NASLOVNA » Ava Justin, BIBLIOTEKA » Žitija Svetih za jul

Žitija Svetih za jul

30. JULI
 
SPOMEN SVETIH APOSTOLA IZ SEDAMDESETORICE:
SILE, SILUANA, KRISKENTA, EPENETA i ANDRONIKA
 
Sveti apostol Sila, koga veliki apostoli izabraše za služenje delu propovedi reči Božije, mnogo se trudio u blagovešću Hristovom najpre sa svetim vrhovnim apostolom Pavlom, a zatim i sam, bez njega. Kada u Jerusalimu od apostolskog sabora bi sastavljena poslanica za Antiohijsku crkvu o tome da se ne obrezuju neznabošci koji primaju svetu veru Hristovu, sveti Sila bi poslan tamo sa drugim uglednim muževima, kao što o tome piše sveti Luka u Delima Apostolskim: Tada nađoše za dobro apostoli i prezviteri sa svom Crkvom da izberu između sebe dvojicu i da pošalju s Pavlom i Varnavom: Judu koji se zvaše Varsava, i Silu, ljude znamenite među braćom (D.A. 15, 22).
Došavši u Antiohiju, oni sabraše narod i predadoše poslanicu. Kada je pročitaše, obradovaše se utesi. A Juda i Sila, koji i proroci behu, mnogim rečima utešiše braću i utvrdiše. Sila nađe za dobro da ostane u Antiohiji, a Juda se vrati u Jerusalim. Potom kada sveti apostol Pavle uzažele da radi propovedi putuje u druge zemlje, on izabra svetoga Silu za saputnika sebi. Predani blagodati Božjoj od braće, oni odoše, i prohođahu Siriju i Kilikiju utvrđujući crkve. Prolazeći kroz Dervu i Listru oni tamo uzeše sa sobom Timoteja i otputovaše u Makedoniju. A kada u Filibi izagnaše duha pogađačkog iz neke robinje koja vračanjem donošaše veliki dohodak svojim gospodarima, onda njeni gospodari, videvši da im propade nada na njihov dohodak, dohvatiše Pavla i Silu i odvukoše ih na trg ka knezovima, klevećući ih i govoreći: „Ovi ljudi mute po našem gradu“. I sleže se silan narod, i vojvode im poderaše haljine, i zapovediše da ih motkama biju. I pošto ih strašno izbiše, baciše ih u tamnicu i noge im metnuše u klade. A u ponoći bejahu Pavle i Sila na molitvi i hvaljahu Boga. I ujedanput zemlja se tako silno zatrese da se uskoleba temelj tamnički, vrata se sama otvoriše i okovi im spadoše. A tamnički stražar probudivši se i videvši sva vrata tamnička otvorena, izvadi nož i šćaše da se ubije, misleći da su sužnji pobegli. No Pavle ga zadrža od samoubistva. A stražar dršćući pripade k Pavlu i Sili, izvede ih i uvede u dom svoj, opra im rane, i krsti se sa svim domom svojim. Odatle sveti apostoli Pavle i Sila idoše u Amfipolj, Apoloniju i Solun, i uz njih pristaše mnogi neznabošci i ne malo gospodskih žena. Ali tome zaviđahu tvrdovrati Jevreji, pa pozvaše neke zle ljude, te uzbuniše narod protiv apostola Hristovih, i tražahu da ih ubiju. No braća odmah noću otpraviše Pavla i Silu u Veriju. Ali i tamo Jevreji, došavši iz Soluna, pobuniše narod protiv propovednika reči Božje. Pavle otide u primorje, a Sila i Timotej ostaše onde. No posle ne mnogo dana oni odoše, i nađoše svetog Pavla u Korintu (D.A. 15, 30-18, 5). Tu sveti Sila postade episkop. Potrudivši se dosta vremena u propovedanju reči Božje, i satvorivši znamenja i čudesa, on otide ka Gospodu.
Sveti apostol Siluan trudio se u propovedanju reči Božje sa svetim vrhovnim apostolima Petrom i Pavlom; i oba ova apostola spominju ga u svojim poslanicama. Sveti Petar u svojoj Prvoj sabornoj poslanici piše ovako: Po Siluanu, vašem vernom bratu, kao što mislim, pišem vam ovo malo (1. Petr. 5, 12). A sveti apostol Pavle u Drugoj poslanici Korinćanima kaže: Sin Božji Isus Hristos, koga mi vama propovedasmo, ja i Siluan (1. Kor. 1, 19). Iz ovoga je očigledno da se sveti Siluan sa svakim od vrhovnih apostola trudio u svoje vreme u propovedanju Evanđelja Hristova, i bio saučesnik u njihovim trudovima i patnjama. U Solunu pak on bi episkop i, todnevši mnoge muke za veru, on uziđe ka Hristu koji venčavava podvige.
Svetog apostola Kriskenta spominje sveti apostol Pavle u drugoj poslanici Timoteju, govoreći: Kriskent u Galatiju (4, 10), tojest poslan od mene na propoved. U Galatiji on beše episkop; zatim je propovedao Hrista u Galiji, i u gradu Vijeni postavio za episkopa svog učenika Zahariju pa se ponova vratio u Galatiju, i tu mučenički skončao za carovanja Trajana[1].
Svetog apostola Epeneta takođe pominje sveti apostol Pavle u Poslanici Rimljanima, govoreći: Pozdravite milog mi Epeneta, koji je novina iz Ahaje u Hrista (16, 5). Sveti Epenet je bio episkop u Kartageni.
U istoj Poslanici Rimljanima sveti apostol Pavle pominje svetog apostola Andronika, pozdravljajući ga i nazivajući ga svojim srodnikom i sasužnjem; pri tome kaže da je on znamenit među apostolima i da je pre njega poverovao u Hrista (16, 7). Sveti Andronik bio je episkop u Panoniji.
 
STRADANJE SVETOG SVEŠTENOMUČENIKA
VALENTINA
 
Italijanski grad Interamna, u oblasti Omvriji imađaše episkopa svetog Valentina, koji dobi od Boga dar isceljivanja. Molitvom i prizivanjem presvetog imena Hristovog isceljujući svaku bolest i nedug po ljudima, on obraćaše neverne od idolopokloničkog bezboštva k Bogu. Jer u to doba idolopokloničko mnogoboštvo još carovaše u svetu i neznabožni carevi, koji vladahu Istokom i Zapadom, gonjahu hrišćane. U te dane tri učena čoveka: Prokul, Eviv i Apolonije, rodom iz Atine[2], po veri mnogobošci, dođoše u Rim radi učenja, da dobro izuče rimski jezik i filosofiju. Oni nađoše jednog učenog nastavnika, odličnog znalca i latinskog i grčkog jezika, po imenu Kratona, stupiše kod njega da uče, i življahu u njegovom domu.
Dogodi se te se jedan od sinova Kratonovih, Herimon, teško razbole: u bolesti kičma mu se iskrivi, i glava mu bi savijena među kolena, i on se ne mogaše nikako ispraviti. Prizivali su mnoge lekare, ali oni ni najmanje ne mogahu pomoći bolesniku. Oko tri godine patio se on tako, i izgubi svaku nadu na ozdravljenje. Utom se desi da u Kratonov dom dođe neki tribun Fronton. Videvši boleonika, Fronton reče: Takva bolest beše i na mom rođenom bratu, i on dobi isceljenje od nekog hrišćanskog episkopa Valentina, koji živi u gradu Interamni.
Kazavši to, tribun savetovaše Kratonu da svog bolesnog sina pošalje kod tog episkopa. A o bratu svom dodade i to, da posle isceljenja on nije hteo da se odvaja od episkopa, privučen njegovom dobrotom i vezan za njega ljubavlju. Čuvši to, Kraton posla k episkopu ugledne ljude, prijatelje svoje, sa molbom da on dođe k njemu, pošto je nemoguće tako teškog bolesnika poslati na toliki put. Pokazavši svetitelju svog boleonog sina Herimona, Kraton ga stade moliti da mu isceli sina kao što je iscelio tribunova brata. Sveti Valentin mu reče: Ako ti hoćeš, tvoj će sin biti isceljen. – Pola imanja svog daću ti, reče na to Kraton, ako uzmogneš isceliti sina mog. – Čudim se, uzvrati svetitelj, da ti, mudar učitelj, ne pojimaš reči koje sam ti rekao. Opet ti kažem, ako ti hoćeš bolesnik će ozdraviti, jer ako poveruješ u Hrista mog, sve će biti moguće verujućem; jer verujući je nesravnjeno dragoceniji pred Bogom od neverujućeg, koji svu nadu polaže u tašte i ništavne stvari i ima za svoje bogove likove nekadašnjih rđavih ljudi, načinjene od drveta, kamena ili kog drugog veštastva. Zar se može verovati da su bogovi oni koji ne behu slobodni ni od gnusnih bezakonja, valjajući se u najprljavijim delima i upražnjavajući se u najsvirepijim nasiljima? Ako dakle, odrekneš se mnogobožačke bezbožnosti, primiš veru koju ti predlažem, i položiš nadu svoju na Jedinoga Boga, nevidljivog i svemogućeg, onda će se dati zdravlje sinu tvome, kao što želiš. A polovinu imanja koju mi predlažeš, razdaj siromasima, da se oni mole Bogu za tebe i za tvoga sina. Mene pak ni na koji način ne možeš ubediti da išta uzmem od tebe za isceljenje tvoga sina; ja zahtevam jedino veru. Stoga veruj da je Sin Božji Isus Hristos jedini istiniti Bog, a odreci se svih idola svojih, pa ćeš sina svog videti zdrava.
Kraton reče na to: Premda ne znam u čemu se sastoji vaša vera, ali sam slušao da se svaki spasava svojom verom; vera jednoga ne može pomoći drugome, niti pak nečije neverje može škoditi drugome. – Sveti episkop odgovori: U životu čovečijem ima nešto što drugome ne može ni pomoći ni naškoditi; tako ni neverje očevo ne može škoditi veri sinovljoj. Ali u nuždi, i pri isceljenju bolnih, vera jednoga može pomoći drugome: tako, verom može otac pomoći sinu, sestra bratu, gospodar sluzi. U Svetom Pismu čitamo da kapetanov umirući sluga bi isceljen zbog kapetanove vere; umrla kći kneževa bi vaskrsnuta zbog vere oca, kneza; sestre koje su plakale za svojim umrlim i sahranjenim bratom Lazarom, videše ga u četvrti dan vaskrsnuta rečju Gospodnjom, i obradovaše se. Postoje u Starom i u Novom Zavetu i drugi mnogobrojni primeri koji jasno pokazuju da vera jednoga može pomoći drugima. A biva i to, da neverje jednoga nanosi štetu drugima; na primer, neverje jednog čoveka Faraona nanelo je razne kazne celom Egiptu, pa i njega samog sa svom vojskom njegovom pogubilo.
Slušajući od episkopa ove i njima slične reči, učitelj Katon pade k nogama njegovim i reče: Verujem u Propovedanog tobom da je istiniti Bog, i nema drugoga osim Njega, koji zapoveda bolestima i smrtima, i one odlaze, zapoveda životu, i on se vraća. – Na to mu sveti episkop Valentin reče: Veru hrišćansku treba pokazati ne samo rečima nego i delima. – Učitelj upita: A koja su to dela kojima se može pokazati vera? – Episkop odgovori: Odreci se idola, načinjenih rukama ljudskim, i primi sveto umivenje, da bi bio uvršćen među sinove Božje. – Kraton upita: Na koji način voda koja omiva samo telesnu prljavštinu, može očistiti od grehova? – Svetitelj odgovori: Voda, kada se na nju prizove ime Presvete Trojice, prima u sebe na tajanstven način Svetoga Duha, koji krštavajućeg se u toj vodi čoveka očišćava od svih grehova.
Kraton onda primeti: Naš se razgovor oteže, a život se moga sina Herimona skraćuje. – Sveti Valentin na to reče: Ako ti ne budeš verovao u ono što nikada nisi mogao ni čuti, ni videti, sin tvoj ne može biti zdrav. – A što je to, upita Kraton, što ja nisam mogao ni videti, ni čuti? – Svetitelj odgovori: Jesi li ikada čuo za Djevu, koja je neporočno začela i rodila i po porođaju ostala Djeva? Jesi li ikada video koga da ide po moru kao po suvu? Jesi li čuo da je ko jednom rečju utišavao buru na moru, da je On naposletku bio raspet, umro, pogreben, u treći dan vaskrsao iz mrtvih, pred očima mnogih uzneo se na nebo, pri čemu su se anđeli na očigledan način javili ljudima i svedočili da će On ponovo doći s neba da sudi živima i mrtvima? Ako veruješ ovome da je sve tako bilo, onda pristupi i primi krštenje, da bi sin tvoj dobio zdravlje, i ti se sam udostojio večnog života. – Sve što kažeš učiniću, izjavi učitelj Kraton, samo da sin moj bude zdrav. – Sveti episkop reče na to: Pošto mudrost ovoga sveta, koje ti smatraš sebe učiteljem, jeste ludost pred Bogom, i ti ne možeš onako savršeno verovati kako to zahteva sama vera, onda mi daj reč da ćeš se ti sa celim domom tvojim obratiti ka Hristu i krstiti se, kada sin tvoj po veri mojoj dobije zdravlje. Tada učitelj Kraton, prizvavši ženu svoju i sve domašnje, pade svetitelju pred noge, i svi obećaše da će postati hrišćani, ako Herimon bude isceljen. Behu tu i gorespomenuti mladići: Prokul, Eviv i Apolonije, te i oni, želeći ozdravljenje sinu svoga učitelja, obećaše da će postati hrišćani. Onda sveti episkop naredi da se spremi zasebna soba, i da se taj dan i iduća noć provede u ćutanju; a on, uzevši bolesnika u tu sobu, zatvori se sa njim sam. Bolesnik beše celim telom savijen kao u klupče: glava mu bejaše među kolenima, noge na ramenima i leđima, i nijedan deo tela ne beše slobodan, i on ne mogaše ni jezikom govoriti, samo ječaše. I niko od lekara nije mogao od rediti njegovu bolest i lečiti. Sveti episkop Valentin uzevši svoju vlasenicu na kojoj se obično molio, prostre je na zemlju i položi na nju bolesnog polumrtvog dečaka, a sam se svu noć moljaše i slavoslovljaše Boga. U ponoći pak zablista u toj sobi nebeska svetlost, te oni što behu spolja mišljahu da se unutra oganj razbuktao. A posle ponoći dečko ustade potpuno zdrav, i stade gromko hvaliti Boga. Roditelji i svi domašnji, čuvši Herimonov glas i govor, veoma se obradovaše, jer ga tri godine ne behu čuli da govori, samo je ječao. I prišavši k vratima oni stadoše kucati i moliti svetitelja da im otvori da vide Herimona. No svetitelj im odgovori da im neće otvoriti dok ne svrši svoje uobičajene molitve. I oni čekaše do svanuća, radujući se. A kada svanu, sveti episkop otvori vrata i izvede dečka potpuno zdrava, kao da nikada nije bolovao, i predade ga roditeljima. Tada učitelj Kraton sa celim domom svojim verova u Hrista i krsti se; i svi se radovahu duhom o Bogu Spasitelju svome.
Isceljeni dečak Herimon, po prijemu krštenja, ne hte da se odvoji od svoga lekara, svetitelja Valentina. Isto tako i spomenuta tri mladića, ostavivši po krštenju svetovnu filosofiju, privezaše se svim usrđem za duhovnog učitelja, Božjeg arhijereja, i postadoše njegovi učenici, i podražavaoci njegovog svetog života, i iskatelji svoga spasenja. I vršnjake svoje, mladiće i dečake koji behu na naukama, oni obraćahu ka veri Hristovoj i svetom krštenju svojim savetima i primerom svog česnog i celomudrenog života, i sticahu se k njima mnoštvo takvih mladića i dečaka, i slušajući njihovo bogonadahnuto učenje oni se poučavahu nebeskoj mudrosti i stupahu na put istine. A kada se sin eparha rimskog Avundije, poverovavši u Hrista i krstivši se, raspali božanskom revnošću i javno pred svima objavi da je sluga Hristov, tada otac njegov i drugi senatori, razgnevljeni, dohvatiše samog učitelja hrišćanske vere svetog episkopa Valentina i biše ga nemilice. I vrbovahu ga za idolopoklonstvo, no kako on ne hte da im ispuni volju, oni ga ponovo staviše na ljute muke, pa ga zatim okovana baciše u tamnicu.
Sveti se radovaše što se udostojio stradati za Hrista Gospoda svog; i ukrašen ranama za Njega primljenim kao najskupocenijim nakitom, on se apostolski hvaljaše i govoraše: Ja rane Gospoda Isusa na telu svome nosim, i dovršujem nedostatak nevolja Hristovih na telu svom (Gal. 6, 17; Kol. 1, 24). – I učenike svoje koji dolažahu k njemu u tamnicu on utvrđivaše u svetoj veri. Doznavši za to, eparh se silno razjari, pa posla noću po njega, izvede ga iz tamnice i odseče mu glavu.
Tako završi svoj stradalnički podvig sveti episkop Valentin. A učenici njegovi: Prokul, Eviv i Apolonije, uzevši česno telo njegovo, odnesoše ga u grad Interamnu, kupiše u predgrađu malo parče zemlje i česno pogreboše. I provedoše pored groba nekoliko dana i noći u postu, molitvama i slavoslovljenju Gospoda. K njima se sticahu verni iz grada; a i mnoštvo nevernih dolažahu k njima, i slušajući njihove dušespasiteljne reči i propovedi o Hristu prosvećivahu se verom. Nakon izvesnog vremena saznade za to gradoupravitelj Leontije, pa uhvati ova tri sveta mladića i posadi ih u tamnicu. A kada vide da se narod buni i žali za njima, jer ih svi ljubljahu, on naredi da ih noću ubiju; bojao se da ih danju osudi na smrt, da ih uzbuđeni narod ne bi oteo. Tako sveti mučenici biše posečeni noću[3] i otidoše ka nezalaznoj svetlosti nebeskog carstva. Gorespomenuti sin eparha rimskog sveti Avundije, kada dođe tamo k ljubljenim prijateljima svojim i doznade za njihovu pogibiju, ožalosti se veoma, pa uzevši česna tela njihova pogrebe ih česno kraj groba svoga učitelja svetog Valentina, slaveći Gospoda Isusa Hrista, koji živi i caruje sa Ocem i Svetim Duhom kroz beskonačne vekove vekova. Amin.
 
STRADANJE SVETOG SVEŠTENOMUČENIKA
POLIHRONIJA
 
Bezbožni car rimski Dekije[4], pošto poubija mnoge hrišćane, krenu sa svom vojskom svojom na Persiju. Pobedivši persijsku vojsku i osvojivši njihovu zemlju on rasprostre svoju vlast na Vaviloniju, Vaktriniju, Irkaniju, Asiriju; i našavši u tim zemljama vrlo mnogo hrišćana, on ih stade goniti i raznovrsnim mučenjima ubijati. Beše tada u Vavilonu episkop Polihronije, a s njim tri prezvitera: Parmenije, Elim i Hrisotel, i dva đakona: Luka i Muko. Uhvativši ih, Dekije naredi da ih odmah vode da idolima prinesu žrtvu. No sveti Polihronije smelo reče: Mi sebe same prinosimo na žrtvu Gospodu našem Isusu Hristu; a demonima i ništavnim idolima, koje ruke ljudske načiniše, nikada se nećemo pokloniti.
Dekije naredi da episkopa sa prezviterima i đakonima vrgnu u tamnicu, a sam stade zidati u gradu Vavilonu hram poganom bogu svom Saturnu, kome i pozlaćenog idola načini. I pisa u Rim eparhu Valerijanu, izveštavajući ga o srećnoj pobedi svojoj nad Persijancima, koja mu, pisaše on, bi data od bogova, i naredi mu da u Rimu priredi veliki praznik u čast bogovima, a da hrišćane muči i ubija. I Valerijan postupi u Rimu po Dekijevom naređenju.
Kada odvratni hram Saturnu bi dovršen u Vavilonu, bezbožni Dekije izvede preda se na sud episkopa Polihronija sa njegovim prezviterima i đakonima, i reče: Jesi ti to onaj bogohulnik koji ni bogove ne poštuje ni carske naredbe ne sluša? – Sveti episkop mu ne odgovori ni reči, samo stojaše ćuteći. Tada se car obrati prezviterima i đakonima i reče: Vaš je starešina onemeo! – Na to prezviter Parmenije odgovori: Otac naš nije onemeo, nego ne želi da uprlja svoja čista i sveta usta, ispunjujući zapovest Gospoda našeg Isusa Hrista koji je rekao: Ne bacajte bisera svoga pred svinje, da ga ne pogaze nogamas vojim, i vrativši se na rastrgnu vas (Mt. 7, 6). Je li dobro čista usta uprljati gnojem?
Razgnevljen, Dekije reče: Dakle, mi smo gnoj? – I odmah naredi da se prezviteru odseče jezik. Kada svetom Parmeniju odsekoše jezik, on i posle toga, obraćajući se svetom Polihroniju jasno govoraše: Sveti oče, moli se za mene, jer vidim na tebi Cara, Duha Svetoga, koji ti usta zapečaćuje, a u moja stavlja medeno saće.
Tako je divan Bog u svetima Svojim: onome koji ima jezik naređuje da ćuti, a onome kome je jezik odrezan daje dar govorenja, da bi pokazao Svoju svemoćnu silu.
I reče Dekije episkopu: Polihronije, prinesi bogovima žrtvu, pa ćeš mi postati prijatelj, i novi Saturnov hram poveriću tebi. – Episkop mu ne odgovori ništa. Dekija onda spopade bes i on naredi da ga kamenjem biju po ustima. A sveti episkop, kada ga bijahu, podiže ruke i oči k nebu, i ispusti duh. Dekije ostavi mučenikovo telo, bačeno pred Saturnovim hramom. Iduće noći dođoše dva blagorodna čoveka koji behu iz persijskih knezova, po imenu Avdon i Senis, potajni hrišćani, uzeše krišom telo svetog episkopa Polihronija i pogreboše blizu gradskog bedema.
Dekije krenu u persijski grad Korduvu, naredivši da za njim vode one sužnje, prezvitere i đakone, okovane u železne lance. A kad svetitelje vođahu, spadahu im železni okovi sa vrata i ruku. Stigavši u grad Korduvu, car Dekije naredi da preda nj izvedu dovedene sužnje, i on im reče: I vi, o bezumnici, želite da poginete! Evo, ja vam predlažem da prinesete žrtve besmrtnim bogovima! – Na to mu prezviter Parmenije, kome jezik beše odrezan, gromko odgovori: O, bedniče! ti nas nagovaraš da se poklonimo idolima, koji su načinjeni rukama ljudskim! Bolje ti je da se ti pokloniš Gospodu našem Isusu Hristu, jer ako Mu se ne pokloniš, poginućeš zajedno sa bogovima svojim.
Dekanije onda naredi da ih sve obese na mučilištu. Međutim svetitelji, kada ih istezahu, blagodarahu Boga, i govorahu prezviteru Parmeniju: Moli se za nas, oče! – On im reče: Bog, Otac Gospoda našeg Isusa Hrista, neka nam da utehu Svetoga Duha koji caruje kroza sve vekove. – Oni odgovoriše: Amin! – A Dekije u besu povika: Evo mađija! čovek bez jezika govori. Nije li to očevidan dokaz mađioništva? – Na to prezviter Parmenije odgovori: Gospod naš Isus Hristos, koji je nekada nemome dao govor, On i meni grešnome, posle odsečenja moga jezika, dade sposobnost da govorim. A ti, iako imaš jezik i govoriš, ipak si nem, jer ne slaviš istinitog Boga.
Dekije naredi da ih ognjem žegu, i da im na slabine prislanjaju usijane gvozdene daske, i da im gvozdenim noktima stružu tela. Kada tako mučahu svete, ču se s neba glas koji govoraše: Hodite k meni, smireni srcem! – Čuvši ovaj glas, Dekije i to pripisa mađijama, i naredi da mučenike skinu sa mučilišta i da im odseku glave, a tela njihova da bace izvan grada pored puta i da postave stražu, da ih neko ne bi uzeo i sahranio. Tako okončaše svoje stradanje za Hrista sveti mučenici: tri prezvitera – Parmenije, Elim i Hrisotel, i dva đakona – Luka i Muko. Bačena pak tela njihova ukradoše noću gorespomenuta dva kneza, koji zajedno s carem behu došli tamo, i sahraniše ih na svom imanju blizu Korduve.
U to vreme Dekije posla po svoj Persiji da ištu hrišćane i da ih muče. A neke slute njegove stupiše pred njega i rekoše mu: Care, oni zarobljenici koje si ti pomilovao i poklonio im život i slobodu, hrišćani su. Oni skupljaju telesa hrišćanska, sahranjuju ih na svome imanju; ne klanjaju se bogovima, niti izvršuju tvoja naređenja. – Ko su ti bednici? ljutito upita car. Sluge mu rekoše, da su to Avdon i Senis.
Car odmah naredi da ih pozovu k njemu. Kada oni dođoše, car im reče: Zar ste toliko bezumni, te ne shvatate, da ste vi zato pobeđeni i pokoreni pod našu rimsku vlast što ne poštujete bogove? – Oni mu na to odgovoriše: Zato nas Hristos i učini pobediteljima nad đavolom što preziremo bogove vaše. – Dekije im s gnevom reče: Zar ne znate da je život vaš u mojim rukama? – Sveti odgovoriše: Život je naš u rukama Boga našeg, i mi se klanjamo Onome koji je sišao s neba na zemlju radi našeg spasenja. – Dekije naredi da ih okuju u železne lance i zatvore u tesnu tamnicu. Kada ih okovaše u železne lance, sveti mučenici rekoše: Eto slave naše, kojoj smo se svagda nadali od Gospoda našeg!
Tog istog dana dva druga blagorodna čoveka, Olimpije i Maksim, biše optuženi caru da su hrišćani. Car ih odmah uhvati, i naredi da ih bez isleđenja biju motkama, govoreći: Nisu oni dostojni da slušamo njihove reči, pošto ne poštuju bogove, i zaslužuju smrt što umrlog čoveka smatraju za svoga Boga. – Na to mu sveti Maksim primeti: Dobro si rekao „umrlog“, no zašto ne kažeš i „vaskrslog“? – Dekije reče: Kažite nam riznice vaše. – Sveti Olimpije odgovori: Riznica naša, zlato i srebro i sve bogatstvo naše jeste Gospod naš Isus Hristos, radi koga mi ne štedimo zdravlje naše i preziremo sva bogatstva zemna. – Žestoko bijeni, svetitelji vikahu: Slava Tebi, Gospode Isuse Hriste, što si blagovoleo da nas pridružiš slugama Svojim!
Silno razjaren, Dekije naredi da ih biju olovnim prućem. Zatim ih predade svome namesniku, nekom Anisiju, koji nastavi da ih muči, pa im najzad sekirom odseče glave, a tela njihova baci psima da ih pojedu. Pet dana ležahu tela nepogrebena, ali ih se ništa ne dotače. Šestoga dana hrišćani ih uzeše noću i česno pogreboše.
Posle toga neznabožni car Dekije pođe u Rim, i sa njim vođahu iz Persije svete mučenike Avdona i Senisa, okovane u lance. Dekije ih vođaše sa sobom kao hvalu svoju, da priredi Rimljanima zabavu. U to vreme eparh Valerijan u Rimu uze svjatjejšeg papu Siksta, njegov klir i mnoge hrišćane, i zatvori ih u tamnicu. Mnogo dana seđaše papa u tamnici; k njemu dolažahu potajni hrišćani, donošahu decu svoju, a dovođahu i srodnike i poznanike koji se od idolopokloničke bezbožnosti obraćahu ka Hristu, i papa ih krštavaše u tamnici.
U te dane Dekije sa slavom i veoma svečano uđe u Rim, vodeći za sobom kao zarobljenike dva persijska kneza, Avdona i Senisa. Posle toga Dekije sazva ceo rimski senat sa eparhom Valerijanom i izvede pred njih dovedene iz Persije knezove, okovane u lance, no kneževski odevene; premda behu izmoždeni raznim mukama na putu, ipak u slavu Dekija ovi behu ukrašeni zlatom, srebrom, nakitima i dragim kamenjem. Ukazujući na njih prstom, Dekije reče senatu: Pogledajte neprijatelje, koje bogovi i boginje predadoše u ruke naše. Eto neprijatelja rimskome carstvu!
Pogledavši na njih, sav senat rimski se udivi njihovom plemenitom izgledu i, obuzet sažaljenjem prema njima, dođe u umilenje. Jer Gospod dade slugama Svojim takvu blagodat, da one koji ih posmatrahu obuzimaše umilenje a ne jarost. I naredi Dekije da pozovu glavnog Kapitolskog žreca po imenu Klavdija. Ovaj dođe i donese sa sobom idola i tronožni žrtvenik. I reče Dekije svetima: Prinesite žrtvu bogovima, pa ćete biti slobodni rimski knezovi, i bićete gospodari nad svim imanjima svojim, i još ćete se obogatiti vrlo mnogim drugim bogatstvima, i dobićete od nas velike počasti. – No sveti odgovoriše: Mi jedino sebe prinosimo na žrtvu Bogu našemu Gospodu Isusu Hristu, a bogovima tvojim ti sam prinosi žrtvu.
Posle toga naredi car da se za sutradan spremi gledalište, da se na njemu persijski knezovi Avdon i Senis dadu zverovima da ih pojedu. Kada osvanu dan i gledalište već beše spremljeno, car Dekije ne dođe na gledalište, nego mesto sebe posla eparha Valerijana. Došavši, Valerijan izvede najpre preda se mučenike i nagovaraše ih da se poklone idolima, i govoraše im: Poštedite svoje visokorodstvo i položite tamjan na žrtvenik bogovima; ako to ne uradite, zverovi će vas rastrgnuti. – Svetitelji odgovoriše: Mi smo već izjavili, da jedino Gospodu našem Isusu Hristu prinosimo žrtvu hvale i tamjan molitve, i da se jedino Njemu klanjamo, a idole rukama načinjene nećemo nikada poštovati.
Tu na gledalištu nalažaše se idol sunca, i Valerijan naredi vojnicima da mučenike odvedu k tome idolu, i da ih primoraju da mu se poklone; no svetitelji, prišavši k idolu, pljunuše na njega. Tada se Valerijan strahovito razjari, i naredi da svete mučenike biju olovnim prućem; zatim da ih nage odvedu na ono naročito ograđeno mesto, gde će ih zverovi pojesti pred očima naroda koji je posmatrao sa visokih stepenica.
I stadoše svetitelji nagi, ali u Hrista obučeni, i oseniše sebe krsnim znakom. I pušteni biše na njih prvo dva lava, zatim četiri medveda, ali ih zveri ne povrediše nego ležahu kraj njihovih nogu kao stražari. Tada Valerijan reče: Očigledno ovo su hrišćanske mađije! – I naredi da zverove odvedu, a oruženoscima zapovedi da uđu i ubiju mučenike. I biše svetitelji zaklani mačevima; onda, zakačivši ih za noge, izvukoše im tela i baciše pred idola sunca na strah hrišćanima, kao što naredi mučitelj; i ležahu tamo tri dana. Međutim, jedan potajni hrišćanin, po imenu Kirin a po činu ipođakon, koji je stanovao u blizini gledališta, ukrade noću tela svetih mučenika i pogrebe ih u svom domu u olovnom kivotu.
Tako završiše sveti mučenici Avdon i Senis, knezovi persijski. A sveti papa Sikst sa klirom svojim bi mučen posle njih; njegovo stradanje spominje se pod desetim avgustom zajedno sa svetim arhiđakonom Lavrentijem. Česne pak mošti ove dvojice svetih mučenika Avdona i Senisa nalazile su se u zemlji do cara Konstantina Velikog; a za carovanja njegova one biše, po Božjem otkrivenju, obretene od strane vernih i prenesene u Pontijanovu grobnicu, u čast i slavu Hrista Boga našeg, sa Ocem i Svetim Duhom, slavljenog vavek. Amin.
 
SPOMEN SVETOG
JOVANA VOJNIKA
 
Ovaj sveti Jovan bejaše vojnik u vreme carovanja Julijana Odstupnika[5]. Zajedno sa drugim vojnicima on bi poslat da ubija hrišćane. Na izgled, on se pravio da goni hrišćane, a u stvari ih je tajno pomagao. Tako, neke hrišćane, pre no što bi bili uhvaćeni, on je obaveštavao da se sklone, a uhvaćenim hrišćanima on je pronalazio načine da pobegnu. No on činjaše ne samo to nego pomagaše svima nevoljnima, dajući im ono što im je potrebno. On ukrašavaše život svoj molitvama, postovima, posećivanjem bolesnika i sužanja. Provevši svoj život u takvim bogougodnim delima, on se upokoji u Gospodu. Svete mošti njegove biše sahranjene na mestu Pandekti, gde su sahranjivani stranci. Posle izvesnog vremena svetitelj otkri svoje mošti jednoj ženi putem otkrivenja; naime: on joj se javi i ispriča joj sva dela života svoga i kaza joj svoje ime. Kazuje se da je sveti Jovan učinio i druga čudesa. Po smrti javljao se nekima koji su potrebovali pomoć njegovu. Molitve njemu pomažu da se pronađu lopovi.
 
SPOMEN PREPODOBNE MATERE NAŠE
ANGELINE,
despotice Srpske
 
Ova sveta i prepodobna Angelina beše kći blagočestivog i pravoslavnog kneza albanskog Arijanita iz elbasanskog kraja, a svastika slavnog Đurđa Skenderbega. Živitelji te oblasti, zvane još i Skenderija, behu hrišćani, većinom pravoslavni, jer tada još ne behu potčinjeni agarjanskom ropstvu, i otadžbina se njihova slavljaše pobedom vere i oružja.
U dvoru kneza Arijanita rasla je mlada kći njegova Angelina u strahu Božjem i pobožnosti, upućujući volju svoju i sve svoje duhovne darove na tvorenje volje Božje. Ime njene majke nije poznato, no i ona je sigurno bila veoma pobožna i čestita, kad je tako hrišćanski divno vaspitala kćer svoju u evanđelskom učenju i vladanju. Još od detinjstva se na svetoj Angelini video prst Promisla Božjeg, koji ju je pripremio za podvige koji su joj predstojali u njenom budućem životu.
U to vreme u albanske krajeve dođe kao izgnanik despot Srpski Stefan slepi, drugi sin despota Đurđa Brankovića (1427-1456. g.). Njega i njegovog starijeg brata Grgura Turci su 1441. godine zatvorili i oslepili, pa ih posle 1444. godine slepe vratili u očev dom. Po smrti njihova oca, despota Đurđa, vladaše neko vreme Srbijom njihov najmlađi zdravi brat Lazar (14568. g.), a onda despotom postade ovaj blaženi stradalnik Stefan (dok se njegov stariji brat, slepi Grgur, zamonašio u Hilandaru, gde je kao monah German i umro, 16. oktobra 1459. godine, i pogreben). Na dva meseca pred pad srpske prestonice Smedereva[6], zbog opšte razjadinjenosti i razbijenosti Srpskog naroda, „neki đavolom upravljani ljudi slagaše kako je tobože despot Stefan neko zlo učinio, te ga isteraše daleko iz otačastva svojega, da tako u tuđini mnoge bede i nevolje podnese“. Pravedni Stefan se tada preko Budima povuče kod svoje sestre Katarine, celjske grofice, a od nje otide u Dubrovnik pa odatle u Albaniju, da tamo potraži sebi bezopasno pristanište. Došavši u Albaniju na njemu se zbi reč Gospodnja: Gospod štiti došljaka (Ps. 145, 9), jer njega knez Arijanit usrdno primi kao brata i prijatelja. Pa pošto se boravak despotov kod njega produži tako da on postade kao domaći, česna kći kneževa Angelina u srcu svome zavole slepoga Stefana, kao nekada Kosara pravednog kralja Vladimira[7], i zamoli od roditelja blagoslov za brak sa Stefanom. Roditelji dadoše svoj pristanak i blagoslov, te se Angelina venča sa Stefanom (u Skadru 1461. g.), pošto u duši svojoj željaše da u svemu deli sudbinu sa izgnanim pravednikom slepim despotom Stefanom.
Iz ovoga Bogom i roditeljima blagoslovenog braka njihovog rodiše im se sinovi Georgije (Đorđe) i Jovan, i kći Mara. Dok su deca rasla u dobrim naravima i vaspitanju, naiđe na njih nova zloba i nova nesreća. Bezbožni Agarjani napadoše i na tu hrišćansku zemlju i pred sobom sve ubijahu i uništavahu. Zbog toga se Stefan i Angelina sklone sa decom svojom u Italiju, u oblast Furlaniju na severu (područje Tršćanskog zaliva). Tu se blaženi i pravedni despot Stefan upokoji u Gospodu (9. oktobra 1476. g.), i bi proslavljen od Boga javljanjima svetlosti na grobu i netruležnošću tela svojega.[8]
Pravedna i verna supruga njegova, blažena Angelina, ostavši udova nuždavaše se u osnovnim potrebama za život, jer nju i njenu sirotu decu pritiskivaše i sirotinja i tuđina. Da bi olakšala deci svojoj ona se obrati s molbom ugarskom kralju Matiji, i on se smilova i dade njoj i sinovima njenim na uživanje sremski grad Kupinovo na Savi. Uzevši sa sobom netruležne mošti svoga supruga Stefana, sveta Angelina sa decom svojom dođe preko Beča i Budima u Kupinovo, i tamo u crkvi Svetog Apostola i Evanđelista Luke česno položi Stefanove mošti (15. februara 1486. g.).[9] Mađarski kralj Matija podario je bio starijem sinu Angelininom Đorđu titulu despota i neke sremske oblasti, no on se ubrzo toga odreče u korist svoga mlađeg brata Jovana i sam se zamonaši (1495. godine) u manastiru Kupinovu, dobivši na monašenju ime Maksim. No uskoro zatim umre mladi despot Jovan (1502. g.)[10], te sveta Angelina i Maksim, zajedno sa Stefanovim i Jovanovim moštima, preseliše se kod vlaškog vojvode Jovana Radula, gde sveti Maksim bi hirotonisan za mitropolita Vlahozaplaninskog. Tu Maksim izmiri vojvodu Radula sa moldavskim vojvodom Bogdanom, i zajedno sa majkom mu svetom Angelinom učiniše oni u tim krajevima mnoga dobra dela.
Nekoliko godina kasnije, sveta Angelina se sa sinom Maksimom vrati u Srem. Sveti Maksim postade mitropolit Beogradski i Sremski, i zajedno sa majkom svojom Angelinom podiže na ograncima Fruške Gore u Sremu sveti manastir Krušedol, i posveti ga Blagoveštenju Presvete Bogorodice. Tu sveti Maksim prenese iz Beograda svoju episkopsku stolicu i na taj način obnovi Sremsku arhiepiskopiju. Uskoro i on počinu u Gospodu (1516. godine, 18. januara, kada se i slavi njegov spomen), i bi pogreben u svojoj zadužbini Krušedolu.
Prepodobna mati naša Angelina primi ovde u Sremu sveti i anđelski monaški čin, u ženskom manastiru kod Krušedola, zadržavši na monašenju isto ime Angelina (što znači: Anđelska). Od početka svoga zemnog života ona se usrdno podvizavaše na spasenje svoje duše, no sada priloži trud trudu i podvig podvigu. Sva se predade molitvi, delima milosrđa i opravljanju svetih hramova i manastira Božjih u Sremu. Zbog svih tih svojih mnogobrojnih dela, ona je, kao savršena hrišćanka, supruga, majka i monahinja, od naroda s pravom dobila naziv „Majka Angelina“. Poživevši tako sveto i bogougodno, ona najzad počinu od trudova svojih i mirno usnu u Gospodu 30. jula 1520. godine. Sahranjena bi u ženskom manastiru kraj Krušedola, a kada posle nekoliko godina njeno sveto telo bi „objavljeno“, njene svete mošti biše prenete u crkvu manastira Krušedola i položene u isti ćivot sa moštima svetog joj sina Jovana despota.
Ove svete i čudotvorne mošti „Sremskih Svetitelja“ Brankovića Turci su zajedno sa manastirom Krušedolom palili 1716. godine, a sačuvala se od tada samo leva ruka Svete Majke Angeline. Službu ovoj svetoj Majci Srpskoj napisao je, uskoro po javljanju njenih čudotvornih moštiju, jedan od žitelja manastira Krušedola. U ovom svetom manastiru na dan njenog spomena, 30. jula, biva veliki praznik i narodni sabor. Molitvama Svete Majke Angeline neka Gospod Svemilostivi i nas pomiluje i udostoji udela Svetih Njegovih. Amin.
 
SPOMEN SVETIH MUČENIKA:
PROKULA, EVIVA i APOLONIJA
 
Postradali za veru u Gospoda Hrista. [11]
 
SPOMEN SVETOG
AVUNDIJA
 
Sin Rimskog gradonačelnika; obraćen u veru Hristovu svetim Valentinom.[12]
 
SPOMEN SVETIH MUČENIKA:
prezvitera PARMENIJA, ELIMA i HRISOTELA,
đakona LUKE i MUKA, i mučenika OLIMPIJA,
MAKSIMA, AVDONA i SENISA[13]
 


 
NAPOMENE:
[1]Trajan carovao od 98-117. g.
[2]Glavni grad u Grčkoj.
[3]Postradaše ovi sveti mučenici 273. godine.
[4]Dekije carovao od 249. do 251. godine.
[5]Julijan Odstupnik carovao od 361. do 363. godine.
[6]Smederevo je palo u turske ruke u sredu 20. juna 1459. godine i time je prestala da postoji Srpska Despotovina.
[7]O tome videti pod 22. majem, kada se slavi spomen Sv. Kralja Jovana Vladimira.
[8]Opširnije videti njegovo žitije pod 9. oktobrom.
[9]U selu Kupinovu je sve do rata postojala, blizu crkve Sv. Luke, crkva posvećena Svetoj Angelini.
[10]Sveti Despot Jovan upokojio se 10. decembra kada se i slavi njegov spomen zajedno sa majkom mu Svetom Angelinom.
[11]Videti o njima pod današnjnm daiom: Stradanje svetog sveštenomučenika Valentina.
[12]Videti o njima pod današnjnm daiom: Stradanje svetog sveštenomučenika Valentina.
[13]O njima videti napred: Stradanjs Sv. sveštenomučenika Polihronija.

3 komentar(a)

  1. Pingback: Kontraverzne glasine o Sv Mariji Magdalini

  2. Pingback: Sveti Justin Novi (Ćelijski): SVETI RAVNOAPOSTOLNI VLADIMIR KRSTITELJ RUSIJE – Manastir Vavedenje

  3. Prvi i apostol Vaskresenja…….neustrašiva u svojoj veri i odanosti……neumorna u propovedanju njenog Učitelja…….prisustvovao sam mnogim večernjim službama, ali samo sam na jednoj proplakao i to u manastiru Svete Magdaline u Jerusalimu gde je deo njenih moštiju i ogromna freska momenta kada Sveta Magdalina pokazuje crveno jaje caru Tiberiju. Sestre tog manastira gase i pale sve sveće u crkvi u određeno vreme službe, tako da vernik ima utisak i kompletne tame za vreme Spasove smrti i svetla u momentu Njegovog Vaskresenja. Nezaboravna i dostojna služba Svetoj Mariji Magdalini. Sveta učenice Hristova, moli Boga za nas!

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *