НАСЛОВНА » Ава Јустин, БИБЛИОТЕКА » ЖИТИЈА СВЕТИХ ЗА АВГУСТ

ЖИТИЈА СВЕТИХ ЗА АВГУСТ

 

ЖИТИЈА СВЕТИХ
 
3. АВГУСТ
 
СПОМЕН ПРЕПОДОБНИХ ОТАЦА НАШИХ
ИСАКИЈА, ДАЛМАТА И ФАВСТА
 
Преподобни Далмат беше најпре официр при цару Теодосију Великом[1], и цар га држаше у великој части. Затим Бога ради он презре све световно, па оставивши жену и децу, узе са собом само сина свог Фавста и оде к преподобном Исакију који у предграђу Цариграда имађаше манастир. Ту их преподобни Исакије постриже у иночки чин, и они оба вођаху веома богоугодан живот, добро се подвизавајући у испосничким трудовима. А када преподобни Исакије[2] зађе у дубоку старост и приближи се крају, он сазва братију, поучи их о спасењу, и постави им за игумана место себе преподобног Далмата, по чијем имену и сама обитељ касније би названа Далматска.[3] Патријарх цариградски Атик рукоположи блаженог Далмата за свештеника. Он живљаше тако испоснички, да Једном проведе четрдесет дана без хране, и постом и молитвом победи демонску силу. Преподобни је водио борбу и против видљивих демона – јеретика несторијанаца, који су хулили Пречисту Матер Божију,[4] и био велики помоћник светим оцима на Трећем Васељенском Сабору, одржаном у Ефесу за царовања Теодосија Млађег.[5] Тиме преподобни Далмат стече љубав цара и светих отаца, те га произведоше за архимандрита Далматске обитељи. Угодивши Богу, он се најзад у дубокој старости престави к Њему. – Тако и син његов преподобни Фавст, прошавши сваки богоугодни подвиг и провевши строго испосничко житије, пресели се у вечне обитељи, и у бесмртном животу би прибројан к лику преподобних отаца.
 
СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ
КОЗМЕ,
шкопца отшелника
 
У књизи Лимонар[6] изложено је о овом преподобном оцу Козми следеће казивање презвитера Викантијског манастира аве Василија: За време мога боравка у Антиохији дође из Јерусалима к свјатјејшем патријарху Григорију ава Козма, шкопац из лавре Фаране, муж изванредан у подвижништву, ревнитељ вере, тврди чувар догмата црквених, одличан зналац Светога Писма. Након мало дана по свом доласку у Антиохију старац се престави. Патријарх нареди да се чесно тело његово погребе у његовом патријаршиском манастиру, где неки епиекоп бејаше погребен. Једном ја одох на гроб светог старца, да се поклоним чесним моштима његовим, и ту видех једног просјака који је просио милостињу од оних што улажаху у цркву. Приметивши да се ја трипут поклоних на гробу и сатворих јерејску молитву за покој преминулог, просјак ми рече: Господине аво, велики бејаше старац кога овде погребосте пре два месеца. – По чему знаш? упитах га ја. Он одговри: Истину говорим, господине аво, дванаест година ја бејах раслабљен, и преко овог старца Господ ме исцели. Када се налазим у каквој невољи он долази и утешује ме, и даје ми олакшање. Поред тога чуј и друго чудо о њему: откако га сахранисте, ја сваке ноћи чујем где он говори епископу: „не дотичи ме се и не приближуј ми се, јеретиче, јер си непријатељ свете Божије васељенске Цркве“. – Чувши то од исцељеног просјака, ја одох и испричах патријарху, и молих га да оданде узме старчево тело и положи на другом месту. Свјатјејши патријарх ми на то рече: Веруј ми, чедо, да тај јеретик не може ни најмање нашкодити ави Козми. Међутим, то се догодило, да би нам постала позната ревност светога старца за веру и његова врлина, и да би се обелоданило епископово зловерје, те га не бисмо сматрали за православног.
Исти презвнтер Василије казује о преподобном ави Козми и ово: Ја одох к њему у лавру, и старац ми исприча о себи, да му се једном појави жеља у души да разуме шта значе речи, упућене Господом Његовим ученицима: „сада који има кесу нека је узме, тако и торбу; а који нема, нека прода хаљину своју и купи нож“ (Лк. 22, 36), и Његов одговор: „доста је“, када Му ученици рекоше: „ево овде два ножа“ (Лк. 22, 38). Пошто је старац дуго размишљао о овим речима, али није могао да их разуме, он у подне изиђе из келије и крену у лавру звану Пирга к ави Теофилу, да га пита за значење ових речи Господњих. Идући путем кроз пустињу, он у близини Каламона угледа огромну змију где се спушта са Каламонске горе. Змија беше толико велика, да својом тежином остављаше по земљи дубок траг, а савијање тела њеног прављаше велике лукове, и пузаше управо пресецајући пут старцу. Осетивши да је то лукавство ђавола који хоће да му омете предузети пут, старац се наоружа молитвом и неустрашиво продужи пут; чуван силом Божјом, он без икакве повреде прође кроз лукове тела змијина као кроз врата. Дошавши к ави Теофилу, он му постави жељено питање, и доби од њега овакав одговор: „Два ножа означавају два вида богоугодног живота: делање или труд и созерцавање или погружавање ума у богомислије и молитву. Ко има ове две врлине, тај је савршен“.
Осим тога презвитер Василије исприча о преподобном Козми и ово: За време мог десетогодишњег боравка у лаври Фарани код аве Козме ја сам се много користио његовим богонадахнутим разговорима. Једном, говорећи о спасењу душе, он наведе нешто из светог Атанасија Великог[7], и при томе рече ми: „Када чујеш или нађеш какву реч из књига светог Атанасија, ако немаш хартије, запиши је на својој хаљини“.
Такво поштовање имађаше преподобни Козма према великим оцима и учитељима Цркве, са којима и он по завршетку богоугодног живота свог на земљи доби удео у вечном животу, по благодати Господа нашег Исуса Христа, коме са Оцем и Светим Духом слава сада и увек.
 
ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ
АНТОНИЈА РИМЉАНИНА
 
Преподобни Антоније би рођен[8] и васпитан у Риму. У то време Римска црква одвоји се од Источне Цркве. Родитељи Антонијеви, као и многи други, тајно се држаху источног вероисповедања. Млади Антоније би дат да учи књигу, те он научи не само на римском него и на грчком језику читати и разумевати Свето Писмо. Добри родитељи га измалена васпиташе у светој вери, и он се утврди у њој веома усрдним и истрајним читањем књига. При томе он брижљиво изучаваше предања светих отаца, који православну веру објаснише и утврдише на Седам Васељенских Сабора, и њих се чврсто држаше.
Када Антонијеви родитељи отидоше ка Господу, стаде млади Антоније наслеђено имање раздавати сиромасима, желећи да презре светске таштине и да служи Богу. Поред тога имао је намеру да напусти Рим, пошто се у њему догађаху смутње, раздори и велики нереди. Журећи дакле да напусти Рим, он од преостале имовине метну у буре злато, сребро, црквене сасуде и друге скупоцене ствари, окова буре гвозденим обручима, и баци га у море препуштајући га Божјем промислу, а сам отиде у пустињу. И нашавши на једном месту пустиножитељне монахе, он их умоли да га приме. Они једва пристадоше да га приме, пошто видеше да је млад: било му је осамнаест година. Настанивши се са тим богоугодним монасима у пустињи, Антоније се замонаши и проведе тамо двадесет година у сваком послушању и испосничким подвизима.
Затим настаде завршно гоњење од стране одступника на благочестиве; оно допре и до пустињачких обиталишта, и многи беху ухваћени и мучени; због тога се и ови пустиножитељни монаси разбегоше, да се скрије где ко може. Тако и преподобни Антоније отиде одатле, и прохођаше непроходна места по пустињама. Нашавши крај мора згодан камен, он се настани на њему, и живљаше непрестано се дан и ноћи молећи Богу, без колибе и без крова над главом. Од хране имађаше оно што беше донео са собом из своје пустињске обитељи и што приморска пустиња рађаше. И од те хране јео је врло мало, и то једаниут недељно, постећи се од недеље до недеље. Пошто поживе на том камену четрнаест месеци, догоди се петог септембра 1106 године страховита бура на мору, те таласи допираху до камена на коме преподобни живљаше; и један талас изненада налете, подиже камен са преподобним, и однесе га на камену, као на лађи лако. И да дивна чуда: камен пловљаше поврх воде, по наређењу Божјем; надприродно пловљаше камен по мору ношен таласима, или боље – силом Божјом, а слуга Божји Антоније стајаше на њему молећи се. Какво чудесно поуздање у овог дивног мужа! како чврста нада положена на Бога! У тако страховитој опасности он се не уплаши, нити клону духом, него сав ум погрузивши у Богу, и предавши себе Његовој вољи, он имађаше пред очима једино Њега и Пречисту Богоматер. И изгледаше му да види – као што доцније сам казиваше духовним људима – горе у облацима Пресвету Владичицу нашу Богородицу и Прионодјеву Марију са Превечним Младенцем Господом нашим Исусом Христом на рукама. И сав обузет духовном радошћу, он не обраћаше пажњу на то страшно пловљење усред морских таласа, него будући као ван тела он заборави на себе, наслађујући се гледаним виђењем и обасјаван од њега неком божанском светлошћу. И то његово пловљење би од Римске земље по мору, океану, и по реци Неви, и по Ладожском Језеру, и по реци Волхови, све до Великог Новгорода. И пристаде камен ноћу к обали где је манастир. И преподобни чу звона ноћњег богослужења и уплаши се, мислећи да је поново донесен у Рим, јер није знао куда га је Божји промисао довео.
Када освану дан дођоше људи на обалу реке, и чуђаху се видећи камен којег тамо раније не беше, и човека странца где на њему стоји, и питаху га откуда је. А он, не знајући словенски језик, ништа им не одговараше него им се само клањаше. И проведе на камену три дана не силазећи с њега и молећи Бога да му открије о граду, о људима и о језику њиховом. У четврти дан, после довољне молитве, он сиђе с камена и пође у град са жељом да нађе човека с којим би могао разговарати и дознати све. И по промислу Божјем он нађе човека, кога по оделу познаде да је Грк. Обрати му се на грчком језику, и сазнаде да овај зна не само грчки него и римски и руски језик, јер беше трговац који је разне земље прошао и разне језике научио. Преподобни Антоније га упита који је то град, и који су то људи, и која вера. Трговац му каза: град се зове Велики Новгород, људи су Руси, језик им је словенски, вера православна хришћанска, саборна црква Свете Софије, епископ им је Никита, а градом влада благочестиви кнез Мстислав Владимирович Мономахович. Онда упита трговца и ово: Пријатељу, кажи ми још, колико је растојање између овог града и Рима? – Трговац му одговори: Огромно је, и ваља путовати које морем које сувим око пола године. – И удиви се преподобни свемоћној сили Божјој, која учини те он за два дана и две ноћи пређе толики пут.
Поклонивши се трговцу, преподобни оде у цркву Свете Софије да се помоли Богу и да види великог архијереја. И видевши благољепије црквено, и поредак, и архијереја, он се веома обрадова духом. Затим обиђе и остале цркве, па се поново врати на своје место на камен, не јавивши се епископу. А није му се јавио зато што није знао руски језик. И мољаше се усрдно Богу, да му отвори ум да разуме руски језик. И стадоше долазити к њему људи који живљаху близу обале и доносити му храну као странцу. И он се поче од њих учити руском језику, и Божјом помоћу убрзо га научи. А када га људи запиткиваху о отаџбини, о месту рођења, и како се обрете међу њима са тим каменом, он им на све то одговараше да је грешник.
После мало времена дознаде за њега епископ Никита. А беше свети Никита постриженик Кијевопечерског манастира, пун Духа Божија. Он дакле позва к себи овог иностраног инока, и видевши га распитиваше га ко је, одакле је, и на који начин дође овамо. Но он ништа друго не одговараше, него клањајући се само говораше: „Владико свети, прости мене грешног човека и странца.“ Јер преподобни није хтео да ко сазна ко је он, да га људи неби славили. А светитељ Божји Никита, осетивши Духом неку тајну Божију у преподобном, издвоји се насамо са њим, па га стаде са заклетвом распитивати да му редом каже сву истину о себи. Тада преподобни, присиљен архијерејевим одлучним захтевом, исприча подробно о своме рођењу и васпитању у Риму, о гоњењу на благочестиве, о своме бекству у пустињу, и како на камену ношен водом стиже у Велики Новгопод за два дана и две ноћи.
Причајући то, преподобни се купаше у сузама, и припадајући к ногама епископу усрдно га мољаше да то никоме не казује, да не би запао у сујетно поштовање од људи. А светитељ Никита, слушајући његово казивање, обузе га велико дивљење и ужас, и држаше да то није човек него анђео Божји. Затим устаде са свога места и стаде на молитву, и после дуге молитве паде пред преподобним на земљу, просећи од њега благослов и молитве. А преподобни паде пред архијерејем молећи и просећи благослов, и називајући себе недостозним и грешним. И лежаху обојица на земљи дуго, сузама квасећи земљу. Епископ Никита говораше к преподобноме: Ти си се удостојио великог дара од Бога, јер на теби се догодило чудо слично древним чудесима. Илија огњеним колима, апостоли облацима беху ношени по ваздуху, а тебе Господ донесе у наш град на камену по водама, и посети и благослови тобом, угодником Својим, новопросвећене људе Своје. – А преподобни збораше к светитељу: Ти си архијереј Бога вишњега, тебе постави Бог да будеш пред Њим заступник и молитвеник за цео свет, стога ти треба да се молиш како за све тако и за мене грешног.
Тада архијереј устаде са земље, и подигавши преподобног благослови га, и даде му целив у Христу, но не могаше престати од суза. И дуго разговараше с њим, наслађујући се медоточивим речима његовим. И беше му жеља да разгласи то чудо, али га светитељева усрдна молба задржа од тога, јер се не усуђиваше оглушити се о молбу тако великог угодника Божјег. Архијереј жељаше да преподобни Антоније остане код њега до краја живота. Но преподобни не пристајаше, говорећи: Господа ради, не приморавај ме, архијереју Божји, него ме остави да живим на оном месту где ми Бог нареди. – И отпусти га архијереј с миром. Убрзо затим и сам архијереј оде да види камен на коме угодник Божји доплови и место где пристаде. И видевши дивљаше се Божјем делу. Ускоро потом он поред те обале подиже преподобноме малу дрвену цркву у име Пречисте Богомајке, у част њеног Рождества, пошто уочи тог празника Господ доведе угодника Свог у град њихов, и при цркви устроји на пристаништу конак за монахе.
Након једне године у близини камена преподобног Антонија неки рибари ловљаху рибу на реци Волхови; и пошто се сву ноћ мучише и ништа не ухватише, они уморни и жалосни извукоше своје мреже на обалу. Преподобни пак, по завршетку својих јутарњих молитава, оде к рибарима и даваше им надницу, говорећи: Баците у воду мреже своје, и ако што нађете, то нека буде за дом Пречисте Богородице. – Они испрва не хтедоше, говорећи: Сву ноћ смо се трудили, и ништа не ухватисмо. – Али затим на старчеву упорну молбу они узеше надницу и бацише мреже у реку, и извукоше на обалу реке огромно мноштво риба, да се мреже умало не подераше; међу рибама они извукоше и велико буре, оковано гвозденим обручима. И преподобни Антоније познаде да је то његово буре, које он у Риму врже у море, и рече рибарима: Децо моја, видите милост Божју, како промишља о слугама Својим! Ви дакле узимате себи рибу, а мени Бог дарова буре, да оно што је у њему буде за зидање манастира мог. – Но рибари не хтеше да му даду буре, и говораху: Ми се најмисмо да ти рибу ловимо а не бурад, зато риба нека буде теби а буре нама, пошто га ми сами вргосмо у воду да га сачувамо. – Преподобни им на то рече: Ја нећу да се препирем с вама, него хајдмо к судијама.
Овај се предлог допаде рибарима, и они кренуше у град возећи и буре са собом. И када изађоше пред судије испричаше им о лову, и рибари доказиваху да је буре њихово. Преподобни онда рече судијама: Господо, ако је буре њихово, упитајте их нека кажу шта је у њему. – Упитани од судија, рибари не знађаху шта да кажу. Тада преподобни, притеран нуждом, и против своје воље откри делимично тајну, која једино Богу беше позната. Видећи дивно промишљање Божје о њему, и не могући сакрити чудесно дело Божије, он рече: Ово буре припада мојој ништавности, које ја својим грешним рукама спустих у море у Риму; у њега сам метнуо златне, сребрне и кристалне судове црквене, путире, зделе и многе друге свештене предмете, и на њима су натписи римским словима. Поред тога ставих у њега посебно злато и сребро које наследих од родитеља, па вргох буре у море, препуштајући га Божјем промислу. А то учиних због тамошње буне и гоњења на православне. – Судије онда наредише да се отвори буре, и нађоше све онако како старац каза; и удивише се чудесном и свесилном дејству Божјем, и овоме дивноме мужу, преподобном Антонију, па му наложише да све своје узме, а рибари отидоше постиђени.
Узевши своје ствари, преподобни обавести о томе светитеља Никиту и показа му их. Овај се удиви и овом другом чуду, као некада оном првом, и прослави Бога. А преподобни тим златом и сребром сагради камену цркву и устроји спочетка мали манастир, и сабра не много братије, и купи земљу око манастира и право на ловљење рибе ради исхране монаха. Потом се архијереј Христов Никита[9] престави ка Господу, не казавши никоме тајну о светом Антонију, и за њу нико не сазнаде све до престављења преподобног Антонија.
После светог Никите архијерејски престо заузе Јован; он пасијаше цркву двадесет година, па изнемогао од старости он се повуче у безмолвије. За њим архијерејем новгородским постаде преподобни Нифонт из Кијевопечерског манастира. Овај, имајупи духовну љубав к преподобном Антонију, примора га да прими посвећење за јереја и игуманску власт. И свети Антоније би изврстан наставник братији и свима пример богоугодног житија. Пошто поживе много година и зађе у добру старост, блажени се приближи своме крају. Онда призва к себи једнога од инока своје обитељи по имену Андреја, човека духовна, и исприча му све о себи подробно, и откри тајну коју дотле тајаше, како на камену доплови из Рима у Велики Новгород. Затим поучивши братију, одреди им Андреја за игумана после себе. И пошто свима даде благослов и последњи целив, престави се ка Господу 1147 године, у својој осамдесетој години.
По престављењу преподобног Антонија, игуман Андреј исприча епископу Нифонту, старешинама градским и свима људи ма све што чу из нелажних уста угодника Божјег о његовом натприродном путовању по мору на камену. Сви се томе веома удивише, и узнесоше хвалу Богу и Пречистој Мајци Божјој.
Пошто од престављења преподобног Антонија прође четири стотине педесет година, мошти његове обретоше се нетљене. Извађене из земље 1597 године, оне све до данас почивају нетљене, дајући исцељења онима који са вером прилазе, у славу Христу Бога нашег, са Оцем и Сином слављеног вавек. Амин.
 
СПОМЕН СВЕТЕ
САЛОМИЈЕ МИРОНОСИЦЕ
 
Света Саломија беше мати светих апостола Јакова и Јована, жена Заведејева, а кћи Јосифа обручника Пресвете Богородице. Служила Господу за време Његовог земаљског живота и удостојила се бити међу првовесницима васкрсења Његовог (Мр. 15, 40-41; 16, 1-8; Мт. 27, 56).
 
СПОМЕН СВЕТОГ
МУЧЕНИКА РАЖДЕНА
 
Родом Персијанац; обратио се Христу у Грузији за царовања Вахтанта (446-499), који га и учинио једним од својих првих војсковођа. У рату између Грузина и Персијанаца он би заробљен од Персијанаца, и ови га за одступништво од многобожачке вере распну на крст у Карталинији, 454 године. Свете мошти његове почивају у саборној цркви града Никозе, у Горњој Каралинији.
 
СПОМЕН ПРЕПОДОБНЕ
ТЕОКЛИТЕ ЧУДОТВОРКЕ
 
У време цара Теофила[10], христомрзца и иконоборца, живљаше ова света Теоклита, рођена у месту Оптимату, од родитеља Константина и Анастасије. Од ране младости васпитана у побожности, она будно мотраше на себе. Када одрасте, родитељи је силом удадоше за човека по имену Захарија, који јој по добром расположењу беше сличан. Као удата, ова блажена Теоклита чињаше многе и неизмерне милостиње, много се бављаше читањем и изучавањем Светога Писма. Али она не само читаше Свето Писмо него и на делу испуњаваше оно што читаше, упражњавајући свако добро и врлину. Она по цео дан рађаше ручне радове и служаше потребама оних сиромаха који долажаху њеној кући. Поред тога она по великој смирености својој служаше и својим сопственим слугама.
А када дође време да отиде ка Господу, блажена Теоклита сазва своје пријатеље и унапред им каза дан у који ће умрети. И стварно тако и би као што светитељка прорече. После њеног престављења догодише се многобројна чудеса од светих моштију њених. Поменућемо само једно. Родитељи преподобне Теоклите имађаху овај обичај: сваке године они подизаху њено свечесно и свето тело, које беше читаво и цело целцато, мењаху јој хаљине, дотериваху јој косу која бејаше бела и резаху јој нокте на рукама и ногама, па потом читаху Трисвето, и тако понова полагаху тело њено у кивот.
 
СПОМЕН СВЕТИХ ОТАЦА НАШИХ
ЈОВАНА МОНАХА и ЈОВАНА НОВОГ,
митрополита Ефеских
 
Ова двојица светитеља беху архиепископи града Ефеса. Старији Јован беше најпре монах па архиепископ, а после неког времена био архиепископ овај свети Јован нови, тј. млађи.[11]
 
СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ
ЈОВАНА ИСПОВЕДНИКА
 
Игуман манастира Пателарејског, достојно свог имена удостојио се благодати Божје.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Теодосије Велики царовао од 379 – 395 године.
  2. О богоугодном животу преподобног Исакија и о његовој великој ревности за веру говори се опширно у његовом Житију под тридесетим мајем.
  3. Преподобни Исакије умро 383 године.
  4. Јеретици несторијанци учили су следеће: Пресвету Дјеву Марију не треба називати Богородицом, јер је она родила не Бога већ само човека, са којим се, мимо Ње, сјединио Логос Божји, предвечно рођен од Оца; човек Исус, рођен од Марије, био је само обиталиште Божанства и оруђе нашег спасења; тај човек Исус, силаском Духа Светог на њега, постао је Христом, тојест Помазаником, и Логос Божји боравио је с њим путем нарочитог моралног сједињеља. – Ова јерес осуђена је на Трећем Васељенском Сабору 431 године.
  5. Дознавши да Православљу прети насиље на Ефеском сабору, свети Далмат се стави на чело игумана, монаха и верних Православљу хришћана, и оде пред дворац царев, и неустрашиво говораше пред царем за истину. Међутим, до тога времена он четрдесет осам година није излазио из манастира, премда га је цар молио да то учини, да би учествовао у заједнкчким молитвама за избављење од земљотреса.
  6. Лимонар (грчка реч, значи: луг) је врло распрострањен агиографски спис Јована Мосха, грчког монаха (+622 год.). Путујући по манастнрима Палестине, Сирије, Египта, Кипра, Цариграда и Рима, Мосх је прикупио мноштво повести о животу хришћанских подвижника, као и њихове изреке и поуке, и све то изложио у своме „Лимонару“.
  7. Свети Атанасије Велики, архиепископ александријски, знаменит по светости живота, по узвишености богомислија и христомислија, по херувимској ревности за свету веру православну. Празнује се 18 јануара и 2 маја.
  8. Године 1086.
  9. Спомен светог Никите празнује се 31 јануара.
  10. Цар Теофило владао од 829 до 842 године.
  11. Спомиње их Патмоски кодекс број 266 и Париски 152 Sup., као и Синаксар Цариградске Цркве, и Димитријевски, Типици I, 100.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *