Житија Светих за август

13. АВГУСТ
 
СТРАДАЊЕ СВЕТОГ МУЧЕНИКА
ИПОЛИТА
и оних с њим
 
После мученичке кончине светог архиђакона Лаврентија[1], блажени Иполит, војеначалник и надзорник тамнице, погребе многонапаћено тело светог мученика, који најпре беше његов сужањ, а затим му постаде учитељ. У трећи дан после погреба блажени Иполит се врати својој кући. Сви укућани његови, – деветнаест душа на броју, – беху хришћани; они беху од светог Лаврентија научени хришћанској вери и крштени. Пошто се са свима укућанима заједнички помоли Богу, блажени Иполит се са свима њима причести Божанственим Тајнама Тела и Крви Христове; а затим, после пријема духовне хране, би постављена трпеза за поткрепљење тела. Међутим, пре но што они почеше јести, дођоше војници и узевши блаженог Иполита одведоше га к цару Декију[2]. Угледавши га, цар се насмеја и рече: Зар си и ти постао врач, јер си украо Лаврентијево тело? – Нисам ја врач већ хришћанин, одговори Иполит.
Разљутивши се, цар нареди да Иполита бију камењем по устима, па му затим свуче одећу која је сачињавала уобичајено хришћанско одело. На то му блажени Иполит рече: Ниси ме разденуо, него си почео да ме одеваш. – Цар га упита: Еда ли више не поштујеш богове када тако безумно говориш и не стидиш се своје наготе? – Блажени Иполит одговори: Мудар сам и нисам наг, јер се обукох у Христа; ја онда бејах безуман када као и ти служах демонима; и онда бејах наг када не имађах благодати Христове, а сада сам хришћанин. – Цар му рече: Принеси боговима жртву, да не би у мукама умро као што умре Лаврентије. – Одговори слуга Христов: О, да бих се удостојио удела светог Лаврентија, чије име ти, несрећниче, ниси достојан изговарати прљавим устима својим.
Тада нареди цар да светог Иполита протегну по земљи и немилосрдно бију моткама. Тако бијен, свети мученик викаше громко: „Хришћанин сам!“ – Затим нареди мучитељ да престану тући мученика, да га подигну са земље и обуку у уобичајену војничку одећу; притом, обраћајући се светом мученику, рече: Сети се свог војничког чина и буди нам као раније пријатељ, заједно с нама приносећи жртве. – Свети Иполит одговори: Ја сам војник Христа Спаситеља мог, и желим да умрем за Њега. – Тада цар Декије рече епарху Валеријану: Узми сво имање његово, а њега самог у мукама погуби.
Истога дана Валеријан посла те разграбише имање блаженог Иполита. Но дознавши да сви Иполитови укућани верују у Христа, Валеријан нареди да их доведу пред њега. Међу доведенима бејаше и Иполитова дојкиња, по имену Конкордија. Погледавши на њих, Валеријан рече: Поштедите свој живот, да не бисте погинули заједно са својим господарем Иполитом. – Конкордија одговори: Ми више желимо с нашим господарем чесно умрети у вери Христовој него ли бешчесно с вама незнабошцима живети. – Робовски сој се може поправити не друкче него једино батинама, – рече Валеријан и нареди да Конкордију бију оловним прућем. За време тог бијења света мученица предаде дух свој Господу.
Ту се налажаше и свети Иполит под војничком стражом; угледавши мученичку кончину своје дојкиње он с радошћу кликну: Благодарим Ти, Господе, што си ону која ме је хранила послао испред мене у царство Своје к светима Твојим! – А епарх му рече: Зар се још уздаш у враџбинску вештину, и не поштујеш богове, и не покораваш се царевом наређењу? – И испунивши се гњева, Валеријан епарх нареди да их све са Иполитом изведу кроз Тивуртинску капију изван града и тамо предаду смрти. Идући с њима, свети Иполит их храбраше путем говорећи: Браћо, не бојте се! и ја и ви имамо над собом једнога Господара.
Када стигоше на губилиште, војници их посекоше све на очи Иполитове. Беше их осамнаест душа обадва пола и разнога узраста, не рачунајући свету Конкордију, убијену у граду. Самог пак светог Иполита, по наређењу епарха, привезаше бесним коњима за репове и вукоше по каменитим местима дотле док свету душу своју не предаде у руке Божије.
Свети мученик Иполит заједно са домаћима својим пострада за Христа у тринаести дан месеца августа, а у трећи дан по мученичкој кончини светог Лаврентија. Када се спусти ноћ, на место погубљења дође са другим вернима свети Јустин презвитер, покупи тела светих мученика и погребе их на том месту. Тело пак свете мученице Конкордије, убијене у граду, тражише много дана, али га не могоше наћи. То веома ожалости светога Јустина, и он плакаше. Међутим по мучитељевом наређењу, чесно тело свете Конкордије беше бачено у нечисто место. Тек у двадесети дан по кончини светог Иполита један хришћанин по имену Иринеј дознаде о томе од неког војника, па узевши са собом хришћанина Авундија извадише ноћу из нечистог места чесно тело свете мученице, које ни најмање не беше упрљано, и однесоше га презвитеру Јустину. Презвитер се веома обрадова и погребе га крај тела светог Иполита и осталих мученика. Но сутрадан дочу за то епарх Валеријан и нареди да ухвате Иринеја и Авундија и баце их онамо одакле они извукоше тело свете Конкордије, те да их тако живе утопе у нечистоти. И оба ова света хришћанина умреше тамо у двадесет шести дан месеца августа. А свети Јулијан ноћу извади одатле тела њихова и погребе их крај моштију светог Лаврентија, славећи Христа Бога, слављеног са Оцем и Светим Духом вавек. Амин.
 
СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА
КОНКОРДИЈЕ, ИРИНЕЈА и АВУНДИЈА[3]
 
ЖИТИЈЕ СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ
ТИХОНА ЗАДОНСКОГ
 
Велики богоугодник земље Руске, свети Тихон Задонски, епископ Воронежски, родио се у селу Короцка у Новгородској губернији 1724. године у простом сељачком дому. Имао је три брата и две сестре; отац му је рано умро, и мајка је с великом муком прехрањивала своју децу. Побожан и врло вредан, мали Тимотеј, како се свети Тихон звао пре монашења, приљежно је учио књигу. У своје време мајка га одведе у Новгородску семинарију, у коју он би примљен за државиог питомца. Веома даровит и пун љубави за науку, он показа тако велики успех у науци, да и пре завршетка богословије би постављен при истој Новгородској богословији за наставника грчког језика. А кад 1754. године заврши семинарију, он би постављен за наставника реторике. Душе пуне христољубља, Тимотеј би пострижен за монаха 10. априла 1758. године, и доби име Тихон. Јануара месеца 1759. године он би назначен за васпитача семинарије, а 26. августа те исте године он би као архимандрит постављен за ректора Тверске семинарије. Иако је христочежњивог архимандрита Тихона срце неодољиво вукло у пустињску самоћу на пустињачке подвиге, ипак га је промисао Божји повео путем епископства. У својој 37. години архимандрит Тихон би посвећен за викарног епископа Новгородске епархије 13. маја 1761. године, а 3. фебруара 1763. године постављен за епископа Воронежског. Епископствовао је непуних пет година, па се због слабог здравља повукао и настанио у Задонском манастиру, где се строго подвизавао у тешким подвизима попут древних отаца Цркве и писао богомудре књиге, пуне благодатне мудрости, која богољубиве душе одводи у царство Божије. Свети Тихон се упокојио мирно у тринаести дан месеца августа 1783. године у Задонском манастиру, где његове чудотворне мошти почивају.
Велики у благодатним подвизима, велики у божанској мудрости, велики у христочежњивој светости, велики као молитвеник и пастир, свети Тихон је уврстио себе међу свете оце Цркве, те вечнобудне очи Цркве, које видовито воде путем спасења све душе, гладне и жедне Господа и Његове правде. Због многих посведочених чудеса над његовим моштима, овај дивни богоугодник проглашен је за светитеља најпре од народа, а потом и од званичне Цркве 1861. године.
Два келејника светога Тихона, Василије Иванович Чеботарев и Иван Етимов, оставили су нам драгоцене белешке о њему, његовим подвизима и светости живота. Ми ћемо се унеколико осврнути на сведочанства тих живих сведока и очевидаца његових, да бисмо бар донекле завирили у свету тајну његовог светог и богоугодног живота.
Сам свети Тихон казивао је свом келејнику Василију Чеботареву о виђењу које је имао још пре ступања свог у монаштво: „Ово је било до мог пострига у монаштво. Још као наставник ја сам имао обичај и волео да ноћи проводим без сна, бавећи се или читањем душекорисних књига или душекорисним размишљањима. Али ја ти ово кажем келијски, и ти си дужан ћутати о овоме. У месецу мају ноћ беше пријатна, тиха и светла: ја изађох на северна вратанца и стајах размишљајући о вечном блаженству. Одједном се небеса отворише, и тамо се показа такво блистање и светлост, да је то апсолутно немогуће смртним језиком исказати и умом схватити. Али то потраја кратко, па се небеса поново затворише. Од овог необичног виђења у мени се још јаче разгоре жеља за усамљеничким животом. И дуго после овог виђења усхићење ми је испуњавало и срце и душу, па и сада, када се тога сетим, ја осећам у срцу неку веселост и радост“.
Сада да опишем, вели келејник светога Тихона Чеботарев, како је светитељ проводио свој живот у Задонском манастиру,[4] и његове богоугодне подвиге и трудове, уколико сам ја убоги био њихов очевидац.
Прво: Светитељ је имао обичај да за време ручка слуша читање Светог Писма Старог Завета, а ја сам читао. Но при томе падала је у очи његова велика и пламена љубав к Богу. Он је ретко јео без суза умилења, нарочито када се читала књига пророка Исаије. Понекад нареди: „Читај поново ту главу“, а сам остави кашику и почне плакати. Исто тако падала је у очи и његова искрена љубав према ближњима. Скоро сваки дан, чим би сео за сто, он је имао обичај говорити: „Хвала Богу! ето, у мене је добра храна, а моја сабраћа: један, јадник, седи у тамници, други нема потребну храну, трећи нема соли. Авај, тешко мени кукавцу!“ За време пак вечере ја сам му читао Нови Завет, и то дуго. Понекад би ме упитао: „Разумеш ли што читаш?“ И кад одговорим: „Не, ја ово не могу да схватим“, онда ми је он објашњавао по читав сат, па и више. Он је имао обичај да ноћи проводи без сна, а легао би у зору. Ноћи је проводио у молитви с поклонима; при томе молитве његове нису биле хладне већ веома жарке, лиле су се из скрушена срца, тако да је понекад гласно вапијао: „Господе, помилуј! Господе, поштеди!“ и још додавао: „Хранитељу помилуј!“ а сам је главом ударао о под. Све то он је радио из великог унутрашњег жара и љубави к Богу. У саму пак поноћ он је излазио у предњу келију, и певао свете псалме тихо и умилно. Када је бивао у мрачним мислима, певао је псалам: „Благо мње, јако смирил мја јеси“…, а када је бивао у ведрим мислима, певао је псалам: „Хвалите Господа с небес“…, и остале радосне псалме, и то свагда са умилним сузама и срдачним уздасима.
После ручка светитељ се одмарао један сат, а каткад и више. После тога читао је житија светих отаца и друге књиге. У летње време он се шетао по манастирској башти и позади манастира; тада ми је наређивао: „Ако бих ти био неопходно потребан, немој ми прилазити, него се накашљи, и ја ћу се осврнути“. Ја сам тако и поступао. Али једном приликом он беше у башти, и ја, не прилазећи му, накашљах се много пута, Међутим он, удубљен у мисли, није то примећивао, него је клечао према истоку са рукама подигнутим к небу. Ја му приђох и рекох: „Ваше Преосвештенство!“ Он се толико уплаши, да га чак и зној проби, и рече ми: „Ето, срце ми дрхти као голуб, а ја сам ти давно говорио да се накашљеш не прилазећи ми“. Ја му одговорих да сам се накашљивао, нашта ми он рече: „ја нисам чуо“. – Он никада и никуда није ходио нити путовао без Псалтира; Псалтир је увек имао при себи, и најзад га је знао сав напамет; њиме ме је он и благосиљао. Путем он је свагда читао Псалтир, а понекад и наглас певао, и мени показивао, или ми неки текст објашњавао. Он је сваки дан ишао на свету литургију, и сам певао за певницом, и то ретко кад без суза. Може се рећи, он је имао од Бога нарочити дар суза, и из његова два ока стално су текла два потока. Он се ретко, врло ретко осмехивао; а осмехне ли се чему, одмах би рекао: „Прости, Господе! ја бедник сагреших пред Тобом“. Он се веома чувао празнословља; обично је разговарао о вечним мукама и о вечном блаженству, о пороцима и о хришћанским врлинама. Од природе имао је одлично памћење; изврсно је знао Свето Писмо и Старог и Новог Завета, и увек наводио текстове из Светога Писма, и указивао из које је књиге и главе; исто тако наводио је многа места и из житија светих отаца.
Светитељ Тихон често нам је говорио: „Ко у нераду живи, тај непрестано греши“. А сам он увек је нешто радио.
У својој келији светитељ Тихон је имао само оно што је најпотребније. Постеља му је била: распрострт ћилимчић и два јастука; покривач није имао већ овчију бунду; опасивао се кожним појасом; имао је једну мантију, и то од грубе вуне; и бројанице је имао врло просте. Он није имао ни сандука нити каквог ковчега, већ само једну кожну торбу, и то стару; куд год је путовао, њу је носио, и у њој књиге и чешаљ. У својој келији није имао других украса сем светих икона.
Треба рећи нешто о милосрђу и милосрдним делима светог Тихона, вели келејник Чеботарев. Он је радо хранио сироте и беспомоћне, убоге и ниште; речју, он је све раздавао: и пензију коју је добијао, и велике количине новаца које су му слали богати људи; чак је и рубље своје раздавао, и остављао само оно што је на себи имао; раздавао је и хлеб који су му слали добротворне спахије; усто је и сам куповао хлеб и раздавао. Од њега су сиромаси добијали и одећу и обућу; ради тога он је куповао бунде, кафтане, платно, стоку, и све то раздавао сиротињи. Значајно је ово: дан у који су к светитељу долазили многи сиромаси и он раздао много новаца и других ствари, увече тога дана он је бивао веселији и радоснији; а дан у који је код њега било мало сиромаха, он је тога дана бивао тужан. Смело кажем: он је био око слепима, нога хромима; његова су врата увек била отворена свима сиромасима, ништима и путницима: они су код њега налазили храну, пиће и утеху.
Не једанпут, пише келејник Чеботарев, светитељ Тихон је говорио: „Чујем од многих примедбу: због чега сам оставио епархију и повукао се у келију? Ево тих разлога: прво, моје слабо здравље кије ми допуштало да управљам епархијом; друго, епископски омофор, који на раменима својим носе епископи, врло је тежак: ја га не могу ни подићи ни носити; усто ја ни снаге такве немам; нека га јаки носе. Ето разлога мога усамљеништва“.
Други келејник светога Тихона, Иван Етимов, између осталога пише о њему и ово: Преосвећени је имао таква својства душе да је људе који су га грдили, ружили, вређали и клеветали, само горко оплакивао; сажаљевајући њих, он је виновником тога сматрао непријатеља Божјег и хришћанског – ђавола. А када би неко од таквих људи увидео своју кривицу и замолио Преосвећенога за опроштај, он га је са сузама радости загрлио, целивао и опростио му од срца, препуног љубави. И тада је обично изговарао тако пријатну поуку, да је од непријатеља и ругача правио себи пријатеља и друга. Дешавало се: Преосвећени раздаје гомили просјака новац, свакоме према његовој потреби; али би понекад онај који прими мање стао у очи грдити Преосвећенога, називајући га најпогрднијим именима; Међутим Преосвећени се не само није љутио на то него је, смешкајући се као на малу децу, понекад одговарао овако: „Хајде, вређај! вређај још више!“ И онда би и таквоме дао још, са жељом да и њега задовољи, да не би отишао ропћући. – Преосвећени је нарочито био милостив и дарежљив према удовама и сирочићима. По урођеном човекољубљу свом он је толико био сажаљив према свакоме, да је мужика, који би се разболео на путу за град Задонск, узимао к себи у келију и неговао га док не оздрави. Његове су келије биле отворене не само беднима и сиротама и старима него и свима путницима.
Отац Митрофан, пише келејник Етимов, казује ово: Преосвећени ми је причао да је ноћу обилазио око цркве и молио се: „Господе, покажи ми оно што си уготовио онима који Те љубе“. И кад је молећи се тако стао према олтару, он имаде овакво виђење: отвори се сво небо, и манастир обасја силна светлост, и би глас: „Види шта је уготовљено онима који Бога љубе“.
И виде он неисказана блага, и од страха паде на земљу, и једва је могао да допузи до своје келије.
Упокојио се у Господу кога је неизмерно љубио, свети отац наш Тихон и сам се удостојио тих неисказаних вечних блага, благодаћу и човекољубљем Господа и Бога и Спаса нашега Исуса Христа, коме са Оцем и Светим Духом част и слава, сада и увек и кроза све векове. Амин.
 
ПРЕНОС МОШТИЈУ ПРЕПОДОБНОГ
МАКСИМА ИСПОВЕДНИКА
 
Спомен овог светог оца Цркве празнује се 21. јануара, а данас се слави пренос његових светих моштију у Цариград. Мошти су му положене у манастир Пресвете Богородице у Хрисопољу (данас Скутари на азијској страни Босфора), где је он за живота био игуман.
 
СПОМЕН ПРЕПОДОБНЕ МАТЕРЕ НАШЕ
царице ИРИНЕ, у монаштву КСЕНИЈЕ
 
Још у детињству и младости својој Ирина је неговала у себи све врлине и постала сасуд еванђелских добара. Због тога она, кћи срећних и царских родитеља са Запада (из Мађарске), постаде чувена и славна, јер врлина има обичај да обелодањује оне који је упражњавају, па макар били сакривени у најзабаченијем кутку или месту.
Поставши женом цара Кало-Јована, тј. Јована Комнена (1118-1143), она као царица још се више обогати врлинама: Кротост њена беше неисказана, смиреност неизмерна, благост чудесна, жалостивост и милостивост безгранична; она беше заштитница удова и сирочади, хранитељка убогих и невољних, добротворка неуморна. Свој еванђелски живот завршила је у манастиру као монахиња Ксенија, где она усаврши све своје врлине. Осим својих монашких подвига и многих добрих дела она је чувена и због тога што је основала у Цариграду манастир Сведржитеља – Пантократора, један од најславнијих и пајлепших манастира у Цариграду. У том манастиру подвизавао се доцније свети Стефан Дечански. Упокојила се мирно у Витинији, па су јој затим свете мошти пренесене у овај њен славни манастир Пантократора и чесно погребене.[5]
 
СПОМЕН СВЕТЕ
ЦАРИЦЕ ЕВДОКИЈЕ
 
Мудра и красна атињанка, супруга цара Теодосија Млађег (408-450. г.). Многе цркве и манастире подигла у Јерусалиму, где се по смрти Теодосијевој сасвим преселила да тамо живи. Упокојила се у Палестини 460. године, и погребена у њеном храму Св. Стефана.
 
СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА
КОРОНАТА
 
Пострада за Господа мачем посечен.
 
СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ
СЕРИДА
 
Чувени игуман и оснивач знамените обитељи близу Газе у Палестини. У овој обитељи подвизивали су се славни мужеви као: свети Варсануфије Велики и Јован (спомињу се 6. фебруара) ава Доротеј, Доситеј (његов спомен 19. фебруара) и други. Свети Серид сконча земаљски живот у шестом столећу, и пресели се у вечну радост Господа свога.
 
СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ
ДОРОТЕЈА ПАЛЕСТИНСКОГ
 
Најпре се подвизавао у манастиру аве Серида; затим основао свој манастир; подвизавао се тврдо и самопрегорно; имао за ученика преподобног Доситеја (спомен његов 19. фебруара); упокојио се у миру. Опширније о њему видети под 5. јуном.
 


 
НАПОМЕНЕ:
[1]Његово житије под 10. августом.
[2]Царовао од 249. до 251. године.
[3]Видети о њима под данашњим даном: Страдање светог мученика Иполита и оних са њим.
[4]Свети Тихон је управљао Воронежком епархијом 4. године и 7 месеци, па се повукао, најпре у Толшевски, а затим у Задонски манастир, где се подвизавао до саме кончине, више од 13 година.
[5]О овом светом храму види спомен под 4. августом.

Један коментар

  1. Pomolite se za mog sina Filipa