НАСЛОВНА » Ава Јустин, БИБЛИОТЕКА » ЖИТИЈА СВЕТИХ ЗА АВГУСТ

ЖИТИЈА СВЕТИХ ЗА АВГУСТ

 

ЖИТИЈА СВЕТИХ
 
7. АВГУСТ
 
СПОМЕН СВЕТОГ ПРЕПОДОБНОМУЧЕНИКА
ДОМЕНТИЈА
и два ученика његова
 
Свети Доментије се роди у у Персији као незнабожац, у време цара Константина Великог (305-337 г.). Хришћанској вери га научи неки хришћанин Авар. Доментије остави незнабоштво и сроднике и отиде ка крајевима грчке државе, ка граду Нисивији[1]. Ту он ступи у један манастир, прими свето крштење, замонаши се, и прохођаше сваки подвиг испосничког живота. Али по клевети завидљивог и лукавог демона њега омрзнуше неки монаси у том манастиру, те он побеже одатле и оде у манастир светих мученика Сергија и Евнуха, у граду Теодосиопољу[2]. Ту он подражаваше врлински живот игумана и архимандрита Уврела, за кога се вели да шездесет година није јео ништа варено, спавао је врло мало, и то не лежећи нити седећи, него стојећи и ослоњен на свој жезал.
Архимандрит Уврел постави преподобног Доментија за ђакона, али када га хтеде принудити и у чин свештеника, Доментије одбеже у неку пусту гору, и тамо живљаше о Богу, трпећи летње жеге и зимске мразеве и друге непогоде. Затим се настани у једној пештери, чинећи многа чудеса именом Христовим: јер исцељиваше оне који долажаху к њему, и од идолопоклоничке заблуде привођаше к вери Христовој. А када у те крајеве наиђе цар Јулијан Богоодступник (361-363 г.), он дозна све о светом Дометију и нареди да га камењем затрпају. Послани за извршење злочина упутише се и затекоше светог оца са два ученика где у девет сати врши одговарајуће богослужење, нападоше на њих и побише их камењем. Тако заврши течење богоугодног живота свог преподобни Дометије са два ученика своја, и сва тројица добише венце мучеништва.
 
СТРАДАЊЕ СВЕТИХ МУЧЕНИКА:
МАРИНА и АСТЕРИЈА
 
У дане незнабожачких царева Валеријана и сина му Галијена[3] живљаше у Риму један угледан и врлински сенатор, по имену Астерије, по вери хришћанин. Он беше знаменит и богат човек, и уживаше љубав царева. И у време љутих гоњења на хришћане, Астерије беспрекорно чуваше своју побожност и ни најмање не скриваше своју веру у Господа Христа.
Једном, налазећи се у пределима Палестине, Астерије дође у град Кесарију Филипову[4], називан од Феничана Панеада. У том граду, препуном идолопоклоника, бејаше обичај светковати један незнабожачки празник крај врела које избија из горе Панеас, одакле и река Јордан тече. Жртва приношена на тај празник демону, постајаше невидљива: јер демон који тамо обитаваше, узимаше жртву и скриваше је од очију, и ослепљени заблудом незнабошци прослављаху ту демонску обману као велико чудо. А слуга Христов Астерије, налазећи се тамо и гледајући ово незнабожачко празновање, сажали се срцем на слепоћу душе и заблуду обманутог народа, па подигавши очи и руке к небу помоли се са вером Христу Богу, да отера одатле демона који обмањује народ. И тог часа демон би прогнан силом Божијом, и престаде варљиво чудо демонско: сви очима својим гледаху жртву која се сада не сакри и не постаде невидљива, као раније. А кад престаде чудо, престаде и празновање, јер се незнабошци више не скупљаху крај врела. Тако вера и молитва светог Астерија очистише то место од демонске прљавштине.
Страдање пак светаг Астерија за Христа догоди се, по промислу Божјем, на следећи начин. У другој Кесарији, Палестинској[5] бејаше неки војник Марин, угледан пореклом и богат имањем, али још угледнији вером у Христа и богатији добрим делима. Војници другови позваше Марина да заузме место капетана, које се упразни смрћу дотадањег капетана. И када се Марин припремаше да заузме то место, други неки војник, завидећи Марину и желећи да сам добије тај положај, оде к судији који се зваше Ахеос и оптужи Марина да је хришћанин и неће да приноси жртве боговима и киповима царева; при томе додаде да по римским законима такав човек не може заузимати тако угледан положај. Судија одмах позва Марина и упита га које је вере; па кад из његових уста чу да је хришћанин, он му даде три сата времена да размисли шта ће изабрати: живот или смрт. Јер Марину предстајаху само два излаза: или да принесе незнабожачку жртву и остане жив, или да умре за исповедање вере у Христа.
У то време епископ Кесарије Палестинске Теотекн дође к исповеднику Христовом, узе га за руку и уведе у цркву, говорећи му душекорисне поуке. Затим га уведе у свети олтар, па показујући му руком на Свето Еванђеље и на војнички мач којим Марин беше опасан, рече му: Од ових двеју ствари, добри јуначе, изабери једну: или да носиш овај мач и служиш земаљском цару привремено, па да после смрти добијеш вечиту погибао; или да постанеш војник Небеског Цара, и да за пресвето име Његово, написано у овој књизи, положиш душу, па да царујеш са Њим у бесконачне векове. – Свети Марин, одмах пружи десну руку ка Светом Еванђељу, целива га с пламеном љубављу. и изјави да је готов на смрт за Христа. Тада му епископ рече: Приљуби се свом душом уз Бога, па укрепљен Његовом силом прими оно што си изабрао. – После тога епископ отпусти свегог Марина са речима: Иди с миром!
Када свети Марин иђаше из цркве, биров већ стајаше на вратима суда и поче громко викати, позивајући Марина по имену, пошто беху прошла три сата. Ушавши у судницу, свети Марин неустрашивије него пре изјави да је хришћанин, громогласно славећи Христово име и кудећи идолопоклоничко безбожје. Зато га судија осуди на смрт; и свети мученик Марин би изведен ван града и тамо обезглављен. Његовој мученичкој смрти беше присутан свети Астерије, који по промислу Божјем у то време стиже у тај град. Видевши мученичку кончину светог Марина, он скиде са себе своју горњу скупоцену хаљину, распростре је по земљи, положи на њу чесно мучениково тело и главу, уви их њоме, натовари на леђа и однесе те сахрани чесно. Због тога се он и сам удостоји мученичког венца: јер га незнабошци ухватише и мачем му главу одсекоше.[6] На тај начин свети Астерије предстаде заједно са светим Марином небесноме цару Христу у лику светих мученика.
Ово се догоди за царовања Галијена, који после погибије свога оца Валеријана цароваше сам. Јер отац његов би кажњен гневом Божјим што проли много хришћанске крви: у рату са Персијанцима он би заробљен од персијског цара Сапора, пошто Персијанни победише Римљане; и би одведен у Персију, где служаше цару Сапору као подножник када је Сапор уседао на коња. И беше немогуће откупити Валеријана из срамнога ропства: јер Сапор није хтео да га да ни за какве паре, задовољан славом што ступа на леђа и врат римскоме цару. После дугог исмевања са Валеријаном, персијски цар нареди да се пред целим народом одере кожа Валеријану и посипа сољу. Тако зли погибе зло, још у овом животу почевши своје вечне муке. Оваква погибија Валеријанова уплаши његовог сина Галијена: он у томе познаде казну Божју за душманско проливање хришћанске крви, па издаде заповест у свима областима римског царства, да трестане гоњење на хришћане и да епископи слободно управљају својим црквама. Међутим, пре но што та заповест стиже у Кесарију Палестинску, свети Марин и Астерије примише мученичку смрт за Христа и уђоше у радост Господа свог и нашег владара Исуса Христа, који царује са Оцем и Светим Духом.
 
ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ
ОРА
 
У Тиваиди Египатској[7] на Нитријској Гори бејаше један чудесни подвижник, по имену Ор, који основа многе манастире, у којима бејаше до хиљаду братије, којима он беше духовни вођ и наставник. Изглед његов беше анђелски; и када му беше деведесет година, тело његово не беше ништа изгубило; лице његово бејаше веома светло и свеже, од првог погледа уливаше поштовање према њему. Руфин, који га посети, овако га описује: „У својој одећи он је личио на агела Божјег, деведесетолетни старац с дугом брадом као снег белом, веома пријатне спољашности. Поглед његов светлио се нечим надчовечанским“.
Најпре се преподобни Ор дуго време подвизавао сам у далекој пустињи. Затим се, по наређењу Божјем, пресели у суседну пустињу, и тамо основа манастир. Својим сопственим рукама он засади шуму, пошто тамо не беше дрвећа, те тако израсте густа шума. Он то уради, да братија, која се стаде окупљати око њега, не би далеко ишла по дрва. Уопште, он се у сваком погледу старао за братију, молећи се Богу и трудећи се за њихово спасење, да они не би оскудевали ни у чему потребном, и да не би имали никаквог изговора за лењост. А док је сам живео у далекој пустињи, ава Ор се тамо хранио травом и слатким корењем, пио воду кад би је нашао, и све време проводио у молитвама и славословљима. А када достиже дубоку старост, јави му се у сну анђео Господњи и рече: „Ти ћеш бити у многобројном људству, и многи људи биће поверени твоме руководству; и многе хиљаде људи спашће се помоћу тебе; и које год стекнеш овде, они ће ти се покоравати и у будућем животу. Не сумњај нимало, помишљајући како ћеш издржавати толико мноштво људи: ти нећеш оскудевати ни у чему потребном кад год призовеш Бога“. Када то чу, ава Ор оде у суседну пустињу и, начинивши себи колибицу, живљаше у њој најпре сам, хранећи се разним травама, које је често једанпут недељно јео.
Раније ава Ор је био неписмен, али, по изласку из пустиње у насељено место, њему би дата благодат од Бога, те је напамет знао Свето Писмо. Када му је братија доносила Библију, он ју је читао као писмен. Он доби и другу благодат, благодат – да изгони бесове; те су тако многи од бесомучника громко причали о његовом житију, иако он то није желео. И многа друга исцељења чињаше он благодаћу Христовом. Стога се око њега окупи три хиљаде монаха. Свима је он прерадосно служио. Он им је својим сопственим рукама ноге прао, и затим поуке давао. У Светом Писму је био веома искусан, пошто је ову благодат примио од Бога. Пошто би братији објаснио многе главе из Светога Писма, и предао им православно учење о вери, он их је подстицао на молитве. Јер је обичај код великих људи да не приступају телесној храни пре но што душу своју нахране духовном храном; а та је храна – примање тела Христова. После Причешћа и принесене захвалности Богу, ава Ор је одмах позивао братију за трпезу, а сам је увек за време обеда давао братији важне савете и говорио им о спасењу.
Ава Ор се славио међу многим Оцима и стога што је за један дан подизао келије за многе монахе који би к њему дошли: сазивао је сву присутну братију, те је један правио кал, други цигле, трећи је вукао воду, четврти секао дрва. И када би келије биле готове, он их је давао дошавшима и одмах их снабдевао свима осталим потребама. Јер Бог изобилно шиљаше Своме угоднику све што му беше потребно. Једном дође к преподобном Ору неки страни, лажљиви инок, који претходно сакри своје одело и појави се пред оцем полунаг, молећи га да му да одело. Ава Ор га изружи пред свима за лаж и изнесе на средину његово сакривено одело. Отуда нико није смео да лаже пред њим, јер су сви знали колику благодат врлине он има, коју је стекао својим дугим светим животом. Мноштво монаха, када су с њим бивали у цркви, личили су на хорове анђела који славе Бога.
Једном на поуку братији ава Ор исприча ово: Видех у пустињи једнога мужа, који три године не окуси ништа од земне хране; анђео Господњи доношаше му сваког трећег дана небеску храну, која му у исто време замењиваше и воду. – Но знам међу монасима и таквог човека, коме дођоше ђаволи у облику небеских војника и ангелских чинова, показујући му огњена кола у којима се налазио тобож неки цар, окружен славом. Тај цар рече иноку: „Ти си, човече, испунио све врлине; сада још треба да се поклониш мени, па ћу те као Илију узети на огњена кола и узнети са земље“. Чувши овакве речи, инок се питаше у себи: „Шта ово значи? Ја се стално поклањам Спаситељу мом, који и јесте мој Цар; и када би овај кога сада видим био мој Спаситељ, он не би тражио од мене да му се поклоним, пошто зна да Му се ја свагда клањам“. После таког размишљања инок рече: „Ја имам свога Цара коме се непрестано клањам, а ти ниси мој цар“. И тог часа ишчезоше сви ђаволи са својим царем и огњеним колима.
Све ово свети Ор причаше братији као о неком другом; Међутим, многи од њих знађаху добро, да се све то догодило с њим.
О преподобном оцу Ору постоји и следећа повест, која се односи на оно доба у његовом животу када је он имао само једнога ученика. Једне године када настаде пресветли празник Васкрсења Христова, тај ученик рече своме учитељу: Знаш ли, оче, да је сада Пасха, па треба да је и ми празнујемо као што је и сви празнују. – Да, чедо, одговори старац, ја сам заборавио да је сада Пасха. – И изишавши из келије, преподобни Ор стаде под отвореним небом, и пруживши руке своје к небу проведе тако три дана у том положају непомично, имајући сав ум погружен у Богу. После трећега дана он дође к ученику и рече му: Ето, чедо, ја према својој моћи отпразновах Пасху. – А шта си то радио, аво? упита га ученик. – Чедо, одговори старац, за монаха је празник и Пасха да ум његов пролази мимо вреве овога света, као Израиљ непоквашених ногу море, и да се сједини с Богом. Инок који бежи од видљивих ствари, приближава се невидљивом Богу; а који се везује за ствари, удаљује се од невидљивог Бога.
Пошто преподобни отац Ор изведе на истинити пут спасења не само многе монахе него и велико мноштво мирјана, он се престави ка Господу[8] у небеске обитељи и придружи се лику великих преподобних отаца, који стоје пред престолом Оца и Сина Светога Духа, једног у Тројици Бога, коме слава вавек. Амин.
 
ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ
ПИМЕНА МНОГОНАПАЋЕНОГ
 
Приступајући повести о блаженом Пимену, задржимо своју пажњу на његовом великом јунаштву у страдањима, и од тога се научимо: да патње треба подносити јуначки, и да се сила Божија потпуно показује у немоћима (ср. 2. Кор. 12, 9). – Блажени Пимен роди се и на свет већ болестан; он и порасте као болестан; но та телесна болест не даде у њему места душевној болести: јер он остаде чист од свакога порока и сачува девство од утробе материне. Много пута се он обрађаше са молбом родитељима својим, да га даду у манастир да се постриже у монаха, али му они из силне љубави према њему брањаху, желећи да им он после њихове смрти буде наследник. Једном, по промислу Божјем, блажени Пимен силно занеможе, да не беше изгледа на оздрављење. Та невоља нагна његове родитеље, те га они однеше у Печерски манастир[9] и молише тамошње преподобне оце да се моле за исцељење њиховог сина од болести. Но усрдне молитве преподобних отаца не донеше болеснику исцељење, јер његова молитва беше јача од њихових молитава: он себи мољаше од Бога не оздрављење него да му погорша болест, пошто се бојао да га, ако оздрави, родитељи не одвуку из манастира и он не оствари своју жељу о монашењу. Но како отац и мајка непрестано сеђаху поред њега и не даваху му да се постриже, блажени Пимен се силно растужи и стаде се усрдно молити Богу да му испуни жељу на који било начин. И гле, једне ноћи, кад родитељи његови и послуга спаваху, код њега уђоше светли анђели, неки у облику дивних младића, а неки у облику игумана и братије, носећи у рукама свеће, свето Еванђеље, власеницу, мандију, кукуљачу и све остало што је потребно за постриг. И упиташе га: Хоћеш ли да те ми пострижемо? – Блажени одговори с радошћу: Да, хоћу; Господ вас посла, господо моја! молим, испуните жељу срца мога. – Анђели одмах стадоше постављати питања и радити све редом што је прописано у чину монашког пострижења И тако га они постригоше у велики анђелски образ, обукоше га у мандију и кукуљачу, и наденуше му име Пимен. Давши му, по обичају, упаљену свећу, они му рекоше: „Нека ова свећа не угасне у току четрдесет дана и ноћи“. Још му предсказаше да ће до смрти боловати, и да ће пред саму смрт оздравити. Затим, целивавши блаженог Пимена, они узеше у убрус власи његове, па одоше у цркву и положише их на гроб преподобног Теодосија[10].
Иноци који беху у оближњим келијама, чувши појање, пробудише остале, држећи да или игуман са некима од братије постригава болника или се болник већ преставио, и сви заједно одоше у келију где блажени лежаше. Тамо они затекоше оца, мајку и слуге да спавају, и пробудише их; притом иноци осетише диван мирис којим беше пуна келија, а болесника угледаше препуна радости и весеља, и обучена у монашку одећу. И упиташе га братија: Ко те постриже? и какво то појање ми чусмо овде, које твоји родитељи не чуше, иако су поред тебе? – Ја држим, одговори болесник, да ме игуман, који дође с братијом, постриже и надену име Пимен; они су то и појали, као што чусте; они ми и ову свећу, коју видите, дадоше рекавши да ће она непрекидно горети у току четрдесет дана и ноћи; затим, ставивши моје власи у убрус, одоше с њима у цркву.
Чувши то, братија одмах похиташе цркви, али је нађоше закључану; стога пробудише црквењаке и упиташе их, да ли је ко улазио у цркву после вечерње молитве. Они одговорише да нико није улазио, пошто се и сами кључеви налазе код еклесијарха. Они онда разбудише еклесијарха, узеше кључеве, које он никоме није био давао, нити је сам с ким улазио у цркву, уђоше у цркву и тамо на гробу преподобног Теодосија стварно нађоше власи у убрусу. После тога обавестише игумана о свему. Игуман се веома удиви и брижљиво истраживаше, ко би то могао пострићи блаженог Пимена. Али не пронађе. Тада свима постаде јасно да су постриг, по наређењу Божјем, извршили свети анђели. Дуго размишљаху игуман и братија о чудесном постригу, да ли да га блаженоме урачунају као постриг извршен по уставу, и по пропису. И дођоше до закључка да над блаженим Пименом не понављају постриг, пошто су имали јасне доказе о стварно извршеном постригу над њим: иноци су стварно нашли, као што је блажени Пимен рекао, његове власи на гробу преподобног Теодосија, и свећа, за коју је био доста један дан да изгори, горела је четрдесет дана и ноћи непрекидно. Због тога они ово рекоше: Доста ти је, брате Пимене, од Бога даровани образ и име. – Но ипак реци нам, говораше игуман дошавши са књигом пострига, какви изгледаху они што те постригоше, и не изоставише ли ништа од онога што је написано у овој књизи? – На то блажени Пимен рече игуману: Што ме кушаш, оче? Ти сам, дошавши овде са свом братијом, обави на мени све што је прописано у овој књизи. Притом си ми рекао још и то, да ћу целог живота патити од болести и тек ћу се пред смрт ослободити ње, да бих био у стању носити свој смртни одар. Него, моли се за мене, свети оче, да ми Господ подари трпљење. – Чувши ово, они га оставише.
Блажени Пимен је, као што предсказаше они што га постригоше, лежао много година у врло тешкој и одвратној болести: ње су се гнушали и они који су му прислуживали, па су га често по два три дана остављали гладна и жедна. Но све то он с радошћу трпљаше, и за све благодараше Богу.
Догоди се некако да један болесник, који је боловао од исте болести од које и преподобни Пимен, би донесен у Печерски манастир и пострижен. А братија који беху одређени за служење болнима, унесоше овога код блаженог Пимена, да би обојици служили заједно и подједнако. Али они, односећи се немарно према својој дужности, често заборављаху на ову двојицу, тако да понекад ови изнемогаваху од жеђи. Тада блажени Пимен рече болеснику што је лежао с њим: Брате, пошто се они што нам прислужују гнушају нас због смрада који иде од нас, би ли ти хтео да се примиш те дужности, ако те Господ исцели? – Болесник обећа преподобноме да би усрдно служио болесницима до саме смрти. – Онда блажени Пимен рече њему: Ево Господ уклања од тебе болест твоју, и ти, поставши здрав, испуни своје обећање: служи мени и сличнима мени; а на оне који нехатно врше ову дужност Господ ће навести љуту болест, да би се тако кажњени спасли.
Болесник одмах устаде и стаде служити преподобном; а оне нехатнике, који нису хтели служити болнима, све их спопаде болест. Но и исцељени брат послужи преподобноме Пимену не дуго: и њему досади смрад, те се због тога уклони од Пимена и остави га да се мучи гладан и жедан. Отишавши, он се настани у другој келији. И гле, њега изненада спопаде силна ватра; и немајући снаге да се подигне, он се три дана мучаше од жеђи, па најзад стаде запомагати: Смилујте се на мене Бога ради, јер ево умирем од жеђи! – Чувши његово запомагање, братија који се налажаху у најближој келији, дођоше к њему; и видевши његову љуту болест, известише о томе блаженог Пимена рекавши: Брат који ти служи умире. – Преподобни одговори: Што човек посеје, то ће и пожњети (Гал. 6, 7): он мене остави гладна и жедна, и сам доживе то, слагавши Богу и презревши моју ништавност. Али ми смо научени да не враћамо зло за зло, стога идите и реците му: зове те Пимен; устани и иди к њему.
Када братија саопштише болеснику поруку блаженога, он одмах поста здрав, и уставши оде к блаженоме сам без ичије помоћи. Блажени Пимен га дуго саветова, говрећи му овако: Маловерни, ето си здрав; пази, не греши опет! Не знаш ли да ће подједнаку награду имати болесник и онај који му служи? Трпљење убогих неће остати без плода: они који овде трпе кратковремену невољу и туту, њима ће радост и весеље бити удео тамо где нема ни туге, ни жалости, ни уздисања, већ живот бесконачни. Тога ради, брате, ја и трпим све. А Бог који мноме исцели тебе од твоје болести, може и мене подигнути са овога одра и исцелити моју болест, али ја нећу. Јер је Господ рекао: Који претрпи до краја, тај ће се спасти (Мт. 10, 22). Боље ми је да у овом животу иструлим сав, да би у оном тело моје било нетрулежно; боље ми је да овде трпим смрад, да бих се тамо наслађивао неисказаним миомиром. Дивно је, брате, црквено богослужење у светлом, чистом и светом месту, где је богоугодно и слатко са невидљивим Анђелским Силама узносити молитве Богу. Зато се црква и назива небом земним, и који стоје у њој сматрају се да стоје на небу. А што је ова мрачна и смрдљива келија ако не пре суда суд и пре бесконачне муке мука? Но који с благодарношћу трпи овде, с правом може рећи: Трпећи чеках Господа, и чу ме (Пс. 39, 2). Тешећи такве страдалце, апостол каже: Ако трпите карање, Бог поступа с вама као са синовима. Ако ли сте без карања, онда сте копилад, а не синови (Јевр. 12, 7.8). И сам Господ поучава нас, брате, говорећи: Трпљењем својим спасавајте душе своје (Лк. 21, 19).
Добро поучен овом поуком блаженога, брат му од тада неодступно служаше. Јуначки пак страдалац и истински подражавалац праведнога Јова, свети Пимен лежаше на болесничком одру двадесет година, непрестано благодарећи Бога. А када настаде време престављења његова, у Печерском манастиру показа се знамење: над трпезаријом појавише се ноћу три огњена стуба, који потом пређоше на врх цркве. Једини Господ зна право значење овога знамења. Али оно сигурно значи и то, да Тројични Бог, који анђеле Своје чини духовима и пламен огњени својим слугом (Пс. 103, 4), већ ниспосла анђеле Своје по душу многонапаћеног Пимена, као што беше послао по Лазареву. Јер тога дана многонапаћени изненада оздрави, и говораше да је дошло време одласка његова, као што предсказаше они што га постригоше. Уставши дакле, он обиђе све келије, свима се клањајући и просећи опроштај. А болесним монасима рече: Браћо и пријатељи моји, устаните да ме испратите! – И одмах по речи његовој болест одступи од њих, и они потпуно здрави пођоше за њим.
Он уђе у цркву и причести се Божанским Тајнама. После тога, узевши свој погребни одар он га однесе, иако му нико не показиваше пут, к пештери, у којој до тада никада није био, нити ју је икада видео. Ушавши у пештеру, он се поклони гробу преподобног Антонија и показа место где жели да буде сахрањен. Затим откри чудну тајну указујући на гробове неке братије који ту близу лежаху. Овде, рече он, ви положисте ове године два брата, једнога без схиме[11] а другога у схими. Онога кога положисте без схиме, наћи ћете у схими, јер је много пута желео да се постриже у њу, али је стално одлагао; но пошто је показао дела достојна тога образа, то му Господ после смрти дарова схиму. А другога брата, кога положисте у схими, наћи ћете без схиме, јер је он није желео за време живота, нити је показао дела достојна ње, него је говорио: „Када видите да одлазим из овог живота и већ умирем, онда ме пострижите у схиму“. Он се није сећао онога који је рекао: Мртви те неће славити, Господе, нити они који сиђу у ад, него ћемо ми живи благосиљати Господа (Пс. 113, 25-26). Због тога и би одузета од њега благодат схиме и дата ономе који показа дела достојна ње: јер свакоме који има (добра дела) даће се, и претећи ће му; а од онога који нема (добра дела), узеће се од њега и оно што мисли да има (Мт. 25, 29; Лк. 8, 18). Трећи брат, настави свети Пимен, положен је овде пре много година и сав је иструлео, али схима његова остала је читава: она се чува на изобличење и осуду њему, јер је чинио дела недостојна образа схиме, сав је живот свој провео у лењости и грешним делима, не сећајући се речи Господњих: Коме је много дано, много ће се искати од њега (Лк. 12, 48). Пострижење у схиму ништа не користи онима који не чине добра дела која избављују од вечних мука.
Откривши ову тајну, преподобни отац наш Пимен рече братији: Ево дођоше они што ме постригоше да ме узму. – И одмах после ових речи он леже и заспа у Господу.[12] Братија га са великом чашћу положише на указаном од њега месту у пештери. – А када откопаше гробове, чију им тајну преподобни откри, они нађоше три црноризца: два недавно умрла, од којих онај што је био сахрањен у схими, сада бејаше без ње, а схима се налажаше на ономе што беше сахрањен без ње; а трећег брата, који давно беше умро, нађоше потпуно иструлелог, само му схима беше читава. И сви се много дивише неисказаном суду Божијем, који даје свакоме по делима његовим. Богу приличи слава, част и моћ, сада и увек и кроза све векове. Амин.
 
СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ
НИКАНОРА ЧУДОТВОРЦА
 
Просијао на Калистратовој гори. Победивши свет и његове сласти, преподобни Никанор уствари однео најбољу победу. Упокојио се мирно у Господу 1519. године.[13]
 
СПОМЕН СВЕТОГ СВЕШТЕНОМУЧЕНИКА
НАРКИСА,
патријарха Јерусалимског
 
Посечен у време цара Антонина 213 године у 116 години свога живота. – Никифор Калист пише ово о светом Наркису: Једне године на Велику суботу беше нестало зејтина у кандилима; свети Наркис нареди те му донеше воду: помоливши се и благословивши воду, светац је претвори у зејтин.
 
СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ
ДОМЕТИЈА ЗНАМЕНОНОСЦА
 
Подвизавао се у Светој Гори, у атару манастира Филотејева; био „жижа благодати“ и велики чудотворац. Упокојио се у миру после дужег подвижничког живота. За свог ученика имао је преподобномученика Дамјана (чији спомен видети под 14 фебруаром).
 
СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ
ИПЕРЕХИЈА
 
У миру се преставио.
 
СПОМЕН СВЕТЕ ПРЕПОДОБНОМУЧЕНИЦЕ
ПОТАМИЈЕ ЧУДОТВОРКЕ
 
Мачем посечена пострадала за Господа.
 
СПОМЕН СВЕТОГ
СОЗОНТА
 
Из Никомидије; бачен у огањ – изашао неповређен; преставио се у миру.
 
СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ
ТЕОДОСИЈА НОВОГ,
лекара
 
Живео у другој половини деветога столећа; упокојио се у миру. Житије му написао Никола Малаксос, свештеник из Навплија (Пелопонез).[14]
 
СПОМЕН ПРЕПОДОБНИХ ОТАЦА НАШИХ:
ДЕСЕТ ХИЉАДА ПОДВИЖНИКА ТИВЕЈСКИХ
 
Ове десетине хиљада светих подвижника Тивејских у миру се упокојише.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Нисивија – град у Месопотамији.
  2. На источној обали Еуфрата.
  3. Валеријан – царовао од 253-259 године, Галијаи од 260-268 године.
  4. Сазидан Иродовим сином Филипом, који га и назвао Кесаријом у част ћесара Тиберија.
  5. Кесарија Палестинска називала се у дубокој старини Стратонов град, Овај град био је обновљен Иродом Великим, који га је у част цара Августа назвао Кесаријом. Он се налазио на обали Средоземног Мора.
  6. Године 260.
  7. Тиваида – област чувеног у старини града Тиве; тако се због славног града Тиве називао уопште сав Горњи (Јужни) Египат. Тиваида: изобиловала монашким пустињама.
  8. Упокоји се око 390 године у дубокој старости.
  9. Кијевопечерски манастир основан преподобним Антонијем Печерским, за владе књаза Изјаслава (1054-1068), унука св. Владимира. Спомен преподобног Антонија празнује се 10 јула.
  10. Преподобни Теодосије – најприснији саподвижник преподобног Антонија. Спомен његов 3 маја.
  11. Схима је одећа највишег степена монашког, који се назива: Велики ангелски образ (= Велика схима). При постригу у Велику схиму на монаха се стављају две нарочите одеће: кукуљача и аналав. Кукуљача је одећа која покрива главу и плећа са свих страна; врх јој донекле оштроугаон и украшеи са пет крстова, који су црвене боје, и овако распоређени: на челу, на грудима, на оба рамена и на леђима. Аналав је што и параман: мало четвороугаоно платно са изображењем страдања Христовнх; о њега привезане пантљике, које се од платна с леђа привезују унакрст на прсима, провучене претходно испод мишки и преко рамена. Аналав се носи испод одеће.
  12. Свети Пимен упокојио се 11 фебруара 1110 године.
  13. Служба му је штампана у Венецији 1774, на Крфу 1817 и у Цариграду 1864 године. Житије пак издао му је Зотос Молосос у Атини 1888 и у Патрасу 1890 године.
  14. Штампано у „Неон Еклогион“. Служба му штампана у Навплију 1888 и Атини 1925 године.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *