НАСЛОВНА » Ава Јустин, БИБЛИОТЕКА » ЖИТИЈА СВЕТИХ ЗА АВГУСТ

ЖИТИЈА СВЕТИХ ЗА АВГУСТ

 

ЖИТИЈА СВЕТИХ
 
11. АВГУСТ
 
СТРАДАЊЕ СВЕТОГ ВЕЛИКОМУЧЕНИКА
ЕВПЛА ђакона
 
За царовања Диоклецијана и Максимијана гоњење на хришћане беше по целој васељени. У то време ови незнабожни цареви послаше у Сицилију неког свирепог кнеза по имену Пентагура, да проналази хришћане и погубљује их разним мукама. Дошавши у град Катану, овај мучитељ нареди градоначелнику Калвисијану да на приредбу сазове сав народ, не само из града него и из околине. За ову приредбу све би спремљено на Ахилијевом тргу, и на свирку труба и бубњева слеже се мноштво оба пола и разнога узраста. Тамо дође и кнез Пентагур са Калвисијаном. Видевши народ, кнез упита градоначелника Калвисијана: Да ли сви одају нашим боговима част и поклоњење и приносе жртве? – Калвисијан одговори: Да, светли кнеже, сви ови које видиш, и мало и велико, усрдно служе великим боговима приносећи им мноштво жртава; и међу њима нема ни једног противника. – Чувши то, кнез Пентагур се веома обрадова, и похвали народ и градоначелника. Затим објави наредбу царева, и пред свима даде власт Калвисијану да мучи и убија свакога који се нађе да себе назива хришћанином.
После тога Пентагур отпутова у друге градове, а Калвисијан сазва судске слуге и нареди им да брижљиво трагају, не би ли у граду или у околини пронашли некога који тајно држи хришћанску веру, па да га доведу на мучење. Тада приступи један од слугу и рече: „Овде у граду има човек по имену Евпл; он носи са собом некакву књигу, и обилазећи улице и куће учи народ и говори да је хришћански Бог велики“. – Свети Евпл беше ђакон и ношаше са собом Еванђеље: читајући из њега народу о чудесима Христовим, он га учаше да верује у Спаситеља. – Чувши то, градоначелник Калвисијан одмах посла да ухвате Евпла и везана доведу преда њ.
Отишавши, војници тражаху Евпла по целоме граду, и најзад га пронађоше у једној сиромашној кућици где чита свето Еванђеље и поучава слушаоце. Војници га ухватише, везаше му руке остраг и одведоше градоначелнику на суд, носећи и Еванђеље. Угледавши светог Евпла, градоначелник га упита: Јеси ли ти хулитељ богова и нарушитељ царских наређења? – Свети Евпл одговори: Ко су богови ваши, да би их поштовао? – Наши су богови Јупитер, Асклипије и Дијана, рече Калвисијан. – Светитељ му узврати: Ти си слеп, незнајући Господа Исуса Христа, Јединог истинитог Бога, који је створио небо и земљу, саздао човека од земље и нас хришћане обукао у свескупоцену и пресветлу одећу бесмртности, која је свето крштење. – Градоначелник рече: Ти зато говориш тако гордељиво што још ниси искусно муке. – Светитељ одговори: Мени ће муке бити светли венац, а теби тама и погибао.
Разгњевивши се силно, градоначелник Калвисијан нареди да светог Евпла обесе нага на мучилишту и тело му стружу гвозденим гребенима. За време тих мука свети мученик, подигавши очи к небу, мољаше се говорећи: Господе Исусе Христе, мене, са кога сада скидају тело као одело, обуци у бесмртност у будућем животу; а у овом часу дај ми снаге, да ме не победе муке. – И би глас с неба који говораше: Мушки се држи, Евпле, и буди јак! теби је већ спремљена истинска одећа.
Пошто мученика дуго стругаху тако, градоначелник му рече: Још ли не одустајеш од своје заблуде? Зашто нећеш да уђеш у храм богова и принесеш им жртву, да би од њих добио опроштај грехова својих, од царева част и богатство, и од нас пријатељство; и уопште добио би много злата и сребра. – Свети мученик одговори: О, пагубни човече, слуго и саучесниче ђавола! не знаш ли да ћеш на дан Страшнога суда Божијег бити грозно кажњен за све оне које златом и сребром прелашћујеш на идолопоклонство?
Разјаривши се још више, мучитељ нареди да мученика гвозденим чекићима бију по вилицама и да му поломе глежњеве и голенице. У време тог мучења свети мученик се ругаше мучитељу, говорећи: Ослепљени злобом безумниче и неразумниче! зар не видиш да су ове муке за мене као паучина због помоћи којом ме крепи Бог мој? Ако можеш, пронаћи друге, љуће, јер су ове за мене као играчке.
После тога градоначелник нареди да светог Евпла одвежу и да му књигу Еванђеље обесе о врат, па одведу у тамницу. Притом заповеди да тамничка врата чврсто затворе и запечате његовим прстеном, и да поставе стражу, да се не би ко привукао к њему и дао му хлеба и воде, него да мучен глађу и жеђу умре. Свети Евпл проведе у тамници седам дана и ноћи, па ожедневши јако, помоли се Богу говорећи: Господе Исусе Христе, истинити Боже наш, Ти дајеш храну свакоме створу; Ти си у старини људе вођене Мојсијем напојио у пустињи, извевши им живу воду из камена; Ти си освежио Самсона водом изведеном из сувих костију магарећих чељусти; Ти си нас омио водом светог крштеља; молим Те, освежи и мене који изнемогавам од жеђи: нареди да у овој тамници потече извор воде и угаси моју жеђ, па ће сви познати да си Ти једини Бог и да нема другога осим Тебе. Када се свети Евпл тако помоли Богу, изненада изби у тамници извор воде; и он, напивши се те воде, утоли не само своју жеђ него и своју глад, као храном, и певаше славећи и благосиљајући Бога.
По истеку седам дана градоначелник Калвисијан нареди да мученика изведу из тамнице, ако је жив, јер рачунаше да је он, нешто од рана и нешто од глади и жеђи, умро. А када војници дођоше и отворише врата на тамници, они се уплашише угледавши мноштво воде у тамници. Свети пак Евпл пружи руку на воду, као наређујући, и вода тог часа поста невидљива. И војници рекоше један другоме: Заиста је велики Бог коме овај човек служи! – И узевши светог мученика, они га одведоше у градоначелников дом. И градоначелник, видевши да свети Евпл није изнемогао телом и да је здрав и весео, као да је био на гозби, дивљаше се, и рече му: Бар се сада поклони боговима, пре но што ти глава буде одсечена мачем. Светитељ одговори: Подмукли и ослепљени пријатељу ђаволов! ко је рад да остави светлост, па да по тами ходи?
Разбесневши се, градоначелник нареди да му гвозденим кукицама откину уши, па да га везана воде у судницу ради суђења, куда и сам оде. Севши на своје место, мучитељ дуго присиљаваше светитеља на приношење незнабожних жртава; па видећи да је несавитљив, он га осуди на посечење мачем. Саслушавши своју смртну пресуду, свети Евпл моли градоначелника да му се пред посечење да време за молитву. Градоначелник даде свој пристанак на то. И када војници вођаху светог мученика на посечење, за њим иђаше огромна гомила народа, желећи да види његов крај. У тој гомили бејаше и не мало хришћана, који тајно држаху свету веру. Стигавши на губилиште, свети Евпл, окренувши се к народу, извади Еванђелте које стално ношаше са собом, отвори га и стаде читати чудеса Христова и поучавати народ познању истинитога Бога. И многи од незнабожаца просветише се познањем истине. Затим се свети Евпл стаде молити Богу, и к њему дође глас одозго: Блажен си Евпле, добри и верни слуго мој, ходи и уђи у радост Господа свога, и наслађуј се покојем са свима који су ми од памтивека угодили.
После ових речи свети мученик ђакон Евпл сагну под мач главу своју, и пошто би посечен отиде ка Господу своме. Његово страдање заврши се у једанаести дан месеца августа.[1] Побожни хришћани узеше чесно тело његово и главу, и погребоше их на нарочитом месту. И биваху многа исцељења на гробу мучениковом светим молитвама његовим, а благодаћу Господа нашег Исуса Христа, коме са Оцем и Светим Духом част и слава вавек. Амин.
 
СТРАДАЊЕ СВЕТЕ МУЧЕНИЦЕ
СУЗАНЕ ДЕВИЦЕ,
и других с њом
 
За царовања Диоклецијана[2] и Максимијана[3], званог Херкул, живљаше у Риму презвитер Гавиније, рођени брат папе римског Гаја[4]. Добар зналац световне философије и одличан познавалац Светог Писма, Гавиније по савету и настојању свога брата папе написа многе књиге противу незнабожачких заблуда. Оба они беху високога рода, сродници цара Диоклецијана; али их се Диоклецијан одрече као својих сродника и презре их због њихове хришћанске вере.
Презвитер Гавиније имађаше кћер Сузану; он је васпита у хришћанском духу, и научи је страху Божјем и световној философији. Сузана беше веома паметна и мудра; одликоваше се и телесном лепотом, коју превазилажаше њена душевна лепота, јер она свим срцем љубљаше Господа Христа, и беше Његова верна и целомудрена слушкиња. Чувши о њеној лепоти и мудрости, Диоклецијан пожеле да је узме за жену своме сину Максимијану. (Овај Максимијан, кога називају и Максимином, не беше рођени син Диоклецијану већ посињен од њега. Диоклецијан га најпре ожени својом ћерком Валеријом; а када она умре, он зажеле да га ожени својом рођаком Сузаном. Овај Максимијан имађаше друго име Галерије, и треба га разликовати од гореспоменутог Максимијана, званога Херкул). Диоклецијан посла Гавинију знатног човека, свога брата од тетке Клаудија, да поразговара са њим о томе, да он своју кћер Сузану да за жену његовом посињенику Максимијану. Дошавши са оваквом поруком Гавинију, Клаудије рече: Наш пресветли цар Диоклецијан посла ме к теби са великом милошћу и благонаклоношћу: он хоће да обнови сродство с тобом преко удадбе твоје кћери. И какво доброчинство може бити веће за тебе, него да се род твој прослави путем крвне везе са царским домом! – Гавиније на то рече: Ми смо убоги и ништавни, и како се можемо називати сродницима царевим када смо недостојни? – Клаудије одговори: Чесни брате, зар ти и твој брат епископ Гај нисте синови сенатора Максимина који беше рођак стрицу нашем, брату господина нашег цара Диоклецијана? – То је тачно, примети Гавиније, али околности последњега времена приморавају нас рећи, да нисмо достојни називати се царевим рођацима. – Не одричи се свога сродства, узврати Клаудије; ево, господин и цар наш наређује да ти даш за његовог сина Максимијана кћер своју, за коју чујемо да је веома паметна и да располаже великим познавањем наука; и правично је да се не раздвајају гране које расту из једнога корена; то желимо и ми, твоји сродници; држим да је то и за тебе радост. – Гавиније на то рече: Молим, дајте ми времена да сазнам шта о томе мисли моја кћи. – И на томе се растадоше.
По Клаудијевом одласку презвитер Гавиније замоли свога брата папу Гаја, који је становао у близини, да дође до њега у његов дом. Када Гај дође, Гавиније му исприча са каквом је поруком од цара долазио к њему Клаудије. Затим они позваше к себи девицу Сузану и рекоше јој са сузама: Цар Диоклецијан посла к нама рођака нашег Клаудија, обавештавајући нас по њему да жели да те узме за супругу своме сину Максимијану. – На то блажена Сузана одговори оцу и стрицу своме: Где је сада мудрост ваша? Заиста је не видим у вас. Да нисам онаква хришћанка, каква сам постала благодарећи вашим поукама, онда би стварно било могуће говорити са мном о томе о чему ви овог часа разговарате. Зашто сада скврнавите своје уши и уста, слушајући незнабожие речи и преносећи их мени са циљем, да бих се удала за безбожног мучитеља? Та ви сте се сами ради своје свете вере у Христа неустрашиво одрекли сродства са њим због његовог незнабоштва. Но хвала свемоћноме Богу који ме учини сродницом светима Својим: јер верујем у Господа нашег Исуса Христа да ћу се ја, одбијајући овај скверни брак са незнабошцем, удостојити мученичког венца.
Пази, кћери моја, рече јој на то отац, да будеш постојана у вери коју имаш, да би непосрамљена остала пред Господом, те да бисмо се и ми обрадовали видећи плод чврсте вере твоје, приношен Христу Господу. – Господо моја, одговори Сузана оцу своме и стрицу, ви сте ме често поучавали да чувам девство ради Господа Исуса Христа, и ја сам се већ у љубави према Њему и страху Његовом тако учврстила, да ни помислити не могу на телесни брак; и оче мој, ја ћу до последњег даха свог само Онога љубити, Ономе служити, и у Онога се надати, коме си ме ти занавек поверио. Он, Господ, зна искреност срца мога. – А свети папа Гај рече: Пошто си поверена Небескоме Женику, Христу Богу, онда остани свагда у љубави Његовој, држећи заповести Његове. – Тако ова два света служитеља Господња, дознавши добру намеру девичанског срца Сузаниног, радоваху се ду хом и плакаху од радости, и многим добрим поукама утврђиваху Сузану.
Након три дана дође опет код Гавинија Клаудије, праћен мноштвом слугу, које остави напољу, а сам уђе унутра, где затече и папу Гаја. После уобичајеног поздрава Клаудије рече: Вама, чесни оци, није непознат радосни разлог који ме доведе к вама. – Епископ Гај одговори: Када и не би било таквог разлога, ми смо ради теби као сроднику и пријатељу, да се утешимо виђењем и разговором. – Ви знате, љубавна браћо, настави Клаудије, да господин наш цар Диоклецијан силно жели да се с вама још више ороди, и ја вам саветујем и молим вас, да учините по вољи владару васељене и тиме утешите душу његову. – Кажи ту цареву жељу моме господину брату, епископу Гају, одговори Гавиније. – Господин наш најмилосрднији цар, обрати се Клаудије епископу Гају, хоће да узме за супругу сину своме вашу кћер а моју унуку; чуо је он за њену лепоту, и за њену памет, и за њену мудрост; а ми сродници сматрамо да ништа није драгоценије него да се род наш не одваја од царске крви и да се што тешње сједињује са њом; тиме ће се он још више узвисити и прославити.
Пошто епископ ћуташе, Гавиније предложи: Да позовемо девицу и питамо њу саму. – И света Сузана би позвана к њима. У соби не беше никога сем њих тројице. Када Клаудије угледа Сузану заплака од љубави и радости и хтеде да је загрли и пољуби. Но она се успротиви томе и окренувши се од њега рече: Не оскврњуј моја уста; зна Господ мој Исус Христос, да се устију слушкиње Његове никада не дотакоше мушка уста. – Ја сам хтео да те пољубим као рођак, јер си ми унука, одговори Клаудије. – На то света Сузана рече: Ја се гадим твога пољупца не због чега другог него само због тога што су твоја уста оскврњена идолским жртвама.
Овим речима свете Сузане Клаудије би као прстом Божјим дарнут у срце, умилење му се разли по души, и он упита Сузану: Шта треба да радим, да бих уста своја очистио од оскврнављености? – Покај се и крсти се у име Оца и Сина и Светога Духа, одговори света Сузана. – Тада се Клаудије обрати епископу са речима: Ви ме дакле очистите, јер је бољи човек чист који верује у Христа него који служи боговима. Ја сам много жртава принео боговима, којима се и цареви клањају, али никакве користи не видех од њих.
Видевши чудесну и брзу промену, изазвану у Клаудију благодаћу Божјом кроз речи чисте девице, епископ Гај с радошћу рече: Брате, послушај ме! намеран сам да ти дам добар савет: ти си дошао к нама да нађеш невесту за сина твога господина, а Бог иште тебе и хоће да те спасе молитвама ове девојке, да би се и из нашега рода нашли достојни царства Божија. Дакле веруј у Бога, кај се за проливање крви светих мученика, и не одлажи са примањем светог крштења. – Клаудије упита: Ако ја примим крштење, да ли ће се очистити све греховне прљавштине срца мога? – Несумњиво ће се очистити, одговори папа, само веруј свим срцем.
Чувши то, света девојка Сузана припаде к ногама свота стрица светога Гаја, говорећи: Молим те, господине мој, Христа ради не одлажи крштење Клаудијево, спаси душу његову. – Најпре морамо видети, рече свети епископ, да ли он истински верује у Христа Бога. – Ја истински верујем, ускликну Клаудије, само да би ми били опроштени сви греси моји, као што ми ви обећавате. – У име Господа Исуса Христа свемогућег Бога, рече свети епископ Гај, опраштају се теби сви греси твоји! – Клаудије паде на земљу пред ногама светитељу, и посипајући прашином главу своју викаше: Господе Боже, светлости превечна, прости ми грехе моје, учињене у неверју и незнању, и испуни ме благодаћу Својом, да би и жена моја и деца моја познала да Ти једини спасаваш оне који се уздају у Тебе!
Тада свети папа Гај огласи Клаудија ка крштењу и поучи, па га отпусти кући. Потом Клаудије дође ноћу к светоме Гају са женом и два сина, просећи од њега свето крштење. Папа онда, не одлажући више, крсти их; а презвитер Гавиније би им кум. Када Клаудије изиђе из свете крстионице рече: Видех светлост јачу од сунчане која ме обасјаваше у време крштења. – По светом крштењу и миропомазању, епископ одслужи свету литургију, и причести крштене Божанским Тајнама Тела и Крви Христове; и сви се радоваху о Богу Спасу своме. Клаудијевој супрузи беше име Препедигна, а синови му се зваху Александар и Куфије. После крштења Клаудије стаде продавати своје имање и раздавати сиромашнима; он тражаше хришћане који су се скривали по разним тајним местима; одлажаше ноћу кришом у тамнице, и свима које налажаше умиваше ноге, и целиваше их, и сваку њихову нужду подмириваше обилним даровима, снабдевајући их с љубављу одећом и свакодневном храном; и непрестано се кајаше за пређашње грехе своје.
После извесног времена стаде Диоклецијан распитивати о Клаудију, зашто му не донесе извештај о својој посети Гавинију односно Сузане. Цара известише да је Клаудије болестан. Тада цар посла код Клаудија његовог млађег брата великодостојника Максима, да посети болесника и да га распита о Сузани. Дошавши, Максим нађе свога брата где, одевен у кострет, узноси молитве к Богу. Максима спопаде ужас и он рече: Мили брате, који си ме васпитао од самог детињства, зашто си се толико изменио, те си блед у лицу и тако мршав? – Клаудије одговори: Ако хоћеш да ме саслушаш, ја ћу ти казати разлог моје промене. – Кажи ми, господине мој, болест своју! узвикну Максим. – Ево, ја творим покајање, стаде казивати Клаудије, што сам, слушајући цареве и служећи им, убијао хришћане, и на тај начин проливао крв невину. Мада сам и радио то у незнању, извршујући наредбе, ипак сада силно тугујем због тога и кајем се. – Шта ти то говориш, брате мој? одврати Максим. Господар наш, цар Диоклецијан слао те је к брату нашем Гавинију да кћер његову тражиш за царева сина. Ради тога сам и ја сада послан к теби, а ти ми говориш нешто сасвим друго. – Ја сам ради тога и ишао, рече Клаудије, к возљубљеној унуци нашој, и видео је: она је дивна, како телом тако и духом; она је света и мудра, и већ невеста небескога цара Христа Бога; њоме сам и ја избављен од грехова мојих. Но да би и ти дознао да свемилосрдни Бог хоће да се сви спасу, хајдемо ноћас к брату нашем презвитеру Гавинију, и ти ћеш видети светлост вечну. – Све што ми наложиш, брате мој мили, учинићу, одговори Максим.
Те ноћи оба они одоше ка капији града, званој Саларијска, близу Салустијевог дворца, јер се тамо налажаше кућа презвитера Гавинија. Када Гавинија известише да браћа Клаудије и Максим стоје пред кућом и желе да уђу к њему, он им одмах похита у сусрет и с радошћу их уведе унутра. И пре но што поче разговор са њима, Гавиније стаде на молитву: преклони колена и саже главу; то исто урадише Клаудије и Максим. И презвитер Гавиније молећи се говораше: Господе Боже, Ти сабираш расејане и погледаш на сабране, погледај на дело руку Твојих, и просвети нас који верујемо у Тебе, јер си Ти светлост истинита кроза све векове. – И сви рекоше: „Амин!“ па уставши са земље, они се загрлише и целиваше један другога, а Клаудије припаде к ногама презвитеровим целивајући их. Видевши то, Максим се чуђаше, и замоли да се види са Сузаном. Гавиније нареди да је позову. Улазећи к њима, она се најпре поклони Богу, затим приступивши к оцу рече: Благослови ме, оче! – Презвитер се поново помоли Богу због Сузанина доласка, говорећи: Нека нам буде дат мир од Господа нашег Исуса Христа, који живи и царује са свемоћним Богом Оцем кроза све векове. – „Амин!“ ускликнуше сви.
Угледавши свету Сузану, пуну смерности и целомудрености, Максим хтеде да јој пољуби руку, али му она не даде. И када они од радости и љубави сви дуго плакаху, свети папа Гај, који је живео недалеко од цркве њиме подигнуте, би обавештен да су се браћа његова сабрала. Помисливши да ће их одвести на мучење и желећи да сам буде први међу мученицима, он хитно дође Гавинијевој кући. Угледавши га, сви се уплашише од његовог изненадног доласка и поклонише му се до земље. – Мир вам! рече им свети Гај; држите се јуначки у име Господа! – И опет рече: Помолимо се! – И стаде се молити, говорећи: Господе Боже, Оче Господа нашег Исуса Христа, кога си послао на спасење свих, желећи нас избавити из таме овога света и увести у живот вечни, утврди нас слуге Твоје у вери Твојој, јер Ти царујеш кроза све векове. – „Амин!“ рекоше присутни.
Онда поседаше, и епископ богонадахнуто говораше; сви пажљиво слушаху речи Божије које он говораше; а света Сузана слушаше стојећи, не желећи седети у њиховом присуству, и тајно се мољаше Богу у себи. Затим епископ рече Максиму: Хвала ти, брате, што си нас посетио. – Максим одговори: Ја недостојни дођох к вама да целивам ваше свете ноге; а шта је првобитни разлог мога доласка, то ви сами добро знате. – Боље ти нам сам кажи, предложи му свети Гај. – Максим рече: Цар Диоклецијан моли да Сузану дате за његовог усињеног сина Максимијана. – На то епископ одговори: Девојка већ има Небеског Женика, Христа, даног јој од Бога Оца, и знај добро, да се она не може удавати за другог. – Све што Бог даје вечно је, рече Максим. – Онда прими и ти живот вечни, предложи му светитељ. – А који је живот вечни? упита Максим. – Онај који познадох ја, умеша се у разговор Клаудије. – То што си познао ти, и ја желим знати, рече му Максим, но ипак не треба да се уклањамо од сродства са царем. – Ми ти саветујемо, примети свети Гај, да верујеш у Господа нашег Исуса Христа, вечног Сина Божијег, а видљива слава и част земаљског цара привремени су, и сродство са њим ни најмање нам не користи, јер све то брзо пролази и пропада заједно са овим краткотрајним животом. Међутим, оно што нам обећава Небески Цар, Христос Бог наш, вечно је и корисно и премило.
Чувши то, Максима обузе умилење, и он с радошћу пристаде да прими свету веру. – Теби је познато, брате рече му свети епископ Гај, да смо ми Христа ради оставили сва своја имања, и сада ништа друго не иштемо сем Господа нашег Исуса Христа, којим живимо и којим се хвалимо. – Не оклевајте, господо моја! узвикну Максим, него пожурите да учините све што сматрате корисним по моје спасење. – Свети епископ му наложи пост, па га отпусти његовом дому.
Отишавши, Максим спочетка скриваше у себи своју веру у Христа, мада силно гораше љубављу према светоме Гају, Гавинију и нарочито према самоме Господу Христу. Затим са увећавањем љубави Божје у њему, он поче јавно исповедати име Христово, презирући смрт. Но епископ и презвитер саветоваху му да веру своју скрива у току пет дана, док не распрода своје имање и разда сиротињи. Максим их послуша. А после пет дана он дође к светоме Гају и, припавши к ногама његовим, рече: Господине мој, заклињем те именом Христовим да ме просветиш светим крштењем као што си просветио мога брата Клаудија, јер од онога часа када си ме поучио о Христу Богу, срце моје обузе такво умилење, да не могу бити миран док не примим свето крштење.
Епископ га крсти, и одслуживши свету литургију причести га Божанским Тајнама. И борављаше Максим код својих рођака хришћана, певајући и славећи Бога. У то време онај остатак свога имања, који он не успе распродати и раздати у току оних пет дана, он продаде и раздаде сиротињи преко верног пријатеља свог Тарсона, који беше тајни хришћанин и касније описа страдања ових светих мученика, пошто се све догађало на његове очи.
После петнаест дана од Максимове посете Клаудију Диоклецијан сазнаде да су Клаудије са женом и децом и Максим постали хришћани, и веома се ожалости. Но своју жалост он спочетка скриваше, и својој супрузи царици Сирени каза само толико, да је слао Гавинију да проси његову кћер Сузану за свога сина Максимијана. Чувши то царица прослави Бога, јер беше тајна хришћанка; а цару рече: „Ради како те учи Вишње Величанство“ (тојест Бог).
Не поверивши царици своју жалост, Диоклецијан дозва к себи војеначалника Јулија, незнабошца и човека свирепа по нарави, и откри му тугу срца свога, да су возљубљени рођаци његови, послани да испросе невесту сину његовом Максимијану, примили хришћанску веру, насупрот његовом наређењу којим се забрањује хришћанока вера. – Сви који пренебрегавају царска наређења, рече Јулије, макар она била и неправедна, треба да се казне смрћу; твоје пак наређење беше праведно, а они су га погазили, онда заелужују смрт.
Цар одмах нареди Јулију да пошље војнике и ухвати све сем епископа Гаја, што и би учињено. Он нареди да презвитера Гавинија са ћерком Сузаном држе под стражом; а Максима и Клаудија са женом и децом посла у прогонство; потом нареди да их у граду Остији спале и пепео њихов баце у море. Тако скончаше свети, удостојивши се мученичког венца.
Након педесет пет дана Диоклецијан нареди својој супрузи да узме код себе Сузану и да је приволи на брак са његовим сином. Када света Сузана, налазећи се под стражом, угледа оне што иду по њу, она из дубине срца уздахну к Богу, и са сузама рече: Господе, не остави слушкињу Твоју! – И доведена би к царици. Када царица угледа Сузану где улази к њој, она похита и поклони јој се пре но што се Сузана поклони њој, јер поштоваше у њој благодат Христову и целомудрено девство. А света Сузана паде пред царицом на земљу, но царица је нежно подиже говорећи: Радује се због тебе Христос Спаситељ наш. – Чувши из царичиних уста име Христово, света Сузана се обрадова и рече: Благодарим Христа Бога мог, јер Он царује на сваком месту.
И оне обе, царица Сирена и света девојка Сузана, живљаху заједно, радујући се о Господу Богу, и с љубављу разговарајући о Њему, и молећи Му се усрдно. Нарочито света Сузана не престајаше ни дању ни ноћу певати и благосиљати Бога, као што беше научена од свога оца. Међутим Диоклецијан очекиваше сваки дан са надом да ће Сузана дати пристанак на брак. После дугог ишчекивања он посла по царицу и упита је, да ли је приволела Сузану на брак са његовим сином, и да ли је склона на љубав Максимијанову. – Царица одговори: Узалуд је труд онде где се тежи немогућој ствари, и не треба досађивати тамо где нема воље. Ја не видим у Сузани ни трага од помисли и намере да икада пристане на брак са твојим сином, нити очекујем да би је ико ма којим начином могао приморати на то.
Чувши то Диоклецијан се страховито разјари и даде сину свом Максимијану власт надСузаном, да је насилно осрамоти, али не у царској палати, него да је одведе у кућу њенога оца Гавинија, и да је тамо обешчасти, задовољивши своју пожуду, па да је такву остави. И би наређено светој Сузани да напусти дворац и оде кући својој. Отпуштајући свету Сузану, царица јој кроз плач говораше: Онај који је у старини избавио слушкињу Своју Сузану, избавиће и тебе, јер ће ти помоћи и подарити ти славни покој.
Опростивши се, оне се растадоше ридајући. Када света Сузана, доведена од двеју жена, уђе у своју кућу, она паде на земљу у својој соби, и мољаше се са плачем и ридањем Христу избавитељу своме, да јој похита у помоћ. И ту ноћ дође к њој царев син Максимијан, распаљен поганом пожудом. Улазећи тихо у собу где се света Сузана мољаше, он угледа над њом анђела Божија који је веома блистао, и Максимијана спопаде велики страх, те се он не усуди ни прићи светој Сузани, него брзо побеже одатле дома, у дворац, и исприча све оцу своме Диоклецијану. – То није ништа друго до мађије хришћанске, рече Диоклецијан. И посла поверљивог дворјанина свог Куртија, да сазна шта се ради у Сузаниној кући. Међутим и Куртије, чим уђе тамо, одмах га обузе силан страх, и он престрављен побеже к цару. У то време цар се препираше са својом царицом о доласку Христовом и поштовању богова. И побеђен од царице, цар се опомену Сузане и упита царицу: Зашто ниси усаветовала ту дивну и мудру девојку, да пристане на брак са мојим сином? – Царица одговори: Она је изабрала себи оно што је боље; и сам син твој прича да је видео над њом неприступну светлост.
Разбесневши се силно, цар нареди неком Македонију, незнабошцу ревносном, опаком и бездушном, да иде к Сузаниној кући, па да је претњом и мукама примора на идолопоклонство; и да то чини тајно, да не би осуђивали цара због тирјанства, како он чак ни рођаке своје не штеди. Македоније дође к Сузани, доневши са собом малог, златног идола који је изображавао бога Јупитера. Показујући светој девојци овог идола, он јој наређиваше да му се поклони. Међутим света Сузана дуну на идола и рече: Господе мој Исусе Христе, нека очи моје не виде ђаволско оруђе. – И одмах идол што га Македоније држаше у руци, постаде невидљив, као да му га неко отрже из руке. Македоније се зачуди и мишљаше да му Сузана на неки начин оте идола и сакри, па јој рече: Видим да си златољубива, и украла си ми идола из руку, и ја не могу да те не похвалим за то, јер сматрам да ти не би узела идола да га ниси волела. – Светителжа одговори: Господ Бог мој посла анђела Свог, који и уклони идола с мојих очију, и избаци га напоље из моје куће.
Док ово светитељка говораше, уђе Македонијев слуга и саопшти да је идол избачен из куће на пут. То силно разјари Македонија и он својим рукама исцепа хаљине на светој Сузани, па је стаде бездушно тући штаповима. А света Сузана бијена говораше: Хвала Ти, Господе! – Македоније јој рече: Принеси боговима жртву! – Светитељка одговори: Ја себе саму приносим на жртву Господу Богу моме. – Македоније онда извести цара да Сузана непоколебљиво и чврсто стоји у хришћанској вери и да се наругала идолу. Цар нареди да је тамо, у њеној кући, мачем убију. И невести Христовој, светој мученици Сузани, би одсечена глава, и она радујући се и веселећи се оде у пресветли чертог Бесмртног Женика свог.
Дознавши да је света Сузана убијена, царица оде ноћу, узе чесно тело свете мученице, и крв њену просуту по земљи сабра и отре повезачом главе своје; онда обави мирисавим платном тело њено и положи у гробници светог Александра, где многа мученичка тела беху погребена; а крв њену, коју сабра повезачом главе своје, она метну у сребрни ковчег, који сакри у својој соби, где се она и дању и ноћу често мољаше тајно. А свети папа Гај, дошавши у кућу свога брата Гавинија, ону собу у којој беше проливена крв свете мученице Сузане освети у цркву и служаше у њој божанствене службе.
Не дуго времена после тога пострада и свети презвитер Гавиније; тако исто и свети папа Гај мученички сконча. И сви они, као свети мученици, заједно предстадоше престолу Божију, славећи Оца и Сина и Светога Духа, једног у Тројици Бога, коме и од нас нека је част и слава, сада и увек и кроза све векове.[5] Амин.
 
ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНИХ ОТАЦА НАШИХ
ТЕОДОРА и ВАСИЛИЈА Печерских
 
Среброљубље је корен свију зала, каже божанствени апостол Павле (1 Тм. 6, 10). Ова се реч испуни у овом житију преподобних Теодора и Василија: враг и виновник зла изазва у души светог Теодора грешне мисли и намере не чим другим него среброљубљем; преко среброљубља ђаво нанесе страдања и смрт не само преподобном Теодору него и саветнику његовом, блаженом Василију. О овим светим оцима казује се следеће.
Блажени Теодор за живота у свету имађаше огромно имање. Чувши једном речи Господа у Еванђељу: Сваки од вас који се не одрече свега што има не може бити мој ученик (Лк. 14, 33), он им следова: остави свет и раздавши своје богатство сиромашнима постаде монах у Печерском манастиру, и добро се подвизаваше у врлини. По налогу игумана он се настани у пештери званој Варјажска, где проведе много година у строгом уздржању. Једном овоме блаженоме Теодору ђаво наведе на душу велику тугу и жалост што је имање раздао сиромашнима, приводећи му на ум старост, изнемоглост тела и оскудну манастирску храну. Преподобни Теодор се не досети да је то искушење, нити се опомену речи Господа Исуса: Не брините се душом својом, шта ћете јести или шта ћете пити; погледајте на птице небеске како не сеју, нити жању, ни сабирију у житнице; па Отац ваш небески храни их (Мт. 6, 25.26). И због сиромаштва свог стаде он прелазити од туге ка очајању, с дана на дан подајући се све више искушењу. И ову невољу своју он једном отворено исприча пријатељима својим.
Међу црноризцима Печерског манастира бејаше неки црноризац Василије, један од најсавршенијих по животу. Желећи да утеши преподобног Теодора и да га извуче из рова очајања, Василије му рече: Молим те, брате Теодоре, не упропашћуј награду своју, јер ако жалиш што си имање своје раздао сиромашнима, ја ћу се постарати да ти га повратим; само ти реци пред Богом, да се твоја милостиња урачуна мени, па ћеш се одмах избавити од туге и поново добити своје имање преко мене. Али пази, да ли ће ти Господ допустити то: јер исто тако у Цариграду се неко покаја што је злато раздао сиротињи, па ту своју милостињу урачуна пред Богом другоме, од кога узе онолико новаца колико беше раздао. Но када рече: „Нисам ја, Господе, учинио милостињу, него је то дело овога“, одмах паде усред цркве и издахну, изгубивши на тај начин обоје заједно: и злато и живот.
Чувши то Теодор се уразуми, и стаде оплакивати свој грех, величајући брата који га исцели од таког душевног недуга. Јер о таквим људима Господ је рекао: Ако изведеш драгоцено од рђавога, бићеш као уста моја (Јерем. 15, 19). И од тог времена настаде велика љубав између Теодора и Василија. И после тога преподобни Теодор лепо напредоваше у заповестима Господњим, и чињаше што је праведно, богоугодно, свето и непорочно.
Ђаво би страховито рањен тиме што не узможе потпуно преластиги преподобног Теодора среброљубљем. Стога се он поново наоружа против преподобнога, кујући нове замке тог истог искушења. Једном игуман посла преподобног Василија на неко послушање ван манастира, ради кога се он задржа три месеца. Сматрајући да је то време погодно за његове замке, ђаво узе на себе обличје Василија и дође у пештеру к преподобном Теодору тобож ради душекорисног разговора. – Теодоре, упита он, како сада успеваш у врлинском животу? Је ли престала у тебе борба са демонским искушењима или још траје, изазивајући у теби љубав према стицању иметка подсећањем на имање раздато сиромашнима?
Преподобни Теодор, не распознавши ђавола већ сматрајући да с њим говори брат Василије, одговори: Молитвама твојим, оче, ја добро успевам, јер утврђен тобом ја не слушам мисли које ми набацује ђаво и сада што ми наредиш ја ћу радо учинити, покоравајући се теби, јер у поукама твојим обретох велику корист за душу своју. – А ђаво, тобожњи брат, доби још већу смелост, пошто Теодор не помену име Божије, и рече му: Ево ти дајем нови савет којим ћеш наћи покој и брзо добити од Бога награду за имање које си раздао: ишти у Господа Бога, да ти пода мноштво злата и сребра, и не допуштај никоме да улази к теби у пештеру, нити сам излази из ње.
Преподобни Теодор обећа да ће све то урадити. Тада отиде од њега лукави ђаво; и невидљиво му набацујући помисао о стицању блага, он га подстицаше на молитву о томе. Мољаше се дакле преподобни Теодор Господу да му пошаље благо, обећавајући да ће га све раздати као милостињу. После молитве он заспа, и гле, виде у сну беса, светла и украшена као анђела, који му показиваше благо у пештери. Ово виђење би Теодору не једном већ много пута. Након неколико дана он дође на показано му у сну место, и стаде копати, и стварно пронађе много злата и сребра и скупоцене сасуде.
После тога бес у обличју Василија поново дође к преподобном Теодору и рече му: Где је дано ти благо? Анђео који се теби јавио, откри и мени, да је теби на молитве твоје дато мноштво злата и сребра. – Но преподобни Теодор не хте му показати благо. И одмах лукави бес стаде му и отворено саветовати и тајно помисли убацивати, да узме благо и отиде на другу страну. Али најпре рече преподобноме: Брате Теодоре, не рекох ли ти да ћеш убрзо добити од Бога награду за своје раздато имање, јер је Он сам рекао: Сваки, који остави кућу, или имање, имена мога ради, примиће сто пута онолико, и добиће живот вечни (Мт. 19, 29). И ето, сада је већ у твојим рукама богатство; чини с њим шта хоћеш! – Преподобни му одговори: Ја сам га ради тога и искао од Бога, да бих га сво раздао као милостињу; и сматрам да ми је оно ради тога и даровано. – На то му враг рече: Пази, брате Теодоре, да те враг поново не растужи због раздавања, као и пре; јер ово благо теби је дато у замену за оно које си раздао сиромашнима. Ја ти саветујем: узми га и иди у друго место, и тамо купи себи имање, јер се и тамо можеш спасти и избећи вражије замке. А када дође време твога одласка из овога света, ти га онда дај коме хоћеш, и на тај начин ће се сачувати успомена на тебе. – Преподобни Теодор му одговори: Мене је стид, јер сам оставио свет и све у свету и обећао да живот свој завршим у овој пештери, а сада да постанем бегунац и мирски човек. Ако ти је по вољи да живим у манастиру, ја ћу учинити све што ми рекнеш. – Овде не можеш сакрити благо, убеђиваше га ђаво; сазнаће се за њега, па ће ти га узети. Боље је, прими мој савет и брзо уради што ти саветујем. Јер када Богу не би било по вољи да поседујеш иметак, Он ти не би дао благо, нити би мене овластио да те упутим.
Тада преподобни Теодор, поверовавши ђаволу као брату, стаде кришом припремати таљиге и сасуде, у које би сместио благо, да би изашао из пештере и упутио се куда би га повео ђаво, који је хтео да га лукавошћу својом удаљи од светог места преподобних отаца Антонија и Теодосија, од саме Пресвете Богородице, и нарочито од Бога. Али човекољубиви Господ, који хоће да се сви људи спасу (1 Тм. 2, 4), спасе и овог слугу Свога због молитава преподобних Својих.
У то време врати се с пута блажени Василије, који раније спасе преподобног Теодора од злих помисли, и дође к њему у пештеру желећи да се види с њим. И упита га: Брате Теодоре, како проводиш сада живот свој по Богу? Давно те видео нисам. – Преподобни Теодор се зачуди оваквом поздраву и одговори: Што ти говориш да ме дуго времена видео ниси? Јуче, и прекјуче, и раније ти стално долазиш к мени, поучавајући ме, и ево ја сад одлазим као што си ми наредио. – Преподобни Василије се још већма зачуди оваквом одговору и упита: Реци ми, брате Теодоре, шта значе твоје речи, да сам јуче и прекјуче и стално долазио к теби и поучавао те? И куда то одлазиш? Ја сам се тек данас вратио с пута и ништа не зам. Да те нешто није ђаво кушао? Молим те, Бога ради не скривај то од мене. – Преподобни Теодор му с гњевом рече: Што ме кушаш, и зашто ми душу смућујеш, говорећи у једно време овако а у друго другачије? Чему треба да верујем? – Изруживши га на тај начин, он га отера од себе.
Доживевши то, преподобни Василије оде у манастир. А бес поново дође у облику Василија к преподобном Теодору и рече: Брате, ја несрећник изгубио сам памет говорећи ти што не треба; зато не памтим грдњу коју добих од тебе, и опет ти говорим: ове ноћи иди брзо одавде, поневши добивено благо. – Рекавши то, он оде од њега.
После тога преподобни Василије, узевши са собом неке старце, опет дође к Теодору и рече му: Ево сведока да има три месеца откако те видео нисам, јер сам по наређењу игумановом био на путу манастирским послом, и данас је трећи дан како сам се вратио. А ти, тек што уђох к теби, рече ми да сам за све време свога одсуствовања стално долазио к теби. Због тога сматрам да је к теби долазио ђаво у моме обличју. И ако хоћеш да се увериш, ти поступи овако: не допусти никоме од оних што долазе к теби да отпочну с тобом разговор, док не сатворе Исусову молитву; не хтедне ли пак то учинити, онда ћеш познати да је то ђаво. – После тога преподобни Василије сатвори молитву запрећења, призивајући светитеље у помоћ, па пошто поучи Теодора отиде у манастир у своју келију.
После овога ђаво се више не усуди да се јави преподобном Теодору, и за њега постаде јасно лукавство нечастивога. Од тога времена преподобни је захтевао од свакога који је долазио к њему, да најпре сатвори Исусову молитву, па је онда разговарао с њим. Тако преподобни Теодор победи врага и Господ га избави од чељусти лава који тражи да прождере. Слично избављење Господ је пружао и пружа многим подвижницима који се потуцају по пустињама и по провалијама земаљским, и побожно усамљенички тихују по добровољним затворима; њима је потребна велика снага и Божија помоћ, да их у борби не би победили и прогутали душегубни зверови.
Избављен из тако страшне провалије погибли, преподобни Теодор стаде се ревносно старати да у ту провалију упадне сам враг рода људског. Пре свега он дубоко у земљу закопа и затрпа пагубно по њега благо, да не би остало ни трага од њега. И блажени мољаше непрестано Господа Бога, да му дарује да заборави и само место где је благо закопано, и да узме од њега страст среброљубља. И Господ услиши мољење слуге Свога: преподобни Теодор потпуно заборави место где је закопао благо, и никада више и не помисли на стицање иметка, а сребро и злато постадоше за њега као блато.
Затим, да беспосленошћу не би дао места лењости, од које се рађа безбрижност, што би ђаво могао поново искористити за нападе против њега, блажени Теодор наложи на себе велики посао: он постави у својој пештери жрвањ, и стаде радити за братију, при чему је не само сам млео жито него га је сам и доносио из манастира; ноћи је проводио без сна у раду на ручном жрвњу и молитви, а дању је односио брашно у манастир и поново доносио жито. И таквим својим радом у току много година преподобни је не мало олакшавао манастирским слугама, не стидећи се радити њихов посао.
Једном манастирски келар[6], видевши преподобног Теодора у тако тешком и мучном подвигу, би тронут; и када са манастирског имања би донесено жито у манастир, он посла преподобноме у пештеру петоро кола, да би га избавио од излишнога труда сталним долажењем по жито. Преподобни Теодор, исипавши жито, стаде га млети певајући псалме. А када се умори, он хтеде мало да се одмори, но одједном одјекну неки глас као гром, и жрвњи стадоше сами млети. Познавши у томе дејство ђавола, преподобни Теодор устаде и поче се усрдно молити Богу. Затим рече громким гласом: Запрећује ти Господ, свезли ђаволе! – Но ђаво не престајаше млети на жрвњима. Тада преподобни поново рече: у име Оца и Сина и Светога Духа, који те је збацио с неба и потчинио Својим угодницима, наређујем ти ја грешни да не престанеш млети док не самељеш сво жито, да би и ти порадио за свету братију.
Рекавши то, светитељ стаде на молитву, а ђаво се не усуди оглушити се о наређење и те ноћи самле сво жито. Изјутра преподобни Теодор извести келара да пошаље по брашно. Келар се удиви тако необичном делу, како за једну ноћ би самлевено пет кола жита, па оде сам у пештеру и извезе из ње петоро кола брашна. При томе догоди се друго чудо: од тог истог жита доби се још пет кола брашна. И тако се ту у делима блаженог Теодора зби реч апостола који некада говораху Господу Исусу: Господе, и ђаволи нам се покоравају у име Твоје (Лк. 10, 17), а тако исто и обећање самога Господа Исуса: Ево вам дајем власт да стајете на змије и на скорпије и на сваку силу вражију (Лк. 10, 19). Јер свелукави ђаволи хоћаху да застраше слугу Божијег преподобног Теодора и да га поробе себи, као што га раније преластише, али уместо тога сами ставише на себе окове ропства, те беху принуђени вапијати: Ми се нећемо више појављивати овде.
Преподобни оци Теодор и Василије беху установили између себе богоугодни обичај: да мисли своје никада не скривају један од другога, него да их заједно просуђују да ли су угодне Богу. Стога, пошто се посаветоваше међу собом, блажени Василије уђе у пештеру да безмолствује у њој, да молитвено тихује у њој, а преподобни Теодор изиђе из ње због старости и настани се у древном манастиру.
У то време древни манастир би спаљен. Грађа за подизање цркве и келија, довезена Дњепром, лежаше на обали, и таљигаши беху најмљени да је извезу на гору. Међутим преподобни Теодор, желећи да сам подигне себи келију, стаде сам носити грађу са обале на гору, не дајући другима да раде за њега. А лажљиви ђаволи, заборавивши како су не тако давно, приморани од преподобног Теодора да му раде, обећали њему да му се никада неће приближити, почеше понова да му чине пакости: све греде које блажени Теодор у току дана с великом муком изношаше на гору, ђаволи их ноћу збациваху с горе, желећи да га на тај начин отерају одатле. Познавши пакост ђавола, преподобни им рече: У име Господа Бога нашег Исуса Христа, који вам је наредио да уђете у свиње, наређујем вам ја грешни слуга Његов, да сву грађу што је на обали изнесете на гору, да се братија која служи Господу не одваја од свога посла и да може без ваше пакости подићи храм Пресветој Богородици и келије себи, те да сазнате да је Господ на овоме месту.
И ђаволи одмах те исте ноћи изнеше са обале на гору сву грађу, спремљену за подизање целог манастира, а не само једне келије Теодорове. А када најмљени таљигаши дођоше изјутра на обалу да возе грађу на гору, они не нађоше ни једне греде. И погледајући на све стране, они угледаше да се сва грађа већ налази на гори, и то не на гомили него распоређена: одвојено она што је за кров, одвојено за под, одвојено – дуги, веома тешки балвани. Све то, као ствар која превазилази људске силе, изазиваше огромно чуђење.
Тако се прослави Господ преко угодника Свог Теодора и саветника његовог Василија, ради чијих подвига би ово чудо. Но ове једнодушне слуге Господње не горђаху се што им се ђаволи покоравају, следујући речи Христа Господа: Не радујте се што вам се духови покоравају, него се радујте што су ваша имена написана на небесима (Лк. 10, 20). Међутим ђаволи, тако јавно изобличавани светим Теодором и Василијем, не могаху подносити ту своју срамоту; јер они, некада поштовани и обожавани од незнабожаца као богови, сада су морали од ових верних угодника Божјих трпети презрење, понижење, срамоту, и служити им као купљени робови: некада мељући им жито, некада носећи им грађу на гору; и поред тога, по наређењу ових светитеља они су морали бежати од људи. Стога за време преношења грађе они викаху, како их неки чуше: О, зли и љути непријатељи наши, Теодоре и Василије! ми нећемо престати да се боримо с вама док вас не предамо смрти!
И од тога времена лукави беси не знајући да ће послужити још већем прослављењу преподобних, стадоше на све могуће начине туткати рђаве људе против светих Теодора и Василија. Тако они одмах по чудесном пренесењу грађе подстакоше најмљене таљигаше на буну, те они рекоше блаженом Теодору: Дај нам нашу надницу, јер ми нећемо да знамо каквим сте марифетлуцима ти и Василије пренели грађу на гору, а ми смо били готови да је превеземо. – Поред тога и неправедни судија, поткупљен златом, донесе пресуду да Теодор плати најмљеним таљигашима уговорену суму; притом се дрзну рећи преподобном Теодору: Нека ти помогну да платиш они беси који ти помогоше у превожењу грађе.
Овај нови напад ђавољи на несреброљубивог старца Теодора и његовог саветника Василија зададе им велику муку. Али не успевши да преподобне оце због овога осуде на смрт, ђаво, сећајући се своје прве победе над блаженим Теодором, подиже опет смртоносну буру. Узевши на себе обличје преподобног Василија који у то време побожно самоваше и молитвено тиховаше у Варјажској пештери, он дође к једноме од кнежевих саветника бољару, човеку веома љутом и свирепом, непобожном речју и делом, који се лично познавао са преподобним Василијем. – Теодор који је пре мене живео у пештери, рече кушач томе бољару, нашао је благо које се састојало из злата, сребра и скупоцених сасуда, и хтеде да бежи са њим, али га ја задржах. Сада се он прави јуродив и има везе с ђаволима, наређујући им да мељу жито и да са обале носе грађу на гору; међутим он врло брижљиво чува нађено благо, да би с њим тајно умакао од мене када му се укаже згодна прилика за то; у том случају кнез неће видети никакве користи од тог блага.
Чувши то, бољар одведе тобожњег Василија код кнеза Мстислава Свјатополковича. Тобожњи Василије исприча и кнезу то исто, али додаде и ово: Ухватите га што пре, док није побегао, и добићете благо. Но ако не хтедне добровољно дати, ви га подвргните батинама, па ће дати; ако пак и после батина неда, ставите га на велике муке, и позовите мене, па ћу га ја изобличити пред свима и показати место где је благо сакривено. – Преластивши кнеза на такав начин, ђаво отиде са очију њихових.
Идућег јутра, кнез праћен мноштвом војника, као да иде у лов или против непријатеља, крену у манастир, узе из манастира блаженог Теодора и одведе га у свој дом. Ту га најпре ласкаво стаде распитивати, говорећи: Кажи ми, оче, је ли истина да си ти, како чујем, нашао благо? – Да, нашао сам, одговори преподобни, и оно је сакривено сада у пештери. – Зна ли се, оче, опет упита кнез, ко сакри то благо, и колико тамо има злата, сребра и сасуда? – Блажени Теодор одговори: Још за живота преподобног оца нашег Антонија казиваху да су Варјази сакрили благо у тој пештери, због чега се она и до сада назива Варјажска пештера; ја сам га видео: оно се састоји из мноштва злата и сребра, и сасуда латинских. – На то му кнез рече: Зашто ми га онда, оче, не даш? Ја ћу га поделити с тобом, ти узми колико ти треба, па ћеш због тога постати као отац и мени и оцу мом.[7] – Блажени Теодор одговори: Мени није потребно ништа узети од онога што ми није на корист, ја бих све дао вама, јер ви имате такве бриге, од којих сам ја потпуно слободан, али Господ учини те сам заборавио место где то благо закопах.
Тада кнез у гневу нареди слугама: Овога монаха окујте по рукама и ногама, и немојте му за три дана давати ни хлеба ни воде, пошто не цени милост моју. – Када преподобни Теодор би окован, поново га запиташе, где је сакрио благо. – Преподобни одговори што и раније: Рекох вам да не знам где сам га сакрио.
После оваквог одговора кнез нареди те га тако страшно тукоше, да му се сва власеница окваси крвљу. Потом нареди да га обесе у силном диму, вежу му остраг руке и запале под њим огањ. Многи се дивљаху трпљењу преподобног Теодора: јер стајаше у пламену као у роси, а огањ се не дотаче ни власенице његове. Један од присутних видевши то каза кнезу, кога спопаде ужас, и он поново стаде говорити старцу: Зашто убијаш себе не проказујући благо које припада нама? – Преподобни Теодор одговори: Истину ти говорим, да молитвама брата мога Василија и тада бих спасен од среброљубља, и сада Господ узе од мене сећање о месту где сам сакрио благо.
Чувши овај одговор, кнез одмах посла по блаженог Василија у пештеру, кога силом доведоше, пошто није хтео да излази из пештере. Тада кнез рече преподобном Василију: Све што си ми саветовао да учиним са овим злим старцем, учинио сам, али не постигох ништа, и сада позивам за сведока тебе, кога желим да имам уместо оца. – А шта сам ти ја саветовао? упита у недоумици преподобни Василије. – Кнез одговори: Иако сам га стављао на муке, он неће да ми каже где је сакрио благо које је, као што ме ти обавести, нашао. – На то преподобни Василије рече: Распознајем замке лукавога беса који је преварио тебе, а налагао на мене и на овог преподобног, јер ево петнаест година већ како не излазим из пештере. – Ти си пред свима нама говорио кнезу, одвратише они који су присуствовали разговору беса са кнезом. – Све је вас преварио бес, одговори преподобни, а ја нисам видео ни кнеза ни вас.
Разгневљени кнез нареди да и њега ставе на жестоке муке, као преподобног Теодора. Не подносећи изобличење кнез се страховито разјари, притом пијан од вина, он узе стрелу и рани блаженог Василија. Извукавши стрелу из свога тела, преподобни Василије је баци према кнезу говорећи: Овом стрелом ускоро ћеш сам бити рањен, – што се и зби по пророчанству светога.
После тога кнез нареди да преподобне, једва живе од мучења, затворе у посебну тамницу, да би их сутрадан подвргавао још страшнијим мукама. И у ту ноћ обојица преподобних уснуше пред Господом чесном смрћу својом,[8] и Господ изведе из тамнице душе њихове, да прослављају свето име Његово у вечитој светлости. А братија, дознавши за њихову смрт, дођоше и узеше чесна тела светих страдалника, па их чесно погребоше у Варјажској пештери, у којој се они трудољубиво и богоугодно подвизаваху. Касније они бише пренесени у пештеру преподобног Антонија, где и до сада леже нетљени у окрвављеним одећама и власеницама, које такође стоје читаве.
Након не много времена посла њихове блажене кончине, обистини се пророчанство преподобног Василија: кнез Мстислав Свјатополкович би рањен стрелом у време битке са кнезом Давидом Игоровичем у граду Владимиру; и познавши стрелу своју којом он беше ранио преподобног Василија, рече: Ево умирем данас, кажњен због преподобних Теодора и Василија.
Тако зли убица би кажњен за дела своја, а преподобни страдалци, као победитељи ђавола који побеђује среброљубљем, овенчани су не пропадљивим сребром и златом него вечном славом и чашћу, и добише венац драгоценог Камена, који је Христос, коме част и слава са Богом Оцем и Светим Духом, сада и увек и кроза све векове. Амин.
 
ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНОГ И БОГОНОСНОГ ОЦА НАШЕГ
НИФОНТА,
патријарха Цариградског
 
Божанствени Нифонт роди се у Грчкој, од родитеља знаменитих по роду, но још знаменитијих по по побожности и врлини, које узвишују човека и пред Богом и пред људима. Отац Нифонтов звао се Мануил, а мајка Марија. На светом крштењу он доби име Никола. Као дечак Никола би дат у школу, где он скрену на себе нарочиту пажњу свих својом скромношћу и избегавањем дечјих игара. Место да се игра са децом, Никола је као мудра пчела одлазио тамо где је могао чути старачке поуке и подражавати врлински живот. Бистар и даровит, Никола за кратко време превазиђе у наукама све своје вршњаке. У слободно време он је највише волео да чита животе светих; при томе он се старао да их према својим моћима подражава у подвижништву; ради очувања целомудрија хранио се хлебом и водом. У тим почетцима подвижничког живота Николу је подржавао и много помагао јеромонах Јосиф, уважаван од свих за врлински живот. При честим разговорима о пустињачком животу, омиљеној теми Николиној, Никола једном замоли старца Јосифа да га он кришом одведе у неки манастир, јер је знао да би његов јавни одлазак у манастир могао имати препреке и непријатне последице. Старац с радошћу изађе у сусрет молби младога Николе, тајно оставише школу и најпре одоше у Епидаврион, где је живео отшелник Антоније, чувен у то време по светости живота.
Када се путници јавише овом светом старцу, он их с радошћу прими. А када из старчевих уста потекоше слатке речи његове, Никола их слушаше са одушевљењем; најзад паде к ногама преподобног Антонија, молећи га са сузама да му дозволи да остане код њега. Узалуд му преподобни указиваше на трудове подвижништва и суровост монашког живота, да би младог Николу отклонио од себе. Но уколико је он више плашио Николу тешкоћама пустињског живота, утолико је Никола упорнији бивао у својој намери, изјављујући да је готов на све што од њега захтевају дужности и обавезе монаштва. Старац се удиви таквом пламеном усрђу и непоколебљивој жељи младог Николе, прими га и даде му келију. Онда га поучи како да се влада и ратује против тела и замки Сатаниних. Добри Никола проведе не дуго као искушеник под старчевим руководством: јер као истинско чедо послушања он у свему подражаваше свога старца, и након не много времена замоли за себе ангелски образ. – Ако је тако, рече му божанствени Антоније, онда знај, да по пријему овога образа, ти си дужан вршити велике подвиге и трудове, да те враг, тај подмукли завидљивац монашког смирења, не би срушио и победио. Поред тога, сем крсног и мучног пута нема другога ка небу. – После оваквих и сличних поука старац Антоније постриже Николу и надену му име Нифонт.
Од тога времеиа монах Нифонт се потпуно посвети Богу и пењаше се из силе у силу духовнога савршенства. Али и враг није дремао: час мишљу на остављено богатство, час сећањем на родитеље, он није престајао реметити спокојство и мир Нифонтове душе, да би га повукао натраг. У таквим случајевима Нифонт се одмах јављао к старцу, и са сузама припадајући к ногама његовим откривао му помисли, помоћу којих је Сатана ратовао против њега. И благодаћу Божјом молитве и утехе старчеве биваху тада за њега исцељење и заштита.
Монах Нифонт се бављаше рукодељем: изврстан краснописац, он тим радом зарађиваше себи храну. У усамљеничком животу свом он сврх свега украшаваше себе ћутљивошћу: строго је чувао своја уста од празнословља, и када је разговарао, то је чинио само са благословом старца; а омиљено му занимање беше читање Светога Писма, чије су га божанске истине увек дирале и изазивале му сузе. Због свега тога Нифонт беше савршен у монашком животу, и на тај начин светли узор за подражавање. Међутим, он се не дуго користио искусним руководством и поукама свога старца Антонија. Но препун дана, година и славе подвижничке, старац Антоније мирно отиде ка Господу. Горко и неутешно оплакиваше Нифонт овај незаменљиви губитак за њега; па пошто проведе још доста времена у безмолвију, у молитвеном тиховању, он се удаљи одатле у тврђаву звану Нарда, где тада беше чувен због врлинског живота свог старац Захарија, досељеник из Свете Горе. Да би изучио правила и живот атонског монаштва, Нифонт остаде код старца Захарија.
У то време Православна Црква беше узнемирена због Флорентиског сабора: јер на том сабору византијски цар Јован Палеолог, из политичких разлога, издајнички приђе римском папи. Православни исток одлучно одбаци унију, а мудри Захарија и божанствени Нифонт, желећи да буду од користи узнемиреној Цркви, отидоше у Аскалон, где силом убедљивих проповеди учаху православне да остану верни Православљу, одлукама светих Апостола и Васељенских Сабора, заснованим на Непоколебљивом Камену – Христу, који је глава Цркве. А када умре Јован Палеолог, њега наследи брат његов Константин, који свечано објави да је издајнички Флорентиски сабор неважећ за Православну Цркву, и поништи све његове одлуке.
Међутим, наступи страшна година. Исток и његову престоницу Цариград покорише Турци 1453 године. Нередима и бесу, крвопролићу и насиљима од стране Турака не беше краја. Несрећни хришћани склањаху се из места у место, да би избегли зло док се не заведе неки поредак. Блажени Захарија с Нифонтом удаљи се у једну од пустих гора, па потом пређоше у Охрид, у манастир Пресвете Богородице, и у њему остадоше као сабраћа.
У то време умре митрополит охридски Николај. Сабраше се епископи, клир и народ и свесрдно мољаху Захарију, као достојног по врлинском животу и благодатном образовању, да заузме епископску столицу охридску. Смирени старац се дуго одрицаше од јерархијског достојанства, извињавајући се својим слабостима и тежином апостолског служења Цркви Христовој. Ипак, упорне молбе народа и клира превагнуше: Захарија би рукоположен за архијереја. Тада блажени Нифонт смирено замоли од њега благослов да се повуче у Свету Гору ради безмолвија. Епископ Захарија му одговори: Сада, када је мени у овом сложеном и тешком звању најпотребније твоје присуство и помоћ, ти хоћеш да ме напустиш; али, на муци се познају истински пријатељи и чељад; зашто се онда одричеш мене, чедо моје, Нифонте? – Архијереј ово говораше обливајући се сузама. Сузе старчеве поразише и тронуше преподобног Нифонта, и он сам заплака; немајући снаге да се противи вољи свога владике.
Наредну ноћ они проведоше у молитви и бдењу. А када пред зору архијереј задрема, виде анђела Господња који му наређиваше да пусти Нифонта слободна и да га не задржава од пута. Тако се архијереј Захарија и монах Нифонт растадоше, покоравајући се вољи Господњој. По доласку у Свету Гору Нифонт се најпре задржа у Ватопедској обитељи. Ту он нађе много опитних подвижника, које усрдно подражаваше. Потом се удаљи на Кареју, где тада беше прот Свете Горе Данило, старац строгог живота, чувен по дару расуђивања. Обрадован доласком Нифонта, прот га с љубављу прими и рече: Давно и од многих слушам о теби, па сам зато и молио Бога да ме удостоји видети се с тобом у овом животу. И ето, свеблаги Господ испуни моју смирену молбу, знајући колико си неопходан овдашњој братији, којој су потребни мудри савети и узор за подражавање. – Не требају здрави лекара, одговори на то смирени Нифонт. Ја сам дошао овамо не да лечим, него да се од других лечим. – Није ради тебе, примети божанствени Данило, дата теби од Бога благодат и дар речи, него више ради користи других. Стога је грех одбити, када од тебе траже реч утехе и савета.
Од тога времена божанствени Нифонт борављаше у Светој Гори као пчела, летећи по пустињским обитељима и скитовима, колико ради сопствене користи толико и ради користи других, и силом речи своје утешаваше све. Келејно пак занимање његово беше као и раније – преписивање књига, чиме он зарађиваше себи насушни хлеб.
Иако се преподобни Нифонт одушевљавао тишином Свете Горе као целине и сваке њене обитељи посебно, ипак му је обитељ светог Претече, звана Дионисијат, изгледала у сваком погледу јединствена. Због тога, посетивши манастир Пантократора и лавру светог Атанасија, он изабра Дионисијат за своје стално боравиште. И игуман и братија се радоваху што се свети Нифонт настанио код њих. И мољаху га братија да прими свештенство, али он, сматрајући себе недостојним тако високог звања, у почетку одбијаше. Но потом, он се не могаде одупрети упорним молбама братске љубави. И тако он би уздигнут на степен свештенства. Међутим, и ово одликовање ни најмање не измени његово смирено расположење; напротив, оно појача његову смиреност и подстаче га на строжије подвиге и трпљење. По сведочанству ондашњег великог старца Петронија, Нифонт је био светило не само за своју обитељ него и за целу Свету Гору. Једном због манастирских потреба овај старац Петроније са преподобним Нифонтом остаде изван обитељи. Када у поноћи Петроније устаде на молитву, он угледа Нифонта где већ врши своје молитвословље са рукама подигнутим увис: дивна светлост окружаваше Нифонта, и та светлост, обасјавајући саму гору, досезаше до неба. Уплашивши се, Петроније се онесвести и паде на земљу. Узалуд је потом смирени Нифонт преклињао старца Петронија да никоме не казује то виђење. Вративши се у обитељ, старац Петроније тајно исприча о томе игуману, који му строго запрети да никоме не говори о томе за потребно време, знајући да то може отерати од њих Нифонта, који је својим смирењем и чистим животом сачињавао красоту обитељи.
Тих дана сконча солунски митрополит Партеније. У Солуну беху већ одавно познати: врлински живот Нифонтов, његова образованост и красноречивост којима је одушевљавао слушаоце и изазивао умилење у душама њиховим. Због тога при избору новог митрополита солунског, и клир и народ једнодушно дадоше свој глас за божанственог Нифонта. И два епископа, подручна Солунској цркви, добише од клира и народа поруку, да иду у Свету Гору и доведу жељеног Нифонта на епископски престо. Знајући смиреност блаженога Нифонта и његову љубав према пустињском животу, епископи, дошавши у Свету Гору и у обитељ светога Претече, не саопштише му одмах жељу и молбу солунских грађана, него најпре тајно обавестише о томе игумана и неке од старије братије. Но ови нису хтели ни да чују, да се заувек растану са смиреним Нифонтом. После многократних молби и настојавања, послани епископи и њихови пратиоци клирици, видећи да је све то узалуд, обратише се са топлим сузама Богу и светом Претечи, да им они помогну да успешно сврше свој задатак.
Међутим блажени Нифонт, приметивши долазак епископа, упита игумана због чега су дошли. Старац му не одговори ни речи. Тада Нифонт рече игуману: Немој се жалостити, ја знам ради чега су епископи дошли, но надам се да ме нико неће разлучити од вас и од обитељи; ја ћу овде завршити свој живот, по обећању божанственог Претече. Ја сам га молио за то, и молитва је моја услишена. – Нека ти, возљубљени, буде по речи твојој! одговори игуман. Но видиш ли епископе о којима ме питаш? Они су послани од свега клира и народа солунског ради тога, да тебе узму и уздигну на архијерејску столицу солунске митрополије. Ма да се ти надаш да ћеш се још вратити овамо, – продужи игуман ронећи сузе, – али ја те више видети нећу. – (Тако и би, јер касније, када блажени Нифонт по други пут дође у Свету Гору у обитељ светога Претече, овог игумана не затече међу живима). – На ове игуманове речи смирени Нифонт заплака горко, и паде на под храма где су водили овај разговор, и узвикну: Та ја сам нико и ништа! Зар ја грешни да примим на своја слаба плећа бреме апостолског служења?
Док је он тако плакао горко и јецао, братија се слегоше у цркву на његов плач, и нико не знађаше због чега плаче и јадикује. Тада игуман обавести братство ради чега су дошли к њима епископи и солунски клирици. При овим речима игумановим настаде општи плач и јецање. Сва братија окружише Нифонта и грљаху га; и праштајући се с њим сви плакаху и ридаху. Узбуђење беше тако силно у целој обитељи, да то искористише епископи и клирици: уђоше у храм и пред лицем Бога и братије уручише Нифонту позивне грамате клира и народа солунског. Узалуд је смирени Нифонт то одбијао, наводећи као разлог своју недостојност и жељу да у пустињи заврши свој живот. И сам игуман стаде на страну епископа, и заједно с њима убеђиваше га да се не противи позиву и вољи Божјој. При томе игуман му рече: Прошле ноћи сам Гаспод ми нареди да те не задржавам: стога иди куда те Бог зове, и не заборављај нас. Што се нас тиче, ти си био и свагда ћеш бити, ма где се налазио, чедо наше обитељи. – Рекавши то, игуман, а за њим и братија, са сузама грлећи блаженог Нифонта опростише се с њим. – Напослетку им Нифонт рече: Оци моји и браћо, нека буде воља Господња и ваша! идем на пут, одређен ми Богом, али и велика невоља иде за мном; молите се за мене!
По доласку у Солун блажени Нифонт би произведен за архијереја, на неописану радост верних и на муку западних мисионара који су свуда сејали новачења Флорентиског зборишта и лажисабора. Да би им задао одлучни ударац и да би их сатро, блажени Нифонт, чим ступи на архијерејски престо одмах стаде држати проповеди на основу божанских догмата, преданих Цркви од светих Апостола и светих Васељенских Сабора, саветујући верне да се не заносе мудролијама Запада, него да чврсто и непоколебљиво чувају Православље отаца, и да трпељиво носе јарам ропства иноверној мухамеданској власти, очекујући за то небеске наградс. При томе свети Нифонт, као прави отац и пастир, не заборављаше невољне и сиромашне, молећи и преклињући богаташс да ближњима удељују све што могу, пружајући им сам дирљив узор и пример састрадања. Јер много пута он је ноћу одлазио сам код сиромашних и болесних, тешио их и успокојавао, побуђујући их на благодарно трпљење пред Богом. Премудри Нифонт обраћао је Христовој Цркви и многе неверне, ослобаћајући их њихове заблуде. Стога као сенка тело њега је пратио глас о светости његовог живота. Најзад, по својим подвизима и по својој ревности за Православље, он постаде познат и Великој Цркви у Цариграду.
Након две године свети Нифонт би позват у Цариград ради расматрања извесних црквених послова. То би не без нарочитог промисла Божјег, као што ће се видети касније. У Цариграду он би примљен с поштовањем од патријарха и његовог Синода, исто тако и од клира и верника. Ту га обрадова Господ сусретом и са епископом Захаријом, бившим наставником његовим. Радост од овог неочекиваног сусрета беше за обојицу неисказана, али и краткотрајна. Јер после неколико дана епископ Захарија се разболе и отиде ка Господу. Одмах затим сконча и патријарх цариградски, блажени Максим II, и за патријарха би изабран смирени Нифонт, против његове воље и жеље.
Својом апостолском ретвношћу свети Нифонт као патријарх оправда наде православне пастве Христове, коју узнемираваше западни фанатизам. Он благотворно деловаше на сабраћу који су патили под тешким јармом мухамеданског ропства, као и на саме Агарјане, привлачећи их силом речи и светошћу живота од таме заблуде к светлости Еванђелске истине. Радоваше се Христова Црква и украшаваше се таквим својим светилником, али не задуго.[9] Јер се међу његовим клиром нађоше непријатељи којима је божанствени Нифонт био тежак. Радећи под утицајем добромрзитеља ђавола и власти султанске, они успеше у својој замисли против светог патријарха: он би збачен и протеран из патријарашког дома. Невиног страдалца није толико дирало то што је прогнан са патријаршијског престола, јер је знао да су дотични клирици били само оруђе тајних замки Сатаниних; за блаженог Нифонта било је далеко болније то што је био одвојен од љубљене пастве, којој он ништа друго није желео сем мира и спасења. Ипак, предајући се вољи Божјој, он радосно ослободи себе патријаршијског положаја, молећи се Господу да непријатељима његовим опрости грехе и да их покаје, и удаљи се у Созопољ, у манастир чеснога Претече, у очекивању да тамо нађе слатку тишину безмолвија, молитвеног тиховања. Но, по речима Господњим, не може се град сакрити кад на гори стоји (Мт. 5, 14): чувен због светости живота блажени Нифонт ни ту не нађе жељени мир и тишину, јер мноштво народа стаде се стицати к њему, да чује или бар види светог изгнаника. Тако свети Нифонт проведе две године у прогонству. Кад минуше две године, Богу би угодно да га поново позове на патријаршиски престо цариградски. Међутим, ненавидник црквенога мира опет га не остави на миру. Једном, враћајући се у патријаршију из парохијске цркве после свете литургије, он неочекивано срете на путу султана, и поздрави га као што доликује. Горди владар, у бесу своје охолости, показа се незадовољан патријарховим поздравом, и укори га и наружи пред целим народом, и чим стиже у дворац издаде наређење да се патријарх пошаље на заточење у Једрене, под строгим надзором јаничара. Само Бог зна шта је невини страдалник претрпео од муслимана. У Једрену пак, иако је био под нарочитим надзором турских власти, Бог му дарова ту утеху што му боравиште би одређено уз цркву светог Првомученика Стефана, где он неућутно слављаше Господа и слободно служаше Њему јединоме.
Међутим, слава врлинског и светог живота Нифонтовог допре до Влашке. Тадашњи кнез Влашки Радул пламено жељаше да га види, и Бог му испуни жељу на следећи начин. Као вазал Порте кнез Радул крену послом у Цариград; пут је водио преко Једрена; у Једрену кнез издејствова код турских власти дозволу да види блаженог Нифонта. Сусрет беше пун радости и за кнеза и за патријарха; тронут и освојен патријарховом слатком беседом, привлачним смиреноумљем и потпуном преданошћу вољи Божјој, кнез стаде свесрдно молити светог изгнаника да пође с њим у Влашку (Румунију) и буде тамо архипастир, а дозволу да га турске власти пусте из Једрена он ће издејствовати од Порте. Блажени Нифонт пристаде на кнежеву молбу. Кнез Радул, на своју велику радост, издејствова код Порте дозволу за одлазак светог Нифонта. И кнез Радул и блажени Нифонт стигоше заједно у Влашку, и бише од целог народа дочекани с усхићењем, и искреном радошћу. – Од сада ти си нам наставник и пастир, говораше кнез Радул светоме Нифонту, представљајући га своме народу; твоје речи за нас су закон! – Благословена је твоја жеља, одговори на то свети Нифонт. Нека да Бог, да ти одржиш своју реч и обећање до своје смрти! Још нешто, господару: молим те и преклињем те, ако сагрешиш у чему било, као човек. немој избегавати моју отачку и духовну поуку; јер за сав народ ти си пример, било врлине и побожности, било одступања од путева Господњих. – Ти си наш отац, рече на то кнез Радул; што је корисно по душе наше, чини без устручавања: ми омо готови да с радошћу и безусловном покорношћу слушамо и испуњујемо твоје поуке и савете.
Ступивши на престо архипастира, блажени Нифонт најпре сазва помесни сабор, под председништвом самога кнеза и његових врховних високодостојника, и на њему изложи правила хришћанске наравствености и догмате Цркве, као темељ друштвенога мира и залог небеског благослова, саветујући да се сви строго држе њих и следују им неодступно. Ради бољег успеха у томе он основа две нове епархије, рукоположи епископе и даде им за руководство правила, по којима треба да управљају повереном им паством. На завршетку, обраћајући се кнезу, он га моли као господара, да кажњава неваљалце, да не гледа ко је ко, него да праведно суди, знајући да има Бога и Страшнога суда, где ће сваки одговарати за вршење својих светих дужности.
Исто тако свети Нифонт саветоваше и свештенике и монахе да беспрекорно врше своје дужности, учећи их томе духу кротости и љубави и претећи им судом Божјим. Народ, видећи овакав рад свог новог владике, и слушајући на честим богослужењима његове слатке беседе, пуне љубави и силе, назва светог Нифонта Златоустом, и са нарочитим усрђем и силном жеђи стицаше се у цркву да види свога пастира и да слуша његове васпитне поуке. Но уколико се свети Нифонт више труђаше на исправљању своје пастве од разних порока, утолико се непријатељ сваке истине и добра ђаво стараше да омета блаженога и онемогући његове златоречиве поуке.
Један од велможа Молдавије, Богдан, човек покварен и рђав, би оптужен од власти у своме отачаству за преступе. Да би избегао заслужену казну он се сакри, и оставивши кућу, жену и децу пребеже у Влашку. Он се тако додвори кнезу Радулу, да га овај остави крај себе, па још, насупрот црквеним канонима и грађанским законима, реши да уда за њега своју рођену сестру, иако је знао да је Богдан жењен и има породицу. Када овај противзаконити брок би склопљен, за њега чу прва Богданова жена и написа писмо светоме Нифонту, жалећи се и доказујући да је Богдан жењен и има децу. Ово дело огорчи кроткога архијереја Нифонта. Он позва к себи Богдана, предаде му жалбу његове жене и саветоваше му са своје стране да не раскида свој законити брак. Покварени Богдан сручи на светитеља много грубости, и оде од њега претећи да ће осветити себе и своју чает коју му Нифонт каља. Да би остварио своју претњу, он се обрати кнезу Радулу, горко се жалећи на блаженог Нифонта. Сам патријарх Нифонт дође кнезу, и показујући му писмо што је добио од Богданове жене, мољаше га да не нарушава божанска правила Цркве. Место да усвоји законити став светитељев, кнез одврати да мирјани не могу потпуно испуњавати захтеве Цркве. – Моја је дужност, рече на то свети Нифонт, да строго пазим на наравственост пастве, и ја свето испуњујем своју обавезу. Ради чега ме је твоја светлост и позивала овамо, ако не ради тога да, не гледајући ко је ко, изобличавам неправду и безакоње и захтевам од свих строго држање црквених прописа. Не проповедам ја вама своје законе него законе божанске, за које сам готов душу своју положити. Ако пак ви не желите да ме слушате, ја сам чист пред Богом!
После ових речи он напусти дворац, дође у цркву и нареди да се сазове народ. Сабраном народу он изговори поуку. Затим се обуче у архијерејско одјејање и свечано одлучи од Цркве безаконог Богдана са његовом новом незаконитом женом и све који су суделовали у његовом злочиначком браку. Напослетку он пророчким духом описа нереде који ће захватити Влашку, предсказа Радулу и Богдану несрећну смрт за безакоње њихово, па скинувши са себе знаке првосвештеничког достојанства, сложи их на светом престолу, целива свете иконе и удаљи се из цркве.
Дознавши за све ово кнез Радул, уместо да се покаје за свој грех, издаде наредбу на све стране: да нико не општи и не одржава никакве везе са Нифонтом; ко противно уради биће кажњен смрћу и одузимањем целокупне имовине. Блажени пак Нифонт, уступајући место гневу, тајно се настани у дому духовног сина свог, дворјанина Неанка, родом из Бесарабије.
Међутим Радул, размишљајући о свом одлучењу од Цркве, невољно се бојаше гњева Божија; јер, иако се љутио на светитеља, ипак је знао да је он истински праведан и побожан. Да би умекшао срце блаженога Нифонта, он га с много поштовања позва к себи и стаде љубазно молити за извињење, правдајући брак Богданов пристанком на њега Велике Цркве цариградске. Одмах затим поче га молити, да и он са своје стране благослови Богдана и његову нову супругу. – Радуле, Радуле! одговори на то с дубоким уздахом свети Нифонт, ма шта ти обећао мени, и ма како ме молио да дам свој пристанак на злочиначки брак Богданов, све је узалуд. Опомени се, ниси ли ме ти позвао овамо; зашто ме онда гониш? Ако сам учинио какву неправду, кажи је. Моја је дужност: изобличавати безакоње, да бих друге сачувао од саблазни. И ја то чиним. Сети се, ти си ме позвао овамо, но ти ме и гониш одавде. Ја ћу отићи путем који ми Господ укаже; али знај, велико зло и безбројне невоље постићи ће твоју област: ти сам умрећеш несрећан и на ужасан начин. Доћи ће време: тражићете ме и нећете ме наћи.
Са овим речима блажени Нифонт се удаљи. А при растанку са Неанком рече му: Чедо, велика ће несрећа снаћи ово место. Међутим, тебе ће сачувати свемилосрдни Бог, ако испуниш мој отачки завет; штавише ти ћеш бити узвеличан, и име ће твоје постати славно; и тада се сети мене, духовног оца свог. Са своје стране ја нећу престати да молитвено посредујем за тебе пред Богом. – И они се растадоше. Неанка облише сузе и он горко ридаше због растанка са божанственим пастиром његовим.
Праћен својим ученицима Макаријем и Јоасафом, свети Нифонт дође у Македонију, а одатле отпутова у Свету Гору и настани се у Ватопедској обитељи. Светогорци га примише са искреном радошћу и поштовањем, славећи Бога што их је удостојио да виде васељенског владику. Из најзабаченијих пустиња стицаху се к њему подвижници, да приме благослов од њега и да чују његове поуке.
Један од ученика светога Нифонта, Макарије, необично строг подвижник и ревностан у испуњавању монашких дужности, толико се запали божанском љубављу ка Господу, да најзад стаде искати и желети мученички подвиг и смрт. Али, немајући поверење у тајне жеље и побуде свога срца, он то исприча блаженом Нифонту, и замоли га за савет, а ако се сагласи, онда и за благослов на страдалачки подвиг ради Христа. Свети Нифонт, оградивши Макарија знаком чесног и животворног крста, помоли се за њега и отпусти с миром на жељени подвиг. Кратко време блажени Макарије остаде на земљи: у Солуну он свечано исповеди Христа и прокле Мухамеда, због чега га Турци стављаху на многе и разне муке, па му најзад одсекоше главу. Тако он доби венац мученички. Божанствени Нифонт провиде то Духом. – Знаш ли, чедо, рече он свом другом ученику Јоасафу: данас страдалачки сконча твој брат Макарије и радосно душом лети у небо.[10]
Ускоро после тога свети Нифонт, узевши са собом Јоасафа, тајно се удаљи из Ватопеда и ступи у манастир светог Дионисија као сељак. У овом манастиру још од ктитора бејаше овакав устав: ко дође у манастир ради монашења, одређивати му најпре тешке послове, наиме: чувати теглећу марву, возити дрва и вршити сва најнижа послушања на неодређено време. Доцније, пошто искушеник прође сва та послушања, по нахођењу настојатеља, примали су га у манастир и прибрајали к братији. На тај начин и свети Нифонт, као непознати дошљак, би одређен за мазгара. Док се он труђаше у овом послушању, прикриван Богом, њега, по наредби Велике Цркве цариградске, тражаху свуда да га, по дозволи султана, врате на престо васељенске патријаршије. Посланици стигоше и у Свету Гору, али блажени Нифонт остаде непознат све док је то била воља Вишњега. Једном он би са другима одређен за стражара на суседном брду, јер морски разбојници беху изненада напали на Свету Гору, харајући и пљачкајући све. Када паде ноћ, блажени Нифонт стаде на молитву. И кад се мољаше, над њим се одједном диже пламен огњени, у виду стуба од земље до самога неба: сам блажени Нифонт постаде светао, огњен. То приметише монаси што беху у близини на стражи, и један који беше поред Нифонта. Преплашен од виђеног чуда, овај монах оде у манастир и исприча свима о слави молившег се брата. То исто потврдише и други монаси.
Запрепастише се старци и сва манастирска братија, недоумевајући о чудном подвижнику који се појавио међу њима. И они се заједничким молитвама обратише ка Господу, просећи да им открије ко је тај угодник, тако прослављен с неба. И Господ им откри тајну: игуман манастира имађаше виђење као да се налази у храму; ту се појављује божанствени Претеча и говори му: „Сабери братство, и изађите у сусрет патријарху Нифонту; висина смирења његова нека буде образац за вас: он је патријарх, а спустио се дотле да је постао један од ваших радника“. – Поражен овим, игуман дуго није могао доћи к себи. Потом, када му се мисао смири, он нареди да ударе у клепало, и сабраној братији он исприча своје виђење. Тада сви распознаше у своме мазгару патријарха Нифонта.
Док се то збивало, свјатјејши радник беше отишао у шуму за дрва. А када приметише да се он враћа са свога послушања, сви изађоше ка гробљанској цркви у сусрет њему, и поклонише му се с пуно поштовања као патријарху. Тронут до суза неочекиваним торжеством свога смирења, свети Нифонт паде пред ноге плачући. – Свршило се огледање твога трпљења, светилниче васељене; рече му настојатељ целивајући му десницу: доста је твога смирења за смирење властите немоћи наше.
Блажени Нифонт плакаше, дубоко потресен збивањем; плакаху братија, нарочито они који су га у незнању вређали, и молећи опроштај лежаху крај ногу његових. Најзад свети Нифонт рече: Зато је, оци и браћо моја, Господ сакрио мене од љубави ваше, што сам Га ја молио о томе, да би ме у смирењу моме поменуо Господ. Ви знате да нас слава људска и љубав овога света отуђују од царства Божја, јер Господ је рекао: Каква је корист човеку ако задобије сав свет а души својој науди? (Мк. 8, 36).
После тога он свечано уђе у манастир окружен братством, и посвети себе свој строгости монашког живота, не престајући обављати са братијом сваку врсту посла, мада од старости, злопаћења и прогонстава његове телесне моћи беху изнурене и слабе. Поред осталих послова он је посећивао болесне, тешио тужне, и ја, вели саставитељ житија светог Нифонта, јеромонах Гаврило, ондашњи прот Свете Горе, много пута одлазећи и остајући тамо ради слушања његових поучних беседа, виђао сам где он или копа у градини, или помаже у воденици, или се спушта у пристаниште ради истоваривања и утоваривања лађа; и уопште радио је неуморно, да други не би роптали и на тај начин губили награду за труд свој. При свему томе Сатана није престајао ратовати против њега. Нашло се људи који су омаловажавали све трудове и подвиге смернога Нифонта, приписујући их лицемерју, а слатке беседе његове називајући млаћењем празне сламе. А он, знајући да је све то – деловање Сатане, мољаше Бога да му да помоћи и снаге за подношење искушења до краја живота, па стога и непријатељима својим прашташе, молећи се за њихово спасење.
Једном братија превожаху лађом манастирску пшеницу са метоха; на мору настаде бура, и лађа на догледу обитељи налажаше се у крајњој опасности. Приметивши то, свети Нифонт крену ка лађи не обраћајући пажњу на буру. И чим он ступи на палубу, бура се утиша и настаде потпуна тишина. Видевши то, братија падоше к стопама светитељу, молећи га да умилостиви Бога и измоли у Њега благодат, да их не снађе никаква опасност, ни невоља, ни беда, када убудуће буду били на мору. – Бог ће вам дати по жељи вашој, одговори блажени, под условом: ако будете свето испуњавали прописано правило и црквене елужбе, и ако не будете празнословили. – Потом преклони колена на котви, подиже руке и очи к небу и мољаше се доста дуго, па благослови котву и рече: Слушајте, браћо, чувајте ову котву на доличном месту; а када наступи бура, спуштајте је у море, па будите спокојни.
Од тога времена стварно сваки пут када су се братија налазили на мору, па се дизала бура, они су спуштали котву призивајући име светог Нифонта, и настајала је тишина. Ово знамење од мртвог метала тако је поражавало монахе, да су у време кађења икона при вршењу правила они кадили и котву, одајући на тај начин част светоме Нифонту. Саму пак котву назвали су „патријарх“; и када би на мору наступила бура они су обично викали: Пустите патријарха у море! – Ову котву чували су у Дионисијату као драгоценост и светињу више од сто педесет година.
Напослетку за блаженог Нифонта наступи време одласка из времена у вечност ка жељеном Господу: сем по дубокој старости он је знао и по божанском откривењу да је то време близу, па је зато призвао к себи братију и објавио им о својој кончини. Том приликом он им очински саветоваше свима: да строго држе завете монашког живота, и да се свим силама старају наследити Царство небеско. Слушајући опроштајну реч свога оца братија плакаху горко. – Сада ми, браћо моја, настави свети Нифонт, реците шта вам је потребно и шта да вам измолим од Господа пре но што дух свој предам Њему. – Пресвети владико, одговорише братија грцајући, остави нам, као неоцењиву светињу, разрешне молитве које би се читале над сваким умирућим братом при испраћају у вечност, са потпуном убеђеношћу да ће ради светих молитава твојих добити на Страшном суду помиловање и опроштај.
Тронут тако спасоносном молбом братије, свети Нифонт заплака, помоли се Богу да Он испуни жеље отаца, па обраћајући се своме ученику Јоасафу рече: Пиши што ти будем говорио, и то ће бити последњи дар обитељи. – На тај начин свети Нифонт састави разрешне молитве за умируће. Затим, обраћајући се Јоасафу, рече: Ја одлазим ка Господу, а ти, чедо, пођи у Цариград; тамо те очекује страдалачки подвиг и венац рајске славе.[11] После тога, опростивши се са братијом, он се причести Божанским Тајнама, и тихо предаде Господу дух свој једанаестог августа 1460 године, у својих деведесет година.
Вест о кончини светог Нифонта брзо се пронесе по Светој Гори. Мноштво инока слеже се ради одавања последње почасти преминулом патријарху, који сав живот проведе у непрестаним бедама и гоњењима, и би прекаљен у трпљењу као злато у огњу. И тако, у присуству многобројних светогорских отаца бише свечано и уз општи плач и сузе сахрањени свештени остатци блаженог патријарха Нифонта.
По престављењу светога Нифонта његов ученик Јоасаф без оклевања испуни предсмртно завештање његово: отпутова у Цариград, и тамо пред Агарјанима исповеди име Христово, проклињући лажљивог Мухамеда њиховог; због тога он претрпе од њих мноштво разних мука, и напослетку би обезглављен, те на тај, начин изврши свој страдалачки подвиг.
Сада да кажемо и о последицама прогонства из Влашке божанственог Нифонта. Када се он удаљи из Влашке, пре свега настадоше у Цркви Влашкој многе смутње и нереди од властитог клира њеног; затим наступи страховита суша и ужасна глад; и тада сви увидеше да су то последице злочиначког изгнанства свјатјејшег Нифонта. Свестан своје кривице, кнез Радул се старао да сазна где се налази блажени изгнаник, али га не пронађе, као што свети Нифонт прорече Радулу одлазећи од њега.
Одмах по престављењу блаженог Нифонта, кнеза Радула постиже неизлечива болест: по телу његовом отворише се ране, и заразни смрад од њих беше толико неподношљив, да несрећном паћенику нико не могаше прићи. У тим страховитим мукама он умре и би погребен у манастиру светог Николе, званом Далис, подигнутом од самог Радула. Међутим и после смрти гнев Божји не престаде погађати свирепог гонитеља новог Златоуста: на за препашћење народа, гроб Радулов се тресао три дана, као некад гроб царице Евдоксије, гонитељке светог Златоуста. Тада снађоше невоље и доброг Неанка, љубимца блаженога Нифонта: кнез Михна, који дође после Радула, и наследник Михне кнез Владул, жестоко угњетаваху невиног Неанка. Но, као што светитељ беше прорекао, молитвама његовим, Неанка не би потпуно дотучен, него касније сав га народ изабра за господара целе Угро-Влашке.
Видевши како се предсказања божанственог Нифонта верно и дословно испунише, Неанк одлучи да неизоставно пренесе свете мошти његове у Влашку, колико ради славе и благослова своје земље, толико и ради несрећног Радула, еда би од присуства светог Нифонта он добио неку корист и милост за гробом. Поступајући у духу цара Теодосија, који преношењем из Кукуза светих моштију Златоустових пружи својој матери Евдоксији утеху и мир, побожни Неанк упути два игумана и два великодостојника у Свету Гору, у манастир Дионисијат, са граматама и многим даровима, молећи да отпусте к њему у Влашку свете мошти божанственог Нифонта. Ова жеља Неанкина ожалости обитељ светог Дионисија. Али, не смејући да се противе господаревој вољи и у исто време не усуђујући се да додирну свете мошти блаженог Нифонта, старци и братија обитељи светог Дионисија препустише самим изасланицима да откопају гроб и да изваде свете мошти.
Тада један од великодостојника, велики логотет, узе мотику, прекрсти се и поче: По вери господара мога узимам на себе овај посао са потпуним поуздањем да се наш архипастир, отац и учитељ неће љутити на наше усрђе и љубав. – И тек што логотет раскопа гроб и указаше се чесне мошти светог Нифонта, неисказан миомир разли се унаоколо и испуни ваздух. Свете мошти бише извађене из гроба, положене у скупоцени ковчег и унесене у цркву. И по цркви се разли диван мирис и миомир.
На откриће моштију блаженог Нифонта слеже се мноштво монаха из келија, из скитова и манастира; и када се поводом тога вршаше бденије, Бог прослави светитеља даром чудотворства. Један неми монах приђе да се поклони и целива мошти светога Нифоита, и кад их целиваше, њему се одреши језик и нестаде његовог немила. Тако исто и слепац, приведен к моштима, чим их се дотаче прогледа. И многа друга чудеса догодише се од светитељевих моштију, која не уносим у његов животопис, вели животописац, да не бих замарао читаоце и слушаоце, потпуно убеђен да су и ова два наведена чуда довољна да увере у светост и велику слободу блаженог Нифонта пред Богом.
Након три дана после овога изасланици Неанке и неколицина од братије обитељи кренуше са светим моштима у Влашку. Прешавши преко Дунава, они послаше извештај господару да се приближавају. Тада се у сусрет светим моштима блаженога Нифонта упути сабор архијереја, јереја, ђакона и монаха. А када се изасланици приближише Букурешту, сам благочестиви господар са мноштвом народа, са свећама и кадионицама, срете светог Нифонта као живога, и обливајући се сузама паде на кивот; потом га узе на своја рамена и уз припомоћ високодостојника унесе свете мошти у манастир Далис и постави на гроб Радулов. Целу ноћ служило се бденије: Неанк и сав народ мољаху светог Нифонта као живога, и обливајући се сузама паде на кивог; но Неанк лако задрема, и виде у сну ово: гроб Радулов се отвори, тело његово изгледаше црно као угаљ, и из њега излажаше неподношљив смрад. Неанку постаде јасан ужасан положај Радулов, растужи се и усрдно се заузимаше пред сретим Нифонтом за несрећника. Одједном се Неанку учини да свети Нифонт устаде из свога кивота, приђе Радуловом лешу и оми га светом водом; тада ишчезе зловоња и смрад; Радулово тело постаде чисто и светлост затитра на лицу његовом. Гроб се Радулов затвори, а свети Нифонт приђе Неанку и рече му: „Видиш, чедо, како испуних твоју молитву. Испуни и ти мој завет: управљај мирно повереним ти народом и отпреми у мој манастир један део мојих моштију, на утеху подвизавајућој се тамо братији“. – Виђење се заврши.
Силно узрујан осећањем радости, Неанк дође к себи и свечано узвикну: Слава Богу који прослави слугу Свога, возљубљенога Нифонта! – И тада он исприча свима своје виђење, и народ прослави Бога. Сутрадан се на божанствену литургију са свих страна Влашке слеже мноштво народа. Огроман број сваковрсних болесника, који са сузама и вером приступаху к светим моштима блаженога Нифонта, од самог додира добијаху исцељење молитвама његовим.
Видећи да се светитељева чудеса с дана на дан умножавају, господар сазва помесни сабор, на коме би одлучено да се свети Нифонт празнује једанаестог августа, на дан његовог престављења. У том циљу њему би и служба састављена. А благочестиви Неанк начини златни кивот, у виду многокубетне цркве, украшен драгим камењем и емаљем; на крову његовом са унутрашње стране беше насликан блажени Нифонт, а пред њим у молитвеном ставу на коленима смирени Неанк. У тако направљени кивот он положи свете мошти и отпреми их у светогорски манастир светог Дионисија, одвојивши од њих за себе главу и руку. У замену пак за светињу коју остави код себе он однесе овом манастиру свету главу светог Претече и Крститеља Господњет Јована у златном ковчегу, украшеном драгим камењем, и подиже много грађевина у манастиру о свом трошку, због чега и би увршћен међу ктиторе ове обитељи.
Свету главу и руку божанственог Нифонта Неанк је док је год био жив имао крај себе, на освећење и заштиту од зла и искушења, а кад је умирао он ту светињу завешта својој прекрасној задужбини, манастиру Арџесу, где се она и сада налази. За све нека је слава Оцу и Сину и Светоме Духу. Амин.
 
СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА:
НЕОФИТА, ЗИНОНА, МАРКА, МАКАРИЈА и ГАЈА (ГАЈИНА)
 
Ови свети мученици скончаше у огњу за своју веру у Христа Господа.
 
СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ
ПАСАРИОНА
 
Оснивач једног од Јерусалимских манастира; хороепископ у Палестини и наставник преподобног Јевтимија Великог; подвизавао се у првој половини петога столећа.
 
СПОМЕН СВЕТИХ НОВОМУЧЕНИКА
АНАСТАСИЈА ПАНЕРИСА и ДИМИТРИЈА БЕЈАЗИСА
 
Свети новомученици Христови Анастасије (Панерис) и Димитрије (Бејазис) бише родом са острва Митилине (Лезвос): Анастасије из места Асоматон, а Димитрије из Агиаса. Били су блиски по вери и занату (а можда и по телесном сродству). Плетући корпе и котарице они од тога живљаху, а уз то неуморно проповедаху Еванђеље Христово својој поробљеној браћи Хришћанима. Због тога их Турци затворише у тамницу, затим дуго мучише и најзад поубијаше за веру Христову, 11 августа 1816 (или 1819) године у месту Касамба на Митилини. Анастасије пострада у 20, а Димитрије у 18 години живота. Ту у родном месту Димитријевом Агиасу подигнут им је величанствени храм.
 
ОБНАВЉАЊЕ ХРАМА
ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ „ЕЛЕУСЕ“,
то јест Милостиве.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Године 304. Чудотворне мошти светог Евпла леже у једном селу близу Неапоља званом Vico della Botonia.
  2. Диоклецијан – царовао од 284 до 305 године.
  3. Максимијан – савладар Диоклецијана од 285 до 305 године.
  4. Гај био папа од 283 до 22 априла 296 године.
  5. Ови свети мученици пострадаше 295-296 године. Мошти свете мучение Сузане са моштима њеног оца Гавинија почивају у Риму, у храму њеног имена; а мошти светог Гаја такође су у Риму у цркви њему посвећеној.
  6. Келар – монах који води манастирско домаћинство, економ.
  7. У то време отац његов кнез Свјатополк налазио се у Турови.
  8. 1098 године.
  9. Свети Нифонт је патријарховао први пут две године: 1488 и 1489 год.
  10. Спомен његов празнује се 14 септембра.
  11. Његов спомен празнује се 26 октобра.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *