NASLOVNA » Ava Justin, BIBLIOTEKA » ŽITIJA SVETIH ZA AVGUST

ŽITIJA SVETIH ZA AVGUST

 

ŽITIJA SVETIH
 
16. AVGUST
 
POVEST
O NERUKOTVORENOJ IKONI GOSPODA NAŠEG ISUSA HRISTA
i o njenom prenosu u Carigrad[1]
 
U ono vreme kada Gospod naš Isus Hristos življaše na zemlji među ljudima i prohođaše gradove i sela Judeje i okolnih zemalja propovedajući Evanđelje i isceljujući svaku bolest i svaki nedug na ljudima, življaše u sirijskom gradu Edesi, s one strane reke Eufrata, knez neki Avgar. On bolovaše od neizlečive bolesti gube: spolja beše pokriven plavkastim ranama, a unutra mu se raspadahu kosti, i svi mu udovi behu raslabljeni. Čuvši o Gospodu Hristu[2] i o velikim čudesima koja čini, kako rečju Svojom isceljuje gubu, raslabljenost i svaku bolest po ljudima, Avgara obuze silna želja da svojim očima vidi Tvorca takvih čudesa, nadajući se da i sam dobije od Njega isceljenje. No pošto njemu beše nemoguće da sam ide u Judeju, on posla molbu Gospodu Isusu, moleći Ga da dođe k njemu u Edesu. Ali sumnjajući da će Gospod hteti doći k njemu, Avgar uputi u Palestinu iskusnog živopieca Ananiju da živopiše lik Njegov, da bar gledanjem lika Njegova olakšava sebi bolove; tako velika beše ljubav njegova prema Gospodu Hristu, izazvana onim što on beše čuo o Njemu.
Pismo kneza Avgara Gospodu Isusu glasilo je ovako: „Avgar knez Edeski Isusu, blagome Spasitelju koji se u telu javio u Jerusalimskim pokrajinama, radovati se! Do mene je dopro glas o Tebi i o preslavnim čudesima Tvojim, da Ti bez lekova i bilja isceljuješ bolesti: slepima daješ vid, hromima hod, gubave očišćuješ, iz ljudi nečiste duhove izgoniš, raslabljene koji godinama leže na odru isceljuješ rečju, i mrtve vaskrsavaš. Slušajući to o Tebi, ja sam došao do dvojakog zaključka o Tebi: Ti, ili si Bog, koji je sišao s neba, ili si Sin Božji, pošto takva divna čudesa činiš. Stoga Ti i upućujem ovu smirenu molbu moju, da se potrudiš doći k meni i isceliti neizlečivu bolest moju, od koje već mnogo godina patim. Takođe čujem i to, da te Jevreji mrze i hoće da Ti učine neko zlo. Ja pak imam grad, iako ne veoma velik, ali lep i izobilan svakim blagom. Dođi dakle kod mene i živi sa mnom u mome gradu, u kome će se naći za nas obojicu ono što nam je potrebno“.
Sa ovim Avgarevim pismom živopisac Ananija stiže u Jerusalim. U Jerusalimu on vide Gospoda Isusa usred mnoštva naroda gde na ravnom mestu govori pouku narodu, ali Mu se ne mogaše približiti od silne teskobe i tiskanja. Očekujući da se narod raziđe, Ananija stade na jedan poveći kamen i pažljivo posmatrajući Spasiteljevo lice pokušavaše da ga živopiše. Ali mu to beše nemoguće, jer Svevidac, nenakloljen živopiščsvoj nameri, menjaše presveto lice Svoje božanskom, nepostižnom i neizobrazivom slavom i blagodaću. Dugo se Ananija truđaše, ali bez ikakvog uspeha. Gospod pak naredi apostolu Tomi da ide i dovede mu tog čoveka koji, stojeći na kamenu, živopiše Njegovo lice. Kada ga dovedoše, i dok on još ne beše ni progovorio, Gospod ga pozva k sebi po imenu i po zanimanju, nazvaši ga Ananijem živopiscem i otkrivši mu razlog zbog koga je došao, i upita ga: „Gde je pismo kneza tvoga Avgara, koje si mi doneo iz Edese?“
Ananija, udivljen i zapanjen ovom prozorljivošću Gospoda Isusa, brzo izvadi pismo iz nedara i s trepetom ga predade u ruke Spasitelju. Pročitavši pismo, Gospod otpisa Avgaru ovako: „Blažen si, Avgare, što si poverovao u mene ne videvši me. Jer je pisano o meni: da oni koji me vide neće verovati, a koji me ne vide poverovaće u mene i naslediće život večni. Ti mi pišeš da dođem k tebi, ali meni valja izvršiti ono radi čega sam poslan, i po izvršenju vratiti se k Ocu koji me posla. Kada budem uznesen k Ocu, ja ću ti poslati jednog od mojih učenika, koji će te potpuno isceliti od tvoje bolesti, i kroz krštenje podariti život večni tebi i onima što su s tobom“.
Napisavši takvo pismo Avgaru, Gospod Hristos ga zapečati pečatom, na kome je jevrejskim slovima stajalo napisano: Božije viđenje, Božanstveno čudo. – Zatim Gospod, ispunjujući drugu želju Avgarevu i živopiščevu, naredi da se donese voda, te On umi presvetlo lice Svoje, i ubrisa ga podanim Mu četvrtastim ubrusom. I, o čuda! prosta voda pretvori se u boju, i na ubrusu se upisa savršeno prečist lik Njegov. Predajući taj ubrus sa Svojim likom Ananiji i pismo, Gospod reče: „Nosi i predaj onome koji te posla“. (Ovo se dogodi u poslednje dane života Spasiteljeva na zemlji, pred Njegovo stradanje).
I vrati se Ananija u Edesu k svome knezu, i predade mu nerukotvorenu ikonu lica Hristova na ubrusu i pismo. Primivši ih, Avgar se ispuni velikom radošću i s ljubavlju ih celiva; i poklonivši se liku Hristovom, on se odmah isceli od bolesti, samo jedan mali deo gube ostade na licu njegovom, do onoga vremena kada je imao doći k njemu poslani od Gospoda učenik.
Posle dobrovoljnog stradanja, vaskrsenja i vaznesenja Gospodnjeg na nebo, u Edesu dođe poslat Božanskom blagodaću sveti Tadej, jedan od sedamdesetorice apostola. Pošto dovoljno pouči Avgara svetoj veri u Hrista, sveti Tadej privede kneza krštenju; i kada se Avgar, ušavši u kupelj, krsti, tog časa nestade preostali deo gube, i on iziđe iz kupelji potpuno čist, i zdrav telom i dušom. Zajedno sa Avgarom krsti se i sav dom njegov, zatim i sav grad, i slavljaše se u Edesi ime Gospoda našeg Isusa Hrista, jedinoga istinitog Boga.
Na kapiji grada Edese bejaše idol nekog neznabožačkog božanstva, kome je svaki ulaznik u grad dužan bio pokloniti se. Tog idola Avgar zbaci i uništi, pa iznad kapije načini u kamenom zidu okruglo udubljenje, da kiša ne dopire do njega, namesti ubrus sa nerukotvorenom ikonom Hristovom na dasci od netruležnog drveta, okruži ga i ukrasi zlatom i dragim kamenjem, pa postavi na tom mestu udubljenom, iznad kapije. Pored toga on napisa zlatnim slovima ispod ikone ovo: „Hriste Bože, niko se neće postideti, ko se u Tebe nada“.
I naredi Avgar svima, da koji god ulazi u grad i izlazi iz njega ima se pokloniti božanstvenoj ikoni Hristovoj; i izdade zakon da se takvo poštovanje neizostavno ukazuje ikoni Gospodnjoj kroz vekove. Ova pobožna naredba Avgarova, potvrđena zakonom, držala se u toku mnogo godina, kako za života njegova i njegovog sina koji je posle njega knezovao u Edesi, tako i za vladavine njegova unuka. Zatim, za knezovanja u Edesi jednoga od praunuka Avgarovih, obnovi se u gradu drevno neznaboštvo: jer taj knez pokvarivši se odstupi od Hrista i skrenu u idolopoklonstvo. Ugledavši na gradskoj kapiji Hristov lik, poštovan od sviju ulaznika i izlaznika, knez kao neprijatelj Hristov uznegodova, i donese odluku da tu božanstvenu ikonu skine odatle i mesto nje postavi idola. Doznavši o tome naročitim otkrivenjem od Gospoda, episkop grada Edese dođe sa svojim kliricima noću kod gradske kapije, pope se uz lestvice, postavi pred svetom ikonom Hristovom upaljeno kandilo, ogradi to ćeramidom, pa zazida ciglom, premaza malterom i krečom, i izravna sa zidom, – jer tako beše naređeno episkopu božanskim otkrivenjem. Kada nerukotvorna ikona Hristova posta nevidljiva, neznabožni knez odustade od svoje namere. Posle mnogo vremena kod ljudi iščeze sećanje na svetu nerukotvornu ikonu, i zaboravljeno bi mesto gde ona beše zazidana. I niko ne znađaše o njoj sve do čudesnog javljenja njenog koje se posle vrlo mnogo godina dogodi na sledeći način.
U dane blagočestivog cara Iraklija (610-641 g.) persijski car Hozroj sa silnom vojskom dođe pod Edesu, opkoli je, i dugo je držaše pod teškom opsadom. I kada se građani, iznemogavajući u nedoumici i velikom strahu, moljahu Bogu sa suzama, jedne noći javi se episkopu edeskom Evlaviju neka presvetla u velikoj slavi nevesta, i ukazujući prstom na gradsku kapiju i mesto u zidu ona reče: „Iznad ove kapije sakrivena je božanstvena nerukotvorna ikona Spasa Hrista; izvadi je iz zazidanosti, i dobro ćeš učiniti“.
Episkop hitno ode ka kapiji grada, pope se do pokazanog mu u zidu mesta, i nađe sve kao što mu bi rečeno u otkrivenju: poznade zazidano mesto, razida cigle, ukloni ćeramidu i nađe prečisti i presvetli lik Hristov čitav i nepovređen, i kandilo gde posle toliko godina još gori i puno zejtina; a na samoj ćeramidi, kojom je bio pokriven lik, bejaše nerukotvorno odslikan taj isti lik Hristov. Episkop uze sveti ubrus sa likom Spasovim i pokaza građanima, i svi se veoma obradovaše i ohrabriše uzdajući se u Gospoda. Episkop u litiji obnese po bedemima gradskim lik Spasov, pokazujući ga vojnicima persijskim koji opsedahu grad; i odmah se sva persijska vojska pomete u velikom strahu, i dade se u bekstvo gonjena silom Božijom. Tako grad Edesa bi izbavljen od neprijatelja svojih milosrđem Hrista Boga našeg i javljenjem nerukotvornog lika Njegovog presvetog.
Zatim, posle mnogo i mnogo godina, kada u Grčkoj carovaše Roman II zvani Lekapin (920-944. g.) sa svojim zetom Konstantinom, sinom Lava Mudrog, bi sveti ubrus nerukotvornog lika Hristovog prenesen u Carigrad iz Edese, držane od strane Saracena, jer u to vreme sva Sirija, i u njoj grad Edesa, behu pod vlašću Saracena. To prenesenje bi na ovaj način: grčki car Roman, želeći da ima u Carigradu to neizmerno blago – nerukotvorni lik Spasov, slao je mnogo puta molbu Saracenskom emiru da mu da nerukotvorni lik Hristov. A emir, moljen od edeskih hrišćana, nije hteo da da lik Hristov, i nastade rat: car Roman posla svoju vojsku na grad Edesu i opkoli ga, pustošeći okolinu. Tada Edešani poslaše molbu grčkome caru, da prekine rat i ne pustoši njihovu zemlju; ali car zahtevaše od njih Hristov nerukotvorni lik. Međutim emir saracenski, pod čijom vlašću bejaše Edesa, ne hte ga dati zabadava. Tada car hrišćanski, obuzet silnom željom da ima kod sebe nerukotvorni lik Hristov, dade emiru dvanaest hiljada srebrnika, i vrati mu dvesta uglednih Saracena koji su bili grčki zarobljenici; pored toga dade mu svoje carsko napismeno sa zlatnim pečatom, da nikada neće ići u rat na Edesu i na njenu okolinu. Dobivši na taj način ono što želi, car uze nerukotvorni lik Hristov, a sa njim zajedno i ono pismo koje, kao što je ranije rečeno, Gospod naš Isus Hristos napisa knezu edeskom Avgaru, i prenese ih svečano u Carigrad rukama arhijereja i ostalih uvaženih ljudi duhovnoga čina. Putem i u samom Carigradu bivahu mnoga čudesa od svečesnog lika Spasovog: isceljivahu se svakovrsni neduzi, – slepi progledahu, gluvi sluh dobijahu, hromi hođahu i đavoli se izgonjahu. Jedan đavoimani čovek vikaše govoreći: „Primi, Carigrade, slavu i veselje tvoje, a ti, Porfirorodni, čast carstva tvoga“. Tako vičući, čovek se taj isceli od besomučnosti.
Praznovanje prenesenja[3] nerukotvornog lika Hristovog određeno je na šesnaesti dan meseca avgusta, kada ga upravo veoma svečano primi carska grad i postavi najpre u Crkvu Presvete Bogorodice u Vlaherni, a zatim u crkvu Presvete Bogorodice Faroske[4] na zaštitu grada, a u slavu Hrista Boga našeg, sa Ocem i Svetim Duhom slavljenog sada i uvek i kroza sve vekove. Amin.
Nekoliko godina kasnije car Nikifor Foka (963-969. g.) prenese iz grada Edese u Carigrad i onu svetu ćeramidu na kojoj beše odslikan nerukotvorni lik Hristov i postavi je u carskom gradu 967 godine.
 
SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG
JOAKIMA OSOGOVSKOG
 
Prepodobni Joakim beše Sloven po poreklu, rodom iz zapadnijih krajeva (verovatno negde oko današnjeg Vranja). Podvizavao se u drugoj polovini jedanaestog veka u planini Osogovskoj kod Krive Planine, na mestu zvanom Sarandapor, zbog čega se još naziva i Sarandaporski.
Podvizavao se u vremenima kada su se u ovim slovenskim krajevima podvizavali i čuveni veliki slovenski podvižnici: Jovan Rilski, Prohor Pčinjski i Gavrilo Lesnovski.[5]
Želeći još iz mladosti strožiji podvižnički život u samoći, prepodobni Joakim krete iz svog kraja prema pustinji gore Osogovske. Vođen anđelom Božjim, on stiže jedne večeri u dom nekog boljara u selu Gradcu. U maloj crkvici toga sela on se najpre toplo pomoli Bogu, pa onda sede pred crkvu da se odmori od dugog pešačenja. Videći ga na tom mestu boljari mu priđoše i on ih zamoli da mu ukažu neko mesto u planini pogodno za podvige i usamljeništvo. Domaćin boljar mu tada ukaza na podkrilje gore Osogovske pri reci Skupici, gde se kraj potoka zvanog Babin Dol nalazi zgodna i usamljena pećina pogodna za život koji on želi. Čuvši za takvo mesto svetitelj zablagodari Bogu i Presvetoj Vladičici, pa krete na put ka tom mestu. Stigavši do mesta zvanog Sarandapor, on se nastani u tamošnjoj pećini, u kojoj od tada ostade do kraja svoga života.
U ovoj pećini prepodobni se podvizavao veoma usrdno i strogo, provodeći dane i noći svoje u neprestanim molitvama, bdenjima, kolenopreklonjenjima i toplim suzama. Pred kraj zemnog života njega posetiše neki lovci, koje svetitelj blagoslovi te toga dana uloviše veoma bogat lov. Tada ih prepodobni zamoli da ga i opet posete, što oni i učiniše. Ali kada ponovo dođoše, nađoše ga da se mirno upokojio u Gospodu. Oni ga onda česno pogreboše, i potom mu opet na grob dolaziše. Upokoji se prepodobni Joakim krajem 11 veka (ili početkom dvanaestoga, oko godine 1105).
U vreme vizantijskog cara Manojla I Komnena (1143-1180 g.) veoma je proslavljan prepodobni Joakim, pa mu je tada i njegovo mesto podviga obnovljeno. Na mesto njegovih podviga dođe udovi sveštenik Teodor iz Ovčeg Polja, koji se tu i zamonaši i dobi ime Teofan. On sakupi oko sebe veliki broj bratije i sa njima podignu crkvu i manastir prepodobnom Joakimu, u kome Teofan posta prvi iguman. Tada se njemu javi u snu sveti otac Joakim i reče mu da on želi da se naziva ktitor toga manastira. Zatim svetitelj otkri Teofanu mesto gde se nalažahu skrivene njegove svete mošti, pa mu pokaza i drvo u šumi od koga da mu načini kovčeg i u njemu prenese svete mošti u manastir. Sve ovo iguman Teofan izvrši sa potpunom poslušnošću, i tako sa bratijom svečano u litiji prenese mošti prepodobnog Joakima u manastir. Mošti biše položene u crkvi njemu posvećenoj, i od njih se dešavahu mnoga čudesa, kako u samom tom vremenu tako i kasnije, sve do naših dana.
Manastir svetog Joakima Osogovskog više je puta posećivan, pomagan i obnavljan od Srpskih vladara Nemanjića, osobito od svetog kralja Milutina i njegovog sina Sv. Stefana Dečanskog. U ovom manastiru se zamonašio i čuveni podvižnik srpski i svetogorski starac Isaija (oko 1350 godine). Sveti lik prepodobnog Joakima Osogovskog slikan je po mnogim našim starim manastirima i crkvama, a takođe mu je vrlo rano napisano i žitije i služba.[6]
 
SPOMEN SVETOG OCA NAŠEG
EVSTATIJA II,
arhiepiskopa Srpskog
 
Ovaj sveti Evstatije II[7] beše arhiepiskop Srpske Pravoslavne Crkve posle arhiepiskopa Jakova, to jest od godine 1292 do 1309 godine. Kako veli za njega njegov životopisac arhiepiskop Danilo, on „steče dostojno ime zbog trudova svojih, brinući se za Bogom povereno mu stado razumnih ovaca istinitog pastira Hrista, svagda verujući da se u Bogu upodobljava u duhovnom i besmrtnom delu, i to na obe strane: s jedne strane radeći na korist svoje duše, a s druge strane brinući se neoslabljeno za svetu Crkvu, i stalno gledajući na podvig koji mu predstoji i na venac darova od Hrista“.
Sveti arhiepiskop Evstatije beše veliki podvižnik u ličnom životu i revnostan pastir u upravljanju Crkvom. Za njegovo vreme Srpska Crkva uveća se za tri episkopije: zvečansku, limsku i skopsku. Zvečanska se još zvala i banjska (sa sedištem u manastiru Banji) ili lipljanska. Sedište pak limske episkopije bilo je u manastiru svetih Apostola Petra i Pavla na reci Limu, a skopske u Skoplju.
Poživevši bogougodno i pastirstvovavši Hristopodobno, sveti Evstatije se mirno upokoji u Gospodu 16 avgusta 1309 godine. Odmah po prestavljenju bi od svih slavljen i spominjan zbog svoje svetosti. Njegovim svetim molitvama neka Gospod i nas pomiluje i spase. Amin.
 
SPOMEN SVETOG MUČENIKA
DIOMIDA LEKARA
 
Sveti Diomid beše rodom iz Tarsa kilikijskog[8], od znamenitog roda; po zanimanju beše lekar a po veri hrišćanin, i lečaše ne samo tela nego i duše ljudske, jer učaše jeline da veruju u Hrista i privođaše ih svetom krštenju. U vreme cara Dioklecijana[9] sveti Diomid ostavi Tars i ode u grad Nikeju u Vitiniji[10]. I tamo se sveti Diomid po običaju svom bavljaše lečenjem, pri čemu lečaše ne toliko lekovima koliko prizivanjem svemoćnog i isceljujućeg imena Gospoda našeg Isusa Hrista i znamenjem časnog krsta. I tako isceljivaše on od svake bolesti i privođaše veri Hristovoj neverne; i mnoge idolopoklonike on obrati veri u Gospoda Hrista svojim lekarstvom i učenjem.
Kada car Dioklecijan, koji se u to vreme nalazio u istočnim pokrajinama, doznade o tome, on posla vojnike da mu dovedu Diomida. Kada vojnici stigoše k svetom Diomidu, nađoše ga gde je već skončao u Gospdu; no oni mu ipak i mrtvome odsekoše glavu, da je nose caru. Ali čim odsekoše glavu svetom Diomidu, vojnici odmah izgubiše vid i oslepiše, te ih drugi odvedoše caru, pri čemu oni nošahu odsečenu glavu svetog Diomida. Kada car ugleda glavu i slepe vojnike, on naredi da glavu nose natrag i prilože je k telu na njeno mesto. Čim to vojnici učiniše, oni odmah progledaše i poverovaše u Hrista – istinitog Boga, kome slave vavek. Amin.[11]
 
SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG
HERIMONA
 
Prepodobni Herimon spominje se u Paladijevom „Lavsaiku“ i u „Otačkom azbučniku“. Njegova peštera u pustinji bila je udaljena dvanaest potrkališta od vode. Po prestavljenju svom on bi nađen mrtav na stolici, sa radom u rukama, jer je skončao baveći se rukodeljem. Svetog Herimona spominje i sveti Teodor Studit u Posnom Triodu, u kanonu Sirne subote, u šestoj pesmi.[12]
 
SPOMEN SVETOG OCA NAŠEG
TIMOTEJA, EPISKOPA EVRIPSKOG,
ktitora manastira Penteli kod Atine
 
Ovaj sveti otac Timotej rođen je godine 1510 u selu Kalamos u Atici. Otac mu je bio sveštenik i on ga je naučio hrišćanskoj nauci. Timotej se od detinjstva odlikovao vrlinskim životom i pobožnošću, a takođe i čvrstinom karaktera. Zbog toga ga zavoleše i istaknuti crkveni ljudi. Episkop Oroposa toliko ga zavole da ga o svom trošku posla u Atinu da uči dalje školu, jer provide u dečku pastira Crkve Hristove. Po završetku nauke Timotej se vrati u Oropos i bi od episkopa rukopoložen najpre za đakona a potom i za sveštenika.
Uz ovog episkopa se i dalje učaše sveti Timotej svakoj vrlini i mudrosti pastirskog rukovođenja vernim dušama, tako da po smrti ovog episkopa on bi izabran za njegovog naslednika. Postavši episkop Oroposa, Timotej i dalje napredovaše u podvizima i vrlinama, te zato uskoro bi izabran za arhiepiskopa Evripskog (u mestu Halkidi na ostrvu Eviji). No zlobni đavo ne ostavi svetitelja na miru, nego pravednik bi oklevetan kod turskih vlasti da je državni neprijatelj, te svetitelj morade napustiti svoj položaj episkopa i vratiti se u svoje selo Kalamos u Atici. Ovo bi 1575 godine.
Sveti Timotej se potom udalji u obližnju goru Penteli, gde se nalažahu i drugi bogougodni podvižnici onoga vremena. Uskoro zatim svetitelj osnova u podnožju te planine divan manastir i posveti ga Uspenju Presvete Bogorodice (1578 godine). Ovaj manastir i do danas postoji i pripada sada arhiepiskopiji Atinskoj.
U manastir se ubrzo okupi dosta bratije, i svetitelj ih mudro rukovođaše putem spasenja ka Carstvu Nebeskom. No želeći veće podvige u tišini i usamljenosti, on se povuče u samoću u mesto Gargato i Vraonu, gde se odade strogim podvizima koji su samo Gospodu poznati. Ali lukavi vrag ni ovde ne ostavi svetitelja na miru, nego protiv njega podiže neke ljude, te sveti Timotej napusti Atiku i pređe čudesnim načinom preko mora na ostrvo Keju (oko 1590 godine). Poživevši tamo još neko vreme u blagougodnim podvizima, najzad u miru predade duh svoj u ruke Gospoda svoga i pređe u Carstvo Njegovo beskonačno. U njegovom manastiru Penteli i danas se nalazi njegova sveta lobanja, koja odiše svetim miomirom i čini divna čudesa onima koji svetitelja prizivaju sa toplom verom i molitvom.
 
SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG
ROMANA
 
Veliki čudotvorac; svege mošti mu počivaju u manastiru svetog Romana, u lepoj šumovitoj uvali na putu između Ražnja i Đunisa, na domaku Južne Morave. Živeo i delao na dvesta godina pre Nemanjića.[13] Veliki svetitelj i prosvetitelj toga Srpskoga kraja. Narod se kune u tom kraju: „Svetoga mi Romana“. I dandanji tamo se isceljuju teški bolesnici, naročito umobolnici i besomučnici. Manastir Sv. Romana kod Đunisa podigao je sveti knez Lazar (koji se slavi 15 juna).
 
SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG
RAFAILA BANATSKOG
 
Prepodobni otac Rafailo življaše u 16 i 17 veku. Podvizavaše se bogougodno i dugo u svetoj lavri Srpskoj Hilandaru na Atonskoj Gori. U to vreme manastir Hilandar imađaše po Srpskim zemljama više svojih manastirskih metoha, među kojima i jedan metoh u Banatu, na prostoru današnjega grada Zrenjanina[14]. Taj metoh je po svoj verovatnoći Hilandar dobio u svoj posed u vreme Srpskog despota Stefana Visokog (Lazarevića)[15], koji je bio dobio mesto zvano Bečkerek u lični posed od ugarskog kralja Sigismunda.[16]
U ovaj dakle manastirski metoh bi poslan od Hilandarskog bratstva prepodobni otac Rafailo radi nekog manastirskog poslušanja. Došavši u Banat, prepodobni se nastanio tamo za neko vreme na mestu gde se danas nalazi crkva Vavedenja Presvete Bogorodice (a to je mesto od najstarijih vremena poznato u Zrenjaninu kao manastir). Ovde se sveti Rafailo strogo podvizavaše, ne samo u vršenju naloženog mu manastirskog poslušanja, nego i u svim bogougodnim podvizima monaškog života, osobito u podvigu molitve i posta. Živeo je u jednoj maloj kolibi napravljenoj od obične trske, i tu se i prestavio mirno u Gospodu.
Zbog njegovih mnogih i samo Bogu poznatih podviga i vrlina, Gospod ga posetio blagodatnim darom čudotvorstva, koje se osobito projavilo po prestavljenju prepodobnoga.
Prestavio se prepodobni Rafailo i bio pogreben na onom mestu gde se danas nalazi mala crkvica njemu posvećena, tojest na jugoistočnoj strani oltara velike Vavedenjske crkve u Zrenjaninu. Na tom mestu je uskoro po prestavljenju prepodobnog Rafaila bila podignuta najpre mala kapelica, pa je kasnije usled rušenja ona popravljana i proširivana.[17]
Odmah po prestavljenju svetog Rafaila pobožni narod ovoga kraja počeo je dolaziti na grob prepodobnoga, osobito po doseljenju brojnijeg Srpskog življa u ove krajeve (posle seobe 1690 godine). Vernici i danas dolaze u crkvicu svetog Rafaila i tu dovode svoje bolesnike, koji onda prenoće u kapelici i tu im se čita Rafailova molitva, od čega po veri njihovoj bivaju isceljenja.
U manastiru pak Hilandaru, u oltaru sabornog hrama, nalazi se jedna starija ikana prepodobnog oca Rafaila, na čijoj se zadnjoj strani nalazi ovaj natpis: „Ovaj Sveti Rafail, rodom Srbin, sveštenoinok Hilandarski, poslan na put na manastirsko poslušanje u Banat, i tamo se prestavi, i proslavi ga Bog čudotvorenjem od česnih njegovih moštiju onima koji mu dolaze sa verom“.
Molitvama prepodobnog oca našeg Rafaila Hilandarskog, svetitelja Banatskog, neka Gospod pomiluje i spase sve nas. Amin.
 
SPOMEN SVETOG OCA NAŠEG
MAKARIJA ARHIEPISKOPA
 
Pominje se na današnji dan u Jerusalimskom Kanonariju. Verovatno je bio jedan od arhiepiskopa Jerusalimskog prvoprestola – majke svih Crkava.
 
SPOMEN SVETIH
TRIDESET MUČENIKA PALESTINSKIH
 
Mačem posečeni postradali za Gospoda. Bili rodom iz Palestine.
 
SPOMEN NALAZA MOŠTIJU SVETIH MUČENIKA:
SERAFIMA, DOROTEJA, JAKOVA, DIMITRIJA, VASILIJA
i SARANTISA u Megari Atičkoj (Grčka)
 
Godine 1798 bi čudesno otkriveno detetu Pajsiju iz grada Megare na Atičkom poluostrvu mesto gde se nalaze svete mošti ovih šestorice novojavljenih svetih Mučenika, koje zatim biše iskopane i prenesene u grad Megaru, čineći od tada do danas mnoga i divna čuda.
 
SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠET
NILA ERIKUSIJSKOG
 
Rodom iz Carigrada, sin Jovana Laskarisa brata cara Teodora (1204-1222 g.). Progonjen od Latina dođe u manastir Neuspavljivih u Pontu i tu kao monah ostade do oslobođenja Carigrada (1261 godine). Pošto je izobličavao latinomislećeg cara Mihaila Paleologa, bi prognan u lađici bez krme, koja ga donese morem u manastir Iviron na Svetoj Gori. Provevši u ovom manastiru 10 godina, bi pozvan od pravoslavnog cara Andronika Paleologa i proputova slobodno mnoga mesta. Na ostrvu Erikusi (kod Krfa) osnova svoj manastir, pa zatim pređe u Epir gde podiže novi manastir i obnovi stari manastir Jeromerijski. Upokoji se u miru i pređe u Carstvo Nebesko.
 
SPOMEN SVETOG MUČENIKA
ALKIBIJADA
 
Postradao za Gospoda sagoren u ognju.
 
SPOMEN SVETOG PREPODOBNOMUČENIKA
NIKODIMA METEORSKOG
 
Podvizavao se u manastiru Meteori u Tesaliji; skončao mučenički za blagočestivu veru hrišćansku 1551 godine.
 
SPOMEN SVETOG NOVOMUČENIKA
APOSTOLA NOVOG
 
Rodom iz sela Svetog Lavrentija u Tesaliji, od oca Koste Stamatija i majke Mele; ostavši siroče od 15 godina, otide u Carigrad i zaposli se tamo u nekoj radnji. Zauzimajući se za svoj narod pred turskim vlastima, zbog nepravdi koje su mu nanošene, izazva na sebe gnev Turaka i oni ga pogubiše mačem kao mučenika za veru hrišćansku 16 avgusta 1684 godine u Carigradu.[18]
 
SPOMEN SVETOG MUČENIKA
STAMATIJA
 
Sveti mučenik Stamatije beše seljak, rodom iz sela Svetog Georgija kod Volosa u Tesaliji. Kada neki nečovečni aga skupljaše od naroda carske danke, i veoma zlostavljaše narod, pođe Stamatije s nekoliko drugova u Carigrad, da se tamo žale veziru. No svojim oštrim optužbama age Stamatije se zameri velikašima sultanovim, i ovi ga uhapse. Najpre ga htedoše laskanjem poturčiti obećavajući mu bogatstvo, slavu i čest. Na to mučenik uzviknu: „Moje bogatstvo, slava i čest, to je Hristos moj!“ Tada ga Turci mučiše i najzad pred Svetom Sofijom posekoše 1680 godine. Tako se ovaj vojnik Hristov uvenča vencem mučeničkim. (Njegovo stradanje opisa Jovan Kariofilis, i ono se nalazi u „Novom Martirologiu“).
 


 
NAPOMENE:

  1. U nekim Sinaksarima ovaj spomen biva 10 ili 11 avgusta.
  2. Prvo kazivanje o odnosu Gospoda Hrista sa Avgarom nalazi se kod oca crkvene istorije Jevsevija Pamfila (+340 god.); po njegovim rečima on je ovo kazivanje uneo u svoju Istoriju, oslanjajući se ne samo na predanje nego i na pismena dokumenta koja je on pronašao u arhivama Edeskim. Posle Jevsevija povest o tome nalazimo u četvrtom veku kod Sv. Jefrema Sirina, u petom kod jermenskog istoričara Mojsija Horenskog i u šestom kod Prokopija. Jermenski istoričar Mojsije Horenski ovako opisuje to: Avgar je saznao o Hristu od svojih poslanika, koje je on uputio bio rimskome tribunu koji je upravljao Finikijom, Palestinom, Sirijom i Mesopotamijom. Pri povratku poslanici se zadrže u Jerusalimu i tamo vide čudesa Spasiteljeva. – Pisac desetog veka Konstantin Porfirorodni (+950 god.), koji najpodrobnije govori o poreklu Nerukotvorene ikone, veli da je Avgaru doneo vesti o Hristu njegov sluga Ananija, po povratku sa puta u Egipat.
  3. Prenesenje nerukotvornog lika Hristovog i pisma Hristovog Avgaru iz Edese u Carigrad bilo je 944 godine.
  4. Tu crkvu podigao car Mihail (856-867 god.).
  5. Njihov spomen vrši se: prep. Jovana Rilskog 18 avgusta i 19 oktobra; prep. Prohora Pčinjskog takođe 19 oktobra, i prep. Gavrila Lesnovskog 15 januara.
  6. Vidi Stojan Novaković, Prilozi k istoriji Srpske književnosti, „Glasnik SUD“, 22, Beograd 1967, str. 242-264; Ivanov, Blgarski starini, 1931, 404-418; Svetozar Dušanić, Joakim Osogovski – Sarandaporski i njegov manastir, „Hrišćansko delo“, 1910 br. 6 i 1.
  7. Spomen pak Svetog Evstatija I, arhiepiskopa Srpskog, slavi se 4 januara.
  8. Kilikija – oblast u Maloj Aziji.
  9. Car Dioklecijan vladao od 284 do 305 godine.
  10. Vitinija – oblast u Maloj Aziji.
  11. Sveti Diomid skončao 298 godine.
  12. Prepodobni Herimon prestavio se krajem četvrtog ili u samom početku petoga veka.
  13. Po nekima je ovaj prepodobni Roman bio učenik Sv. Klimenta i Nauma Ohridskih, a po drugima i on se zove Sinait, pa je prema tome iz nešto kasnijeg vremena.
  14. Zrenjanin se ranije zvao Bečkerek i Veliki Bečkerek, a jedno vreme Petrovgrad.
  15. Vladao Srpskom zemljom od 1393 do 1427 godine. Njegov sveti spomen 19 jula.
  16. I danas se jedno predgrađe Zrenjanina zove „Despotovac“, a postoje i ruševine jednog utvrđenja iz doba despota Stefana.
  17. Današnja šestougaona crkvica nad grobom prepodobnog Rafaila, podignuta je 1826 godine, a građena je na temeljima stare kapelice.
  18. Neki poistovećuju ovog svetog novomučenika sa napred spomenutim Stamatijem.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *