НАСЛОВНА » Ава Јустин, БИБЛИОТЕКА » ЖИТИЈА СВЕТИХ ЗА ЈУЛ

ЖИТИЈА СВЕТИХ ЗА ЈУЛ

 

ЖИТИЈА СВЕТИХ
 
4. ЈУЛИ
 
СПОМЕН СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ
АНДРЕЈА,
архиепископа Критског[1]
 
Свети Андреј родио се нем у граду Дамаску[2] од врлинских хришћанских родитеља. И остаде нем седам година. Када се с родитељима својим причести у цркви Божанствених Тајни Тела и Крви Христове, тог часа му се у време светог причешћивања разреши језик од немила и он стаде говорити. Јер Христос, истинити Син Божји под видом хлеба и вина, начинивши себи хвалу устима овог немог дечка, показа колико је велика сила Светог Причешћа. Добивши кроз Свето Причешће моћ говорења, блажени Андреј би дат да се учи божанственим књигама. У четрнаестој пак години свога узраста он би доведен у свети град Јерусалим ради служења Богу. Свјатјејши патријарх га прими и причисли клиру; потом га, као паметна човека, узе себи за писмоводитеља. Свети Андреј вођаше тако врлински живот, подвизавајући се у целомудрију, уздржању и кротости, да му се и сам патријарх дивљаше. И беше он Богу угодан и свима мио.
Након много година, за царовања Константина Брадатог[3], у Цариграду би сазван Шести Васељенски Сабор светих отаца[4] против злочестиве јереси монотелита[5]. На овај Сабор тадашњи јерусалимски патријарх Теодор посла овог блаженог Андреја, тада архиђакона, јер сам свјатјејши патријарх није могао ићи на Сабор у Цариград, пошто се Јерусалим у то време налазио под влашћу муслимана. На овом Сабору блажени Андреј постаде знаменит међу светим оцима, и код цара, због благодати Светога Духа којом беше испуњен. Они приметише у њему не само књижну мудрост и дубоко познавање догмата свете Православне Цркве него и светост богоугодног живота. Против јеретика он се показа као сјајан војник Исуса Христа, и јуначки војујући за благочешће он много помагаше Сабору светих отаца.
По завршетку Сабора свети Андреј се врати у Јерусалим, и провођаше време у својим уобичајеним богоугодним трудовима. По налогу патријарха он вођаше бригу о сиротињи, збрињавању путника и неговању болесника. У свему томе он бејаше толико марљив и усрдан, као да самоме Христу служи. После тога, за владања цара Јустинијана Другог[6] блажени Андреј би назначен за архиепископа на Криту. Ту он беше светилник свету, обасјавајући Цркву Христову својим богонадахнутим учењем и својим животом, пуним сваковрсних врлина. Јеретицима пак он беше страшан, као непобедиви подвижник, кога се и демони бојаху и које он изгоњаше.
Но не само невидљиви него и видљиви непријатељи се прогоњаху његовим молитвама. Тако једном на острво Крит нападоше Сарацени са својим лађама, и опседоше град Друмеос, у коме се хришћани беху затворили са својим пастирем, светим Андрејом. Они силно тукоше опседнути град, али без успеха; и са стидом побегоше, гоњени не оружјем него моћнијим од свакога оружја молитвама светитељевим, које он са сузама проливаше к Богу, и њима као стрелама наношаше ране непријатељима. Његове молитве имађаху велику силу: он за време бездождија и суше на Криту молитвама својим низведе дажд, који напоји земљу и даде јој обилан род.
Светитељ Христов Андреј написа многе богонадахнуте књиге, песме и каноне, као и Велики Канон што се пева у четвртак пете недеље Великог Поста. Он украси Цркву песмама, и многим похвалама окити Пречисту Дјеву Богородицу. Ради неких црквених потреба он отпутова у Цариград, и би тамо многима од користи, јер се сваки наслађиваше и поправљаше гледајући лице његово и слушајући медоточиве речи његове. Због тога се и стицаху к њему сви који ишту спасење душама својим. А пред повратак из Цариграда на Крит, светитељ провиде своју смрт и рече својим милим у Христу пријатељима, да он неће више видети Крит. И опростивши се са тим пријатељима, он седе на лађу и крену на пут. Допловивши до острва Митилене, он се разболе, и на једном месту званом Јерис он предаде своју свету душу у руке Божије, године 740.
Блажени Андреј, пошто је богомудро пасао поверено му стадо словесних оваца, увршћен је међу свете јерархе, који стоје пред престолом Оца, Сина и Светога Духа, Једног у Тројици Бога, коме слава вавек. Амин.
 
ЖИТИЈЕ СВЕТЕ ПРАВЕДНЕ
МАРТЕ[7],
мајке светог Симеона Дивногорца
 
Света праведна Марта родила се у Антиохији. Родитељи њени беху побожни хришћани. Они је убеђиваху да ступи у брак, али она не пристајаше на то, пошто је желела да живи девственим животом. Међутим неко божанствено виђење у цркви светог Претече натера је да се покори родитељима и да се уда. У браку она по Божјем дару заче сина, светог Симеона, о чему она би унапред обавештена светим Јованом Претечом који јој се јави[8]. Поживевши не много година са мужем она обудове, и васпитаваше своје дете врло брижљиво, пазећи на њега по наређењу светог Претече, пошто је оно имало бити сасуд Светога Духа. Марта се свагда мољаше Богу за свога сина, да га прими на службу Себи, као некада Самуила[9] од пророчице Ане.
Једном када Марта размишљаше о детету свом шта ће бити од њега када порасте, она виде у сну следеће виђење. Она виде себе са крилима и како узлеће високо, држећи у рукама дете и узносећи га на дар Господу, и притом говораше: Овакво узлажење твоје жељах да видим, о чедо! Нека ме Саздатељ мој отпусти с миром, јер обретох милост код Њега, пошто се удостојих посветити Му плод утробе моје!
Ово виђење, као и ранија откривења што је имала, блажена Марта скриваше у срцу свом и благодараше Бога. И борављаше стално у храму Божјем, никада не пропуштајући црквено правило, због чега и становаше близу цркве. Она је пре свих долазила у цркву на богослужење, а излазила после свих. У ње беше благочестиви обичај: одлазити на празнична богослужења, ма где се вршила она, у свете храмове; с великом пажњом и скрушена срца стајати на свуноћним бденијима и божанским службама; и често се причешћивати Божанским Тајнама Тела и Крви Христове. А колико се достојно она причешћиваше, сведочи то што после светог причешћа њено лице сијаше неком чудном светлошћу, као некада Мојсијево.
Сваке ноћи у својој кући Марта устајаше пред поноћ на молитву, коју свршаваше у топлоти духа, лијући сузе, а свим умом погружена у Богу, кога она љубљаше свим срцем, свом душом и свом снагом. Према ништима она беше неисказано милосрдна, хранећи гладне и одевајући наге. Често посећујући болнице, она својим рукама служаше болнима, а за оне што умираху даваше погребну спрему од трудова својих. Исто тако и онима што се крштаваху даваше беле хаљине које сама израђиваше. По нарави она беше толико кротка, смерна и незлобива, да је нико никада не виде да се гневи, или да се препире, или да је жалосна. Она чуваше уста своја од многоговорења, говорећи само најнужније. Она веома чуваше молчаније, пошто оно навикава ум на богоразмишљање; и из њених се уста не чу реч празна, или лажна, или небогоугодна, већ из добре ризнице срца свог изношаше добра устима својим. Света Марта беше и миротворка међу разгневљенима, и саветодавка онима који не воде добар живот, и образац целомудреног, богобојажљивог и богоугодног живота за све, не само за жене него и за људе. Она бејаше препуна сваковрсних врлина, које је немогуће подробно испричати. Довољан доказ о светости њеног живота јесте велика светост рођеног од ње преподобног Симеона, јер је таквој жени и доликовало да буде мајком таквог сина.
Када се већ њен син преподобни Симеон подвизаваше на Дивногорском столпу[10], Марти, после поноћне молитве, у тананом дремежу би овако виђење. Њој се са светим апостолом Тимотејем јави свети Јован Крститељ, према коме она, после Бога и Пречисте Богородице, имађаше нарочито усрђе и свакодневно му се с вером мољаше, и рече јој: „Ја се у свако време молитвено заузимам за тебе пред Богом, и никада те нећу оставити.“
Ужаснута и обрадована овим виђењем, Марта се прену и са страхом прослави Бога. И исприча то сину свом преподобном Симеону, кога је она понекад посећивала. Долазећи и видећи при столпу преподобнога мноштво најразноврснијих болесника, стеклих се ту ради исцељења, и многа чудеса која бивају молитвама преподобнога, Марта се не надимаше у уму свом, него гледаше на то са нарочитом зебњом, да не би како враг подметнуо замку ногама сина њеног. Стога се она са сузама мољаше Богу, да јој избави сина од лукавства вражија. А преподобноме говораше: Чедо моје, за све то ваља прослављати Бога који дејствује преко тебе. Ти пак имај на уму своју немоћ, и са највећом опрезношћу чувај срце своје. – Преподобни с радошћу примаше савете своје мајке и, веселећи се душом због богоугодног живота њеног, узношаше благодарност Богу.
Пошто блажена Марта проведе дуго година у многим врлинама и најзад угоди Богу, она на годину пред смрт своју, у време топлих поноћних молитава к Богу, дође у усхићење и виде мноштво Небеских Чинова са свећама у рукама, који ликоваху и њој говораху: По истеку године ми ћемо те, разрешену од тела, узети у припремљено ти од Господа место покоја.
То исто би откривено и преподобном Симеону. А једноме од братије би овакво виђење. Виде он Матер Божију Пречисту Дјеву Марију где у слави седи на престолу, а блажену Марту где стоји пред Њом, са рукама крстолико пруженим к Њој, сва претворена у крст златни, и сија светлошћу налик на сунчане зраке. Она сва изгледаше као пресветли крст, само јој се лице могаше распознати изнад крста. – Ово виђење би казано преподобном Симеону. А он рече да је то знак да се приближава крај блажене матере његове.
Када се навршаваше последња година богоугодног живота свете Марте, она дође у посету сину свом преподобном Симеону. И рече јој Симеон: Благослови ме, мајко моја, као што Авраам благослови Исаака! – Ја ради тога и дођох овамо, одговори света, да се удостојим твога благослова и молитава, јер ми само још три месеца преостаје живота, па ћу отићи ка Господу Богу моме, који те изведе из утробе моје. Он нека ти да благослов и благодат Своју, да би ти добро завршио отпочети добри подвиг свој, и нека те Он удостоји царства Свог!
Говорећи то, блажена Марта роњаше сузе из очију својих. А плакаху и братија који се беху сабрали ту, јер се веома ожалостише чувши да после три месеца неће више видети лице Мартино. Они говораху: Нека је жива душа твоја, мати, и нека хвали Господа! – А она потврђиваше своје речи, говорећи: Ако не буде онако као што вам рекох, онда сматрајте лажљивицом мене, слушкињу вашу. – На то јој преподобни Симеон рече: Ми сада молимо за твој благослов, а ове речи твоје су бол срцу нашем. – Светитељка онда рече: Благословени сте ви од Господа, и благословени су они који вас благосиљају. – При овим речима сви јој се присутни поклонише. А и она им се такође поклони, и оде кући својој у Антиохију.
Сутрадан по одласку матере своје, преподобни Симеон дозва најопитније међу братијом и рече им: Заиста се приближује време одласка са земље госпође мајке моје, јер прошле ноћи видех у виђењу постављен преда мном престо и на њему седи мати моја, а ми сви стојимо око ње, и она нам учитељски говори прве речи псалма: Благо човеку који не иде на веће безбожника (Пс. 1, 1), и остало из тога псалма. Поред тога она нам, као мајка својој деци, изговори и многе друге поучне речи. Затим устаде и пође испред нас у цркву, држећи у руци пресветли крст, а ми, појући умилне псалме, иђасмо за њом.
После тога, на неколико дана пред своју кончину блажена Марта поново дође к преподобном Симеону ради последњег праштања. Том приликом она му исприча сва божанствена откривења која је имала у току свога живота; сем тога обавести га и о трудовима и подвизима својим, које је тајно обављала ради славе имена Божјег. И ту ноћ она преноћи тамо. У саном виђењу она виде себе узнесену на небеску висину, и виде чудесну и пресветлу палату, чију лепоту не може изразити никаква реч. И док она хођаше по тој палати и дивљаше се нерукотворној грађевини, она угледа Пречисту Дјеву Богородицу са два пресветла ангела, која је упита: Што се дивиш? – А она, са страхом и радошћу поклонивши се богобојажљиво Божјој Матери, одговори: Дивим се, о Владичице, јер тако чудесну палату ја не видех на земљи у све дане живота свог. – Шта мислиш, упита је Пречиста, за кога је спремљена ова палата? – Не знам, Госпођо! одговори Марта. – Тада јој рече Мати Божија: Зар ти не знаш да је ово место покоја, које сагради син твој и у коме ћеш ти одсада боравити вавек, спремљено за тебе? – Рекавши то, Пречиста нареди анђелима и они поставише усред палате диван престо; онда Пречиста рече светој Марти: Ова слава дарује се теби, пошто си богоугодно поживела у страху Господњем. – После тога Богоматер упита Марту: Желиш ли да видиш нешто још славније? – При овим речима Она јој наложи да пође за Њом. Узишавши на највиша небеска места, Богомати јој показа палату, несравњено чудеснију и блиставију од оне прве, чију дивоту не може ум људски постићи нити језик исказати. И ову палату, рече Пречиста, подигао је твој син; а почео је темеље и треће палате. – Рекавши то, Пречиста је поведе ка сунчевом истоку и показа јој с висине рајска насеља, и у њима мноштво хорова мушког и женског света који се весељаху. И рече Владичица: Ова места дарова Син мој онима који проведоше живот целомудрено и праведно у држању заповести Господњих, и усрдно чињаху многе милостиње, због чега се и сами удостојише од Господа, јер: благо милостивима, јер ће бити помиловани (Мт. 5, 7).
Такво би виђење свете Марте, које она исприча сину свом. А тај дан беше недеља, и она се причести Божанствених Тајана Тела и Крви Христове, и сијаше лицем од благодати Божије, и од неизразивог радовања духовног којим се она испуни када би обавештена о кончини својој и о спасењу свом. Цео тај дан и следећу ноћ блажена Марта проведе делом у многим пријатним богонадахнутим разговорима са својим сином, делом у топлим сузним молитвама к Богу. У понедељак пак, давши мир и благослов и последњи целив сину свом и свима ученицима његовим, она се растаде с њима, док сви они плакаху много, и оде у насеље, звано Тивиринт, три потркалишта удаљено од Дивне Горе, у коме беше црква светог Јована Крститеља. Ту она изли много молитава, и стаде изнемогавати телом. Житељи овог насеља, који је веома поштоваху, мољаху је много да одахне код њих од трудова својих. И она се стварно тај дан и идућу ноћ одмори код њих, али још више изнеможе телом. Онда у уторак би одвезена на колима у Антиохију кући својој, која се налазила у предграђу, званом Дафне. А у среду, молећи се топло Богу и лијући обилне сузе, и имајући несумњиву наду на своје спасење, она предаде у руке Божје свету душу своју, у пети дан месеца јула. Умирући, она завешта да тело њено буде погребено на месту где се погребавају странци и ништи. Али преподобни син њен Симеон, обавештен откривењем од Бога о престављењу мајке своје, посла неке од својих ученика да тело њено пренесу к њему на Дивну Гору, да га сахрани поред свога столпа.
О светој Марти пише и ово. Када света душа њена отиде ка Господу, неки, налазећи се око чесног тела њеног, видеше како се лице њено осмехује радосно, и из њених уста чуше се ове речи: „Велику благодат примих од Бога, и налазим се у неисказаној светлости и радости“. Присутни се ужаснуше, и помишљаху да она ради сина свог доби милост од Господа. Али она на овакве њихове помисли говораше, да се она прослави не толико због сина колико због врлинског живота свог, јер Господа ради показа велико трпљење у уздржању и постничким подвизима, и ревносно хоћаше путем заповести Његових, и од свег срца заволе Богоматер која је Господа родила.
Чесно тело свете Марте би у петак са великом чешћу ношено из антиохијског предграђа Дафне на Дивну Гору, јер многи антиохијски народ и свештенство са кадионицама, свећама и псалмопојањем спровођаху велику угодницу Божју. Они што ношаху ковчег са чесним телом њеним тврђаху да никакву тежину не осећаху за време ношења. Јер док тела осталих мртваца имају природну тежину, дотле ово свето тело бејаше некако надприродно лако, и као да само по ваздуху иђаше. А један млад човек из гомиле, по имену Сергије, син угледног грађанина Антонија, видевши ову величанствену пратњу и народ који се тиска око ковчега, једне како усрдно подмеђу своја рамена под ковчег да га носе, друге како желе да се дотакну чесног тела, подсмехну се у себи, говорећи: „Каква је корист од додира к мртвоме телу?’ – И врати се натраг. И гле, одмах се тако тешко разболе, да онеме од болести; и та болест његова трајаше тридесет дана, и једино на гробу светитељке он доби исцељење, о чему ће бити речи касније.
Када чесно тело донесоше у обитељ преподобног Симеона, која се налази поред његовог столпа, стадоше при телу вршити свуноћно богослужење. И те ноћи двојици од братије ученика Симеонових блажена Марта јави се жива у светлој одећи и пресветлог лица. Ученици се силно препадоше, знајући да је она умрла. Но она им рече: „Не бојте се, јер ме Господ не уброја међу мртве него међу живе, и ја дођох да вам помажем против ђавола, да бисте, победивши га, добили живот вечни.“ – Рекавши то, она постаде невидљива.
Када наступи субота, силан се свет са свештеницима и клирицима сабра из околних градова и села ради погреба светитељке. Они приметише да се свето лице њено у гробу не беше изменило, него беше као младо, цветајуће лепотом и сијајуће благодаћу; и из тела њеног не излажаше задах својствен мртвацима, мада већ беше четврти дан откако се преставила. Уз појање прописаних песама они је чесно погребоше пред столпом светог Симеона, по његовом наређењу, да би он свагда могао гледати гроб своје мајке.
А кад мину субота и стаде се вршити недељно богослужење, један човек из народа, по имену Јован, по чину црквени чтец, задремавши, виде свету Марту како блистајући сва узлази по лествици на столп к преподобном Симеону; а над гробом њеним виде херувимску колесницу, вожену шестокрилим животињама. – Ово виђење он потом са заклетвом исприча преподобном Симеону. Преподобни му на то рече: Чедо, дај славу Богу што те удостоји да видиш херувимску колесницу. А мати моја и ја зачети смо и рођени у гресима, и нама је потребна милост Божја.
После тога к преподобном Симеону дођоше отац и мајка гореспоменутог Сергија, који се подсмехну пратњи свете Марте и због тога се изненада разболео, и с плачем га мољаху да молитвом својом исцели и њиховог сина као што исцељује многе друте болеснике. Светитељ им на то рече: Идите и упитајте сина свог, нека вам сам каже узрок своје болести, јер он већ може говорити, пошто му је сада лакше. – Вративши се кући, родитељи стадоше распитивати сина о његовој болести. Он им онда рече: Ова тешка болест наиђе на мене зато што се подсмехнух чесној пратњи свете Марте, окренух лице своје од ње, и не хтедох на раменима својим поносити њен ковчег. – Тада родитељи метнуше сина свог у кола и одвезоше га на Дивну Гору к преподобноме. А он им наложи да ишту исцељење од гроба његове мајке. И када се они са сузама помолише на чесном гробу њеном, болесник одмах устаде савршено здрав, као да никада ни боловао није.
По сахрани преподобне Марте братија поставише кандило на гробу њеном с решењем, да оно и дању и ноћу гори у част њену. Но после извесног времена они се олењише и престадоше палити кандило. Међутим, примеђујући то, преподобни Симеон ћуташе и ништа не наређиваше односно кандила, да ученици његови не би помислили о њему, да он безмерно поштује своју матер после смрти. Тих дана, тешко се разболе манастирски економ, тако да беше скоро на самрти. Но у поноћи њему се јави света Марта, говорећи: „Зашто не палите кандило на гробу моме? Знајте, да мени није потребна светлост од ваших свећа, пошто сам се удостојила од Бога вечне небесне светлости; но то је потребно за вас. Јер када светлост зажижете на гробу мом, то ви чините за своје спасење, јер ме побућујете да се молим за вас Господу.“ Говорећи то, светитељка држаше у својој десној руци као пресветли бисер – честицу животворног Тела Христовог. Додирнувши њоме болесника, она рече: Буди жив и здрав од овога!
Рекавши то, она постадс невидљива. Болесник пак одмах устаде здрав и похита на гроб светитељкин; и павши крај гроба, он сузама заливаше земљу, молећи с једне стране опроштај за свој нехат, а с друге – благодарећи за исцељење. После тога он уреди, те кандило неугасиво гораше на светитељкином гробу.
Збиваху се и многа друга чудеса на гробу светитељке: слепи прогледаху, ђаволи се из људи изгоњаху, и сваковрсне болести се брзо исцељиваху, молитвама свете праведне Марте а благодаћу Господа нашег Исуса Христа, коме слава са Оцем и Светим Духом, сада и увек и кроза све векове. Амин.
 
СПОМЕН СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ
ДОНАТА, епископа Либије
 
Као епископ Либије учинио многа велика и богоугодна дела.
 
СТРАДАЊЕ СВЕТОГ СВЕШТЕНОМУЧЕНИКА
ТЕОДОРА,
епископа Киринејског
 
Свети свештеномученик Теодор живљаше у време цара Диоклецијана[11] у граду Киринеји[12], у Либији, одакле је био и Симеон Киринејац[13]. Он имађаше диван рукопис, и бејаше тако савршени краснописац, да је црквама Божјим оставио много својеручно написаних књига. Због тога га његов рођени син Лав оптужи игемону[14] Дигниану како он има неке књиге, те многе јелине одвраћа од служења боговима и обраћа их у Христову веру. Са тог разлога свети Теодор би изведен пред игемона, а њему следоваху многи хришћани, међу којима беху света Лукија, Ароа и Киприла. Игемон затражи од светитеља да му преда књиге, и захтеваше од њега да се одрекне Христа. Но светитељ нити књиге предаде, нити се Христа одрече. Зато га силно тукоше моткама и оловним штаповима. После тога мученик разруши незнабожачки жртвеник. Због тога га обесише о дрво и стругаху му цело тело; при томе му ране заливаху сирћетом и сољу, па их сурим крпама трљаху; затим му бријачем одсекоше језик; који узеше гореспоменуте свете жене; па га најзад одведоше у тамницу. Идући у тамницу, еветитељ узе од светих жена свој језик и метну га на своје груди, и појави се један голуб који лећаше око светитеља. Видећи то Лукије незнабожац, већник града Киринеје, верова у Христа. А свети мученик оздрави благодаћу Божјом; и после тога поживе кратко време, па предаде душу своју у руке Божје, 310 године. Утом и голуб излете из тамнице.
Међутим игемон, дознавши да је већник Лукије поверовао у Христа, нареди да се предаду на смрт гореспоменуте жене: Лукија, Ароа и Киприла, а и сви јелини који повероваше у Христа и бише крштени светим Теодором. После тога Лукије, пошто се крсти, убеди и самог игемона Дигниана, те и он поверова у Христа. Онда они заједно отпловише са Крита на острво Кипар, и тамо нађоше другог игемона који стављаше на муке све који призиваху име Христово. Кришом од Дигниана Лукије предаде себе мучитељима; и пошто разруши идолопоклонички жртвеник, њему би одсечена глава, и он прими венац мучеништва. Дигниан узе свето тело његово и погреба га.
Света мученица Киприла бејаше из истога града, из кога беше и свети мученик Теодор: Киринеје. Удавши се, она проведе у браку две године; и после смрти свога мужа остаде удовица двадесет осам година. Патећи од силне главобоље, она умоли своје родитеље, те је ови пустише да ради исцељења од свога недуга иде к светом епископу Теодору, који тада беше у тамници за исповедање вере Христове. Добивши исцељење од светитеља, она му заједно са Лукијом и Ароом служаше до смрти. А када свети Теодор сконча, света Киприла би оптужена код игемона. Изведена пред игемона, она исповеди веру у Христа и одби да принесе идолима жртву. Тада јој метнуше на једну руку жар, држећи јој чврсто руку; затим на тај жар метнуше тамјан, и тако је примораваху да принесе идолима жртву. На то им светитељка рече: „То није моја добровољна жртва, већ жртва сатанска и недобровољна“. Због тога јој злотвори чврсто држаху руку, док јој сва не изгоре.
После тога свету мученицу обесише о мучилишно дрво, па јој стадоше стругати тело, и тада јој из рана на телу тецијаше крв, а из дојки млеко. Усред тих мука блажена мученица предаде душу своју Христу, и доби од њега нетрулежни венац. По наређењу игемона, споменуте Лукија и Ароа узеше тело свете Киприле, и сахранише га уз најслађе погребне песме. Чим чесно тело би сахрањено, из гроба свете мученице провре роса, која исцељиваше све болести и све страсти. Поеле тога игемон предаде на смрт и свету Лукију и свету Ароу, и оне сада заједно са светом Киприлом блаженствују на небесима.[15]
 
СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА
ТЕОДОТА
 
Овај свети мученик (или по некима свештеномученик) пострада за Господа Христа мачем посечен.
 
СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА
ТЕОДОТА, ТЕОДОТИЈЕ и ДОЛИНДУХА, и са њима
ДИОМИДА, ЕВЛАМПИЈА и АСКЛИПИАДА
 
Ови свети мученици због исповедања вере у Христа бише ухваћени од незнабожног цара Трајана[16]. Приморавани да се одрекну вере у Христа и принесу идолима жртву, они одбише. Због тога их ставише на разне муке, па их потом затворише у исту тамницу у којој се налажаше свети мученик Јакинт коморник[17]. Тамо их свети Јакинт учврсти у Христовој вери. А када свети Јакинт прими венац мучеништва, тада изведоше ове свете мученике из тамнице и примораваху их да једу од идолских жртава. Али они чврсте душе, не само не пристадоше но то, него и изобличише идолопоклоничку веру. Због тога их повешаше о мучилишна дрвета и стругоше им тела, па их потом скинуше и одсекоше им чесне главе, те тако ови победоносци узиђоше на небеса. А чесна тела њихова чесно погребоше неки хришћани на месту где и примише мученичку смрт.[18]
 
СПОМЕН СВЕТИХ ЖЕНА МУЧЕНИЦА
КИПРИЛЕ, АРОЕ и ЛУКИЈЕ,
пострадалих са Св. Теодором Киринејским.[19]
 
СПОМЕН СВЕТОГ СВЕШТЕНОМУЧЕНИКА
ТЕОФИЛА II
 
Пострадао за Христа мачем посечен.
 
СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ
МЕНИГНОСА
 
У миру се упокојио у Господу своме.
 
СПОМЕН СВЕТЕ
АСКЛИПИЈЕ ЧУДОТВОРКЕ
 
У миру се преставила.
 
СПОМЕН СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ
МИХАИЛА ХОНИЈАТА,
архиепископа Атинског
 
Према једном Ватопедском кодексу спомен се његов врши данас заједно са Св. Андрејем Критским[20].
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Крит или Кандија – највеће острво у Средоземном мору; налази се у источном крају овога мора, на југу од Јегејског мора.
  2. Дамаск – најстарији сиријски град; спомиње се у Библији још у повести о Аврааму (1 Мојс. 14, 15); налази се на североистоку од Палестине, у прекрасној и плодној равници код источног подножја Анти – Ливана.
  3. Константин IV (Погонат) царовао од 668 до 685 године.
  4. У 680 години.
  5. Јерес монотелита (=једновољника) признавала у Господу Исусу две природе, али само једну вољу, и то божанску. О овој јереси опширно се говори у Житију преподобног Максима Исповедника, под 21 јануаром.
  6. Јустинијан Други царовао од 685 до 695 године.
  7. Треба приметити, да се света праведна Марта, мајка светог Симеона Дивногорца, преставила у пети дан овога месеца; али пошто је њена служба у Минеју стављена под овај дан, четврти јули, а и у Прологу се синаксар чита овога дана, то је са тог разлога и житије њено стављено под четврти јули. Исто тако треба приметити да се у неким Синаксарима овога истог дана (5. јула) спомиње преподобна Марта, мајка св. Симеона Столпника, који се слави 1. септембра (тамо видети и спомен ове свете Марте, мајке његове). Ова пак св. Марта, мајка Св. Симеона Дивногорца спомиње се под 5. јулом и у Патмоском кодексу 266.
  8. То је подробно описано у Житију светог Симеона Дивногорца, чији спомен Црква празнује 24. маја.
  9. Самуило – знаменити судија и пророк народа израиљског. – Спомен његов празнује се Црквом 20. августа.
  10. Дивна Гора, на којој се подвизавао свети Симеон, налазила се у близини Антиохије сиријске и Селевкије.
  11. Диоклецијан управљао римском империјом од 284 до 305 године.
  12. Град Киринеја или Кирина налазио се у старој римској афричкој провинцији Киренаки, близу северних обала Средоземног Мора.
  13. Види: Мт. 27, 32; Мк. 15, 21; Лк. 23, 26.
  14. Игемон = управитељ области.
  15. Њихов свети спомен такође се врши на данашњи дан.
  16. Трајан царово у римској царевини од 98 до 117 године.
  17. Спомен светог мученика Јакинта празнује се 3. јула.
  18. Ови свети мученици пострадаше у Риму за владе цара Трајана.
  19. О њима видети опширније под данашњим датумом: Страдање св. свештечомученика Теодора, еп. Киринејског.
  20. Види: Димитријевски, Типици II, 754.

3 коментар(а)

  1. Pingback: Контраверзне гласине о Св Марији Магдалини

  2. Pingback: Свети Јустин Нови (Ћелијски): СВЕТИ РАВНОАПОСТОЛНИ ВЛАДИМИР КРСТИТЕЉ РУСИJЕ – Манастир Ваведење

  3. Први и апостол Васкресења…….неустрашива у својој вери и оданости……неуморна у проповедању њеног Учитеља…….присуствовао сам многим вечерњим службама, али само сам на једној проплакао и то у манастиру Свете Магдалине у Јерусалиму где је део њених моштију и огромна фреска момента када Света Магдалина показује црвено јаје цару Тиберију. Сестре тог манастира гасе и пале све свеће у цркви у одређено време службе, тако да верник има утисак и комплетне таме за време Спасове смрти и светла у моменту Његовог Васкресења. Незаборавна и достојна служба Светој Марији Магдалини. Света ученице Христова, моли Бога за нас!

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *