hristu što mu daruje mogućnost da tečenje apostolske propovedi svoje ovenča mučeništvom. Obraćajući se saputnicima svojim monasima, on govoraše rečima psalma: Prođosmo kroz oganj i vodu, ali si nas izveo na odmor (Ps. 65, 12). I svu noć provede slaveći Gospoda u psalmima, sav radostan idući na smrt kao na veselje i slavlje. A kad svanu, sedam agarjana posadiše svetitelja na konja, pod izgovorom da ga vode Kurtpaši. Međutim, kada posle dva sata stigoše do goleme reke, oni saopštiše svetitelju da ga je Kurtnaša osudio na smrt. Svetitelj s radošću sasluša ovakvu presudu, i preklonivši kolena stade se moliti Bogu, blagodareći Mu i slaveći Ga što mu daruje milost: da Mu sada prinese na žrtvu život svoj, za čim je svagda čeznula duša njegova. A kad završi molitvu, on ustade, blagoslovi unakrst sve četiri strane sveta i pomoli se za sve hrišćane. Zatim ga mučitelji postaviše uz jedno drvo i htedoše da mu vežu ruke, ali im svetitelj ne dopusti, nego sam prekrsti ruke, kao da su vezane. Onda on nasloni svoju sveštenu glavu na drvo: mučitelji mu konopcem zavezaše vrat i udaviše, i sveta duša njegova odlete na nebo. Tako se blaženi Kozma, taj divni ukras sveta, udostoji kao ravnoapostol i kao sveštenomučenik, primiti od Gospoda dvostruki venac, u šezdeset petoj godini života, četvrtog avgusta 1779 godine.
Svukavši česno telo svetiteljevo, agarjani mu vezaše veliki kamen o vrat, pa baciše u reku. Doznavši za to, hrišćani ubrzo dođoše da traže mošti svetiteljeve: bacahu mreže u reku, a upotrebljavahu i druga sredstva, ali ih ne mogoše pronaći. Međutim, nakon tri dana dođe jedan bogobojažljivi jerej, po imenu Marko, iz obližnjeg Ardevuskog manastira Vavedenja Presvete Bogorodice, prekrsti se i na malom čamcu krenu da traži česno telo svetiteljevo, i ubrzo ugleda kako sveto telo plovi povrh vode, i prepodobni, kao živ, stoji uspravno. Marko se odmah prikuči k moštima, obgrli ih i izvuče iz vode. Kada podiže česne mošti, iz medotočnih usta svetiteljevih isteče mnogo krvi u reku. Pokrivši mošti svojom mantijom, jerej Marko ih prenese u spomenuti manastir Bogorodičin i česno ih pogrebe iza svetog oltara.
Po ubistvu svetitelja dogodi se ovo: Kurtpaša se pokaja duboko što je, zaveden klevetom i srebroljubljem, ubio nevina i miroljubiva čoveka, pusti monahe, pratioce svetiteljeve, da idu u gorespomenuti manastir Bogorodičin i tamo žive. Kada monasi stigoše u manastir, česno telo svetiteljevo već beše pogrebeno. Zajedno sa nekim jerejima i hrišćanima oni otkopaše grob i nađoše sveto telo koje, iako je tri dana bilo u reci kao Jona u kitovom trbuhu, beše bez ikakvog znaka truljenja i mirisaše, i svetitelj je izgledao kao da spava. Pošto pobožno Celivaše ove svete mošti, monasi ih ponovo pogreboše.
U to vreme desi se tu jedna besomučna žena koja, čim ugleda otvoren grob svetiteljev, bi silno stresena besom, i ubrzo se potom potpuno isceli, slaveći Boga i Njegovog svetitelja. Jedan od onih agarjana koji ubiše svetitelja, beše uzeo svetiteljevu kamilavku, i vraćajući se hodži nadenu je sebi na glavu, ismevajući svetitelja. No on tog časa polude, zbaci odelo sa sebe, pa stade trčati i vikati da je on ubio podvižnika. Doznavši o tome, paša naredi da ga metnu u lance, i on u mukama umre.
U spomenutom mestu Kolikontasi, izgovorivši poslednju propoved, sveti Kozma, po običaju svom, ostavi tamo pobijen u zemlju krst. A posle svetiteljeve končine hrišćani svaku noć viđahu nebesku svetlost koja sijaše nad ovim krstom. Stoga na Krstovdan jerej i narod dođoše tamo sa litijom, i uzevši taj krst postaviše ga iza oltara, blizu svetiteljeva groba, da bude stalni podsetnik na čudo.
Molitvama svetog Kozme neka se i mi udostojimo nebeskog carstva!
Sv. Kozma Etolski izgovorio je na svojim misionarskim putovanjima bezbroj pouka. Njegova reč je bila Evanđelski prosta, duboka i puna blagodatnog miomira. Zato je i imala toliki uticaj na narodnu dušu. Od tih njegovih Pouka sačuvano je samo osam, koje su zabeležili neki od njegovih vernih učenika i slušaoca. Sačuvana su i neka od njegovih mnogobrojnih pisama, takođe i neke od njegovih izreka i proroštava, koja se i danas živo pamte u narodu. Mi dajemo ovde u prevodu njegovu prvu Pouku, od sačuvanih osam, i nekoliko njegovih izreka (većina njegovih izreka se odnosila na oslobođenje naroda od turskog ropstva).
 
POUKA PRVA SVETOG KOZME ETOLSKOG
 
Gospod i Bog naš Isus Hristos, braćo moja, svesladosni Gospodar i Vladika, Tvorac anđela i celokupnog duhovnog i čulnog sveta, pokrenut Gospod velikom Svojom dobrotom, koju ima prema rodu našem, pored bezmernih dobara koja nam je podario i daruje svakog dana i časa i minuta, primi i postade i savršeni čovek od Duha Svetog i od prečiste krvi Gospođe naše Bogorodice i Prisnodjeve Marije, da bi nas oslobodio od đavoljih ruku, da bi nas učinio sinovima i naslednicima carstva Svoga, da bi se svagda radovali u raju s anđelima a ne goreli u paklu s bezbožnicima i demonima. I kao što neki čovek kad ima njive i vinograde iznajmljuje radnike, tako i Gospod ima ceo svet za vinograd, i uze 12 Apostola i dade im blagodat svoju i blagoslov svoj i posla ih u sav svet da nauče ljude kako da žive ovde pošteno u miru, ljubavi, i posle toga da idu u raj da se večno raduju. Da se kaju, da veruju i da se krštavaju u ime Oca i Sina i Svetoga Duha, i da imaju ljubav prema Bogu i prema bratu svome. A kad odu apostoli u neku zemlju pa ih ljudi prime, zapovedi im Gospod da blagosiljaju zemlju onu, a kad opet odu u neku zemlju pa ih ne prime, zapovedi im Gospod da otresu obuću svoju i da beže. Tako sveti Apostoli primajući blagodat Svetoga Duha kao razumne i verne sluge Hrista našeg, pohitaše kao munja u sav svet. Sa tom blagodaću lečahu slepe, i gluve, gubave i đavoloimane, čak štaviše, imenom Hrista našeg zapovedahu mrtvima i vaskrsavahu. I u koju zemlju iđahu sveti Apostoli i ljudi ih primahu, krštavali su ih, rukopolagali arhijereje i jereje, sabirali crkvene opštine, i blagosiljali zemlju onu, tako da je postajala zemaljski raj, radost i veselje, obitalište anđela, obitalište Hrista našeg. Kad bi opet išli u neku zemlju pa ih ljudi ne bi primili, zapovedi im da otresu prah s obuće svoje, i ostajalo bi u zemlji onoj prokletstvo a ne blagoslov, obitalište đavola a ne Hrista našeg.
Opravdano je i neophodno, kad jedan učitelj želi da propoveda, da ispita prvo ko su mu slušaoci; isto tako i slušaoci da ispitaju kakav im je učitelj. I ja, braćo moja, koji se udostojih i stadoh na ovo sveto i apostolsko mesto, po milosrđu Hrista našeg, raspitah se o vama i saznadoh da, blagodaću Gospoda i Boga našeg Isusa Hrista, niste mnogobošci, niste nepobožni, jeretici, bezbožnici, nego da ste pobožni pravoslavni hrišćani, da verujete i da ste kršteni u ime Oca i Sina i Svetoga Duha i da ste čeda i kćeri Hrista našeg. A ja ne samo što nisam dostojan da vas učim, nego ni noge da vam celivam. Jer svaki od vas više vredi od celoga sveta. No i vaša blagorodnost treba da zna i o meni. Znam da vam drugi svaki drugačije govori, pa ako hoćete da saznate svu istinu (o meni), rećiću vam je: što se tiče moje lažljive otadžbine, ove zemaljske i tašte, ja sam iz oblasti Artskog vladike, iz mesta zvanog Apokuro. Otac moj, majka moja i rod moj, pobožni su pravoslavni hrišćani. I ja sam, dakle, braćo moja, čovek grešan, gori od svih. Ali, sluga sam Gospoda našeg Isusa Hrista razapetog Boga. I to ne stoga što sam ja dostojan da budem sluga Hristov, nego što me Hristos prima po svom milosrđu. U Hrista našeg, dakle, braćo, verujem, njega slavim i klanjam mu se. Hrista našeg molim da me očisti od svakog greha duše i tela. Hrista našeg molim da mi da snage da pobedim tri neprijatelja: svet, telo i đavola. Hrista našeg molim da me udostoji da i ja prolijem krv svoju za Njegovu ljubav, kao što je i On za moju ljubav prolio. Kad bih mogao, braćo, i kad bi bilo moguće da se popnem na nebo i da viknem silnim glasom, da kažem celom svetu, da je Hristos naš Sin i Slovo Božje i istiniti Bog, i život svega – to bih učinio. No pošto nisam u stanju da učinim tu veliku stvar, činim ovu malu, i idem iz mesta u mesto, i poučavam braću moju koliko znam i umem, ne kao učitelj nego kao brat: samo je Hristos naš učitelj.
Otkriću vam, braćo moja, šta me je na to pokrenulo. Krenuvši se pre pedeset godina iz mog mesta rođenja, prošao sam mnoge krajeve, gradove, zemlje i mesta. Bio sam u Carigradu, najviše sam boravio u Svetoj Gori, sedamnaest godina oplakivao tamo grehe svoje. Pored bezbrojnih darova kojima me obdario Gospod moj, darova mi da izučim knjigu jelinsku, postadoh i kaluđer. Izučavajući sveto i svešteno Jevađelje, nađoh u njemu mnoge i raznovrsne istine koje su sve biseri, dijamanti, blago, bogatstvo, radost, veselje, život večni. Između ostalog nađoh i ovu reč Hristovu: da nijedan hrišćanin, bio muškarac ili žena, ne treba da se stara samo o svom spasenju, nego da se brine i za braću svoju da ne bi bili osuđeni na mučenje. Kad sam čuo, braćo moja, ovu sladosnu reč Hrista našeg, da se brinemo i o braći našoj, ta reč mi je grizla srce godinama, kao što crv grize drvo, – šta da radim i ja u svojoj prostoti i neznanju? Posavetovah se sa svojim duhovnim ocima, arhijerejima, patrijarsima, otkrih im svoju pomisao, da je možda bogougodno da pokušam nešto tako. I svi me potsticahu na to, i govorahu mi da je takvo delo sveto i korisno. Osobito me podsticaše najsvetiji patrijarh gospodin Sofronije, da imamo blagoslov njegov. I uzevši blagoslov od njega, zanemarih svoj napredak, svoje dobro, i krenuh se da idem iz mesta u mesto i da učim braću moju. Kad počeh da propovedam, javi mi se usput pomisao da tražim pare, jer bejah srebroljubac, i volio sam novac, osobito zlatnike, a ne kao vaše blagorodstvo što ih prezirete. Ili možda ih ne prezirete? – Čitajući opet sveto Evanđelje, nađoh i drugu reč Hristovu: Na dar sam ti dao blagodat moju, daruj je i ti braći tvojoj, besplatno da učiš, besplatno da savetuješ, besplatno da ispovedaš. A ako slučajno zatražiš bilo šta da ti se plati za učenje, malo ili mnogo, makar jedan groš, ubiću te i u pakao baciti.
A ja čuvši, braćo moja, ovu presladosnu reč Hrista našeg da besplatno radimo za braću svoju, učini mi se teška u početku, ali kasnije shvatih da je slatka kao pčelinji med; i proslavih i slavih bezbroj puta Hrista mog što me sačuva od ove strasti srebroljublja. Tako blagodaću Gospoda našeg Isusa Hrista raspetog Boga, nemam ni torbe, ni kuće, ni kovčega, ni mantije izvan ove koju nosim. No i dalje molim Gospoda moga da me udostoji do kraja života da ostanem bez kese, jer čim bih počeo da primam pare, odmah bih izgubio braću svoju: ne mogu imati oboje – i Boga i đavola.
Mudro je i potrebno, braćo moja, to saznajemo iz božanskog Evanđelja i svetih Pisama, da započnemo propoved našu s Bogom i da je završimo sa blagodarnošću Bogu, ne zato što sam dostojan da pomenem ime Boga moga, no zato što me Bog trpi po milosrđu Svom.
Manimo se, dakle, braćo moja, brbljanja nepobožnih, jeretika, bezbožnika i govorimo samo ono što je Duh Sveti otkrio svetim Prorocima, Apostolima i Ocima Crkve naše i što nam oni napisaše. I opet ne da sve kažemo, jer je nemoguće. Za to bi nam trebalo mnogo dana i vremena. Nego samo nešto što je najpotrebnije, a onaj koji je ljubitelj učenja, neka traži i ostalo da nauči.
I tako, jedan je, braćo, svedobri Bog i svemilostivi. Onaj koji tvrdi da postoje mnogi bogovi – đavo je. Bog je i Trojičan, Otac, Sin i Duh Sveti, jedna priroda, jedna slava, jedno carstvo, jedan Bog. On je nepojmljiv, neobjašnjiv, svesilan, sav svetlost, sav radost, sav milosrđe, sav ljubav. Nema primera s kojim bi mogli da uporedimo Svetu Trojicu, jer takav u svetu ne postoji. Ali ipak bogoslovi Crkve, da bi bar malo pomogli umu našem, navode neke primere. Između ostalih navode i primer sunca. Svi znamo da je sunce jedno. Jedan je i Bog. I kao što sunce osvetljuje ovaj čulni svet, tako i Sveta Trojica, Bog, osvetljuje duhovni. Rekosmo, braćo moja, da je sunce jedno, ali ono je istovremeno i trojično: poseduje zrake koji dopiru do očiju naših kao linije, kao strune, ima i svetlost koja se rasprostire po celom svetu. Sa suncem upoređujemo bespočetnog Oca, sa zracima sabespočetnog Sina a sa svetlošću jedinosuštnog Duha. Postoji i drugi način da shvatite Svetu Trojicu. Kako? – Da se često ispovedite, da se pričestite neporočnih Tajni sa strahom i pobožnošću i onda će vas prosvetiti blagodat Presvetog Duha da bolje shvatite.
Tu Presvetu Trojicu mi pobožni hrišćani slavimo i klanjamo Joj se. Ovo je istiniti Bog; koji se zovu bogovi van Svete Trojice, u stvari su demoni. I ne samo što mi verujemo, slavimo i poklanjamo se Svetoj Trojici, nego su i Proroci, Apostoli, Mučenici, Podvižnici, kojih ima kao zvezda nebeskih i peska morskog, prolili krv svoju iz ljubavi prema Svetoj Trojici, i kupili raj te se večno raduju. Slično njima i mnogi ljudi i žene, odrekli su se sveta, otišli u pustinje i podvizavali se celog svog života i dospeli u raj. Drugi opet ljudi i žene poživeše u svetu celomudreno i devstveno, u postu, molitvama, činjenju milostinje i dobrih dela, tako da i ovde prođoše dobro i odoše u raj da se svagda raduju.
Nema mesta gde Boga nema. Zato je potrebno da i mi, pobožni hrišćani, kad hoćemo da učinimo neki greh, da se setimo da je Bog u našem srcu, da je svuda prisutan i da nas vidi. I da se zastidimo anđela, svetitelja, osobito pak anđela čuvara duše naše koji nas gleda. Kad činimo greh, stid nas je od malog deteta, kako onda da nas ne bude stid od tolikog broja angela i svetitelja?
Svedobri i mnogomilostivi Bog, braćo, ima mnoga i razna imena: naziva se svetlost, i život, i vaskrsenje, ali je glavno ime i naziv Boga našeg – ljubav. Zato ako želimo da i ovde prođemo dobro i da stignemo u raj, i da zovemo Boga našeg ljuvlju i Ocem, – potrebno je da posedujemo dve ljubavi: ljubav prema Bogu našem i prema bližnjem svom. Prirodno je ako imamo te dve ljubavi a neprirodno ako ih nemamo. I kao što su ptici, da bi poletela nebu, potrebna dva krila, tako se i mi nuždavamo u ove dve ljubavi, jer je bez njih nemoguće da se spasemo. Prvo je neophodno da volimo Boga svog, jer nam je darovao tako veliku zemlju da na njoj obitavamo privremeno, toliko hiljada biljaka, izvora, reka, mora, vazduha, dan, noć, nebo, sunce dažd. Sve ovo za koga je stvorio ako ne za nas? Šta nam je bio dužan? – Ništa. Sve je dar: stvorio nas je ljudima a ne žitinjama; učinio pobožnim pravoslavnim hrišćanima a ne pobožnim jereticima. Pa i ako grešimo hiljadu puta na čas, milostiv je kao otac prema nama, ne ubija nas i ne šalje u pakao nego očekuje naše pokajanje otvorenog zagrljaja. Čeka kad ćemo se pokajati, prestati sa zlom i početi sa činjenjem dobra; da se ispovedimo, popravimo, da bi nas prigrlio i u raj nastani da se večno radujemo.
Recite sad, zar jednog takvog presladosnog Boga i Gospoda, ne treba i mi da volimo? Pa čak ako bude potrebno da prolijemo i krv svoju hiljadu puta za ljubav Njegovu, kao što je i on prolio za našu ljubav? Pozove te neki čovek u dom svoj i časti te čašom vina, pa ga se celog života sramiš i poštuješ. A Boga zar ne treba da poštuješ i da Ga se stidiš, Njega koji ti je darovao tolika dobra i bio razapet iz ljubavi prema tebi? Koji otac se razapeo za decu svoju ikada? Presladosni Gospod naš Isus Hristos prolio je krv Svoju i iskupio nas iz ruku đavoljih. Zar onda ne treba i mi da volimo Hrista našeg? A mi ne samo što Ga ne volimo nego Ga svakodnevno ružimo gresima koje činimo. Koga bi vi hteli da volimo, braćo moja? Da volimo đavola koji nas je izveo iz raja i uveo u ovaj prokleti svet gde nas tolika zla snalaze? A kad bi đavo mogao, tako bi nas rado ovog momenta sve pobio, i bacio u pakao! Sad vas pitam, braćo moja, šta da radimo: da mrzimo đavola, neprijatelja našeg, ili da volimo Boga, Tvorca našeg i Sazdatelja?
– Da, svetitelju, dobro kažeš.
– Da imam molitvu vašu, i ja tako mislim, ali Bog traži mesto gde da se nastani. A koje? – Ljubav. Imajmo, dakle, i mi ljubav prema Bogu i prema braći svojoj pa će onda doći Bog naš i obradovati nas i zasaditi u srce naše život večni; tako ćemo i ovde dobro proći i otići i u raj da se večno radujemo. Međutim, mi ne samo što nemamo ljubavi nego imamo mržnju i neprijateljstvo u srcu našem i mrzimo braću svoju. Dolazi lukavi đavo, truje nas i useljava smrt u dušu našu, tako i ovde rđavo prolazimo i odlazimo u pakao da večno gorimo.
U prirodi nam je da volimo braću svoju: jedne smo prirode, imamo jedno krštenje, jednu veru, pričešćujemo se istih neporočnih Tajni, nadamo se da isti raj zadobijemo. Srećan je onaj čovek koji se udostojio da zadobije u srcu svom ove dve ljubavi: ljubav prema Bogu i prema braći svojoj. Jer onaj koji ima Boga svog u srcu, ima sva dobra i ne podaje se grehu; koji pak nema Boga u srcu, ima đavola i tvori svako zlo i sve grehe. Možemo da činimo bezbrojna dobra, braćo moja: postove, molitve, milostinje, čak i krv za Hrista da prolijemo, ali ako nemamo ove dve ljubavi, nego imamo mržnju i neprijateljstvo prema braći svojoj, – sva dobra koja smo učinili – od đavola su i odvode nas u pakao. No, reći ćete, zar zbog ono malo neprijateljstva koje imamo prema braći svojoj, i pored toliko dobara koja smo učinili, pa opet idemo u pakao? – Da, braćo moja, jer to neprijateljstvo je đavolski otrov i kao što stavljamo u sto oka brašna malo kvasca i on ima toliku snagu da od njega naraste svo testo, koliko god ga ima, tako biva i sa neprijateljstvom: sva ona dobra što smo učinili pretvara u đavolski otrov. Ovde, hrišćani, kako živite, imate li uzajamne ljubavi? – Ako želite da se spasete, ništa drugo da ne tražite u ovom svetu izuzev ljubavi. Ima li neko ovde od blagorodstva vašeg koji poseduje takvu ljubav prema braći svojoj? Neka ustane da mi to kaže, kako bih mu i ja čestitao, da zapovedim i svim hrišćanima da mu daju oproštaj, da dobije oproštenje, koga ne bi mogao dobiti ni za hiljadu zlatnika.
-Ja, svetitelju Božji, volim Boga i braću svoju. -Dobro, čedo moje, nek te prati blagoslov moj. Kako se zoveš? -Kosta. -Kojim poslom se baviš? -Čuvam ovce. -Kad prodaješ sir, meriš li ga? -Merim. -Ti si, čedo, naučio da meriš sir a ja da merim ljubav. Da li se vaga stidi gospodara svoga? -Ne. -E, da izmerim i ja sad tvoju ljubav pa ako bude prava a ne šugava, onda da te i ja blagoslovim, da zapovedim i svim hrišćanima da ti oproste. Kako da shvatim, čedo moje, kakva i je ljubav prema braći? Ja koji idem po svetu i učim narod, kažem: gospon Kostu volim kao oči svoje. Ti, međutim, ne veruješ, hoćeš prvo da me isprobaš i tek onda da poverueš. Ja imam hleba da jedem, ti nemaš. Ako dam jedno parče i tebi koji nemaš, pokazujem da te volim. Ako ti gladuješ a ja pojedem ceo hleb, šta to znači? Znači da je moja ljubav prema tebi lažna. Imam dve čaše vina da popijem, ti nemaš. Ako dam i tebi da piješ, znači da te volim. Ako ti nedam, moja ljubav nije prava. Tužan si: umrla ti majka ili otac. Ako dođem da te utešim, onda mi je ljubav istinita; ako ti plačeš i tugueš a ja jedem, pijem i igram, lažna je ljubav moja. Reci mi sad: voliš li ono siroto dete onde?
-Volim. -Da ga stvarno voliš, kupio bi mu jednu košulju, jer je golo, pa bi se i ono molilo za tvoju dušu. Tada bi tvoja ljubav bila istinita, sad je lažna. Je li tako, hrišćani? Sa lažnom ljubavlju ne zadobija se raj. A sada, ako hoćeš da ti ljubav bude melem, uzmi i obuci siromašnu decu, pa ću onda reći da ti oproste. Hoćeš li to uraditi?
– Hoću. -Hrišćani, naš Kosta je shvatio da mu je ljubav koju je do sada imao bila lažna i želi da je pretvori u melem: da obuče sirotu decu. No pošto smo ga malo izmučili, molim vas ua kažete tri puta za gospon Kostu: Bog da mu oprosti i da ga pomiluje.
Svedobri, dakle, i svemilostivi Bog, ljubav je i zove se ljubav; Trojica je i zove se Trojica. Gospod svojim milosrđem i ljubavlju, stvori prvo deset anđelskih činova. Anđeli su ognjeni duhovi, nematerijalni, kao i naša duša. Svakog čina ima kao zvezda na nebu. Ko je pokrenuo Boga da ih stvori? – Njegova dobrota. Zato i mi, braćo moja, ako hoćemo da zovemo Boga svojim Ocem, treba da budemo ljubavni i milostivi, da pričinjavamo radost braći našoj i onda da govorimo Bogu: „Oče naš koji si na nebu…“ Ako smo pak nemilosrdni, tvrda srca, ako trujemo (mržnjom) braću našu i ispunjavamo smrću srce njihovo, onda ne treba Boga da zovemo Ocem, nego đavola, jer on je taj koji želi da trujemo dušu braće svoje, a ne Bog. Zato što, braćo moja, prvi čin anđela o kojima smo govorili pade u gordost i zatraži da postane po slavi ravan Bogu. Tako od anđela svetlog i sjajnog, postade svemračni đavo i neprijatelj ljudi. A kraj mu je – večno mučenje u paklu. Kad čujemo, dakle, reč đavo, to se odnosi na onoga koji je prvo bio anđeo, onaj koji potstiče ljude na gordost, da ubijaju, da kradu; on je onaj koji ulazi u mrtvog čoveka tako da izgleda kao živ i zovemo ga vukodlak; on je onaj koji se useljava i u živog čoveka, uzima Hristov lik, lik Bogorodice ili nekog svetitelja, te takav juri gore dole kao đavoiman i tvrdi da je čudotvorac… Slava Bogu što nam je podario tri oružja da se borimo protiv njega. Ako ima neko među vama đavoiman i želi da nađe leka, to je lako: ispovest, post, molitva. Što se čovek češće ispoveda, posti i moli se, to više pali đavola i odgoni ga.
Kad otpade prvi čin iz anđelske slave i postadoše demoni, ostalih devet činova se smiriše i pokloniše se Presvetoj Trojici i ostadoše na svom mestu da se večno raduju. Treba i mi, braćo moja, da razmišljamo o tome kako je rđava stvar gordost: kako je srušila đavola iz anđelske slave i an ima večno da gori u ognju; i kako je smirenje održalo anđele na nebu, da se večno raduju u onoj slavi Svete Trojice. Treba uz to da razmislimo kako svedobri Bog mrzi gordog i voli smirenog; i ne samo Bog nego i mi kad vidimo nekog da je smiren, gledamo ga kao anđela, hteli bi da otvorimo srce svoje i da ga stavimo unutra, a kad vidimo nekog da je gord, gledamo ga kao đavola, okrećemo glavu na drugu stranu da ga ne vidimo. Bežimo, braćo moja, od gordosti jer je ona prva đavolova ćerka, put koji nas odvodi u pakao, i prigrlimo smirenje, jer je anđelsko, put koji odvodi u raj. Kako stoje stvari ovde kod vas? Volite li smirenje ili gordost? Onaj koji voli smirenje, nek ustane da mi kaže, da ga blagoslovim.
– Ja, svetitelju Božji, volim smirenje.
– Ako je tako, onda skini ruho svoje, obuci se u rite i izađi na sabor. Nećeš da to uradiš, stid te je? Učini onda drugo: obrij pola brka i izađi na pijacu. Nećeš ni to? Ne govorim ovo samo zbog tebe nego da čuju i drugi, da ne mislite da ste stvarno smireni. Vidite li i mene sa ovom bradom? – puna je gordosti, koju neka bi Bog iskorenio iz srdaca naših. Hrišćaninu su potrebna dva krila da bi poleteo i uzašao do raja: smirenje i ljubav.
Kad otpade prvi čin i postade demonski, zapovedi tada Bog i postade ovaj svet. A svet je ovaj sličan jajetu: kao žumance u jajetu, tako je Bog zemlju stvorio, da stoji bez da se igde opire. I kao što je belance oko žumanceta, tako je vazduh oko zemlje; nebo pak liči na ljušturu oko nje. Sunce, mesec i zvezde su na nebu, zemlja je okrugla. Onamo gde ide sunce, tu je dan, a noć je senka zemljina. Sad je ovde noć, na drugoj strani je zora; kao što ovde ima ljudi tako ih ima i s druge strane zemlje. Zato i odrediše sveti Oci da farbamo uskršnja jaja: jaje znači svet, crvena boja krv Hristovu, koju proli na krstu i osveti sav svet. Treba i mi da se radujemo i večno veselimo zato što je Hristos prolio krv Svoju i izbavio nas iz đavoljih ruku, ali i da plačemo s druge strane i naričemo što gresi naši razapeše Sina Božjeg, Hrista našeg.
Zapovedi Bog i biše sedam dana. Prvo stvori nedelju i zadrža je za sebe. Ostalih šest dana darova nama da radimo za lažno ovo zemaljsko (blago) a u nedelju da se odmaramo, da idemo u crkvu da proslavljamo Boga našeg, da stojimo s pobožnošću, da slušamo Evanđelje i druge knjige Crkve naše. Šta nam zapoveda Hristos da radimo? – Da razmišljamo o gresima našim, o smrti, paklu, raju, o našoj duši koja je skupocenija od celog sveta, da jedemo i pijemo umereno, isto tako da se skromno oblačimo; ostalo vreme da upotrebimo za dušu našu, da je napravimo nevestom Hristovom. Tek tada se možemo zvati ljudima i zemnim anđelima. Ako se pak samo brinemo o tome šta ćemo jesti, šta ćemo piti, kako ćemo grešiti, kako ukrašavati ovo prljavo telo, koje će koliko sutra pojesti crvi, a ne budemo se brinuli za besmrtnu dušu, – onda ne treba da se zovemo ljudi nego životinje. Potčinite, dakle, telo duši pa se onda zovite ljudima.
Prvi dan zapovedi Bog i bi svetlost. Drugog dana postade nebo, zemlja, vode, vazduh itd. Trećeg dana postadoše trava i biljke. Četvrtog sunce, mesec, zvezde. Petog more, ribe i ptice. U petak zapovedi zemlji i ona iznedri životinje. Čoveka i žene još ne beše na svetu. Tada uze Bog ilovaču od zemlje i stvori čoveka kao što smo mi, i udahnu i darova mu besmrtnu dušu. I kao što mi ljudi stavljamo brašno i vodu i mesimo i pravimo hleb, tako i Bog. Pogledajmo šta je duša a šta telo. Telo je zemlja i sutra će ga pojesti crkvi, a što se tiče duše, ona će da se večno raduje u raju ako čini dobro, ili da gori u paklu, ako čini zlo. Ovo telo što vidite, braćo, odelo je duše. Duša je čovek; duša je ono što gleda, čuje, govori, hodi, uči nauke, daje život telu i ne dozvoljava mu da se usmrdi. Čim duša izađe, odmah telo počinje da smrdi, da se crvlja. Telo ima oči ali ne vidi; ima uši ali ne čuje; slično je i sa drugim telesnim čulima koja jedino kroz dušu dejstvuju.
– Recite mi, oplakujete li vi umrlog? -Oplakujemo. -Znači, žao vam ga je. Koliko dana ga dvorite? -Dva, tri sata. – Zar vam je tako mala ljubav prema nesrećniku? Od danas pa ubuduće, da ga ne sahranjujete odmah nego da ga dvorite 24 časa, da se skupite svi, mali i veliki, i da se dobro zamislite jer nema boljeg učitelja od smrti. I da se ne grebete za umrlim jer škodite i sebi i njima …
Kad je Bog stvorio čoveka, uze Svedobri jedno rebro i napravi ženu i dade mu je za druga. Napravi je ravnopravnom sa mužom a ne nižom. Ovde, šta mislite o ženama?
– Mislimo da su niže.
– Ako želite, braćo moja, da vi muškarci budete bolji od žena, treba da činite bolja dela od njih, a ako su žene bolje po delima i idu u raj a mi u pakao, kakva nam je korist? Muškarci smo a od njih smo gori. Vidim ovde gde putujem i učim, rekoh reč za žene i spremne su da skinu nepotrebne ukrase sa sebe, prstenje i sl.; odmah su me poslušale. Vidim ih kako trče na ispovest. Rekoh i jedno slovo za muškarce: prirodno je čovek kad se približava pedesetoj, da pusti bradu. Međutim, gledam ovde – starci od šesdeset i od osamdeset i još uvek se briju. Zar vas nije sramota da se brijete? Zar Bog nije znao šta radi kad je dao bradu? I kao što je neprilično da se ukrašava stara žena i da se kinđuri, slično je i sa starcem pogledu brijanja. Šta traži pšenica kad uzre i ubeli? – žetvu. Tako i muškarac, kad sazri i osedi, na šta ukazuje? – na smrt. Ima li neko među vama koji bi hteo da pusti bradu? Nek ustane da mi to kaže, da se pobratimimo, da ga i ja blagoslovim i da zamolim sve hrišćane da mu daju oproštaj.
– Imam ja, učitelju. -Dobro, nek si blagosloven. Molite se Bogu za mene grešika, pa ću se i ja moliti za vas, sve dok god sam živ. Hoćete li? -Hoćemo, svetitelju Božji. – Molim vas, hrišćani, da za one koji pušte bradu kažete tri puta: Bog da im oprosti i da ih pomiluje! A i njihovo blagorodstvo nek traži oproštaj, i nek bi vas Bog prosvetio da kao što ćete prestati da se brijete, da prestanete i da grešite. A vi mlađi da ih poštujete. Čak ako se desi neki čovek od 30 godina a s bradom, a neki drugi od 50 ili 60 ili 100 a brije se, onoga koji ima bradu stavi na počasnije mesto od noga koji se brije, bilo u crkvi bilo za trpezom. To ne znači opet da će te brada odvesti u raj, već dobra dela. I ruho da ti je skromno, i jelo tvoje i piće, i sve vaše ponašanje da bude hrišćansko, kako bi bili i drugima za ugled.
Muškarac, braćo moja, rodi ženu iz svog rebra bez žene, opet ostade zdrav i čitav. Ona pozajmi rebro od muškarca ostade mu dužna. Žene se narodiše u svetu kao zvezde nebeke, ali ni jedna od njih ne bi dostojna da plati rebro koje je ila dužna, izuzev Gospođe Bogorodice, koja se udostoji zbog svoje čistote i rodi od Duha Svetog svesladosnog Hrista, bez muža, Djeva i opet ostade Djeva, i tako plati ono rebro. Čuje; li, braćo moja, kakve radosne tajne ima Crkva naša? Međutim, skrivene su pa ih treba otkriti. Zato svi vi treba da se opismenite, da bi shvatili i znali kako i kud hodite. A ti, čoveče, ne zloupotrebljavaj ženu svoju kao ropkinju jer je i ona Božje stvorenje kao i ti. Bog se isto toliko zbog nje razapeo koliko i zbog tebe. Ti zoveš Boga Ocem, i ona ga Ocem zove. Imate jednu veru, jedno krštenje, Bog je ne smatra nižom. Zato je i stvorio iz sredine (pojasa) čovekove, da bi čovek bio kao glava a ona kao telo. Nije je stvorio od glave da ne bi prezirala muža. Isto tako nije je stvorio od nogu, da ne bi muž prezirao nju.
Nazva Bog muža Adam a ženu Eva, napravi i raj na Istoku sav od radosti i veselja. Ne beše u njemu ni gladi, ni žeđi, ni bolesti, niti ikakve žalosti. Ukrasi ih sa sedam darova Duha Svetog, postavi ih u raj da se raduju kao anđeli. Reče Bog Adamu i Evi: evo sam vas stvorio ljudima sjajnijim od sunca i postavio u raj da uživate sva rajska dobra. Ali da bi znali da vam je Bog Tvorac i Sazdatelj, dajem vam jednu zapovest: samo od jednog drveta da ne jedete ploda. Ali i ovo da znate: ako slučajno pogazite moju zapovest i jedete – umrećete. I tako ih ostavi Bog u raju da se raduju. Zato ih ukrasi Bog sa stidom da ih čuva od svakog greha, osobito ženu. Stoga, hrišćani moji i kćeri Hristove, pokrivajte se što više možete stidom i ličićete na melem.
Ali, braćo moja, videći dobromrzac đavo veliku slavu koju primiše od Boga Adam i Eva, uhvati ga zavist, i šta uradi? – Znajući kao zao duh da je ženu lakše prevariti od muškarca, pomisli: ako prevarim ženu, posle ću lako prevariti i čoveka preko nje. Zatim uđe u zmiju, otide Evi i reče joj: šta vam je kazao Bog da radite ovde u raju? – Eva mu odgovori: Bog nam je rekao da se hranimo svim rajskim dobrima, samo sa jednog drveta da ne jedemo ploda, jer onog dana kad pogazimo tu zapovest – umrećemo. Đavo odgovori i reče: Nećete umreti nego ako budete jeli, postaćete slični Bogu, zato vam je i zabranio. Zato uzmi prvo ti i pojedi, onda podstakni na to i tvog muža, da postanete bogovi. Tada žena uze i jede, nagovori i muža te i on jede. I čim pojedoše, braćo moja, onog momenta izgubiše sedam darova Duha Svetog i zadobiše nerazumlje i strah.
Onaj čovek, braćo moja, koji čuva zapovesti Božje, postaje mudar i ne boji se celog sveta. Drugi opet koji se ne drži zapovesti Božjih postaje nerazuman, plaši se senke svoje, pa ma bio i car koji gospodari celim svetom. Zato pazite, hrišćani, da se držite koliko je moguće zapovesti Božjih i da ne činite po volji đavolu. Ako se pak desi da pogrešite kao ljudi, ne nagovarajte bar kao Eva muževe svoje. Slično i muževi, ne slušajte savete vaših žena kao Adam.
Bog želeći da im oprosti i da ih ostavi u raju, napravi se kao da nezna šta se zbilo i reče Adamu: Adame, gde si? – Gde si se sakrio ili gde je slava koju si ranije imao? Bio se kao anđeo a sad si postao kao neznaveno dete? Adam odgovori i reče: tu sam, Gospode. Čuh da dolaziš pa se uplaših i pobegoh. Bog mu reče: Zašto si se uplašio i pobegao? Zar sam ja razlog za strah? Da nisi jeo od plodova koje sam ti zabranio? – Odgovori Adam gordo: da, Gospode, jeo sam, ali nisam ja kriv. Žena koju si mi dao, ona me prevari i jedoh. Reče Bog Adamu: ja sam ti je dao za druga a ne da te prevari. Rekao sam ti da ne jedeš jer ćeš umreti; trebalo je da poslušaš moju reč a ne ženinu. Ali eto, pojeo si, prevario si se. Zar ti je teško da kažeš: prevarih se, Bože moj, sagreših Stvoritelju moj! Da ti oprostim, da te opet ostavim u raju. A ti, osuđujući ženu, mene osuđuješ, zato što sam ja stvorio ženu.
Čujete li, braćo moja, koliko je veliko zlo osuđivanje drugog. Zato, ako mislimo da se spasemo, osuđujmo uvek sebe i ne bacajmo naše pogreške na druge. Potom reče svedobri Bog Evi: zašto si jela od ploda koji sam ti zabranio? Odgovori i ona gordo i reče: da, Gospode, jela sam ali nisam ja kriva; zmija me prevarila. – Videći Gospod gordost njihovu, protera ih iz raja i prokle Adama da radi zemlju i u znoju lica svog da jede hleb svoj i da neutešno plače da mu se smiluje Bog, da ga ponovo vrati u raj. Zato, braćo moja, treba da se radujete vi koji jedete hleb od svog truda, jer taj hleb je blagosloven. A ako hoćeš daj od tog hleba malo i siromahu: njime se kupuje raj. Isto tako da plačete i crne suze prolivate vi koji živite od pljačke i nepravde: ubiće vas Bog i u pakao baciti. – Kako živite vi ovde, hrišćani moji? Živite li svi od truda svoga ili od nepravde? Ako ste hrišćani, živite od svog rada, jer njega Bog blagosilja, a nepravdu proklinjite. – Bog prokle i ženu – da bude potčinjena svom mužu, da rađa decu svoju sa trudom i mukama i suzama; da neutešno plače kako bi joj se Bog smilovao i u raj je povratio. Svima je očevidno, kad rađaju životinje, one nemaju bolove koje žena ima kad se porađa; jer nemaju prokletstvo koje žena ima. Tako prokle Bog Adama i Evu i protera ih iz raja i poživeše 930 godina u gorkim suzama. I izrodiše decu svoju i deca njihova svoju decu i ispuni se sav svet. Tako su svi ljudi od jednog oca i jedne majke, samo nas vera deli.
Umreše Adam i Eva i goreše pet i po hiljada godina zbog jednog greha. A mi koji činimo mnoge grehe, osobito ja, šta tek čeka nas? – Bog je milostiv ali i pravedan. Ima i gvozdenu palicu, pa kao što je kaznio Adama i Evu i nas će kazniti ako ne budemo činili dobro.
Pogaziše Adam i Eva zapovest Božju i biše iz raja proterani. A šta mi radimo danas, hrišćani? – Tražite i saznaćete da su svi oni koji su umirali u toku pet i po hiljada godina išli u pakao. Tada se smilova Bog rodu ljudskom i dođe i postade savršen čovek od Duha Svetog, od prečiste krvi Gospođe Bogorodice i Prisnodjeve Marije i izbavi nas iz đavolovih ruku. Ako se zainteresujete saznaćete da je Blagovest Bogorodici bila u Gospodnji (nedeljni) dan. Hristos se rodio u nedelju i otkrio nam pravu veru, sveto Krštenje, neporočne Tajne. Bi ružen, bijen, razapet kao čovek; vaskrse treći dan, siđe u ad, izvede Adama i Evu i rod njihov. Tako nasta radost na nebu i u adu i u celom svetu: otrov i mač sa dve oštrice za Jevreje i đavola. Vaznese se na nebo i sede s desne strane Oca da sacaruje večno, da Mu se i anđeli klanjaju. Tražite i doznaćete da danas – sutra čekamo kraj sveta. Razumni ste i pametni, sami znate šta je dobro i tvorite ga.
A sad, šta bi bilo dobro da radimo? – Imam dve pomisli. Jedna od njih mi kaže: ovo što si rekao – dosta im je; ustaj sutra, idi na drugo mesto da propovedaš. Druga pomisao mi kaže: nemoj ići. Sedi da im kažeš i ostalo pa onda kreni na put. Šta vi kažete: da idem ili da ostanem?
– Ostani, svetitelju Božji.
– Dobro, deco, ostaću. No da li je pošteno da neko okopava vinograd ili da čuva ovce a da ne jede od njihova ploda? Zar je dakle pošteno da i ja, koji dođoh ovde i trudim se, ne dobijem malo utehe, plate? Kakvu platu tražim? Novac? Šta da radim s njim? Ja, s pomoćju Božjom, nemam ni kese, ni kuće, ni druge mantije, čak i klupica koju imam i koja izobražava moj grob – vaša je. Ovaj grob ima moć u sebi da bude učitelj kraljeva, patrijaraha, arhijereja, jereja, muškaraca i žena, mladih i starih i celog sveta. Kad bih hodao i poučavao za pare, bio bih lud i bezuman. Onda kakvu nagradu tražim? – Da sedete pedeset, da porazgovarate o ovim božanskim istinama, da ih urežete u srce svoje, kako bi vam bile izvor večnog života. Ove reči što sam vam rekao, braćo moja, nisu moje no Duha Svetog, iz Svetog Pisma. Ovo što vam rekoh, isto je kao da siđe sam Bog da vam kaže. Ako to izvršite i urežete u um svoj, uopšte mi neće biti žao truda; ako li to ne izvršite, odlazim žalostan, sa suzama u očima. – Imate li ovde u vašem mestu školu da se uče pismenosti vaša deca?
– Nemamo, svetitelju Božji.
– Da se svi skupite, da napravite jednu dobru školu, da postavite i odbor koji će njom da rukovodi, da postave učitelja da se deca uče, bogata i siromašna. Jer u školi učimo ko je Bog, šta je Sveta Trojica, šta su anđeli, demoni, raj, pakao, vrlina, greh; šta je duša, telo itd. Bez škole lutamo po mraku. Škola otvara manastir. Kad ne bi bilo škole, otkud bih ja naučio da vas poučavam?
Čitao sam i o sveštenicima, i o nepobožnim, jereticima, bezbožnicima; ispitao sam dubine mudrosti i shvatio istinu da su sve vere lažne: jedino je Pravoslavna vera dobra i sveta. Zato da verujemo i da se krštavamo u ime Oca i Sina i Svetoga Duha. Ovo vam govorim sad na kraju, da bi se radovali što ste pravoslavni hrišćani, i da bi oplakivali nepobožne i jeretike koji hode po tami. Mi hrišćani, šta smo? – Pravednici ili grešnici? Ako smo pravedni, srećni smo i treblaženi, ako smo pak grešnici, sad nam je vreme da se pokajemo, da prestanemo sa zlom i da tvorimo dobro. Inače, čeka nas pakao. Kad da se pokajemo? – Ne sutra i prekosutra, nego danas, jer ne znamo šta će do sutra s nama biti. Pazite, dakle, braćo moja, da se ne gordite, da ne ubijate, da ne činite preljube, da se ne kunete, da ne lažete, da ne klevećete, da ne izdajete, da ne kinćurite telo, jer je ono hrana za crve. Nego ukrašavajte dušu koja je časnija od celog sveta. Postite, molite se, dajite milostinju, imajte smrt pred očima, kad ćete napustiti ovaj lažljivi svet i otići u onaj večni.
Počujte, braćo moja: kao što neki knez koji ima deset slugu, kad jedan od njih pogreši, otera ga i postavi drugog na njegovo mesto, – tako i Gospod: kad je pao prvi anđelski čin, zapovedi Bog te postade ovaj svet, i stvori nas ljude da nas postavi na mesto anđela. Mi hrišćani, nemamo ovde otadžbine, zato nas je Bog i stvorio sa glavom uspravno, i postavio nam um u gornji deo, da bi uvek razmišljali o nebeskom carstvu, istinskoj otadžbini našoj. To mi i daje povoda, braćo moja, da vas učim, savetujem. I opet se usuđujem da molim svesladosnog Isusa Hrista da pošalje s neba blagodat Svoju i blagoslov Svoj na ovo mesto i na sve hrišćane, ljude i žene, mlade i stare i na dela ruku vaših. Na prvom mestu, braćo, neka bi vas pomilovao i oprostio vam grehe vaše; da vas udostoji da proživite i ovaj ovde tašti život u dobru i miru, i onaj posle smrti u raju, pravoj našoj otadžbini i istinitoj. Da se svagda radujemo i proslavljamo i klanjamo se Svetoj Trojici u vekove vekova. Amin. Molim vas, braćo, da rečete i za mene grešnog tri puta: oprostite mi i Bog neka vam oprosti! Zatražite i vi oproštaj jedan od drugog.
 
NEKE OD IZREKA I PROROŠTAVA SV. KOZME
 
1. Doći će vreme kad će vam neprijatelji uzeti i pepeo sa ognjišta, ali vi nemojte izdati i promeniti veru vašu, kao drugi što će to da urade.
2. Čekaju vas još mnoge nevolje. Sećajte se reči mojih: molite se, trudite se i imajte čvrsto trpljenje. Sve dok ne zaraste ova rana na platanu, selo će vam biti u ropstvu i nesrećno (izgovoreno u selu Čaraplana u Epiru).
3. Pokušaće da reše (stvari) perom ali neće uspeti; dvadeset devet puta (rešavaće) ratom a jednom – perom.
4. S jednima ćete zanoćiti a s drugima osvanuti.
5. Ići ćete da živite na drugo mesto, a drugi će doći da žive na vaše mesto.
6. Videćete četrdeset konja svezanih za jedan kolac.
7. Mnogi će umreti od gladi.
8. Bogataši će postati siromašni a siromašni će umreti od gladi.
9. Šaka brašna, šaka zlata.
10. Doći će vreme kad će se hrišćani klati između sebe. Ja preporučujem slogu i ljubav.
11. Doći će vreme kad će svetom upravljati alala i balala (bezglasne žice i mašine?).
12. Sve što traže dajite, samo duše spasavajte.
13. Doći će vreme kad neće biti više ove sloge između sveštensgva i naroda.
14. Zlo će vam doći od načitanih.
15. Sveštenici će postati gori i bezbožniji od svih.
16. Krv će se proliti u Carigradu, da zapliva u njoj trogodišnja junica.
17. Tako straše stvari će se događati, da će majke prevremeno rađati od straha svog.
18. Nametnuće porez na kokoške i prozore.
19. Doći će vreme kad će đavo svuda stizati s tikvom svojom.
20. Papu da proklinjete, jer on će biti krivac.
21. Ljudi će postati siromašni zbog nedostatka ljubavi prema drveću.
22. Vi ćete druge spasiti, a drugi vas.
23. Mnogo šta će se dogoditi. Gradovi će postati barake.
24. Doći će vreme kad će prokleti demon izaći iz jazbine svoje.
25. Pojaviće se u neko doba lažni prorok; ne verujte mu i ne radujte mu se. Ponovo će se izgubiti i više se neće vratiti.
27. Doći će vreme kad će hrišćani ustati jedni protiv drugih.
27. Imajte krst na čelu, da bi vas poznali da ste hrišćani.
28. Škola će dati takve stvari, kakve vam ni na pamet ne mogu doći.
29. Videćete kola kako jure po poljani brže od zeca.
30. Doći će vreme kad će ljudi razgovarati sa jednog udaljenog mesta na drugo, kao u dve susedne sobe, kao napr. iz Carigrada u Rusiju.
31. Videćete ljude kako lete po nebu kao crne ptice i kako bacaju oganj na zemlju. Oni koji u to vreme budu živeli, trčaće na grobove i vikati: izađite vi mrtvi da uđemo mi živi.[8]
 
SPOMEN PRENOSA MOŠTIJU PREPODOBNOMUČENICE
EVDOKIJE
 
Na današnji dan praznuje se spomen prenosa česnih moštiju svete prepodobnomučenice Evdokije (iz Iliupolja u Samariji), koja se inače slavi 1 marta.
 
SPOMEN SVETOG MUČENIKA
TATUILA
 
Sveti mučenik Tatuil, postradavši za Hrista, skonča obešen o jabuku.
 
SPOMEN SVETE PREPODOBNOMUČENICE
EVDOKIJE
 
Ova sveta mučenica Hristova Evdokija beše rođena na Istoku. Odvedena od Persijanaca u ropstvo, ona u Persiji poučavaše sve zarobljenike Svetom Pismu, pošto beše vaspitana na njemu i dobro ga poznavaše. To se proču, i k njoj stadoše dolaziti žene Persijanaca; s njima se ona zbliži i sprijatelji, i mnoge od njih prevede u hrišćansku veru. Zbog toga bi optužena sudijama. Najpre je tukoše volovskim žilama; zatim je baciše u tamnicu, gde ostade dva meseca. Posle toga je ponovo izvedoše na sud. Pošto na sudu neustrašivo ispovedi veru u Hrista istinitog Boga, ona bi tako strašno bijena trnovitim štapovima, da joj meso otpadaše na zemlju, a oni što je bijahu obagriše se njenom krvlju, pa je zatim opet baciše u tamnicu.
Kada minu šest meseci, svetu mučenicu izvedoše po treći put na sud. Onda nasekoše trsku u visini njenog rasta, svukoše je nagu, svu je omotaše trskom, pa je zatim preko trske tako stezahu konopcima, da joj se trske zarivahu duboko u meso; posle toga stadoše trsku po trsku vući iz njenog tela, kidajući mučenici parčad mesa, i na taj način pričinjavahu svetoj ispovednici nepodnošljive bolove. Posle toga obesiše svetiteljku, pa joj celo telo tako dušmanski stezahu konopcima, da joj sve kosti polomiše. A kada videše da je već polumrtva, oni joj odsekoše svetu glavu.[9] I tako ova sveta junakinja uziđe na nebo sa mučeničkim vencem. A svete mošti njene stadoše točiti isceljenje svima koji joj sa verom priticahu.[10]
 
SPOMEN SVETOG MUČENIKA
ELEVTERIJA
 
Sveti mučenik Elevterije beše iz Carigrada; sijaše pobožnošću i pravoslavljem, a bogatstvom i slavam prevazilažaše sve ondašnje slavne ljude i velikaše, jer odmalena beše odrastao na carskom dvoru, i tamo beše u najvećoj časti. Ali, sav obuzet ljubavlju prema neprolaznom i večnom blagu, on zemaljska blaga ne računaše ni u šta, i voleo je biti na poslednjem mestu u dvorima Gospodnjim, nego li da zauzima prvo mesto u dvorima grešnika. Očima duše prikovan ka Bogu, on svaki dan provođaše u hvaljenju i slavljenju Boga, i upražnjavaše svaku vrstu vrline.
Međutim, upropastitelj duša ljudskih đavo ne mogaše podnositi Elevterijeva dobra, stoga upotrebi svetiteljevog slugu kao svoje oruđe. Sluga ode tadašnjem bezbožnom caru i okleveta svetog Elevterija, govoreći: Moj gospodar Elevterije kršten je hrišćanskim krštenjem, podigao je crkvu, obožava Raspetoga, a mrzi i nipodaštava carske naredbe; ima tajnu kuću pod zemljom, prinosi Hristu svenoćna bdenija i mori telo svoje postovima, suzama i plačem.
Čuvši to od sluge, car se ispuni gneva i posla da mu dovedu Elevterija. Kada svetitelj predstade caru, car ga spokojno i blago upita: Što si nas napustio, Elevterije? Toliko vremena te nema. Prezreo si moju ogromnu ljubav prema tebi i carske dvore. – Sveti Elevterije odgovori: Razne bolesti, care, iznuriše mi telo, pa da bih povratio svoje zdravlje provodim vreme na čistom vazduhu i podesnom mestu. – Car mu na to reče: Zar je samo tebi potrebna blagodet čistoga vazduha? I nama bi bilo dobro, da se obretemo tamo s tobom.
Na ovo svetitelj ne odgovori ništa. No predveče car pređe preko reke Sagare i ode k svetiteljevoj kući. Tamo pronađe jedna tajna vrata, uđe na njih i ugleda divan hram. Ali ne hte da uplaši svetitelja pretnjama, već pokuša da ga pridobije laskavim rečima. No sve to bi uzalud; sveti Elevterije ostade nepokolebljiv u svojoj veri. Car onda naredi da svetom ispovedniku odseku glavu, a da česno telo njegovo bace psima i pticama da ga raznesu.
Obezglavljen, blaženi Elevterije predade svetu dušu svoju u ruke Božije.[11] Česno pak telo njegovo, bačeno, nađe neki pobožan i hristoljubiv hrišćanin, koji beše u svešteničkom činu, uze ga, i pošto ga pomaza divnim mirisima, sahrani ga na uglednom mestu.
 
SPOMEN SVETOG NOVOMUČENIKA
HRISTE iz Preveze (Grčka)
 
Ovaj sveti novomučenik Hristov Risto (Hristo) beše rodom iz grada Preveze u Epiru. Beše od mladosti čestit i pobožan. Služeći kao mornar na jednom brodu, on dođe jednom sa ostrva Krita brodom na ostrvo Kos u Egejskom moru. Provevši na tom ostrvu nekoliko dana, on se spremaše da pođe odatle, ali baš tada na njega naiđe neka grupa Turaka janičara, koji mu stadoše vređati njegovu hrišćansku veru i sveto krštenje. Raspalivši se revnošću za svoju svetu veru, Hristo oseni sebe krsnim znakom i smelo odgovori janičarima da je njihova muslimanska vera prljava i nečista i da je njihov lažni prorok Muhamed preteča antihristov.
Na to se bezbožni Turci raspališe gnjevom i pojurivši uhvatiše svetog mučenika i ispovednika Hristovog, i bijući ga i zlostavljajući, odvedoše ga i predadoše paši toga mesta. Pri tome ga janičari primoravahu da se odrekne svoje vere u Hrista i svetog krštenja. U odgovor na to ovaj hrabri junoša Hristov samo izgovaraše hrišćanski Simvol vere (Vjeruju) i pljuvaše na veru ismailćansku. Tada razbesneli Turci povadiše svoje noževe i njima izbodoše svetog mučenika, pa ga onda, izvevši ga van grada i zapalivši vatru, spališe onako izbodenog na vatri.
Ali, o! čuda, telo svetog mučenika ne izgore sasvim, nego ostade na poljani oko trideset dana i da ga pritom nijedna životinja ili zver ne taknu niti mu se uopšte približi. Nad svetim telom njegovim neki pobožni hrišćani, pa čak i neki muslimani, videše prve tri noći neobičnu svetlost koja dolažaše s neba. Posle toga neki hrišćani tajno uzeše deliće njegovih svetih moštiju i pobožno ih sačuvaše.[12]
Postrada sveti novomučenik Hristo 5 avgusta 1668 godine na egejskom ostrvu Kos, gde ga i danas poštuju kao mučenika Hristovog.
 
SPOMEN OSVEĆENJA HRAMA
HRISTA PANTOKRATORA
u Carigradu
 
Velelepni hram i manastir Hrista Pantokratora (= Svedržitelja) bi osnovan i osvećen u Carigradu od svete carice Irine (u monaštvu prepodobne Ksenije – vidi pod 13 avgustom) i supruga joj cara Jovana Komnena (1118-1143 godine).
 


 
NAPOMENE:

  1. Dekije carovao od 249 do 251 godine.
  2. Kartagena – grad na severnoj obali Afrike; po njemu nazvana velika zapadno-finikijska država, koja je dugo bila suparnik Rimu, dok 146 godine pre Hrista nije pala pod vlast Rima. Početak evanđelske propovedi vezan je ovde sa imenom Epeneta (Rim. 16, 5), ali se kao prvi episkop pominje Optat (202 god.); njegovi naslednici bili su mitropoliti severozapadne Afrike; najistaknutiji episkopi Kartagenske crkve, i pritom najuticajniji hrišćanski pisci, bili su sveti Kiprijan i blaženi Avgustin; kao pisac znamenit je i Tertulijan. U Kartageni je održano mnogo pomesnih sabora. Danas na mestu Kartagene, tog „Londona staroga sveta“, nalaze se tri bedna selanca arapska.
  3. Efes – glavni grad Ikonije u Maloj Aziji blizu ušća Kaistra. U starini trgovački centar prednje Azije; imao čuveni hram Artemidin – Dijanin. Sveti apostol Pavle proveo neko vreme u Efesu pri kraju svog drugog misionarskog putovanja (D.A. 18, 19-26), a na trećem putovanju probavio tu više od dve godine propovedajući Evanđelje (D.A. 19, 1-20, 1). Efeskoj crkvi apostol Pavle uputio poslanicu iz Rima. U Efesu je dugo živeo sveti apostol i evanđelist Jovan Bogoslov; po predanju, tu se i upokojio. Prvi episkop u Efesu bio sv. Timotej, postavljen apostolom Pavlom. U Efesu održan Treći Vaseljenski Sabor 431 godnne, i nekoliko pomesnih. Danas na mestu znamenitog grada stoji bedno tursko selo Aja Seluk (= Sveti bogoslov).
  4. Konstantin Veliki rodio se 274, umro 337 godine.
  5. Teodosije II (Mlađi) carovao od 408 – 450 godine.
  6. Oko dvesta godina.
  7. Kao što to rade muslimani.
  8. Tekst prve Pouke i izreka preveden iz knjige: Markou A. Gkiolia, O Kosmas Aitolos kao i epohi tou, Athina 1972.
  9. Sveta Evdokija postrada oko 362-364 godine, za vreme cara persijskog Sapora.
  10. Po nekima ova sveta mučenica Evdokija isto je lice sa svetom mučenicom Ijom, koja se slavi 11 septembra.
  11. Ne zna se tačno kada postrada ovaj sveti mučenik; neki misle za vreme cara Maksimilijana (286-305 g.).
  12. Ovo je prevod zapisa jednog očevidca stradanja sv. novomučenika Hriste, koji se zapis nalazi u rukopisu Velike Lavre Atonske broj 1, 38, list 136 (iz 17 veka), a štampan je u knjizi arhim. Filareta Vitalisa: O Sv. novomučeniku Hristi, Atina 1973 godine.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *