NASLOVNA » Ava Justin, BIBLIOTEKA » Žitija Svetih za jun

Žitija Svetih za jun

8. JUNI
 
ŽITIJE SVETOG OCA NAŠEG
JEFREMA,
patrijarha antiohijskog
 
Sveti Jefrem najpre beše vojvoda strana istočnih u vreme vizantijskih careva Anastasija[1] i Justina.[2] Potom on bi postavljen za patrijarha antiohijskog (526. do 546. g.) kao čovek velike vere i pobožnosti, vrlinskog i bogougodnog života, veoma milostiv prema ništima, samilostiv i sastradalan prema onima što su u nevoljama i opasnostima, i ljubak prema svima. A izbor njegov za patrijarha bi po Božjem blagovoljenju i otkrivenju o tome jednom svetom episkopu, koji življaše u vreme kada se Antiohija, razrušena zemljotresom, obnavljaše.
U to vreme u Antiohiji se behu umnožile razne jeresi i jeretici – nestorijanci,[3] evtihijanci[4] i drugi, huljaše se na Božanstvo Hristovo i nipodaštavaše se poštovanje Prečiste Bogorodice. Zbog toga se gnev Božji sruči na grad Antiohiju: u petak dvadeset i devetog maja, u podne, poče strašan zemljotres, a sa njim i požar zahvati ceo grad. Od zemljotresa se rušahu i padahu kamene zgrade i bedemi gradski, a požar uništavaše sve ostalo. To jasno pokazivaše veliki gnev Božji na grešne ljude. I umalo Antiohija ne postade kao Sodom i Gomor, jer veliki deo grada propade, i bezbrojno mnogo ljudi pogibe: jedni izginuše od zgrada koje su se rušile i padale, drugi izgoreše u požaru, pa i sam patrijarh antiohijski Efrasije[5] poginu od nekog stuba što pade na njega. A preostale antiohijske žitelje obuze plač i ridanje gorko; žitelje pak okolnih gradova i krajeva spopade strah i užas. Ovaj gnev Božji, koji se ljuto obori na Antiohiju, posmatrahu prozorljivim očima neki od svetih otaca koji se nalažahu na velikoj daljini od grada (kao na primer prepodobni Teodosije Veliki[6] koji se nalazio u Palestini, i prepodobni Zosima koji je bio u Kesariji Palestinskoj.[7] I ridahu moleći se Bogu, da ne uništi sasvim grad, na koji se s pravom razgnevio.
Posle ovog strašnog zemljotresa i silnog požara car Justin posla u Antiohiju istočnog vojvodu, ovog blaženog Jefrema, da obnovi grad podižući nove građevine. Ovaj posao Jefrem obavljaše sa velikom revnošću. Među radnicima se tamo nalazio jedan nikome poznat episkop, koji beše ostavio svoj čin i zvanje, i pod vidom siromaška radio kao nadničar na jednoj građevini. No jednoga dana vojvoda Jefrem imade ovakvo otkrivenje o tome episkopu: umoran od teškoga truda, taj episkop beše sa ostalim radnicima prilegao na zemlju da se odmori, i spavaše. A vojvoda Jefrem vide ognjeni stub koji se izvijaše od toga čoveka i dosezaše čak do neba. I ovo blaženi Jefrem vide ne jedanput, ne dvaput, već mnogo puta, i spopade ga užas, jer ovo čudo beše zaista strašno i užasno. Međutim, vojvoda Jefrem nije znao da je ovaj radnik episkop, jer po spoljašnjem izgledu nije se moglo poznati ko je on i šta. On je imao izgled prostog i siromašnog čoveka: glava mu je puna praha, odeća stara i poderana, i sva blatnjava, telo izmršalo, iznureno od velikog uzdržanja i bezmernog truda. Prizvavši ovog radnika, Jefrem ga nasamo raspitivaše, ko je, i otkuda je, i kako se zove. A on mu odgovori: Ja sam jedan od ubogih žitelja ovoga grada; pošto nemam od čega da se prehranjujem, ja radim kao nadničar, i Bog me hrani.
Tada Jefrem, pobuđen Bogom, reče mu: Veruj mi, neću te pustiti dok mi ne kažeš svu istinu o sebi. Tako pritešnjen, i ne mogući više skrivati sebe, episkop reče vojvodi: Daj mi reč pred Bogom, da nećeš nikome kazati o meni dok sam ja živ. – Jefrem mu to obeća sa zakletvom. Onda radnik ispriča o sebi ovo: Ja bejah episkop, ali Boga radi ostavih episkopstvo, i doputovah ovde među nepoznate ljude, i radeći zarađujem svojim trudom ovo malo hleba; no ime svoje i ime grada u kome bejah episkop, ja ti kazati neću. A ti k milosti koju činiš, dodaj još dobrote svoje: jer ovih dana Gospod će te uzdignuti na apostolski presto ove Antiohijske crkve, da paseš ljude koje krvlju svojom steče Hristos, istiniti Bog naš. Dakle, kao što ti rekoh: čini što više milostinje i, boreći se junački protiv jeretika, stoj čvrsto za pravoslavnu veru. Takvim podvizima ti ćeš dobro ugoditi Bogu.
Rekavši to, ovaj se nepoznati episkop udalji od Jefrema. Međutim, blaženi vojvoda Jefrem, čuvši ovo, udivi se i reče sebi: Koliko ima Bog potajnih slugu Svojih, koje samo On jedini zna! – A episkop onaj ne ostade više među radnicima, nego otide nekuda, da ga ljudi ne bi raspoznali, jer je izbegavao sujetnu slavu ljudsku. Proročanstvo pak njegovo uskoro se zbi: tih dana, po promislu Božjem, blaženi Jefrem bi postavljen za patrijarha velikoga grada Antiohije.
Kolika beše revnost svjatjejšeg patrijarha Jefrema za veru i ujedno za svetinju, vidi se iz sledećeg. Jednoga dana kazaše svjatjejšem Jefremu za nekog stolpnika, koji je živeo u okolini Jerapolja,[8] da ima opštenje sa zlovernim severijanima.[9] Tada veliki arhijerej Božji sam lično otputova k njemu, i učaše ga, i ujedno moljaše, da odustane od Severovog zloverja i da stupi u opštenje sa svetom sabornom apostolskom Crkvom. Na to stolpnik odgovori patrijarhu: Ja se nikad neću prisajediniti vašoj Crkvi. Patrijarh ga onda upita: Na koji način hoćeš da te uverim, da je blagodaću Gospoda našeg Isusa Hrista saborna apostolska Crkva čista od zlovernih zabluda? Želeći da uplaši patrijarha, stolpnik reče: Gospodine patrijarše, naredimo da se naloži velika vatra u koju ćemo ući i ja i ti, pa ko od nas izađe iz vatre čitav i nepovređen, onoga je vera prava, i za njim onda da pođemo svi. Patrijarh odgovori stolpniku: Trebalo je da me poslušaš kao oca, i da ne istražuješ ništa što je iznad naših moći. No pošto hoćeš da isprobaš stvari koje prevazilaze silu moje ništavosti, to ja, uzdajući se u milosrđe svemoćnog Sina Božjeg, verujem da će On to učiniti radi spasenja duše tvoje.
Tada se patrijarh obrati prisutnima: Neka je blagosloven Gospod! Donesite drva ovamo! – Kada donesoše mnogo drva, patrijarh naredi da se pred stolpom naloži velika vatra, pa onda reče stolpniku: Siđi sa stuba, i po predlogu tvom uđimo obojica u oganj. – Stolpnik se začudi patrijarhovoj velikoj veri i čvrstoj nadi u Boga, i ne hte da siđe sa stolpa. Patrijarh ga onda upita: Nisi li ti sam predložio to? Nisi li ti sam izabrao ovaj način da oprobaš Boga? Zašto sada nećeš da učinimo to – da uđemo u oganj?
Posle toga patrijarh skide sa sebe svoj omofor, pa stavši blizu vatre podiže oči svoje k nebu i pomoli se Bogu, govoreći: Gospode Isuse Hriste, Bože naš, koji si blagovoleo radi spasenja našeg istinski se ovaplotiti i roditi od Prečiste Vladičice naše Bogorodice i Prisnodjeve Marije, – pokaži nam sada pravu veru!
Završivši molitvu, patrijarh baci svoj omofor usred vatre. Vatra je gorela oko tri sata, i kada drva najzad izgoreše, patrijarh uze iz vatre svoj omofor čitav i ni najmanje nepovređen. Videvši sve to, stolpnik se uveri da je patrijarhova vera istinita. Stoga se odreče svoga zloverja i, proklevši Severa, priđe svetoj sabornoj apostolskoj Crkvi, primi iz ruku svjatjejšeg patrijarha Jefrema sveto pričešće Božanskih Tajni, i proslavi Hrista Boga.
Ovaj veliki ugodnik Božji satvori i mnoga druga čudesa. I posle mudrog upravljanja pastvom, on se prestavi k Bogu,[10] kome verno i istinski posluži u sve dane svoga privremenog života, i uđe u radost Gospoda svog, i Njega, koga pobožno proslavljaše na zemlji, on sada slavi na nebu sa svima svetima, amin.[11]
 
SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG
ZOSIME FINIKIJSKOG
 
Prepodobni Zosima bi rođen u finikijskom selu Sindi, dvadeset stadija daleko od grada Tira. Upražnjavajući se u monaškim podvizima, Zosima uzdržanjem, pošćenjem i drugim vrlinama koje sijahu u njemu izdejstvova sebi od Boga toliku blagodat, da je on ne samo bio slobodan od svakog uznemirenja u svojoj savesti, nego prozorljivim očima svojim proziraše u budućnost i u ono što se na velikoj daljini događa kao da se pred njim događa. Manastir njegov se nalažaše blizu sela Sinde, u kome se on rodio.
Jednom se desi da prepodobni Zosima beše u Kesariji Palestinskoj, gde u to vreme episkopstvovaše prepodobni Jovan, zvani Hozevit,[12] koji zbog vrlinskog života svog silom bi uzet za episkopa iz obitelji Hozevitske, koja se nalažaše ne suviše daleko od Jerusalima, na putu koji je vodio u Jerihon.[13] U tom gradu Kesariji življaše neki blagorodni patricije, po imenu Arkesilaj, čovek pobožan i svima vrlinama ukrašen. Kod njega boravi prepodobni Zosima, primljen s češću i radošću. I baš u ono vreme kada se Antiohija rušila od zemljotresa,[14] starac Zosima stade iznenada jecati, i gorko ridati, i iz dubine srca uzdisati; i toliko suza proli, da njima zemlju okvasi. Zatim potraživši kadionicu i napunivši je žarom i tamjanom, on okadi sve tamo prisutne. Potom se krstoliko prostre po zemlji, i stade molitvama i molbama umilostivljavati Boga. Tada ga Arkesilaj upita, zašto se tako uznemiri. A on odgovori gromko: Tutnjava od strašnog rušenja i padanja Antiohije prolomi se pred mojim sluhom, i zaglunu mi uši. – Zadivljen i zaprepašćen, Arkesilaj i ostali tamo prisutni, zapisaše čas u koji to prepodobni izreče. I ubrzo zatim saznadoše tačno, da je istina ono što starac reče; jer Antiohija se poruši baš u ono vreme, u koje se starac, zaplakavši, prostre na molitvu, i objavi njeno rušenje.
Prepodobni Zosima učini i mnoga druga čudesa, od kojih ćemo ovde spomenuti samo neka. Tako, jednom prilikom spomenuti Arkesilaj dođe u obitelj prepodobnoga u Sindi. Obitelj je bila udaljena od Kesarije Palestinske pet stotina stadija. U to vreme po nepažljivosti svojoj, supruga se Arkesilajeva ubode iglom u oko, i silne bolove imađaše od toga. Čuvši za to, sveti episkop Jovan Hozevit hitno ode k njoj da vidi ranu, i ugleda gde joj je zenica ispala i oko izašlo iz svoga mesta. Tada on naredi jednome od lekara koji se behu sabrali tamo, da sunđerom vrati oko na svoje mesto i zatim priveže sunđer platnom. Dok se to događalo, Arkesilaju bi poslan glasonoša da ga hitno izvesti o onome što se desilo u njegovom domu. U to vreme Arkesilaj se nalazio u sindijskoj obitelji i vodio duhovni razgovor sa prepodobnim Zosimom. Obavešten od glasonoše, Arkesilaj stade gorko ridati i kosu čupati. Prepodobni Zosima ga upita, zašto rida; pa, dobivši odgovor, uđe u unutrašnju keliju svoju, u kojoj se po običaju svom molio Bogu. Zatim ubrzo izađe k Arkesilaju vesela i radosna lica i reče mu: Idi radostan svome domu, jer blagodat, data Hozevitu od Boga, isceli tvoju ženu; sada su joj oba oka čitava i zdrava; bolest joj ni najmanje ne naškodi, pošto je tako hteo Hozevit.
Ova dva čudesa biše učinjena od ove dvojice pravednika u jednom času: sveti episkop Jovan isceli ubodeno oko ženino, a prepodobni Zosim prozorljivim očima svojim ugleda izdaleka to isceljenje, i izvesti o tome njenog muža.
Jednom prilikom Zosima krenu u Kesariju sa magarcem, na koga beše natovario svoje neke stvari. No na putu ga srete lav, zgrabi magarca i pobeže sa njim u pustinju. Sveti Zosima pođe za lavom po njegovom tragu. A kad se lav, pojevši magarca, zasiti, starac mu priđe, i osmehujući se reče mu: Znaš šta, prijatelju, meni je put potpuno ometen: ja sam iznemogao od starosti i nisam u stanju da na svojim staračkim leđima nosim tovar koji je nosio moj magarac, zato ćeš ti poneti ovaj tovar, ma da je to nesvojstveno tvojoj prirodi, ako hoćeš da izbaviš sebe od Zosima; a posle toga opet ćeš se vratiti svojoj svirepoj i zverskoj naravi.
Tada se lav, zaboravivši svoju prirodnu jarost, stade umiljavati oko svetog starca i postade krotak kao jagnje, i samim umiljavanjem svojim pokazivaše znake poslušnosti. Sveti Zosima natovari na njega tovar, koji je magarac nosio, dovede ga do kapije grada Kesarije, stovari sa njega tovar, pa ga onda otpusti u pustinju.
U ovome se, s jedne strane, pokaza svemoguća sila Gospodnja koja svirepe zveri privodi u poslušnost slugama Njegovim, a s druge – očigledno se pokaza da se vrlinskom čoveku, koji se u svemu povinjava zapovestima Gospodnjim i istinski služi svome Bogu Tvorcu, povinjava i služi mu sve ostalo, pa čak i nerazumna stvorenja. I najzad, ovaj slučaj nam potpuno dokazuje svetost oca Zosima Finikijskog. Neka je pak za sve to slava Bogu našem sada i uvek i kroza sve vekove, amin.
Sveti Zosima se upokojio mirno u šestom stoleću.
 
PRENOS MOŠTIJU SVETOG VELIKOMUČENIKA
TEODORA STRATILATA
 
Ovaj svetitelj praznuje se 8. februara, i tamo je njegovo žitije opisano. 8. juna pak praznuje se prenos moštiju njegovih iz Iraklije u Evhaitu.[15] Tako beše i zaveštao sv. Teodor pri stradanju svome sluzi Uaru: „Telo moje, reče, položi u Evhaiti na imanju mojih predaka“. Sv. Anastasije Sinajski[16] zapisao je ovo čudo od ikone sv. Teodora: u mestu Karsatu blizu Damaska bila je jedna crkva u ime sv. Teodora Stratilata. Kada Saraceni pokoriše Damask, jedna grupa Saracena sa ženama i decom nastani se u toj crkvi. Na zidu je bio fresko lik sv. Teodora. Jedan Saracen pusti strelu i udari lik svetiteljev u lice. Najedanput krv poteče iz lika. Uskoro posle toga cela ta grupa Sarecena izumre tu u crkvi. Sv. Anastasije veli, da je on lično bio u toj crkvi, video lik svetiteljev na duvaru i tragove od ostinule krvi.
 
SPOMEN SVETIH MUČENIKA
NIKANDRA I MARKIJANA
 
Kao hrišćani, ovi sveti mučenici behu istjazavani od igemona Maksima, pa u tamnicu bačeni. Posle dvadeset dana izvedoše ih iz tamnice, pa ih ponova primoravahu da se odreknu Hrista. No oni to odbiše. Zato ih strugoše železnim noktima, pa o drva vešaše, pa usijanim gvožđem žegoše, pa svećama pališe, pa onda skidoše i na žeravicu položiše, pa ih motkama tukoše, pa im preko rana so i ocat izliše, pa im rane oštrim četkama trljaše, pa im kamenjem usta i vilice polomiše. A žena svetog Nikandra, koja sve to posmatraše, sokoljaše svoga muža da istraje u mukama. Žena pak svetog Markijana činjaše sasvim suprotno: ona plakaše i pokazivaše mužu njihovo detence, te mučeniku potrese dušu. I mučenik, uzevši dete, podiže oči k nebu i reče: Gospode, ako hoćeš, staraj se o ovom detetu! – Pa poljubivši dete, produži putem mučeništva. Posle toga svetim junacima nožem odsekoše jezike, pa im naposletku svete glave odrubiše.
 
SPOMEN SVETE MUČENICE
KALIOPE
 
Sveta mučenica Kaliopa postradala 250. godine u vreme cara Dekija. Blistaše sveta mučenica krasotom duše i lepotom tela. Istjazavana i primoravana da se odrekne vere Hristove, ona se junački držaše. Zato je nemilosrdno mučiše, pa joj grudi odsekoše. No Anđeo Gospodnji dođe k njoj, i isceli je. Zatim je položiše preko užarenih cigalja, i pekoše je na vatri; onda joj izranavljeno i puno opekotina telo mazahu solju, pa trljahu oštrim četkama. Naposletku joj mačem odsekoše glavu. I tako, blažena pobedonosica uziđe na nebo.
 
SPOMEN SVETOG OCA NAŠEG
TEODORA,
episkop rostovski
 
Rodom Grk, prvi episkop Rostovski, on postavljen za episkopa 991. godine. Rostovski kraj u to vreme još beše naseljen neznabošcima i svetom Teodoru valjalo je da se mnogo potrudi nad njihovim prosvećenjem verom Hristovom. Grubi i divlji neznabošci mnogo su jada zadali svetitelju, mnogo mu uvreda naneli, pa ga čak jednom i prognali. Tada se sveti Teodor nastanio u Suzdaljskoj oblasti, tu mnoge prosvetio svetlošću istinite vere; i posle mnogih apostolskih trudova prestavio se u Suzdalju 1023. godine. Svete mošti počivaju u Suzdaljskoj Bogorodičinoj sabornoj crkvi.
 
SPOMEN SVETOG MUČENIKA
NIKANDRA
 
Za veru svoju u Hrista postradao mačem posečen.
 
SPOMEN SVETOG MUČENIKA
MARKA
 
Postradao za Gospoda mačem posečen.
 
SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG
NAVKRATIJA
 
Učenik svetog Teodora Studita; pretrpeo progonstvo i zatočenje zbog poštovanja svetih ikona; po povratku iz zatočenja, na molbu patrijarha Metodija i carice Teodore, primio se igumanstva u Studitskom manastiru, sabrao mnoštvo monaha, i svojim neumornim trudom ukrasio manastir kao neku baštu, punu raskošnih ruža vrlina i miomira duha. Upokojio se 16. aprila 848. godine.
 
SPOMEN SVETOG NOVOMUČENIKA
TEOFANA
 
U mladosti prevaren primio islam. No on se ubrzo raskaja i primi monaštvo. Želeći da krvlju otkaje svoje odrečenje od Hrista, on se poče pripremati na mučeništvo i zato se odade velikim podvizima. Pripremivši se tako za mučeništvo, on ode u Carigrad i javno objavi da je hrišćanin. Turci ga uhvatiše i žestoko ga izmučiše: oderaše mu kožu i meso u vidu krsta, otsekoše mu nos i uši pa ga o čengele obesiše. Zatim ga uklještiše u gvožđa i tako on skonča mučenički za Hrista 8. juna 1559. godine u Carigradu.
 
SPOMEN PREPODOBNE MATERE NAŠE
MELANIJE
 
U miru se prestavila.
 
SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG
ATRA
 
Učenik prepodobnog Ora Nitrijskog; podvizavao se u Egiptu; bio uzor stroge poslušnosti; upokojio se u miru u petom veku.
 
SABOR PRESVETE BOGORODICE I ARHANGELA MIHAILA
u Sosteniju
 


 
NAPOMENE:
[1]Anastasije I carovao od 491. do 518. godine.
[2]Justin I carovao od 518. do 527. godine.
[3]Nestorijanstvo osnovao Nestorije, patrijarh carigradski (od 428. do 431. godine). On je učio: Isus Hristos nije istiniti Bog već samo čovek, sin Josifa i Marije, samo zbog svetosti života udostojen naročite blagodati Božje i spasava nas ne svojim iskupiteljskim zaslugama, nego jedino učenjem i primerom. Nestorijanstvo osuđeno na Trećem Vaseljenskom Saboru u Efesu, 431. godine.
[4]Evtihijanstvo osnovano carigradskim arhimandritom Evtihijem. On je učio: Isus Hristos je imao jednu prirodu, i to božansku, a čovečanska priroda je bila potpuno apsorbovana božanskom. Ova jeres se stoga nazivala i monofizitstvom (grčka reč μόνος = jedan, i φυσις = priroda). Osuđena na IV Vaseljenskom Saboru u Halkidonu 451. god.
[5]Efrasije patrijarhovao od 523. do 527. godine.
[6]Praznuje se 11. januara.
[7]Njegovo žitije nalazi se pod ovim istim datumom.
[8]Jerapolj se nalazio u maloazijskoj oblasti Frigiji.
[9]Severijani – jeretici, nešto u izmenjenom obliku držali monofizitsku jeres. Ma da su i oni priznavali u Isusu Hristu samo jednu prirodu – božansku, ipak su dopuštali u njoj razna božanska i čovečanska svojstva. Tako, oni su tvrdili da je telo Hristovo do vaskrsenja bilo kao i naše – truležno. Svoj naziv ova jeres je dobila od imena Severa, patrijarha antiohijskog (od 512. do 518. god.).
[10]Sveti Jefrem se prestavio 545. godine. Sveti Simeon Divnogorac bio je božanskim otkrivenjem obavešten o njegovom prestavljenju, i video je njegovu svetu dušu gde je Anđeli uznose na nebo, o čemu se podrobno govori u žitiju sv. Simeona Divnogorca pod 24. majem.
[11]Sveti Jefrem se u nekim Sinaksarima spominje i 7. marta.
[12]Jovan Hozevit dobio je takav naziv zbog lavre Huzivske, u kojoj se on podvizavao. Ta se lavra nalazila u pustinji Huziv ili Hozeva, između Jerusalima i Jerihona, nedaleko od nizijske doline Jordanske. Ova lavra je ponikla u petom veku. Ime njenog osnivača nije poznato. Ova je lavra cvetala naročito u šestom, sedmom i osmom veku, kada je osobito bila na glasu zbog strogosti života svojih podvižnika. Jovan je episkopovao u šestom veku. Spomen njegov Crkva praznuje 3. oktobra.
[13]Grad Jerihon nalazi se na zapadnoj obali reke Jordana, u vrlo plodnoj dolini, usred vrtova, punih palmi, zbog čega se i nazivao „gradom palmi“. Sada se na mestu starog Jerihona nalazi bedno seoce Riha, a postoji i novo naselje Jerihon.
[14]Reč je o zemljotresu koji se dogodio u Antiohiji 526. godine.
[15]Grad Evhaita nalazio se u severnom kraju Male Azije, nedaleko od Iraklije; danas – mestance Marsivan.
[16]Patrijarh antiohijski; patrijarhovao od 561. do 572, pa potom od 596. do 601. godine. Praznuje se 20. aprila.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *