NASLOVNA » Ava Justin, BIBLIOTEKA » ŽITIJA SVETIH ZA AVGUST

ŽITIJA SVETIH ZA AVGUST

 

ŽITIJA SVETIH
 
25. AVGUST
 
PRENOS ČESNIH MOŠTIJU SVETOG APOSTOLA
VARTOLOMEJA
 
Posle stradalačke končine svetog apostola Vartolomeja[1], koju on primi za Hrista od neznabožaca u jermenskom gradu Albanu[2], verni uzeše česno telo njegovo i u olovnom kovčegu položiše u istom gradu. I bivahu čudesa od moštiju svetog apostola: bolesnici se isceljivahu, zbog čega se mnogi od nevernih obraćahu ka Hristu. No đavolje sluge, pogani i svirepi žreci, slušajući o tim čudesima, pa čak i gledajući ih svojim očima, ne samo ne poznaše silu Božiju, nego se u srcima svojim gnevljahu i besnijahu na česne mošti apostolove. Poneseni mržnjom i jarošću, oni uzeše olovni sanduk sa moštima i baciše u more, sa namerom da kovčeg potope u dubini morskoj.[3] U isto vreme oni baciše još četiri kovčega sa moštima četiri svetih mučenika: Papijana, Lukijana, Grigorija i Akakija. I ovi kovčezi, umesto da potonu na pučini morskoj, kao lađe plovljahu po površini vode, noseći u sebi neocenjive riznice. Naročito kovčeg svetog apostola Vartolomeja, iako olovan i težak, ne potonu u vodi, nego na natprirodan način postade lak, i upravljan svemoćnim Bogom plovljaše kao lađa posred ostalih kovčega mučeničkih: jer se dva nalažahu s desne strane njegove a dva s leve, radi počasti apostolu. Ploveći tako na čudesan način, kovčezi priploviše k Bosforu Trakijskom u Propontidi, prođoše kroz Helespontski moreuz, pa preploviše Jegejsko i Jonsko More i stigoše do Sicilije; i ostavivši Sirakuzu sleva uputiše se k zapadu i doploviše do Liparskih ostrva. Tu apostolov kovčeg pristade uz obalu, a kovčezi ostalih svetih mučenika, koji praćahu apostola do Lipara, ostaviše ga, pa se rastaviše i svaki krenu na svoju stranu, po Božjem izvolenju. Papijanov kovčeg doplovi u Siciliju, Lukijanov u Mesinu, Grigorijev u Kalabriju, Akakijev u grad Askalus.
O svemu tome bi obavešten Liparski episkop Agaton, kome se sveti apostol Vartolomej javi u božanskom otkrivenju. Episkop sa klirom i narodom izađe na obalu morsku, i našavši kovčeg sa moštima svetog apostola ispuni se radosti sa svima, i govoraše: Otkuda tebi, o Lipare, dođe takvo neocenjivo bogatstvo? Zaista si se sada uzveličao i proslavio! Likuj i igraj, primajući svojim rukama posetivšeg te ovog velikog zastugaška i molitvenika pred Bogom, i uskliknu mu: Dobro došao, dobro došao, apostole Gospodnji!
I svi se divljahu kako olovni kovčeg sa moštima svetog apostola ne samo ne potonu, nego lakše od lađe preplovi tako dugačak morski put, rukovođen očigledno ne silom čovečijom već silom Božijom. I slavljahu svi veličija Božija. Potom, uzevši kovčeg sa svetim moštima, odnesoše ga sa pojanjem psalama svečano u crkvu; i poteče miro od svetih moštiju apostolovih, kojim se isceljivahu od neizlečivih bolesti.
Ove česne mošti apostola Hristova ostadoše na tom ostrvu dugo vreme, sve do carovanja Teofila ikonoborca[4]. U dane ovog Teofila, po popuštenju Božjem, zbog grehova ljudskih agarjani porobiše ostrvo Lipar. Tada knez Sikard, poglavar grada Beneveita, koji odavna beše slušao za čudesa Hristovog apostola, pobuđen toplom verom k svetitelju, pozva iz grada Amalfije mornare, i obećavši im veliku nagradu umoli ih da lađom otplove na ostrvo Lipar i otuda mu dovezu dragocenu riznicu – mošti svetog apostola Vartolomeja. Mornari otploviše lađom do ostrva Lipara, uzeše odande tako mnogo željeno duhovno bogatstvo i vratiše se k svojima. Čim knez Sikard saznade da se mošti svetog apostola približuju, on im sa episkopom i mnoštvom ljudi na lađama iziđe u susret na moru, i primivši sa velikom radošću svete mošti apostola Hristova, česno ih uneše u grad Benevent i položiše u velikoj crkvi, i svečano otpraznovaše ovaj događaj. Od toga vremena bi ustanovljen praznik u čast prenosa česnih moštiju svetog apostola Vartolomeja, u dvadeset peti dan meseca avgusta. Od ovih česnih moštiju davahu se isceljenja raznovrsnim bolesnicima, molitvama svetog apostola Vartolomeja a blagodaću Gospoda našega Isusa Hrista.[5]
 
SPOMEN SVETOG APOSTOLA
TITA,
jednog od Sedamdesetorice
 
Sveti apostol Tit rodio se na Kritu, od roditelja visokorodnih, pošto vođahu poreklo od cara kritskog Miroa, ali zlovernih, jer se držahu idolopokloničkog neznabožja. U početku i sam Tit služaše istom neznabožju, i u mladim godinama pokaza veliku revnost u izučavanju jelinskih nauka, i veoma usrdno izučavaše dela drevnih filosofa i stihotvoraca, kao na primer Homera i ostalih. No on provođaše život neporočan i celomudren. Iako nije poznavao istinitog Boga, on ipak besprekorno čuvaše devstvenu čistotu svoga tela, kao što nam docnije svedoči o njemu sveti Ignjatije Bogonosac[6] u svojoj Poslanici Filadelfijcima, nazivajući Tita devstvenikom; i Boga koga ne poznavaše verom, Tit počitovaše delima i ugađaše Mu.
Kada Tit navrši dvadeset godina, on ču glas koji mu dolažaše s neba i govoraše: „Tite! ti treba da otideš odavde i da spaseš dušu svoju, jer jelinsko učenje ne vodi ka spasenju“. – Pošto ču ovaj glas, Tit željaše da ga i po drugi put čuje, jer je znao da ponekad i od idola bivaju glasovi i reči. Sada već Tit ne hte verovati idolima, pošto beše počeo poznavati demonsku obmanu idolopoklonstva. I prožive tamo još jednu godinu. Zatim on dobi u snu naređenje od Boga, da pročita jevrejske knjige. Posle tog snoviđenja on stade tražiti jevrejske knjige. Našavši knjigu svetog proroka Isaije, otvori je i zaustavi oči na četrdeset prvoj glavi koja počinje ovako: „Umuknite preda mnom, ostrva“ … Čitajući ovu glavu, Tit nađe u njoj neke reči koje kao da sam Bog govori samom srcu njegovom, i to ove: „Ti si sluga moj, ja te izabrah, i ne ostavih te. Ne boj se, jer sam ja s tobom; ne varaj se, jer sam ja Bog tvoj“ (st. 9 i 10); „Ja sam Bog tvoj, držim te za desnicu i govorim ti“ (st. 13). Na kraju pak glave on pročita o idolskoj obmani ovo: Među idolima njihovim nema ni jednoga ko bi svetovao; i ako ih upitam: odakle ste? ne odgovaraju mi. Jer među vama su oni što ih prave i što vas obmanjuju (st. 28 i 29).
Ove i druge reči u knjizi proroka Isaije biše za Tita kao neki ključ koji otvori vrata uma njegova ka poznanju jedinog istinitog Boga i ka razumevanju idolske obmane i zablude neznaboštva. Od toga vremena Tit goraše srcem k Bogu, koga Jevreji počitovahu.
U to vreme na ostrvu Kritu, gde življaše Tit, pronese se glas o Hristu Bogu koji se javio u telu, živi među ljudima u Jerusalimu i čini divna i neiskazana čudesa; jer slava o Njemu prohođaše sve krajeve zemlje. Carski namesnik Krita, koji beše ujak Titu, dogovorivši se sa uglednim ljudima, posla u Jerusalim svoga sestrića, ovog blagorazumnog filosofa Tita, kao sposobnog da dobro čuje i shvati ono što govore usta Hristova, i da razgovara sa Njim, pa da im po povratku podrobno izloži sve što je sam doznao o Hristu.
Tit otputova u Jerusalim, vide Gospoda Hrista, pokloni Mu se, i praćaše Njega i učenike Njegove, mešajući se sa mnogima ostalima iz naroda koji su išli za Gospodom; i beše očevidac čudesa koja činjaše Hristos; vide i spasonosno stradanje Gospoda, a uveri se i u vaskrsenje Njegovo. Po vaznesenju pak Gospodnjem, kada Duh Sveti siđe na apostole u vidu ognjenih jezika i oni stadoše govoriti na raznim jezicima, Tit ču njihovu besedu i na kritskom jeziku, i čuđaše se, – kao što o tome piše u Delima Apostolskim: Došljaci Krićani (među kojima bijaše i Tit) i Arapi, diveći se i čudeći se, govorahu jedan drugome: Čujemo ih gde govore našim jezicima veličine Božje (D.A. 2, 11). – Docnije Tit sve to ispriča u otadžbini svojoj Kritu.
Blaženi Tit uze učešće i u službi apostolskoj. Kada se vrata vere otvoriše i neznabošcima (D.A. 14, 27), i biše kršteni najpre Kornilije kapetan a potom i ostali jelini, tada i Tit, poreklom od neznabožaca neobrezanih, primi krštenje od svetog apostola Pavla, ranijega Savla. Mada je i pre toga verovao u Hrista, Tit se do tada ne beše krstio, jedno zbog toga što apostoli u prvo vreme ne primahu u Crkvu neobrezane, a drugo što sam nije hteo da se podvrgne starozavetnom obrezanju, koje su hrišćani iz Jevreja prvobitno zahtevali od svih neznabožaca koji su stupali u hrišćansku veru. Pri tome su hrišćani iz Jevreja govorili, da bez obrezanja niko ne može dobiti spasenje, kao što o tome stoji napisano u Delima Apostolskim: Neki sišavši iz Judeje učahu braću: ako se ne obrežete po običaju Mojsijevu, ne možete se spasti (D.A. 15, 1). Takvi roptahu i na svetog vrhovnog apostola Petra zbog krštenja Kornilija kapetana i prepirahu se s njim što je ušao k ljudima koji nisu obrezani i jeo s njima (D.A. 11, 2-3). Kada pak sveti apostoli pretresoše to pitanje na Saboru u Jerusalimu, oni doneše odluku po kojoj su neznabošci slobodni od obrezanja (D.A. 15, 1-31); tada i blaženi Tit pristupi krštenju, pošto ga već niko nije primoravao na obrezanje, o čemu i apostol Pavle spominje u Poslanici Galatima, govoreći: Ni Tit, koji beše sa mnom, i beše jelin, ne bi nateran da se obreže (Gal. 2, 3).
Posle krštenja Tit bi od ostalih glavnih apostola posvećen za apostolsku službu i uvršćen u sedamdeset manjih apostola, i poslan sa svetim apostolom Pavlom na propovedanje reči Božje među neznabošce. I sveti Tit pratijaše svetoga Pavla, ne samo kao učenik učitelja nego i kao ljubljeni sin oca. Jer apostol Pavle naziva Tita svojim sinom, što se vidi iz njegove poslanice samome Titu, u kojoj sveti Pavle veli: Titu, pravome sinu, blagodat i milost (Tit. 1, 4). Putovao je sveti Tit ponekad zajedno sa svetim Pavlom, a ponekad ga je apostol Pavle slao samog na propoved. Tako, na primer, apostol Pavle je poslao Tita u Dalmaciju, o čemu sveti apostol spominje u Poslanici Timoteju, govoreći: Tit u Dalmaciju (2 Tm. 4, 10), tojest, bi poslan od mene na propoved Evanđelja u dalmatinske gradove. Ponekad je sveti apostol Pavle slao Tita sa svojim apostolskim poslanicama, kao na primer Korinćanima, kojima piše: Umolih Tita, i s njim poslah brata (2 Kor. 12, 18). Još im piše i ovo: Mi umolismo Tita da kao što je počeo, onako i svrši blagodat ovu i među vama (2 Kor. 8, 6). A dodaje i ovo: Hvala Bogu, koji je dao takovo staranje za vas u srce Titovo (2 Kor. 8, 16). Nema sumnje, Pavlova duhovna ljubav u Hristu prema Titu ogromna je, pošto ga naziva čas sinom čas bratom svojim; a kada se Tit zadrži na putu, apostol Pavle tuguje za njim, govoreći o sebi: Kada dođoh u Troadu da propovedam Evanđelje Hristovo, i otvoriše mi se vrata u Gospoda, ne imadoh mira u duhu svome, ne našavši Tita, brata svoga (2 Kor. 2, 12-13). I ukoliko veliki apostol tugovaše duhom bez Tita, utoliko se duhovno utešavaše od njegovog prisustva. jer kaže: Uteši nas Bog dolaskom Titovim (2 Kor. 7, 6). I još veli: Još se većma obradovasmo radosti Titovoj (2 Kor. 7, 13).
Prohodeći mnoge zemlje sa propoveđu Evanđelja Hristova, sveti apostoli dođoše na Krit, otadžbinu Titovu. Tada na Kritu carski namesnik beše Rustim, muž sestre Titove. Čuvši propoved apostolsku o Hristu Bogu, on se isprva podsmevaše. Ali kada umrli sin njegov bi vaskrsnut apostolom Pavlom, onda Rustim poverova u Hrista i primi sveto krštenje sa svim domom svojim. I drugi mnogi od neznabožaca što življahu na tom ostrvu, primiše svetu veru i krštenje. A sveti Pavle postavi blaženog Tita za episkopa ostrva Krita i ostalih obližnjih ostrva, i poverivši mu novoprosvećene hrišćane ostavi ga tamo, a sam otputova u druge zemlje da propoveda Hrista neznabošcima. Došavši u Nikopolj, sveti Pavle napisa poslanicu svetome Titu, u kojoj ga poučavaše dobrom upravljanju, i pisaše mu: Radi toga te ostavih na Kritu da svršavaš ono što je nedovršeno, i da postavljaš sveštenike po svima gradovima, kao što ti ja zapovedih (Tit. 1, 5). – Objašnjavajući ove apostolove reči, sveti Zlatoust veli: Među onima što su bili sa Pavlom Tit je bio najvičniji; jer da nije bio vičan, Pavle mu ne bi poverio celo ostrvo, ne bi mu naredio da dovrši nedovršeno, ne bi potčinio njegovom sudu tolike episkope, da nije imao veliko pouzdanje u ovog muža. – A pošto je sveti Pavle imao nameru da se zadrži u Nikopolju, on opet poziva kod sebe Tita, pišući mu u Poslanici: Kad pošljem k tebi Artemu ili Tihika, postaraj se da dođeš k meni u Nikopolj, jer sam namislio da onde zimujem (Tit. 3, 12). – I sveti Tit ode k njemu u Nikopolj; i ostavši s njim kratko vreme, ponovo bi od Pavla vraćen na Krit.
Posle toga sveti Pavle bi uhvaćen u Jerusalimu, metnut u okove i poslat u Rim. Čuvši o tome sveti Tit krenu u Rim, da vidi stradalački podvig svoga učitelja. Tit ostade u Rimu do končine svetog apostola Pavla; po odsečenju česne glave njegove od strane Nerona[7], Tit pogrebe česno telo svetog učitelja svog, pa se ponovo vrati svojoj pastvi na Krit. Arhijerejski presto svoj sveti Tit imađaše u jednom od najboljih gradova kritskih, zvanom Gortina. Blaženi Tit se truđaše neprestano, obraćajući ka Hristu jeline od zablude njihove, poučavajući ih rečima i utvrđujući veru njihovu čudesima.
Na ostrvu Kritu bejaše čuveni idol boginje Dijane[8]; na poklonjenje ovome idolu dolažaše mnoštvo jelina i prinošahu mu žrtve. Jednom sveti Tit ode na to mesto u vreme neznabožačkog praznovanja, i stade sakupljenim neznabošcima govoriti reč Božiju, savetujući im da uvide idolsku obmanu i obrate se k istinitom Bogu. Ali pošto narod ne obraćaše pažnju na njegove reči, to se sveti Tit pomoli Gospodu, i odmah pade taj idol i rasu se u prah. To zaprepasti sve, i toga dana poverova u Hrista pet stotina duša. Isto tako, kada se po naređenju rimskoga cara građaše na Kritu veliki hram idolski u čast odvratnog boga Zevsa[9], i već se građenje privođaše kraju, apostol Hristov Tit, prolazeći mimo to mesto, pomoli se istinitome Bogu, i taj hram iznenada pade i sruši se do temelja. I zbog ovog čuda mnoštvo se jelina obratiše ka Hristu, i sagradiše prekrasnu crkvu u ime Gospoda Isusa Hrista, istinitog Boga.
Prosvetivši ostrvo Krit i okolna ostrva svetlošću svete vere, apostol Tit dostiže duboku starost i prestavi se ka Gospodu u devedeset četvrtoj godini svoga života. Na samrti svojoj on vide anđele s neba gde dođoše da uzmu dušu njegovu, i lice se njegovo zasija kao sunce. Jer čiji život beše svetlost svetu, toga i smrt bi počastvovana obasjanjem od Hrista Spasa našega.
 
SPOMEN SVETIH
ISPOVEDNIKA EDESKIH
 
Posle mnogah gonjenja na hrišćane, vođenih od strane idolopokloničkih careva i mučitelja, Crkva Hristova dobi slobodu u dane velikoga cara Konstantina[10] i stade u miru i tišini cvetati. Međutim po dejstvu đavola na nju bi dignuto novo gonjenje, ali sada ne od idolopoklonika nego od zlovernih hrišćana, koji zalutaše u jeretištvo. Posle smrti cara Konstantina, hristohulna jeres Arijeva[11] veoma ojača, najpre za carovanja Konstantinova sina Konstancija[12], pa zatim za carovanja Valenta[13]; jer se oba ova cara držahu Arijeva zloverja, i u vreme svoga carovanja silno goniše Crkvu Hristovu.
Za vladavine cara Valenta i njegovog zločestivog bešnjenja, kada pravoverne arhijereje proterivahu sa njihovih prestola i na njihova mesta postavljahu jeretike, u gradu Edesi beše episkopom Varsis, čovek pravoveran i svet, koji imađaše dar isceljivati svaku bolest po ljudima, i koji se junački suproćaše Arijevoj jeresi. Ne trpeći ovog svetog muža zločestivi car Valent ga otera sa prestola i posla u zatočenje, najpre na ostrvo Arad. Zatim čuvši da se mnoštvo naroda stiče tamo k svetom episkopu i sluša njegovo pravoverno učenje, Valent ga odasla odatle u egipatski grad Oksirint. No kada se i tu sveti episkop proču čudesima i učiteljstvom, Valent ga i odatle posla u vrlo udaljeni grad, zvani Fenon, u blizini varvara, gde ovaj svetitelj i ispovednik Hristov i skonča blaženom smrću. A na ostrvu Aradu odar koji ostade posle ovog ugodnika Božjeg davaše isceljenje od bolesti: bolesnici, patili ma od kakvih bolesti, čim bi poležali malo na tom odru, odmah ozdravljahu, i đavoimani se oslobaćahu od nečistih duhova.
Prognavši takvog svetog arhijereja sa prestola crkve edeske, zloverni car dovede na njegovo mesto vuka, i po imenu i po naravi: jer se taj lažni arhijerej zvaše Lupus, što znači vuk.[14] Na taj način umesto istinskog pastira u stado Hristovo uđe grabljivi vuk u ovčijoj odeći arhijerejstva. Međutim pravoverni narod edeski, ne hoteći da opšti sa tim lažnim pastirom, jeretikom, koji kao „mrzost opustošenja“ (Mt. 24, 15) starešinuje na mestu svetom – u crkvi, izlažahu van grada u polje, sabirahu se na otvorenom mestu i tamo svršavahu službe Božje kao u hramu; jer ni jedan hram u gradu ne beše dat pravoslavnima već svi behu zatvoreni za njih, a najglavnijim hramovima gospodarahu arijanci, po carevom naređenju.
Dogodi se jednom da sam car, putujući iz Antiohije, dođe u Edesu. Doznavši tamo da se pravoslavni hrišćani gnušaju zloverja arijanskog i neće da opšte sa spomenutim episkopom Lupusom nego beže od njega i sabiraju se van grada na svoje molitve, rasrdi se na eparha edeskog Modesta što dopušta narodu da to radi, i udari po obrazu eparha, pa mu naredi da spremi naoružane vojnike, i da sutradan, kada se narod po običaju svom skupi izvan grada na molitvu, izvede na njih te vojnike i rasturi skup hrišćana sekući ih i ubijajući ih.
Eparh, iako dožive ovakvu sramotu od cara, ipak, štedeći nevini narod, tajno obavesti pravoslavne da sutra ne izlaze van grada i ne skupe se na uobičajenu molitvu i bogosluženje, pošto je razjareni car naredio da se protiv njih izvede naoružana vojska i pobije ih. No pravoslavni, čuvši o tome, umesto da se uplaše, ispuniše se velike revnosti, pa ustavši ranom zorom izađoše sa svojim ženama i decom van grada na uobičajeno mesto svojih skupova, želeći da tamo svi polože duše svoje za Gospoda Hrista. A eparh, izvršujući carevo naređenje, kada se razdani krenu ka tom mestu sa naoružanim vojnicima kao u rat. I kada eparh beše kod gradske kapije, ugleda on neku ženu gde izađe iz svoje kuće i u žurbi ne zatvori za sobom vrata: bila je navrat-nanos odevena, nosila je detence na rukama, plakala je naglas i starala se da zaobiđe njegove vojnike, hitajući van grada. Eparh naredi da je zaustave i privedu k njemu. I zaustavivši se sam, eparh je upita: Jadna ženo, kuda tako rano hitaš i tako strahovito žuriš? – Žena odgovori: Žurim u polje gde se hrišćani skupljaju. – Eparh je upita: Zar nisi čula da će tamo doći eparh sa vojskom i pobiti sve koje tamo nađe? – Žena odgovori: Čula sam, pa zato i žurim da zajedno s njima umrem za Hrista. – Eparh je upita: A zašto nosiš sa sobom to dete? – Žena odgovori: Hoću da se moje dete zajedno sa mnom udostoji mučeništva.
Čuvši to eparh se udivi takvoj gotovosti pravoslavnih da umru za veru, i naredi vojnicima da se vrate natrag, pa ode k caru i reče mu: Ako zapovediš da umrem, gotov sam, ali ne mogu izvršiti naređenje koje si mi izdao. – I ispriča eparh caru o ženi sa detetom, sa kakvim je usrđem hitala izvan grada u polje želeći mučeničku smrt i sebi i svome detetu. Isto tako eparh obavesti cara o gotovosti svega naroda na smrt, jer svi pravoslavni sa ženama i decom behu spremni da umru za ispovedanje svoje vere u Hrista. – Nemoguće je, govoraše pritom eparh, primorati edeski narod na opštenje u veri sa episkopom, pa makar ih sve do jednoga pobili. No kakva bi korist bila od toga? Jer oni će za svoje junačko stradanje biti slavljeni od svih hrišćana, a na nama će večito ostati stid i sram.
Na taj način eparh odvrati cara od pokolja naroda; car naredi da se narod više ne zlostavlja, samo da jereje, đakone i ostale klirike koji ne opšte sa episkopom arijanskim, uzimaju na isleđenje.
Posle toga eparh prizva k sebi sav duhovni čin edeski koji se držao pravoslavlja, i stade ih najpre krotko savetovati, da se pokore carevoj naredbi i počnu opštiti sa episkopom Lupusom. Pri tome eparh reče: Krajnje je bezumlje to da vi, kojih nije mnogo, ne slušate cara, pa se čak i protivite njemu koji vlada tako mnogim zemljama.
Kada eparh govoraše ovo, svi ćutahu. Onda se eparh obrati najstarijem prezviteru, po imenu Evlogiju, čoveku starom, i upita ga: Zašto mi ne odgovaraš? – Evlogije odgovori: Pošto govoriš svima zajednički, ja se zbog toga ne usuđujem preduhitriti ostale odgovorom svojim. No budeš li mene lično pitao o čemu, ja ću ti odgovoriti. – Eparh upita: Zašto se ne pričešćuješ s carem? – A blaženi Evlogije, podsmevajući se jeretikovom pitanju, odgovori: Zar je car primio prezviterski čin, da bih se pričešćivao s njim? – Ispunivši se gnjeva, eparh ukori svetoga starca i reče: O bezumniče! Zašto se tuđiš careve vere i ne opštiš sa onima koji imaju opštenje s carem?
Tada svi sa svetim starcem Evlogijem ispovediše svoju pravoslavnu veru u Hrista, istinitoga Boga, saprirodnog i savečnog Ocu, i pokazaše da su gotovi duše svoje položiti za ovo ispovedanje. Onda eparh, po carevom naređenju, uze osamdeset ljudi duhovnoga zvanja, metnu ih u okove i posla na zatočenje u Trakiju.
Kada ove ispovednike Hristove vođahu u progonstvo, narod vernih odasvud iz gradova i sela izlažaše im u susret, ukazivaše im velike počasti i snabdevaše ih svima što im beše potrebno. Saznavši za to, jeretici brzo poslaše i obavestiše cara, da se izgnanicima umesto beščešća ukazuje velika čast. Car odmah naredi da izgnanike razdvoje i po dvojicu šalju na razne strane: u Trakiju, u Arabiju, u Egipat, i u druge zemlje. Blaženi starac Evlogije i s njim česni prezviter Protogen biše odvedeni u tivaidski grad Antinoj, gde hrišćana beše malo a jelina koji se klanjaju idolima – veoma, veoma mnogo. Tamo sveti prezviteri provedoše ne malo vreme, isceljivahu svakovrsne bolesti po ljudima prizivanjem imena Hristova, i mnoge neznabošce privedoše hrišćanskoj veri i svetom krštenju.
Kada zločestivi car Valent poginu i skiptar istočnoga carstva primi blagočestivi Teodosije, arijanska jeres se postide i umuče, i iznemože sila i nasilnička vlast jeretika koji gonjahu svetu Crkvu; a ispovednici Hristovi što behu u progonstvu, koji se još nalažahu u životu i ne behu otišli ka Gospodu, dobiše slobodu i vratiše se svaki u svoje otačastvo, i pravoslavni arhijereji primiše svoje prestole. Tada se i spomenuta dva sveta prezvitera, Evlogije i Protogen, vratiše iz zatočenja u Edesu; a pravoverni hrišćani oduzeše od arijanaca svoje crkve; i pošto sveti Varsis već beše otišao ka Gospodu za vreme svoga progonstva, to Evlogije bi postavljen za episkopa gradu Edesi; Protogen pak postade episkopom mesopotamskom gradu Kariju. I obojica ukrašavahu Crkvu Hristovu rečju i životom do dana prestavljenja svog.[15] A mi zbog sviju njih slavimo Hrista Boga Spasitelja našeg, sa Ocem i Svetim Auhom slavljenog vavek. Amin.
 
SPOMEN SVETOG MUČENIKA
SAVE VENETALA
 
Ovog svetog mučenika, nepoznatog drugim Sinaksarima, spominje jedino Sinajski kodeks broj 631 iz 10-11 veka.
 
SPOMEN SVETOG OCA NAŠEG
MINE,
patrijarha Carigradskog
 
Za carovanja Justinijana[16] sveti Mina beše prezviter i hranitelj putnika u Gostoprimnici svetoga Sampsona[17]. Kada patrijarh Antim[18] bi svrgnut s prestola zbog jeretičkog umovanja, sveti Mina kao muž pravoveran i svetoga života, te stoga dostojan visokoga zvanja, bi uzveden na patrijaraštvo svetim Agapitom[19], papom rimskim, koji u to vreme beše došao u Carigrad.
U vreme patrijarhovanja svetoga Mine u Carigradu se dogodi ovakvo čudo. Neki jevrejski dsčak uđe zajedno sa hrišćanskom decom u crkvu u vreme pričešćivanja Prečistim Tajnama Tela i Krvi Hristove, i pristupivši sa ostalom decom pričesti se i on. A kada dođe kući, otac ga upita gde je bio i što je zadocnio. A on, kao dete, kaza mu istinu: da je bio u hrišćanskom hramu i primio hrišćansko pričešće. Čuvši to, otac Jevrejin se strahovito razjari, dohvati dete i baci ga u zažarenu peć, u kojoj je pravio staklo, jer po zanimanju beše fabrikant stakla. No svojoj ženi ne kaza ništa o tome. Međutim mati, s plačem tražeći svuda svoga sina i vičući ga po imenu, trećega dana priđe zažarenoj peći, i dete joj se odazva iz peći. Ona ga onda sa velikom mukom izvuče iz užarene peći, i upita ga: Kako si u tolikom ognju ostao živ do sada i nisi izgoreo? – A dečak joj u odgovor ispriča ovo: K meni je često dolazila neka presvetla žena, rashlađivala oganj i davala mi vodu; ona mi je i hranu donosila kada sam bio gladan.
Glas o ovome čudu brzo se pronese po celome gradu; za njega doznade i car Justinijan i sveti patrijarh Mina. Posle toga spomenutog dečka krstiše zajedno sa njegovom majkom, a svirepog oca koji se nije hteo krstiti car predade sudu kao deteubicu i naredi da se kazni smrću.
Sveti Mina mudro upravljaše Crkvom Hristovom šesnaest godina, pa se prestavi ka Gospodu.[20]
 
SPOMEN SVETOG OCA NAŠEG
JOVANA II KAPADOKIJCA,
patrijarha Carigradskog
 
Patrijarhovao od 518 do 520 godine, a prethodno bio prezviter i sinđel Velike Crkve (svete Sofije). Sveti Fotije naziva ga „obitalištem vrline“. Spomen mu se vrši u Velikoj Crkvi patrijaršijskoj.
 
SPOMEN SVETOG OCA NAŠEG
EPIFANIJA,
patrijarha Carigradskog
 
Patrijarhom bio od 520 do 535 godine, u kojoj godini i skončao.
 


 
NAPOMENE:

  1. Glavni praznik sv. Vartolomeja je 11 juna; pod tim danom je i njegovo Žitije.
  2. Današnji Baku.
  3. Ovo se dogodilo krajem šestoga veka.
  4. Teofil carovao od 829 do 842 godine.
  5. Česne mošti svetog apostola Vartolomeja prenesene su sa ostrva Lipara u grad Benevent oko 839 godine.
  6. Spomen sv. Ignjatija Bogonosca praznuje se 29 januara i 20 decembra.
  7. Neron carovao od 54 do 68 godine.
  8. Kod drevnih Grka Dijana je bila boginja lova i uopšte pokroviteljka prirode.
  9. Zevs – glavno božanstvo kod starih Grka; otac svih ostalih bogova i ljudi.
  10. Car Konstantin upravljao istočnom polovinom rimskog carstva od 324 do 337 godine, zapadnom – od 306 do 337 godine.
  11. Arije – aleksandrijski sveštenik, rodonačelnik arijanske jeresi, učio: Isus Hristos, Sin Božji nije jednosuštan sa Bogom Ocem; On je prvi stvor Božji; Njemu ne pripadaju božanska savršenstva: sveznanje, svemogućstvo, večnost, i dr.
  12. Car Konstancije vladao od 337 do 361 godine.
  13. Car Valent vladao od 364 do 378 godine.
  14. Lupus – lupus – je latinska reč i znači: vuk.
  15. Sveti ispovednici Hristovi Evlogije i Protogen prestavili se u drugoj polovini četvrtoga veka.
  16. Justinijan I, carovao od 527 do 565 godine.
  17. Spomen svetog Sampsona 27 juna.
  18. Antim I, patrijarhovao od 535 do 536 godine.
  19. Agapit I, bio na papskom prestolu od 535 do 536 g.
  20. Sveti Mina patrijarhovao od 536 do 552 god.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *