НАСЛОВНА » Ава Јустин, БИБЛИОТЕКА » ЖИТИЈА СВЕТИХ ЗА ЈУЛ

ЖИТИЈА СВЕТИХ ЗА ЈУЛ

 

ЖИТИЈА СВЕТИХ
 
2. ЈУЛИ
 
ПОЛОЖЕЊЕ ЧЕСНЕ РИЗЕ
ПРЕЧИСТЕ ДЈЕВЕ БОГОРОДИЦЕ
у Влахернској цркви
 
У време благочестивог византијског цара Лава Великог[1] и његове супруге Верине живљаху у Цариграду два угледна сенатора, Галвије и Кандид, рођена браћа. Посаветовавши се, они замолише цара да их пусти у Јерусалим да се поклоне светим местима. Цар их пусти, и они кренуше на пут. Стигавши у Палестину, они пођоше у Галилеју да обићу Назарет и виде свети дом Пречисте Дјеве Богородице, у коме Она, по благовести Архангела и силаском Светога Духа, заче Бога Логоса на неисказан начин. Дошавши тамо и поклонивши се, они остадоше да преноће у једном малом селу, пошто дан беше већ на измаку. По промислу Божјем они се зауставише у кући једне неудате жене Јеврејке, која бејаше стара и вођаше чист и честит живота. Док им се ту спремаше вечера, они приметише у тој кући једну одвојену собу, у којој гораху многе свеће, и тамјан се дизаше и диван мирис исхођаше (јер тамо беше сакривена чесна риза Пречисте Богоматере). Око те собе лежаше и не мало болесника. Угледавши то, Галвије и Кандид се чуђаху томе, и мишљаху да се нешто старозаветно чува тамо. Замоливши затим ту чесну жену да вечера с њима, они је упиташе, шта се налази у оној соби осветљеној свећама и тамјаном кађеној, и зашто болесници леже око ње.
Жена спочетка ћуташе односно предмета који се крио код ње, али не могаше прећутати чудеса која су се дешавала од тога предмета, и одговори им: Чесни људи! сви ови болесници које видите како леже овде, очекују исцељење својим болестима; јер на овом месту слепи прогледају, хроми се исправљају, ђаволи се из људи изгоне, глуви добијају слух, немима се језици разрешују, и све неизлечиве болести овде се лако исцељују.
Слушајући ово женино казивање, Галвије и Кандид стадоше још усрдније распитивати жену, због чега томе месту би дарована таква благодат и сила чудотворства. Жена, и даље скривајући истину, рече: Прича се у нашем јеврејском роду, да се на овом месту јавио Бог некоме од древних отаца наших, те се од тог времена ово место испунило благодати Божје и на њему се догађају чудеса.
Пажљиво пратећи женине речи, Галвије и Кандид још јачс гораху жељом у срцу свом да дознаду истину, као што некада Лука и Клеопа говораху: Не гораше ли срце наше у нама (Лк. 24, 32), и рекоше жени: Заклињемо те живим Богом, благочестива жено, да нам кажеш истину! Јер ми нисмо превалили толики пут из Цариграда овамо ради чега другог, већ само ради тога да видимо сва света места у Палестини и да на њима узнесемо своје молитве Богу. А пошто чујемо да се и у твом дому налази свето и чудотворно место, то желимо да о њему сазнамо што подробније, на који се начин оно освети, и због чега бивају чудеса на њему.
Тада жена, именом Божјим заклета, уздахну из дубине срца и, проливши сузе из очију, рече Галвију и Кандиду: О, изврсни људи! Та божанствена тајна, за коју ви настојавате да вам је кажем, никоме до данашњега дана није била откривена. Али пошто видим да сте благочестиви и богољубиви људи, то ћу вам казати сакривену тајну, надајући се да ћете оно што чујете од мене сачувати у себи, не причајући никоме. Овде ја чувам сакривену ризу Пречисте Дјеве Марије која је Христа Бога родила: јер када се Она престављаше са земље на небо, при погребу Њеном беше једна од мојих прародитељки, удовица; по завештању саме Пречисте Богородице њој би дана чесна риза Богородичина. Добивши ту ризу, она је чесно чуваше код себе у све дане живота свога; умирући, она повери ризу на чување једној девојци из своје родбине, заповедивши јој под заклетвом: да чува у чистоти не само ту чесну ризу Пресвете Богородице него и своје девичанство из поштовања према самој Богородици. Ова девојка такође целог живота свог чуваше ту ризу са великим поштовањем; а када се приближи кончини својој, она повери ризу једној чистој и чесној девојци из рода свог. И тако у току многих година прелазећи од једне девојке другој, та света риза дође и до руку мене смирене, која остарех у чистом безбрачном животу. А пошто се у моме роду већ не налази таква девојка, којој би могла поверити ову тајну, то ево казујем вама о њој, да знате да се овде збивају чудеса због те чесне ризе која се чува код мене у тој унутрашњој соби. А вас молим да никоме не причате о овој тајни у Јерусалиму и на другом месту, ма где били.
Чувши о ризи Пречисте Богородице, Галвије и Кандид се испунише ужаса и неисказане радости, и са сузама обећаше чувати поверену им тајну. Затим замолише жену да им допусти да сву ноћ проведу у молитви поред свете ризе у тој соби; и она им допусти. Када они уђоше у ту собу, видеше ковчег у коме се налазила света риза, и око ковчега кандила која су горела, и осетише диван јак мирис. И стадоше са сузама творити молитве к Богу и к Богородици, правећи многе поклоне. У њих обојице бејаше једна мисао: како да то неоцењиво благо буде подарено царскоме граду. И договоривши се, они измерише ширину, дужину и висину ковчега, и добро утувише какав изгледа ковчег и од каквог је дрвета. А у освитку дана они обавише своје молитве и изађоше из те свете одаје, заблагодаривши жени што им је допустила да сву ноћ проведу покрај чесне ризе. Они дадоше обилну милостињу ништима који се тамо задесише, и кренуше на пут у Јерусалим, испраћени женом, којој обећаше да ће при повратку за своју отаџбину поново доћи к њој ради поклоњења светој ризи Пресвете Богородице.
Пошто се у Јерусалиму поклонише животворном Крсту и Гробу Господњем, и пошто посетише сва света места у околини Јерусалима, Галвије и Кандид позваше дрводељу и наложише му да направи од старог дрвета ковчег по величини и изгледу које му они описаше. Када ковчег би направљен, Галвије и Кандид купише за њега златоткани покривач, и вратише се својим путем, идући ка оној жени. Стигавши до њене куће, они јој показаше златоткани покривач, молећи жену да покрије њиме ковчег чесне ризе Пречисте Богоматере. Затим је опет замолише да им допусти, као и први пут, да изврше поред ковчега свуноћно стајање са молитвом. Добивши дозволу, они падоше пред ковчегом лицима на земљу, и сузама рошаху земљу, молећи се к Пречистој Дјеви Богородици да им не забрани коснути се Њеног ковчега са ризом и однети га са собом. А кад наступи поноћ и сви спаваху, они узеше ковчег са страхом, изнесоше га из куће и сакрише у својим колима; уместо пак њега они унеше у собу онај ковчег што направише у Јерусалиму, поставише га на исто место, покрише златотканим покривачем, и до сванућа проведоше у молитви. А када се раздани, они заблагодарише оној чесној жени, опростише се са њом и, обдаривши ниште милостињом, кренуше на пут.
Враћајући се у своју постојбину, они путоваху журно са неисказаном радошћу. Стигавши у Цариград, они испрва никоме не причаху о донесеној ризи Пресвете Богородице, желећи да код себе сакрију то сведрагоцено благо. У том циљу они у свом дому начинише малу цркву у име светих апостола Петра и Марка, и у њој поставише не на отвореном већ на тајном месту ковчег са светом ризом. Али када видеше да не могу сакрити толику светињу због чудеса која биваху од ње, они одоше и обавестише о свему цара Лава Великог и супругу његову царицу Верину, као и свјатјејшег патријарха цариградског Генадија[2]. Ови, испунивши се неизразиве радости, одоше у дом Галвијев и Кандидов, и у цркву њихову. Када тамо отворише чесни ковчег онај, угледаше свету ризу Пречисте Божје Матере, неиструлелу после толиких година, и богобојажљиво је се са страхом дотицаху, целивајући је с љубављу устима и срцем. Затим узевши је одатле, однесоше је свечано уз свенародно славље у Влахернску цркву Пречисте Богородице, и тамо положише у ковчег, украшен златом, сребром и драгим камењем. И би одређено да се сваке године празнује другога јула положење ризс Пресвете Богородице, у част и славу Преблагословене Дјеве Марије и рођеног од Ње Христа Бога нашег, са Оцем и Светим Духом слављеног вавек. Амин.
 
СПОМЕН СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ
ЈУВЕНАЛИЈА,
патријарха Јерусалимског
 
Свети Јувеналије прими престо јерусалимске патријаршије за царовања благочестивог цара Теодосија Млађег[3]. У време његовог патријарховања подвизаваху се у Палестини велика светила, свети оци: Јевтимије[4], Теодосије[5], Герасим Јордански[6], коме послужи лав, и многи други. Уз све то у то време беху смутње у Цркви, изазване од јеретика. Тада се појави несторијанска јерес[7], која хуљаше Пречисту Дјеву Богородицу, и у граду Ефесу[8] би сазван Трећи Васељенски Сабор светих отаца, на коме Јувеналије са светим Кирилом, патријархом александријским[9], и са осталим светим оцима предаде проклетству Несторија и његову јерес. После пак смрти цара Теодосија, када на престо ступи Маркијан са Пулхеријом[10], искрсну нова јерес, Диоскорова и Евтихијева[11], која богохулно учаше да у Христу постоји једна природа. Тада у граду Халкидону[12] би одржан Четврти Васељенски Сабор светих отаца[13]. На том Сабору свети Јувеналије сијаше побожношћу међу светим оцима, као даница међу звездама, разгонећи таму јеретичког зловерја.
Када се по завршетку Сабора свети Јувеналије врати на свој патријаршиски престо, у Палестину дође неки јеретик евтихијанског зловерја Теодосије, по чину монах, но рђаве опсенарске нарави. Овај јеретик осуђиваше свети Халкидонски Сабор зато што на њему тобож би одбачен догмат православне вере и обновљено Несторијево учење, и булажњаше многе друге бесмислице. О овом јеретику пише Евагрије[14], да је за неверје и зла дела био истеран из свог манастира и присајединио се у Александрији зловерном Диоскору. Али и од овога би кажњен многим батинама за подлост и поквареност; а потом као бунтовник би посађен на камилу и са поругом проведен кроз град. После тога пребегнувши у Палестину, он стаде смућивати Цркву, сејући богохулне јереси. Тада се у Палестини налажаше царица Евдокија, супруга благочестивог цара Теодосија Млађег, која по смрти свога мужа борављаше по светим местима. Овај јеретик Теодосије најпре царицу Евдокију склони на одрицање Халкидонског Сабора, па затим многе неискусне иноке зарази јересју и начини их својим једномишљеницима. Онда са мноштвом заведених инока он подиже буну против патријарха Јувеналија, захтевајући од њега да неизоставно одбаци Халкидонски Сабор. Но пошто патријарх Јувеналије не пристаде на то, они га отераше са престола, и он отпутова у Цариград к цару Маркијану. А јеретик Теодосије, имајући као помоћника царицу Евдокију и ослањајући се на силу инока јересју заслепљених, попе се на патријаршиски престо и много јада задаваше православнима[15]. Епископе и клирике, који нису хтели да имају општење с њим, он једне збациваше, друге на муке и смрт предаваше, приграбљујући њихову имовину и разоравајући њихове домове. Тако он поступи са скитопољским епископом Северијаном, који није хтео да се покори његовој јереси: прогнавши га са престола, он га предаде на смрт.
Услед тога сва се Палестина налажаше у великој пометњи, а свети град Јерусалим бејаше као од варвара заузет и опустошен. Свети пак оци палестински, не могући гледати такво гоњење на Цркву и разарање, – а усто бојећи се насилничких руку, – сакрише се по дубоким пустињама, са сузама се молећи Богу за искорењење јереси и за скоро умирење Цркве.
Тада у клиру јерусалимске цркве бејаше неки ђакон Атанасије, даровити говорник и ревнитељ побожности. Видећи у Цркви на патријарашком месту јеретика лжепатријарха Теодосија где стоји као „мрзост опустошења на месту светом“ (Мт. 24, 15), Атанасије ступи пред њега и громогласно повика, говорећи: „Престани, Теодосије, да толиким убиствима испуњујеш Свети Град! Престани ратовати против Христа и разбојнички разгонити стадо Његово из божанственог тора!“
Чим Атанасије изговори ове речи, одмах га оружници Теодосијеви дохватише и из цркве извукоше. Стављан на најразноврсније муке и страховито бијен, ђакон Атанасије најзад сконча ударен оштрицом секире. А тело његово, везано конопцем за ноге, би вучено по целом граду, и напослетку бачено псима да га поједу.
Међутим војвода Доротеј, постављен од цара да управља Палестином, у то време не беше у Јерусалиму него у рату против Моавићана. Дознавши за све што се догађа у Светом Граду, Доротеј се хитно врати с војском у Јерусалим. Али оруженосци лжепатријарха Теодосија и царице Евдокије по наређењу ових затворише капију градску испред војводе, не дајући му да уђе у град. И не пустише га да уђе док им не обећа да ће бити њихов једномишљеник у вери. На тај начин овај лжепатријарх Теодосије, стварајући пометњу у Цркви, проведе на престолу јерусалимске патријаршије двадесет месеци, све док не дође војводи наредба од цара да га ухвати и као бунтовника и убицу пошаље на суд у Цариград. Али Теодосије, сазнавши зараније о овом царевом наређењу, тајно побеже на Синајску Гору, где се као непознат скривао.
Тада свјатјејши патријарх Јувеналије, кога у Цариграду цар Маркијан и Пулхерија веома уважаваху због његових врлина отпутова са царевим пристанком у Јерусалим, поново прими патријарашки престо свој, и стаде доводити у ред све што беше поремећено. Пустињски оци, чувши за његов повратак, веома се обрадоваше и вратише у своје обитељи. Царица пак Евдокија, поменутим Теодосијем заведена у евтихијанску јерес, колебаше се умом не знајући кога вероисповедања да се држи. И посла она изасланика у Антиохију к преподобном Симеону Столпнику, молећи од њега користан савет и упутство. Он јој отписа, наређујући јој да се помири са свјатјејшим православним патријархом Јувеналијем и да следује благочестивом учењу његовом. Царица одмах поступи тако, и јавно се одрекавши јереси она постаде заједничар васељенске Цркве. Видећи то, обрати се к православљу, по примеру царице, мноштво народа, световњака и црноризаца, преварених раније јеретиком Теодосијем.
После тога свети Јувеналије проживе остало време свога живота у миру, украшујући свету Цркву речју, животом и пастирским стражењем. А у Прологу пише о њему и ово. Када Маркијан и Пулхерија подигоше у Влахерни цркву у име Пречисте Дјеве Богородице, они писаше светом Јувеналију питајући га, да ли зна где је било положено тело Богоматере. Патријарх им одговори да не зна, али им ипак наведе истинито древно предање: да је тело Богоматере било погребено; да су свети апостоли у току три дана слушали анђелско појање; да су они по истеку три дана отворили гроб Богоматере ради једног ученика који није био на погребу њеном, и да при томе нису нашли у њеном гробу пречисто тело њено већ само погребне покриваче.
Прочитавши то, цар и царица поново написаше патријарху, молећи га да им пошаље бар запечаћени ковчег Богоматере са погребним покривачима, – што патријарх и учини.
Тридесет и осам година управљаше црквом Јерусалимском свети Јувеналије као јерарх, и у дубокој старости престави се у миру Господу, 458. године, и сада предстоји са небеским јерарсима пред престолом славе Великога Архијереја – Господа нашег Исуса Христа, коме слава вавек. Амин.
 
СПОМЕН СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ
ФОТИЈА,
митрополита Кијевског и целе Русије
 
Пореклом Грк. Управљао мудро Руском црквом двадесет година. Упокојио се 1431. године. На недељу дана пред смрт јавио му се ангел Божји и објавио му тачно време одласка из овог света.
 
СПОМЕН СВЕТОГ НОВОМУЧЕНИКА
ЛАМПРОСА
 
Овај свети новомученик у младости би преваром преведен у ислам. Но кад мало поодрасте он се покаја и поврати у хришћанску веру своју. Због тога би од Турака ухваћен и заједно са светим новомученицима Георгијем, Мануилом, Теодором, Георгијем (другим) и Михаилом, који се славе 6. априла, претрпе многа страдања за Христа. Мученички пострада 2. јула 1835. године у приморском селу Макри у Тракији (наспрам острва Самотраке)[16].
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Лав I (Велики) царовао од 457 до 474 године.
  2. Генадије патријарховао од 458 до 471 године.
  3. Теодосије II (Млађи) царовао од 408 до 450 године.
  4. Спомен његов празнује се 20 јануара.
  5. Спомен његов – 11 јануара.
  6. Спомен његов – 14 марта.
  7. Несторијанска јерес основана патријархом цариградским Несторијем. Он учио: Дјева Марија родила не Бога него човека Исуса, у коме се човечанство сјединило са Божанством на благодатни начин у време Његовог земног живота. Стога Матер Божију називао Христородицом, а не Богородицом. Јерес Несторијева осуђена на Трећем Васељенском Сабору, одржаном у Ефесу 431 године.
  8. Ефес – малоазиски град између Смирне и Милета.
  9. Свети Кирил патријарховао од 412 до 444 године.
  10. Маркијан царово од 450 до 457 године.
  11. Евтихије, цариградски архимандрит, оснивач јереси евтихијанске или монофизитске. Насупрот Несторију учио: човечанска природа у Исусу Христу потпуно је прогутана Божанством, стога у Њему треба признавати само једну природу – божанску!
  12. Халкидон или Калхедон – првобитно мегарска колонија на обали Мраморног Мора; доцније – престоница Витиније, малоазиске области.
  13. Четврти Васељенски Сабор био 451 године.
  14. Евагрије – антиохијски правник, писац „Црквене историје“, која обухвата време од 431 до 494 године; живео од 537 до 594 године.
  15. Теодосије незаконито патријарховао у току 20 месеци, од децембра 451 до августа 453 године.
  16. Константин Дукакис издао је у Атини 1897. г. Службу са похвалом свим светим новомученицима, где се помиње и овај Св. новомученик Лампрос.

3 коментар(а)

  1. Pingback: Контраверзне гласине о Св Марији Магдалини

  2. Pingback: Свети Јустин Нови (Ћелијски): СВЕТИ РАВНОАПОСТОЛНИ ВЛАДИМИР КРСТИТЕЉ РУСИJЕ – Манастир Ваведење

  3. Први и апостол Васкресења…….неустрашива у својој вери и оданости……неуморна у проповедању њеног Учитеља…….присуствовао сам многим вечерњим службама, али само сам на једној проплакао и то у манастиру Свете Магдалине у Јерусалиму где је део њених моштију и огромна фреска момента када Света Магдалина показује црвено јаје цару Тиберију. Сестре тог манастира гасе и пале све свеће у цркви у одређено време службе, тако да верник има утисак и комплетне таме за време Спасове смрти и светла у моменту Његовог Васкресења. Незаборавна и достојна служба Светој Марији Магдалини. Света ученице Христова, моли Бога за нас!

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *