NASLOVNA » Ava Justin, BIBLIOTEKA » ŽITIJA SVETIH ZA AVGUST

ŽITIJA SVETIH ZA AVGUST

 

ŽITIJA SVETIH
 
26. AVGUST
 
STRADANJE SVETIH MUČENIKA:
ADRIJANA i NATALIJE
 
Veliki gonitelj Crkve Hristove neznabožni car Maksimijan[1], goneći i ubijajući svuda mnoštvo hrišćana, dođe u grad Nikomidiju[2]. Ušavši prvo u idolište, car se pokloni poganim bogovima svojim pavši ničice pred idolima na zemlju, i uz učešće svih građana prinese im gnusne žrtve. Odmah zatim on naredi da se pronalaze hrišćani i stavljaju na muke. Pri tome strahovitim kaznama car zapreti onima koji bi skrivali hrišćane, a obeća nagrade i odlikovanja onima koji dostave gde se koji hrišćanin skriva, ili pronašavši hrišćanina privedu ga sudu. Tada stadoše jedan drugog predavati na smrt: sused suseda i bližnji bližnjega; čineći to, ili iz straha od careve pretnje ili radi nagrade.
Neki od neznabožaca pristupiše vojenačalniku i rekošs: Eno, hrišćani se kriju u jednoj pećini, jer ih slušasmo tamo svu prošlu noć gde pevaju i mole se svome Bogu. – Tuda odmah biše upućeni vojnici, koji uđoše u pećinu, uhvatiše sve hrišćane što se tamo nalažahu, njih dvadeset tri na broju, okovaše ih u lance i povedoše u grad da ih izvedu pred cara. U to vreme car na kolima iđaše u idolište radi prinošenja žrtava. Srevši ga na putu, vojnici što vođahu okovane hrišćane povikaše k njemu: Care! evo protivnika tvoje naredbe i hulitelja naših velikih bogova.
Naredivši da kola stanu i da mu sužnje privedu bliže, car ih upita odakle su. Oni mu odgovoriše: Ovde smo rođeni, a po veri smo hrišćani. – Zar niste čuli, produži car, kakve muke očekuju one koji sebe nazivaju hrišćanima? – Čuli smo, odgovoriše sveti, i smejali smo se bezumlju tvome i samome Satani koji dela u sinovima neverja, kojima si ti poglavica.
Razljutivši se, car viknu: O bednici! kako se usuđujete da me nazivate bezumnim i da mi se smejete? Tako mi velikih bogova, najljućim mukama smrskaću tela vaša! – I naredi car vojnicima: Rastegnite ih i bijte štapovima bez ikakve milosti, pa ćemo videti da li će im Bog njihov doći u pomoć i osloboditi ih iz mojih ruku.
I vojnici bezdušno biše mučenike. Zatim dovedoše tri mučitelja koji sirovim žilama tukoše svete po nagome telu. Tučeni tako, mučenici govorahu caru: Neprijatelju Božji! dovedi još trojicu drugih mučitelja da nas muče; jer ukoliko nam umnožavaš mučitelje i muke, utoliko nam umnožavaš vence. – O najbedniji od svih ljudi! viknu car, ja ću vam glave poskidati, a vi li vence očekujete na njih? Odbacite besmislenu veru svoju i ne pogubljujte sebe u bezumlju svom! – Na to mučenici odgovoriše: Tebe će Bog pogubiti što mučiš nevine sluge Njegove, koji nikakvo zlo nisu učinili.
Tada car naredi slugama: Bijte ih kamenjem po ustima! – Sluge odmah dohvatiše kamenje i stadoše mučenike biti po ustima; pri tome oni više jada nanošahu sebi nego mučenicima, jer, raspamećeni, oni tim istim kamenjem razbijahu vilice jedan drugome. A sveti mučenici govorahu mučitelju Maksimijanu: Bezakoniče i bogonenavidniče! ti bez milosti biješ nas koji ti ništa zgrešili nismo; stoga neka tebe ubije Anđeo Božji i neka pogubi sav tvoj neznabožni dom. Ti ne možeš da se zasitiš mukama kojima nas tako besno mučiš već toliko časova, ali tebe sama očekuju nesravnjeno veće muke od ovih. Očevidno, ti ni pomislio nisi da mi imamo takvo telo kao i ti, samo sa tom razlikom što je tvoje telo pogano i nečisto, a naše je svetim krštenjem očišćeno i osvećeno.
Ove reči još više razjariše nasilnika Maksimijana i on viknu: Kunem se velikim bogovima, da ću narediti da vam se jezici odrežu, da bi se i drugi koji vas posmatraju naučili ne protivrečiti gospodarima svojim. – Na to mučenici Hristovi rekoše: Čuj, bezbožni mučitelju! ako ti nenavidiš i mučiš one sluge koji se protive svojim zemaljskim gospodarima, radi čega onda primoravaš nas da se protivimo Gospodu Bogu našem? Ili ti hoćeš da i nas postignu one iste muke koje su pripremljene tebi? – Mučitelj upita: A kakve su to muke pripremljene meni? recite. – Sveti mučenici odgovoriše: Ono što Bog pripremi đavolu i anđelima njegovim, to pripremi i vama, sasudima đavoljim; a to je: oganj neugasivi, crv neuspavljivi, mučenje neprekidno, umiranje večito, grob adske pogibli, tama najkrajnja gde je plač i škrgut zuba i mnoge druge bezbrojne muke. – Kunem se, odrezaću vam jezike! viknu mučitelj. – Bezumniče! odgovoriše sveti, ako nam odrežeš organe kojima slavimo Boga, onda će naši uzdasi još lakše uzići k Njemu, i srca naša još gromkije zavapiti k Njemu, a prolivena tobom krv naša, kao truba će jeknuti ka Gospodu da nevini stradamo.
Čuvši ovakav odgovor, bezbožni car naredi da svete mučenike okuju u lance i vrgnu u tamnicu a njihova imena i reči zapišu u sudske knjige. I kada svete mučenike uvedoše u sudnicu da im se imena i reči zapišu, jedan od starešina, čovek znatan, po imenu Adrijan, po veri idolopoklonik, koji je posmatrao trpeljivo i junačko stradanje ovih svetih mučenika, pristupivši im upita ih: Zaklinjem vas Bogom vašim, koga radi tako stradate, kažite mi istinu, kakvu nagradu očekujete od Boga vašeg za takve muke? Držim da se nadate dobiti od Njega nešto veliko i divno. – Sveti mučenici mu odgovoriše: Niti usta naša mogu iskazati, niti sluh tvoj može smestiti i um tvoj postići one radosti i preslavne počasti, koje očekujemo primiti od Gospoda našeg, Pravednog Nagraditelja. – Adrijan upita: A nije li vam što poznato o tome iz vaših zakonodavnih, proročkih i drugih knjiga? – Sveti odgovoriše: I sami proroci ne biše u stanju potpuno postići umom ta večna blaga, pošto i oni behu ljudi koji odavahu poštovanje Bogu dobrom verom i dobrim delima i govorahu ono što od Duha Svetoga primahu; a o onoj slavi i nagradama, kojima se nadamo, kaže se u Svetom Pismu: Što oko ne vide, i uho ne ču, i u srce čoveku ne dođe, to ugotovi Bog onima koji ga ljube (1 Kor. 2, 9).
Čuvši ove reči, Adrijan stupi na sredinu, i pisarima koji zapisivahu imena mučenika reče: Zapišite i moje ime sa ovima svetima, i ja sam hrišćanin, i radujući se umreću s njima za Hrista Boga.
Pisari odmah otidoše k caru i obavestiše ga o tome, govoreći: Adrijan posta hrišćanin i traži da se i njegovo ime zapiše u broj osuđenih. – Kada to ču, car se začudi i u isto vreme strahovito naljuti, i odmah dozvavši Adrijana k sebi upita ga: Da nisi s uma sišao, Adrijane? – Adrijan odgovori: Nisam s uma sišao nego sam od velikog bezumlja k zdravom umu prišao. – Ne govori mnogo, viknu car, nego traži oproštaj, i pred svima izjavi da si pogrešio, i izbriši svoje ime iz spiska osuđenih. – Adrijan odgovori: Od sada počeću moliti istinitoga Boga, da mi oprosti grehe koje počinih živeći u idolopokloničkoj zabludi.
Razgnevljen ovakvim rečima Adrijanovim, car Maksimijan naredi da Adrijana okuju u lance i bace u tamnicu kod onih mučenika, odredivši dan u koji će ih sve izvesti na mučenje.
Jedan od Adrijanovih slugu brzo otrča njegovoj kući i izvesti gospođu Nataliju, ženu Adrijanovu, govoreći: Gospodina našeg okovaše u lance i odvedoše u tamnicu. – Čuvši to, Natalija se veoma potrese, gorko zakuka, razdra haljine na sebi i upita slugu: A zbog kakve krivice metnuše u tamnicu gospodara moga? – Sluga odgovori: Videh kako muče neke zbog imena nekakvog Hrista i zato što se ne hteše odreći njega i prineti bogovima žrtvu; a gospodin naš reče pisarima da i njegovo ime zapišu u broju osuđenih na smrt, jer hoće da umre s njima. – Natalija opet upita slugu: Ne znaš li tačno zbog čega su mučili te ljude? – Rekoh ti, odgovori sluga, da ih mučahu za nekakvog Hrista i zato što ne poslušaše carevu naredbu da se poklone bogovima.
Tada se Natalija veoma obradova duhom, prestade plakati, skide sa sebe razderane haljine, obuče se u najlepše, pa krenu u tamnicu. Kći verujućih i svetih roditelja, Natalija se bojaše ranije da nekome otkrije svoju veru u Hrista, koju je tajno držala, pošto gledaše ljuto gonjenje i mučenje hrišćana od strane neznabožaca; a sada, čuvši da je muž njen poverovao u Hrista i da je unesen u spisak osuđenih na mučenje, ona i sama dobi hrabrosti da objavi da je i ona hrišćanka.
Ušavši u tamnicu blažena Natalija pripade k nogama svoga muža, celiva mu okove i reče: Blažen si, gospodaru moj Adrijane, jer si našao riznicu koju ti ne ostaviše tvoji roditelji; jer će se tako blagosloviti čovek koji se Boga boji. Sada si, gospodine moj, poverovavši u Hrista u mladosti svojoj, zaista sabrao takvo bogatstvo, kakvo ne bi ni u starosti našao da si ostao u jelinskom neznabožju. Sada nesumnjivo bez tuge odlaziš u onaj budući, večni život, sačuvavši riznicu koja će ti trebati, kakvu riznicu neće tamo naći oni koji sada sabiraju sebi na zemlji velika bogatstva i teku imanja; jer tamo oni neće onda imati vremena niti što da teku, niti da daju u zajam, niti sami da pozajmljuju, kada niko ne može da izbavi od večne smrti u adu, i od muka paklenih; tamo neće jedan drugome pomagati, ni otac sinu, ni majka kćeri, ni veliko zemaljsko bogatstvo onome koji ga je stekao, ni sluge gospodaru svome, nego će svaki poneti svoje breme. A sve tvoje, gospodaru moj, poći će s tobom ka Hristu, da primiš od Njega obećana blaga, koja je On spremio onima koji Ga ljube. Stoga idi k Njemu slobodno, ni najmanje se ne bojeći budućih muka, jer si ti već zgazio i neugasivi oganj i ostale muke. A ja te molim, gospodine moj, ostani u ovome zvanju u koje si milosrđem Božjim prizvan. Neka te ne vrati sa ovog dobrog puta ni žal za tvoju mladalačku lepotu, ni ljubav prema srodnicima, ni prijatelji, ni bogatsgvo, ni robovi, ni robinje. Niti išta zemno: jer će sve to oveštati i istruleti; a ti imaj pred očima samo opo što je večno, i ne gledaj na vremenska varljiva i truležna blaga. Neka te ne zavedu laskave reči srodnika i prijatelja tvojih, i neka lukavim savetima svojim ne ukradu veru tvoju od tebe. Omrznm njihova laskanja, odbaci njihove savete i ne slušaj varljive reči njihove; gledaj samo na svete mučenike što su s tobom: njihove reči slušaj, njihovo trpljenje podražavaj bez ikakvog kolebanja. Neka te ne uplaši bes mučitelja, i neka te ne ustraši raznovrsiost ljutih muka: jer sve to traje kratko, a večna je slava na nebu od Hrista Boga slugama Njegovim koji stradaju za Njega.
Rekavši to Natalija ućuta. Noć se već beše spustila. Adrijan joj reče: Idi sada kući, sestro moja, i večeraj, a kada doznam vreme u koje će nas izvesti na mučenje, ja ću te izvestiti da dođeš i vidiš našu končinu. – A Natalija, ustavši od nogu Adrijanovih, pristupaše svakome od dvadeset i tri sveta sužnja i, pripadajući k njima, celivaše okove njihove, i govoraše: Molim vas, sluge Hristove, utvrđujte ovu ovcu Hristovu; savetujte mu da pretrpi do kraja; pričajte mu o budućim nagradama za verne koji krv svoju prinose na žrtvu Hristu Bogu, kao što Mu i vi krv svoju prinesoste, i imate plod stradanja vaših – večno spasenje. Prisajedinite i njegovu dušu dušama svojim, i bićete mu oci umesto telesnih roditelja njegovih koji behu neznabošci; ukrepite dušu njegovu svetim savetima svojim, da bi on, verujući nepokolebljivo, dobro izvršio stradalački podvig svoj.
Rekavši to, Natalija se ponovo obrati Adrijanu, koji se nalažaše u samom dnu tamnice, ovim rečima: Pazi, gospodaru moj, da se ne sažališ na mladost svoju i na lepotu tela svoga, jer zemljano telo ovo je hrana crvima. Ne pomišljaj na imanje svoje, na zlato i srebro, jer sve to ništa koristiti neće na dan Strašnoga Suda. Tamo niko nikakvim darovima ne može iskupiti dušu svoju od večne pogibli, pošto niko neće primiti darove. Jedino će Bog primiti kao darove veru i dobra dela svetih duša.
Pošto prođoše nekoliko dana, Adrijan ču da car već hoće da ga sa ostalim sužnjima izvede na sud i mučenje, pa se obrati svetim mučenicima ovakvim pitanjem: Gospodo moja, jeli mi slobodno da sa vašim blagoslovom otidem svojoj kući i pozovem sluškinju vašu, a moju sestru Nataliju, da vidi stradanje naše, pošto sam joj obećao pozvati je za čas stradanja?
– Sveti mu dadoše svoj blagoslov, i jemčiše za njega. Adrijan dade dare tamničkim stražarima i iziđe. A neko od građana, videvši Adrijana gde ide kući, otrča k Nataliji i izvesti je da joj je muž oslobođen tamnice i dolazi kući. Čuvši to, Natalija ne poverova i reče: Ko je mogao osloboditi njega? Ne može biti da se moj muž odvojio od svetih mučenika.
Dok ona to govoraše, dotrča jedan od slugu i reče: Znaš li, gospođo, da je gospodin naš pušten, i evo ga već je blizu?
– A Natalija, misleći da se Adrijan odrekao Hrista, pa je zato oslobođen tamnice, silno se ožalosti i gorko zaplaka. A ugledavši kroz prozor gde Adrijan već prilazi kući, ona baci rad iz svojih ruku, pa otrča, zatvori pred njim vrata, i stade vikati govoreći: Odlazi od mene, odstupniče Božji! slagao si Gospodu svome! Neću da razgovaram sa onim koji se odrekao Boga, niti hoću da slušam reči lažljiva jezika. O, bezbožniče i najbedniji čoveče! ko te pobudi na delo, koje ne bi u stanju dovesti do kraja? ko te odvoji od svetih? ko te prevari da napustiš njihovo društvo? šta te natera u bekstvo pre no što sistupio u borbu? Još neprijatelja ni video nisi, a već si bacio oružje? Na tebe još nije puštena strela, a ti si već ranjen! Čuđah se, pomišljajući u sebi: može li biti što dobro od roda bezbožna i od grada neznabožna? može li biti prinesena čista žrtva Bogu od potomka mučiteljeva? eda li će Višnjemu biti prijatan kad od onih koji prolivaju krv nevinu? I šta da radim ja kukavna, udavši se za ovakog neznabošca? Ne doživeh tu čast da se nazovem žena mučenika; naprotiv, postadoh žena bogoodstupnika. Kratka bi radost moja, i premetnu se u večni stid; kratkotrajna bi hvala moja među ženama, i od sada ću stalno biti postiđena među njima!
Blaženi Adrijan, stojeći pred zatvorenim vratima i slušajući reči Natalijine, radovaše se dušom i ukrepljavaše se na podvig, i vatrenije željaše da ispuni ono što je obećao Hristu Bogu. On se divljaše ovakvim rečima mlade žene koja nedavno beše stupila u brak sa njim, pošto je bilo tek trinaest meseci otkako su se venčali. Videći veliku tugu svoje žene, Adrijan joj stade, kucajući na vrata, govoriti: Otvori mi, gospođo moja, Natalija! jer nisam pobegao od mučenja, kao što ti misliš; tako što ja nisam mogao učiniti, nego sam došao, kao što sam ti obećao, da te vodim da vidiš našu končinu. – Ali Natalija, ne verujući njegovim rečima, produži govoriti mu: Gle, kako me obmanjuje prestupnik! pogledaj kako laže drugi Juda! Odlazi od mene, da ne bih ubila sama sebe! …
I tako ona ne otvaraše vrata. Tada joj Adrijan reče: Otvori što pre, jer ću otići ne videvši te, pa ćeš tugovati zbog toga, pošto moram brzo da se vratim. Za mene su jemčili sveti mučenici, pa ako se ne vratim u određeno vreme, a starešine me potraže i mene ne bude tamo, onda će sveti stradalci pored svojih muka morati primiti muke i za mene. No mogu li oni podneti mučenja i za mene, kada su i bez toga jedva živi?
Čuvši to, Natalija odmah s radošću otvori vrata, i oni padoše jedan drugome u naručje. I reče joj Adrijan: Blažena si ti žena! jer si ti poznala Boga, da bi spasla muža svoga. Zaista si ti supruga koja voli svoga muža. Bićeš uvenčana blaženstvom, pošto, iako sama ne podnosiš mučenja, srcem učestvuješ u stradanju mučenika.
I uzevši je, otide s njom. I putem je upita: A šta da uradimo sa imanjem svojim? – Natalija mu odgovori: Ne spominji ništa zemno, gospodine moj, da to ne bi svratilo um tvoj na sebe, nego pazi na sebe i misli samo na to kako ćeš izvršiti podvig na koji si pozvan. Neka iščezne iz uma tvog sve što je svetsko, truležno i dušeškodljivo, a postaraj se videti i dobiti večna blaga, pripremljena od Gospoda tebi i onim svecima, sa kojima ideš putem Gospodnjim.
Ušavši u tamnicu, sluškinja Božija Natalija pripade k svetim mučenicima, i celivajući im okove vide da su im rane već zagnojile i iz njih padaju crvi, a od težine okova u koje su bili okovani otpadahu im čitavi delovi tela. I ona sagnuvši ss otnrašs nm gnoj sa rana. A hitno posla sluškinje svoje da joj od kuće donesu dobroga platna i zavoje. I kad joj to donesoše, ona sama previjaše rane stradalcima, i koliko mogaše olakšavaše patnje svetima, služeći im u tamnici sedam dana, dok ih ne izvedoše na sud.
Kada nasta dan suda, car Maksimijan sede na sudištu i naredi da sužnje dovedu preda nj. Sluge odmah pohitaše u tamnicu da izvrše naređenje. No videvši sužnje iznemogle telom od teških rana i da ne mogu nogama ići, sluge ih vukoše kao mrcine marvene, sve vezane jednim lancem, a Adrijana vođahu pozadi svih, sa rukama vezanim naopako. Kada se približiše k sudištu, car bi izvešten da su sužnji dovedeni. Car naredi: Uvedite ih ovamo sve zajedno, da gledaju mučenje jedan drugoga; i to ih uvedite nage, spremljene za mučenje. – Na to starešina tamnice reče caru: Oni što ranije behu mučeni, ne mogu se sada uvesti ovamo na ispitivanje, nego neka uvedu samo Adrijana, pošto je nov i zdrav telom, te može podneti svakojaka mučenja; tela pak onih drugih su mnogo satrulila, kosti im se vide kroz rane, i stanu li ih ponovo mučiti, odmah će umreti, ne mogući podneti mnoge muke koje su im pripremljene. Međutim, mi nećemo da oni umru od kratkog mučenja, kao da su malo sagrešili, nego im daj neko vreme da ozdrave i ojačaju telom, da bi potom mogli podneti mnogobrojne muke za svoja bezakonja.
Car onda naredi da uvedu samog Adrijana, i to nagog. Kada sluge svukoše Adrijana i dadoše mu u ruke sprave za mučenje da ih sam nosi, rekoše mu sveti mučenici: Blago tebi, Adrijane, što se udostoji poneti krst svoj i posledovati Hristu! Gledaj da se ne uplašiš i udariš nazad, i tako izgubiš nagradu svoju. Pazi da ti đavo ne pokrade riznicu! Ne boj se vidljivih muka, nego uperi pogled na buduću nagradu! Smelo pristupi i posrami mučitelja! Znaj da stradanja sadašnjega vremena nisu ništa prema slavi koja će nam se javiti (Rm. 8, 18), koju slavu nadamo se dobiti po milosti Gospodnjoj. – Takođe i blažena Natalija reče Adrijanu: Udubi se umom svojim jedino u Bogu, gospodine moj, i neka se ničega ne uplaši srce tvoje! Mali je trud, ali je pokoj beskonačan; kratko je stradanje, ali je slava mučenika večna; za kratko vreme trpećeš bolove, ali ćeš se uskoro radovati s anđelima. I kada ti, služeći zemaljskog cara za malu platu, nisi štedeo svoje zdravlje i bio si gotov poginuti u ratu, u toliko pre sada treba da podneseš svakovrsne muke i da umreš za Nebeskog Cara, sa kojim ćeš i sam carovati.
Kad Adrijana uvedoše kod bezbožnog mučitelja, cara Maksimijana, mučitelj pogleda na njega i upita ga: Da li se još držiš bezumlja svog i hoćeš da na strašan način izgubiš život svoj? – Adrijan odgovori: Ja ti još ranije rekoh, da nisam s uma sišao nego sam k umu prišao, i gotov sam u ovom životu umreti. – Car ga upita: Nećeš li prineti žrtve i nećeš li se pokloniti bogovima, kao što se ja i svi koji su sa mnom klanjamo njima i žrtve im prinosimo. – Adrijan odgovori: Bezumniče, živeći sam u zabludi, zašto i druge uvodiš u istu zabludu? I ti ne samo sebe samoga bacaš u pogibao, nego i sav narod koji te sluša uvlačiš u istu pogibao, savetujući i primoravajući da se klanjaju mrtvim idolima, ostavivši Boga istinoga koji je stvorio nebo i zemlju. – Car upita: Tako li ti smatraš da su veliki bogovi naši mali? – Adrijan odgovori: Ja ih ne nazivam ni malima ni velikima, pošto su oni nema sumnje ništa.
Razgnevljeni mučitelj naredi tada da Adrijana nemilice biju štapovima. A kada blažena Natalija ču da njenoga muža počeše biti, ona odmah obavesti o tome svete mučenike, rekavši: Gospodin moj poče stradati. – Sveti odmah prilegoše na molitvu k Bogu za njega, da ga On ukrepi u mukama. A car naredi dželatima da govore Adrijanu: Ne huli bogove! – Mučenik pak bijen, govoraše caru: Kada sam ja ovako mučen što hulim bogove koji nisu bogovi, kakvo li tek mučenje očekuje tebe koji huliš Boga živog i istinitog? – Car mu na to reče: Tako drsko govoriti ti si se naučio od onih varalica. – Mučenik odgovori: Zašto varalicama nazivaš nastavnike spasenja i vođe ka večnom životu? Naprotiv, vi ste varalice, jer zavodite ljude u pogibao.
Razjarivši se, Maksimijan naredi četvorici najsnažnijih slugu da mučenika žestoko tuku motkama. Tako bijen, Adrijan govoraše: Ukoliko više muka izmišljaš za mene, mučitelju, utoliko ćeš mi najdivnije vence izdejstvovati. – A blažena Natalija prenošaše svetim mučenicima sva pitanja koja car postavljaše i sve odgovore koje Adrijan davaše. – Poštedi bar mladost svoju, nastavi govoriti car mučeniku, i priznaj bogove! Zašto dobrovoljno tako uzalud gineš? Tako mi velikih bogova, ja mnogo patim gledajući te kako se mučiš i kako propada tvoja lepota. – Mučenik odgovori: Štedim sebe, da ne bih potpuno poginuo. – Mučitelj na to reče: Hajde, prizovi bogove, da te pomiluju, pa ću ti ja vratiti tvoj pređašnji čin. Ne treba tebe izjednačavati sa onima što s tobom behu u okovima, jer si ti visokog roda, sin znamenitih roditelja, pa, iako si mlad, zaslužuješ velike počasti; a oni sužnji su siromašni, niskog porekla i glupe neznalice. – Ja znam, odgovori mučenik, da je tebi poznat moj rod i poreklo; no kada bi ti znao rod onih svetih i bogato nasledstvo koje oni očekuju, ti bi među prvima pripao k nogama njihovim i molio ih da se pomole za tebe, i ti bi svojim rukama uništio svoje bezdahne bogove.
Razjarivši se još više, mučitelj naredi onoj četvorici snažnih slugu, da mučenika biju po stomaku. I oni biše svetitelja dotle dok mu se stomak ne provali i utroba poče ispadati. Videvši to mučitelj naredi da prestanu sa bijenjem. A blaženi Adrijan beše mlad i nežan telom, jer imađaše dvadeset osam godina od rođenja. – Vidiš li, reče car Adrijanu, kako te štedim! Stoga ti bar jednom rečju prizovi bogove, i oni će se odmah smilovati na tebe; a ja ću pozvati lekare da izleče tvoje rane, pa ćeš ti danas biti u mojoj carskoj palati. – Mučenik odgovori: Ti mi obećavaš negu lekara, i počasti u tvojoj palati, i milost bogova tvojih, no ja hoću da bogovi tvoji ustima kažu meni šta će mi dati i kakvo mi dobro obećavaju! I kada čujem reč iz usta njihovih, onda ću im prineti žrtvu i pokloniti im se, kao što ti želiš. – Oni ne mogu govoriti, odgovori car. – Ako ne mogu govoriti, odvrati mučenik, zašto im se onda klanjati kada su nemi i mrtvi?
Besan od gnjeva mučitelj naredi da mučenika sa ostalim sužnjima ponovo vežu i odvedu u tamnicu, označivši dan u ko ji će ih izvesti na sud. Tada vojnici uzeše svete mučenike, i jedne vukoše, a one iznemogle od telesnih stradanja i nesposobne da nogama idu nosiše na rukama; svetog pak Adrijana vođahu, – i tako ponovo strpaše Hristove sužnje u tamnicu.
Blažena Natalija bodraše i tešaše Adrijana, i obavivši mu ruku oko vrata govoraše: Blago tebi, gospodine moj, što se udostoji udela svetih mučenika! Blago tebi, svetlosti očiju mojih, što stradaš za Postradalog tebe radi! Evo, ti ideš da vidiš slavu Njegovu i da budeš zajedničar njen, jer ko zajedničari u stradanjima Njegovim, zajedničariće i u slavi Njegovoj. – Govoreći to, Natalija otiraše krv njegovu i pomazivaše njome telo svoje. A sveti mučenici se veoma radovahu junačkom trpljenju Adrijanovom, i pristupivši celivahu ga, govoreći: Mir ti, brate! – Oni pak koji od teških rana ne behu u stanju hoditi i ležahu na zemlji, puzeći po zemlji približavahu se k njemu da ga celivaju, i svi mu govorahu: Raduj se o Gospodu, vozljubljeni brate, jer je ime tvoje napisano sa savršenim slugama Božjim! – Radujte se i vi, sluge Hristove, odgovori sveti Adrijan, jer vaš trud oko mene jeste venac vaš! Molite se za mene ka Gospodu, da ukrepi mene, veoma iznemogla telom, i da mi ništa ne uzmogne učiniti neprijatelj đavo koji ustaje na me. – Uzdaj se u Gospoda! rekoše mu sveti. Satana te neće savladati: daleko ga odagna tvoje stradanje. I mi se spočetka bojasmo za tebe, pomišljajući na nemoć ljudsku u tebi; a sada, kada si jakim trpljenjem svojim prevazišao prirodu ljudsku, mi više ne sumnjamo odnosno tebe i verujemo da ti, pomoću Božjom, vrag ništa neće moći učiniti. Ne boj se, dakle, s tobom je Hristos – Pobeditelj đavola!
Sa svetom Natalijom behu i druge pobožne žene koje služahu svetima, lečeći im rane i previjajući ih; pri čemu one podeliše među sobom svete mučenike, da bi svaka mogla ukazati potpunu uslugu svome bolesniku. Doznavši da mnoge blagočestive žene dolaze u tamnicu i dvore sužnje lečeći im rane, nečestivi car zabrani to, i naredi da žene ne puštaju u tamnicu k sužnjima. Videći da je ženama nemoguće dolaziti k mučenicima, sveta Natalija ostriže svoju kosu, preobuče se u muško odelo, i tako ušavši u tamnicu, sama služaše ne samo svome mužu, svetome Adrijanu, nego i ostalim svetim mučenicima.
Pošto svima ukaza potrebne usluge, sveta Natalija sede kraj nogu Adrijanovih, i govoraše: Molim te, gospodine moj, sećaj se našeg braka i moga boravljenja pored tebe za vreme tvoga stradanja i željenja tebi venaca, pa se pomoli Gospodu našem Isusu Hristu, da i mene uzme sa tobom, da, kao što zajedno bismo u ovom mnogomučnom i ispunjenom gresima životu, tako nerazdvojni budemo i u onom blaženom bezbolnom životu. Molim te, gospodine, kada predstaneš Hristu Gospodu, ti mu prvo prinesi molitvu za mene; verujem da sve što budeš zaiskao od Njega, daće ti Gospod, jer voli On molitvu tvoju i prijatno Mu je iskanje tvoje. Ti znaš neznabožje ovih građana i bezbožje carevo, pa se bojim da me nekako ne prinude na brak sa drugim mužem, neznabožnim idolopoklonikom, te će se oskvrniti postelja moja i raskinuti sveto jedinstvo naše. Molim te, sačuvaj suprugu svoju, kao što uči apostol; daj mi kao nagradu za moje celomudrije – da umrem s tobom!
Rekavši to ona ustade i produži služiti svetima, hraneći ih i pojeći ih, čisteći im i previjajući im rane. A blagočestive žene, saznavši da Natalija u muškom odelu služi svetima, ugledaše se na nju: ostrigoše kosu svoju i obukoše se u muška odela, pa kao ranije ulažahu u tamnicu i služahu svetima.
No od bezbožnog cara se ne mogade sakriti to što činjahu žene. Pored toga on doznade i to, da su sužnji veoma iznemogli od satrulelih rana i da su blizu smrti. Zato naredi da se odnese k njima u tamnicu nakovanj i gvozdeni čekić, i da im se čekićem prebiju i noge i ruke; pri tome reče: Neka oni ne umru običnom smrću ljudskom, nego neka nasilno budu umoreni!
Kada mučiteljeve i ubičeve sluge uneše u tamnicu železni nakovanj i čekić, Natalija, ugledavši to i doznavši razlog njihovog dolaska, srete ih i zamoli da počnu od Adrijana, pošto se bojala da se muž njen ne uplaši, gledajući ljuto mučenje i končinu drugih mučenika. Mučitelji poslušaše Nataliju i pristupiše najpre Adrijanu. A Natalija, podigavši noge ovoga muža, položi ih na nakovanj; mučitelji silno udarajući čekićem razmrskaše mučeniku goleni i odvališe mu noge. Blažena Natalija reče mučeniku: Molim te, gospodine moj, dok još dišeš, pruži ruku svoju da je odvale od tebe, da bi ravan bio ostalim svetim mučenicima koji više postradaše nego ti. – Sveti Adrijan pruži k njoj svoju ruku, a ona je uze i položi na nakovanj. Mučitelj snažno udarivši čekićem ruku odseče je, i sveti Adrijan od velikog bola toga časa predade dušu svoju u ruke Božje.
Umrtvivši svetog Adrijana, mučitelji idoše s nakovanjem i čekićem k ostalim mučenicima, a oni sami stavljahu svoje noge i ruke na nakovanj, i govorahu: Gospode Isuse Hriste, primi duše naše! – I tako dok im lomljahu udove, oni predavahu duše svoje u ruke Božje.
Posle toga pogani car naredi da se tela mučenika sažegu, da ih hrišćani, ne bi mogli uzeti. A blažena Natalija, čuvši za ovo carevo naređenje, krišom uze ruku svoga muža, pa je sakri u nedrima, da je ne bi ognjem sažegli. Kada sluge cara mučitelja užariše peć i iznošahu tela svetih mučenika iz tamnice ka užarenoj peći, sveta Natalija i ostale blagočestive žene iđahu za njima i krv koja kapaše od mučeničkih tela skupljahu u svoje skupocene haljine i ubruse, i čuvajući je mazahu njome tela svoja. Osim toga one zlatom i srebrom kupiše od tih carevih slugu njihova odela, okrvavljena krvlju mučenika. A kada tela svetih mučenika biše bačena u peć, žene sa suzama povikaše: Pomenite nas, gospodo naša, u večnom pokoju svom! – Sveta pak Natalija poleti ka peći da se baci u oganj, želeći da zajedno sa mužem prinese sebe na žrtvu Bogu, ali bi sprečena u tome. I odjednom zagrmeše strašni gromovi, da se sav grad tresijaše, i biše strahovita sevanja munja, i udari silna kiša koja sva mesta napuni vodom i ugasi užarenu peć, jer se i ona napuni vode. A i sav grad izgledaše kao da je u potopu. Sluge pak careve od užasa se razbežaše; mnogi od njih putem izgiboše od gromova. A kad se sluge razbegoše, hrišćani koji se tamo nalažahu sa svetom Natalijom i ostalim ženama izvadiše iz peći tela svetih mučenika čitava, ni najmanje od ognja nepovređena, jer se oganj ne beše kosnuo čak ni dlake na njima. Neki pak blagočestivi čovek sa ženom svojom, pripadajući k Nataliji, stade moliti nju i ostalu bratiju, govoreći: Mi živimo na kraju grada u zavučenom mestu. Mi se gnušamo bezbožja i ne možemo više da gledamo prolivanje krvi koje u gradu čini nečestivi car, pa stoga hoćemo da se preselimo odavde u Vizantiju. Dajte nam dakle tela svetih mučenika da ih prenesemo na lađu, odnesemo odavde sa sobom, i tamo ih sačuvamo do smrti poganog mučitelja Maksimijana; a posle njegove smrti, ako budemo živi, mi ćemo se vratiti i doneti tela svetih, da bi im ovde svi odavali poštovanje. Ako pak tela svetih mučenika ostanu sada ovde, car će ponovo narediti da se ona sažegu, i vi ćete ispasti izdajice svetih tela, koja Bog kišom sačuva od ognja.
Na ovaj predlog pristadoše svi, i prenesoše tela svetih mučenika na lađu, da ih otpreme u Vizantiju; a vetar beše povoljan za plovidbu.
Međutim, sveta Natalija ostade u svojoj kući, imajući kod sebe ruku svog dragog supruga, svetog Adrijana, koju ona pomazavši skupocenim mirom i obavivši skerletom položi u uzglavlje postelje svoje, što niko od njenih domaćih nije znao. Nakon nekog vremena jedan znatan čovek, po činu tribun, namisli da se oženi Natalijom, pošto ona beše visokog roda, mlada, veoma lepa i bogata. On ode k caru i zamoli ga za dozvolu da se oženi Adrijanovom ženom; i car mu dade svoj pristanak. Tribun odmah posla ugledne žene k Nataliji, proseći njenu ruku. No sveta Natalija odgovori tim ženama: Ja sam rada vesti, da takav čovek želi da se oženi mnome; samo vas molim da mi date tri dana vremena da se pripremim, pošto nisam očekivala da će mi brak tako brzo biti predložen.
Ovo blažena Natalija govoraše ustima, a umom smišljaše da beži onamo kuda behu odnesena tela svetih mučenika. I otpustivši k tribunu poslane žene, ona uđe u svoju spavaonicu, gde beše ruka svetog Adrijana, pade ničice na zemlju i s plačem govoraše ka Gospodu: Gospode Bože naš, Bože tužnih, Ti si blizu skrušenih srcem, pogledaj na mene, sluškinju Tvoju, i ne dopusti da bude oskvrnavljena postelja mučenika Tvog Adrijana. Ne zaboravi, Vladatelju, stradanja sluge Tvoga, koja on pretrpe radi svetog imena Tvog. Milosrdni Gospode, opomeni se prelomljenja golenica i odsečenja ruku njegovih i ostalih slugu Tvojih koji Tebe radi pretrpeše, i neka ne budu uzalud stradanja njihova, nego njih radi pomiluj me i izbavi me od braka sa neprijateljima Tvojim; Ti si izbavio od ognja one svete, izbavi i mene od namere poganog čoveka.
Moleći se tako, sveta Natalija zadrema od velike muke i zaspa lakim snom, i gle, u sanom viđenju javi joj se jedan od onih svetih mučenika i reče: Mir tebi, Natalijo, sluškinjo Hristova! Budi odvažna, Bog te nije prezreo, niti smo mi zaboravili trude tvoje koje si podnela služeći nam u tamnici, nego predstavši licu Hristovu mi Ga odmah molismo da On i tebi naredi da što pre dođeš k nama. – Blažena Natalija ga upita: Reci mi, sveti mučeniče, predstade li s vama Gospodu Hristu i gospodin moj Adrijan? – Mučenik odgovori: On pre nas predstade Gospodu. A ti ustani i odmah idi na lađu i otplovi onamo gde se nalaze tela naša; tamo će ti se javiti Gospod i dovesti te k nama.
Probudivši se od sna, sveta Natalija ostavi sve, samo uze ruku svetog Adrijana, pa iziđe iz kuće i ode na morsku obalu; tamo nađe lađu, koja kao da je nju čekala, a plovila je u Vizantiju. Ušavši u lađu, ona ugleda u njoj ljude oba pola, sve same hrišćane, koji su bežali od nasilja neznabožnog cara Maksimijana; i uznese hvalu Bogu. I lađa krenu.
Međutim, tribun, saznavši da je Natalija otputovala, izmoli od cara vojnike kao pomoć, sede na drugu lađu, pa pojuri za njom. Kada lađa otplovi od obale za hiljadu stadija, na moru dunu suprotan vetar i tribunovu lađu potera natrag ka obali na ono mesto odakle beše isplovila, i pritera je ne bez velike štete, jer se mnogi sa laće podaviše za vreme bure. A hrišćanska laća, na kojoj beše sveta Natalija, plovljaše svojim putem bez ikakve opasnosti. U ponoći javi im se đavo, tobož ploveći na lađi sa istoka, imajući pored sebe ljude slične mornarima, i kao glasom krmanoša upita hrišćanske lađare: Otkuda vi, i kuda idete? – Ovi odgovoriše: Iz Nikomidije idemo u Vizantiju. – Vrag im na to reče: Zalutali ste s pravoga puta; okrenite lađu na levu stranu. – Govoreći tako, zli duh je hteo da ih obmane i potopi. Hrišćani poverovaše lažnom savetu, smatrajući da su to zaista mornari sa istoka, i stadoše okretati jedrila i lađu na levo; no iznenada javi im se sveti mučenik Adrijan sav u svetlosti i viknu gromkim glasom: Plovite pravcem kojim ste plovili! ne slušajte reči vraga, koji vam lukavo priprema pogibiju.
Rekavši to, mučenik krenu ispred lađe po vodi, a đavo iščeze sa prividnom lađom svojom. Blažena Natalija, ustavši, ugleda svetog Adrijana gde ide ispred lađe, i sva radosna kliknu: Eno gospodina mog! – I tog časa sveti Adrijan postade nevidljiv. Tada dunu pogodan vetar i oni stigoše u Vizantiju pred zoru, i pristadoše uz obalu blizu koje se nalažaše hram, u kome behu položena tela svetih mučenika, i iskrcaše se radosni.
Došavši u hram k telima svetih mučenika, sveta Natalija s neiskazanom radošću pripade k njima, celivajući ih i od radosti suze lijući. I priloživši ruku svetog Adrijana k telu njegovom, ona prekloni kolena i dugo se moljaše. Zatim, podigavši se posle duge molitve, ona celiva braću i sestre koji se nađoše tu, pošto se tamo sabraše mnogi hrišćani, koji je s radošću primiše, i uvevši je unutra u dom moliše je da se malo odmori, jer videše da je veoma umorna od morske plovidbe. A kada ona zaspa, njoj se u snu javi sveti Adrijan i reče joj: Dobro je što si došla ovamo, sluškinjo Hristova i kćeri mučenička, hodi u pokoj svoj, pripremljen ti od Gospoda, hodi i primi doličnu ti nagradu!
Prenuvši se iz sna od ovog viđenja, sveta Natalija ispriča braći i sestrama svoj san, i moli ih da se pomole za nju. Zatim je opet spopade dremež i ona zaspa. A posle jednog sata dođoše braća i sestre da je probude, i nađoše je već preminulu: jer sveta duša njena otide ka Gospodu u večni pokoj.
Tako uskoro posle stradanja svetih mučenika i sveta Natalija okonča svoj mučenički podvig, mučenica mada bez prolivanja krvi: jer mnogo sastradanja pokaza prema svetim mučenicima, služeći im u tamnici i gledajući njihove patnje; pored toga ona radi celomudrija pobeže i od kuće i iz postojbine; i u liku mučenika predstade Hristu, Spasitelju našem, kome sa Ocem i Svetim Duhom čast i slava, sada i uvek i kroza sve vekove. Amin.
 
SPOMEN SVETIH
DVADESET TRI MUČENIKA
 
Ovi sveti mučenici postradaše sa svetim Adrijanom mačem posečeni.[3] Njihova sveta imena su ova: Minodije, Sinetos, Platon, Evretos, Tirs, Evitije, Antim, Evtihije, Foretrije, Tentilije, Klavdije, Anatolije i Natalija, Mardonije, Ermogen, Antioh, Jovan, Teodor, Troadije, Kiriak, Elevterije, Karterije, Teogon, Marin i Adrijan.
 
SPOMEN SVETOG MUČENIKA
ADRIJANA
 
Ovaj sveti Adrijan bejaše sin rimskog cara Prova[4]. Rođen u Rimu, on docnije življaše u Vizantiji sa svojim bratom Dometijem, koji postade episkop Vizantije. Pun želje da postrada za Hrista, blaženi Adrijan ode u Nikomidiju i izobliči cara Likinija[5] što nizašta goni hrišćane. Likinije ga zbog toga stavljaše na razne muke, pa mu naposletku odseče glavu 313 godine. I tako blaženi Adrijan primi venac mučeništva. A brat njegov episkop Dometije uze svete mošti njegove i sahrani ih u Argiropolju, blizu Vizantije, gde behu i česne mošti svetih mučenika Adrijana i Natalije, kao i mošti svetog apostola Stahija, prvog episkopa Vizantije posle svetog Andreja Prvozvanog.
 
SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG
TITOJA
 
Prepodobni Titoj beše učenik svetog Pahomija i veliki među podvižnicima misirskim. Bejaše i iguman manastira u Taveni. Ceo život proveo u potpunoj čistoti. Jednom ga zapitao neki brat: „Koji put vodi ka smirenju?“ Na to Titoj odgovori: „put ka smirenju jeste: uzdržljivost, molitva i smatranje sebe nižim od svake tvari“. Dostigao vrlo visok stepen savršenstva, i kad god je uzdizao ruke na molitvi duh njegov jedolazio u ekstazu. Stoga kada je bivao na molitvi sa bratijom, on se starao da ne podiže ruke uvis, da drugi ne bi saznali njegovu dobrodeteljnost. Upokojio se u četvrtom ili petom veku. Ujedno s njim pominje se i prepodobni Ivestion.
 
PRAZNIK POVODOM ČUDA
VLADIMIRSKE IKONE
Presvete Bogomajke[6]
 
U dane blagovernog velikog kneza Vasilija Dmitrijeviča[7], samodržca ruskog, pri svetom mitropolitu Kiprijanu[8], dogodi se najezda na Rusku zemlju agarjanskog cara Tamerlana, mongolskog zavojevača. Ovaj Tamerlan, podigavši se sa istoka sa velikom vojskom, pokori mnoge zemlje, pa se najzad približi ruskim granicama. Podilazeći k Rjazanskoj oblasti, Tamerlan zauze grad Elec, zarobi kneza eleckog i pobi mnoštvo hrišćana, jer beše veliki mrzitelj i ljuti mučitelj hrišćana. A i hvaljaše se Tamerlan da će opustošiti svu zemlju Rusku i iskoreniti veru hrišćansku; stoga se kretaše ka gradu Moskvi, sa namerom da ga razori.
Kada veliki knez Vasilije Dmitrijevič ču za to, skupi svoju vojsku i krenu ka gradu Kolomni. Otišavši odande on se zaustavi na obali reke Oke, i tu se ukopa protiv neprijatelja; a Tamerlan se zadrža na jednom mestu petnaest dana. Kada veliki knez i hrišćanska vojska njegova doznade za veliku silu neznabožnog cara koji je došao na Rusiju sa ogromnom vojskom, i kada takođe ču za zlu nameru njegovu, on sa svima vojnicima svojim podiže k nebu ruke i sa suzama se moljaše Bogu i Prečistoj Materi Božjoj za izbavljenje od bezbožnog agarjanina ovog, i prizivaše u pomoć velike ugodnike Božje, svete jerarhe Petra i Aleksija, prepodobnog Sergija i ostale ruske čudotvorce. U isto vreme veliki knez posla u Moskvu i zamoli svog duhovnog oca, preosvećenog mitropolita Kiprijana, da naloži narodu post sa molitvom, i da pošlje u grad Vladimir da odande uzmu čudotvornu ikonu Presvete Bogomajke i prenesu je u Moskvu radi zaštite ruske prestonice. Svetitelj Božji Kiprijan i ranije pomišljaše da česnu ikonu ovu prenese u Moskvu, a kada stiže naređenje od kneza, on tada veoma usrdno zahvali Bogu što je tu misao stavio u srce velikome knezu; i ovu svoju mislenu saglasnost sa velikim knezom sveti mitropolit smatraše kao znak Božjeg blagovolenja i saizvolenja, da se čudotvorna ikona Presvete Bogorodice prenese u Moskvu. Stoga mitropolit odmah posla ugledne ljude iz duhovnog reda u Vladimir po česnu ikonu Bogomatere. I skupivši sve duhovništvo i mnoštvo naroda, svjatjejši mitropolit saborno odsluži molepstvije za pobedu nad neprijateljima i naloži svima post sa molitvom; i sam ne odlažaše od crkve, vršeći bogosluženja dan i noć i toplo se sa suzama moleći za velikog kneza, za vojsku njegovu i za sve pravoslavne hrišćane.
Kada se česna ikona, prenošena iz Vladimira, približi gradu Moskvi u petnaesti dan meseca avgusta, na praznik Uspenija Presvete Bogorodice, iziće joj u susret preosvećeni mitropolit sa celokupnim duhovništvom i mnoštvom naroda. Ugledavši tu svetu ikonu, svi padoše na zemlju i pokloniše joj se kao samoj Prečistoj Materi Božjoj koja je došla k njima, i primiše je sa neiskazanom radošću; i gledajući u ikonu, svi prolivahu suze i moljahu se za izbavljenje od agarjanske najezde.
I ova zajednička usrdna molitva svih ne bi uzalud: jer istoga dana u koji česna ikona Presvete Bogorodice bi prenesena u Moskvu, nečestivi car agarjanski Tamerlan, prestravljen užasnim viđenjem u snu, pomete se i pobeže natrag sa svom vojskom svojom, iako ga niko nije gonio. A to viđenje beše ovakvo: on vide pred sobom previsoku planinu; sa njenog vrha iđahu protivu njega svetitelji, noseći u rukama zlatne žezle i preteći mu; nad svetiteljima on vide u vazduhu neobičnu svetlost, i usred nje neku Caricu u slavi neiskazanoj, obučenu u porfirnu rizu, Carica je sijala munjelikim lučama jače od sunca; oko Carice se nalažaše neizbrojno mnoštvo naoružanih vojnika koji Joj služahu i kao da se za bitku pripremahu; ruke Caričine behu pružene k nebu, Ona kao da se moljaše; zatim Tamerlan vide gde mu Carica grozno preti zapovedajući mu da se udalji od granica Ruske zemlje, i kao izdajući naredbu Svojoj vojsci da udari na njega.
Od ovog strašnog viđenja Tamerlan se prepade, pa skočivši sa postelje prestravljen povika: Jao meni, kako je strašno ovo viđenje! – I drhtaše tresući se i ječeći, i bejaše kao u nekom bunilu. A nakon nekog vremena došavši k sebi, on prizva svoje knezove i vojvode i ispriča im sve što vide, tresući se još od straha. A ovi, slušajući carevo kazivanje i gledajući ga kako se trese od straha, i sami se uplašiše, i u nedoumici pitahu jedan drugoga: Šta će to biti? – Neki govorahu: Viđena Carica jeste Mati Boga hrišćanskoga, Isusa Hrista; nesumnjivo Ona je namerna da zaštiti hrišćane, jer je Ona njihova Pomoćnica i Promisliteljka. – Tamerlan reče: Ako hrišćani imaju takvu Pomoćnicu, onda smo mi uzalud krenuli na njih, i naprazno se mučimo; jer ako Ona pošlje na nas samo jednog od onih što Joj predstoje, sve će nas pobediti, da mi nećemo biti u stanju naći ni mesta kuda bismo pobegli.
I tako se ovaj nečestivi car sa svom agarjanskom vojskom svojom vrati natrag, bežeći sa stidom; jer agarjanima izgledaše kao da ih mnogi pukovi vojnika iz zemlje Ruske gone; i strahovito preplašeni time, oni gazijahu jedan drugoga, bacajući svoje oružje i ostavljajući sav plen.
Tako bi pravoslavnim hrišćanima darovana pobeda nad neprijateljima bez boja, i prevlast bez prolivanja krvi, molitvama Prečiste Djeve Bogorodice.
Ova najezda Tamerlana sa agarjanima i čudesno prognanjs njegovo iz predela zemlje Ruske dogodilo se 1395 godine. Od toga doba u carstvenom gradu Moskvi bi ustanovljen praznik u čast susreta Vladimirske ikone Presvete Bogorodice, u nezaboravno i zahvalno sećanje na čudesno izbavljenje od agarjana, darovano zauzimanjem Božje Matere. Neka je Njoj, i rođenom od Nje Hristu Bogu, i od nas čast, blagodarnost i poklonjenje, sada i uvek i kroza sve vekove. Amin.
 
SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG
ADRIJANA ONDRUSOVSKOG
 
Plemić, pod uticajem pouka svetog Aleksandra Svirskog primio monaštvo. Podvizavao se najpre u Valamskoj pustinji; zatim se udaljio na obalu Ladožskog jezera, gde i osnovao manastir u ime svetog Nikolaja. Svojim poukama i životom on obrati na put istine dva razbojnika, koji življahu nedaleko od njegove obitelji: Ondrusa i Kiprijana. I oni se obojica zamonašiše, i življahu u njegovoj obitelji sve do svoje smrti. Prepodobni Adrijan završi svoj život mučenički: 1549 godine, pri povratku iz Moskve u manastir, on bi ubijen u blizini naselja Obži, i telo njegovo bačeno u rit. No kroz dve godine svete mošti njegove, po čudesnom ukazanju bratiji, biše otkrivene netljene, i sada počivaju u njegovom manastiru, u hramu Vavedenja.
 
SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG
JOASAFA,
carevića Indijskog.[9]
 
SPOMEN SVETIH MUČENIKA
ATIKA i SISINIJA
 
Sveti mučenici ovi postradaše zajedno za Hrista mačem posečeni.
 
SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG
IVISTIONA
 
Očistivši se svojim suzama prestavio se u miru, u mesto gde nema suza ni uzdaha.
 


 
NAPOMENE:

  1. Maksimijan Galerije (305-311 god.), zet cara Dioklecijana, i zatim njegov naslednik.
  2. Nikomidija – istočna prestonica Rimske imperije, velikoljepni grad u oblasti Vitiniji, na obali Mramornog Mora, u severozapadnom delu Male Azije.
  3. Videti o njima pod današnjim danom: Stradanje svetih mučenika Adrijana i Natalije.
  4. Prov carovao od 276 do 282.
  5. Likinije upravljao istočnom polovinom rimskog carstva od 311 do 324 godine.
  6. O ovoj svetoj Ikoni videti i pod 23 junom.
  7. Vasilije II Dmitrijevič vladao od 1389 do 1425 godine.
  8. Upravljao moskovskom mitropolijom od 1380 do 1385 godine; zatim po drugi put od 1390 do 1406 godine.
  9. Opširno o njemu videti pod 19 novembrom.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *