НАСЛОВНА » Ава Јустин, БИБЛИОТЕКА » ЖИТИЈА СВЕТИХ ЗА ЈУЛ

ЖИТИЈА СВЕТИХ ЗА ЈУЛ

 

ЖИТИЈА СВЕТИХ
 
8. ЈУЛИ
 
СТРАДАЊЕ СВЕТОГ ВЕЛИКОМУЧЕНИКА
ПРОКОПИЈА
 
Свети град Јерусалим однегова светог великомученика Прокопија, коме родитељи његови наденуше име не Прокопије него Неаније, а име Прокопије он доби од самог Господа Христа на крштењу, као што ће се касније видети из ове повести. Исто тако се и Јерусалим у то време називао од незнабожних идолопоклоника не Јерусалим него Елија. Јер по разорењу Јерусалима Титом[1], сином Веспазијановим[2], по истеку много година, римски цар Адријан[3], коме при рођењу би дато име Елије, пожелевши да на месту разореног Јерусалима подигне град, назва га по своме имену Елије, и заповеди да нико тај град не назива Јерусалимом већ Елијом. Непријатељ Господа нашег Исуса Христа, Адријан се стараше не само да истреби са земље пресвето име Његово, него жељаше да из људског сећања избрише и само место где Христос пострада. Због тога он и назва Јерусалим Елија.
У том граду живљаше неки славан човек, сенаторског рода, по имену Христофор. Он беше хришћанин, а његова супруга Теодосија – незнабошкиња. Од њих се и роди Неаније, по чијем рођењу Христофор убрзо отиде ка Господу. Оставши удовица, Теодосија васпитаваше дете у незнабожачкој вери и научи га да служи идолима, пошто и сама беше усрдна служитељка демона. Дечко бејаше веома бистар, и кад га мати даде незнабожачким учитељима на школовање, он брзо изучи све световне науке.
Када Неаније израсте у младића и већ постајаше зрео човек, мати зажеле да га да цару у војну службу. У то време безбожни цар римски Диоклецијан[4] дође у Антиохију Сиријску што је на реци Оронти. Дознавши за то, Теодосија оде са својим сином у Антиохију и даде га у службу цару. Цар, видевши да је младић леп, кршан и веома паметан, силно га заволе и нареди да буде у царским палатама близу њега, заједно са другима, њему сличнима. Затим га цар у скором времену произведе за војводу, и посла га са војском у египатски град Александрију[5], наредивши му да тамо гони, мучи и убија хришћане, а да им имовину одузима у корист државе. Неаније рече тад цару: Слушао сам за те људе, господару, да они почитују некаквог сина Божјег, званог Христос, и да су тврде нарави, непокорни, дрски, и чврсти у својој вери и постојани; и да више воле умрети него оставити свога Христа и принети жртве боговима нашим. Због тога сматрам да неће бити лако приволети их на наше законе.
Диоклецијан, разјаривши се, стаде хулити Христа Спаситеља, говорећи: Бог њихов, како сами они тврде, није имао жене. Како је онда могао родити Сина? А Христос у кога они верују, тај је рођен од жене, и он би од јеврејског народа осуђен на смрт, бијен, трновим венцем овенчан, исмејан, на крст разапет, оцтом и жучју напојен, и умре у горким мукама. Ако је био Бог, зашто онда не избави себе из јеврејских руку? И када себи не поможе у невољи, може ли онда другоме помоћи?
Такве, и још горе хуле изговори син погибли. Јер, као што каже божанствени Павле, реч крстова је лудост онима који гину, а нама који се спасавамо – сила Божија (1 Кор. 1, 18). Неаније, убеђен царевим речима, крену са два одреда војске на заповеђени му пут. Али пошто од силне сунчане врелине и жеге изнемогаваху и војници и њихови коњи, то они путоваху ноћу а дању се одмараху. И када они прођоше мимо сиријски град Апамеју[6], у девет сати ноћу би земљотрес, и севање муња, и страшна грмљавина, те сви од страха беху као мртви. А војвода чу глас с неба који њему говораше: Неаније, куда идеш, и на кога устајеш? – У великом страху Неаније одговори: Послан сам од цара у Александрију да убијем све који верују у Распетога? – И опет му рече глас с неба: О, Неаније, и ти ли на мене идеш? – Неаније упита: Ко си ти, Господе? Не могу да те познам.
Тек што Неаније то рече, у ваздуху се показа пресветли крст, као од кристала, и од крста се чу глас: Ја сам Исус, распети Син Божји! – Дршћући Неаније рече: Цар ми исприча, да онај Бог кога хришћани почитују, није имао жене, и како си ти онда Син Божји? Ако си пак стварно Син Божји, како те онда Јевреји узмогоше исмејати, и распети, и умртвити? – И одговори му глас од крста: Ја то ради рода људског добровољно претрпех, да избавим грешнике од власти ђавола, и потражим изгубљене, и оживим мртве. И када ја не бих био Син Божји, како бих онда после смрти ја био жив и говорио с тобом?
После ових речи крст узиђе на небо, и одмах се чу глас с неба: Овим знаком који си видео, побеђуј непријатеље своје, и мир мој биће с тобом!
Тако Неаније, као некада Савле (Д.А. 9, 1-20), кроз јављење њему Господа на путу, од гонитеља постаде изабрани сасуд Господа Исуса Христа. И од тог чудесног виђења, и од слатког разговора Господњег с њим, срце се његово испуни неизрецивом радошћу и весељем духовним.
После тога виђења Неаније са својим војницима дође у Скитопољ[7], и позвавши к себи златара нареди му да начини крст онакав какав он виде ноћу. Златар одбијаше, говорећи: Ја то не могу да урадим, јер је крст знак галилејаца, који се називају хришћанима. И ако цар дозна за то, он ће ме страшном смрћу погубити. – Неаније захтеваше да он тајно изради крст, заклињући му се да о томе неће казати ни цару, нити икоме другоме. Тада златар прими од војводе довољно злата и сребра на израду крста, и тајно изради крст онакав и онолики како му то војвода описа. Чим крст би израћен, на њему се изненада појавише три лика, невидљивом руком нацртана, са јеврејским натписом: на горњем делу – Емануил[8], а на двема странама – Михаил и Гаврил[9]. Угледавши то, златар се зачуди и беше у недоумици ко то уради, пошто у тој соби не беше никога сем њега. И он реши да те ликове отаре; узе оруђе, али не могаде то учинити, јер му се рука укочи као да је узета. А кад војвода виде крст, он упита мајстора: Чији су ови ликови, и због чега су изображени? – Златар са заклетвом тврђаше: Када заврших посао, ова се три лика појавише сами од себе, и не знам чији су. Хтедох да их отарем, али не могох, јер ми се рука укочи.
Тада Неанији би јасно да се у крсту налази нека божанска сила; поклони се крсту, целива га и, обавивши га скерлетом, ношаше га код себе, чувајући га са страхопоштовањем. И он се сада оружаше не против хришћана већ против варвара, и побеђиваше их силом Христовом, покоравајући њихове земље. Чак и против самог невидљивог непријатеља, ђавола, он изиђе у рат, и победи га својим јуначким страдањем за Христа.
А његово страдање отпоче овако. Када он бејаше у своме граду Јерусалиму, који се у то време звао Елија, грађани га молише да одмазди агарјанима[10] за зла која им чињаху. Јер агарјани, нападајући њихов крај и трчкарајући око града, одвођаху оне који су се случајно налазили изван града, а нарочито хватаху женскиње и узимаху их себи за жене. То исто они чињаху и по околним селима. Храбри војник Христов, наоружан силом светога крста, смело изађе са својом војском и појури за агарјанима, молећи се у срцу свом овако: Помози ми, надо моја, Христе Боже! – И дође му глас с неба: Надај се, Неаните, јер сам ја, Господ Бог твој, с тобом!
Чувши овај глас, војвода постаде још смелији и страховито потуче агарјане, и све заробљенике ослободи. У тој битци погибе шест хиљада агарјана, а од Неанијевих војника нико не би рањен, нити убијен. И посла Неаније испред себе гласника к својој мајци, извештавајући је о победи над непријатељима, чему се она веома обрадова. И када он са тријумфом и пленом победнички улажаше у град, мајка га радосно срете. И кад он уђе у свој дом, мати му рече: Мило чедо моје, када ти оде у бој, ја узех у руке кадионицу и тамјан, па уђох к боговима и молих се њима за тебе да ти они помогну. И ето сада ти се њиховом помоћу показа победилац! Стога уђи к њима и одај им благодарност, да би ти они и у будуће помагали. – Неаније јој одговори: Добро си урадила, мајко, молећи се за мене, али мени је помогао мој Бог. – Мати му онда рече: Чедо, не говори о једном богу, да се остали богови не разгневе на тебе и не одврате од тебе. – Неаније јој на то рече: Мајко, не обмањуј себе идолским многобожјем. Јер како су ми могли помоћи они, када су сами бездахни? А ако су ми они помогли, хајде да их упитамо, нека нам то кажу, и ми ћемо се тада уверити у њихову моћ.
Рекавши то, он уђе у мајчину спаваћу собу где се налажаху златни и сребрни идоли, и обраћајући се њима рече: Вама говорим, тобожњи богови, реците нам: ко мени поможе у битци? – А идоли мучаху, јер како би могли одговорити кад су неми? Тада Неаније рече мајци: Ето, мати, видиш какви су твоји богови. Када они нису у стању да једну реч проговоре, како онда могу помагати некоме? – Мати му на то рече: Они не одговарају теби зато што их ти са подсмехом питаш. – Онда их ти сама упитај, одврати Неаније; они су дужни да одговоре теби, пошто им врло усрдно служиш.
Тада она, приступивши им са великим страхопоштовањем и преклонивши колена, рече: О, свемоћни богови! Велики Зевсе[11] и ти, царице Хера[12], и господару мора Посејдоне, и сунцолики Аполоне[13], и ти заштитнице града Паладо[14], и остали богови! Молим вас, реците нам, не помогосте ли ви у битци слузи вашем, сину мом? – Но одговора од њих не би.
Тада блажени Неаније, држећи крст у руци, испуни се божанске ревности, па скинувши своју горњу хаљину и одгурнувши матер од идола, стаде их разбијати, ударајући их о земљу и газећи их ногама. И пошто их поломи у парчад, он то злато и сребро раздаде сиромасима. А мати његова, видећи то, страховито се разгневи и разјари, и заборавивши природну љубав према сину, хитно отпутова у Антиохију к цару Диоклецијану, и са сузама се жаљаше цару на сина што јој богове поразбија и што њој самој не указа дужно поштовање одгурнувши је од богова. А цар је тешаше надом да ће, било ласкама било претњама, обратити њеног сина к пређашњој вери у богове. Притом цар рече: Не буде ли пак хтео да се обрати, онда ће због злочина својих злом смрћу умрети, а ти изабери себи за сина кога хоћеш из моје свите.
И одмах написа цар игемону – поглавару Палестине Јусту, који беше родом из Италије, човеку свирепом, наређујући му да у присуству угледних људи из околних градова саветује на све могуће начине, и милом и силом, војводи Неанију, сину Теодосијином, који је пришао хришћанској вери, да се поново обрати к боговима; а не буде ли то учинио, онда га ставити на љуте муке. У том писму налажаху се и хуле на Христа.
Игемон Јуст, добивши цареву наредбу, сазва угледне људе из палестинских градова, па сам оде у Елију к војводи Неанију, поздрави се с њим и даде му царево писмо. А војвода када прочита писмо и у њему написане хуле против Господа нашег, не отрпе него исцепа писмо на ситне комадиће, па их разбаца по ваздуху, говорећи игемону: Ја сам хришћанин, а ти чини што ти је наређено. – Игемон му тада рече: И цара се бојим, и тебе као пријатеља стидим се и жалим те, те не знам шта да радим. Него послушај мене и ове честите људе, па у нашем присуству принеси боговима жртву. А ако то не урадиш, онда ћеш ме и против воље приморати да извршим наређење.
На то Неаније рече игемону: „Ти згодно спомену жртву, ево, ја себе самог приносим на жртву Христу, Богу моме“.
Рекавши то, он отпаса са себе војводски појас и баци га игемону у лице, одричући се царске службе, да би био војник Цара Небеснога. Притом он изобличи идолопоклоничко безбожје.
Игемон и људи што беху дошли с њим разгневише се, па дохватише Неанија и одведоше у Кесарију Палестинску[15], која се називала Филипова, а и Севастија Панеада, у којој некада би постављена статуа Христова, израђена по жељи крвоточиве жене, која се исцели додирнувши хаљину Господњу (Мт. 9, 20-22). Тамо игемон, севши на отвореном за сав народ судишту, изведе Неанија на саслушање. Угледавши Неанија грађани, идолопоклоничким безбожјем помрачени, као пијани или ђавоимани повикаше ка игемону, говорећи: То је непријатељ и истребитељ богова наших и исмевач наређења царских.
Игемон пак, иначе врло свиреп и бездушан човек, силно се разјари од народне вике, и нареди одмах да Неанија обесе нагог на мучилишту и да му железним ноктима стружу тело. И одпадаше месо са Неанијевог тела и виђаху се голе кости. Неки од грађана видећи такво страдање мучениково, жаљаху га због младости његове и плакаху за њим. А мученик, видевши их где плачу, рече им: Не плачите за мном већ над погибијом душа ваших, јер треба оплакивати онога коме предстоји бесконачно мучење у паклу. – Затим, уздигавши очи к небу, он се мољаше говорећи: Боже! укрепи мене, слугу Твога, на посрамљење врагу а на прослављење пресветог имена Твог!
Када мучитељи слуге изнемогоше, мученик би по игемоновом наређењу скинут са мучилишта и вргнут у тамницу. А тамнички стражар Теренције, памтећи доброчинство Неанијево, сажали се на њега те простре под њим сена и поњаву; и мученик лежаше једва жив у тамници. У поноћи би земљотрес у граду, јер Бог са анђелима Својим дође да посети слугу Свога, и засија велика светлост у тамници, и врата се тамничка отворише, и свима тамошњим сужњима окови спадоше, и јавише се два анђела у облику прекрасних младића и рекоше мученику: Погледај на нас, и види. – Мученик, погледавши према њима, упита: Ко сте ви? – Они одговорише: Ми смо анђели, послани к теби од Господа. – Мученик им рече: Ако сте анђели Господњи, онда се пред мојим очима поклоните Господу и оградите себе крсним знаком, да бих вам поверовао. – Анђели то одмах урадише, и рекоше: Сад дакле веруј да нас Господ посла к теби. – И мученик рече: Знам да к тројици Младића, баченима у пећ вавилонску, би послан од Господа анђео да им расхлади огањ. А шта такво учиних ја, или у какав сам то огањ бачен, да бих се удостојио анђелске посете?
Када мученик са смиреношћу говораше ово, изненада се јави сам Господ Исус Христос у слави неисказаној, и додирнувши мученика исцели га од рана и подиже потпуно здрава. И крстивши га Господ водом, рече му: „Више се нећеш звати Неаније већ Прокопије[16]. Буди храбар и јачај, јер јачајући учинићеш велика дела и привешћеш к Оцу моме изврсно стадо“. – А Прокопије, обрадован и престрављен, паде на земљу, поклони се Господу, молећи се да га Он укрепи у страдањима, да се не би уплашио љутих мука. Господ му рече: „Не бој се, ја сам с Тобом!“ – Рекавши то, Господ узиђе на небеса.
Од времена овог јављења Господњег срце светог Прокопија беше препуно неисказане сладости небеске и радости духовне. И телом он беше толико здрав, да не имађаше ни трага од претрпљених рана: јер се поузда у Господа, и Он му поможе, и процвета тело његово (ср. Пс. 27, 7).
Сутрадан игемон посла једног од војника у тамницу да се извести, да ли је мученик жив, јер је држао да је он већ умро од јучерашњих љутих мучења. Тамнички стражар Теренције исприча војнику да целу ноћ спавао није, јер се у поноћ у тамници догађало нешто чудесно и страшно, наиме: десио се земљотрес, засијала је необична светлост, отворила су се врата, спали су окови са сужања, а са Неанијем су разговарали неки пресветли људи. Војник, навиривши у тамницу, викну к мученику: Јеси ли жив, Неаније? – Светитељ одговори: Жив сам и здрав благодаћу Бога мог. – Војник рече: Не могу да те видим. – Светитељ одговори: Сваки који бежи од светлости Божје и служи демонима, слеп је и у тами ходи, и не зна куда иде.
Војник оде и извести игемона о ономе што чу. Игемон тада седе на судишту, и опет изведе Христова мученика на суд. И погледавши на њега, сви видеше да је лице његово светло и сво тело његозо здраво и бело, као да никада никакве ране није поднело. Многи од присутних на суду задивљени повикаше: Боже Неанијев, помози нам! – А игемон, уставши са свог судијског места и руком давши народу знак да ућути, викну громким гласом: Браћо! зашто се дивите видећи Неанија здрава? Богови се смиловаше на њега и исцелише слугу свога.
На то светитељ рече игемону: Добро кажеш да сам исцељен милосрђем Божјим. Но ако сматраш да је то чудесно исцељење извршено силом богова твојих, онда хајдемо у њихов храм да дознамо који ме бог исцели. – Држећи да мученик хоће да се поклони боговима, игемон се веома обрадова и нареди да се пут од судишта до идолишта украси и да се по њему простру најлепше простирке. А биров са највишег места објављиваше, вичући: Неаније, син високородне жене Теодосије, покајавши се вратио се боговима и иде да им принесе жртву.
Слушајући то, незнабошци се радоваху, а потајни хришћани силно туговаху. И слеже се мноштво народа са женама и децом. Игемон са светим Прокопијем и са свима знатним људима свечано иђаше ка идолопоклоничком храму. Ушавши унутра, светитељ се тајно помоли Христу Богу, начини руком у ваздуху крсни знак према идолима и рече: Вама говорим, нечисти идоли, уплашите се имена Бога мог и силе светога крста, те падните са својих места и, разбивши се, разлијте се као вода!
И одмах падоше сви идоли, и начинивши својим падом страшну хуку издробише се у комаде. А што је најчудније, сав материјал од кога они беху направљени претвори се, по Божјем наређењу, у воду, и идолиште се напуни воде, и потече река на врата идолишта хучећи.
Ово чудо веома задиви све, и многи повикаше говорећи: Боже хришћански, помози нам! – А игемон, избезумљен овим догађајем, од запрепашћења не знађаше шта да ради. Но затим, једва дошавши себи, нареди да мученика одведу у тамницу, а сам сав утучен отиде кући својој.
Касно увече дођоше к тамници у којој беше свети мученик два одреда војске са двојицом својих старешина – трибуна, Никостратом и Антиохом, и молише светога да их уврсти међу војнике Небескога Цара, Христа Бога. Свети Прокопије моли тамничког стражара Теренција да му допусти да на неко време изиђе из тамнице. Стражар му допусти, знајући тачно да неће побећи онај који жели да страда за Христа. Изишавши, светитељ одведе војнике к епископу тога града Леонтију, који се из страха скривао негде. Нашавши га, Прокопије га замоли да крсти војнике, а сам се поново врати у тамницу. Епископ те ноћи изврши оглашење над војницима, крсти их, и причести Божанским Тајнама Тела и Крви Христове. Када после тога они одоше к тамници, свети мученик их поучи светој вери и исповедању имена Христова, и утврди их да буду неустрашиви и јуначки у страдању.
Када настаде дан и игемон по обичају свом дође на јавно судиште, пред њега ступише ови војници громогласно славећи Христа, и изјављујући да су хришћани, и показујући да су готови ићи за Христа на муке и смрт. Игемон, видећи толике војнике где смело иду у смрт за Христа, зачуди се и запрепасти се, и дуго им саветоваше да напусте Христа и поново се врате боговима. Али када виде да су несавитљиви, он им изрече смртну пресуду: да буду посечени мачем. И изведоше их ван града на губилиште, где се огроман број џелата слеже ради извршења смртне казне над њима. Беше тамо изведен и свети Прокопије, у оковима, да би се уплашио видећи смрт толиких војника. А он, гледајући на њихов подвиг, радоваше се духом и мољаше се за њих Христу Богу, да их до краја крепи, и да душе њихове прими у небеско царство. Џелати пак са другим незнабожним војницима окружише та два одреда поверовавших у Христа и посекоше их, притом убише заједно с њима и оба трибуна, Никострата и Антиоха.
Тако нови војници цара Христа, положивши душе своје за Њега, пређоше у тријумфу са земље на небо. А чувени добротвор, по имену Евлалије, дошавши ноћу са мноштвом верних, покупи тела мученика и погребе их; свети пак Прокопије лежаше у оковима.
Када мученик Христов борављаше у тамници, к њему дођоше дванаест високородних жена и рекоше му кроз прозорче: „И ми смо слушкиње Христове!“ – То би достављено игемону, и он одмах нареди да те жене посаде у тамницу. Радосно улазећи у тамницу оне говораху: „Прими нас, Господе, у небески дворац Твој!“ И ушавши унутра оне се поклонише светом Прокопију. Светитељ их стаде учити светој вери, божанственој љубави према Христу, и топлој молитви к Богу.
После неког времена игемон, севши на судишту пред народом, нареди да те угледне жене доведу из тамнице пред њега на суд. На ово суђење дође и мати Прокопијева Теодосија, да види подвиг ових жена, јер беше чула за њих. Када их доведоше на суд, игемон их упита: Пристајете ли да принесете жртве боговима, па да се удостојите части од нас, или хоћете, остајући упорне, да саме себе љуто погубите? – Свете жене одговорише: Част коју нам ти обећаваш, нека погуби тебе сама, а ми смо слушкиње распетога Христа који нас је извео из погибије. Он је наша част и слава!
Разгневи се игемон па нареди да сваку растегну по земљи и штаповима немилосрдно бију. Затим их наге обесише на мучилишту и ребра им огњем жегоше, а оне се мољаху Христу Богу призивајући Га у помоћ. Потом нареди игемон да им отсеку груди, рекавши: Да ли ће вам помоћи Распети, у кога се уздате? – А оне му одговорише: Он нам је већ помогао, као што видиш, мучитељу човекомршче: јер ми жене побеђујемо тебе властодршца, не марећи за муке на које нас стављаш. – Разјаривши се још више, мучитељ нареди да им потпуно усијано гвожђе стављају испод слабина. И питаше их: Осећате ли како пече огањ, или не? – Свете жене одговараху: Ти ћеш упознати бол од огњеног жежења, када будеш бачен у неугасиви огањ пакла. А с нама овде стоји помажући нам Господ наш, кога ти не видиш, као што слепи не виде сунце.
Док свете жене страдаху тако, мати светог Прокопија Теодосија стајаше међу народом и горко плакаше посматрајући јуначко трпљење ових жена. Затим, кад у њеном срцу засија светлост познања истине, она се испуни ревности, и ступивши пред игемона клицаше говорећи: „И ја сам слушкиња распетога Христа Бога!“ – Ово просветлење догоди се с њом молитвама њеног сина, светог великомученика Прокопија, који се стално мољаше за њено обраћење к Богу.
Игемон и сва његова свита и сав народ, видећи и слушајући како високородна жена Теодосија, Неанијева мати, смело исповеда Христа, силно се зачудише тој изненадној промени код ње, због које она презре част високородства свог, богатство и славу, и неустрашиво иде на муке. И упита је игемон: Госпођо Теодосија! Ко те превари да оставиш отачке богове и да такве ствари говориш? – Она одговори: Ја нити сам преварена, нити сам у заблуди. Раније сам стварно била у заблуди, варана од демона, када сам се, уместо истинитога Бога који је створио небо и земљу, клањала одвратним идолима, делу руку људских. – Игемон, указујући прстом на мучене жене, рече Теодосији: Како видим, ове те обмањивачице преварише. – Она на то одговори: Оне ме не преварише, него ме својим страдањем научише да познам истину. Јер како би оне могле бити храбре у толиким мукама, када Онај који их крепи не би био истинити Бог? Нису дакле оне обмањивачице, него си ти сам обмањивач, заводиш људе у таму и заблуду и увлачиш их у погибао. – Игемон јој онда рече: Предомисли се, Теодосијо! и измоли себи опроштај од богова. А и ми ћемо се помолити њима за тебе, да ти опросте овај грех твој. – Она одговори: Од распетог Христа Бога ја молим опроштај за пређашње моје незнање и за зла дела која починих.
Разгневивши се, игемон нареди да је посаде у тамницу заједно са оним мученим светим женама. Када Теодосија уђе у тамницу, угледа је син њен свети Прокопије и веома се обрадова, јер већ Духом беше дознао за њено обраћење Христу, и рече јој весео: Госпођо мати моја! зашто си дошла овамо, и због чега си оставила богове своје? – Она му рече: Чедо моје слатко! ја сада познах истину. Јер посматрајући страдања светих жена ја размишљах у себи: како могу слабе жене подносити тако страшне муке ако их не укрепљује тај Христос, за кога оне страдају? А када Христос не би био свемогући Бог, како би онда могао укрепљавати оне који страдају за Њега? Док тако размишљах у себи, срце ми обузе умилење, и некаква луча засија у моме уму, и ја познадох ништавност назови богова и поверовах да је једини истинити Бог онај кога ти, и свете жене, и остали мученици, исповедате. – Тада јој рече свети Прокопије: Блажена си госпођо мати моја, што си се удостојила таквог просветлења од Бога и што си доспела у тамницу због тога.
И борављаше блажена Теодосија у тамници служећи светим женама. Она чистим платном отираше ране њихове и стављаше им лекове на ране, пошто је знала лекарску науку. А свети Прокопије поучи своју матер светој вери. И те ноћи он је одведе к епископу Леонтију, који је крсти у име Оца и Сина и Светога Духа, па се опет врати с њом у тамницу радујући се и славећи Бога за њено просвећење.
Потом свете жене са Теодосијом бише изведене из тамнице и приведене на незнабожно судиште. Игемон рече Теодосији: Знај, високородна жено, да те ја штедим и нећу да те изложим руглу и мукама. Стога се предомисли и призови милосрдне богове, да би се од њих удостојила опроштаја, а од нас велике части. – Света одговори: Безумниче и глупаче, зар се не стидиш саливене кипове називати боговима? Ако је велика врлина када се човек по мери сила својих труди да се добрим делима уподоби Богу, онда на сваки начин и ви треба да се уподобите вашим боговима – идолима, тојест да будете слепи, глуви, неми, непокретних руку, непомичних ногу, као што су и богови ваши.
На ове њене речи игемон се разгневи и нареди да је јако ударају по устима, па да је пружену по земљи непоштедно бију мотком, и онда да јој тело стружу железним ноктима. А остале свете жене, гледајући њено страдање; мољаху се за њу Богу да је укрепи, и појаху неке стихове из псалама којима их беше научио свети Прокопије: Ходите, запевајмо Господу, покликнимо Богу Спаситељу нашем, јер Он нам је уточиште и сила, помоћник у невољама које нас снађоше (Пс. 94, 1; 45, 2).
Чувши то, игемон нареди да оловним прућем поломе вилице светим женама. Затим нареди да те мученице заједно са светом Теодосијом вежу једним железним ланцем, па тако одведу изван града и тамо посеку мачем. И иђаху жене с весељем и радошћу на смрт као на свадбу, и положише главе своје за Христа Бога, и удостојише се небеског чертога.
После погубљења светих жена свети Прокопије би опет изведен на суд. И упита игемон мученика бесно ричући као лав: Јеси ли задовољан, безбожниче, погибијом толиких душа? – Светитељ одговори: Ја их нисам погубио, већ од погибије избавио и од смрти у живот привео.
И нареди игемон да га железном рукавицом бију по устима и да му железним ноктима одеру лице. И лијаше се крв мученикова и земљу натапаше. Потом оловним прућем тукоше светог мученика по врату. Но он стајаше у тим мукама као стуб непомичан.
После тога игемон нареди да мученика баце у тамницу, а сам веома огорчен оде кући својој, јер се стиђаше и беснијаше што не могаде савладати страдалца Христова. Од муке он тога дана никоме не проговори ни речи; и доби грозницу и легавши у постељу он те ноћи умре, предавши душу своју у руке демонима, којима је он тако усрдно служио.
Проповед пак о Христу шираше се све више и више, и свакодневно се мноштво људи и жена присаједињаваху Христовој вери, благодарећи учењу и чудесима светог Прокопија. Јер када се свети Прокопије налажаше у тамници, к њему многи доношаху своје болеснике, и он их благодаћу Христовом исцељиваше, и духове нечисте изгоњаше из људи, и тако незнабошце привођаше у познање Христа Бога.
После пагубне смрти игемона Јуста у Палестину допутова од цара Диоклецијана други игемон, по имену Флавијан, такође родом из Италије, али по нарави још свирепији од Јуста. Стигавши у Кесарију палестинску и сазнавши за светог мученика Прокопија, он га без одлагања изведе преда се на суд и стаде га испитивати односно имена, рода и вере. Хулећи на Христа Бога нашег, тај бедник говораше мученику: Чудим се да се ви хришћани, тврдећи да је Бог ваш рођен од жене и распет од људи, клањате Њему. Није ли то безумље? – Мученик Христов одговори: Ако хоћеш, игемоне, да ме стрпљиво саслушаш, ја ћу ти показати да ваше књиге сведоче о нашем Богу. Најпре велим да је један истинити Бог, по природи неизменљив, бестрастан, предвечан и вечан, а нису богови они којих је много, који су подложни страдањима и променама, јавили се у времену и већ завршили своје постојање. Не знаш ли за вашег Ермија, прозваног Трисмегист[17], то јест трипут велики, такође и за Сократа[18], који тврде да постоји један Бог а не многи богови? Чуј најпре шта пише Ермиј лекару Асклипијаду[19]: „Господар и Саздатељ свега, кога ми називамо Бог, створи овај видљиви и вештаствени свет. И пошто Му се овај први и једини Њиме створени свет показа прекрасан и препун сваковрсних блага, одушеви се њиме и веома га заволе као Свој пород“. Ето, игемоне, видиш да ваш Ермиј изјављује да постоји само један Бог а не многи богови! И када би било много богова, онда не би постојала једна предвечна божанска природа, него би постојале многе природе које се повремено јављају. Јер ви говорите за једне богове да су постојали раније, а за друге да су се јавили касније; у вас је један бог неба, други – бог мора; та уопште све видљиве ствари имају своје богове. Не би ли због тога и ваш Сократ осуђен од Атињана да испије смртни отров што је одбацивао многе богове? А ти ваши бесмртни богови, и пре свега Зевс, врховни бог, оцеубица и муж своје рођене сестре, није ли живео на Криту? Не показују ли тамо и до данас његов гроб? А ваш Посејдон није ли био вођ разбојника, пљачкаш и убица? И зар се гроб његов не налази у Калабрији[20]? И како ви своје богове називате бесмртнима, када они помреше као обични људи, када њихове гробове показују, и када њихова зла дела грчки и римски писци добро знају? Такви су дакле ваши богови, које не само хришћани него и њихови властити поклоници изобличавају и хуле. А што ти о Христу Спаситељу, Богу нашем, рече да је рођен од жене и распет, чуј каква се тајанствена откривења о Њему налазе у вашим књигама. Ваша пророчица, звана Сибила[21] (она сама чије је књиге римски цар Тарквиније купио за скупе паре), у својој другој књизи јасно је написала о оваплођењу Христовом ово: „Када Дјева буде родила Слово Божије и у по ведрога дана јави се са истока звезда, весница великога чуда смртним људима, тада ђе к њима дођи Син великога Бога, обучен у тело, сличан људима на земљи. Њему ђе мудраци донети даре: злато, смирну и тамјан; и то ђе Му бити пријатно“. Такође и о крсту Христовом та иста Сибила говори: „О, блажено дрво, на коме ђе Бог бити протегнут! Ти си достојно не земље него неба“. Поред тога говори и о другом доласку: „С неба ђе дођи велики Цар, Господар свих векова, и судиће свима људима и целоме свету. Њега ће и верни и неверни угледати као истинитог Бога где седи на високом престолу и даје свакоме по делима“. Ако пак још узажелиш да чујеш предсказања питијскога Аполона[22], ливијског Амонија[23], Додоне[24] и Пергама[25], онда прочитај пажљиво књиге њихове и познађеш Христа, Бога вишњега, о коме су они предсказали и који је имао доћи на спасење и обновљење рода људског. Када вођ Аргонаута[26] Јазон упита делфиског Аполона о најстаријем у Атини идолишту: „Реци нам, пророче, сунцолики Аполоне, коме ће припадати овај храм у последња времена?“ Аполон одговори: „Ви испуњавате своје обреде, помоћу којих изражавате поштовање боговима, а ја исповедам Јединога Бога који царује на небесима, којега ће се Вечно Слово зачети у чистој Дјеви. И као стрела, пуштена из огњеног лука, Оно ће проћи по свој васељени, обухватајући све и приводећи их као дар к Оцу. Његовој матери припадаће овај храм, а име јој је Марија“. – И опет, када Ватос упита тог истог Аполона о богу, одговори: „Мени ће само један нанети муке, и то небески Човек, који ће, будући Богом, пострадати, мада Божанство неће страдати. По Божанству и по човечанству Он ће имати од Оца бесмрће и живот и силе, а по Матери ће имати смрт, крст и гроб. Из његових очију тећи ће топле сузе, и Он ће пет хиљада људи наситити са пет хлебова. О Њему ће сваки рећи: Христос је Бог мој, распети, умрли, из гроба васкрсли, и на небеса узнесени“.
Када свети Прокопије навођаше сведочанства о Христу Богу из јелинских књига, игемон сеђаше као глува аспида, не желећи ни да слуша ни да схвати истину. И са подсмехом он рече светитељу: Изврстан си приповедач божанских ствари, као да имаш небеске кључеве и печате! Ипак, пре но што те почнем мучити, саветујем ти, престани са празним причањем, и, одрекавши се безумног хришћанства, изволи јелинствовати, многобоштвовати с нама, као што цар наређује. Ако пак то нећеш да учиниш, ја ћу те због твог упорног противљења ставити на љуте муке, и ти ћеш онда и не хотећи извршити оно што ти се наређује.
Свети мученик одговори: Ако ти не желиш да познаш истинитога Бога, кога можеш видети духовним очима, онда убијај и жртвуј тела људска, режи нас и сецкај на комаде за богове твоје, а ја ћу принети Богу моме жртву хвале. Ти називаш безумнима нас који знамо јелиног истинитог Бога живог. Ниси ли ти, напротив, сам безуман, када мртвима приносиш жртве и клањаш се неосетљивом камењу? Ако је камен, коме се ти клањаш као Богу, добра ствар, зашто га онда сечеш и раздељујеш на много делова, па изабравши један део који се истеше у облику човека, ти га називаш богом и приносиш му жртве? Остале пак делове тог истог камена ти употребљујеш за неке ниже радове, или њима засипаш блатњаво место и ногама газиш. То исто радиш и са дрветом: одсечеш један део од њега, истешеш идола, и клањаш му се, а остале делове употребиш на неке ниже сврхе, или их у огањ мећеш. Ако је камен или дрво – бог, онда сваки камен или дрво треба поштовати као бога. А ако ни дрво ни камен није Бог, зашто онда од трулог дрвета и од неосетљивог камена иштеш здравље и спасење? Ако пак гвожђе назовеш богом, но и гвожђе је подложно сили огња, јер када је усијано оно губи своју природну тврдоћу, постаје меко, и чекићима се удара. Треба ли Бога ударати чекићима? Да ли ћеш огањ назвати богом? Али он је силан дотле докле има шта да сагорева; не домећеш ли му дрва, онда и његова сила изнемогава, а вода га потпуно угаси. И како могу бити богови такве ствари које једна другу уништавају?
Не подносећи речи светог мученика, игемон нареди једноме од присутних, некоме Архелају, да мученика удари мачем по врату. Светитељ одмах преклони врат свој под мач, готов да умре за Господа свог. Архелај обема рукама високо подиже мач, и када хтеде свом снагом да удари по врату, руке му и цело тело изненада клонуше и он, павши на земљу, издахну.
Видећи то, игемон се препаде и нареди те мученика у оковима одведоше у тамницу. У шести дан после тога игемон поново изведе мученика на суд и нареди те мученика немилосрдно бише воловским жилама, укуцаваше му у тело усијане клинце, жегоше му ране и трљаше их оцтом са сољу. Потом би донесен метални жртвеник, са много жара на њему, онда метнуше тамјан на десни длан светитељу и наднеше длан над жеравицу, мислећи да ће он од бола окренути руку и тамјан ће пасти у огањ. У том случају они су имали намеру рећи да је он принео боговима жртву бацивши кад у огањ. И тако држаху мученикову руку над жеравицом око два сата. А он, свим умом својим погружен у Богу, не обраћаше пажњу на руку која му је горела, те жртвеник са угљем стајаше узалуд. Гледаоци се дивљаху томе и слављаху Христа, а игемон и његов господар, ђаво, осећаху се постићени. Свети мученик пак, уздижући очи к небу, говораше: „Ти ме држиш за десну руку и по вољи Својој водиш ме (Пс. 72, 23). Десница Твоја, Господе, прослави се крепошћу; десна рука Твоја, Господе, сакруши непријатеља; десница Господња показа силу; десница Господња узвиси ме!“
После тога мучитељ нареди да мученика везаних руку обесе на мучилишту, а да му о ноге привежу два тешка камена. У таквом положају мученик висијаше дуго време; од тежине камења њему зглобови излажаху из својих места. Затим мучитељ нареди да мученику одреше камење и спусте га с мучилишта, па да га баце у ужарену пећ када је најусијанија. Свети мученик, улазећи у пећ, огради себе крсним знаком и сатвори молитву к Богу; и тог часа сукну пламен из пећи и сагоре све находивше се близу незнабошце, а светитељ остаде неповређен, јер се њему огањ претвори у хладовину.
Ово преславно чудо задиви и запрепасти све, и престрављени игемон побеже у судницу. Тада неки од грађана стадоше викати к игемону, говорећи: Погуби што пре овога чаробњака, јер ако га убрзо не погубиш, он ће цео град завести својим чинима!
Игемон онда изрече коначну смртну пресуду: да се мученику мачем одсече глава. Изведен на губилиште, свети мученик измоли себи време за молитву. И окренувши се истоку, он подиже к небу и очи и руке и помоли се Богу за град, за људе, за оне што су у опасностима, за болеснике, за сирочад и удовице, да би их све чувао промисао Божји. А нарочито се мољаше Богу о томе, да незнабожачко безбожје буде што пре замењено хришћанском побожношћу, и да Христова Црква порасте и умножи се и сија правоверјем до скончанија вјека. И када он заврши молитву, чу се с неба глас који обећаваше испуњење његових молби, а самог мученика позиваше к наслеђу царства небеског. Тада свети мученик Прокопије с радошћу преклони под мач чесну главу своју и би посечен мачем, положивши душу своју за Господа свог у осми дан месеца јула.[27] А неки од хришћана дођоше ноћу, узеше чесно тело његово, помазаше га мирисима и обавише чистим платном, па чесно погребоше на нарочитом месту, славећи Оца и Сина и Светога Духа, Једнога у Тројици Бога, коме приличи свака част и слава, сада и увек и кроза све векове. Амин.
 
ЖИТИЈЕ СВЕТОГ ПРАВЕДНОГ
ПРОКОПИЈА, Христа ради јуродивог
 
Блажени Прокопије беше пореклом Варјаг а занимањем трговац, богат. Дошавши са много робе у Новгород, он виде сву красоту Православља, и упознавши православну веру веома је заволе. Желећи да је потпуно изучи и усвоји, он стаде тражити таквог богонадахнутог мужа који би га научио и просветио. И чувши за преподобног оца Варлама, који недалеко на Хутини беше подигао манастир, да је човек искусан и пун духовне мудрости, он оде к њему. Пошто се од преподобног Варлама он довољно научи правоверју хришћанском, он прими свето крштење. Затим раздавши сиромасима све своје имање, од кога један део поклони манастиру преподобног Варлама, он добровољно начини себе сиромахом ради љубави Христове. Он презре не само свет са пожудама његовим него и себе сама, јер се предаде јуродивом животу, и прављаше се луд и суманут пред људима, а уствари сав му разум беше погружен у Богу.
Неки од његових познавалаца, видећи такво живљење његово, стадоше га величати говорећи: Овај човек је велик прел Богом, јер са великим имањем дође из туђине овамо, из зловерја пређе у правоверје, и све своје имање раздаде невољнима, а сам заволевши сиромаштво прави се луд Христа ради.
Чувши много пута овакве речи, блажени Прокопије се веома снужди, и не подносећи похвале од људи, он крену ка источним крајевима, свуда јуродствујући, махнитујући силно вређан и злостављан од неразумних, и тако стиже у град Устјуг. Ту и остаде да живи. Дању је ходао по граду правећи се сулуд, исмеван и бијен од многих, нарочито од неразумне деце; а ноћу је одлазио к црквама, и са сузама се молио Господу за град и људе, и за своје злостављаче, говорећи: „Господе, не упиши им то у грех!“ А када је осећао потребу да се одмори од труда, он се изваљивао на ђубришта и сметлишта. У једној ветој подераној одећи полунаг, он је зими страдао од мраза и снега, а лети је патио од врелине и сунчане жеге. Храну је примао врло малу од богобојажљивих људи, и то не сваки дан; од богаташа пак и неправедника никада није хтео ништа примити, често је много дана бивао без хране. Проводећи такав живот, он постаде добровољни мученик: морио је себе глађу и жеђу, наготовао и скитао, примао увреде, ране и ругања; и пролазио градским улицама оскудан, тужан, злостављан, он – кога не беше достојан сав свет (ср. Јевр. 11, 37-38). Пртена одећа коју ношаше беше спуштена с једног рамена, те му леђа обнажена беху готова на ударце, да се и на њему испуни Писмо: Леђа своја подметах на ударце, и образе своје на шамарање; лица свога не заклоних од руга и од запљувања (Ис. 50, 8).
Ради таквог живота његовог, у њега се усели благодат Божија, и даде му се дар прозорљивости да провиди и предсказује будуће догађаје, као што ће се видети из даљег излагања. Затим он стаде живети при саборној цркви Пресвете Богородице у паперти, свагда се молећи са сузама и са многим коленопреклоњењима, просећи оно што је корисно по град. И молитва његова беше примана пред Богом, и могаше много, јер беше у стању да праведни гнев Божји одврати од људи, о чему ево доказа.
Једном Бог хтеде за премноге грехе људске сатрти град Устјуг муњама и страшном тучом, као што је некада сатро Амореје који су војевали противу Исуса Навина, бацивши на њих камење велико с неба (Ис. Нав. 10, 11). Јер и у хришћанству сви грешници који се не кају и ваљају се у прљавим безакоњима својим као у блату – противници су Исусу Христу, Сину Божјем и подстичу Га на гнев и на одмазду. Тако, Праведни Одмаздитељ припремаше казну и уништење граду Устјугу који разгневи Господа својим безакоњима. То свети Прокопије пророчки предузнаде, и учини граду Устјугу оно што некада учини Ниневији пророк Јона, проповедник покајања. Једне недеље у цркви стаде свети Прокопије световати људе на покајање, говорећи: Покајте се, браћо, за грехе своје и умилостивите Бога постом и молитвама. Ако ли се не покајете, сви ћете ускоро изгинути од огњеног града, јер гнев Божји наилази. – А људи не обратише пажњу на његове речи, и говораху међу собом: Овај је човек сулуд и никада ништа паметно не говори.
По завршетку божанствене литургије бејаше свети Прокопије у паперти, плачући и ридајући неутешно. И тако провођаше он и дане и ноћи неутешно плачући и ридајући. Људи који долажаху к цркви, видећи га како непрестано плаче, питаху га: Зашто, сулуди, плачеш, и каква то туга мори твоје срце? – И одговараше им блажени: Стражите и молите се, браћо, да не паднете у напаст. – Они пак не придаваху никакву важност његовим речима.
Трећега дана блажени Прокопије изађе из паперте и хођаше по целоме граду, са многим сузама и силним јауком објављујући свима људима да се приближава казна од Бога, и говораше: О, људи! покајте се! плачите због грехова својих и молите се, да Господ Бог одврати праведни гнев Свој и да не уништи овај град због умножених безакоња, као некада Содом и Гомор. – А људи, окамењена срца, не слушаху његову проповед, него му се још ругаху као сумахнутоме. И бејаше свети Прокопије једини усрдни молитвеник к Богу за све, показујући собом пример покајања и умилостивљујући Бога својим даноноћним непрекидним сузним молитвама.
У другу недељу у подне наиђе на град таман облак, и усред дана смрче се као ноћ. А људи, видећи ову необичну таму усред дана, чуђаху се томе и питаху се међу собом: Шта ће ово бити? – Затим са све четири стране наиђоше огромни облаци: настаде ужасно севање муња и страховита грмљавина, тако да један другога не могаху чути шта говоре; од страшног трескања громова земља се проламаше и колебаше. Тада људи осетише да је то погибија њихова која је гневом Божјим наишла на град, и у страшном часу том опоменуше се проповеди блаженог Прокопија и његовог пророчанства, па потрчаше сви у свете цркве, нарочито у саборну цркву Пресвете Богородице, и мољаху се са сузама. Дотрча у цркву и свети Прокопије, и павши пред икону Пречисте Мајке Божије мољаше је лијући силне сузе да буде усрдна заступница пред Сином својим и Богом за људе који сагрешише и гнев Божји на се навукоше. А молећи се он, као древни пророк Мојсије, вапијаше к Богу: Опрости, Господе, људима овим грехе њихове; ако нећеш, избриши ме из књиге Своје у коју си ме уписао (2 Мојс. 32, 32).
Пошто се свети Прокопије и сав народ дуго са ридањем молише усрдно к Богу и к Пречистој Богородици, показа се предивно чудо од иконе Пресвете Мајке Божије: миро изиђе из ње, и тецијаше као из извора, и напунише тим миром црквене сасуде. И у то време промени се ваздух и страшни облаци са муњама и громовима удаљише се од града за двадесет потркалишта над пуста места, и тамо одаждише врело камење те сажегоше и уништише многе шуме, а од људи и стоке никога не убише, заступништвом Пресвете Богородице и молитвама светог Прокопија. Од мира пак што истече од иконе Пресвете Богородице, људи се помазиваху благослова ради, и болесници се исцељиваху и здравље добијаху. И би велика радост граду што се избави од очигледне пропасти и што доби на дар целебно миро од благодати Пресвете Богородице.
Свети угодник Божји Прокопије и надаље се по обичају свом прављаше сулуд, мудро скривајући врлину своју пред људима. А какво беше његово трпљење у злопаћењима, и каква милост Божија беше са њим, јасно се види из следећег. Једне године зима беше изузетно љута, мраз неподношљив, ветар ужасан. А паде тада и снег превелики, те многе куће затрпа, и многи људи и стока не само на путевима него и у граду и по селима премрзоше, и птице падаху мртве на земљу, и ништи беху у великој оскудици и муци, и многи од њих измрзоше. Та страховита цича зима продужи се много дана. У то време и свети Прокопије онако наг силно настрада од велике зиме. Једне ноћи он изиђе из црквене паперте и оде прекопута цркве к малим кућицама у којима живљаху ништи, желећи да се бар мало загреје код њих. Ништи, осетивши да он долази, једни чврсто затвараху врата пред њим, а други изиђоше на њега штаповима, и бијаху га, и одгоњаху од себе, вичући: „Одлази одавде, лудо, одлази!“ И он, отишавши од њих, уђе у неку празну просторију, нађе у једном углу псе где леже, и леже поред њих да се мало загреје. Но пси, уставши, побегоше од њега. А слуга Божји, видећи да га се гаде не само људи него и пси, говораше у себи: Нека је благословено име Господње од сада и довека. – И врати се опет у црквени притвор, и седе сагнувши се; и тресући се целим телом он мишљаше да ће издахнути, и мољаше се да му Бог душу прими. Онда изненада осети у себи топлоту и отворивши очи, угледа пред собом ангела Божјег, који му се јавио онако као некада у Цариграду светом Андреју Јуродивом[28] када се овај злопатио од љуте зиме. Ангео имађаше у руци рајску грану, расцветану разним цветовима; додирнувши њоме лице блаженог Прокопија, оживи га, и загреја му тело миомиром оних цветова, као некада Андрејево.
И тако свети Прокопије у злопаћењу свом, надгледан и закриљен милошћу Божјом, проведе ту љуту зиму неповређен. А све то што се догодило с њим, он касније исприча једном блиском пријатељу свом, клирику црквеном, по имену Симеону, пуном богоугодних врлина, потоњем родитељу светог Стефана Пермског[29]. Но пошто споменусмо оца светога Стефана, не треба да прећутимо ни пророчанство светог Прокопија о његовој матери, које по доласку светога у град Устјуг би на следећи начин: У време вечерњег богослужења у саборној цркви тамо дође са својим родитељима трогодишња девојчица Марија; угледавши је, блажени Прокопије јој се поклони до земље, затим громко рече да сви чују: „Ево долази мати великог Стефана епископа, учитеља Пермског.“ Чувши то, многи паметни чуђаху се у себи, говорећи: Може ли у Пермији бити епископа? – Јер у то време Пермски крај још не беше просвећен светом вером, и не беше тамо ниједног хришћанина већ све сам идолопоклоник, све до дана светога Стефана, сина ове девојчице Марије која кад одрасте би удата за гореспоменутог Симеона. Тако се испуни пророчанство светог Прокопија.
Овај праведник често одлажаше на обалу реке Сухоне, близу које се налажаше град Устјуг, и тамо сеђаше на камену. И посматрајући оне што пловљаху у чамцима, самилосно се мољаше Богу за њих, да им да тиху пловидбу. То место на речној обали и камен веома му беху мили, и много пута је молио људе који би се тамо задесили, да му после смрти погребу тело на том месту и камен положе на гробу.
Поживевши много година и провидевши своју смрт, блажени Прокопије оде ноћу к обитељи светог Архистратига Михаила и недалеко од ње престави се ка Господу, а да нико о томе није знао. Престави се свети Прокопије 1303 године осмога јула, на дан истоименог угодника Божјег светог великомученика Прокопија. Те ноћи паде велики снег, око два педа, и покри сву земљу и сву летину, и би студ и мраз и олуја, али ништа не нашкоди плодовима земним, јер сунчана топлота убрзо истопи снег и ваздух постаде врло благ.
Те ноћи на јутарњем богослужењу у саборној цркви јереји и клирици, не видевши Прокопија у цркви, чуђаху се, јер блажени никада не пропушташе ниједно богослужење дневно и ноћно. Они га онда потражише око цркве, али га не нађоше. И пошто блаженога не беше ни на литургији, они га стадоше тражити свуда; тражише га три дана и не нађоше. Тек у четврти дан, недалеко од манастира светог Архангела Михаила они нађоше на крају моста мртво тело његово покривено снегом, са лицем к небу окренутим, рукама на грудима прекрштеним и очима затвореним. Они га онда узеше и чесно на главама својим однеше у саборну цркву, при којој он у паперти проживе многе године. И пошто га прописно опојаше, они га погребоше на његовом омиљеном месту крај реке Сухоне и камен му на гробу положише, као што је за живота изражавао жељу. Потом многа чудеса стадоше се догађати на гробу блаженога Прокопија, и над чесним моштима његовим би подигнута црква. И због многих исцељења од најразноврснијих болести би установљено да се празнује дан његовог престављења. И нешто мало од чудесног житија његовог и необичних подвига његових овде се записа, у честан спомен угодника Божјег Прокопија, на корист читалаца и слушалаца, а у славу Христа Бога нашег, са Оцем и Светим Духом слављеног сада и увек и кроза све векове. Амин.
 
ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ
ТЕОФИЛА МИРОТОЧИВОГ
 
Преподобни отац наш Теофил родио се у месташцу Зики, у Македонији, од побожних и врлинских родитеља, који му и дадоше истинско хришћанско васпитање. Када поодрасте, родитељи га дадоше у школу, а потом се посвети вишим наукама. Природно обдарен, он за кратко време заврши своје световно образовање. Али при успесима у световној философији он је нарочито радио на образовању свога срца по правилима строге хришћанске наравствености. Његово омиљено занимање беше, општити са старцима и врлинским људима. Усто, он већи део времена провођаше у читању Божанственог Писма, по заповести премудрог Сираха који каже: Нека размишљање твоје буде с разумнима и сва повест твоја у знаку Вишњега (9, 20). Услед тога побожни младић, напредујући у разним подвизима врлина, бејаше, по речи светог Давида: као дрво усађено крај потока, које род свој доноси на време (Пс. 1, 3).
Читање Светога Писма и житија светих и побожних људи стварало је у младом Теофилу расположење да их подражава: тако, он подражаваше Авраама у гостопримству, прекрасног Јосифа у целомудрености, Јова у трпљењу и јунаштву, Мојсија и Давида у кротости, и остале праведнике у разним подвизима. Овакво његово живљење скрену на њега општу пажњу, те он као образац врлинског живота би уздигнут на степен свештенства. Од тога времена он стаде обилазити разна места, поучавајући хришћане речју и примером свога живота. Доцније пак, ради душевног узрастања, и он се приљуби уз епископа рандиниског Акакија и остаде код њега. Овај епископ беше посвећен у епископски чин од цариградског патријарха Нифонта[30], са којим беше присан пријатељ. У то време свјатјејши патријарх Нифонт беше добио нека писма из Египта, у којима су га извештавали о великим и преславним чудесима која Бог јави преко тадашњег светог патријарха александријског Јоакима на постиђење и посрамљење богоубилачког рода јеврејског, а на похвалу и утврђење православне вере и свих нас хришћана. Ево тих чудеса:
У целом Египту беснела је страшна куга. Један од јеврејских лекара, озлоглашени непријатељ хришћана, протури свуда вест међу Турке: да су хришћани узрок несрећи која их је снашла, јер хришћани, објашњавао је он, пуштају у воду крст, што је и изазвало ову смртоносну болест. Ова клевета на хришћане, ширећи се свуда, допре најзад и до египатског султана. Иако муслиман, султан је веома волео и поштовао светог патријарха, колико због његове врлине толико и због његове мудрости и благоразумности, те стога не поклони нимало пажње достави непријатеља крста Христова против хришћана. Проклети Јеврејин, видећи да таквом клеветом није постигао циљ, измисли нову замку против хришћана. Велики везир бејаше прави Јеврејин. И баш овог љубимца царевог изабра Јеврејин – лекар за оруђе своје злобе против хришћана. Везир успе да убеди султана те овај, без обзира на своје уважавање патријарха, позва патријарха у Диван ради објашњења односно клевете изнесене против хришћана. Патријарх дође на суд. Султан најпре дуго разговараше са њим о вери; и најзад, видећи да је патријарх силним убеђењем и јасним доказима оправдао хришћанску веру и понизио ислам, султан му нареди да гору у близини Каира премести са њеног места на друго, да би доказао тачност еванђелских речи о томе. Свјатјејши патријарх се не поколеба у духу вере. Измоливши од султана неколико дана за молитву, он са хришћанима постом, бдењем и молитвама умилостивљаваше Господа и молијаше да их не посрами пред невернима и да се не похули свето име Његово. У одређено време, пред огромним мноштвом народа, патријарх у име Христово рече гори да се крене са свога места и пређе на друго: гора се из темеља уздрма и остави своје место; и најзад би заустављена истим именом Христовим. Та се гора и до данас по турски назива дурдаго, што значи: станигора. Ово чудо порази иноверце. Не знајући чиме да поколебају силу Христове вере, непријатељи њени приготовише смртоносни отров и убедише цара да нареди патријарху да га попије, пошто Христос каже у Еванђељу: ако и смртно што попију, неће им наудити (Мк. 16, 18). Султан нареди да се патријарху да отров. Пун вере у силу крста Христова, патријарх прекрсти смртоносну чашу и испи отров. Узалуд непријатељи очекиваху да ће он одмах умрети, но патријарх остаде потпуно неповређен. После тога патријарх исплакну чашу водом и замоли да је испије Јеврејин. Јеврејин не могаше одбити, јер сам султан захтеваше то од њега. И он попи воду, и тог часа паде мртав. Запрепашћен оваквим чудесима, султан нареди да се везиру одсече глава, а на остале Јевреје наложи глобу: да о свом трошку направе водовод од Нила до у Каиро. Патријарху пак указа велике почасти.[31]
Када о овим чудесним догађајима дознаде преко писама патријарх Нифонт у Цариграду, он одмах посла у Александрију епископа рандиниског Акакија са преподобним Теофилом и другима, да се они лично подробно и тачно обавесте о томе. При томе свети Нифонт писа александријском патријарху Јоакиму, благодарећи Господу што је услишио молитву његову и учинио преко њега таква чудеса на славу и величину рода хришћанскога, и молећи патријарха да благонаклоно прими посланике које му шаље. Изасланство отпутова у Александрију, и би са великом радошћу и благонаклоношћу примљено од свјатјејшег патријарха, који их дуго време задржа код себе. Својом врлином и образовањем преподобни Теофил скрену на себе нарочиту пажњу патријархову. Са епископом Акакијем и осталима он отпутова у Синајску Гору, а отуда преко пустиње у свети град Јерусалим. Тамо се поклонише живоносном гробу Господа нашег Исуса Христа и осталим светим местима. Посетише они гору Тавор и Дамаск. У Дамаску они сретоше патријарха антиохијског, који им даде писма за патријарха цариградског. Из Дамаска се они вратише у Јерусалим, где се епископ Акакије разболе и премину. После смрти Акакија они се са путним благословом патријарха јерусалимског и са писмима за патријарха цариградског вратише у Цариград и предстадоше тадашњем свјатјејшем паријарху Пахомију, пошто свети патријарх Нифонт, који их посла у Александрију, беше оставио престо за време њиховог путовања. Патријарх Пахомије прими их чесно и благослови њихове путне трудове. Упознавши пак у светом Теофилу мужа врлинска и учена, патријарх га задржа код себе и постави за писмоводитеља патријаршије и егзарха Велике Цркве. Теофил је доста дуго вршио ове дужности и био поштован од свију за своје врлине. Али видећи и осећајући да при свему томе оскудева у главној храни за душу, он остави ову дужност и повуче се у Свету Гору, у манастир Ватопед.
Да не би без старачког руководства у монашком животу, умовањем свога срца, пао у заблуду и прелест, преподобни Теофил повери себе умировљеном епископу који је у то време живео у Ватопедској обитељи, и потпуно потчини њему своју вољу, извршујући сваковрсна послушања и свакодневно приносећи бескрвну жртву Господу Богу. А када старац – епископ отиде ка Господу, преподобни Теофил се удаљи у Иверски манастир, са циљем да и тамо нађе обрасце за подражавање. Тако се он учио од једнога савршеном послушању, од другога смирењу, од трећега љубави према Богу и ближњему, кротости и дуготрпљењу. Услед тога Теофил постаде изабрани сасуд Светога Духа и образац монашких врлина. А као краснописац, он доби налог од обитељи да његово келијско занимање буде: преписивати књиге које су од старости дотрајале. Од тих преписаних њиме књига многе се и до данас чувају у библиотеци Иверског манастира.
Но као што се, по речи Господњој, град не може сакрити кад на гори стоји (Мт. 5, 14), тако и преподобни Теофил постаде својим врлинским животом славан не само у Светој Гори него и у околним местима. У то време Солун изгуби свога архипастира и упорно се стараше да убеди светог Теофила да се прими архијерејског чина. Али смиреноумни Теофил није хтео ни да чује за то. Међутим у то време допутова у Солун цариградски патријарх Теолипт: Солуњани се обратише њему да им да атонског отшелника за архипастира. Свјатјејши патријарх, увиђајући оправданост њихове молбе, својеручно написа писмо преподобном Теофилу, са којим је одавно био пријатељ, молећи га да дође у Солун ради виђења, не помињући ни речи о молби Солуњана.
Преподобни осети ради чега га свети патријарх зове у Солун, па да би избегао тако високо звање, и почасти везане са њим, он одмах прими велику схиму; а светом патријарху одговори да га је тешка болест приморала да прими велику схиму и да се одрекне од свештеничког служења, и да због болести никако не може доћи у Солун. Извињавајући се светом патријарху што се не може видети с њим овде, он мољаше од њега опроштај и молитве, и додаде да ће се, по благодати Господњој, видети с њим у царству небеском. – Овакав одговор, с једне стране ожалости свстог патријарха, а с друге обрадова, што Теофил тако успева у истинском смирењу и монашким подвизима.
Близу обитељи Иверске тада се усамљено подвизаваше игуман по имену Дионисије. Волећи молитвено тиховање, и преподобни Теофил, са дозволом игумана и братије, подиже малу колибу у близини игумана Дионисија и дељаше са њим трудове строгог усамљеништва, назидавајући се примером узвишеног живота његовог и мудрим беседама његовим. Њихова међусобна љубав беше тако велика да је изгледало да у њима живи једна душа. У то време беше се прочуо својим подвижничким животом неки Кирило који живљаше на Кареји. Да би и од њега добио душевну корист и подражавао његов живот, свети Теофил остави своје молитвено тиховање и пређе на Кареју код Кирила. Док се преподобни нахођаше код њега, к њему често долажаше ради служења прот Свете Горе, старац Серафим, духовник Кирила. Прот обрати пажњу на Теофила, заволе га због светог живота, и од тада па све до смрти Теофил и прот остадоше искрени пријатељи међу собом.
Но божанствени Теофил остаде недуго на Кареји. Силна жеља за молитвеним тиховањем одвуче га у предео Пантократора, у келију светог Василија која је имала све услове за дубоку усамљеност и ненарушиву тишину молитвеног тиховања. Но келија је захтевала поправке, а свети Теофил није имао ни паре, те нити је могао положити манастиру потребну закупнину нити оправити келију. У тој нужди њему поможе прот, старап Серафим. На тај начин свети Теофил повуче се у пустињу на молитвено тиховање, имајући за саподвижника неког брата Исака. Ово удаљење светог Теофила од свију силно подејствова на прота. Устројивши около протатске саборне цркве галерију, подигнувши звонару и иконописавши унутрашњост саборне цркве, прот измоли себи од стараца Свете Горе ослобођење од дужности прота, па се повуче у пустињски покој, где се са светим Теофилом стално упражњаваше у читању Светог Писма и светих отаца, извлачећи отуда битну и бесмртну храну за бесмртни дух.
Искључивим подвигом преподобнога Теофила бејаше, од светих отаца такозвано умно делање или чување ума непрестаном срдачном молитвом Исусовом која гласи: „Господе Исусе Христе, Сине Божји, помилуј ме.“ По речи светога Калиста, постоје две врсте монашког делања: једно – за укроћење страсти, и састоји се у посту, бдењу, коленопреклоњењима и осталим подвизима спољашњим; а друго – за очишћење ума и срца од нечистих мисли, што се обавља строгом пажњом, са непрестаном срдачном молитвом Господу Исусу која се врши тајно, и са болним чувством и паћеничким вапајем душе, како уче божанствени оци. Овим умним делањем и свештеном молитвом, плачем и сузама који се рађају од ове молитве, преподобни Теофил очисти срце своје од страсти и нечистих помисли и, сатрвши најзад демоне, постаде чисто изабрано жилиште Светога Духа. И пошто, по речима светог Дионисија Ареопагита, божанска љубав не види и не зна ништа сем свог предмета, преподобни Теофил, пламтећи љубављу према Богу, ни о чем другом не мишљаше осим о Господу Исусу: Господ Исус беше дисање његово; Господ Исус беше живот његов; Господ Исус беше свагда у срцу његовом. Теофил, слично светом апостолу Павлу, не живљаше више, него Христос живљаше у њему. Стога се и он, као свети Павле, удостоји божанских дарова Светога Духа: предвиђао је будућност, знао је тајне срца и помисли људске, достигавши у човека савршена, у меру раста висине Христове (Еф. 4, 13).
Напослетку, остаревши, свети Теофил предузнаде своју смрт и стаде се припремати за одлазак у вечност. Између осталога он написа исповедање вере и духовно завештање, а пред смрт зажеле да се над њим изврши света тајна јелеосвећења. То би у петак. Опростивши се са свима, он се у суботу причести у храму Пречистим Тајнама Христовим, благодарећи Богу за све. Најзад дозва ученика свог Исака, да му каже своју последњу жељу. Смирен у току целог живота свог, свети Теофил није хтео да му се указују људске почасти ни после смрти; он заповеди Исаку: да не објављује његову смрт када буде предао Богу дух свој; да не зове јереје да га погребу, него да му он сам веже конопац за ноге, па му одвуче тело и баци где било.
Пошто на тај начин саопшти своју последњу жељу своме ученику, преподобни Теофил се испружи на одру, и рекавши: „Господе Исусе Христе, прими дух мој!“ он отпочину сном преподобничке смрти у недељу у зору, осмога јула 1548 године.
Послушни ученик његов Исак тачно испуни светитељеву заповест: везавши му конопац за ноге, он одвуче тело његово у шуму. По целој Светој Гори разнесе се глас о смрти преподобнога; слеже се врло много монаха, нарочито преподобникових познаника и пријатеља; сви су желели да виде и поклоне се гробу његовом, и да на њему приме благослов покојников. Да долазиоце не би лишио тога, ученик им показа једно раскопано место где је, тобож, преподобни погребен. Но монаси Иверског манастира и Пантократора, по неком тајном предосећању, посумњаше да је то место погребења светитељева, па тражећи по шуми пронађоше свете мошти преподобног Теофила, узеше их и чуваху их код себе у потпуној тајности од других.
По истеку четрдесет дана ученик Исак оде у дубодолину да види мошти, и на своје запрепашћење не нађе их. После дугог трагања он најзад дознаде да се мошти налазе у манастиру Пантократора. Оде тамо и стаде молити старце да му даду смртне остатке оца његова, али пантократорци не хтедоше за то ни да чују. И тако прође доста времена. Но на Исакову срећу тада посети Свету Гору епископ Јерисоса Макарије. Исак се обрати њему са жалбом на обитељ Пантократора и мољаше да се он заинтересује том ствари. Епископ Макарије одмах узе жалбу у поступак: сазвавши атонске игумане дође у Пантократор, одвоји за ову обитељ руку од моштију светог Теофила, а све остале делове даде ученику. Тада свечано пренесоше свете мошти из Пантократора у келејну цркву светог Василија, где је преподобни молитвено тиховао. И од тога времена свете мошти преподобнога стадоше точити из себе чудотворно миро за сведочанство о богугодном животу његовом.
Такав беше живот преподобнога оца нашег Теофила Мироточивог; тако се он подвизавао, и тако био прослављен од Бога на земљи и на небу, за живота и по смрти. Да подражавамо и ми преподобнога у сиромаштву, кротости, смирености, чистоти, молитвеном тиховању и љубави према Богу и ближњему, да бисмо и ми наследили са њим царство небеско у Христу Исусу Господу нашем, коме слава и моћ са Оцем и Светим Духом вавек. Амин.
 
СПОМЕН СВЕТЕ МУЧЕНИЦЕ
ТЕОДОСИЈЕ
 
Мајка светог Прокопија; пострадала мачем посечена.[32]
 
СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИЦА
ДВАНАЕСТ ЖЕНА
 
Из великашких породица (зато се зову синклитике); пострадале за Господа мачем посечене.[33]
 
ПРАЗНИК ЧУДОТВОРНЕ ИКОНЕ
ПРЕСВЕТЕ БОЖИЈЕ МАТЕРЕ „КАЗАНСКЕ“
 
У години 1579, за царовања Јована Васиљевича Грозног, који помоћу Божјом покори град Казан, престоницу царства Татарског, у том граду девојчици Матрони јави се у сну Пресвета Богородица и каза јој да се на месту где је њихова кућа налази сакривена у земљи Њена икона, и нареди јој да о томе обавести духовне и грађанске власти у граду. Ово се виђење поновило неколико пута. Матрона исприча о томе својој мајци, али она не обрати пажњу на речи своје малолетне кћери. Најзад девојчица виде икону у огњеним зрацима, и при томе чу страшан глас: „Ако ти не саопштиш речи моје, ја ћу се јавити на другом месту; али ћеш ти погинути!“ Овога пута мајка услиши молбу своје кћери, уплашене последњим виђењем, и заједно с њом упути се к архиепископу и војводама. Али им ови не хтеше веровати. Тада, вративши се кући, мајка стаде сама копати земљу на указаном месту. Њој се придружише и други, али ништа не могоше наћи. Најзад, када стаде копати сама девојчица Матрона, икона Пречисте Богородице би нађена и извађена из земље. Икона би веома свечано и са великом чешћу однесена у цркву, и прослави се чудотворењем, и би од тада свуда позната као „Казанска“ чудотворна икона Пресвете Богородице.
 
СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА
АВДЕ и САВЕ
 
Пострадали за Господа мачем посечени.[34]
 
СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА
НИКОСТРАТА и АНТИОХА,
трибуна
 
За своју веру у Господа мачем посечени.[35]
 
СПОМЕН СВЕТОГ ПРЕПОДОБНОМУЧЕНИКА
АНАСТАСИЈА
 
Родом из села Светог Власија код Јањине (у Епиру); јеромонах при једној цркви у околини Цариграда. Видећи и чувши за страдање св. Константина Руса, свештеника, сваки дан се молио Богу да га удостоји мучеништва. И једнога дана он стаде јавно говорити Турцима о истинитости хришћанске вере, о оваплоћењу Господа Христа, и о осталим истинама домостроја спасења, и изобличавати заблуде ислама. Због тога га Турци ставише на муке, па му најзад главу одсекоше пред Јениџамијом у Цариграду, 1743 године 8 јула. А наредне ноћи небеска светлост сијаше над светим телом убијеног преподобномученика.
 
СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ БЛАЖЕНОГ
ПРОКОПИЈА УСТЈАНСКОГ,
Христа ради сулудог
 
Подвизавао се у седамнаестом веку у Вологодској губернији, и тако угодио Господу да свете мошти његове почивају нетљене и точе диван миомир у Вјерјужској Ваведењској цркви, Вељскога округа.
 
СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА
ПРОКОПИЈА
 
Пострада за Господа Христа у Кесарији Палестинској.[36]
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Император Тит царовао од 79 до 81 године.
  2. Веспазијан владао од 70 до 79 године.
  3. Адријан царовао од 117 до 138 године.
  4. Диоклецијан владао од 284 до 305 године.
  5. Александрија – знаменити у старини град, основан царем Александром Македонским (336 до 323 године пре Христа) у Египту, на обали Средоземног Мора; славио се у дохришћанско доба као центар науке и трговине; од почетка четвртога века постао један од најважнијих Центара хришћанског живота и седиште патријарха.
  6. Град Апамеја налазио се у југозападном крају Сирије, на реци Оронти.
  7. Град Скитопољ налазио се у Малој Азији.
  8. Емануил, јеврејска реч, значи: с нама Бог. Свети пророк Исаија назива Емануилом Господа Исуса Христа (Ис. 7, 14 = Мт. 1, 22-23).
  9. Михаил и Гаврил – архангели.
  10. Агарјани – муслимани, Арабљани, који се тако називају по имену Агаре, иноче Авраамове, мајке Измаилове, од кога и води порекло племе Арабљана.
  11. Зевс – врховни бог старе грчке вере, сматран родоначелником осталих богова и људи.
  12. Хера – најстарија кћи Кроноса и Реје, једна од главних личности у старој грчкој митологији; сматрана за супругу Зевса и царицу богова.
  13. Аполон, грчка реч значи: погубитељ. Аполон код старих Грка и Римљана био бог сунца, светлости и просвете; изображава се обично са луком, тоболцем и стрелама као непријатељ и победитељ тамних сила.
  14. Палада или Атина – сматрана богињом покровитељком брака и породичне среће.
  15. Ова Кесарија налазила се код извора Јордана; њу треба разликовати од друге Кесарије, такође палестинске, но која је лежала на обали Средоземног Мора.
  16. Прокопије – грчко име, значи: онај који напредује, успева.
  17. Ермиј Трисмегист – полумитска личност старогрчке историје.
  18. Сократ – знаменити грчки философ; живео у петом веку пре Христа.
  19. Асклипијад – чувени старогрчки лекар.
  20. Калабрија – дивљи брдовити крај у југозападном делу Италије.
  21. У старој Грчкој Сибилама су се називале путујуће предсказивачице, које су свакоме који је хтео гатале о будућности и предсказивале судбину. Делатност Сибила нарочито је цветала у VIII и VII веку пре Христа. Грчки историчари спомињу разне Сибиле: ерифрску, фригијску, хелеспонтску, и друге. Највише извештаја има о кумској Сибили, савременици Тарквинија Гордог, који је живео на шест векова пре Христа. У Житију је реч о овој Сибили. По старогрчком предању, три од девет Сибилиних књига купио је цар Тарквиније, и сместио их као свештене књиге у Капитолском храму.
  22. Реч је овде о Аполоновом прорицалишту у Делфима, граду у подножју Парнаса. Према грчкој митологији, Аполон је сам изабрао Делфе за светилиште, претходно убивши тамошњег змаја Питона. Прорицања су овде вршиле такозване питије.
  23. Ливија – древни назив Африке; састојала се из два главна дела: Мармарике и Киренаике; у Мармарики, у оази Сивах, налазило се прорицалиште у част тивског божанства Амона.
  24. Додона – најстарије светилиште Зевса, са прорицалиштем и свештеним дубом; налазило се у Тесалији, около града Скотуза.
  25. Град Пергам – у малоазијској области Мизији; тамо се налазио колосалан жртвеник, подигнут царем Евменом II (196 до 157 год. пре Христа) и посвећен Зевсу у спомен победе цареве над Галима.
  26. По казивању грчке митологије, Аргонаути су били морепловци, који су на лађи Арго кренули на прво морско путовање по туђим земљама.
  27. Свети великомученик Прокопије пострадао 303 године.
  28. Спомен светог Андреја Јуродивог празнује се 2 октобра.
  29. Спомен његов празнује се 26 априла.
  30. Патријарх Цариградски Нифонт II патријарховао од 1486-98.
  31. О овом догађају говори и руски путник Трифон Коробјејњиков, који је био на Истоку у 1583 години. Види његову књигу: Путешествије, стр. 44-48, Спб. 1841 год.
  32. Видети о њој под данашњим даном: Страдање светог великомученика Прокопија.
  33. И о њима видети тамо.
  34. Изгледа да су и ови свети мученици пострадали са Св. вмч. Прокопијем.
  35. О њима видети под данашњим датумом: Страдање св. великомученика Прокопија.
  36. Вероватно је овај св. мученик исти са истоименим мучеником који се слави 22. новембра.

3 коментар(а)

  1. Pingback: Контраверзне гласине о Св Марији Магдалини

  2. Pingback: Свети Јустин Нови (Ћелијски): СВЕТИ РАВНОАПОСТОЛНИ ВЛАДИМИР КРСТИТЕЉ РУСИJЕ – Манастир Ваведење

  3. Први и апостол Васкресења…….неустрашива у својој вери и оданости……неуморна у проповедању њеног Учитеља…….присуствовао сам многим вечерњим службама, али само сам на једној проплакао и то у манастиру Свете Магдалине у Јерусалиму где је део њених моштију и огромна фреска момента када Света Магдалина показује црвено јаје цару Тиберију. Сестре тог манастира гасе и пале све свеће у цркви у одређено време службе, тако да верник има утисак и комплетне таме за време Спасове смрти и светла у моменту Његовог Васкресења. Незаборавна и достојна служба Светој Марији Магдалини. Света ученице Христова, моли Бога за нас!

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *