NASLOVNA » Ava Justin, BIBLIOTEKA » ŽITIJA SVETIH ZA JUL

ŽITIJA SVETIH ZA JUL

 

ŽITIJA SVETIH
 
1. JULI
 
STRADANJE SVETIH MUČENIKA
KOZME i DAMJANA,
besplatnih lekara
 
Posle telesnog proslavljenja na zemlji Vladike Hrista Boga našeg, svuda se pročuše, kao nešto dostojno divljenja, podvizi svetih Hristovih mučenika, jer se u njima pokaza Spasiteljeva sila, i svi se divljahu njihovom hrabrom protivljenju mučiteljima i nepobedivom trpljenju. U takve mučenike spadaju i ovi sveti sradalci Kozma i Damjan, braća po telu, rođeni od jednog oca i majke u starom Rimu, i vaspitani u hrišćanskoj pobožnosti.
Izučivši lekarsku umetnost, ova sveta braća isceljivahu svaku bolest, jer im u svemu pomagaše blagodat samoga Boga. I na koje god bolesne ljude i stoku polagahu ruke svoje, ovi odmah potpuno ozdravljahu. No dobri iscelitelji ni od koga ne uzimahu nagradu za isceljenja, zbog čega i biše prozvani: besplatni lekari. Samo jednu najskupoceniju nagradu oni zahtevahu od isceljivanih: veru u Hrista. I stvarno, ne samo u samom Rimu, nego i u okolnim gradovima i selima, koje oni prolažahu i bolesne isceljivahu, mnoge obraćahu ka Hristu. No pored blagodati isceljivanja oni činjahu dobra ljudima i izdašnim davanjem. Jer imajući veliko imanje, koje im preko roditelja beše ostalo od predaka, oni ga prodavahu i razdavahu ništima i nevoljnima; hranjahu gladne, i odevahu nage, i ukazivahu svaku milost i milosrđe bednima i oskudnima, A kada isceljivahu bolne, oni im govorahu ovako: „Mi samo polažemo ruke na vas, i ništa ne možemo učiniti svojom silom, nego sve vrši svemoguća sila jedinog istinitog Boga i Gospoda Isusa Hrista; ako poverujete u Njega nesumnjalački, odmah ćete ozdraviti“. – I bolesnici, verujući, dobijahu ozdravljenje. Na taj način svakodnevno mnogi, odvraćajući se od idolopokloničkog bezbožja, pristupahu Hristu.
Boravište ovih svetih lekara bejaše u jednom selu u okolini Rima, gde se nalazilo imanje njihovih roditelja. Imajući tu prebivalište, oni svu okolinu prosvetiše svetom verom. Međutim đavo, ne mogući gledati tako svetlo vrlinsko življenje njihovo, podstače neke služitelje svoje da otidu k caru i oklevetaju pred njim nevine. U to vreme u Rimu carovaše Karin[1]. On posluša klevetnike, i odmah posla vojnike u to selo da uhvate besplatne lekare Kozmu i Damjana i da ih dovedu k njemu na sud. Kada vojnici stigoše do sela, i stadoše raspitivati za Kozmu i Damjana, verni se stekoše k svetima i moliše ih da se prikriju za kratko vreme, dok mine carev gnev. Ali ih sveti ne htedoše poslušati, i hitahu da dobrovoljno izađu pred vojnike koji su ih tražili, želeći da postradaju za Hrista s radošću. No kada se k njima slegoše vrlo mnogi verni i suznim molbama ih nagovarahu da sačuvaju život svoj ne sebe radi već radi spasenja mnogih, oni ih i protiv volje svoje poslušaše. Tada verni, uzevši svete lekare, sakriše ih u nekoj pećini. Međutim vojnici, brižljivo potraživši svuda svetu braću i ne našavši ih, ispuniše se jarosti i gneva, pa dohvatiše neke ugledne ljude iz tog sela, metnuše ih u okove, i povedoše u Rim. Doznavši za to, sveti Kozma i Damjan smesta izađoše iz pećine i potrčaše za vojnicima. Kada ih dostigoše na putu, oni im rekoše: „Otpustite nevine, a uzmite nas, jer smo mi oni koje vam je naređeno da uhvatite“.
Vojnici onda pustiše one ljude, a svetog Kozmu i Damjana okovaše u verige i odvedoše u Rim. Tu ih okovane zatvoriše u tamnicu do sutradan. A kad se razdani, car sede pred narodom na običnom sudištu, koje se nalazilo na gledalištu pozorišnom, i preda nj biše izvedeni sveti sužnji Kozma i Damjan. Car im stade gromko govoriti: Jeste vi to koji se protivite bogovima otaca naših i nekakvom čarobnjačkom veštinom besplatno isceljujete bolesti kod ljudi i stoke, zavodeći proste ljude da odstupaju od otačkih bogova i zakona? Ali makar sada, ostavite svoju zabludu i poslušajte moj dobri savet: pristupite, prinesite žrtvu bogovima koji su vas do sada dugo trpeli. Jer bogovi, uvređeni od vas, ne uzvratiše vam zlom za zlo, ma da su i mogli to učiniti, nego strpljivo očekivahu vaše obraćenje k njima.
Na to sveti ugodnici Hristovi, kao jednim ustima odgovarajući caru, rekoše: Mi ne zavedosmo ni jednog čoveka; mi ne znamo nikakvu čarobnjačku veštinu, niti ikome učinismo kakvo zlo, nego lečimo bolesti silom Spasitelja našeg Isusa Hrista, kao što On zapovedi govoreći: Bolesne isceljujte, gubave čistite (Mt. 10, 8). A mi to činimo besplatno, pošto Spasitelj tako zavešta rekavši: Zabadava ste dobili, zabadava i dajite (Mt. 10, 8). Ta mi ne trebamo imanja, već ištemo spasenje duša ljudskih, i služimo nemoćnima i ništima kao svome Hristu, jer staranje o njima On odnosi na Sebe, objavljujući dobrotvorcima: Ogladneh, i dadoste mi da jedem; ožedneh, i napojiste me; go bejah, i odenuste me (Mt. 25, 35.36). Ove zapovesti Njegove mi se staramo da ispunjujemo, očekujući da od Njega dobijemo nagradu u beskonačnom životu nebeskog carstva. A tobožnjim bogovima tvojim služiti, mi nipošto ne pristajemo. Ti i oni što su s tobom, služite im; mi pak nasigurno znamo da to nisu bogovi. A ako želiš, care, mi ćemo ti predložiti dobar savet, da bi ti poznao jedinog istinitog Boga, Tvorca sviju, koji čini te sunce obasjava i zle i dobre, i daje dažd pravednima i nepravednima (Mt. 5, 45) – za potrebe naše, a u slavu prevelikog imena Svog: odstupivši od bezosećajnih i bezdahnih idola – služi Njemu!
Car Karin reče na to svetima: Ja sam vas pozvao ne da krasnorečite, nego da žrtvu bogovima prinesete. Svetitelji odgovoriše: Mi prinosimo beskrvnu žrtvu – duše naše jedinom Bogu našem, koji nas je izbavio od zamke đavola i dao Jedinorodnog Sina Svog za spasenje celoga sveta. Ovaj Bog naš nije sazdan nego je Sazdatelj svih, a tvoji bogovi su izmišljotine ljudske i delo ruku zanatlijskih, i kada među ljudima ne bi bilo zanata koji vam pravi bogove, vi ne bi imali kome da se klanjate.
Ne vređajte večne bogove, reče Karin, nego bolje prinesite im žrtve i poklonite im se, ako ne želite da budete stavljeni na muke. – Sluge Hristove, ispunivši se Duha Svetoga, rekoše: Budi posramljen sa bogovima tvojim, Karine! Pošto se um tvoj odvraća od svagda postojećeg i vavek živećeg Boga i obraća se k bezosećajnim i nikada ne živevšim idolima, to radi posramljenja tvog, i da bi svojim vlastitim iskustvom saznao da je Bog naš svemoguć, neka se lice tvoje posuvrati na telu tvom i sa svoga mesta okrene na suprotnu stranu!
Kada svetitelji to izrekoše, odmah se Karinu izmeni lice i šija mu se posuvrati, te mu se lice obrete na plećima i on ne mogaše okrenuti vrat svoj, niti mu ko mogaše pomoći. I tako seđaše Karin na prestolu sa posuvraćenim vratom i licem. Međutim narod, posmatrajući to, gromoglasno vikaše: Velik je Bog hrišćanski i nema drugog Boga osim Njega!
U to vreme mnogi poverovaše u Hrista, i moljahu svete lekare da iscele cara. A i sam car moljaše ih, govoreći im: Sada vaistinu znam, da ste vi sluge Boga istinoga. Stoga vas molim, kao što isceliste mnoge, iscelite i mene, da bih i ja verovao, da nema drugog Boga osim vami propovedanoga, koji je stvorio nebo i zemlju. – Svetitelji mu rekoše na to: Ako saznaješ Boga koji ti je darovao život i carstvo, i poveruješ u Njega svim srcem svojim, onda će te On isceliti. – Car na to reče gromkim glasom: Verujem u Tebe, Gospode Isuse Hriste, istiniti Bože, pomiluj me i ne pomeni moje dosadašnje neznanje!
Dok car govoraše ovo, vrat se njegov ispravi, lice mu se povrati na svoje mesto kao što je i spočetka bilo, i on, ustavši sa svoga mesta, podiže oči svoje i ruke k nebu, i zajedno sa celim narodom uznese blagodarnost Bogu, govoreći: Blagosloven si Hriste, istiniti Bože, koji si me preko ovih svetih slugu Tvojih izveo iz tame na svetlost. – I tako iscelivši se, car odade dostojno poštovanje svetim lekarima Kozmi i Damjanu, i otpusti ih s mirom.
Izišavši iz Rima, sveta braća se uputiše u svoje selo. A žitelji njihovoga sela i okoline, čuvši sve šta svetitelji učiniše u Rimu, iziđoše u susret ugodnicima Božjim i dočekaše ih s radošću, veseleći se i slaveći Gospoda Hrista. Svetitelji pak, po običaju svome, opet prohođahu okolne gradove i sela, isceljujući neduge i svetom verom prosvećujući sve, pa se ponovo vraćahu u svoje selo. A zavidljivi đavo, pošto ne mogade prvim lukavstvom svojim da naškodi svetim lekarima i ukloni ih sa zemlje živih, izmisli drugo sredstvo. U kraju tom bejaše jedan veoma čuven lekar, kod koga se spočetka učiše lekarskoj veštini i ovi sveti, Kozma i Damjan. Ne podnoseći slavu ugodnika Božjih, neprijatelj roda ljudskog podstače ovog čuvenog lekara na zavist prema svetiteljima. On dakle laskavo prizva k sebi svetu braću, i pod izgovorom da beru lekovite trave izvede ih u planinu, a u srcu svom imađaše Kajinovu misao. Pošto ih zavede daleko, on udesi tako da svaki odvojeno skuplja trave. Zatim, napavši najpre na jednoga, ubi ga kamenjem; a potom na isti način pogubi i drugog. Posle toga tela njihova on sakri kraj tamošnjeg potoka.[2]
Tako sveti stradalci Hristovi, besplatni lekari Kozma i Damjan, okončaše život svoj, i udostojiše se mučeničkih venaca od Hrista Gospoda Spasitelja našeg, kome sa Ocem i Svetim Duhom čast i slava, sada i uvek i kroza sve vekove. Amin.
 
SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG
PETRA PATRICIJA
 
Prepodobni Petar rodi se i bi vaspitan u Carigradu od slavnih i bogatih roditelja. Otac njegov Konstantin beše patricije[3] i vojvoda. Od mladosti usrdno se zanimajući naukama, Petar naročito dobro izuči filosofiju, a takođe izuči i sve ostale svetovne nauke. Postavši punoletan on stupi u brak, i posle smrti svoga oca on nasledi njegov ugledni patricijski položaj, i bi postavljen za patricija u vreme blagočestive carice Irine i njenog sina Konstantina[4]. A kada na carski presto stupi Nikifor[5] i izbi rat između Grka i Bugara, tada car postavi Petra za glavnog vojvodu nad celokupnom vojskom, i krenuše sa vojskom protiv Bugara. U toku ovog velikog rata najpre Grci pobediše Bugare, a zatim, po popuštenju Božjem, Bugari, pošto se oporaviše od doživljenog poraza, žestoko razbiše Grke, pa i samoga cara njihovog Nikifora ubiše. Tada bi uhvaćen od Bugara i blaženi Petar sa pedeset grčkih knezova. Bugari tada još ne behu hrišćani.
Osuđen na muke i smrt, vojvoda Petar ležaše u tamnici. A kada se usrdno moljaše Bogu za svoje izbavljenje, njemu se noću javi sveti Jovan Bogoslov, izbavi ga tamnice i odvede u njegovu otadžbinu. Od toga vremena Petar se sav posveti na službu Bogu; i ubedivši se u ništavnost svega zemaljskog, on se povuče na Olimpijsku Goru[6]. Primivši tamo angelski lik, on se podvizavaše zajedno sa Joanikijem Velikim[7], i nauči se svakoj vrlini.
Proživevši na Olimpijskog Gori trideset i četiri godine, Petar otputova u Carigrad, pošto mu već beše umrla supruga i sin. Tu on požive najpre neko vreme pri crkvi koju on beše podigao i zvala se Evandriska. Zatim, povukavši se na jedno usamljeno bezmolvno mesto, on načini sebi malu keliju i prožive u njoj osam godina, noseći oštru vlasenicu na telu i sve godine svoga isposničkog života provodeći bos. Postom, bdenjem i ostalim monaškim podvizima on strašno iznuri sebe.
Podvizavajući se tako vrlinski i bogougodno, prepodobni Petar se upokoji u Gospodu i bi pribrojan k liku Prepodobnih, koji slave Oca i Sina i Svetoga Duha vavek. Amin[8].
 
STRADANJE SVETOG MUČENIKA
POTITA
 
U vreme carovanja Antonina[9], kada svuda beše ne malo gonjenje na hrišćane, življaše u Sardiniji[10] neki čovek Gilas, koji se držao idolopokloničkog bezbožja. U njega beše sin jedinac, trinaestogodišnji dečak, po imenu Potit. Umudren premudrošću Boga koji iz usta male dece čini sebi hvalu (Ps. 8, 3; Mt. 21, 16), i prosvećen blagodaću Svetoga Duha, Potit poznade Tvorca svog i Njemu Jedinome prinošaše svoje molitve i poklonjenja, a gnušaše se bezdahnih idola. Umejući da čita knjige, Potit nađe hrišćanska Božanstvena Pisma i, pročitavši ih, ispuni se duhovne mudrosti i razuma. Otišavši krišom od oca kod hrišćana, on primi sveto krštenje, i klonjaše se gadnih žrtvoprinošenja idolskih. A otac njegov Gilas, videći sina svog gde se kloni idola, ožalosti se i stade mu veoma nežno i blago savetovati da zajedno s njim prinese žrtvu jelinskim bogovima. Na to sveti dečak odgovori ocu: Oče, ti mi govoriš ne dobre reči, naređuješ mi da prinesem žrtvu demonima. Ako ti mene, sina tvog, stvarno očinski voliš, onda mi savetuj ono što dušu spasava, a ne što je pogubljuje. Ja želim da se ti, poznavši istinu, odvratiš od pogane zablude i staneš služiti Jedinome na nebesima živećem i sve držećem Bogu, Tvorcu svekolike tvari. Razljutivši se, otac ga zatvori u odvojenu odaju i naredi ukućanima da se niko ne drzne dati dečaku hleba i vode. Pritom reče Potitu: „Da vidimo, da li će ti dati hranu i piće Bog tvoj, koga ti počituješ!“ – Međutim sveti dečak Potit, preklonivši kolena, moljaše se Bogu, govoreći: Sudi, Gospode, suparnicima mojim, i udri one koji udaraju na me (Ps. 34, 1), jer želim da služim Tebi, Gospodu mome Isusu Hristu, koji si izvoleo sići s neba na zemlju radi spasenja ljudskog. Pogledaj na molitvu smirenog sluge Tvog i ukrepi me u gladi, kao što si ukrepio proroka Tvog Danila, bačenog u rov među lavove. Ti si rekao u svetom Evanđelju Svom: Blaženi gladni i žedni pravde, jer će se nasititi; blaženi prognani pravde radi, jer je njihovo carstvo nebesko (Mt. 5, 6.10). Stoga ne ostavi i mene, ovde zaključanog i morenog glađu i žeđu pravde Tvoje radi!
Sveti dečak boravljaše u tom zatvoru mnogo dana, od oca mučen glađu i žeđu, a od Boga ukrepljavan duhovnom hranom i od Duha Svetoga napajan blagodaću, i lice njegovo sijaše kao sunce. Veseleći se o Gospodu Bogu svom, on govoraše: Blagodarim Ti, Gospode, što si mene, nedostojnog slugu Tvog, blagoizvoleo nasititi Tvojim duhovnim blagima, koja se utoliko jače žele ukoliko se više dobijaju. I još Te molim, Bože blagi i milostivi, Bože anđela i arhanđela, koji ne želiš smrti grešnika nego da se obrati i živ bude: usliši me svim srcem vapijućeg k Tebi za roditelja moga; daj mu poznanje istine Tvoje i razumevanje vere; otvori mu um, da bi poznao Tebe, Tvorca svog, i poslužio Tebi jednome a ne jelinskom mnogobožju. Neka se ne poraduje zbog njega neprijatelj roda hrišćanskog – đavo, nego neka se proslavi na njemu svemoguća sila Tvoja, koja upućuje zabludele na spasenje.
Dok se sveti dečak tako molio, njemu se javi anđeo Gospodnji ukrepljujući ga i govoreći mu: Ti ćeš dobiti što moliš! Bog u koga svim srcem veruješ, svagda je s tobom, i ti ćeš dobiti što išteš od Njega. Ali znaj i ovo, da se protiv tebe spremio pogubitelj duša ljudskih – đavo. Stoga ti je potrebno da se obučeš u sve oružje Božje, da bi se mogao suprotstaviti lukavstvima njegovim (Ef. 6, 11).
Rekavši to, anđeo svetlosti otide. A sveti dečak produži moliti se Bogu, govoreći: Smiluj se na me, Bože, smiluj se na me; jer se u Tebe uzda duša moja, i pod sen krila Tvojih sklanjam se dok ne prođe bezakonje (Ps. 57, 2).
Pošto prođe malo vremena, Potitu se iznenada javi angeo tame blistajući lažnom svetlošću, i reče mu: Evo dođoh k tebi, bezazleni junoša, da ti ne bi dušom svojom i telom malaksavao od gladi i žeđi, nego da bi poslušao svoga oca i s njim se gozbeno nasitio. Ja sam Hristos; smilovah se na tebe, videći tvoje suze, i dođoh da te posetim. – Idi od mene, Satano! neprijatelju istine! odgovori sveti dečak Potit; nećeš prevariti slugu Božjeg; ti nisi Hristos već antihrist. – Rekavši to, sveti se stade moliti, govoreći: Gospode Isuse Hriste! odagnaj od mene ovog poganog vraga i vrgni ga u bezdan, na koji je osuđen sa slugama svojim!
Tada đavo, izmenivši pretvorni angeoski izgled, načini se kao ogroman div, visok petnaest lakata, pa se zatim opet pretvori u gromadnog vola i zarika strašnim glasom. A sveti dečak, ogradivši sebe krsnim znakom, reče mu: Prestani, zlobni duše, kušati vojnike Hristove! jer nećeš moći uplašiti krvlju Hristovom iskupljenog i krsnom silom ograđenog! – I đavo tog časa iščeze, ali se glas njegov čujaše gde govori izdaleka: O, kako mlad dečak pobeđuje mene! Avaj meni, gde sada da odahnem? Na koga ću odapeti strele svoje! Ako se privučem k starcu, ni on me neće tako lako pobediti kao ovaj dečko. Ali idem, i ući ću u kćer jedinicu cara Antonina, i na njoj ću pokazati silu svoju! A protiv tebe, Potite, ja ću nahuškati cara da te pogubi u strašnim mukama. – Sveti Potit odgovori: Vraže! ma kakvim me mukama ti podvrgavao, ja ću te svuda pobeđivati, pobeđivati ne ja već Gospod moj Isus Hristos! – I pobeže đavo vičući: Teško meni, jer sam dečkom pobeđen!
Posle toga Potitov otac Gilas izvede Potita iz zatvora i reče mu: Čedo, prinesi bogovima žrtvu, jer car naredi da svaki koji ne prinese bogovima žrtvu bude umoren strašnim mukama ili bačen zverovima da ga pojedu. Ja patim zbog tebe, pošto si mi jedinac; ne želim da izgubim svoga naslednika. – Sveti dečak ga upita: Kojim to bogovima treba prineti žrtvu, da bih znao po imenima? – Zar ti, čedo, ne znaš, odgovori otac, boga Zevsa[11], i Areja[12], i Minervu[13]? – Potit na to reče: Otkako sam se rodio, ja nikada nisam čuo da postoje takvi bogovi već samo idoli. O, oče! kada bi ti znao kako je velik Bog hrišćanski, koji nas spase ponizivši sebe, ti bi poverovao u Njega, jer je On jedini istiniti Bog, koji je stvorio nebo i zemlju, a svi ostali mnogobožački bogovi jesu đavoli. Gilas upita: Otkuda tebi te reči koje govoriš? – Sveti dečak odgovori: Mojim ustima govori Onaj kome služim; jer je On rekao u Svome Evanđelju: Ne brinite se kako ćete ili šta ćete govoriti, jer će vam se u onaj čas dati šta ćete kazati (Mat. 10, 19).
Zar se ti ne bojiš muka, čedo moje? upita Gilas. Šta ćeš raditi kada te odvedu knezu mučitelju i on te stavi na ljute muke? – Osmehnuvši se, sveti dečak odgovori: O, oče! bezumnu si reč izgovorio! Gospod moj Isus Hristos, Iskupitelj duša naših, On će ukrepiti mene, slugu Svoga. Zar ti, oče, ne znaš da imenom Gospodnjim David, nenaoružani mladić, ubi kamenom silnoga Golijata i, zgrabivši mač njegov, odseče mu glavu? – Gilas ga upita; Uzdajući se u Boga svog, jesi li gotov da za ime Njegovo podneseš sva stradanja? – Sveti odgovori: Verujem Tvorcu mome, Ocu i Sinu i Svetome Duhu, Jednome u Trojici Bogu, da će mi dati snage da ne samo junački podnesem sve muke nego i da neustrašivo umrem za Njega.
Poveruj i ti, oče, u Boga o kome ti govorim, pa ćeš se spasti, Jer oni bogovi, kojima se ti klanjaš, ništa su, niti su ikada ikoga spasli, niti su išta mogli učiniti. I kakva je korist klanjati se mrtvom metalu i kamenu i drvetu, koji, kada na zemlju padnu, ne mogu ustati, nego se razbijaju u parčad, i razbijani ne daju glasa od sebe, jer su nemi i bezosećajni? Imena kojima nazivate svoje idole, to su imena kojima su u starini nazivani najpokvareniji i najbezakoniji ljudi, koji su se bavili demonskim vradžbinama i svakovrsnim zločinima, zaslužni svake kazne. Državni zakoni i u sadašnje vreme osuđuju takve i predaju na smrt. Bedne duše tih vaših bogova sada se u paklu neprestano muče u večnom ognju koji se nikada ne gasi. U tom istom ognju zajedno s njim mučiće se beskonačno i oni koji sada služe idolima tih bogova. A naš, večno živi Bog, upravlja svom vidljivom i nevidljivom tvari, i vlada nebeskim i zemaljskim, a one koji veruju u Njega i služe Mu istinski proslavlja u nebeskom carstvu Svom, pa i na zemlji imena njihova čini slavnima, obogaćujući ih čudesnom blagodaću, pomoću koje oni tvore znake i čudesa. Jer On kaže: Znaci onima koji veruju biće ovi: imenom mojim izgoniće đavole; govoriće nove jezike; uzimaće zmije; ako i smrtno što popiju, neće im nauditi; na bolesnike metaće ruke, i ozdravljaće (Mk. 16, 17-18).
Slušajući ovakve reči od dečka, otac njegov Gilas udivi se i reče: Sada poznah da je istinit hrišćanski Bog, koji ustima ovoga dečka govori takve i tolike stvari, kakve ranije nikada čuo nisam. Kada u ovom dečku ne bi bilo neke božanske sile, on ne bi mogao od svoga srca izgovarati ove reči. No, kako vidim, ustima sina mog govori taj Bog.
I Gilas, uzdahnuvši i zaplakavši, reče: Teško meni grešnome! Mladi dečko, sin moj, daleko je pametniji od mene staroga, jer on u detinjstvu poznade istinitog Boga, a ja, star godinama, ne znadoh Ga do ovoga časa. Ali sada ja verujem srcem i ispovedam ustima, da nema drugoga Boga osim Boga hrišćanskoga, i da nema Njemu sličnoga. – I tako Gilas, poverovavši u Hrnsta, primi sveto krštenje pod rukovodstvom sina svog, svetog dečka Potita.
Posle krštenja svoga oca sveti Potit, podražavajući apostolske trudove, otputova iz svoje otadžbine Sardinije i dođe u zemlju zvanu Epir, i tamo propovedaše Hrista. Zatim odatle ode u grad Valeriju. U njemu bejaše neka žena Kiriakija, supruga senatora Agatona, teško bolesna od gube, i nijedan je lekar ne mogaše izlečiti. A sveti Potit, došavši pred vrata njene kuće, seđaše kraj njih kao prosjak. Utom iziđe iz te kuće jedan evnuh, i sveti Potit zamoli od njega malo vode da pije. A evnuh ga upita: Zar si ovamo došao da tražiš vode? Sveti mu odgovori: Žedan sam, ne toliko vode iz ovoga doma, koliko spasenja duša, da bi se na ovom domu pokazala blagodat Gospoda moga Isusa Hrista. – Udivivši se rečima svetoga, evnuh ga zapita: Otkuda si ti, dečko, i kako se zoveš? Sveti Potit odgovori: Rođen sam od zemlje kao i ti; ime mi je Potit; sluga sam Gospoda mog Isusa Hrista, koji je Spasitelj duša ljudskih verujućih u Njega, i Iscelitelj telesnih neduga; On je gubave čistio, raslabljene sa odra podizao, slepe prosvećivao, i mrtve rečju vaskrsavao. – Evnuh ga upita: Ako si ti Njegov sluga, možeš li onda gubave isceljivati? Svetitelj odgovori: Gde bude vere, tamo će biti i isceljenja, jer Gospod moj Isus Hristos po veri daje svakome koji ište u Njega. – Možeš li ti, upita evnuh, isceliti od gube gospođu našu? Svetitelj odgovori: Ako poveruje u Hrista, Boga mog, ozdraviće. Evnuh reče na to: Ako je isceliš, postaćeš gospodar sviju imanja njenih. Svetitelj odgovori: Ja ne želim ni zlata, ni srebra, ni imanja njena, nego ištem da dušu njenu prisajedinim Hristu Bogu mom.
Evnuh odmah izvesti o tome gospođu svoju, i sveti Potit bi uveden kod nje. Ulazeći u njenu odaju, sveti Potit reče: Mir Gospoda mog Isusa Hrista neka bude domu ovom! – Molim te, reče Kiriakija svetome, isceli me, ako možeš isceliti. Svetitelj joj odgovori: Veruj u Boga koga propovedam i primi sveto krštenje, pa ćeš ozdraviti. Žena reče na to: Nauči me kako da verujem.
Tada je sveti Potit pouči o Hristu Bogu, pokazujući joj istiniti put spasenja. Saslušavši to, žena reče svetome: Verujem da nema drugog Boga osim Onoga o kome mi ti govoriš, i nadam se da će me On isceliti; a ti radi što ćeš raditi. – Tada sveti Potit, preklonivši kolena na molitvu, stade sa suzama govoriti: Gospode Isuse Hriste, Care angela, Spasitelju duša, Ti si rekao Svojim učenicima: imenom mojim gubave čistite, mrtve vaskrsavajte (Mt. 10, 8); usliši, Vladiko, i mene, slugu Tvog, i isceli ovu ženu; neka blagodat Tvoja bude na njoj, da bi neznabošci rekli, da si Ti istiniti Bog i da nema drugog Boga osim Tebe.
Pomolivši se tako, sveti ustroji da bude krštenje. I kada žena uđe u kupelj i krsti se, ona se tog časa očisti od gube i iziđe iz kupelji potpuno zdrava, imajući telo kao mladi junoša. Ugledavši to, muž Kiriakije Agaton i svi domaći njegovi poverovaše u Hrista i krstiše se. I mnogi građani, – skoro polovina grada, – gledajući na njih, primiše svetu veru, i blagosiljahu Boga govoreći: Zaista veliku svetlost ugledasmo mi preko ovog dečaka, koji nas izvede iz tame idolopokloničke. A sveti Potit im govoraše: Eto, vi ugledaste veličije Božje, stoga držite zapovesti Njegove, i dobićete večno spasenje.
Potom izišavši iz grada, sveti Potit otputova u pustu goru, zvanu Gargara. I tamo boravljaše sa zverima kao sa ovcama, jer mu se po Božjem naređenju zveri pokoravahu i u gomilama praćahu ga. U to vreme uđe đavo u kćer cara Antonina Agniju, i mučaše je. To veoma ožalosti cara, i On se moljaše za kćer bogovima svojim, dajući im obećanja i govoreći: Bože Apolone, bože Zevse, bože Arfane, iscelite moju kćer i ja ću vam privesti na žrtvu volove sa pozlaćenim rogovima. – A ustima devojke đavo vikaše, govoreći: Ja neću izaći odavde, dok ovamo ne dođe Potit koji živi na gori Gargari.
Car odmah posla jednoga svog velikaša po imenu Gelasija sa četrdeset vojnika na goru Gargaru da pronađu Potita. Otišavši tamo, i prohodeći pustinju Gargarsku, oni nađoše slugu Hristovog gde sedi na gori, i oko njega mnoštvo zverinja. Ugledavši to, vojnici se prepadoše i htedoše da beže, jer se zveri okrenuše k njima, gotove da jurnu na njih. Ali svetitelj zapreti zverima, rekavši: „Raziđite se na svoja mesta, ne povređujući nikoga“. I zveri se odmah raziđoše. Tada sveti Potit upita Gelasija: Zašto si sa tolikim vojnicima došao na mene? A Gelasije ga zapita: Jesi li ti Potit? – Ja sam grešni sluga Gospoda mog Isusa Hrista, odgovori svetitelj. – Car Antonin treba te, produži Gelasije, stoga pođi s nama k njemu. Svetitelj uzvrati: Šta treba neznabožnom caru čovek hrišćanin?
No vojnici, uzevši svetog Potita, odvedoše ga u Rim i privedoše caru. Car ga upita: Kakvoga si roda? – Hrišćanin sam, odgovori svetitelj, i roditelji su mi hrišćani. – Zar ti ne znaš, upita Antonin, za naša carska naređenja, da se svaki koji se ne klanja bogovima preda na smrt? – Ja to i želim, da bih umro za Hrista Boga mog, odgovori sveti. – Do mene je, nastavi car, došao glas o tebi, da ti možeš isceliti moju kćer. Učiniš li to, ja ću te obasuti mnogim počastima i bogatstvima. – A zašto je bogovi tvoji ne iscele? odvrati svetitelj caru; – Kako se usuđuješ tako osiono govoriti meni? upita car. – Ako iscelim tvoju kćer, odgovori Potit caru Antoninu, hoćeš li verovati u Boga u koga ja verujem? – Car obeća da će verovati. Na to mu svetitelj reče: Znam da je srce tvoje okorelo i ti nećeš poverovati, ali ću ja silom Boga mog učiniti to radi prisutnog naroda, da vide i veruju i proslave ime Gospoda Isusa Hrista.
Tada bi dovedena careva kći i postavljena pred svetim Potitom. I ustima njenim reče đavo svetome: Šta, Potite, ne rekoh li ti da ću učiniti da dođeš k caru i protiv svoje volje? A svetitelj, dunuvši u lice devojci, reče đavolu: Gospod moj Isus Hristos, Sin Boga živoga, kome se pokorava svaka tvar nebeska, zemaljska i preispodnja, zaprećuje ti, nečisti duše, i naređuje da izađeš iz ovog stvorenja Njegovog, i da nemaš više vlasti ući u nju. – Rekavši to, svetitelj udari devicu desnom rukom po licu; i tog časa svi videše gde iz njenih usta izlazi strašna zmija; i izišavši iz nje, iščeze. Videvši to, prisutni se zaprepastiše, i govorahu: „Vaistinu je velik Bog ovoga dečka!“ I mnogi od njih poverovaše u Hrista.
Udivi se i car videvši to, i govoraše: O, kako veliku silu ima hrišćansko čarobnjaštvo! – Na to mu sveti Potit reče: Teško tebi, bezumni care, jer videvši veličije Božje, ne veruješ u Boga! – Car uzvrati: Ja uznosim blagodarnost bogovima mojim, koji isceliše moju kćer. – Lažeš, care, odgovori svetitelj, ne bogovi tvoji već Gospod Hristos Bog moj isceli tvoju kćer. – Ostavi te reči tvoje, reče car, i prinesi žrtvu bogovima mojim, pa ću te učiniti velikim u carskoj palati mojoj, i daću ti zlato, srebro i bogatstva. – Sveti Potit odgovori na to: Nema ti dobra, o care! Ti mi obećavaš ono što ja smatram za đubre zemaljsko. Ja imam na nebu bogatstva neprolazna i neiskazana, koja Gospod moj Hristos ugotovi svima koji Ga ljube; a tvoje zlato i srebro, i sva tvoja bogatstva poješće oganj.
Ti opet osiono govoriš sa mnom! uzviknu car s gnevom. – Da, govorim, odgovori sveti dečak, jer te se ne bojim: Gospod moj Isus Hristos izbaviće me iz tvojih ruku. – Ti me vređaš i sramotiš, nastavi car, ali ja trpim štedeći mladost tvoju, i savetujem ti da bogovima prineseš žrtvu, da te odmah ne bi počeo mučiti. – Poštedi sebe sama, odgovori svetitelj, jer se tebi priprema strašan pakao, i propašćeš zajedno sa svojim carstvom, i večito ćeš goreti u ognju neugasivom zajedno sa tvojim ocem đavolom.
Besan od jarosti, car naredi da svetog Potita obnaže i žestoko biju gvozdenim štapovima. Bijen, sveti govoraše: Blagodarim Ti, Gospode moj, što si me udostojio stradati za ime Tvoje! – A car upita mučenika: Šta želiš, Potite: umreti ili prineti žrtvu bogovima, da bi ostao živ i čitav? – Kojim bogovima hoćeš da prinesem žrtvu? upita Potit. – Car naredi da prestanu biti mučenika, i reče mu: Zar ti ne znaš velikog boga Zevsa, Arfana i Minervu? – Osmehnuvši se, sveti Potit odgovori: Da vidimo kakvi su ti bogovi, pa ću učiniti što budeš naredio. – Car ga s radošću odvede u idolski hram. No čim se sveti Potit pomoli višnjem Bogu, idoli popadaše i razbiše se u paramparče. Tada svetitelj reče caru: Ako su ovo istinski bogovi, zašto onda popadaše? i popadavši, zašto ne ustaju i ne pomažu sebi samima? Uvidi dakle, care, kako je ogromna sila Boga mog!
Ispunivši se stida i jarosti, car naredi da mučenika okuju u teške okove i vrgnu u tamnicu. Boraveći u tamnici i moleći se, svetitelju se javi lučezarni angeo, krepeći ga i tešeći ga: i teški okovi na njemu rastopiše se kao vosak, i tamnica se u ponoći ispuni svetlosti, i po njoj se razli neiskazan miomir. Osetivši taj miomir, stražari se čuđahu i među sobom pitahu, otkuda dolazi taj miris. No pogledavši kroz prozorče u tamnicu, oni primetiše neobičnu svetlost, i ugledaše svetitelja bez okova gde se raduje, hvali Boga i razgovara sa angelom, i ispuniše se straha i užasa. U svitanje pak oni odoše i obavestiše cara o svemu. Tada car naredi da se spremi gledalište i da glasnici objave da se narod slegne na gledalište. I kad se iskupi mnogo naroda, dođe car i sevši na običnom sudištu naredi da mučenika izvedu iz tamnice i dovedu preda nj na sud. Doveden na gledalište, mučenik se prekrsti i svetla lica stade pred cara. A car Antonin, plamteći gnevom i grozno gledajući na mučenika ugšta: Potite, šta misliš, gde se sada nalaziš? – Nalazim se na zemlji Boga moga, odgovori Potit. – Na to reče car: Sada će nastati pogibija tvoja, i koji će te bog izbaviti iz ruku mojih? – Svetitelj odgovori: Neka stid popadne lice tvoje, care, jer pas ima bolju pamet od tebe. Ta pas, kad dobije hleba iz čije ruke, umiljava se oko tog čoveka; a ti, dobivši isceljenje tvoje kćeri od Boga mog, govoriš hulu na Njega.
Tada car naredi odmah da mučenika naga obese na mučilištu i pale svećama, pa zatim zapovedi da mu železnim noktima stružu telo. Trpeći sve to kao u tuđem telu, sveti mučenik se rugaše caru govoreći: Gde su tvoje pretnje, care? Ti se hvaljaše da ćeš me savladati mukama, ali ja mučen ne osećam nikakve bolove. Znaj dakle i razumi, da ova mučenja pričinjavaju bolove ne mome telu već tvome srcu, pošto ih nadvlađujem trpljenjem i veselim se u njima.
Posramljen, car se još više razjari, i naredi da mučenika skinu s mučilišta i bace zverovima da ga pojedu. A zverovi, pušteni na svetitelja, pritrčavajući padahu pred njim i lizahu mu noge, a svetitelj vikaše k caru: Šta sada veliš, pogani mučitelju? Zar još ne vidiš silu Hrista, Boga mog?
A car, naredivši da zveri budu vraćene natrag, reče dželatima: Isecite ovog prokletnika na komade, pa razbacajte psima da pojedu! – I kada dželati uzeše u ruke sekire i stadoše seći svetitelja, tada čudesnom silom Božjom telo svetiteljevo postade tako čvrsto, kao tvrd kamen ili gvožđe, da mu sekire ne mogahu ni najmanje nauditi, a dželati izranjaviše sebe same sekirama. Videći to, prisutni narod se silno zaprepasti, i mnogi, njih oko dve hiljade, poverovaše tada u Hrista Gospoda, i vikahu govoreći: u ovom dečaku zaista deluje onaj isti Bog koji ranije delova u Petru i Pavlu, koji postradaše u ovom gradu! – Videći to i slušajući narodni glas, car mučitelj zadrhta, i jeknuvši iz dubine srca reče: O, kako je veliko mađioničarstvo ovog poganog hrišćanina! – I naredi da se spremi železni tiganj i da se užeže zejtin u njemu, pa da se mučenik stavi na tiganj i peče. Još naredi car da se i olovo rastopi i njime poliva mučenikovo telo. No sveti mučenik, kao da se nalažaše u nekom prohladnom mestu, veseljaše se i slavljaše Boga, i k caru govoraše: Zaklinjem te carskom čašću tvojom, dodaj mi još ovog rastopljenog olova, jer osećam od njega vrlo veliku svežinu!
I beše u nedoumici car, koju bi još najljuću muku izmislio za mučenika. I skinuvši mučenika sa tiganja, on naredi da donesu dugačak gvozdeni klinac, da ga usijaju na vatri i odozgo zabiju u glavu mučeniku. Kada to bi učinjeno, dogodi se Božjom silom da mučenik, primivši u glavu usijani klinac, prebivaše živ i zdrav i bez bolova. Međutim bolovi, koje je trebalo da mučenik oseća, sručiše se na carevu glavu: razbolevši se od strahovite glavobolje, car vapijaše k mučeniku, govoreći: Smiluj se na mene, slugo Hristov, i izbavi me od ovih bolova; sada poznajem silu Boga tvog! – Neka te bogovi tvoji iscele! odgovori svetitelj. Međutim car ne prestajući moljaše mučenika da ga isceli. Tada sveti mučenik reče: Ti nećeš dobiti isceljenje dok ovamo ne dođe tvoja kći, koju Hristos moj satvori zdravom.
Careva kći bi odmah pozvana. Pripavši k nogama mučeniku, ona govoraše: Molim te, slugo Božji, krsti me u ime svemoćnog Boga tvog, koga ti propovedaš! – I naredi svetitelj da se odmah spremi kupelj, i u prisustvu svega naroda on sam krsti carevu kćer, pošto je u to vreme nemoguće bilo naći sveštenika, jer su se svi sveštenici skrivali zbog gonjenja. A posle krštenja careve kćeri mučenik podiže ruke svoje k Bogu i satvori molitvu za carevo isceljenje, i car tog časa ozdravi. Ali, – o, slepila i bezumlja idolopokloničkog! – umesto da pozna istinitog Boga i da Mu uznese blagodarnost, neznabožni car stade odavati blagodarnost poganim bogovima svojim, govoreći: Blagodarim vam, bože Apolone, bože Marse i boginjo Minervo, što me isceliste!
Tada sveti Potit stade žestoko koriti cara, izobličavajući njegovo bezumlje i tvrdoglavost i potpunu predatost prelesti đavoljoj. A car, razjarivši se besomučno, naredi da se mučeniku odseče jezik i iskopaju oči. No mučenik Hristov i po otsečenju jezika razgovaraše jasno, slaveći Boga i govoreći: Blagosiljaću Gospoda u svako doba, hvala je njegova svagda u ustima mojim; blagosiljaću Onoga koji je stavio pesmu novu u usta moja, i pevaću Bogu u veselju i radosti. – Caru pak reče: Šta si uspeo, bezbožniče, što si mi jezik odrezao? Ti si se nadao da mi sa jezikom oduzmeš govor iz usta mojih; no eto, ti vidiš i čuješ gde ja govorim jasno blagodaću Hrista Boga mog, koji će te pobediti kao u starini Faraona.
Videći da je pobeđen i posramljen, car se prosto izbezumi i ne znađaše šta više da radi s mučenikom. A želeći već da sebe izbavi od narodnog ukora, on najzad naredi da mučeniku odseku glavu mačem. I odsečena bi glava svetome, te on završi podvig stradanja svog.
Tako sveti mučenik Hristov Potit u dečačkim godinama položi dušu svoju za Hrista[14], i sada caruje sa Njim u besmrtnom životu na nebu, kojeg neka se i mi udostojimo molitvama svetog mučenika Potita i blagodaću Gospoda našeg Isusa Hrista, kome slava sa Ocem i Svetim Duhom, sada i uvek i kroza sve vekove. Amin.
 
SPOMEN SVETIH
DVE HILJADE MUČENIKA
 
Postradali za Hrista mačem posečeni.
 
SPOMEN SVETIH
DVADESET PET NIKOMIDIJSKIH MUČENIKA
 
Za veru Hristovu postradali u ognju spaljeni.
 
SPOMEN SVETOG MUČENIKA
MAVRIKIJA
 
Sav namazan medom ovaj sveti mučenik umre za Hrista izujedan pčelama.
 
SPOMEN SVETOG MUČENIKA
KONSTANTINA ALAMANA, ČUDOTVORCA
i ostalih sa njim
 
Ovaj sveti mučenik, i ostali s njime postradali, behu rodom iz raznih krajeva. Oni behu došli u Sveti Grad Jerusalim da se poklone Svetim Mestima. (Bilo ih je oko 300 ljudi). Iz Jerusalima oni dođu zatim lađom na ostrvo Kipar. Tu Sveti Konstantin, sa još trojicom svojih pratilaca monaha, poče propovedati veru Hristovu. Zbog toga bi uhvaćen od starešine ostrva po imenu Savina, i ne hoteći se odreći vere svoje u Gospoda Hrista bi vrlo mučen i zlostavljan. Posle dužeg mučenja njemu i ovoj trojici bi mačem otsečena glava u selu Ormidiji blizu mesta Larnake (na Kipru). Neki pobožni hrišćani noću uzeše njihova sveta tela i česno ih tu pogreboše. Kasnije biše otkrivene njihove svete mošti kao netruležne i čudotvorne, jer isceljivahu mnoge bolesnike. Nad njima zatim bi podignut i hram Svetom Konstantinu, koga od tada slave svi na ostrvu Kipru. Ovo njihovo stradanje bi, po nekima, oko 12. veka. Sa njima postradaše i mnogi drugi sveti mučenici (neki od njih nazvani Alamani), a drugi iz njihove pratnje ostaše na Kipru i proslaviše se u podvižništvu. Njihov zajednički spomen slavi se 13. jula.
 
SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG
VASILIJA
 
Osnovao manastir Vateja Riak blizu Muntanije.
 
SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG
LAVA PUSTINJAKA
 
Prepodobni otac ovaj, po imenu Lav, živeo je u pustinji nag, kao prvi Adam, ne stideći se tela svoga, jer ga je bio potpuno potčinio duhu i službi bogougađanja. Upokojio se u miru u Gospodu svome, radi koga je takav podvig i podnosio.
 


 
NAPOMENE:

  1. Car Karin carovao od 282. do 283. godine.
  2. Sveti lekari Kozma i Damjan postradaše 284. godine. Spominju se još i 1. i 25. novembra i 17. oktobra.
  3. Kod Rimljana su se nazivali patricijima punopravna, slobodnorođena deca korenitih Rimskih građana. Patricijskih kolena nabrajalo se u Rimu oko sto. Obično su patriciji zauzimali najveće državne položaje.
  4. Konstantin Porfirorodni carovao od 780. do 797. godine; mati njegova Irina carovala od 797. do 802. godine.
  5. Nikifor I carovao od 802. do 811. godine.
  6. Olimpijska Gora – u Maloj Aziji, na granicama Frigije i Vitinije.
  7. Njegov spomen 4. novembra.
  8. Prepodobni Petar upokojio se oko 865. godine.
  9. Car Antonin Pij carovao od 138. do 161. godine.
  10. Sardinija – ostrvo u Sredozemnom Moru; sada sastavni deo države Italije.
  11. Zevs – vrhovni bog starogrčke religije, smatran za rodonačelnika ostalih bogova i ljudi.
  12. Arij ili Mars – bog rata.
  13. Minerva ili Atina – boginja mudrosti.
  14. Sveti Potit postradao polovinom drugoga veka.

3 komentar(a)

  1. Pingback: Kontraverzne glasine o Sv Mariji Magdalini

  2. Pingback: Sveti Justin Novi (Ćelijski): SVETI RAVNOAPOSTOLNI VLADIMIR KRSTITELJ RUSIJE – Manastir Vavedenje

  3. Prvi i apostol Vaskresenja…….neustrašiva u svojoj veri i odanosti……neumorna u propovedanju njenog Učitelja…….prisustvovao sam mnogim večernjim službama, ali samo sam na jednoj proplakao i to u manastiru Svete Magdaline u Jerusalimu gde je deo njenih moštiju i ogromna freska momenta kada Sveta Magdalina pokazuje crveno jaje caru Tiberiju. Sestre tog manastira gase i pale sve sveće u crkvi u određeno vreme službe, tako da vernik ima utisak i kompletne tame za vreme Spasove smrti i svetla u momentu Njegovog Vaskresenja. Nezaboravna i dostojna služba Svetoj Mariji Magdalini. Sveta učenice Hristova, moli Boga za nas!

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *