НАСЛОВНА » Ава Јустин, БИБЛИОТЕКА » ЖИТИЈА СВЕТИХ ЗА ЈУЛ

ЖИТИЈА СВЕТИХ ЗА ЈУЛ

 

ЖИТИЈА СВЕТИХ
 
11. ЈУЛИ
 
СПОМЕН О ЧУДУ СВЕТЕ ВЕЛИКОМУЧЕНИЦЕ
ЕФИМИЈЕ СВЕХВАЛНЕ
 
Света великомученица Ефимија је рођена, васпитана и мучеништвом овенчана у Халкидону, граду Витиније, који лежи на заливу Црног Мора, према Цариграду, с друге стране мореуза Босфора тракијског. Она пострада за царовања Диоклецијана[1], шеснаестог септембра, када се и празнује њен спомен. Данас пак спомиње се чудо њених чесних моштију, пројављено за време Четвртог Васељенског Сабора светих отаца у Халкидону 451 г. Тим чудом би јављено и потврђено православно исповедање вере; и оно би знак светим оцима да не приступају к општењу са зловернима. А оно се догоди на следећи начин.
Патријарх александријски Диоскор и архимандрит цариградски Евтихије, још за живота правоверног цара Теодосија Млађег[2] изградише богохулну јерес против Господа нашег Исуса Христа, сливајући две природе Његове, божанску и човечанску, у једну природу. Својим зловерјем они заведоше многе духовнике и световњаке, и у своју јерес увукоше многе дворске високодостојнике царске, од којих имађаху велику подршку и помоћ. А када се у Ефесу одржа помесни сабор[3] (након кратког времена после Трећег Васељенског Сабора тамо одржаног), или, боље рећи, разбојничко збориште, на коме свјатјејши патријарх цариградски Флавијан, исповедник побожности[4], би убијен од Диоскорових и Евтихијевих једномишљеника, – тада се та јерес веома учврсти, и стаде се примати као правоверје, а истинита вера православна стаде се одбацивати као неко зловерје. Стога беше потребно сазвати Четврти Васељенски Сабор светих отаца ради истребљења ове јереси и ради утврђивања православне вере.
У то време благочестиви цар Теодосије пређе из овог живота ка Господу, а после њега ступи на престо врлински и богоугодни Маркијан[5] са светом Пулхеријом. Ови ревнитељи правоверја и побожности, видећи како јереси смућују Цркву и стварају раздоре у њој, позваше свете оце из целе васељене на сабор у славни град Халкидон, да на њему расмотре и претресу питања вере. И сабраше се свети оци, њих шест стотина тридесет,[6] међу њима свјатјејши Анатолије, патријарх цариградски, свјатјејши Јувеналије, патријарх јерусалимски, и изасланици свјатјејшег Лава, папе римског; присуствоваху и зловерни, на челу с Диоскором, патријархом александријеким, Максимом антиохијским, кога Диоскор доведе за патријарха наместо уклоњеног Домна, и други архијереји њихове присталице, и Евтихије са својим једномишљеницима, те тако беше велико мноштво јеретика. Сви они заједно са оветим оцима скупљаху се и држаху седнице у цркви свете великомученице Ефимије, која се налазила у предграђу града око Босфора. Та црква беше престона црква халкидонске митрополије, веома пространа, те је могла примити огромно мноштво народа; у њој почиваху и мошти ове великомученице, од којих биваху дивна и славна чудеса. Ево нека од њих.
У дан светог спомена њеног, у који она пострада за Христа, сваке године истицаше крв из чесних моштију њених, као да је тог часа потекла из рана, и њу скупљаху на следећи начин. Гробница бејаше велика од мермера, покривена мермерном плочом, унутра дрвени ковчег са моштима светитељкиним. На тој мермерној гробници, с леве стране беше малени отвор, кроз који се могла провући рука, и који се чврсто затварао, а само у потребно време отварао. Кроз тај отвор је сам епископ по завршетку свеноћног бденија, пред свету литургију захватао ту крв помоћу сунћера, привезаног за дугачку гвоздену шипку. Он је завлачио туда сув сунћер, а извлачио га отуда пун крви, и цедио крв из сунћера у нарочито спремљени за то суд. Видећи то, народ је узносио велику хвалу Богу и светој мученици Његовој, и помазивао се том крвљу ради благослова и исцељења од болести својих. Та крв бејаше веома миомирисна, као да је помешана са скупоценим миром; ипак се никакво на земљи миро није могло упоредити с њом: јер та крв неупоредиво надмашаше све мирисе и исцељиваше све болести. Но не само о годишњем празнику свом света великомученица изливаше из чесних моштију својих такву миомирисну и целебну крв, него понекад и у друго време, нарочито пак када архијереј те цркве биваше човек богоугодног врлинског живота.
Поред тога биваху и многа јављања: јер светитељка се јављаше онима који јој се с вером мољаху, или онима који у болести лежаху, или онима који ка гробу њеном у цркви прибегаваху, или онима који се у разним невољама налажаху па њу у помоћ призиваху. И са свих страна, нарочито из блиског Цариграда, народ се с великом вером стицаше к њој на поклоњење. Стога се тамо, по царевом наређењу, имао одржати васељенски сабор светих отаца.
На том сабору беше између правоверних и јеретика много разлагања, расправљања и неслагања, пошто зловерни никако нису хтели да се сложе са правоверним учењем. Тада свјатјејши Анатолије, посаветовавши се са осталим светим оцима, предложи јеретицима: „Напишите на свитку исповедање ваше вере, а и ми ћемо написати своје исповедање, па ћемо оба свитка запечаћена положити на чесне мошти свете великомученице Ефимије; онда ћемо постити и саборно се молити Богу, да нам Он преко угоднице Своје открије које је вероисповедање правилно“.
Овај предлог сви похвалише и прихватише, и написаше два свитка: правоверни свој, а зловерни свој, запечатише их својим печатима, отворише светитељкин гроб, положише оба свитка на њене прси, па опет затворише гроб, утврдише царским печатом и стражом, и три дана се постише и молише. А кад наста четврти дан дође цар и сав сабор к чесном гробу светитељке, скинуше царски печат, отворише гроб, и угледаше свитак правоверних у десној руци свете великомученице, а свитак зловерних под њеним ногама. Но чудесније од овога би то, што она пружи руку као жива и предаде цару и патријарху свитак са правилним исповедањем. Тада се сви неисказано обрадоваше, и одадоше славу Богу, и отпеваше светој великомученици похвалне песме с благодарењем, и поклонише се с топлом љубављу чудотворним моштима њеним. И одмах објавише православну веру као Богом потврђену и чудесно светом великомученицом посведочену, а јеретичко зловерје предадоше проклетству. Тада многи јеретици, видевши такво чудо, обратише се к православљу, а оне који остадоше упорни, лишише чинова и послаше на заточење. Од тога времена иконописци почеше изображавати на иконама свету великомученицу Ефимију са свитком у десној руци, ради незаборавног сећања на ово славно чудо које се догоди у време Четвртог Васељенског Сабора. Како тада, тако и после, света мученица на престајаше творити чудеса и точити миомирисну крв из чесних моштију својих.
Након много година на царски престо узиђе Маврикије[7]. Иако благочестив цар, он некако постаде маловеран и посумња у чудеса свете великомученице Ефимије, и стаде сматрати да истицање крви из њених моштију није стварност већ нека подвала. Желећи да то испита и сазна истину, он учини ово: дуго времена пред дан годишњег празника свете великомученице он запечати својим царским печатом њен гроб и отвор на њему. А када настаде дан њеног празника, он сам дође из Цариграда у Халкидон, скиде свој печат са гроба, отвори отвор, и тог часа изиђе диван миомир и испуни сву цркву, и истече крви, или боље рећи мира сличног крви, из чесних моштију светитељкиних више него обично; јер ниједне године не истече тако много као ове, на посрамљење маловерја царева, а на утврђивање чврсте вере у силу Божју која може чинити све што је надприродно. Господ који је у старини могао из суве кости животињске, из чељусти магареће, извести за Самсона воду питку, зар не могаше потом источити крв и миро из нетљених моштију Своје угоднице? Тада цар, увидевши своје сагрешење, раскаја се, и од тога времена тврдо вероваше у светитељку.
Доцније, за царовања Ираклијева[8], по попуштењу Божјем, догоди се најезда Персијанаца на Витинијску област и на околину Халкидона, те сво предграђе, по варварском обичају, би опустошено. Непријатељи уђоше и у цркву свете великомученице и узеше све што нађоше; хтедоше да отворе и гроб светигељкин, али не могаху никако, иако су се много мучили око тога: јер не само горња мермерна плоча беше непомична, него се ни мали отвор не даваше отворити. Тада Персијанци довукоше масу дрва и суварака, обложише гроб, натрпаше на њега читаво брдо запаљивог материјала, па запалише у нади да ће се мермер од силне јаре распрснути. Ипак, ни тиме ништа не успеше: јер све што беше наложено изгоре потпуно, а гроб светитељкин не би ни најмање оштећен. Таквим чудом Бог украси Своју угодницу!
По одласку Персијанаца цар се договори с патријархом да мошти свете великомученице Ефимије пренесу из Халкидона у Цариград, бојећи се поновне најезде варвара на Халкидон. И подигоше у Цариграду близу иподрома[9] велику и прекрасну цркву у име свете Ефимије, сличну халкидонској, и свечано пренеше у њу свете мошти њене са каменом гробницом; и одредише да при њима буде митрополит халкидонски ради веће чести моштима. Гробницу поставише у олтару уместо светог престола, и на гробници се вршаше бескрвна жртва; унутра се налажаху чесне мошти великомученице; од њих се и у Цариграду догађаху чудеса, као у Халкидону, и миомирисна целебна крв истицаше у обичајено време.
Прође много година, промени се много царева, минуше васељенски сабори – пети и шести,[10] када се неко време после њих зацари звероимени и звероподобни Лав Исавријанац[11]. Он први поче иконоборском јересју смућивати Цркву Божју, називајући свете иконе идолима, и говорећи са својим једномишљеницима: Ето, за њих пророк каже: Уста имају а не говоре; очи имају, а не виде; уши имају а не чују (Пс. 113, 13.14). Њему се супроћаше свјатјејши патријарх Герман[12]. Цар га срамно отера са престола, а на његово место доведе јеретика, свог једномишљеника. Исто тако он са ругом посла у заточење и остале правоверне архијереје који не пристајаху на његову јерес. Па не само хуљаше свете иконе, него он и на мошти светих бестидно као пас лајаше својим необузданим језиком, и уништаваше их на све могуће начине. Видећи пак и слушајући о чудесима која бивају од чесних моштију свете великомученице Ефимије, њему се душа кидаше од зависти, али се не усућиваше да им ма шта учини јавно, бојећи се народне побуне и метежа. Стога он бедник измисли овакво лукавство: ноћу оде тајно са својим једномишљеницима у цркву свете Ефимије и отвори њен гроб који Персијанци не могаху отворити, јер Христос Бог допусти рукама зловерних хришћана коснути се чесних моштију невесте Његове, које сачува нетакнутима од неверних незнабожаца. Персијанци грешаху у незнању, а хришћани се усудише на злочин знајући шта раде. Стога им Бог допусти, на њихову већу осуду, да оскврнаве светитељку. Отворивши гробницу, злочестиви цар извади отуда дрвени ковчег са нетљеним чудотворним моштима свете Ефимије, а уместо њих метну неке иструлеле, смрдљиве кости, које нарочито беше спремио за то, па опет покри даском и отиде, лоповски одневши са собом чесне мошти светитељкине, које положи у једној одаји царскога дворца. Сестре пак његове и кћери тајно долажаху к светим моштима, кађаху их мирисима и паљаху свеће, чесно их поштујући и с љубављу им се клањајући. Но убрзо дознавши за то, зловерни цар одмах узе ковчег са моштима и ноћу их баци у море. А сутрадан сабра гомилу зловерних и јавно исмеваше правоверни народ, хулећи и ружећи мошти свете великомученице, и говорећи: Идите, глупаци, и видите превару којом себе варате причајући да су мошти свехвалне Ефимије нетрулежне и чудотворне, отворите гроб и погледајте да ли је то истина.
Они одоше, отворише гроб и угледаше труле, смрдљиве кости. Јеретици онда стадоше се смејати и ругати правовернима називајући их поклоницима смрдљивих костију; а правоверни се чуђаху таквој неочекиваној ствари, недоумеваху, стиђаху се и жаљаху. Тада многи помислише да су и сва чудеса светитељкина лаж, па испљуваше оне смрдљиве кости и избацише их напоље; такође и ону мермерну гробницу извукоше из цркве, и храм Божји претворише у мрзост опустошења, јер га веома оскврнавише. И тако та црква постаде као нека пуста пећина, или стаја за стоку, па чак и нешто горе, јер тамо беше место сваковрсним поганштинама и прљавштинама. Потом ковачи направише у цркви ковачнице, и у њој обављаху свој занат. И тако, где се раније разлегаху песме божанствених служби, отуда стадоше одјекивати ударци чекића и ружне псовке и граја непристојних људи. Те занатлије живљаху у опустошеној цркви са женама и децом, а у светом олтару, као у заклоњеном месту, направише себи нужнике. И дуго трпљаше Бог таква дела људска, тако скврнављење светиње Своје, док најзад зле не погуби љуто, и опет подиже православље, и очисти и освешта Своје место начинивши га поново обиталиштем славе Своје.
Када чесне мошти свехвалне мученице бише бачене у пучину морску, пловљаше по промислу Божјем лађа из пристаништа званог Софија. На тој лађи беху власници два брата, Сергије и Сергон. Угледавши близу своје лађе ковчег ношен таласима, они га узеше из воде у лађу мислећи да се у њему налази неко земаљско благо, па разапевши једрила отпловише даље. У пристаништу пак званом Авидово они отворише ковчег и угледаше нетрулежне мошти, од којих излажаше силан мирис. Они се обрадоваше овом духовном благу, а нарочито када у виђењу бише обавештени о светости тих моштију: јер наредне ноћи они видеше у виђењу над моштима велику славу, упаљена кандила и свеће, и светле људе који певаху и слављаху Бога. После тог виђења они стадоше молити Бога да им открије кога су светитеља те мошти. Пловећи тако они се приближише острву Лимносу. На том пак острву бејаху такође чудотворне и мироточиве мошти свете мученице Гликерије[13]. И када они заноћише поред овог острва, угледаше у виђењу свету мученицу Гликерију где иде ка њиховој лађи, а из њихове лађе прекрасну девицу која јој изађе у сусрет; и оне се нежно загрлише. И девица која дође рече девици што из лађе изађе: „Радуј се, мученице Христова, Ефимијо свехвална!“ А ова јој у одговор рече: „Радуј се, мученице Христова, Гликеријо блажена!“ – И, поздравивши се, оне се растадоше: света Гликерија оде у своје место, а света Ефимија се поврати на лађу.
Ово исто виђење имадоше оба брата. Они се веома обрадоваше што дознадоше чије су ово мошти, и у топлој молитви усрдно припадаху к светој великомученици Ефимији, грљаху ковчег и целиваху га, лијући сузе од радости. И намераваху да ово прескупо благо одвезу у своје отачаство, али Богу и светој угодници Његовој то не беше по вољи. Морнари разапеше једра и кренуше у своју земљу. Када већ беху далеко од овог острва, изненада се диже бура на мору, и лађа ношена валовима опет изби код овог истог острва. Када се утиша море, морнари се опет отиснуше морем, али поново, по наређењу Божјем, валови се изненада подигоше и донесоше лађу к острву. А то им се догоди не два и три пута него много пута, те сви на лађи бејаху у великој недоумици. Када пак наступи ноћ, њима се јави Христова мученица и рече: „Зашто се мучите и носите ме тамо амо? Ја одавде отићи нећу, нити хоћу да идем тамо куда ви желите да ме носите“. Па онда додаде: „Зар ми је мало било преношења: из Халкидона у Византију (= Цариград), па бацање у море, па ношење овамо? Зашто још хоћете да ме носите у далеке крајеве? То ви нисте у моћи учинити; не трудите се више око тога, него ми на овом острву начините мали дом да почивам у њему“.
Рекавши то она постаде невидљива. Чесна браћа Сергије и Сергон одмах се радо покорише светитељкином наређењу, остадоше у пристаништу, искрцаше се из лађе на земљу, па отидоше те обавестише епископа тога острва о моштима свехвалне Ефимије и о њеном наређењу. Епископ се обрадова томе, али им нареди да свете мошти чувају у тајности, пошто и на то острво беше дошло грозно наређење од зловерног цара: да се свете иконе и чесне мошти светих избацују и огњу предају. Услед овог зловерног наређења и мироточиве мошти свете мученице Гликерије беху сакривене на тајном месту. Потом, пронашавши згодно место, епископ благослови Сергија и Сергона да подигну малу цркву Христовој мученици, недалеко од морске обале. Грађевина би брзо подигнута, епископ дође, освети цркву и положи чесне мошти у олтару у земљи, да иконоборци не би сазнали за њих.
После тога ова се два брата договорише, те овакав завет дадоше светој мученици, говорећи: Нећемо те оставити, света великомученице Ефимијо свехвална, нити ћемо се удаљавати од чесних моштију твојих, него ћемо ти послужити овде до краја живота свога. – Давши такав завет, они продадоше сву робу што имађаху на лађи, одрекоше ге света и живљаху при тој цркви у посту и молитви. И после не много времена, пошто угодише Богу, они се преместише у бесмртни живот на молитвено посредовање свете свехвалне мученице Ефимије, којој усрдно послужише. Пред кончину пак своју они положише камену плочу на гроб свете мученице, да се не би потпуно заборавило место које чуваше у себи ово прескупоцено благо. На дасци написаше овако: „Ми, Сергије и Сергон, рођена браћа, пловећи по Хелеспонту – Цариградском Мору, узесмо из мора ношене таласима чесне мошти свехвалне и свете Христове мученице Ефимије, и по њеном наређењу положисмо их овде“.
Касније епископ тога острва сагради изврсну цркву и хтеде да пренесе у њу мошти свете Ефимије. Дошавши у ону малу цркву коју подигоше два брата, он вршаше свеноћне молитве. А кад задрема, њему се јави светитељка, говорећи: Немој чинити што си намислио, оче преподобни, јер те нећу послушати у томе, него иди к мојој сестри, светој мученици Гликерији, и помоли јој се, и ја ћу је молити; и она ће допустити да буде пренесена у твоју цркву, а мене остави да почивам на овоме месту, док се поново не вратим у своју постојбину.
Пробудивши се, епископа спопаде страх и он се не усуди привести у дело своју намеру. А свету мученицу Гликерију, чувану на другом месту, пошто јој упути многе молитве, пренесе он у своју цркву и положи је под патосом, јер су се тако чувале мошти светих од зловерних иконобораца који су непријатељевали против њих. Но иако оне беху под земљом, ипак се правоверни сабираху к њима и чесно прослављаху њихове празнике, јер те угоднице Божје даваху исцељења од сваковрсних болести. Једном, у дан спомена свете великомученице Ефимије, када се празник њен прослављаше у цркви, догоди се да неки војвода, присталица и ревнитељ иконоборске јереси, пролажаше поред тог острва са војском на лађама, послан од цара на неку дужност. Подишавши к пристаништу, он се искрца на копно и угледа огроман сабор људи код цркве што је близу пристаништа. Пошто упита и дознаде да народ светкује празник због моштију свете мученице Ефимије које ту почивају, он зловерник испуни се јарости, полете са војском на цркву и распуди народ вичући: „То ли вам наређују цареви, о идолопоклоници и мртвих костију служитељи!“ Тако грдећи православне хришћане, овај бедник разруши цркву скоро до темеља; а мошти светитељкине остадоше читаве под земљом. И опусте то место неко време.
После смрти зловерног цара Лава Исавријанца ступи на престо његов син Константин, прозван Копроним[14], злог корена свезли изданак. Он не само одбациваше поштовање икона, него и самога Христа Бога потајно одбациваше, и Пречисту Дјеву Богородицу својим поганим језиком хуљаше бедник, и светим угодницима Божјим ругаше се. Он од младости навиче на свако зло и на свепокварени живот, научи се мађионичарству и чаробњаштву, и непоштедно проливаше крв људску. Он свирепошћу превазилажаше свога оца, те поби многе невине и праведне људе, а монахе сасвим протера из Цариграда. По Божјем попуштењу због грехова људских, он царова дуго; и пошто учини безбројна зла он умре горком смрћу. После себе он остави царство своме сину Леону, који такође беше иконоборац али не чињаше онаква насиља као његов отац и дед. А кад Леон умре, на престо ступи његов син Константин са мајком Ирином[15], имењакињом мира.[16] И она заиста донесе мир Цркви Христовој. Док син њен беше малолетан, она сама управљаше грчким царством мудро и богоугодно; она исправљаше све што беху покварили и разорили цареви – иконоборци, и враћаше из прогонства свете оце, прогнане због поштовања чесних икона. Она стварно бејаше побожна и богољубива, и сазва Седми Васељенски Сабор, са свјатјејшим патријархом цариградским Тарасијем на челу.[17] И тако светим црквама би враћено благољепије – иконе, а иконоборску јерес свети оци предадоше проклетству. Тада и она црква свете великомученице Ефимије у Цариграду, близу тркалишта, о којој је било речи раније и коју беше опустошио Лав Исавријанац, би обновљена од благоверне царице Ирине: јер она нареди да се црква очисти и све порушено обнови, па је онда изванредно украси дивним иконама, снабде је свештеничким одеждама и скупоценим сасудима; и црква би освећена, и опет се служаху у њој, као и раније, божанствене службе, и митрополит Халкидонски живљаше при њој. Христољубива царица Ирина усрдно трагаше и за моштима свехвалне мученице Ефимије. Јер од онога времена када Лав Исавријанац лоповски узе свете мошти и баци их у море, међу православнима се пронесе глас о том тајном злочину царевом, и причаше се да су свете мошти нађене и чувају се код верних; и царица се труђаше да сазна где су. Господ пак који испуњује жеље оних који Га се боје, обавести царицу о чесним моштима свете мученице на следећи начин. На острву Лимносу где се мошти, као што је горе речено, чуваху под земљом, бејаше неки угледан човек по имену Атанасије, по чину комит[18]. Наслеђем њему припаде оно место на коме два гореспоменута брата, Сергије и Сергон, саградише цркву у част свете великомученице Ефимије, и чесне мошти њене сакрише тамо у земљи, положивши на гроб камену плочу са натписом. Овај Анастасије комит, видећи на имању свом разрушену цркву свехвалне мученице, обнови је на пређашњем темељу и украси је како треба. После извесног времена њега снађе невоља, јер га завидљиви људи неправедно оклеветаше и он би лишен свога чина. Тада он отпутова у Цариград да оправда себе од неправедне клевете и да опет добије свој чин. Тражећи себи у Цариграду заступника и посредника пред царицом, неко му рече да му митрополит халкидонски може помоћи, јер више од других има смелости да се заузима за оне којима је неправда учињена. Анастасије потражи митрополита и нађе га у царском дворцу; и припавши к њему исприча му ради чега је дошао, и мољаше га да се заузме за њега и помогне му. А митрополит га одбијаше говорећи: „Не могу ја то учинити, јер то превазилази моју моћ“.
Рекавши то, митрополит оде из царског дворца у свој дом, а Анастасије иђаше за њим до архијерејског дома; угледавши отворену цркву он уђе у њу да се помоли. После дуге молитве са коленопреклоњењем он приседе, јер у то време не беше службе у цркви. Један од клирика, који беше чредни те седмице, приђе му и упита га ко је и откуда је. Анастасије му исприча о себи и откри му своју муку, па онда упита свештенослужитеља: Коме је светитељу посвећена ова црква? – Овај му одговори: Ова црква је посвећена светој великомученици Ефимији свехвалној. – Чим Анастасије то чу, он десну руку евоју стави на груди своје и с љубављу ускликну: О, моја света Ефимија! – Клирик га упита: Због чега је ти називаш својом? – Анастасије одговори: У дому мом у цркви имам њене чесне мошти, па се стога усућујем називати је својом. – Клирик му на то рече: Како то може бити? Говориш ли ти истину? Пази, човече, немој лагати, иначе ћеш се рђаво провести: јер царица се много труди да пронађе мошти свете Ефимије, и митрополиту је наредила да се моли Богу да Он открије где се налазе чесне мошти Његове мученице. – Анастасије одговори: Веруј ми, чесни оче, код мене су мошти Ефимије, које су биле у Халкидону.
Чувши то, црквенослужитељ га замоли да причека мало ту, а сам радосно похита да обавести о томе митрополита, преподобног Андреја. Митрополит се веома обрадова, и одмах призва к себи Анастасија, и стаде га распитивати о моштима свете Ефимије. Он му подробно изложи све што се на овом острву прича о чесним моштима свехвалне Ефимије, и шта је на каменој плочи написано од стране два брата који те мошти изнеше из мора. Преподобни митрополит одмах оде к свјатјејшем патријарху Тарасију и обавести га о томе. Свјатјејши патријарх с митрополитом пођоше к цару и његовој матери, водећи и Анастасија са собом, и испричаше о чесним моштима мученице Христове. И сви се веома радоваху и благодараху Бога, а Анастасија обилато обдарише и вратише му чин комита. И сместа би спремљена изванредна лађа, и послаше њоме на острво Лимнос угледна духовна лица и царске дворјане са Анастасијем комитом, да отуда пренесу мошти светитељкине у Цариград. После благопријатне пловидбе они стигоше на острво Лимнос. А када месни житељи сазнадоше да су Цариграђани дошли и хоће да узму мошти свехвалне Ефимије, стече се силан народ веома разгневљен, готови да се супротставе царским изасланицима и не даду им да са острва њиховог однесу то свескупоцено благо духовно; нарочито пак беху кивни на Анастасија комита, и називаху га издајицом. И већ отпоче комешање у народу, и једва епископ лимноски умири народ, говорећи: Људи, не противите се таквој вољи Божјој, нити изазивајте цара на гнев: Царева је срдња као рика младога лава (Прич. 19, 12).
Када се народни метеж стиша, отворише гроб светитељкин и извадише из земље чесне мошти невесте Христове, као прекрасни цвет, и ваздух се испуни миомиром, и понесоше мошти на лађу са псалмопојањем, и са свећама и кадионицама. Народ их са сузама испраћаше, плачући што се лишава таквог предрагоценог богатства, и стајаше на обали морској пратећи очима лађу све док се она не изгуби из очију њихових. Кад лађа стиже у Цариград, изиђе сав народ са царем и његовом мајком и свјатјејшим патријархом у сусрет чесним моштима мученице Христове. И дочекаше их радујући се и ликујући, и однеше их свечано у цркву одакле их некада јеретици тајно беху изнели, и положише их на истом месту и у истој каменој гробници где су и раније лежале.
Тако се света великомученица Ефимија свехвална поново обрете на свом чесном месту у Цариграду, и слављаху због њених чудеса Бога, прослављеног у светима Његовим, коме и од нас нека је част и слава, сада и увек и кроза све векове. Амин.
 
ЖИТИЈЕ СВЕТЕ ВЕЛИКЕ КНЕГИЊЕ РУСКЕ
ОЛГЕ, у светом крштењу ЈЕЛЕНЕ
 
На крају тамне ноћи идолослужења, која је притискивала Руску земљу, блажена Олга засија као звезда Даница пред наступање светлога дана свете вере, донесеног Сунцем – Христом. Блажена Олга беше од знаменитог рода: праунука Гостомисла, знаменитог мужа, који пре руских кнежева владаше у Великом Новгороду, по чијем савету би од Варјага позван на руско кнезовање Рјурик са браћом. Олга се роди у селу Вибутска, у близини данашњег града Пскова. Иако идолопоклоници, родитељи васпитаваше своју кћер у честитости и разумности, те се Олга одликоваше целомудреношћу и мудрошћу, што се види из следећег.
Умирући, велики кнез руски Рјурик[19] остави после себе малолетног сина свог Игора, те и Игора и само кнезовање, до пунолетства Игорова, повери своме рођаку Олегу. Скупивши велику војску, и водећи са собом наследника кнежевине малог Игора, Олег крену на Кијев. Убивши тамо Асколда и Дира, Олег потчини својој власти Кијев и постаде једини господар варјагоруских земаља, чувајући велико кнезовање за свог нећака Игора. Због владалачких послова Олег је час боравио у Кијеву час у Великом Новгороду. А кнез Игор, достигнувши младићски узраст, занимаше се ловом. Једном за време лова у околини Новгорода Игор зађе у пределе Пскова; трагајући за зверињем око споменутог села Вибутске, он угледа преко реке згодно место за лов, али не беше чамца да се превезе на ту страну. Но после мало времена он спази на реци једног младића у чамцу и позва га к обали да га превезе преко реке. За време вожње у чамцу Игор се загледа у лице веслача и познаде да то није младић већ девојка; а беше то блажена Олга, веома лепа у лицу. Лепота Олгина одмах рани срце Игорово, и у њему се распали пожуда према њој; и он јој стаде говорити саблажњиве речи, мамећи је на телесни грех. А блажена Олга, разумевши намеру распаљеног похотом Игора, пресече му говор и стаде му мудро, као старица, зборити: Зашто си узнемирен, кнеже, покушавајући узалудну ствар? Из твојих речи избија твоја срамна жеља да ме осрамотиш. Не било тога! Ја нећу ни да чујем о томе; него те молим, господине, послушај ме и угуши у себи те ружне и срамне помисли којих се треба стидети. Опомени се и размисли у себи да си ти кнез, а кнез као управљач и судија треба свима људима да светли примером добрих дела. А и сада, какво безакоње желиш да учиниш?! Ако ти сам, побеђен пожудом, будеш вршио злодела, како ћеш онда другима забрањивати то и праведно судити поданицима својим? Остави дакле такву стидну пожуду које се поштени људи гнушају; и тебе, иако си кнез, могу омрзнути за то, и подсмевати се твојој похотљивости. Но знај и ово: мада сам овде сама и немоћна у поређењу с тобом, ипак ме ти нећеш савладати. Но ако бих осетила да ћеш ме насиљем савладати, одмах би ми дубина ове реке била заштита: јер ми је боље умрети чедна, и ову воду имати место гроба, него да девство моје буде осрамоћено.
Овакве и многе друге речи о целомудрености изговори блажена Олга Игору. И он, чувши то, дође к себи и застиде се свога безумља. И не могући ништа одговорити, он ћуташе постиђен. Тако они препловише реку и растадоше се. И дивљаше се кнез таквој благоразумности и целомудрености младе девојке. И стварно, овакво држање блажене Олге достојно је дивљења, јер она, још не знајући истинитога Бога и Његове заповести, показа такав подвиг у одбрану целомудрености, строго чувајући девствену чистоту своју, и мудрим речима својим укроти дивљу пожуду младога кнеза и уразуми га.
Након не много времена после овог догађаја кнез Игор отпутова у Кијев са својим рођаком Олегом, да тамо утврде престо великог кнежевања сверуског, што и би учињено: јер они седоше кнежевати у Кијеву, а у Великом Новгороду, као и у осталим великим градовима руским посадише своје намеснике. Када пак наступи време да велики кнез Игор ступи у брак, онда између многих лепих девојака стадоше бирати која би била достојна царскога дворца; али се ниједна од њих не допаде кнезу. Но опоменувши се целомудрене и прекрасне Олге, Игор одмах посла по њу свога рођака Олега. Олег са великом чешћу довезе Олгу у Кијев, и Игор ступи у брак са њом. Затим умре Олег[20], рођак и старалац кнеза Игора, и Игор стаде владати сам у целој земљи Руској. У почетку свога самосталног кнежевања Игор је имао тешке ратове са суседним народима. Ишао је чак на Цариград: освојио многе крајеве Грчке земље, наложио данак на Грке, и вратио се из тог похода са пленом и славом. Остале године живота свог он проведе у тишини, имајући мир са свима пограничним земљама. У то време Игору се роди од Олге син Свјатослав, који потом постаде отац светог равноапостолног великог кнеза Владимира. И владаше Игор срећно на престолу великог кнежевства у Кијеву. Изобилно богатство му притицаше одасвуд, јер му и далеке земље шиљаху многе дарове и данке.
Но кнез Игор погибе обилазећи градове и области свога кнежевства; убише га Древљани[21], и то на тридесет и две године после смрти свога стараоца Олега.[22] Блажена Олга преузе престо са својим малолетним сином. Она освети свога мужа. И управљаше кнегиња Олга потчињеним јој областима Руске државе не као жена већ као муж моћан и паметан, чврсто држећи власт у својим рукама и јуначки се бранећи од непријатеља. И беше она непријатељима страшна, а својим људима мила, јер бејаше добре нарави и милостива, никоме неправду не чињаше, праведно суђаше, милосрдно кажњаваше, добре награђиваше, злима страх задаваше, свакоме по делима и заслузи одмераваше; у свима пословима управе далековидност и мудрост показиваше. Поред тога она ниште, убоге и невољне збрињаваше, молбама се милостиво одазиваше, праведна тражења испуњаваше. Сва дела њена, ма да у идолопоклоничком незнабожју чињена, беху угодна Богу и хришћанске благодати достојна. Уза све то Олга вођаше уздржљив и целомудрен живот; она се не хте удавати по други пут, него пребиваше у чистом удовиштву, чувајући сину свом до његовог пунолетства великокнежевски престо. А када син њен одрасте и омужа, она му предаде сву управу великог кнежевства; сама пак, склонивши се од вреве и хуке, провођаше време у добротворним делима.
Када настаде време у које сведобри Господ шћаше да ослепљене неверјем Русе просвети светлошћу свете вере, приведе у познање истине и упути на пут спасења, Он благоволи почетке тога просвећења извршити преко немоћног сасуда женског – ове блажене Олге, на посрамљење тврдоглавог мушкиња. Јер као што раније преко жена мироносица најпре објави своје васкрсење, и преко жене – царице Јелене[23] јави свету Свој Часни Крст па коме би распет, тако и потом, у земљи Руској, Он изволи засадити свету веру преко нове Јелене – кнегиње Олге. Господ је изабра за чесни сасуд пресветог имена Свог, да га она пронесе по земљи Руској. Стога Он запали у срцу њеном зору невидљиве благодати Своје, отварајући очи ума њеног на познање истинитога Бога, кога она још не знађаше. Она већ беше увидела лаж и заблуду многобожачког незнабожја, и потпуно беше свесна тога да идоли, којима се безумни људи клањају, нису богови већ бездахно дело руку људских. Због тога их она не само не поштоваше него их се и гнушаше. Као што добар трговац тражи скупоцени бисер, тако Олга свом душом тражаше право богопоштовање, које и нађе на следећи начин.
Руковођена промислом Божјим она чу од неких људи да је један истинити Бог, Творац неба и земље и целокупне творевине, у кога верују Грци, и да сем Њега нема другога Бога.
Жељна истинског богопознања, и притом не лења, Олга узажеле да сама отпутује Грцима и да својим очима види хришћанска богослужења и потпуно се убеди у њихово учење о истинитом Богу. Стога узевши са собом неке знатне руске бојаре и дворјане, она са великом имовином крену лађама у Цариград. Тамо она би примљена са великом чешћу од цара и од патријарха, којима поднесе многе дарове, достојне таквих личности. У Цариграду се Олга учаше хришћанској вери, свакодневно с усрђем слушајући речи Божје и посматрајући лепоте црквене, богослужења и целокупно устројство хришћанског живота. И срце јој се разгореваше љубављу к Богу, у кога она поверова непоколебљиво; стога и жељаше да прими свето крштење. А грчки цар, који у то време беше удовац, хоћаше да Олгу узме себи за супругу, јер га привлачаше њена лепота, њена памет, храброст, слава, као и огромност земље Руске. И цар рече Олги: Ти си, кнегињо Олга, достојна да будеш хришћанска царица и да заједно с нама живиш у овом престоном граду нашега царства.
И стаде цар говорити Олги о супружанству. Она се прављаше као да не одбија царев предлог, али најпре искаше да се крсти, говорећи: Ја сам допутовала овде ради светог крштења, а не ради брака; када се пак будем крстила, тада се може говорити и о супружанству, јер није лепо да незнабожна и некрштена жена ступа у брак са хришћанским мужем.
Цар настојаваше да се Олга што пре крсти; а патријарх, пошто је довољно обучи истинама свете вере, огласи је за крштење. И када купељ за свето крштење беше већ спремљена, Олга стаде молити да јој сам цар буде кум на крштењу: „Ја се нећу крстити, – говораше она, – ако ми сам цар не буде кум, и отићи ћу одавде без крштења, а ви ћете дати одговор Богу за моју душу“. Цар пристаде на њену жељу, и блажена Олга би крштена од свјатјејшег патријарха, и сам цар јој постаде кум при крштењу, примивши је из свете купељи. И дадоше јој име Јелена, према имену прве хришћанске царице Јелене, мајке Константина Великог. После крштења патријарх на литургији причести Олгу Божанственим Тајнама пречистога Тела и Крви Христове и благослови је говорећи: „Благословена си међу женама руским, јер си оставила таму, а потражила истиниту светлост; омрзла си идолско многобоштво, а заволела једног истинитог Бога; избегла си вечну смрт, а заручила се бесмртном животу. Од сада ће те почети славити сви синови земље Руске!“
Тако је благослови патријарх. Од лица која беху дошла са Олгом крстише се многи, људи и жене. И би велика радост у Цариграду због крштења велике кнегиње руске. Цар приреди тога дана велику гозбу, и сви се весељаху славећи Христа Бога. После тога цар поново поведе реч о браку са Олгом, у светом крштењу названом Јеленом. Но блажена Јелена му одговори: Како можеш ти мене, твоју кћер духовну, узети себи за жену? Јер не само по закону хришћанском, него и по закону многобожачком, гнусно је и недопустиво да отац има своју кћер за жену. – Надмудрила си ме, Олга! узвикну цар. На то му блажена Олга узврати: И раније сам ти рекла, да нисам овамо дошла ради тога да царујем с тобом, јер је мени са мојим сином довољно власти и у Руској земљи, него да се уневестим бесмртном Цару Небеском, Христу Богу, кога свом душом заволех, да бих се удостојила вечног царства Његовог.
Тада цар, напустивши своју узалудну намеру и телесну љубав, заволе блажену Олгу духовном љубављу као своју кћер, богато је обдари даровима, па је отпусти с миром. Полазећи из Цариграда, блажена Олга оде к свјатјејшем патријарху да узме благослов за пут, и рече му: Свети оче, помоли се Богу за мене која се враћам у своју земљу, где син мој пребива у незнабожачкој заблуди и где су сви људи окамењени у своме стародревном незнабожју, да ме Господ, твојим светим молитвама, избави тамо од свакога зла. – Патријарх јој рече на то: Верна и благословена кћери моја у Духу Светом! Нека те сам Христос, у кога си се обукла светим крштењем, сачува од свакога зла, као што сачува Ноја од потопа, Лота од Содома, Мојсија са Израиљем од фараона, Давида од Саула, Данила од уста лавових, Три младића од пећи, – тако и тебе нека избави од сваке напасти, јер си благословена ти у народу твом, и тебе ће величати унуци и праунуци до последњих година.
Овакав благослов од свјатјејшег патријарха блажена Јелена прими као дар, драгоценији од свих најскупоценијих дарова. Уједно с тим она доби и поуку о чистоти и молитви, о посту и уздржању, и о свима добрим делима, својственим богоугодном животу хришћанском. Усто блажена Олга доби од патријарха часни крст, свете иконе, књиге, и остале ствари потребне за богослужење. Поред тога патријарх јој даде презвитере и клирике. И отпутова блажена Олга из Цариграда у своју отаџбину са великом радошћу[24].
Прича се да је часни крст, добијен блаженом Олгом из руку свјатјејшег патријарха, имао на себи следећи натпис: „Руска земља обнови се за живот у Богу светим крштењем које прими блажена Олга“. После блажене кончине свете Олге тај су крст чували верни до дана великог кнеза кијевског Јарослава Владимировича; овај подиже велику и дивну цркву свете Софије у Кијеву и споменути крст постави у њој, у олтару с десне стране. Овај крст више не постоји, јер је Кијев, заједно са црквама у њему, много пута био рушен и пустошен. Но, да се опет вратимо на повест о светој Олги.
Вративши се у Кијев, нова Јелена – кнегиња Олга стаде као сунце разгонити таму идолопоклоничког незнабожја, просвећујући помрачене. Она подиже прву цркву у име светог Николаја на Асколдовој могили, и многе Кијевљане обрати ка Христу Богу. Али сина свог Свјатослава она не могаше никако привести у познање истинитога Бога, јер он, сав заузет војним пословима, не обраћаше пажњу на њене речи. Он бејаше муж храбар и ратољубив, те живот свој провођаше више међу пуковима и по ратовима него дома. А својој мајци која га поучаваше и саветоваше, он говораше: Ако примим хришћанску веру и крстим се, онда ће од мене одступити бојари, војводе и сви људи, па нећу имати с ким војевати против непријатеља и заштићавати наше отачаство.
Тако одговараше кнез Свјатослав, али не брањаше онима који су желели да се крсте. Међутим, мало беше велможа који примаху свето крштење; шта више они се ругаху крштенима, јер је хришћанство лудост за неверне (ср. 1. Кор. 1, 18). Од простога пак народа мноштво приступаше к светој Цркви. Света Олга посети и Велики Новгород и друге градове, и свуда колико могаше привођаше људе Христовој вери; при томе она рушаше идоле и на њихова места постављаше часне крстове, од којих потом биваху многа знамења и чудеса ради убеђивања неверних. Дошавши и у свој завичај, у село Вибутска, блажена Олга и тамо поучи познању Бога блиске себи људе. За време борављења у том крају она дође на обалу реке Велике која тече с југа на север, и заустави се према месту где се у реку Велику улива река Пскова која тече са истока; и одатле света Олга угледа где са истока три пресветла зрака силазе с неба и обасјавају та места; и ту чудну светлост виде не само света Олга него и њени пратиоци. Томе се силно обрадова блажена и узнесе благодарност Богу за то виђење које је предзнаменовало просвећење благодаћу Божјом те покрајине. Обраћајући се својим пратиоцима, блажена Олга пророчки рече: „Нека вам буде знано, да ће по вољи Божјој на овом месту, обасјаваном трисветлим зрацима, понићи црква Пресвете Животодавне Тројице, и изградити се велики и славан град који ће изобиловати у свему“.
Рекавши то, блажена Олга проведе дуго у молитви, па постави тамо крст: и до сада стоји молитвени храм на том месту где света Олга поби крст. Пошто обиће многе градове земље Руске, проповедница Христова се врати у Кијев, и многа добра чињаше у њему Бога ради. Јер када она у дане незнабоштва свог изобиловаше добрим делима, утолико више, просветивши се светом вером, блажена Олга украшаваше себе сваковрсним врлинама, трудећи се да добро угоди новопознаноме Богу, своме Створитељу и Просветитељу. Опоменувши се виђења на реци Пскови, она посла тамо много злата и сребра да се сагради црква у име Свете Тројице; при томе нареди да се то место насели људима. И за кратко време тамо се подиже велики град Псков, назван тако по реци Пскови, и прослављаше се у њему име Пресвете Тројице.
У то време велики кнез Свјатослав, оставивши у Кијеву своју мајку свету Олгу и са њом децу своју: Јарополка, Олега и Владимира, крену на Бугаре.[25] У том рату са њима он освоји близу осамдесет градова њихових, и нарочито му се допаде за живот њихов престони град Перејаславец[26]. Блажена пак Олга, боравећи у Кијеву, учаше своје унуке, децу Свјатослављеву, хришћанској вери, уколико она беше доступна њиховој детињој памети. Али се она не усуди да их крсти, бојећи се неке непријатности од стране сина, и препусти то вољи Господњој. Но док се Свјатослав бављаше у земљи Бугара, Печењези неочекивано упадоше у кијевске пределе, опседоше град Кијев и стадоше га тући. Света Олга са унуцима својим затвори се у граду, који Печењези не могаху заузети, јер Господ, чувајући верну слушкињу Своју, заштити и град на њене молитве. Дознавши у Бугарској о најезди Печењега на Кијев, Свјатослав похита са својом војском, неочекивано нападе Печењеге, разби их и натера у бекство. Ушавши затим у Кијев он се поздрави са својом мајком која већ беше болесна, па поново хтеде да је остави и иде у Бугарску. А блажена Олга говораше му плачући: „Зашто ме остављаш, сине мој, и куда идеш? иштући туђе, коме повераваш своје? Ето, деца твоја су још мала, а ја сам већ стара и болна, и очекујем скори крај свој – одлазак мој ка жељеном Христу, у кога верујем; и ја сада ни о чему другом не бринем сем о теби, и тугујем због тебе, јер те много учих и молих да оставиш идолско незнабоштво и поверујеш у истинитога Бога кога ја познах, али ти то пренебреже. И ја знам да те због те непослушности према мени очекује на земљи рђав завршетак, а после смрти – вечна мука, припремљена неверницима. Испуни ми бар сада ову последњу молбу: не одлази никуда док ја не одем из овог живота и не будем сахрањена; онда иди куда хоћеш. По престављењу мом немојте ништа чинити нада мном по вашем паганском обичају, него нека моји презвитери са клирицима погребу по хришћанском обичају моје грешно тело. Немојте се усудити да моју могилу посипате и тризне[27] приређујете, него пошљи у Цариград злато к свјатјејшем патријарху да он принесе молитву и принос Богу за моју душу и раздели милостињу ништима“.
Слушајући ово, Свјатослав плака горко и обећа да ће поступити потпуно по њеном завештању, само одби да прими свету веру. По истеку три дана блажена Олга потпуно изнеможе; и причести се Божанским Тајнама пречистога Тела и животворне Крви Христа Бога нашег; и све време она провођаше у усрдној молитви Богу и Пречистој Богородици, коју свагда имађаше себи помоћницу по Богу; такође она призиваше и све свете; а нарочито се топло мољаше за просвећење земље Руске после њене смрти, јер она, провидећи будућност, много пута за живота свога пророчки предсказиваше, да ће Бог просветити људе земље Руске, и многи ће од њих бити велики свеци; за што скорије испуњење тога пророштва и мољаше Бога блажена Олга при својој кончини. И још молитва беше у устима њеним, када се чесна душа њена разреши од тела и као праведна би примљена у руке Божје.
Тако се блажена Олга пресели са земље на небо, и удостоји се палате Бесмртнога Цара, Христа Бога, и као прва светица земље Руске би прибројана к лику светих. Престави се блажена Олга, у светом крштењу Јелена, у једанаести дан месеца јула.[28] Она поживе у браку четрдесет две године, а при ступању у брак била је девојка зрелог узраста и снаге, имала је око двадесет година. На десет година после смрти свога мужа она се удостоји светог крштења, а по крштењу богоугодно поживе петнаест година. Тако, када се упокојила, имала је око деведесет година. И оплакаше блажену Олгу син њен велики кнез Свјатослав, унуци њени, бојари, достојанственици, и сви људи. И би блажена Олга погребена чесно по хришћанском обичају.
По престављењу свете Олге збише се њена пророштва: о злој кончини сина и о добром просвећењу земље Руске. После не много година син њен Свјатослав би убијен у рату од печењешког кнеза Курја.[29] Одсекавши Свјатославу главу, Курја начини себи чашу од његове лобање, окова је златом и написа на њој ове речи: „Ко хоће туђе, губи своје“. И када пироваше са велможама својим, кнез печењешки пијаше из ове чаше. Тако, великог кнеза кијевског Свјатослава Игоревича, који беше храбар и непобедив у ратовима, постиже страшна смрт, по предсказању мајке његове, зато што је није слушао. Исто тако испуни се пророчанство блажене Олге и о земљи Руској: јер двадесет година после њеног престављења, њен унук Владимир прими свето крштење и просвети светом вером сву земљу Руску.[30] Подигавши камену цркву у име Пресвете Богородице (звана Десетак, јер Владимир даде на њу десети део своје имовине), и договоривши се са митрополитом Кијевским Леонтијем, свети Владимир извади из земље чесне мошти свете Олге, бабе своје, читаве, нетљене и миомирисне, пренесе их с великом чешћу у споменуту цркву Пресвете Богородице, и положи их не у земљи него отворено, ради оних који прибегавају к њој са вером и добијају испуњење својих молитава: јер се од чесних моштију њених даваху многа исцељења сваковрсних болести.
Не треба прећутати ни ово: над гробницом блажене Олге у црквеном зиду бејаше прозорчић; и када неко са чврстом вером долажаше к светим моштима њеним, прозорчић се сам од себе отвараше, и овај је кроз прозорчић јасно видео унутра лежеће чеоне чудотворне мошти, при чему су нарочито достојни видели неко чудесно сијање где излази од њих; и сваки који имађаше веру одмах оздрављаше, ма каква болест да је на њему. Ономе пак који долажаше с маловерјем прозорчић се не отвараше, нити он могаше видети свете мошти; и такав не могаше добити исцељење. А верујући добијаху све корисно по душе и тела њихова, молитвама свете Олге, у светом крштењу Јелене, и благодаћу Господа нашег Исуса Христа, коме са Оцем и Светим Духом слава, сада и увек и кроза све векове. Амин.
 
СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА
КИНДЕЈА
 
Свети Киндеј беше презвитер Памфилијског села Сиде, а родом из Уманаде. За царовања Диоклецијана он би ухваћен и доведен пред судију Стратоника. Пред овим он неустрашиво исповеди веру у Христа, зато га судија осуди на сажежење. Осуђеноме исповеднику навукоше на ноге гвоздене чизме, начичкане изнутра клинцима, па га натераше да трчи до места погубљења. Потом сретоше једнога човека који је носио товар дрва; мучитељеве слуге хтедоше да му силом отму дрва, да на њима спале мученика, али свети Киндеј даде томе човеку тридесет новчића за дрва, колико су коштала.
Тада слуге стадоше тражити некога који би им понео та дрва, но свети мученик сам их узе и на својим леђима однесе до спалишта. Када сидна ватра би наложена, свети јунак уђе у њу и стајаше неповређен, и из ватре учаше присутне незнабошце вери Христовој, показујући силу Христову. Затим се силно наоблачи, настаде грмљавина и севање муња, и удари киша те угаси ватру. Свети мученик се помоли Богу, и одмах настаде тишина и потпуно се разведри; и тада он предаде дух свој у руке Божије.
Видевши ово чудо, идолски жрец поверова у Христа са женом својом. И они помазаше мирисима честно тело светог мученика, обавише га у платно и погребоше. А када ђакон Орест, који такође беше родом из Уманаде, извади свете мученикове мошти да их пренесе у Уманаду, догоди се ово чудо: он би заједно са моштима уздигнут у ваздух као Авакум, и за један дан стиже из Памфилије у своју постојбину Уманаду. Ту он направи кивот, и са свештеницима положи у њега свете мошти мученикове, као што је ред и обичај да се ради са моштима светих.
 
СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ
НИКОДИМА
 
Овај богоносни отац подвизавао се у Светој Гори, у пределима свете обитељи Ватопеда. Био је учитељ божанственом Григорију Палами[31] у философији по Христу. Скончао у миру.
 
СТРАДАЊЕ СВЕТОГ НОВОГ ПРЕПОДОБНОМУЧЕНИКА
НИКОДИМА
 
Свети преподобномученик Никодим родио се у Елбасану, у Албанији. Родитељи му беху побожни; и кад Никодим постаде пунолетан они га оженише. У браку му се родише деца. Међутим, познанства и везе са Турцима помрачише Никодиму душу и он, заваран чулним животом мухамеданства, одрече се вере Христове. Не гледајући на сузе укућана, он и децу своју насилно преведе у Ислам, осим једног сина, који одбеже у Свету Гору и замонаши се. Сазнавши да му се син налази у Светој Гори, Никодим, понесен фанатизмом, одјури тамо са намером да извуче сина и да се освети за њега. Али човекољубиви Бог, који свакоме жели спасење, уреди то друкчије.
Када Никодим стиже у Свету Гору, он стаде тражити сина; али испоснички подвизи пустињака, њихова молитва, благост, кротост, безмолвије, њихово кротко опхођење са сваким, потресоше га до дна душе. Он се сети своје прошлости, када и његовом срцу не беше туђа нада на вечност духовног блаженства; и стаде упоређивати рај Мухамедов са рајем Христовим, и увиде колико је први грозан и нечист, а како је други светао и миомирисан; упоређиваше он и живот хришћанских пустињака са животом мухамеданаца и увиде да, уколико су они кротки, добри, умиљати, готови на сваку жртву за друге, утолико су мухамеданци дивљи, необуздани, горди и самовољни. Опомену се Никодим и тога, да је Христос Син Божји једина нада на спасење грешницима, какви су сви људи; а шта чека њега несрећника који се одрекао Христа?! – И Никодим горко заплака над собом, над својим падом; и поврати се хришћанству, проклевши Мухамеда. И остаде у Светој Гори, и прими монаштво.
Три године дан и ноћ монах Никодим оплакиваше своје богоотпадништво, изнуравајући себе постом и осталим подвизима. А када чу од неких отаца да је ономе, који се одрекао Христа пред људима, врло корисно да Га поново исповеди пред њима, он се реши на подвиг мучеништва. Али, да би дознао да ли је ова његова жеља угодна Богу, он се обрати за савет блаженом старцу Акакију који се подвизавао у Капсокаливском скиту. Дуго је Никодим плакао крај ногу старца Акакија, просећи од њега молитву и одлуку, шта да ради када му душа хоће подвиг мученички. Преподобни старац, који је у Светој Гори уживао глас и неподељено поверење као подвижник истински свет, с љубављу подиже Никодима, одмаче се мало од њега, и стаде се молити Богу за њега. Завршивши молитву, он тихо рече нешто Никодиму; и затим му даде свој старачки штап са речима: „Иди с Богом! Нека ти је Бог у помоћ! подвиг ћеш извршити и венац ћеш добити“.
Тако испраћен молитвама и благословом преподобног старца, Никодим, једва се крећући од постничке изнурености, крену на пут. На изласку из Свете Горе Господ га укрепи на велики подвиг виђењем: откри му и муке које ће претрпети за име Његово, и само место где ће му глава бити одсечена. Утешен и утврђен таквим благоволењем Господњим, Никодим весело пође на свој мученички подвиг.
Из Свете Горе он дође право у Албанију, у свој завичај, и ту пред Турцима који су га познавали јавно исповеди да је Христос истинити Бог а Мухамед лажов и варалица. Турци га одмах приведоше паши. И пред пашом блажени Никодим понови своје вероисповедање, ниподаштавајуђи мухамеданство. Разбешњен тиме, паша нареди да га баце са високе терасе његова дома, држећи да ће се хришћанин сав разбити павши на земљу. Али Никодим, по благодати Божјој, остаде неповређен, и поново се јави паши. Паша задрхта, мислећи да је пред њим привиђење. Међутим гомила фанатика са виком захтеваше смрт за унизитеља великог пророка Мухамеда. Паша онда предаде Никодима на вољу побеснеле гомиле. Бесни фанатици три дана стављаху Никодима на све могуће муке, приморавајући га да се одрекне Христа. Када најзад увидеше да не могу савладати непоколебљивог исповедника Христовог, они му одсекоше главу на самом оном месту које му Господ показа у виђењу.
Завршивши на такав начин мученички подвиг, блажени Никодим се удостоји венца рајске славе. Свете мошти његове и данас почивају целе, разливајући миомир и дајући исцелење свима који им са молитвом и вером приступају. Молитвама светог преподобномученика Никодима нека се и ми удостојимо царства небеског. Амин.
Преподобни Никодим пострада једанаестог јула 1722 године у Елбасану (који се назива и Велаград или Вератеј).[32] Службу му написа јеромонах Григорије Мосхополит.
 
СТРАДАЊЕ СВЕТОГ НОВОГ ПРЕПОДОБНОМУЧЕНИКА
НЕКТАРИЈА (НИКОЛАЈА)
 
Свети преподобномученик Нектарије родио се од простих али побожних родитеља у селу Вриули, у Малој Азији, у Ефеској епархији. На светом крштењу он доби име Никола. После смрти оца, оставши сироче у својој седамнаестој години и налазећи се у крајњој беди, он ради издржавања своје мајке и себе ступи као чобанин код богатог Хусеинаге да му чува камиле. У то време беснијаше куга, од које умираху читава села. Да би се сачували од заразе људи су напуштали своје домове, одлазили у поља, и тамо проводили номадски живот. Тако уради и Николин газда: са својима он се исели у поље, и са свима својим слугама, којих сем Николе беше још шест дечака Грка. Желећи да их одврати од хришћанске вере и придобије за муслиманску, газда им стаде говорити како су сви хришћани поумирали од куге а остали само муслимани. Притом, тобож сажаљевајући их, он им рече: Ако не желите да помрете од глади, и да за будуће осигурате себи живот, онда морате примити муслиманску веру. – Несрећни дечаци, видећи свој безизлазни положај, по својој дечачкој неразумности пристадоше да се одрекну хришћанске вере и приме муслиманску.
Када престаде куга, тада се сви житељи стадоше враћати из поља својим домовима. Врати се и Николин газда са својом породицом и слугама. Међутим Никола дознаде да његова мати није умрла и да се налази у том истом селу. Обрадован тиме он одмах пође к њој. Али побожна мајка, чим угледа Николу у турском оделу, рече му прекорно и љутито: Одлази од мене! Ја те не познајем, ко си то такав! – Младић, видећи себе одбачена од своје рођене мајке, стаде јој са болом у срцу причати како је на преваран начин постао муслиман. Али истински благочестива хришћанка, мати његова, ипак га не признаде за свога сина, него му са још већим гневом рече: Одлази одавде! Ја сам те родила као хришћанина а не као Турчина! Удаљи се одавде одмах, да те очи моје не виде!
Ове стране речи добре мајке дубоко потресоше душу несрећног христоодступника, и као ужарене стреле прободоше му срце. Стид, кајање и свест о своме паду силно га обузеше, и од гриже савести он не могаше више гледати у лице своје мајке, и са дубоком тугом удаљи се од ње.
Изишавши од своје мајке, он се више не врати Хусеинаги, него отпутова у Смирну. Тамо он нађе свога стрица и исприча му своју невољу. Стриц га преодену у европејско одело, и даде му савет да отпутује у Цариград, па из Цариграда да иде у Русију, и да се тамо покаје за велики свој грех.
Никола послуша савет свога стрица, отпутова у Цариград, а одатле у Влашку; али због нечега не хте даље да иде, него се врати натраг у Смирну. Ту он поново оде к своме стрицу, али га овога пута он не прими, него га отера од себе зато што није послушао његов савет. Све ове невоље сналазиле су Николу по промислу Божјем, да би он увидео да му је за очишћење од свога греха потребно да се подвизава не у свету него у пустињи међу опитним и светим људима.
У то време деси се у Смирни један духовник из Свете Горе Атонске, човек побожан и опитан, коме неки врлински смирнски хришћани преставише Николу, молећи га да Николи да духовни лек. Саслушавши исповест христоодступника, духовник му даде потребне поуке, па му онда посаветова да отпутује у Свету Гору и тамо изгради своје спасење. Никола то с радошћу прими, и ускоро отпутова из Смирне и срећно стиже у Свету Гору.
У Светој Гори Никола нађе једног свог земљака који се подвизавао у одвојеној келији. Овај побожни инок с братском љубављу даде Николи уточиште. Потом га престави опитном духовнику, који га најпре огласи, па онда присаједини Православној цркви. Тако Никола проживе неко време у келији свога земљака, водећи подвижнички живот. И срце се његово убрзо загреја божанском љубављу, која постепено све више и више запаљиваше младо срце, те Никола одлучи да из љубави према Господу Христу, и због свог одречења од Њега, пролије крв своју и прими мученичку смрт. Међутим духовник му саветова да не узима на себе тако велики подвиг, предочавајући му страхоту мука и опасност да се због страха поново не одрекне хришћанске вере. Иако Никола прими духовников савет, ипак се срце његово не успокоји. Стога, да би још боље опробао себе у духовним подвизима, он зажеле да проводи безмолвни живот, живот молитвеног усамљеничког тиховања. Ради тога он пређе у скит свете Ане, у коме се исто тако подвизавао његов земљак Стефан у келији Свете Тројице. Стефан радо прими младог подвижника међу своје ученике, и ускоро га постриже у монаштво са именом Нектарије.
Примивши монаштво, Нектарије стаде додавати труд на труд, проводећи ноћи у бденију, молитви и коленопреклоњењу. Храна му беше хлеб са водом. Видећи младог подвижника где успева у врлини и желећи да га ослаби, ђаво стаде смућивати његову сабраћу сажитеље. И они, подајући се потајном утицају ђавола, толико омрзнуше Нектарија, да стадоше молити Стефана да га уклони из њихове заједнице. Али благоразумни Стефан, видећи у том немирољубљу замку стародревног злотвора, не пристаде на молбу братије, него их посаветова да се оставе гнева, јер он није својствен слугама Божјим. Поред тога рече им, да они треба да сматрају себе за срећне и да благодаре Бога што их је удостојио да живе заједно са будућим мучеником Христовим. Ове речи растераше сву вражију таму и лукавство, и од тада братија променише своје мишљење о Нектарију, и стадоше се с љубављу односити према њему.
Међутим, време Нектаријевог мученичког подвига већ се приближавало. Његово срце, горећи божанском љубављу, није више било у стању да подноси силан огањ, и он стаде молити старца Стефана да га благослови на мученички подвиг. Опитни старац не пристајаше на његову намеру, сматрајући да је Нектарије сувише млад за мученичке подвиге. Али Нектарије не отступаше од своје намере, те још упорније стаде молити Стефана да га пусти на страдање. Не желећи да сам решава тако важну ствар, Стефан се посаветова са другим духовницима. Ови се такође стараху да одврате Нектарија од тога, видећи његову младост и бојећи се неизвесног краја. Међутим, ова одвраћања беху узалудна, и Нектарије благодушно одговараше старцима: да се од њега тражи само почетак, а остало ће довршити Божја сила; да он има чврсту наду у помоћ Господа Христа, за кога жели пролити крв своју, и у заштитницу своју, Преблагословену Богородицу Дјеву Марију, према којој гаји непоколебљиву веру и љубав. Видећи непоколебљиву намеру Нектаријеву, свети оци благословише Нектарија на страдалнички подвиг, а старац Стефан изјави жељу да га прати ради духовне утехе.
И тако, спремивши се за пут, они са благословом светих отаца отпутоваше, и благополучно стигоше у Нектаријеву постојбину, пошто је блажени желео да пострада за Христа онде где се по неразумности својој одрекао Њега. По доласку у Вриулу Нектарије скиде са себе монашку одећу и обуче се у турско одело. На тај начин он проведе тамо до муслиманског празника Бајрама, и за све то време прављаше се да је муслиман. Но након три дана он неустрашиво ступи пред судију, и после уобичајеног поздрава рече судији: Господине судија, видећи ме у турском оделу ти сигурно сматраш да сам ја муслиман. Али није тако; ја сам рођен као хришћанин, и сада сам прави хришћанин, и верујем у Искупитеља мог Исуса Христа. Но за малолетства свог, када још нисам могао разликовати десно од левога, овдашњи Хусеинага превари ме, наобећавши ми разна блага ако се само одрекнем хришћанске вере, што ја и учиних. Но када постадох пунолетан ја увидех да је он та обећања употребио, да би ме преварио и саблазнио. И познавши да је муслиманска вера лаж и обмана, ја одох од њега и отпутовах у Алжир[33]. А сада сам дошао овамо зато, да овде јавно исповедим Онога кога сам се одрекао, и да за свој горки пад примим од вас, непријатеља Христа мог, муке, те да бих се, проливши крв своју, јавно чист у небеске обитељи.
Говорећи то он скиде са главе фес и зелену чалму, и с презрењем их баци на земљу. Судију задиви храброст са којом је Нектарије говорио, и видећи његову младост и лепоту стаде га умиљато наговарати да се остави своје заблуде. После многих ласкавих обећања, он најзад тихо рече мученику: Сине мој, видим да си сувише млад и недовољно зрео, па стога држим да ти све то говориш не од себе него те је неко научио. Хајде, дакле, размисли добро, јер твоје отпадање од муслиманске вере донеће ти горке муке.
Узалуд, судијо, ти тако мислиш о мени и о мојој младости, – са кротким осмехом рече мученик. Ти само нареди да ме муче, па ћеш видети како ћу подносити сва мучења, крепљен силом Бога мог, чија се сила показује не у снази него у слабости (ср. 2 Кор. 12, 9-10). Ја сам давно размислио о свима мучењима, иначе ја не бих ни дошао овамо да исповедим Господа мог Исуса Христа. Вашег пак пророка Мухамеда проклињем као лажова и сина ђавољег.
Но судија ипак, желећи да поштеди светог мученика, не учини му ништа, него му нареди да се удаљи и о свему размисли.
Сутрадан мученик Христов опет дође к судији и весела лица рече: Господине судија, ти ми јуче рече да добро размислим о своме положају. И ето, ја сам сву ноћ размишљао о томе, па како јуче тако и данас остајем при своме убећењу. Осим тога, мноме је овладала још већа скрушеност, и ја оплакујем грех свој, а вашу муслиманску веру газим као пагубну и мрску Богу.
Изишавши најзад из стрпљења, судија нареди да га одведу код кнеза тога краја. То је значило да га судија предаје вишој власти, која има право да мучи и осуђује на смрт. Али како у то време кнеза не беше дома, то светог мученика закључаше у тамницу, забивши му ноге у кладе и ставивши му око врата тешке синџире. За време док беше у тамници, к мученику долажаху знатни и богати муслимани са намером да га одврате од хришћанске вере. Они му обећаваху разне почасти и богатство, сама да се одрекне вере у Исуса Христа. Но свети страдалац стајаше чврсто против искушења, ништа не рачунајући сва њихова обећања и богатства. Божанска љубав која цароваше у његовом срцу, пренебрегаваше све, и он је желео не богатство и славу овог ништавног света, већ да се што пре разрвши од тела и јави пред лице Бога живога.
После пет дана допутова кнез и нареди да мученика изведу преда њ на суд. Чим мученик би приведен, кнез га упита: Јеси ли ти тај што лежи у тамници због одречења од наше вере, коју си примио добровољно? – Да, ја сам, благодушно одговори светитељ. – А ко ти назбори такву глупост, да ћеш тобож за своју дрскост постати светац? – На ово ме наведе не глупост, одговори мученик, већ истина коју обећа Господ наш Исус Христос; и Он ће се смиловати на мене за исповедање светог имена Његовог; а проливеном крвљу мојом очистиће ме од одвратног обрезања, које на мени извршише муслимани. – О, да није случајно к теби нечистоме сишао сам Бог и уверио те у то? – Да, одговори мученик, сам Бог, који кроз Свето Писмо открива себе онима што верују у Њега.
Видећи мученикову смелост, кнез му стаде ласкаве речи говорити: Пријателу мој! дођи к себи, пожали младост и лепоту своју, држи нашу веру, и ја ћу те начинити својим сином, и окружићу те свима благима, и ставићу те изнад свих блиских мени. У противном случају, наредићу да те муче, па потом убију као најгорег неваљалца. – Мученик му одговори: Богатство твоје, почасти и слава нека буду теби на погибао! О мукама пак и срамној смрти не водим рачуна, јер сам ради тога и довео себе овде. Дакле, чини са мном што хоћеш, а ја се ни за шта на свету нећу одрећи Господа Христа.
Видећи себе посрамљена, кнез нареди да мученика поново вргну у тамницу, и да му ставе око врата синџир још тежи од оног првог, а да му ноге закују у букагије. Али блажени исповедник благодушно подношаше страдање, јер љубав ка Господу Христу заглушиваше телесне болове. У то време старац Стефан и други благочестиви хришћани узношаху молитве к Свевишњем Богу, да Он укрепи у подвизима светог мученика. Неки пак храбрији хришћани пробише се к њему у тамницу и предадоше му Свете Тајне, послате му од Стефана. Причестивши се, свститељ још више ојача духом. Међутим и кнез, по потајном дејству исконског непријатеља рода људског ђавола, не жељаше пустити из својих руку жртву и стараше се на све могуће начи не да преко угледних грађана одврати мученика од Христа. Али када виде да је мученик непоколебљив у својој вери, он онда нареди да га муче. Џелати стадоше мучити светитеља бездушно: бијаху га моткама, па му онда покриваху главу усијаним гвозденим чинијама. После таквих жестоких мучења, која су се понављала не једанпут, светитељ је губио свест, и тада су га бацали у тамницу. Но сутрадан су налазили мученика здрава и неповређена, јер га је невидљива сила Божја исцељивала. Видећи то, муслимани падаху у недоумицу и уједно с тим сазнаваху своју немоћ. Стога кнез нареди да се мученику одруби глава. То би учињено на тргу Малказа једанаестог јула 1820 године, када мученику беше двадесет прва година. И чиста душа светог мученика одлете у небеске обитељи.
Безумни мучитељ нареди да се тело мучениково баци у сув бунар, па затрпа земљом и камењем. То би тачно извршено од ревносних слугу мучитељевих. Али кроз неколико дана побожни хришћани успеше да тајно изваде из бунара свете мошти, и разделише их међу собом на освећење: један део узс старац преподобномученика Нектарија, Стефан, и пренесе га у Свету Гору Атонску; други део узе мученикова мајка, а трећи – месни хришћани. Молитвама светог преподобномученика Нектарија, Христе Боже, удостој и нас да живот свој скончамо у миру и добијемо царство небеско. Амин.[34]
 
СПОМЕН СВЕТОГ СВЕШТЕНОМУЧЕНИКА
АРСЕНИЈА,
патријарха Александријског
 
Патријарховао у Александријској Цркви од 970 до 1010 године. Мученички пострадао за Господа Христа заклан од непријатеља истините хришћанске вере. Спомен његов наводи се у рукопису Coislin 402, ф. 166, Париске Националне библиотеке, који рукопис је у ствари Типик манастира Св. Златоуста са Кипра.
 
СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА
МАРТИРОКЛИЈА
 
Стрелама изрешетан пострадао за Господа.
 
СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА
МАРКИЈАНА
 
Мачем посечен за веру своју у Христа Спаса.
 
СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ
ЛАВА
 
Живео у мандри и у миру се упокојио.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Диоклецијан управљао источном половином римске царевине од 284 до 305 године.
  2. Теодосије II владао од 408 до 450 године.
  3. Године 449.
  4. Флавијан I патријарховао од 447 до 449 године; увршћен у лик светих: спомен његов празнује се 18 фебруара.
  5. Цар Маркијан владао Истоком од 450 до 457 године.
  6. Године 451. То је био Четврти Васељенски сабор.
  7. Цар Маврикије владао Истоком од 582 до 602 године.
  8. Ираклије царовао од 610 до 641 године.
  9. Иподром – тркалиште за коњске трке.
  10. Пети Васељенски Сабор одржан је у Цариграду 553 године; био сазван царем Јустинијаном I (526-565 год.) ради решења питања о правоверју тројице епископа: Теодора мопсуестског, Теодорита кирског и Ивеедеског, у чијим је списима било несторијанских схватања. – Шести Васељенски Сабор одржан 680 године, за царовања Константина IV Погоната (668-685 год.); његова главна задаћа: изобличење и осуда монотелитске јереси, која је учила да у Христу постоји само једна воља, и то божанска.
  11. Лав III Исавријанац царовао од 716 до 741 године.
  12. Патријарховао од 715 до 730 године.
  13. Спомен њен празнује се 13 маја.
  14. Константин V Копроним царовао од 741 до 775 године.
  15. Константин VI Порфирородни царовао од 780 до 797 године, а Ирина од 797 до 802 године.
  16. Грчка реч ειρηνη (ирина) значи мир.
  17. Свети Тарасије патријарховао од 784 до 806 године (спомен му 25 фебруара). Седми Васељ. Сабор одржан 787 г. у Никеји.
  18. Комитима су се називали првобитно пратиоци највишег претставника власти у провинцији, а касније пратиоци царева, који су сачињавали њихову најужу свиту. Од времена Константина Великог (306-337 године) овај назив постао је титула за све дворске и државне чиновнике, макар и не припадали царевој свити.
  19. Умро 879 године.
  20. Године 912.
  21. У време сеобе Источних Словена Древљани заузеше шумовше крајеве на средњем току Дњепра; отуда њима и сам назив: Древљани.
  22. Убијен 945 године.
  23. Њен спомен празнује се 21 маја.
  24. Блажена Олга крштена у Цариграду између 952 и 957 године, у време цара Константина Порфирородног (912-957 год.) и патријарха Теофилакта (933-956 године).
  25. Године 967.
  26. На Дунаву.
  27. Тризна – незнабожачки помен мртвима уз извођење јуначких игара.
  28. Године 969.
  29. Године 972.
  30. Спомен светог Владимира празнује се 15 јула.
  31. Спомен Св. Григорија Паламе (1296-1359 г.) празнује се 14 новембра.
  32. По другима Св. Никодим пострада 1709 или 1714 године. Његово страдање налази се записано у Ватопедском рукопису бр. 758, и у Новом Мартирологиону, а штампано је и у Венецији 1781 године.
  33. Мученик је споменуо Алжир као место свога боравка, да се не би открило где је живео.
  34. Опис страдања и Служба овог Св. Нектарија налази се у светогорском манастиру св. Пантелејмона (рукопис бр. 6374 (867) из 1861-63. године).

3 коментар(а)

  1. Pingback: Контраверзне гласине о Св Марији Магдалини

  2. Pingback: Свети Јустин Нови (Ћелијски): СВЕТИ РАВНОАПОСТОЛНИ ВЛАДИМИР КРСТИТЕЉ РУСИJЕ – Манастир Ваведење

  3. Први и апостол Васкресења…….неустрашива у својој вери и оданости……неуморна у проповедању њеног Учитеља…….присуствовао сам многим вечерњим службама, али само сам на једној проплакао и то у манастиру Свете Магдалине у Јерусалиму где је део њених моштију и огромна фреска момента када Света Магдалина показује црвено јаје цару Тиберију. Сестре тог манастира гасе и пале све свеће у цркви у одређено време службе, тако да верник има утисак и комплетне таме за време Спасове смрти и светла у моменту Његовог Васкресења. Незаборавна и достојна служба Светој Марији Магдалини. Света ученице Христова, моли Бога за нас!

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *