НАСЛОВНА » Ава Јустин, БИБЛИОТЕКА » ЖИТИЈА СВЕТИХ ЗА АВГУСТ

ЖИТИЈА СВЕТИХ ЗА АВГУСТ

 

ЖИТИЈА СВЕТИХ
 
17. АВГУСТ
 
СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА
МИРОНА
 
Свети Мирон беше свештеник у Ахаји[1] за царовања незнабожног цара Декија[2] када поглавар те области беше Антипатр. Свети Мирон беше угледна и богата рода, по нарави благ и кротак, богољубив и човекољубив, и вођаше богоугодан живот.
Једном на сам дан Рождества Христова поглавар Антипатр уђе у цркву, да похвата хришћане скупљене на молитву и да их мучи. Видећи то, свети Мирон се испуни ревности божанске и изружи поглавара и исмеја га. Зато би ухваћен од поглавара и љуто мучен: најпре га обесише на дрвету и стругаше гвозденим гребенима и огњем жегоше; затим га бацише у силно ужарену и страховито разбуктану пећ, из које сукну пламен и сагоре сто педесет поглаваревих слугу који стајаху у близини, а светитељ, чуван благодаћу Христовом, стајаше усред пећи жив и нетакнут и благосиљаше Бога. У то време видни беху у пећи свети анђели који окружаваху светитеља и огањ у хладовину претвараху. А када се пећ угаси и светитељ изиђе из ње неповређен, поглавар га стаде приморавати да се поклони идолима. Пошто светитељ не пристаде на то; мучитељ нареди да му секу кожу на кајише, од главе до ногу. Мученик дохвати један такав кајиш своје коже, и њиме удари мучитеља у лице. Онда му поново стругаше тело гвозденим гребенима, па га потом бацише зверовима да га поједу. Али га ни зверови не дарнуше. Тада поглавар Антипатр, видевши себе посрамљена од страдалца Христова Мирона, испуни се јарости и беса, те својим рукама уби себе. И тако погибе са хуком, предавши своју гадну душу ђаволима у пакао на вечито мучење. Свети пак мученик би одведен у град Кизик[3], и тамо му одсекоше главу, и он сконча предавши свету душу своју у руке Божје.[4] Примивши на тај начин мученички венац, он уђе у радост Господа свога.
 
СТРАДАЊЕ СВЕТОГ МУЧЕНИКА
ПАТРОКЛА
 
У време Аврелијана[5] настаде велико гоњење на хришћане у Галији, као и свуда. У то време живљаше у граду Трикасини честит човек по имену Патрокле. Он становаше у предграђу града у кући која му беше остала од родитеља, имађаше велико имање и беше веома богат. Он служаше Богу дан и ноћ, љубећи свети закон Његов и водећи побожан хришћански живот. Добро упознат са наукама, он са великим усрђем стално читаше Свето Писмо, и сваког часа преклањаше колена своја на молитву. Храну је узимао једанпут дневно, у шест сати после подне, пошто би претходно обавио славословља и молитве Богу. А богатства која имађаше, он раздаваше невољнима, удовицама и сирочади, и нарочито сиромашним хришћанима који свим срцем љубљаху Господа. Милосрђе његово беше тако велико, да сиромаси мишљаху да он раздаје из небеских ризница, јер он не сабираше себи ризнице на земљи него на небу, и избегаваше задовољства овога света чекајући царство Божије. Овом светом човеку који провођаше живот у страху Божјем, у посту и молитви, и у сваком богоугодништву, Господ даде власт над ђаволима и дарова му благодат исцељења, те он силом Христовом изгоњаше нечисте духове и исцељиваше сваку болест по људима.
У то време незнабожни цар Аврелијан, свирепи гонитељ хришћана допутова из града Сенониска у Трикасин. Чувши за светог Патрокла, Аврелијан нареди да га ухвате и доведу к њему. Угледавши Патрокла, он му рече: Чух за твоје безумље: држиш ништавну веру и клањаш се ономе кога људи шамараше. – Светитељ не одговори ништа на ове безумне речи. Тада га Аврелијан упита: Како ти је име? – Светитељ одговори: Име ми је Патрокле. – Аврелијан опет упита: Које си вере, и коме се богу клањаш? – Свети Патрокле одговори: Клањам се Богу живоме и истинитоме, који живи на небесима и на смирене гледа, и који зна све пре но што се догоди. – Аврелијан рече: Мани се тог безумља и поклони се нашим боговима, па ћемо те наградити чешћу и богатством, и твоје ће име бити славно. – Светитељ одговори: Ја не знам другога Бога осим Онога истинога, који створи небо и земљу и море, и све видљиво и невидљиво. – Аврелијан на то рече: Докажи нам, да ли је истина то што говориш? – Патрокле одговори: Зацело је истина то што говорим; али пошто је код вас преовладала лаж, то и нећете да верујете истини, јер лаж ненавиди истину. – Аврелијан рече: Предаћу те огњу, ако боговима не принесеш жртву. – Светитељ одговори: Ја приносим жртву хвале, а и себе приносим на жртву Богу моме, који благоволи призвати ме на мучеништво за свето име Његово.
Испунивши се гњевом, цар Аврелијан нареди да усијане железне окове ставе на ноге мученику, и да му исто тако усијаним железним веригама вежу руке наопако, па да га баце у тамницу и држе тамо док он не смисли на који ће га начин погубити. Налазећи се у оковима, свети се мољаше Богу говорећи: Нека буде милост твоја утеха моја, да утеши, по речи твојој, мене слугу твога (Пс. 118, 76); и још: Обрадоваћу се и узвеселићу се о милости твојој, јер си погледао на смиреност моју (Пс. 30, 8).
Након три дана цар Аврелијан заседе на јавном судишту пред народом и нареди да мученика доведу из тамнице преда њ на суд. Кад светог мученика доведоше, цар му рече: Хајде, хулитељу, спаси себе од смрти и принеси боговима жртву. – Мученик одговори: Господ наш спасао је вечне смрти душе слугу Својих, и неће оставити оне који се уздају у Њега. Ако желиш, царе, нешто од мојих блага, даћу ти, јер те видим убога. – Аврелијан рече на то: Како ти називаш убогим мене, цара, који имам безбројна блага? – Свети Патрокле одговори: Ти имаш само земаљска, пролазна блага, али си убог, јер ни самога себе немаш, пошто ниси стекао у срцу свом свету веру у Господа нашег Исуса Христа. Зато ћеш од Праведног Судије, Бога, бити осуђен са оцем својим, ђаволом. – Аврелијан рече: Ти ме много вређаш и зато не могу бити милостив према теби. – Мученик рече: Милостив је према мени Бог мој, коме од младости служим. Но тешко биће теби, када будеш одведен на оно место где мучен борави ђаво коме ти сада служиш; тамо ћеш угледати вечне муке које те очекују. – Цар на то рече: Ја не разумем шта ти говориш; разумем само то, да си ти у мојим рукама и нема никога који би те могао спасти из мојих руку. – Светитељ рече: У твојој власти налази се само тело моје, али се душе моје дотаћи не можеш, јер нико нема власти над њом осим Бога јединога који ју је саздао, и који је нама слугама својим рекао: Не бојте се оних који убијају тело а душе не могу убити, него се бојте онога који може и душу и тело погубити у паклу огњеном (Мт. 10, 28).
Цар Аврелијан рече на то: Зар богови наши немају такву исту власт? Они су истинити за нас, јер они дају одговоре о свему што их питају; они и теби, непријатељу и хулитељу њиховом, допуштају те живиш до сада. – Светитељ упита: А ко су богови ваши? – Аврелијан одговори: Наши су богови: изврони Аполон[6], и велики Зевс[7], и мати богова Дијана[8], јер они нелажно предсказују будућност људима. – Свети Патрокле рече на то: Што се тиче Аполона, кога ти називаш богом, ми смо слушали од предака наших да је он био чобанин код цара тесалијског Адмета; о Зевсу, коме се ти клањаш као богу, ми знамо да је он био гладан и покварен човек, блудник, прељубочинац, отмичар, и измишљач свакога зла; он је међу људима сејао непријатељства и буне, вршио убиства и отимао туђе, па и умро најсрамнијом смрћу, те му и земља не прими мртво тело. А односно Дијане, такозване мајке ваших богова, ко не зна да је она подневна мора. О, кукавног безумља људи, ослепљених неверјем и клањајућих се ништавном и лажном! – Цар рече: Велико је моје трпљење, јер досада слушам твоје хуле. Но ево, последњи пут ти кажем: ако се не поклониш и не принесеш жртве Аполону, Зевсу и Дијани, ја ћу те овог часа предати на смрт. – Мученик одговори: Погани мучитељу, ти личиш на разбојника који убија невиног човека, а тело његово не може да једе. Тако и ти, премда се хвалиш да ћеш тело моје предати на смрт, али га нећеш појести. Но, ако би и појео тело моје, ипак души мојој не можеш нашкодити.
Ове речи светог мученика силно разбеснеше Аврелијана, и он одмах изрече пресуду: да Патрокле буде посечен мачем. При томе Аврелијан нареди војницима да мученика не посеку на сухој земљи него у неком мочварном месту, да не би био удостојен ни људске сахране, те да би био поједен од гмизаваца, птица и звериња.
Војници узеше мученика Христова и поведоше ка обали реке зване Секвана, да га тамо посеку у баруштини покрај обале. А свети мученик, весело идући на смрт, мољаше се говорећи: Господе Исусе Христе, не допусти да тело моје буде погубљено у тој баруштини, него узвеличај пресвето име Своје, да би постало славно пред очима непријатеља Твојих, те да незнабошци не би рекли: где је Бог њихов? Услиши, Владико, молитву моју, као што си услишио Мојсија и Арона који су се молили за људе Твоје, и раздвојио им море и превео их по суву; тако нареди и мени да пређем ову реку на ону страну на место немочварно, да би на сувој земљи била проливена за Тебе крв моја и да тело моје не би почивало у блату. Спаси ме од глиба, да не пропаднем (Пс. 68, 15); избави ме од мучитеља мојих!
Тек што се светитељ помоли тако, мрак паде на очи војницима који га вођаху те они престадоше видети мученика. А свети Патрокле, ушавши у реку, иђаше по води до испод колена, мада река бијаше велика и дубока; поред тога она беше тада и од киша набујала, но вода не досеже мученику ни до колена; и прешавши на другу обалу, суву, мученик узиђе на тамошњу гору и рече: Господ чува душе преподобних својих и избавља их из руку грешника.
Војници пак, не видећи мученика кога вођаху, чуђаху се и спопаде их ужас, јер се бојаху да цар не помисли да су они по својој вољи пустили осуђеника, те да их због тога казни. И говораху војници међу собом: „Како је велики Бог тога човека, јер га невидљиво избави из руку наших!“ А неки од њих говораху: „То не беше човек него, неко привиђење, јер ишчезе из очију наших“. – Док се војници дуго време препираху тако, не смејући да се врате к цару, нека жена незнабошкиња која чамцем дође с оне стране реке чу њихову препирку и виде њихову муку, па им рече: Човека хришћанина кога ви тражите ја видех на оној страни реке где ничице лежи и моли се своме Богу.
Војници онда, имајући ноге брзе на проливање невине крви, одмах чамцем пређоше реку, попеше се на гору и нађоше светог мученика, као што им каза жена. Тада најстарији војник љутито рече светитељу: Заиста заслужујеш смрт, јер си побегао од нас; али, ето си опет у нашим рукама, и сада нам нећеш умаћи и бићеш погубљен; него ако хоћеш да останеш жив, ти принеси жртву боговима нашим. – Светитељ им одговори: Ја се нећу поклонити нечистим демонима, јер се клањам само јединоме истиноме Богу. – Војници га упиташе: Какав је тај бог твој, је ли рођен или створен? – О, луде заблуде! рече светитељ; о, неверја, безумног! о, речи бесмислених! Ко од људи може шта рећи о Богу беспочетном? јер порекло Његово ко ће исказати? Он рече, и све постаде; Он нареди, и саздаде се све, видљиво и невидљиво. Он посла Избавитеља роду људском, Сина Свог Јединородног, Господа нашег Исуса Христа, који проли за нас свету крв Своју, да нас избави од погибли и вечне смрти; но Господ васкрсе у трећи дан из мртвих, узнесе се на небо у присуству ученика и посла им, као што обећа, Светога Духа. И треба веровати онако како учи Дух Свети кроз уста светих апостола, јер је то учење право и истинито; онај пак који не верује у то учење, неће угледати вечнога живота, него ће гнев Божји вавек бити на њему. Ми хришћани непоколебљиво верујемо и надамо се добити живот вечни од Христа Бога нашег; стога ми и страдамо за Њега с љубављу и умиремо с радошћу, знајући да ми, живели или умирали, Господњи смо. Сви пак који се клањају демонима, као ви, заједно ће са демонима бити бачени у огањ паклени.
Када светитељ говораше ово војници се још више разјарише, па назвавши га хулитељем богова њихових исукаше мачеве да га. посеку. А мученик, обраћајући се Богу, рече: „У руке Твоје, Господе, предајем дух свој, јер Ти знаш да за пресвето име Твоје умирем“. -И би одсечена глава светом мученику Патроклу.[9] И војници узеше главу мученикову и бацише је далеко од тела, па отидоше.
У то време у близини тог места на гори налажаху се два остарела просјака који раније добијаху милостињу из светитељевих руку, а и сами беху хришћани. Они видеше кончину мученикову и чуше последње речи његове. Када војници отидоше, они узеше мучениково тело и главу са великим страхом, бојећи се да их не примете незнабошци, па их сакрише до вечера, и тајно обавестише о томе протопрезвитера тога града, по имену Јевсевија. А када паде ноћ, протопрезвитер са ђаконом Аиверијем оде на то место где беше сакривено мучениково тело, и обавивши чистом плаштаницом то свето тело они га погребоше те ноћи, тихо појући потребно псалмопјеније и са не много свећа, из страха од незнабожаца.
Свети мученик Христов Патрокле сконча за царовања у Риму Аврелијана, док међу нама хришћанима влада Господ наш Исус Христос, коме са Оцем и Светим Духом част и слава, сада и увек и кроза све векове. Амин.
 
ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ
АЛИМПИЈА,
иконописца Печерског
 
Преподобни отац наш Алимпије Печерски показа се подражавалац светог еванђелиста Луке, јер Господу који нас је створио по слици и прилици Својој тако исто служаше, не само чудотворно изображавајући ликове светитеља на иконама, него и врлине њихове оваплоћавајући у својој души. Поред тога он беше и диван лекар. Његово побожно живљење показује нам се у следећем виду.
У време благовреног кнеза кијевеког Всеволода Јарославича[10], при игуману преподобном Никону, по промислу Божјем и по савету преподобних отаца Антонија и Теодосија[11] који се десет година након свога престављења чудесно јавише у Цариграду, дођоше грчки иконописци ради украшавања свете печерске цркве; овим иконописцима би дат овај блажени Алимпије од стране његових родитеља да изучи иконописну уметност. И Алимпије би очевидац оног дивног чуда о коме се пише у повести о цркви печерској, наиме: када иконописци украшаваху живописом олтар, у њему се сама од себе живописа икона Пресвете Богородице; при томе она засија и сијаше јаче од сунца; онда излете голуб из уста Пресвете Богородице, и после дугог летења по цркви улете у уста иконе Спаситељеве, живописане у горњем делу Цркве. Тада се овај блажени Алимпије учаше, помажући својим учитељима, и добро уписа у души својој да благодат Пресветога Духа борави у тој светој печерској цркви.
Када поменути иконописци завршише свој посао и украсише свету цркве иконама, украшен би и Алимпије врлинским ликом ангелског монашког чина од стране преподобног игумана Никона. И стаде се блажени Алимпије учити да изображава у души својој врлине светих, добро већ знајући да вештаствено изображава њихове ликове на иконама. И он беше тако вичан и мудар у својој уметности, да је могао, благодаћу Божјом, на вештаственим, видљивим иконама изобразити духовне ликове врлине. Јер он изучи иконописну уметност не ради стицања богатства него ради стицања врлина. И он се непрестано труђаше, живопишући иконе за игумана, за братију и за све којима су биле потребне, не узимајући ништа за свој труд. Нарочито пак блажени Алимпије мољаше све да га извештавају ако у којој цркви виде остареле иконе; у таквим случајевима он је, не тражећи никакве награде за свој рад, украшавао такве цркве иконама. А када је светитељ бивао слободан од таквих послова, он је онда радио иконе које је давао онима, од којих је узимао на зајам злато и сребро ради украшавања икона. Тако је поступао блажени Алимпије, да не би био незапослен; у томе се он угледао на древне оце, који су се стално бавили рукодељем, и на самог врховног апостола Павла који каже о себи: Знате да потреби мојој и оних који су са мном послужише ове моје руке (Д.А. 20, 34). А када би се десило да он својим рукодељем заради извесну суму новаца, он је онда тај новац делио на три дела: један део је употребљавао на куповање материјала за иконе, други на милостињу сиротињи, трећи је давао на манастирске потребе. Тако дакле радећи сваке године, блажени не даваше себи одмора ни дању ни ноћу. Јер ноћу се подвизаваше у молитвеном бдењу и поклонима, а дању се са сваким смирењем, некористољубљем, чистотом, трпљењем, постом, љубављу, богомислију ревносно бављаше рукодељем. Њега нико никада не виде без посла. При свему томе он никада не пропушташе црквена богослужења ради својих послова.
Видећи код преподобног Алимпија тако велику иконописну уметност и толику врлину, игуман га уздиже на степен свештенства, јер сматраше да је преподобни достојан, поред анђелског монашког лика, носити на себи и свештенички чин, по угледу на Сина Божија Исуса, свештеника по чину Мелхиседекову (ср. Јевр. 6, 20-7, 28). Тада преподобни би стављен као свећа на светњак, или боље рећи, као образац за угледање на високо место, сијајући двоструком лепотом врлина монашких и свештеничких. И показа се блажени Алимпије образац не прост него чудотворан, и ми ћемо од многих чудеса његових споменути овде нека.
Неко од богаташа града Кијева бејаше губав, и дуго тражаше себи помоћ од многих лекара, врачара и иновераца, али му од тога не само не би боље, него му се стање погорша. Тада му један од пријатеља посаветова да иде у Печерски манастир и моли оце да се помоле за њега, на шта он једва пристаде. Када затим овај губавац би одведен у манастир, игуман нареди да га напоје водом са студенца преподобног Теодосија и да му том водом умију лице. И одмах цело тело његово тако узавре гнојем због неверства његова, да сви бежаху од њега због неподношљивог смрада. Губавац се онда врати кући својој плачући и тугујући, и не излажаше из куће много дана од стида због смрада, и говораше пријатељима својим: Срамота попаде лице моје; туђин постадох браћи својој, и незнан синовима матере моје (Пс. 68, 8-9), јер не отидох са вером к преподобним оцима: Антонију и Теодосију. – И сваки дан очекиваше смрт. Међутим, дошавши к себи, он одлучи да исповеди све грехе своје. Стога оде поново у Печерски манастир к преподобном Алимпију и исповеди се пред њим. Преподобни му рече: Добро си урадио, чедо, што си исповедио Богу грехе своје пред мојом недостојношћу; јер тако сведочи и пророк о себи, говорећи ка Господу: Рекох: исповедићу Господу безакоње своје; и ти скиде с мене кривицу срца мога (Пс. 31, 5). – Потом преподобни Алимпије даде болеснику многе поуке о спасењу душе; затим узе иконописне боје, помаза му њима лице и гнојна места, па га уведе у цркву, причести га Божанским Тајнама и нареди му да се умије оном водом којом се свештеник обично умива после светог Причешћа, и одмах му спадоше красте са рана, и постаде здрав као што је био пре болести.
Тако се у овом чуду преподобни отац наш Алимпије показа подражатељ самог Господа Христа: јер као што Христос, исцељујући губавог, нареди му да се покаже свештенику и принесе дар за своје очишћење (Мт. 8, 4), тако и овај преподобни нареди своме губавцу да се покаже њему, свештенику, и принесе онај дар о коме говори пророк: Шта ћу узвратити Господу за сва добра што ми је учинио? Узећу чашу спасења (Пс. 115, 3-). Да споменемо овде и тај дар, јер праунук овог губавца, у знак благодарности за очишћење његово, окова златом кивот над светим престолом у цркви печерској.
Осим тога, преподобни Алимпије исцели и слепог од рођења, слично Христу: јер као што Христос, исцелуујући слепог од рођења, помаза му најпре очи калом, па му онда нареди да се умије у бањи Силоамској (Јн. 9, 6.7), тако и овај преподобни најпре помаза иконописним бојама ране губавог, па му после тога нареди да се умије водом којом се обично после Причешћа умивају посланици Божји, свештеници. На тај начин светитељ исцели болесника како од телесне губе тако и од слепила греховног. И сви који заједно са болесником беху дошли из града, веома се удивише тако брзом исцељењу његовом. Но преподобни Алимпије рече им: „Браћо, обратите пажњу на Еванђелске речи: Нико не може два господара служити (Мт. 6, 24). Јер овај човек најпре зароби себе ђаволу грехом враџбина; а кад после дође овамо к Богу, он по савету вражијем посумња у своје исцељење и не верова Господу који га једини и могаше спасти, те због неверја његовог губа још јаче спопаде тело његово. Господ је рекао: Иштите, и не просто иштите, него иштите са вером, и даће вам се (Мт. 7, 7). Но када се он сада по други пут обрати к Богу с покајањем, у моме присуству, онда га Бог, увек богат милошћу, исцели“. – Чувши то, присутни људи се поклонише светитељу и вратише се својим кућама са исцељеним, славећи Бога, Пресвету Богородицу, преподобне оце Антонија и Теодосија, и њиховог ученика преподобног оца нашег Алимпија; и говораху за њега да је нови Јелисеј, јер исцели од губе овога човека као што пророк Јелисеј исцели од губе Немана Сирјанина (4 Цар, 5, 14).
Бејаше још неки из истог града Кијева, човек христољубив, који сазида цркву и зажеле да је украси са седам великих икона. Са том намером овај човек даде сребро са даскама за иконе двојици познатих му монаха из Печерског манастира, замоливши их да се договоре са преподобним Алимпијем односно израде икона. Но ти монаси ништа не рекоше Алимпију, а сребро присвојише себи. После неког времена онај човек посла и упита монаха, да ли су његове иконе израђене. Они му одговорише да Алимпије тражи још сребра. Човек посла сребро, а они и то сребро узеше себи. Затим ова два бестидна монаха поново послаше к томе човеку и рекоше, клевећући светитеља, да Алимпије тражи још онолико сребра колико је примио. А христољубиви човек даде сребро и трећи пут, говорећи: Веома желим молитву и благослов од дела руку његових. – Међутим преподобни Алимпије ништа знао није шта ти монаси раде.
Напослетку онај човек посла још једном да тачно дозна, јесу ли иконе већ израђене. Но они монаси, не знајући шта да одговоре, рекоше да је Алимпије узео сво сребро, трипут послано, али неће да ради иконе. Тада христољубиви муж тај дође у Печерски манастир са својом дружином к преподобном игуману Никону и исприча му какву му је жалост нанео Алимпије. Игуман позва Алимпија и рече му: Зашто, брате, учини такву неправду овом сину нашем који те је много молио да му израдиш иконе и дао ти сребра колико си тражио? Ти си узео толико сребро и обећао да израдиш иконе, и ниси их израдио, мада ти у другим случајевима забадава радиш иконе. – Блажени Алимпије му одговори: Чесни оче, твоја светост зна да никада нисам био лењ у овом послу, но сада не разумем о чему говориш. – Тада му игуман поново рече: Ти си трипут узео новац за израду седам икона, и још их ниси израдио. – И желећи да изобличи преподобног, он одмах нареди да се донесу даске одређне за иконе. А те даске дан раније беху видели у једној манастирској одаји где стоје потпуно празне. Игуман исто тако нареди да се позову и они монаси преко којих човек шиљаше сребро преподобном Алимпију, да би га и они изобличили.
Они што беху послани по даске нађоше на даскама веома уметнички живописане иконе, и донесоше их пред игумана и оне што с њим беху. Када то они видеше, сви се удивише и препадоше, па падоше на земљу ничице и поклонише се тим нерукотворним иконама Господа, Пречисте Богоматере и других светитеља Божјих. Затим дођоше и она два монаха што беху оклеветали Алимпија, па не знајући за догодивше се чудо, стадоше нападати светитеља говорећи: Трипут си узео новца, а иконе нећеш да живопишеш. – Чувши то, присутни показаше тој двојици монаха иконе, рекавши: Ево ове иконе сада, живописане самим Богом, посведочавају Алимпијеву невиност. – Видевши иконе, монахе спопаде ужас од тако великог чуда. А игуман их одмах изобличи за крађу и лаж, и истера их из манастира не давши им ништа од њихових ствари.
Међутим, ови се монаси не мануше своје злобе: они стадоше ширити по граду клевету на преподобног Алимпија, тврдећи како су, тобож, они сами живописали те иконе; – старешина пак наш, говораху они, не желећи да нас награди за наш труд, намерно слага да су иконе кобајаги живописане самим Богом, да би оправдао Алимпија. – Ове њихове речи учинише те многи од грађана који су намеравали отићи у манастир и поклонити се тим иконама, не одоше. Али Бог који прославља светитеље Своје, као што рече у светом Еванђељу: „Не може се град сакрити кад на гори стоји; нити се ужиже свећа и меће под суд него на светњак, те светли свима“ (Мт. 5, 14-15), не утаји врлинске подвиге овог праведног мужа. Јер глас о овоме чуду са светим иконама, које учини Господ ради светог Алимпија, дође до самог кнеза Владимира Мономаха[12]. Ово чудо би потврђено још и на следећи начин.
По попуштењу Божјем, у Кијеву се догоди пожар, од кога изгоре скоро цео Подол[13], где изгоре и црква у којој беху споменуте иконе; међутим после пожара нађоше све те иконе читаве и неповређене. Када кнез чу за то, он сам лично оде на место пожара, желећи да види тамошње чудо. Видевши иконе, остале неповређене од огња, кнез поуздано сазнаде да су оне живописане у току једне ноћи по промислу Божјем, који је желео да преподобног Алимпија избави од напасти. Тада кнез Владимир Мономах веома усрдно прослави Творца свих Бога, који учини толика чудеса ради врлина преподобног Алимпија. Потом, узевши једну од тих икона, и то икону Пресвете Богородице, посла је у град Ростов, у тамошњу камену цркву, коју он сам беше подигао. Но догоди се једном да се и ова црква сруши, али та икона остаде потпуно неповређена. Онда икону однеше у дрвену цркву. Но накои извесног времена пожар уништи и ту цркву, али икона опет остаде потпуно читава, без иједне огреботине од пожара.
Све то са сигурношћу посведочаваше врлински живот преподобног оца нашег Алимпија, ради кога се те иконе нерукотворно живописаше.
Сада ћемо прећи на чудо које се догоди пред престављење светитељево, да би се видело како овај човек, чудотворни иконописац, пређе из овог временог живота у вечни живот.
Неки благочестив човек замоли преподобног оца нашег Алимпија да му изради икону Успенија Пресвете Богородице, и то да икона буде готова за празник Успенија. Но не много дана после тога преподобни се разболе, и већ се приближаваше својој смрти, а икона, међутим, још не беше израђена. А онај човек туговаше због тога, и узнемираваше светитеља. Но блажени Алимпије му рече: Чедо, немој ме узнемиравати, већ тугу своју баци на Господа, и Он ће учинити како хоће: икона ће о свом празнику бити на свом месту.
Човек поверова речима светитељевим, и оде кући својој радујући се. Потом он поново дође к преподобном Алимпију уочи самог празника Успенија Пресвете Богородице. Видевши да икона још није живописана и да је преподобни Алимпије још болеснији, он стаде корити блаженога, говорећи: Зашто ме ниси обавестио да си тешко болестан, па бих ја поручио икону код другог иконописца, који би је израдио до празника, те би ми празник био радостан и свечан, а сада си ме посрамио. – Преподобни му одговори кротко: О чедо! зар сам ја то учинио из лењости? Ипак Бог може једном речју живописати икону Своје Матере; а ја ево одлазим из овог света, као што ми откри Господ, но тебе нећу оставити тужна.
Човек онда оде тугујући силно. И гле, чим он оде, к преподобном Алимпију уђе неки светли јуноша, и стаде живописати икону за оног човека. Алимпије помисли да је онај човек, наљутивши се на њега, послао другог иконописца, и спочетка сматраше јуношу за човека; но брзина и красота његовог рада показиваху да је то анђео: јер у току три сата он изради необично дивну икону, час мећући злато на икону, час размазујући разне боје на камену и живопишући њима. Затим рече преподобноме: Оче, можда овде што недостаје, или сам у чему погрешио? – Преподобни одговори: Све си дивно урадио; сам ти је Бог помогао да израдиш икону такве лепоте; сам је Он то израдио преко тебе. – А када наступи вече, јуноша иконописац заједно са иконом постаде невидљив.
Међутим наручитељ иконе не могаше сву ноћ заспати од туге, што му икона не би готова за празник, и сматраше себе недостојним такве милости и великим грешником. Стога, уставши ујутру, отиде у цркву да тамо исплаче своје грехе. Но тек што отвори врата цркве, он угледа икону где стоји на своме месту и блиста. Од страха он паде на земљу, мислећи да је то неко привиђење. Затим, подигавши се мало са земље и пажљиво се загледавши у икону, он познаде да је то његова икона. Од тога га спопаде трепет и ужас, и он се опомену речи преподобнога Алимпија да ће икона бити готова за празник, па отрча и пробуди своје укућане. Сви с радошћу похиташе за њим у цркву са свећама и кадионицама, и кад видеше икону где сија као сунце, сви падоше ничице на земљу, поклонише се икони и целиваше је радосне душе.
После тога овај благочестиви човек упути се игуману и исприча му о чуду са иконом. Онда они заједно одоше к преподобном Алимпију и нађоше га већ где одлази из овога света. Без обзира на то, игуман га упита: Ко и на који начин изради икону овоме човеку? – Преподобни им исприча све што виде, и рече: Ту икону изради анђео, и ево га стоји овде са намером да ме узме. – Рекавши то, блажени предаде дух свој у руке Господу, у седамнаести дан месеца августа.[14] Братија припремише тело његово и однесоше у цркву. Затим га по пропису опојаше, па тело светитељево положише у пештери преподобног Антонија.
Тако овај свети чудотворни иконописац украси небо и земљу: оставши телом на земљи, а врлинском душом узишавши на небо на прослављење Начелника иконописаца, Бога Оца, који је рекао: „Да створимо човека по слици и прилици нашој“ (1 Мојс. 1, 26), а тако исто и „по слици бића његова“ (Јевр. 1, 3), Бога Сина, који се по обличју нађе као човек (Флб. 2, 7), заједно са Светим Духом који је силазио с неба у виду голуба (Мт. 3, 16) и у виду огњених језика (Д.А. 2, 3). Све Њих, Бога Оца и Бога Сина и Бога Духа Светога, који постоје у једном бићу, хвалимо заједно са преподобним оцем нашим Алимпијем и прослављамо кроз бесконачне векове. Амин.
 
СПОМЕН СВЕТОГ ПРЕПОДОБНОМУЧЕНИКА
МАКАРИЈА
 
Монаховао на гори преподобног Авксентија; пострадао мученички за свете иконе у време безбожног цара Копронима 768 године. Спомен му данас према Византијском Еортологину Гедеоновом.
 
СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ
ИЛИЈЕ КАЛАБРИЈСКОГ
 
Преподобни Илија беше Грк по пореклу, и настојатељ манастира Меликука у Калабрији, у јужној Италији. У време иконоборства на Истоку многи источни монаси пребегну с иконама у Калабрију. Временом се у Калабрији веома распростре живот монашки. Калабријски монаси одликовали су се и великом ученошћу и великом строгошћу живота. Једно време тако је много било православних манастира и монаха у Калабрији, да су Калабрију сравњивали с древним Мисиром. Православна Калабрија је доцније кроз векове потпадала под власт архиепископа Охридских. Преподобни Илија упокојио се у Солуну 903 године.
 
СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА
СТРАТОНА, ФИЛИПА, ЕВТИХИЈАНА и КИПРИЈАНА
 
Ови свети мученици беху знатни људи. Боравећи у Никомидији[15] они посећиваху народно позориште, и тамо сабране незнабошце учаху да напуштају идолопоклонство и обраћају се вери у Христа. Једном градоначелник Никомидије, видећи да је позориште празно, без гледалаца, упита због чега је то, и дознаде ово: народ, научен од светих мученика, напусти позоришна уживања и води неки нови живот, презирући отачке и праотачке обичаје. Градоначелник одмах нареди да доведу преда њ те учитеље. Ступивши пред градоначелника светитељи изјавише да држе веру Христову и да друге уче њој. Тада их доведоше у позориште и бацише пред зверове да их растргну, али их зверови не дарнуше. Онда их стављаху на разне тешке муке, па их напослетку бацише у огањ. И тако свети мученици, извршивши подвиг мучеништва за Христа, примише од Њега нетрулежне венце.
 
СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА
ПАВЛА, ЈУЛИЈАНЕ СЕСТРЕ, и СТРАТОНИКА[16]
 
СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА
ТИРСА, ЛЕВКИЈА и КОРОНАТА и дружине њихове
 
СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ
ЕГЛОНА ОТШЕЛНИКА[17]
 
СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ
ФИЛИПА ЈАНКОВСКОГ
 
Подвизавао се као отшелник па Јанковској гори, у близини града Устјуга. Побожни житељи града Устјуга, ценећи његове подвиге, основаше на месту његовог обитавања манастир у име Знаменија Пресвете Богородице. Но преподобни Филип по дубокој смирености својој не прими се игуманског звања у манастиру и подвизаваше се као прост монах. Престави се преподобни отац око 1662 године.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Ахаја – старогрчка област на полуострву Пелопонезу.
  2. Декије царствовао од 249 до 251 године.
  3. Град Кизик налазио се на полуострву Арктониси.
  4. Свети мученик Мирон пострадао 250 године.
  5. Аврелијан царовао од 270 до 275 године.
  6. Аполон је код старих Грка био бог светлости и просвете: нарочито му се приписивало предсказивање будућности.
  7. Зевс – врховнн бог стародревне многобожачке вере грчке; сматран је за родоначелника осталих богова.
  8. Дијана је сматрана за богињу светлости и живота; раскошни живот природе долазио је од ње.
  9. Свети Патрокле пострадао око 270 године.
  10. Всеволод Јарославич кнезовао први пут од 1075 до 1076 године, шест месеци, и други пут од 1078 до 1093 године.
  11. Преподобни Антоније и Теодосије – оснивачи Кијевопечерске лавре. Спомен светог Антонија празнује се 10 јула, а светог Теодосија 3 маја.
  12. Владимир Мономах владао је 1114 до 1125 године.
  13. Један крај града Кијева.
  14. Преподобни Алимпије упокојио се 1114 год.
  15. Никомидија – престоница источног дела римске царевине, боравиште цара Диоклецијана, знаменити град у малоазијској римској провинцији Витинији, у северозападном крају Мале Азије.
  16. Њихово страдање видети под 4 мартом.
  17. Спомиње се у Синаксару Цариградске Цркве (издање H.Delehaye, стр. 905 и 895) под 16 и 17 августом.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *