НАСЛОВНА » Ава Јустин, БИБЛИОТЕКА » ЖИТИЈА СВЕТИХ ЗА АВГУСТ

ЖИТИЈА СВЕТИХ ЗА АВГУСТ

 

ЖИТИЈА СВЕТИХ
 
22. АВГУСТ
 
СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА
АГАТОНИКА, ЗОТИКА, ТЕОПРЕПИЈА, ЗИНОНА, АКИНДИНА, СЕВЕРИЈАНА, ПРИНКИПСА
и осталих с њима
 
Мученик Христов Агатоник живљаше у Никомидији[1] у време цара Максимијана[2]; он одвраћаше јелине од идолопоклонства и привођаше их Христу; а ухваћен би на мучење од царског намесника Евтолмија. Овај намесник, послат царем у Понтијску област ради мучења хришћана, пловећи на лађи по мору стиже у место звано Карпин, и ту нађе светог Зотика са ученицима његовим где исповедају Христа. Због тога намесник распе на крст његове ученике, а Зотика узе са собом. Вративши се у Никомидију, он ухвати неког Принкипса који беше научен светој вери хришћанској од светог Агатоника, веза га са Агатоником, Зотиком и другим хришћанима, међу којима беху Теопрепије, Акиндин и Северијан, и одведе их све у Тракију где и сам цар дође, да их тамо преда на мучење. Када стигоше у место звано Потамос, намесник уби светог Зотика, Теопрепија и Акиндина, пошто они не беху више у стању ходити због раније добијених батина и рана.
Стигавши затим близу Халкидона[3], намесник уби светог Северијана мачем, јер неустрашиво исповедаше Христа. Остале пак мученике са светим Агатоником поведе у Византију, и тамо их неко време мучаше; потом отиде с њима у Силимврију, у место звано Амус, где се налажаше цар Максимијан. Ту свети мученик Агатоник и остали хришћани које царски намесник доведе са собом из Никомидије, бише последњи пут истјазавани и мучени, па онда на смрт осуђени и мачем посечени за Христа Господа нашег. И тако сви примише венце мучеништва.[4] Светом Агатонику је подигнут касније храм у Цариграду.
 
СТРАДАЊЕ СВЕТЕ МУЧЕНИЦЕ
ЕВЛАЛИЈЕ
 
У време царовања идолопоклонства, када сва васељена беше помрачена јелинским безбожјем, живљаше у Шпанији у граду Баркинону[5] нека девица Евлалија, кћи хришћанских родитеља. Она још од детињства свог заволе Господа нашег Исуса Христа свим срцем својим; живљаше пак с родитељима својим у селу које беше подалеко од града. Родитељи веома вољаху Евлалију због њене кротости, смирености и памети која превазилажаше њене године; јер она и књиге изучи, и имађаше једну чврсту намеру: да служи Господу у беспрекорној девствености. И провођаше она дан и ноћ у читању књига и у славословљењу Бога, живећи у једној засебној келији са својим вршњакињама.
Када Евлалија напуни четрнаест година, незнабожни цар Диоклецијан диже љуто гоњење на хришћане. У град Баркинон дође намесник Дакијан. Пошто одвратним боговима својим принесе погане жртве, он стаде тражити хришћане да принесу кад идолима. И настаде у граду велика пометња, јер хришћане насилно извлачаху из њихових кућа и мучењима их примораваху на идолопоклонство. О томе се брзо дознаде по свима околним селима. Када то чу света девојчица Евлалија, она се испуни велике радости духовне и озарена лица рече: Благодарим Ти, Господе Исусе Христе, и хвала пресветом имену Твоме, јер добих што сам хтела; и верујем у Тебе, Владатељу мој, јер ће се помоћу Твојом испунити жеља срца мога.
Чувши ове Евлалијине речи, родитељи њени и девојчице што беху при њој не схватаху о чему то она говори, и питаху је какав је разлог њеном весељу, и шта то жељено она доби, и шта очекује да ће јој се испунити. Но она им ништа не каза, тајећи у души намеру своју. И чуђаху се сви, јер она није имала обичај да ишта скрива што би дознавала о светој вери, него све што докучиваше из књига она, просвећивана благодаћу Божјом, препричаваше свима на корист, због чега је сви и вољаху као душу своју. А овом приликом Евлалија им не каза мисао своју, да јој намеру не би ометали отац и мајка који су је неизмерно волели.
Када наста ноћ, и сви спаваху, и први петлови већ беху певали, света девица Евлалија изиђе тајно из куће; њен одлазак нико не осети; и она хиташе ка граду ношена великом љубављу према Небеском Женику свом, Христу Господу, имајући жељу да душу своју положи за Њега. И ово ноћно путовање не беше јој страшно, као што то обично бива код свих младих девојака да се плаше излазити ноћу ван своје куће. А она, положивши сву наду у Бога и одлучно желећи да умре за Њега, не обраћаше пажњу на ноћни мрак и на звериње које јој прелажаше пут, нити помишљаше на ноћна привиђења, него као што жедан јелен хита на изворе воде, тако она хиташе по каменитом путу босонога, иако не беше навикнута да иде боса по тако суровом путу.
Света Евлалија стиже у град кад се већ беше разданило, и улазећи на градску капију чу глас бирова који позиваху народ у позориште. Она похита у позориште које се налазило у средини града, и тамо угледа намесника Дакијана где седи на судишту на узвишеном месту. Пробијајући се с муком кроз народ, света Евлавија ступи пред намесника и громким гласом рече: Судијо неправедни, ти седиш на високом престолу, а не бојиш се Бога који је изнад свих. Ради тога ли седиш ту да погубљујеш невине људе, које Бог створи по слици и прилици Својој да би служили Њему, а ти их вучеш да служе Сатани, и кажњаваш смрћу оне који те не слушају?
Зачудивши се тако великој дрскости од тако младе девојке, намесник је упита: Ко си ти, што си се дрзнула да непозвана дођеш пред судиште и да нам у лице говориш речи охоле и царској наредби противне? – Светитељка одговори неустрашиво: Ја сам Евлалија, слушкиња Господа Исуса Христа, који је Цар над царевима и Господар над господарима; уздајући се у Њега, ја се не уплаших добровољно доћи и изобличити тебе. Зашто тако безумно поступаш: презиреш Бога чије је све и сва: небо, земља, море, и све што је на њима и у њима, а поштујеш ђавола? Поред тога, зашто људе, који служе Богу истинитоме, примораваш разним мукама да се поклоне идолима који нису богови већ демони, са којима ћете сви ви који им се клањате бити предани вечноме огњу?
Испунивши се гњева, намесник нареди одмах да обнажену девицу немилосрдно бију дреновацима по леђима. И кад Евлалију бијаху, намесник јој рече: О кукавна девице! где је Бог твој? зашто те не избави од овог бијења? и што си се толико избезумила, да си се дрзнула говорити о ствари која се тебе не тиче? Него реци да си то из незнања учинила, не знајући како велику власт има судија, па ћеш добити опроштај: јер и мени је жао што тебе, тако младу, лепу и високородну девицу, подвргавам овако свирепим батинама. – Светитељка одговори: Ти си ми смешан, јер ми саветујеш да лажем, као да сам се из незнања усудила поћи на муке за Бога мог, и као да нисам знала како велику власт имаш. Ко не зна да је власт свакога властодршца привремена? Јер као што сам човек данас живи а сутра умире, тако се и власт његова мења. Међутим власт Господа мога Исуса Христа је бесконачна, као што је и сам Он вечан. Ја не могу лагати, јер се бојим Господа мог, који све лажљивце и неправеднике предаје паклу огњеном на сажежење. Моја пак девојачка младост постаје још лепша и моја високородност још славнија када примам ране за Господа мога. Но знај, мучитељу, ја не осећам бол од рана које ми задајете, јер ме штити Христос Господ мој, који ће те у дан Страшнога Суда осудити по делима твојим на вечне муке.
Ове речи свете мученице још више разјарише намесника и он нареди да мученицу привежу за крстообразно дрво и да јој чисто девичанско тело стружу железним гребенима док јој сва кожа не буде скинута. А мученица се усред тих мука гласно мољаше Богу, говорећи: Господе Исусе Христе! услиши мене, непотребну слушкињу Твоју, и прости сагрешења моја, и укрепи ме у мукама које примам за свето име Твоје, да би био посрамљен ђаво са слугама својим. – Намесник јој рече: Где је тај ка коме вапијеш? Боље ти је, несрећна и безумна девице, послушај мене и принеси боговима жртву, да би остала жива, јер ево већ се приближује смрт твоја и нема никога да те избави. – Света Евлалија му одговори: Не било ти добра, богохулниче, бесомучниче, пагубниче! А мени не дао Господ Бог мој да одступим од Њега! Јер Онај ка коме се обраћам молитвом, овде је са мном; али си ти, због нечистоте своје, недостојан да Га видиш; Он ме укрепљује, те ја ни у шта не сматрам муке које ми ти наносиш.
Тада намесник нареди да мученицу свећама пале све док не умре. Паљена свећама, мученица се испуни радости и громко изговори речи псалма: Гле, Бог ми помаже, Господ даје снагу души мојој; обратиће зло на непријатеље моје, истином својом истребиће их. Радо ћу принети жртву и прославићу име твоје, Господе, јер је добро, јер си ме избавио од сваке невоље (Пс, 53, 6-9). – Док се света мученица тако мољаше, пламен од свеће окрену се на слуге и силно им опече лица, те они попадаше на земљу. Када то виде света мученица, подиже к небу очи своје и громким гласом рече: Господе Исусе Христе, услиши молитву моју, и покажи милосрђе Своје на мени, и узми ме к избраницима Твојим на упокојење у вечном животу; учини са мном чудо доброте, да виде и да се постиде који ме ненавиде, а да прославе силу Твоју који верују у Тебе.
Пошто се тако помоли Господу, света мученица предаде дух; и сви видеше белу као снег голубицу где излете из њених уста и одлете у небо; и народ се дивљаше гледајући то, а хришћани, којих беше много међу народом, радоваху се што се удостојише имати из свога града заступницу пред Богом на небу.
Када намесник виде да мученица већ умре, постиде се као побеђен од младе девице, и пун гњева устаде са судишта и оде кући својој. Одлазећи, он нареди да тело мученице остане висећи на крстообразном дрвету и постави стражу, да га неко не би скинуо; јер намесник наложи да мученица виси на дрвету све док је птице не поједу и кости јој не разнесу. Но кад намесник оде, а тело свете мученице висијаше на дрвету, изненада паде снег и покри чесно тело свете мученице, као белом хаљином; стражаре пак спопаде страх, и одступивши посматраху издалека, запрепашћени свим тим.
Међутим о томе сазнадоше родитељи свете мученице; јер они, уставши изјутра и не нашавши у кући своју милу кћер, силно се узнемирише и стадоше је тражити свуда. Тек у подне они чуше да је кћи њихова умрла за Христа и још виси на мучилишном дрвету, па потрчаше у град са горким сузама. Угледавши своју кћер где виси на дрвету крстообразно обешена и снегом покривена, они силно кукаху и потресно нарицаху. Али се у исто време они и радоваху што њихова мила кћи прими венац мученички и уђе у дворе Небеског Женика. Хтедоше они да тело мученице Христове узму к себи, али им стражари не допустише ни да се приближе њему; и они издалека посматраху мученицу, уједно плачући и радујући се духом.
Трећега дана неки побожни људи ноћу украдоше чесно тело свете мученице, а стражари не приметише, па га увише у чисту плаштаницу с мирисима, у присуству њених родитеља, који сузама омиваху тело миле кћери своје. А свети Феликс, који касније пострада за Христа,[6] посматрајући лице мртве мученице, са сузама радости рече: Госпођо Евлалијо, ти си се пре нас удостојила мученичког венца! – Када Феликс то говораше, лице девице, које већ трећи дан беше мртво, осмехну сс на њега као живо, и сви присутни стадоше певати речи псалма: Завапише праведни, и Господ их чу, и избави их од свих невоља њихових (Пс. 33, 18). И чесно сахранише тело свете мученице Евлалије, славећи Бога Оца и Јединородног Сина Његовог, Господа Исуса Христа, и Светога Духа, Једнога у Тројици Бога, чије царство бесконачно траје кроза све векове. Амин.
 
СПОМЕН ПРЕПОДОБНЕ МАТЕРЕ НАШЕ
АНТУСЕ.
 
СВЕТОГ СВЕШТЕНОМУЧЕНИКА
АТАНАСИЈА ЕПИСКОПА и мученика ХАРИСИМА и НЕОФИТА
 
Света Антуса живљаше у време цара Валеријана, рођена у граду Селевкији у Сирији, ћерка веома богатих но незнабожних родитеља, Антонија и Марије. Антуса тајно поверова у Христа, и волећи да прими свето крштење она жељаше да види епископа Атанасија који у Тарсу Киликијском проповедаше реч Божју. У тој намери Антуса умоли своју матер да јој да две мазге, као да хоће да иде у посету својој дадиљи, па узе са собом две слуге своје, ушкопљенике Харисима и Неофита, и крену на пут. Док тако она путоваше, догоди се необично чудо: пренесен од светих Анђела, Атанасије се обрете на путу и стаде пред Антусу. Угледавши га и дознавши да је то Атанасије кога тражи, Антуса паде к ногама његовим молећи га да је запечати светим крштењем. Али пошто онде не беше воде, свети епископ се помоли Богу, и одмах изби из земље извор воде. Утом се појавише два анђела у облику војника и дадоше светитељки две беле хаљине. Онда се она крсти и оба њена роба. После тога она даде епископу своју скупоцену златоткану одећу коју је дотле носила да је прода и новац раздели сиротињи, а сама обуче скромну и јевтину хаљину, па тако отпутова к својој дадиљи. А дадиља, видевши на њој бедну хаљину, изгрди је што је поверовала у Христа и што носи тако дроњаву хаљину, па је отера. Вративши се к својој матери, блажена Антуса је нађе уцвељену што је кћи њезина примила веру Христову и крстила се. Тада света Антуса остави матер и оде к епископу Атанасију, и он је замонаши. Обукавши се у власеницу, и узевши крст Господњи, блажена Антуса отиде у пустињу. У пустињи се она подвизаваше двадесет три године, боравећи заједно са зверима, од којих по промислу Божјем добијаше храну. Претрпе она и многе напасти од демона. Најзад у миру предаде душу своју у руке Божије, пошто претходно леже на камен, на коме је имала обичај спавати.
Епископ пак Атанасије би ухваћен од незнабожаца, и доведен пред цара Валеријана. Њега много мучише, и напослетку му главу одсекоше. А споменуте слуге блажене Антусе, Харисим и Неофит, после одласка њихове госпође у пустињу и после мученичке кончине светог епископа Атанасија, отидоше к цару Валеријану и изјавише да су хришћани, а проклеше идоле и оне који им се клањају. Цар их везане посла к војводи Апелијану.
Они и пред њим исповедише Христа. Зато их обесише и три сата им тела стругаше; затим их моткама бише; па им најзад чесне главе одсекоше.[7]
И тако узиђоше на небо носећи мученичке венце.
 
СПОМЕН СВЕТЕ
АРИАДНЕ ЦАРИЦЕ[8]
 
СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА
ИРИНЕЈА, ОРА и ОРОПСИСА
 
Блажени Иринеј беше ђакон и неустрашиво проповедаше Христа, истинитог Бога. Зато га незнабошци ухватише и доведоше пред кнеза. Са светим Иринејем беху доведени пред кнеза и два хришћанина, Ор и Оропсис. Пошто смело исповедише своју веру у Христа, они сва тројица бише бачени у огањ, али одмах паде киша и угаси га, и свети остадоше неповређени. Затим их бацише пред зверове, али их и они не дарнуше. Потом их обесише о дрво и немилосрдно стругаше. Напослетку им главе одсекоше. И тако ови блажени примише венце мучеништва.
 
САБОР КОД ЧУДОТВОРНЕ ИКОНЕ
ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ „ПРУСИОТИСЕ“
у Пирсу у Евританији (Грчка)
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Никомидија – град у североисточном углу залива у Мраморном Мору; подигнут 264 године пре Христа и свој назив добио од витинијског цара Никомида I. Данас се на месту старе Никомидије налази град Исмид.
  2. Максимијан Херкул, који је носио титулу Август, био је савладар Диоклецијану и управљао западном половином римске царевине од 285-305. г.
  3. Халкидон – град на обали Мраморног Мора; под хришћанским царевима Халкидон је био престоница малоазијске области Витиније.
  4. Ови свети мученици пострадаше 298 године.
  5. Сада Барцелона.
  6. Спомен светог Феликса празнује се 22. августа.
  7. Ови свети мученици пострадаше око 257 године.
  8. Други Синаксари је не спомињу осим Цариградског (према 2 стара рукописа).

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *