НАСЛОВНА » Ава Јустин, БИБЛИОТЕКА » ЖИТИЈА СВЕТИХ ЗА ЈУЛ

ЖИТИЈА СВЕТИХ ЗА ЈУЛ

 

ЖИТИЈА СВЕТИХ
 
24. ЈУЛИ
 
СТРАДАЊЕ СВЕТЕ МУЧЕНИЦЕ
ХРИСТИНЕ
 
Један високородни муж у граду Тиру, по имену Урбан, царски намесник, имађаше кћер, младу девојчицу, која у раним годинама својим познаде Бога Створитеља свога, и душу своју положи за Њега, јуначки претрпевши многе љуте муке. Када се она роди, родитељи јој дадоше име Христина. То би не по њиховом незнабожачком умовању него по Божјем промислу; и само то име, као неко пророчанство, предсказиваше да ће девојчица када порасте бити хришћанка, Христова слушкиња и невеста, и мученица.
Када Христини би једанаест година показа се изванредна лепота њена, и међу девојчицама не беше ни једне сличне њој по лепоти. Тада отац њен, желећи да је сакрије од света, одреди јој највиши спрат једне високе куле, да ту живи; даде јој најбоље робиње на службу, намести у њеним одајама идоле сребрне и златне, и нареди јој да им свакодневно приноси жртве. Многи пак од високородних и богатих људи, чувши за лепоту ове девојчице, жељаше сваки да њоме ожени сина свог. И када они поводом тога мољаху оца Христинина, Урбан им је одговарао: Ни за кога нећу удати своју кћер, него ћу је посветити боговима мојим, јер је милостиви богови веома заволеше, и нека њих ради остане девственица, служећи им свагда.
Девојчица Христина, растући годинама и разумом, стаде долазити у познање истине, пошто јој Бог благодаћу Својом просвећиваше и умудриваше ум. Гледајући кроз прозор дању у сунце и све красоте света, а ноћу чудесно јато сјајних звезда, она преко творевине дође до познања Творца, и увери се да су идоли безчувствени и ништавни, и не хте им приносити жртве и клањати им се. Посматрајући на истоку небеско плаветнило, она уздисаше и плакаше, говорећи у себи: Докле ће срца људска остати потамњена и неразумни разум њихов помрачен, и не погледати ка Господу Богу који је створио небо и земљу и украсио их таком упадљивом лепотом?
Расуђујући тако у себи, Христина се поче клањати Једином, на небу живећем, истинитом Богу, и мољаше Му се са сузама да јој открије себе, да би потпуно познала Њега према коме јој се срце љубављу запали. И када проведе доста дана у молитви и посту, она се удостоји посете милости Божије; њој се јави анђео Господњи, осени је крсним знаком, назва је невестом Христовом, упути је потпуно у богопознању, и обавести је о њеном мученичком подвигу, наиме, да ће за Јединог у Тројици Бога бити мучена од три мучитеља; укрепи је на подвиг, и даде јој чист хлеб да једе, пошто беше огладнела од пошћења.
После овог јављења анђела девица се весељаше духом и радоваше се о Богу Спасу свом, благодарећи Му што посети слушкињу Своју пославши јој светог анђела, и стаде се топлије молити Господу и наслађивати се љубављу Његовом. Испунивши се ревношћу по Богу, она поче једног за другим узимати и разбијати златне и сребрне идоле. Пошто их поизразбија на комаде, она их касно увече избаци кроз прозор на улицу. А сутрадан изјутра пролазници покупише то разбацано комађе злата и сребра.
Једнога дана игемон Урбан, желећи да посети своју кћер и да се поклони својим боговима, узиђе на ту високу кулу. И не угледавши идоле он упита Христину: Где су богови? – А она ћуташе. Тада он дозва робиње и распитиваше их за богове. Оне му испричаше шта његова кћи уради са боговима. Разгневивши се, он стаде бити кћер по образима, питајући: Куда си денула богове? – Но она му не хте одговарати. Затим, после дугог ћутања, она отвори своја света уста и исповеди јединог истинитог на небу живећег Бога, Творца свега; а такозване богове, златне и сребрне, она назва бесима и безчувственим идолима. Притом исприча како их она својим рукама поизразбија.
Тада Урбан, побесневши од јарости, све робиње посече мачем, а кћер стаде мучити разним мукама: најпре је непоштедно би прућем и бичевима, па је затим оковану вргну у тамницу. Сазнавши о томе, мајка дотрча к њој плачући и ридајући, и саветоваше јој да се одврати од Христа и поврати к боговима прадедовским. Међутим мученица Христова не само не хте слушати мајчине речи него се и саме ње одрече говорећи: Не називај ме својом ћерком! Зар не знаш да ја Христово име имам, којег се имена не удостоји нико у роду нашем? По имену и по делима ја већ нисам вашега рода него Христовога, јер се ородих с Царем Небеским – Христом; Његова сам слушкиња и кћи, и Он ми је отац и мајка и Господ. – Мајка је на то дуго плакала и, не успевши ништа, отиде жалосна.
Када прође ноћ и настаде дан, Урбан, подстицан демоном злобе на љутину, заборави на природно осећање љубави према кћери и седе на судишту са жељом да мучи свету Христину не као своју рођену кћер него као туђинку и велику злотворку. А када светицу вођаху из тамнице на судиште, многе жене гледајући је говораху: Боже слушкиње Твоје Христине, помози јој, јер она прибеже к Теби! – Доведена на судиште, овчица Христова стаде пред Урбаном не као пред оцем него као пред мучитељем и крвожедним звером, и зли родитељ поче јој умиљато говорити: Сажаљевам те, чедо моје, и молим те, приступи к великим боговима нашим и заједно са мном принеси им жртву, да би се они смиловали на тебе и опростили ти грех твој којим ти сагреши према њима. Не урадиш ли то, онда се ни ја нећу смиловати на тебе и нећеш се називати мојом кћери. – Светитељка одговори: Велику ћеш ми радост причинити, ако ме не будеш називао својом кћери, јер си ти слуга Сатане, а ја сам слушкиња Христова, и већ нисам твоја кћи, пошто је Творац мој мени Отац.
Запаливши се великом јарошћу, Урбан нареди да девојку нагу обесе на мучилишту и оштрим гвожђем стружу и дробе њено чисто девичанско тело. И толико би остругано њено тело, да јој се голе кости виђаху. А када је одвезаше, она угледа по земљи парчад тела свог што отпадаше од ње за време мучења, покупи их и баци у лице оцу са речима: Једи месо твоје кћери!
То још више разјари Урбана и он свету Христину протеже на гвозденом точку мучилишта, и нареди да се под њом наложи огањ и врелим уљем полива тело њено. Тако се тело свете Христине, окретано точком на огњу, пецијаше као риба или месо на ражњу. И беше немогуће људском бићу, нарочито женском, остати живим у таквим мукама, али Бог одржаваше живот слушкиње Своје и крепљаше је ради прослављења светог имена свог а на постиђење незнабожаца. Тако мучена, света Христина слављаше Бога и мољаше Му се, а свети анђели невидљиво стајаху поред ње олакшавајући јој патње. Затим, по Божјем наређењу, огроман пламен неочекивано сукну из огња, полете на присутне незнабошце и сажеже до хиљаду њих.
Не знајући шта више да ради с мученицом, Урбан нареди да је баце у тамницу. Када се светитељка мољаше у тамници, њој се јави анђео Господњи и исцели је од рана и цело јој тело учини здравим; а даде јој и храну што донесе, те се мученица поткрепи и слављаше Бога. После тога отац нареди да је баце у море. Слуге узеше слушкињу Христову, посадише је у чамац, одвезоше далеко од обале, везаше јој велики камен о врат и бацише у морску пучину. Но анђео Божји је прими и одвеза јој камен са врата; камен потону, а светитељка, подржавана рукама бестелеснога, иђаше по води као по суву. И тако јој море постаде купељ светог крштења, за којим она толико жућаше. И светао облак осени је, и би одозго глас који изговараше над њом име Пресвете Тројице, као што то захтева чин светог крштења; и виде света Христина Господа који јој се јави и изговори јој речи које радошћу испуњују. А кад изиђе на копно, света мученица оде к своме родитељу и пренерази га: јер се незнабожац чуђаше и ужасаваше видећи свету девицу живу изашлу из мора. Но и у таквом чуду он не виде Божију силу, него сматраше то за дело мађиоништва. И нареди да мученицу понова баце у тамницу, имајући намеру да је сутрадан посече мачем. Међутим, те ноћи он сам би неочекивано посечен косом смрти, и погибе занавек, а светица остаде жива у тамници, славећи и благодарећи Бога.
После неочекиване погибије Урбанове цар посла на његово место другог игемона, по имену Диона, и овај би обавештен о закључаној у тамници Христини. Он је изведе из тамнице преда се на суд, и најпре покушаваше да мученицу ласкама намами на богоодступништво. Но када увиде да је она непоколебљива у светој вери, он је подвргну многим мукама, бијући је, железним ноктима стружући је, и огњем је жегући. Он нареди да се гвоздени тигањ силно усија, на њега нага мученица распросте и окреће, па полива врелим уљем и смолом, приморавајући је да се поклони Аполоновом идолу који се налазио у близини. Међутим мученица остаде као дијамант тврда у исповедању пресветог имена Христовог. Аполоновог пак идола она молитвом разби. И када идол паде и претвори се у прах, тада и игемон Дион паде на земљу и издахну, јер бес који је обитавао у идолу, када се његово обиталиште разруши, дохвати душу свог ревносног служитеља и однесе је у пакао да тамо живи са њим, а свету мученицу опет примише окови и тамница.
И не беше страдање девице Христове бесплодно: јер много народа, видећи таква чудеса, слављаше јединог Бога Исуса Христа, и верова у Њега до три хиљаде душа, и долажаху к светитељки држаној не мало времена у тамници, и она их учаше док у град Тир не стиже други игемон, по имену Јулијан. Он такође изведе светитељку на суд, и стави је на разне муке. Најпре он усија огромну пећ, три дана је ложећи; онда вргну у њу мученицу и затвори; и у тој пећи света девица Христина проведе пет дана нетакнута огњем, као некада Вавилонски Младићи, и седећи као у некој палати она певаше славећи Бога. Јер анђели Господњи беху са њом орошавајући и расхлађујући пећ, и певаху са њом, тако да војници који чуваху пећ чујаху њихове гласове. А када после пет дана отворише пећ, нађоше светитељку живу и читаву, огњем недарнуту, те се хришћански Бог величаше а незнабожачко безбожје посрамљиваше. Игемон пак, заслепљен демонском злоћом, не познаде у томе Божију силу, него такво изванредно чудо називаше мађионичарством.
Желећи да по сваку цену победи непобедиву, игемон позва мађионичаре и враче, који су умели опчинити сваковрсне гмизавце, и нареди им да својим чинима саберу мноштво змија, гуја и скорпија, и да их све натуткају на мученицу да је отровним уједима својим уморе. Када они пустише гмизавце на светитељку, ни један је не повреди, иако пузаху около ње и обавијаху јој се око тела. У непосредној близини стајаше старешина врача који својим бајањима и чинима дражаше гмизавце да уједају девицу. Међутим сви гмизавци, по Божјем наређењу, навалише на тог бајача, изуједаше га и он тог часа умре. А светитељка рече гмизавцима: Именом Исуса Христа наређујем вама гмизавцима: змијама, гујама и скорпијама, идите сваки на своје место, никог не повређујући!
И гмизавци одмах отпузише на разне стране. Мало затим светитељка се сажали на врача умрлог од гмизаваца и, помоливши се Господу, васкрсе га, и учини те он постаде хришћанин. И не само он него и многи, видећи таква славна чудеса, повероваше у Господа. Бесан због тога, игемон нареди да мученици одрежу девичанске груди, и из рана потече млеко место крви. Затим јој одрезаше језик који слављаше Христа Бога. Међутим мученица и после тога пошто јој одрезаше језик говораше јасно; и дохвативши одсечени језик баци га у лице игемону, и удари га по очима, говорећи: Једи удове моје, безбожниче!
И ослепе игемон од ударца језиком, а светитељка још већма благосиљаше Бога, и ружаше идоле и идолослужитеље. Тада игемон, не подносећи више ружење од свете Христине и бесан због ослепљења свог, нареди да је предаду на смрт. Избодена оштрим копљима од стране војника, беспрекорна девица и велика мученица Христова света Христина предаде чесну и свету душу своју у руке Господа свог. У њој Господ показа толику силу Своју, да три мучитеља не узмогоше савладати једну девицу. Један од рођака свете Христине, који беше поверовао у Христа, узе многонапаћено тело њено и погребе га чесно.
Све се ово догоди за царовања незнабожног Севера међу Римљанима и Грцима, док међу нама свагда влада Господ наш Исус Христос, коме са Оцем и Светим Духом част и слава, сада и увек и кроза све векове. Амин.
 
ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ
ПОЛИКАРПА,
архимандрита Печерског
 
Блажени и славни Поликарп, по имену многоплодан[1], беше многоплодан и у врлинама, јер он роди многи род, о чему је Небески Делатељ рекао: Ако зрно пшенично паднувши на земљу не умре, онда једно остане; ако ли умре, много рода роди (Јн. 12, 24). Који буде у мени и ја у њему, он ће родити многи род (Јн. 15, 5). Овај блажени, сматрајући пролазну славу и обличје овога света за прашину, прими свети анђелски монашки лик у манастиру прослављеном пештерама, и на све могуће начине испосничким подвизима умртвљаваше тело своје као зрно у изораној земљи, и духом свагда борављаше у Богу. На тај начин он роди многе родове достојне покајања и показа на себи све пладове Духа: љубав нелицемерну према Богу и братији, радост беспрекорне савести, мир после победе над свима страстима, дуготрпељивост у напастима и невољама, благост у покорности свима, жалостиву милосрдност према невољнима, веру несумњиву у извршењу заповести, истину у испуњењу обета, кротост у непознавању гнева, уздржљивост у јелу и пићу и свима телесним жељама (ср. Гал. 5, 22-23).
Све ове плодове Бог узрасте у блаженом Поликарпу, а посади их свети Симон, епископ владимирски и суздаљски. Овај беше сродник Поликарпу по телу, и не хте да се Поликарп удаљава од њега ни по духу, него као добар корен он се стараше да и изданак његов буде добар. Стога када Симон би узет из светог манастира Печерског на престо владимирске и суздаљске епископије, он поведе са собом тамо и блаженог Поликарпа. Тамо он подстицаше Поликарпа на врлински живот и ради тога казиваше му душекорисне поуке, које је сам читао или слушао од очевидаца о ранијим светим црнорисцима печерским, како се они жестоко потрудише и толико Богу угодише, да чак и овде засијаше чудотворном нераспадљивошћу својих моштију, што је знак да су на небу примили нераспадљиви венац. А блажени Поликарп, послушањем изоравши земљу срца свог и посејавши тамо семе отачких поука, донесе стоструки плод. Он не само беше сам многоплодан у врлини него жељаше да и у свима православнима укорени такву исту плодност. Тога ради све што чу од блаженог епископа Симона о богоугодним подвизима преподобних отаца печерских, он се потруди те записа на корист и другима који се спасавају. На тај начин, живећи поред овог блаженог епископа, он изложи дивна житија многих светих у својој посланици блаженом Акиндину, архимандриту печерском.[2] Међутим блажени Поликарп, иако се потом удаљи телом од оца и наставника свог Симона вративши се из његове епископије у свој Печерски манастир, ипак својим врлинама не беше далеко од тог светог мужа. Јер добро укоренивши у срцу свом његове раније поуке, он се усрдно стараше чувајући их и узрастајући их. И свети Симон са своје стране не престаде ни ту поучавати га преко својих посланица, пуних богонадахнутих поука и описа врлинских живота многих печерских светаца. Имајући то свагда пред очима, блажени Поликарп све речи записиваше на таблицама срца свог, и прочитаваше их умом и испуњаваше на делу. Подвизавајући се тако строго, он достиже високи ступањ врлине.
Када архимандрит печерски блажени Акиндин, мудро и богоугодно пасавши стадо Христово, достиже дубоку старост, он се после многогодишњих трудова пресели ка Господу на вечни покој. Тада у богоизабраном броју свете братије не беше старијег и у монашким подвизима искуснијег од Поликарпа. Зато сва војска добрих војника Христових једногласно и једнодушно изабра себи за предводника и наставника овог блаженог, као достојног и способног да управља крмом свете велике лавре Пресвете Богородице и преподобних отаца наших Антонија и Теодосија Печерских. То би при великом кнезу кијевском Ростиславу Мстиславичу[3], а при митрополиту Јовану, четвртом митрополиту тога имена.[4]
Примивши управу над светом великом лавром Печерском,[5] блажени Поликарп се усрдно старао да се држе манастирска правила, предата преподобним Теодосијем, не додајући им ништа туђе. И он се показа искусан руководилац у делу спасења каквога је та чудотворна лавра стварно и захтевала, и њиме се дичила. Свуда се шираше слава о дивном поретку у њој под управом блаженог Поликарпа. Многи од високородних и моћних кнезова коришћаху се његовим поукама и одушевљаваху се за врлински живот, тако да остављаху своје славне престоле из жеље да живе заједно с њим, чега је очигледан пример незаборавни кијевски кнез Ростислав Мстиславич. Овај христољубац, веома се угледајући на врлински живот блаженог Поликарпа, заведе код себе овакав добри обичај: за време Великог Поста сваке суботе и недеље он је позивао к себи на обед дванаест монаха печерских и тринаестог – блаженог архимандрита Поликарпа, и нахранивши их отпуштао их не празних руку. Сам пак причешћиваше се сваке недеље Божанским Тајнама, лијући сузе, много уздишући и јецајући од срца, тако да се нико који га је видео у таком умилењу није могао уздржати од суза. А када се свршавао свети Велики Пост, онда је христољубиви кнез на Лазареву суботу сазивао све печерске блажене и светолике старце, постом просијале, срдачно их све гостио, дарове им давао и с чешћу отпуштао. Исто тако он је сазивао и угошћавао братију и других манастира, но нарочито братију печерску, јер је веома волео врлински живот свију њих, првенствено наставника њиховог Поликарпа који је на све могуће начине подражавао првобитне наставнике печерске Антонија и Теодосија. Стога кнез и говораше често блаженом оцу Поликарпу да га прими за монаха у свој манастир. Но блажени Поликарп му одговораше: Благочестиви кнеже! вама је Бог наредио да водите други живот: да праведно управљате, да праведни суд творите, и да непоколебљиво стојите у целивању крста. – На то му кнез Ростислав узвраћаше: Свети оче! кнезовање овога света не може бити без греха, и већ ми је додијало, и изнурило ме својим свакодневним бригама, стога бих хтео да бар мало у старости својој послужим Богу и угледам се на оне цареве и кнезове који тесним и мучним путем идоше и у царство небеско стигоше. – Чувши ово, блажени Поликарп рече: Христољубиви кнеже! ако ти то свим срцем желиш, онда нека буде воља Божја.
Мада кнез не успе да ову своју намеру приведе у дело, ипак се из следећег јасно види, да је он то истински од срца желео, одушевљен за то врлинама светог Поликарпа. Када се кнез тешко разболе у Смоленску и нареди да га возе у Кијев, сестра његова Рогњеда, видећи да јој је брат веома изнемогао, мољаше га говорећи: Остани овде у Смоленску, и ту ћемо те положити у својој цркви. – Он јој на то одговори: Нипошто то не чините, него иако сам врло слаб, нека ме ипак возе у Кијев. А ако ме Бог узме на путу, онда нека тело моје положе у манастиру светог Теодора, подигнутом мојим оцем. Ако ме пак Бог избави од ове болести и подари ми здравље, онда обећавам да ћу се замонашити у светом манастиру Печерском код блаженог Поликарпа. – Потом када му се болест силно погорша и већ беше на самрти, он рече своме духовном оцу, јереју Симеону: Ти ћеш одговарати Богу што ми ниси дозволио да ме постриже онај свети муж у Печерском манастиру, јер сам истински желео то, и нека ми Господ не упише у грех што не испуних обећање. – И тако кнез прими блажену кончину.
Почетак и повод тако врлинског живота овог незаборавног кнеза би не што друго него пример подвижничког живота и богонадахнуте беседе преподобног оца нашег Поликарпа, који за његова кнезовања бејаше достојни старешина у светој чудотворној лаври Печерској. Примером свога врлинског живота привлачећи угледању на њега не само братију него и благочестиве световњаке, он их упућиваше на пут покајања и спасења. И тако он мудро пасијаше поверену му Богом паству. И поживе дуго блажени Поликарп, и у дубокој старости престави се ка Господу двадесет четвртог јула 1182 године. И пошто опремише тело његово, погребоше га чесно са светим оцима.
После смрти блаженог Поликарпа настаде тешкоћа у манастиру: братија не могоше изабрати себи игумана. Иако многи од тадашњих блажених стараца беху достојни тога чина, ипак се ниједан не хте примити због смирења и безмолвија, молитвеног тиховања: изгледало им је боље бити потчињен и усрдно се држати молитвеног усамљеног тиховања, да не би своју ризницу врлина, стечену великим трудом, страћили бригама и главобољама које обично прате старешинство. И велика туга, жалост и мука обузе братију: јер тако велико стадо није требало ни једнога часа бити без пастира. Сутрадан ударише у клепало, и сва се братија сабраше у цркву, и стадоше се поводом своје невоље молити Пресветој Богородици и преподобним оцима Антонију и Теодосију, призивајући у помоћ добро подвизавшег се наставника свог, новопрестављеног блаженог Поликарпа, и просећи га да умоли Бога да им укаже на игумана место себе, и тиме им покаже да ли је угодио Богу. И догоди се чудо: као једним устима многи рекоше: Хајдмо к побожном свештенику Василију на Шчекавицу, нека нам он буде игуман и управља монасима Печерског манастира. – И отишавши сви поклонише се презвитеру Василију и рекоше: Ми сви, братија Печерског манастира, клањамо се теби и хоћемо да нам ти будеш отац и игуман. – Веома збуњен, свештеник Василије сам паде пред њима и поклони им се, и рече: Оци свети! ја сам само мислио на монаштво; како ја бедник могу бити игуман!
И дуго се он отказиваше, док напослетку не попусти на њихове упорне молбе. Онда га братија узеше и одведоше са собом у манастир. У петак пак на постриг овог Богом изабраног Василија дођоше: преосвећени митрополит кијевски Никифор[6], и богољубиви епископи, Лаврентије туровски и Николај полоцки, и сви пречасни игумани. Преосвећени митрополит Никифор постриже га својом руком. И тако он постаде наставник и пастир добрим иноцима светог манастира Печерског после блаженог Поликарпа. Подражавајући његов живот и помаган његовим молитвама, он свима беше образац свих врлина, у славу и част Небеског Наставника и Начелника пастира, Господа Бога и Спаса нашег Исуса Христа, коме са беспочетним Оцем и са Пресветим и Благим и Животворним Духом приличи од целокупне творевине непрекидно славословље и поклоњење, сада и увек и кроза све векове. Амин.
 
СПОМЕН СВЕТОГ НОВОМУЧЕНИКА
ТЕОФИЛА ЗАКИНТСКОГ[7]
 
Теофило, свети новомученик Христов беше родом са острва Закинта (у Јонском мору), и беше леп и храбар младић, а служаше на лађама као морнар. Једном приликом, завадивши се са старешином лађе, он сиђе на острво Хиос (у Егејском мору) и не хте више пловити. Тада га виде један Турчин и затражи од њега да буде морнар на његовај лађи. Теофило не пристајаше никако на то, јер није волео иноверне муслимане. Но Турчин га тада оклевета да га је видео да носи турски фес на глави и, према томе, мора да постане Турчин. То потврдише и други Турци пред судијом, те судија затражи од Теофила да се потурчи.
Тада га Турци сташе убеђивати ласкањима и претњама да пређе у исламску веру, но светитељ све то енергично одбијаше, говорећи: „Ја се никада нећу одрећи Христа мога, јер Њега верујем, Њега исповедам“. Турци га онда насилно вежу и на силу обрежу, јер њему тада беше тек осамнаест година. Свети новомученик горко ридаше и усрдно се Богу мољаше, па чувши да се спремају да га пошаљу у Цариград на поклон султану, уграби згодну прилику и побегавши сакри се у непознато место. Потом тајно отиде на острво Самос, али се опет врати на острво Хиос, одакле беше његов први лађар, кога сада замоли да га узме са собом. Ту га сретоше познати Турци и, препознавши га, ухватише га и одведоше судији. Судија тражаше од њега да остане у муслиманској вери, коју тобоже беше примио, но свети новомученик то одбијаше храбро речима: „Хришћанин сам и као Хришћанин хоћу да умрем“. Зато би мучен дуго, и најзад бачен у мрачну тамницу, где проведе три дана и три ноћи.
На свим поновним испитивањима и мучењима блажени Теофило остаде непопустљив и непоколебљив, и шта више изобличаваше безбоштво муслиманско. Разгњевљени судија га тада осуди на смрт спаљивањем у огњу, но свети новомученик му храбро рече: „Ја се не бојим те привремене смрти, јер ми она даје вечни живот по обећању Христа мога“. Најзад Турци доведоше мученика близу женског манастира Св. Великомученика Георгија на Хиосу и ту наложише велику ватру. Самога Теофила гоњаху да доноси дрва и ставља на ватру, што новомученик Христов чињаше са радошћу. Када се ватра разгори јако, он пред свима Турцима уђе сам у огањ певајући песме и химне Богу и говорећи: „У руке Твоје, Христе мој, предајем душу моју“. Тако и предаде душу своју Господу и доби венац мучеништва 24 јула 1635 године.
Но Бог прослави Свога мученика тиме што при спаљивању његово свето тело одаваше такав благоухани мирис да се сви присутни хришћани радоваху, а неверни Агарјани гневљаху и стиђаху. Да би прикрили дивни мирис светог мученика безбожни Агарјани одмах убацише у огањ везану свињу да би и она сагорела, али опет бише посрамљени. Јер чим огањ прегоре везе којима је свиња била везана, ова животиња одмах искочи из ватре и побеже. А благоухани мирис од тела Светог новомученика опет се стаде осећати, и то сада још јаче.
Када се најзад ватра погаси, побожни хришћани потражише преостале кости Светог Теофила и откупивши их од Турака за новце, положише их у храм Светог Великомученика Георгија у Пигади на Хиосу, где се неки делови његових светих моштију и данас налазе. Његовим светим молитвама нека Господ подари и нама велику Своју милост. Амин.
 
СПОМЕН СВЕТОГ НОВОМУЧЕНИКА
АТАНАСИЈА КИЈОСКОГ
 
Овај свети беше из села Кијоса близу Никеје у Витинији, и имађаше жену и децу. Беше богат и припадаше старешинама општине, но живљаше чесним еванђелским животом. Деси се да на његово село Турци наметнуше превелики царски данак на хришћане. Као најстарији међу старешинама села, Атанасије реши да се заузме за хришћане, те покрену питање да и Турци тога села помогну хришћанима у плаћању царског нареза, јер нису били спахије ни јаничари, да би били ослобођени од пореза. Осетивши то и побојавши се, Турци се реше да спрече Атанасија, па га ухвате и одведу код везира у Цариград клеветајући га да је рекао да хоће да постане Турчин, тј. муслиман. Везир га побуђиваше да то и уради, нашто му Атанасије одговори: „Да никада не буде то, Христе Царе мој, да се одрекнем вере своје“. Тада га везир стави у тамницу и у њој би мучен шесдесет дана. Када га поново изведоше пред везира он само понављаше: „Хришћанин сам се родио, Хришћанин ћу и да умрем!“ Везир га онда предаде џелату, а овај му отсече чесну главу на Пармаккапији у Цариграду 24 јула 1670 године. Тако Свети новомученик Атанасије доби венац мучеништва од Христа Господа нашег, Коме слава са Оцем и Светим Духом у све векове. Амин.[8]
 
СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА
КАПИТОНА
 
Очима душе свагда гледајући Господа Христа, овај свети мученик пострада за Њега посечен мачем.
 
СПОМЕН СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ
САЛОМТИНА,
епископа Јерусалимског
 
Спомиње се као патријарх Јерусалимски у Јерусалимском Канонарију овога дана.
 
СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА
ЕРМОГЕНА
 
Светом мученику овом бише избијени сви зуби, и он тако сконча.
 
СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА
ИМЕНЕЈА
 
Пострада за Господа посечен мачем.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Поликарп је грчка реч πολυκαρπος и значи: многоплодни.
  2. Та се житија налазе у другом делу Кијевопечерског патерика.
  3. Велики кнез у 1154 год. (једну недељу); по други пут велики кнез од 1158 до 1167 године.
  4. Јован IV митрополит Кијевски од 1164 до 1166 године.
  5. Блажени Поликарп изабран и посвећен за архимандрита Кијевопечерског манастира 1164 године.
  6. Никифор II, спомиње се у Летопису од 1182 до 1197 године.
  7. Његово страдање записао је мудри Георгије Коресиос Хиоски, који му и Службу написа и издаде у Закинту 1856 г. Страдање му је описано и у Новом Мартирологиону. Никифор Хиоски му написа једну нову Службу која би издана у Атини 1883 г. заједно са Житијем.
  8. Живот и страдање овог Св. новомученика написао је Јован Кариофилис.

3 коментар(а)

  1. Pingback: Контраверзне гласине о Св Марији Магдалини

  2. Pingback: Свети Јустин Нови (Ћелијски): СВЕТИ РАВНОАПОСТОЛНИ ВЛАДИМИР КРСТИТЕЉ РУСИJЕ – Манастир Ваведење

  3. Први и апостол Васкресења…….неустрашива у својој вери и оданости……неуморна у проповедању њеног Учитеља…….присуствовао сам многим вечерњим службама, али само сам на једној проплакао и то у манастиру Свете Магдалине у Јерусалиму где је део њених моштију и огромна фреска момента када Света Магдалина показује црвено јаје цару Тиберију. Сестре тог манастира гасе и пале све свеће у цркви у одређено време службе, тако да верник има утисак и комплетне таме за време Спасове смрти и светла у моменту Његовог Васкресења. Незаборавна и достојна служба Светој Марији Магдалини. Света ученице Христова, моли Бога за нас!

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *