NASLOVNA » Ava Justin, BIBLIOTEKA » ŽITIJA SVETIH ZA JUN

ŽITIJA SVETIH ZA JUN

 

ŽITIJA SVETIH
 
9. JUNI
 
ŽITIJE SVETOG OCA NAŠEG
KIRILA,
arhiepiskopa aleksandrijskog
 
Veliki učitelj crkveni, sveti Kiril Aleksandrijski beše rodom iz Aleksandrije, od roditelja pravovernih i plemićskog porekla, sestrić Teofila, patrijarha aleksandrijskog.[1] Vaspitanje Kiril dobi izvrsno: u neprekidnom sticanju mudrosti i u strahu Božjem; on do savršenstva izuči grčku i rimsku svetovnu mudrost, a i duhovnu mudrost odlično izuči, neprestano izučavajući Božanska Pisma. Ujak njegov, patrijarh Teofil, videći u njemu velike sposobnosti i celomudreni život, uvrsti ga u svoj klir, postavivši mladog Kirila za arhiđakona. I bi sveti Kiril kao miomirisan krin, posađen u crkvenom vrtu, cvetajući neporočnom čistotom i umirisujući Crkvu Hristovu bogomudrim učenjem. A bi on i učenik prepodobnog Isidora Pelusiota.
Po smrti Teofila blaženi Kiril bi od sviju jednoglasno izabran za patrijarha. Postavši patrijarh,[2] on odmah istera nz grada jeretike novacijane, koji behu slični farisejima, jer se građahu pravedni pred ljudima, i tvrđahu za sebe da su čisti i daleko od svakoga greha, i nošahu belo odelo kao znak svoga tobož neporočnog života, i učahu da čoveka, koji je posle krštenja pao u smrtni greh, ne treba primati natrag u Crkvu. Nema, tvrđahu oni, oproštaja smrtnome grehu takoga čoveka, osim da se takav čovek ponovo krsti.
Ova jeres vodi poreklo od Novacijana, koji za carovanja Dekijeva[3] beše prezviter u Rimu i željaše da postane papa posle smrti za Hrista ubijenog sveštenomučenika pape Fabijana.[4] Ali on ne uspe u tome, pošto blaženi Kornilije bi izabran za papu.[5] Zavideći Korniliju, Novacijan se srđaše na njega i beše mu protivnik u svemu. U to vreme bejaše veliko gonjenje neznabožaca na hrišćane, i mnogi od hrišćana, uplašivši se svirepih mučenja, prinesoše žrtve idolima; a zatim, dolazeći s pokajanjem, oni ispovedahu grehe svoje sa suzama. Videći pokajanje njihovo, sveti papa Kornilije primaše ih ponova u svetu Crkvu, kao što i Hristos primi gorko plačućeg Petra. Međutim, prezviter Novacijan se protivljaše papi, tvrdeći da u Crkvi Hristovoj ne treba da se nalaze oni koji se Hrista odrekoše i demonima žrtvu prinesoše. Pri tome on huljaše na svetoga papu, nazivajući ga zajedničarem idolopoklonika. Onda sam prekinu opštenje sa njim i, našavši sebi neke jednomišljenike, načini se drugim papom u Rimu. Tako poniče jeres novacijana.
Od tada se novacijanska jeres stade širiti svuda, pa dođe i do Aleksandrije, i produži postojati tamo sve do doba svetog Kirila. Tu novacijani umnožiše protivna pravoslavlju delovanja: oni ponova krštavahu one koji iz pravoslavlja pristupahu njima, ne dopuštahu drugi brak, i druga nerazumna novačenja behu u njima. – Ove dakle jeretike, zajedno sa episkopom njihovim Teopemptom, sveti Kiril protera iz Aleksandrije u samom početku svoga patrijarhovanja.
Zatim se sveti Kiril naoruža i protiv nečistih duhova, da ih istera iz obitališta njihovih. Jer nedaleko od Aleksandrije nalazilo se jedno naselje, zvano Konop, a blizu njega drugo mesto, zvano Manutin. Tamo se nalažaše starodrevno idolište i obitalište demona. To mesto beše strašno, pošto tamo življahu mnogi nečisti dusi. Još i patrijarh Teofil, dok beše u životu, želeo je da to mesto očisti od demona i da ga osveti za slavoslovljenje Boga. Ali, zauzet drugim poslovima, on ne uspe da nameru svoju privede u delo. Sveti Kiril pak, naslednik Teofilov na aleksandrijskom prestolu, reši se da to učini, pa se usrdno moljaše Bogu da mu podari višnju pomoć i silu za pobedu i prognanje nečistih duhova iz Manutina. I javi se svetom Kirilu u viđenju anđeo Gospodnji, nalažući mu da u Manutin prenese česne mošti svetih mučenika Kira i Jovana, da bi prognao demonsku silu odatle. Sveti Kiril to učini ubrzo: prenese mošti svetih u Manutin, i podiže tamo crkvu u ime njihovo. I nečisti dusi odmah biše prognani odatle, i to mesto postade izvor isceljenja od moštiju mučeničkih.
Prognavši na taj način nevidljive demone iz predgrađa Aleksandrije, sveti Kiril se mnogo staraše da i sam grad potpuno očisti od vidljivih demona, kakvi behu hristonenavidnici Jevreji, kojih izdavna beše vrlo mnogo u Aleksandriji. Jer još od dana Aleksandra Velikog i od osnivanja Aleksandrije tamo se doseliše Jevreji, i vremenom se namnožiše u veliko pleme. Silno nenavideći Hrista i hristoimene ljude, oni tajno i javno činjahu hrišćanima svakovrsne pakosti i neprijatnosti. Rđavi i škodljivi behu za grad gorespomenuti jeretici novacijani, no nesravnjeno gori i škodljiviji behu ovi neprijatelji – Jevreji, jer oni ne samo izazivahu svađe i smutnje u gradu, nego i mnogobrojna ubistva i krvoprolića priređivahu. Prizvavši k sebi starešine jevrejskih sinagoga,[6] svetitelj Božji savetovaše im da svoj narod obuzdaju i odvrate od sličnih zločina. Ali oni ne samo ne poslušaše svetiteljev savet, nego zagaziše u još veći zločin.
U gradu beše velika i prekrasna crkva; zvana Aleksandrovom, pošto je beše podigao episkop Aleksandar.[7] Jednoga dana Jevreji se dogovoriše, i naoružaše se kao da će u rat. I kad se spusti noć, oni se rastrčaše po ulicama gradskim, vičući na sav glas: Aleksandrova crkva gori! Čuvši to, hrišćani stadoše izletati iz svojih domova i trčati da gase požar u svojoj crkvi. I koji god hrišćani izlažahu iz svojih domova, bezdušni Jevreji ih odmah iznenada ubijahu ili mačevima, ili kopljima, ili noževima, ili nečim drugim. I te noći bi ubijeno mnoštvo hrišćana.
Kad svanu dan, saznade za taj pokolj svjatjejši patrijarh Kiril, i silna ga žalost obuze. I zahtevaše svetitelj da se izvedu na sud Jevreji – kolovođe pokolja. Ali gradonačelnik Orest, iako hrišćanin po veri, pomagaše Jevrejima štiteći ubice, jer beše neprijateljski raspoložen prema svetom patrijarhu. Tada se sam sveti Kiril sa mnoštvom hrišćana uputi k jevrejskom zborištu, istera iz grada sve Jevreje, kuće im poruši i sinagogu zapali. A gradonačelnik, plamteći gnevom na svetitelja, stade zlostavljati njegove srodnike, kao i druge ugledne građane koji behu na strani patrijarha. Tako on na trgu obnaži i nepoštedno bi čestitog čoveka, Jeraksa gramatika (= naučnjaka). I izrodi se velika nesuglasica između gradonačelnika i patrijarha. Jer svjatjejši patrijarh štićaše hrišćane, a gradonačelnik pomagaše Jevreje. I svaki od njih pisaše caru Teodosiju Mlađem[8] sve dotle, dok od cara ne stiže naređenje, kojim se zabranjuje Jevrejima da žive u gradu.
U to vreme na ulicama grada često su izbijale pobune i meteži, u kojima su ponekad stradali i nevini ljudi. U Aleksandriji življaše jedna devojka po imenu Ipatija, kći filosofa Teona. Ona beše pobožna i vrlinska, čuvena po životu i mudrosti, i provođaše dane svoje u devičanskoj čistoti i neporočnosti. A filosofiji bi naučena od oca svog Teona još u mladosti svojoj, i toliki uspeh pokaza u filosofiji, da je prevazilazila sve žive filosofe toga doba, kao što tvrde za nju episkop ptolemaidski Sisinije i Suida, veličajući je mnogim pohvalama. Ona se ne hte ni udavati, da bi se nesmetano bavila filosofijom i knjigom, a naročito da bi iz ljubavi prema Hristu čuvala svoje devičanstvo. I u Aleksandriju se sa svih strana sticahu ljubitelji filosofije, da vide premudru devu Ipatiju i čuju njene mudre reči. I beše ona mnogima učiteljica. Nju poštovahu sve duhovne i svetovne vlasti, i sav narod, i u mnogome se držahu njenih mudrih saveta. Želeći da izmiri patrijarha i gradonačelnika, ona odlažaše k obojici sa krotošću i smirenjem, i mudrim rečima privolevaše ih na izmirenje. Svjatjejši patrijarh i sam tražaše priliku da se izmiri sa gradonačelnikom, ali ovaj, zle naravi, nije hteo ni da čuje za izmirenje. Jednom kada se Ipatija odnekuda vraćaše kolima svojoj kući, miromrzivi pobunjenici je napadoše, pa, izvukavši je iz kola, poderaše joj haljine i na mrtvo izbiše. Ali se njihova zveropodobna jarost ne zaustavi na tome, nego se oni ostrviše i na mrtvo telo njeno: isekoše ga na komade, pa spališe na mestu zvanom Kinaron. – Kada žitelji grada saznadoše za to, svi silno žaljahu Ipatiju, naročito ljubitelji nauke.
Međutim glas o metežu i događajima u Aleksandriji dopre do monaha na Nitrijskoj Gori.[9] To im ispuni dušu revnošću, te se sabraše oko pet stotina njih, ostaviše pustinju i dođoše u grad sa željom da zaštite patrijarha. Dogodi se da monasi sretoše negde gradonačelnika koji je išao na kolima. I stadoše vikati na njega koreći ga i ružeći ga, i nazivajući ga jelinom i idolopoklonikom, jer je ranije pripadao jelinskoj veri,[10] i tek nedavno beše primio krštenje u Carigradu. Jedan od monaha baci se kamenom na eparha i udari ga po glavi. Kada se na zapomaganje gradonačelnikovih slugu sleže mnogo naroda, monasi se udaljiše od gradonačelnika, a sluge njegove uhvatiše jednoga monaha, po imenu Amonija. Gradonačelnik pak, misleći da je patrijarh nagovorio monahe protiv njega, silno se razgnevi i stavi Amonija usred grada na žestoke muke, u kojima ovaj i umre. Saznavši za to, svjatjejši patrijarh silno paćaše duhom, pa posla te doneše mučenikovo telo, i on ga česno pogrebe.
Jevreji pak, proterani iz grada, načiniše sebi pozorište i igralište; pa da bi se narugali Hristu i uvredili hrišćane, oni napraviše dugačak krst, uhvatiše jednog hrišćanskog dečka i naga raspeše na krst. Ali ga za krst ne prikovaše klincima, već privezaše konopcima. I dugo mu se rugahu, smejući mu se i pljujući ga. Zatim ga dotle biše dok dečko ne umre na krstu. I tako mučenik Hristov postade podražatelj Hristovih stradanja.
Saznavši za ovaj novi zločin Jevreja, sveti Kiril pismom izvesti o njemu podrobno cara. Od cara, iako ne brzo, ipak stiže pravedno naređenje. Prema tom naređenju, kolovođe ovog jevrejskog zločina biše kažnjene, i eparh uklonjen sa dužnosti. A svetitelj Hristov Kiril, pošto ukloni smutnje, zlobe i neprijateljstva ljudska, na miru pasaše povereno mu slovesno stado Hristovih ovaca.
No pošto se u Aleksandriji utišaše opisane smutnje, potom nastade u celom podnebesju još veća pometnja od Nestorijeve jeresi, i svetom Kirilu je trebalo da pokaže još veći podvig. Jer u Carigradskoj crkvi posle končine patrijarha Sisinija,[11] koji beše prejemnik Atika,[12] na patrijaršijski presto bi podignut Nestorije,[13] doveden iz Antiohije, čovek, kako se mislilo, dobar po životu i veri, ali unutra potajni jeretik On je sejao među vernima seme jeretičkog učenja, kao kukolj po pšenici, spočetka ne sam lično nego preko svojih jednomišljenika. A jeres njegova beše hula na Hrista Boga i na Prečistu Djevu Bogorodicu, jer on bednik tvrđaše ovo: od Djeve Marije rodio se prost čovek Hristos, a ne Bog, pošto utroba ženska nije mogla roditi Boga već samo čoveka; Bog Logos se sjedinio sa čovekom Isusom od trenutka začeća samo blagodaću i obitavao u njemu kao u hramu; stoga Djeva Marija nije Bogorodica već Hristorodica.
Ovu Nestorijevu jeres širili su po narodu dve njegove pristalice: episkop Dorotej i prezviter Anastasije, koje on beše doveo sa sobom iz Antiohije. Jednoga praznika, govoreći pouku narodu u sabornoj crkvi carigradskoj, episkop Dorotej gromko povika: Ko Mariju naziva Bogorodicom, neka je anatema! – Čuvši to, narod se uzbuni, i odmah nastade negodovanje i metež u crkvi. I to bi na veliku sablazan vernima. Isto tako i prezviter Anastasije govoraše narodu: Neka niko ne naziva Mariju Bogorodicom; Marija je bila ljudsko biće ženskog pola, a od tela čovečijeg kako se može roditi Bog?
A kada povodom toga bi upitan sam Nestorije, on stade javno ispoljavati svoje bezumlje, i izrignu otrov svojih huljenja na Hrista Boga i na Prečistu Mater Njegovu. Ja ne mogu, govoraše on, nazivati Bogom onoga kome, začetom u utrobi žene, brojahu dane i mesece dok se ne navrši vreme da bude rođen; niti ću nazvati Bogorodicom ženu koja je rodila telesnog čoveka, jedne prirode sa sobom.
I nastadoše u narodu raspre i svađe: jedni se suproćahu jeresi i ne željahu da opšte sa Nestorijem, a drugi se sablažnjavahu jeretičkim umovanjem i primahu zloverje jeretika. Ta jeres uzruja ne samo Carigrad, nego i sve krajeve zemlje, jer zloverni Nestorije sa svojim jednomišljenicima napisa mnoge knjige u zaštitu svog jeretičkog učenja, i razasla ih u okolne gradove, i u najudaljenije zemlje, i u pustinje k monasima. Time on izazva takav razdor među hrišćanima, kakav ranije beše izazvao zloverni Arije, koji rizu Hristovu podera:[14] jer mnogi od duhovenstva i svetovnjaka pođoše za Nestorijem, kao što su ranije mnogi išli za Arijem.
Patrijarh aleksandrijski sveti Kiril, saznavši za jeretičko učenje Nestorijevo i za uspehe njegove propovedi, duša ga veoma zabole i, kao verni sluga i dobar vojnik Hrista Boga i Prečiste Matere Božje, on se naoruža protiv neprijatelja Hristovog i čvrsto stade za poštovanje Boga i Presvete Bogorodice. I pokaza da je istinski pastir ovaca Hristovih, koji budno bdi nad svojim stadom i bori se sa vukom. Najpre sveti Kiril ljubazno pisa Nestoriju, savetujući mu da prestane sa takvim pothvatom, i da dobroverjem ispravi ono što je zloverjem iskvario.[15] Zatim, videći da se Nestorije ne popravlja, on mu napisa strogu poslanicu, izobličavajući njegovu zabludu. Sveti Kiril isto tako pisa i kliru carigradske crkve i carskome dvoru,[16] da se ne dadu sablazniti Nestorijevim učenjem. Posle toga on uputi poslanicu papi staroga Rima Celestinu[17] i ostalim patrijarsima,[18] izveštavajući ih o jeresi Nestorijevoj, i predlažući im i moleći ih da savetuju Nestoriju da se pokaje. Pored toga, on uputi pisma svima episkopima i vlastima raznih zemalja i gradova, da se čuvaju od Nestorijeve jeresi. Čuvši da je ova jeres i mnoge pustinožitelje zahvatila, on i njima pisa, objašnjavajući im dušegubnu štetu ove jeresi i odvraćajući ih od prelašćivanja njome. Jednom rečju, sveti Kiril ne prestade vikati na ovoga vuka, dok ga sasvim ne odagna od Hristovog stada.
Međutim, Nestorije se ne samo od Kirilovih poslanica ne ispravljaše, nego u još gore stvari srljaše, jer stade na muke stavljati one od duhovenstva i monaha koji mu se suproćahu i ne pristajahu na njegovu jeres. Ujedno s tim on se gnevljaše i besnijaše na svetog Kirila, gordeći se veoma; iako sam jeretik, on svetog Kirila nazivaše jeretikom. On izmisli i mnoge lažne i odvratne klevete protiv svetog i pravednog ugodnika Božjeg, i širaše ih po narodu, huleći i beščesteći ime Kirilovo. No svetitelj aleksandrijski ne obraćaše nikakvu pažnju na te klevete, već se jedino staraše o spasenju samog Nestorija, kao i ostalih duša ljudskih, i o očišćenju Crkve od jeresi.
No i pored takve delatnosti svetog Kirila, nestorijanska jeres s dana na dan rastijaše i širaše se; pa i mnogi episkopi zaraziše se ovim dušegubnim učenjem jeretičkim i postadoše Nestorijeve pristalice. Među ostalima, Nestoriju ukaza izvesnu podršku patrijarh antiohijski Jovan,[19] koji, iako ne odobravaše Nestorijevo učenje, ipak moli Kirila da ne pridaje naročitu važnost Nestorijevim rečima. No, to nije moglo ugasiti požar koji beše uzeo maha. Stoga je bilo neophodno da se, radi istrebljenja iz Crkve tako velikog zla, sazove Vaseljenski sabor. Sazivanje Sabora podjednako su želeli i protivnici i pristalice Nestorijeve, jer je svaka strana računala da će na Saboru njeno učenje pobediti. I sam car Teodosije Mlađi, videći da je veliki razdor uzeo maha u Crkvi, pristade na sazivanje Vaseljenskog sabora. Odredivši maloazijski grad Efes za mesto gde će održati Sabor, car pozva sve mitropolite i episkope carevine da se o Pedesetnici 431. godine saberu u Efes. Pri tome car odredi komita[20] Kandidijana za svoga izaslanika na Saboru.
Nestorije, praćen šesnaestoricom episkopa, doputova u Efes ubrzo posle Uskrsa; a pred sam praznik Pedesetnice stiže sveti Kiril na čelu pedeset egipatskih episkopa. Oko četrdeset episkopa dođe iz okolnih gradova maloazijskih. Papa Celestin, ne mogući zbog bolesti i starosti sam da putuje na Sabor, posla kao svoje izaslanike dva episkopa i jednog prezvitera sa naredbom da se drže svetog Kirila. Na Sabor doputova oko dvesta episkopa. No Jovan antiohijski i drugi sirijski episkopi, koji su u većini bili na strani Nestorija, ne dolažahu. Episkopi koji su došli na Sabor uzalud su ih čekali do 21. juna, i onda otpočeše zasedanja, 21. juna 431. godine. Zbog prednosti svoga prestola, sveti Kirilo postade predsednik Sabora, pri čemu kao sapredsednici njemu biše određeni Juvenalije jerusalimski[21] i Memnon efeski. No zloverni Nestorije projavi protivljenje sastavljenom Saboru i ne pojavljivaše se na njemu pod izgovorom da će čekati dolazak Jovana antiohijskog i sirijskih episkopa. Oci Sabora ga triput pozivaše da dođe na Sabor, ali on uporno odbijaše. Tada Oci pristupiše ispitivanju Nestorijevih spisa. I pošto ih pažljivo ispitaše, Oci ih osudiše kao jeretičke. Sveti Kiril podnese Saboru svoja pisma Nestoriju i drugim licima, u kojima je izobličavao bezbožno umovanje jeretika; a podnese i odluke pomesnog sabora, održanog pre toga u Aleksandriji. Oci Sabora se saglasiše sa učenjem svetoga muža, priznavši ga pravoslavnim i bogomudrim, i odobriše odluke pomesnog sabora aleksandrijskog.
Međutim, u Efes stiže Jovan antiohijski sa sirijskim episkopima. Saznavši za tok rada u Saboru, on, u zaštitu Nestorija, sastavi posebni sabor, na kome učestvovaše Nestorije i sve njegove pristalice. Komit Kandidijan, zaražen jeresju, ukaza pomoć tome bezakonom saboru, i na njemu sveti Kiril bi nepravedno optužen za jeres apolinarijevsku, koja odriče Hristu istinsku čovečansku prirodu, i tvrdi da Hristos nema čovečansku dušu već umesto nje ima Božanstvo. Klevećući lažno svetitelja Božjeg, i optužujući ga nepravedno, pristalice Nestorijeve se starahu da cara pridobiju na svoju stranu. Za prvo vreme oni uspeše u tome. Car poverova njihovim klevetama i naredi da se sveti Kiril, zajedno sa blaženim Memnonom, episkopom efeskim, baci u tamnicu. Ali potom, pošto car ponova ispita celu stvar, on uvide da je pravedni Kiril nevin, i da su Kirilovi protivnici lažno i zlobno oklevetali Kirila, pa vaspostavi hrabrog svetitelja i njegovog pristalicu Memnona u njihovim dužnostima, veličajući Kirilovo trpljenje i krotost; a za jeretike naredi da ih obuzdaju.
Tako, sveti Kiril ponova stade na čelo svetih otaca, sabranih u Efesu radi rasmotrenja Nestorijevih umovanja. I na tom Saboru sveti oci ispovediše i utvrdiše stari dogmat pravoslavne vere: da je Gospod naš Isus Hristos, koji se ovaplotio od Prečiste Djeve Marije, istiniti Bog, i da je Prečista Djeva Marija, koja je Njega rodila, istinita Bogorodica.
Kada ova odredba Sabora bi objavljena narodu, velika radost nastade među hrišćanima, i svi građani grada Efesa slavljenički klicahu, ne kao nekada: „Velika je Dijana Efeska!“ (sr. D. A. 19, 23 – 29), nego sasvim drugačije: „Velika je Prečista Djeva Marija Bogorodica!“
Na Saboru Nestorije bi osuđen kao jeretik i bogohulnik; i ne samo bi lišen svoga čina, nego i od Crkve Hristove odlučen, i večnome prokletstvu predat. Ovoj saborskoj odluci pridruži se potom i Jovan antiohijski sa sirijskim episkopima. Car pak posla Nestorija u progonstvo u najudaljeniju pokrajinu, koja se zvala Oasim. Tu on umre strašnom smrću, jer ostajući u jeretičkom uporstvu bez pokajanja, njemu za života bi od crva izeden bogohulni jezik njegov.
Koliko pak Božjoj Materi beše mrsko Nestorijevo huljenje jeretičko, svedoči događaj o kome kazuje prepodobni Jovan u svojoj knjizi „Lug duhovni“.[22] Jednom, piše on, mi dođosmo k prezviteru Kolomanske lavre[23] avi Kirijaku. I on nam ispriča ovo: Jednoga dana ja videh u snu gde pred vratima moje kelije stoji svetozarna, prekrasna Djeva, u porfiru obučena, i sa njom dva svetovidna čoveka. I ja raspoznadoh da je to Vladičica naša, Prečista Djeva Bogorodica, a dva čoveka s njom – sveti Jovan Krstitelj i sveti Jovan Bogoslov. I odmah iziđoh iz svoje kelije i, poklonivši se, molih je da uđe unutra i blagoslovi moju keliju, ali ona ne htede. No ja Je dugo molih, i govorah: Neka sluga Tvoj, o Vladičice! ne otide od Tebe unižen i posramljen! – I mnoge druge molbe ja Joj uputih. A ona, videći moje usrdno moljenje odgovori mi: Ti imaš u svojoj keliji neprijatelja mog, – kako onda možeš želeti da uđem u nju? – Rekavši to, Ona ode. A ja, probudivši se, stadoh tugovati i plakati. I razmišljah u sebi, da nisam što u mislima svojim sagrešio Prečistoj Djevi, jer u mojoj keliji ne beše nikog drugog osim mene. Ispitavši sebe podrobno n najbrižljivije, ja ne nađoh ništa čime sam Joj sagrešno. No videći da me silna tuga mori, ja uzeh jednu knjigu, da bih ss malo razonodio čitajući je. To beše knjiga blaženog prezvitera jerusalimskog Isihija,[24] koju bejah potražio od njega za izvesno vreme. Pročitavši knjigu, ja na kraju nje nađoh dve besede zlovernog, i tako doznadoh koji je to neprijatelj Presvete Vladičice naše Bogorodice bio u mojoj keliji. Tada se digoh i odnesoh knjigu onome što mi je beše dao, i rekoh mu: Uzmi svoju knjigu, brate; od nje sam imao više štete nego koristi. – A on me upita, čime mi je to njegova knjiga nanela više štete nego koristi. Ja mu onda ispričah viđenje koje mi se dogodilo. A on, ispunivši se božanstvene revnosti, iseče iz knjige one dve Nestorijeve besede i sažeže ih u vatri, govoreći: Neka ne ostane u mojoj keliji neprijatelj Vladičice naše – Bogorodice i Prisnodjeve Marije.
Ne treba isto tako prećutati i to, kako je svetitelj Hristov Kiril, toliko veliki ugodnik Božji, pri tako velikoj svetosti svojoj, ipak imao u sebi nešto ružno i suprotno bogougodništvu, – da bismo videli i čudesno ispravljenje njegovo. On je bez razloga bio gnevan na svetog Jovana Zlatousta, svetitelj na svetitelja. No to ne treba da nas čudi, jer su i svetitelji, kao ljudi, podložni ljudskim slabostima. Jedino je Bog u svemu savršen, a od ljudi niko ne može biti savršen sam po sebi, sem ako ne primi od punoće Hristove. Sveti Kiril gnevljaše se na svetog Jovana Zlatousta ne samo dok ovaj beše u životu, nego ga i posle končine njegove ne hteđaše pominjati među svetima. No ovaj gnev svetog Kirila beše ne iz rđavosti nego iz neznanja. Jer je on, s jedne strane od svoga ujaka patrijarha Teofila, a s druge – od drugih neprijatelja Zlatoustovih, slušao mnogo neosnovanih kleveta protiv ovog vaseljenskog svetila, i po bezazlenosti svojoj verovao laži kao istini. Jer je pisano: Bezazleni veruje svakoj reči (Prič. 14, 15). Patrijarh carigradski Atik, koji je živeo pre Nestorija, pisao je Kirilu, savetujući mu i moleći ga da ime svetog Jovana Zlatousta upiše u crkvene diptihe,[25] tojest u knjige sa imenima svetih. I sam Atik spadao je ranije među neprijatelje Zlatoustove, ali kasnije, uverivši se u nevinost ovog svetog muža, i uvidevši svoj greh prema njemu, pokaja se. I stupivši posle Arsakija na patrijaršijski presto carigradski, on upisa ime Zlatoustovo u diptihe i, dokle god beše živ, savetovaše svetom Kirilu u pismima da i on postupi tako isto. Ali ga on ne posluša, ne želeći potceniti značaj sabora, sazvanog Teofilom[26] protiv svetog Zlatousta.
Isto tako i sveti Isidor Pelusiot, – rođak svetog Kirila -, duboko star, videći negodovanje mnogih protiv svetog Kirila zato što Zlatousta isključuje iz broja svetih, pisao mu je sa velikom slobodom, savetujući mu da nepristrasno rasmotri razloge svoga gneva na nevinog i svetog muža. „Pristrasnost nije dalekovidna, a mržnja uopšte ništa ne vidi – pisao je sveti Pelusiot u jednom od svojih pisama svetom Kirilu. – Stoga, ako želiš da budeš čist i od jednog i od drugog nedostatka, nemoj izricati nepromišljene presude, nego podvrgavaj dela pravednom sudu. Jer i Gospod Bog, koji zna sve pre no što se zbude i učini, blagovoli sići s neba ka gradovima koji sagrešiše i progneviše Ga. Vika je, reče, u Sodomu i Gomoru velika, i gresi su njihovi veoma veliki. Zato ću sići da vidim eda li sve čine kao što vika dođe preda me; ako li nije tako, da znam (1 Mojs. 18, 20-21). Ovako postupi Svevidac, dajući nam primer da odmah ne verujemo klevetničkim rečima, nego da najpre sami ispitamo i uvidimo da li je to tako kao što nam se priča. Stoga i ti ne treba da se gneviš, pošto prethodno ispitaš i nađeš da stvar zbog koje se gneviš zaista zaslužuje gnev. Jer mnogi, koji su s tobom bili na Saboru u Efesu, otvoreno negoduju protiv tebe što se nepravedno gneviš na nevinog. On je Teofilov sestrić, govore oni o tebi, i podražava njegovu narav, jer kao što on javno pokaza svoje bezumlje, bezrazložno proteravši s prestola svetog i bogoljubljenog Jovana, tako i ti radiš, potcenjujući slavu proteranoga, koji se usto sada ni među živima ne nalazi“.
U drugom pismu sveti Isidor Pelusiot ovako piše svetom Kirilu: „Mene plaše primeri iz Božanskog Pisma i primoravaju me da govorim i pišem o onome što je potrebno. Jer, ako sam ja otac tebi, kao što ti kažeš, onda se bojim osude koja snađe starozavetnog prvosveštenika Ilija što nije karao svoje sinove koji su grešili; a ako sam sin tebi, što znam da jesam, onda se plašim da me ne postigne kazna koja postiže Saulovog sina Jonatana zato što oca svoga, koji je tražio vradžbine, ne odvrati od toga greha, a mogao ga je odvratiti, niti učini ono što je mogao učiniti. Zbog toga on prvi bi ubijen u ratu. Zato i ja, da ne bih bio osuđen, govorim tebi ono što je korisno po tebe. I ti, da te Pravedni Sudija ne bi osudio, poslušaj me: odbaci gnev svoj koji imaš prema mrtvom, da ne bi smutio živu Crkvu i razdor u njoj izazvao“.
I još na drugom mestu sveti Isidor ovako piše svetom Kirilu: „Pitaš me o okolnostima pod kojima je božanstveni muž Jovan bio izgnan. No ja ne želim da ti o tome podrobno pišem, da ne bih ispao kao čovek koji druge okrivljuje i osuđuje, jer mnogobrojne nepravde prema svetitelju prevršiše svaku meru. Ja ću te sa nekoliko reči podsetiti na narav Egipta kome si sused:[27] on se odreče Mojsija, predade se faraonu, nanese rane smirenima, ozlojedi trudbenike, podiže gradove i uskrati platu radnicima.[28] Upražnjavajući takva dela, Egipat proizvede na svet bezakonog Teofila, koji zlato poštuje kao Boga;[29] on sa svojim jednomišljenicima nanese velike nepravde svetom Jovanu, čoveku bogoljubivom i Boga propovedajućem. No, pored svega toga, dom Davidov se utvrđuje i umnožava, a Saulov, kao što vidiš, iznemogava“.
Takva behu pisma svetog Isidora Pelusiota svetom Kirilu. Pročitavajući ih, on stade uviđati svoj greh. No osobito ga onda uvide, i potpuno se pokaja, kada bi ustrašen sledećim viđenjem. On vide sebe u nekom mestu, čudesno lepom i prepunom neiskazane radosti. Tu on vide prekrasne muževe: Avrama, Isaka i Jakova, i druge svetitelje, starozavetne i novozavetne. Vide tamo i ogroman presvetli hram, čiju lepotu nije u stanju jezik ljudski iskazati, i ču u njemu milozvučno pojanje mnogobrojnih glasova. Ulazeći u hram i diveći se srcem punim milja lepoti i velikoljepiju, Kiril ugleda u neopisanoj slavi Prečistu Vladičicu Djevu Bogorodicu, okruženu mnoštvom Anđela. Vide i svetog Jovana Zlatousta gde na počasnom mestu stoji blizu Bogorodice, blistajući svečudesnom svetlošću kao anđeo Božji, i držeći u ruci knjigu svojih učenja, dok ga mnogi divni ljudi okružuju kao sluge njegove. Svi ti ljudi behu naoružani, i kao gotovi za napad. I kada Kiril htede da pripadne k nogama Bogorodice, da Joj se pokloni, na njega polete sveti Jovan sa oruženoscima što behu oko njega, zabranjujući mu da se približi Prečistoj Materi Božjoj i isterujući ga iz čudesnog hrama. Kirila spopade strah i trepet videći Jovana gde se ljuti na njega i izgoni ga iz hrama. No utom on ču Prečistu Djevu Bogorodicu gde se zauzima kod Jovana i moli ga da oprosti Kirilu i da ga ne isteruje iz hrama, pošto se Kiril ogrešio o njega ne iz zlobe nego iz neznanja. No, Jovan, kao da ne željaše da oprosti Kirilu. Tada Presveta Bogorodica reče Jovanu: Oprosti mu mene radi, pošto se on mnogo potrudi oko čestvovanja mene, i proslavi me među ljudima i nazva Bogorodicom. – Kada Prečista Bogorodica izgovori ove reči, Jovan se odmah umiri i odgovori Bogorodici: Radi Tvoga zauzimanja, o Vladičice, praštam mu. – I prišavši Kirilu prijateljski, on ga zagrli i celiva. I tako se oni izmiriše jedan s drugim u viđenju.
Posle ovog viđenja sveti Kiril se stade silno kajati, i sebe osuđivati, i sebe prezirati što je toliko vremena bezrazložno držao gnev protiv tako velikog ugodnika Božjeg. I odmah sazva sve episkope egipatske, i ustroji veliko praznovanje u čast svetog Jovana Zlatousta, i zapisa ovog božanstvenog učitelja vaseljene u crkvenim knjigama među velikim svetiteljima. I tako bi uklonjena mrlja sa svetosti blaženog Kirila, pošto sama Prečista Bogorodica uništi neprijateljstvo među slugama Svojim. I od toga doba, pa sve do kraja svoga života na zemlji, sveti Kiril veličaše svetog Zlatousta.
Ostalo vreme svoga života sveti Kiril provede u velikom bogougodništvu, starajući se ne samo o svom spasenju nego i o spasenju mnogih, i upućujući ih na pravi put. Pričaju o ovakvom doživljaju iz života svetog ugodnika Božjeg Kirila. U Donjem Egiptu življaše neki starac, poznat po svom svetom životu. No kao čovek prost i neuk, on po neznanju svom govoraše da je Melhisedek[30] Sin Božji. O takom umovanju njegovom bi obavešten svjatjejši Kiril, i on prizva k sebi tog starca. No znajući da starac čini čudesa, i da mu Bog ispunjuje svaku molbu, – a da o Melhisedeku on misli nepravilno samo po svojoj prostoti, – patrijarh upotrebi ovaku mudrost, da bi ga izveo na pravi put. Krotko se obraćajući starcu, on mu reče: Avo, molim te, pomozi mi da rešim jednu nedoumicu: s jedne strane, rasuđivanje me dovodi do zaključka da je Melhisedek Sin Božji, a s druge – nešto mi govori da to nije tačno nego je on običan čovek i arhijerej Božji. I eto, ja se nalazim u sumnji povodom toga, i ne znam čemu da se priklonim. Stoga sam te naročito pozvao, da se pomoliš Bogu, jer će tebi otkriti Bog istinu o tome, pa ćeš me ti obavestiti. – Uzdajući se u svoj bogougodni život, starac smelo odgovori svetom Kirilu: Daj mi, vladiko, bar tri dana, i ja ću o ovome upitati Boga, pa ću te izvestiti o onome što mi bude otkriveno.
Starac ode u svoju keliju i, zatvorivši se u njoj na tri dana, on se moljaše Bogu da mu otkrije istinu o Melhisedeku. I dobivši moljeno, on dođe k svetome Kirilu i reče mu: Melhisedek je čovek, a ne Sin Božji. Patrijarh ga upita: Otkuda znaš, oče? On mu odgovori: Bog mi pokaza sve Patrijarhe, svakog posebno; i ja videh sve Patrijarhe kako prolaze ispred mene od Adama pa do Melhisedeka. I Anđeo mi reče: Eto, to je Melhisedek. Budi uveren, vladiko, da je zaista tako.
Sveti Kiril se veoma obradova što spase dušu toga starca i, zablagodarivši, otpusti ga. Otišavši, starac stade propovedati svima, da je Melhisedek čovek, a ne Sin Božji. Tako mudro ugodnik Božji uputi neuka na put istine.
Pošto provede na aleksandrijskom patrijarškom prestolu trideset i dve godine, i za svoje vreme potpuno očisti Crkvu Hristovu od jeresi, i napisa mnogo dušekorisnih knjiga, sveti Kiril se upokoji u Gospodu, 27. juna 444. godine. Pri ishodu njegovom prisustvovaše sama Prečista Mati Božija, pošto Joj on verno posluži i junački se za čestvovanje Njeno bori. I sveti Kiril je pribrojen svetom Zlatoustu, da bi zajedno s njim u ljubavi koja nikad ne prestaje predstojao kako Hristu Bogu tako i Prečistoj Bogomateri, sa svima svetima slaveći i veličajući Nju i rođenog od Nje istinitog Boga, u beskonačne vekove, amin.
 
ŽITIJE PREPODOBNOG OCA NAŠEG
KIRILA BJELOJEZERSKOG
 
Prepodobni otac Kiril rođen je i vaspitan u Moskvi, od roditelja visokorodnih i pobožnih. Na svetom krštenju on dobi ime Kozma. Od malena on bi dat na izučavanje Svetoga Pisma. Kao vrlo oštrouman dečko, on veoma napredovaše u tom izučavanju Božanskih Knjiga, učeći se u isto vreme putu spasenja, jer on rastijaše u uzdržanju i čistoti. Ali, pre no što postade punoletan, njegovi roditelji otidoše iz ovog privremenog života. Umirući, oni svoga sina, dečaka Kozmu, uručiše svome rođaku velmoži velikoga kneza Dimitrija Timoteju.
Blaženi dečak Kozma, imajući božanstvenu čežnju u srcu, željaše da postane monah, i razgledaše monaška obitališta i način života u njima, gde bi se ugodno mogao spasavati, ali ga niko ne smejaše postrići iz straha od velmože Timoteja. Živeći u svetu, Kozma pokazivaše izvesne začetke monaškog života: stalno je posećivao crkvu, čuvao čistotu i celomudrenost, umrtvljivao telo svoje postom i uzdržanjem i prihvatao se svake vrline. Videći to u njemu, Timotej se radovaše tome, i veoma ga ljubljaše. A kad postade punoletan, Timotej mu poveri upravu nad svojim domom kao vernom, bogobojažljivom i, pritom, srodniku. Ali on u duši svojoj razmišljaše, kako bi mogao postati monah, jer mu božanska ljubav kao oganj buktaše u srcu. No ovu tajnu on nikome ne poveravaše, da ne bi gospodin njegov Timotej doznao i omeo ostvarenje njegove namere. Zbog toga blaženi Kozma beše u velikoj tuzi. Rastrzan svetovnim brigama, i ne znajući kako da ih se otarasi, on se usrdno moljaše Bogu, da ga On na koji bilo način izbavi žitejske vreve i privede monaškom bezmolviju, monaškom molitvenom tihovanju. I Gospod, potpomažući njegovu nameru, promislom Svojim udesi te u Moskvu dođe iguman Mahriščskog manastira blaženi Stefan, čovek savršen u vrlinama, svima poznat i od sviju poštovan zbog bogougodnog života svog.
Saznavši za njegov dolazak, Kozma s radošću pohita k njemu, jer odavna slušajući o njemu, željaše da ga vidi. I pripavši k česnim nogama njegovim, on mu lijući suze kaza misao svoju, i moljaše ga da ga zamonaši. Tebe, osvećena glavo, govoraše on blaženom Stefanu, odavna želim da vidim; i evo, sada me Bog udostoji da vidim česnu svetost tvoju. Stoga te molim, Gospoda radi, ne odgurni mene grešnoga, kao što ni Hristos ne odgurnu mitara i bludnog sina.
Prepodobni Stefan, videći suze njegove i dobru želju, poznade da će on biti izvrstan sasud Svetog Duha. I stade premišljati na koji bi način mogao da ga načini monahom, pošto je znao da ga velmoža Timotej nipošto neće pustiti u monaštvo. Ako li ga, reče, izvestimo, on neće dopustiti; a ako li ga stanemo moliti, neće nas poslušati. – Onda on smisli ovaku stvar: obuče ga u monašku odeću prosto, bez postriga i potrebnih zaveta i molitava, i nadenu mu ime Kiril. Pa, ostavivši ga u kući gde beše odseo, blaženi Stefan pođe sam k velmoži Timoteju. Kada ovoga izvestiše da je iguman Stefan došao, on se obradova, jer ga veoma počitavaše. I ustavši, pokloni mu se proseći blagoslov. Podavši mu blagoslov, prepodobni reče: Bogomoljac vaš Kiril blagosilja vas. A on ga upita: Koji Kiril? Iguman odgovori: Kozma, koji beše vaš sluga, sada izvoli postati monah, i Gospodu služiti, i za vas se Bogu moliti. – A kada on to ču, veoma se i razgnevi i rastuži, pa jarosno stade grditi prepodobnog igumana Stefana. Na sve to prepodobni stojeći reče mu: Od Spasitelja Hrista naređeno je: Gde vas prime i poslušaju vas, tu ostanite; i ako vas ko ne primi i ne posluša vas, izlazeći odande otresite prah s nogu svojih za svedočanstvo njima (Mk. 6, 10-11).
Rekavši to, prepodobni Stefan ode od njega. A blagočestiva i bogobojažljiva žena Timotejeva Irina, čuvši reči Stefanove, ili bolje – Hristove, uplaši se srcem, i stade ubeđivati svoga muža da je on uvredio svetog čoveka, i da zbog beščešćenja ugodnika Božjeg može na njihov dom iznenada naići strašan gnev Božji. Čuo si, govoraše ona svome mužu, strašne i užasne reči Hristove koje on izreče, a za kojima u Evanđelju dolaze ove reči Hristove: Lakše će biti Sodomu i Gomoru u dan Suda (Mk. 6, 11). – A muž njen Timotej, pokajavši se za greh svoj, ubrzo posla k svetom Stefanu, moleći ga da se vrati k njemu. Kada se svetitelj vrati, Timotej pripade k nogama njegovim proseći oproštaj od njega. I u to vreme, po tajanstvenom dejstvu Božjem, velmoža Timotej se razneži srcem i izađe u susret molbi prepodobnoga: dopusti Kozmi – Kirilu – da radi po svojoj volji. Onda Kiril razdade siromasima sve što imađaše, ne ostavljajući sebi ništa. A blaženog Stefana moljaše da ga postriženjem uvede u monaški čin.
Promišljajući o onome što je korisno za novajliju, prepodobni iguman Stefan odvede Kirila u Simonov manastir i predade ga na postriženje arhimandritu Teodoru, koji beše srodnik i učenik velikog među ocima Sergija. A Teodor beše muž dobrodeteljan i mudar u duhovnim stvarima, iskusan i načitan, te je odlično znao da rukovodi one koji idu k Bogu. On dakle postriže Kozmu i dade mu ime Kiril, kao što prepodobni Stefan beše prednaznačio. U to vreme u Simonovom manastiru boravljaše neki monah, po imenu Mihail, koji kasnije postade episkop grada Smolenska. On provođaše divan život po Bogu u molitvama, i postovima, i bdenjima, i u svakom uzdržanju. Njemu arhimandrit Teodor poveri novog inoka Kirila, da ga, kao sebe, rukovodi putem što vodi u carstvo nebesko.
Kiril, videći isposničke podvige svoga starca, stade podražavati dobro žitije njegovo, i svom dušom beše mu poslušan. Truđaše se da radi sve što viđaše da starac radi, smatraše post kao sitost, trud kao odmor, nagotovanje zimi kao zagrevanje, snu se vrlo malo predavaše, – tako mučaše telo svoje, potčinjavajući ga duhu. Ne usuđujući se da išta radi bez starčeva blagoslova i naređenja, on moli starca da mu naredi da se više posti od druge bratije, te da jede svakog drugog ili svakog trećeg dana. Starac mu to ne dopusti, već mu naredi da sa bratijom jede hleba, ali ne dosita. A kad starac noću čitaše psaltir, on naređivaše ovom učeniku da čini poklone; i tako provođahu noć do klepanja za jutrenje. Za vreme pak svunoćnog stajanja u keliji, blaženom Kirilu bivahu raznovrsna strašila i priviđenja đavolska, i to naročito kad se starac nalazio izvan kelije. Ali on Isusovom molitvom i krsnim znakom, kao moćnim oružjem, progonjaše nevidljive duhove. On o tome obaveštavaše svetog starca svog. A starac, sokoleći ga, govoraše mu da se ne boji demonskih strašila, jer su ništa.
Kod ovog velikog podvižnika Kiril provede ne malo vremena u istinskoj poslušnosti, nemajući uopšte volje svoje. Zatim po naređenju arhimandrita on ode u pekaru na poslušanje. Tu se stade još više uzdržavati, i trud k trudu sa smirenjem prilagati, radeći više no što mu je naloženo. Svunoćno moljenje, kome se on kod starca beše navikao, ne ostavljaše; mnoge noći bez sna provođaše; na jutarnjem bogosluženju u crkvi on se pre svih pojavljivaše, i posle svih izlažaše; hrane uzimaše toliko, tek da mu telo od gladi ne iznemogne i ne padne na zemlju. Ponekad je tako jeo, da bratija ne bi doznala za njegovo uzdržanje. Piće mu beše jedino voda, i to tako da je uvek bio žedan. Svi mu se divljahu što on beše tako nemilostiv mučitelj svoga tela. Zato i voljen beše od sviju. Jer, koja to vrlina ne beše u njemu? Bezropotno poslušanje, ćutljiva krotost, duboko smirenje, i nelicemerna ljubav prema svima.
U to vreme prepodobni otac naš Sergije, radoneški čudotvorac, još beše u životu, i ponekad dolažaše u Simonov manastir radi posete arhimandritu Teodoru, svome srodniku, i ostaloj bratiji. Ali prvo zalažaše u pekaru k blaženom Kirilu, i nasamo razgovaraše s njim dugo o duševnoj koristi. I beše milina videti ih kako obojica obrađuju brazdu duše: jedan sejaše seme vrlina, a drugi natapaše suzama, da bi se u budućem veku dobila radosna žetva. I dok su oni dugo razgovarali, arhimandrit bi doznao za dolazak prepodobnog Sergija, odmah sa bratijom dolazio k njemu, i primali celiv ljubavi u Hristu. A svima beše čudnovato to što prepodobni Sergije odlazi jedino Kirilu, a mimoilazi ostale svete pa i samog arhimandrita.
Pošto sveti Kiril provede u pekari ne malo vremena, bi određen od nastojatelja na drugu službu, u kujni; i tamo se on podvizavaše kao i na prethodnoj dužnosti trudeći se. Posmatrajući oganj u kujni, on se sećaše večnih muka u ognju paklenom, i govoraše sebi: Trpi, Kirile, ovaj oganj, da bi mogao izbeći tamošnji. I od toga Bog mu dade toliko umilenje, da on ni hleba nije mogao jesti bez suza, a ponekad – ni reči progovoriti.
Videći takvo življenje njegovo, bratija gledahu između sebe na njega, ne kao na čoveka već kao na anđela Božja. A on, videći da ga bratija cene i hvale, pa želeći da sakrije svoju vrlinu, on se napravi jurodivim, ludim. I stade zbijati šale i praviti smeške, da ga ne bi cenili i hvalili, već da bi ga ružili i grdili. On voljaše sramoćenje više nego poštovanje, i uvrede više nego pohvale; i to iz ljubavi prema Hristu, jer Hrista radi on sve drugo smatraše za trice. Videći ga luda, bratija imađahu dvojako mišljenje o njemu: jedni smatrahu da je pamet izgubio, a drugi držahu da je upropastio sebe razvratnim životom. On pak pod vidom ludila truđaše se sakriti veliku mudrost duhovnu koja obitavaše u njegovom srcu. Arhimandrit mu kao neurednom i razvratnom nalagaše epitimiju: post i uzdržanje, četrdeset ili više dana da jede samo hleb i vodu. A on to s radošću prihvataše i izvršivaše. Jer on baš to i tražaše, da svoje proizvoljno pošćenje na koje beše navikao, vrši ne proizvoljno nego po nastojateljevom naređenju. A kad određeni dani posta istekoše, blaženi Kiril se opet na nov način napravi ludim, samo da bi od nastojatelja dobio još veću epitimiju. I bivalo je ponekad, da mu nastojatelj odredi: da šest meseci provede na suvom hlebu sa po malo vode, koje bi uzimao svakog drugog ili svakog trećeg dana.
Dobijajući takve epitimije, pa još i uvrede, prepodobni se mnogo radovaše duhom; jer kao što se gordi raduju slavi i počasti, tako se smirenoumni vesele svome beščešću i uniženju. I prepodobni se pravljaše ludim sve dok njegova namera ne bi otkrivena: da on to čini radi smirenja. A kad se nastojatelj potpuno ubedi u to, on mu više ne nalagaše epitimije, makar Kiril i činio što jurodivo. Potom se u prepodobnog Kirila pojavi želja, da se oslobodi službe u kujni i boravi u keliji bezmolvno, eda bi pomoću bezmolvija, pomoću molitvenog tihovanja stekao što više umilenja. Ali on ne htede govoriti o tome nastojatelju, da ne bi bio kao onaj koji ište volju svoju, već to prepusti brizi Prečiste Bogomatere, prema kojoj imađaše veliku ljubav i veru, i svu nadu svoju polagaše na Nju. On se pomoli Njoj, da Ona to uredi kako je najkorisnije po njega. I bi to uređeno na ovaj način: arhimandrit zažele da mu se prepiše neka knjiga; pa znajući da blaženi Kiril ume dobro pisati, naredi mu da ostavi posao u kujni, i da sedi u keliji i prepisuje knjigu. Videvši u tome da je Prečista Mati Božja uslišila njegovu molitvu, on Joj uznese blagodarnost, i s radošću prihvati kelejno bezmolvije, kelejno molitveno tihovanje. Prepisujući pak određenu knjigu, on ne napuštaše svoje uobičajeno molitveno pravilo: moliti se mnogo, i provoditi noći bez sna u psalmopjeniju i kolenopreklonjenju. No posle izvesnog vremena on uvide da mu boravljenje u keliji umanji ono umilenje koje je on imao dok je u pekari i kujni radio. Stoga opet stade moliti Prečistu Bogorodicu, da mu podari prvobitno umilenje. I posle nekog vremena nastojatelj ga ponovo posla u kujnu na poslušanje. Sveti Kiril se veoma obradova tome, i poduhvataše se mnogih podviga, te time veće umilenje sticaše. A provede na toj službi devet godina u velikim trudovima i zlopaćenjima. Jer danju se kraj vatre pekao, a noću od hladnoće smrzavao; i za to vreme on ne metnu kožuh na telo svoje. Po isteku tih godina, arhimandrit ga uze iz kujne i odvede k arhijereju, te bi rukopoložen za sveštenika, iako sveti Kiril to nije hteo. Kao sveštenik on je svoju čredu držao, ali od poslušničkog trudoljublja svog u manastirskim poslovima on nije odstupao: jer kad god je imao slobodnog vremena, on je odlazio u kujnu ili u pekaru, i tamo radio, odajući se sve većem smirenju pred starešinstvom koje ga je očekivalo, po reči Gospodnjoj: Koji hoće da bude stariji među vama, neka bude svima sluga (Mk. 10, 44).
Posle toga arhimandrit Simonova manastira blaženi Teodor, muž dostojan česti, bi, po Božjoj volji, izabran za arhijereja na prestolu Rostovske arhiepiskopije, a na njegovo mesto u Simonovom manastiru za arhimandrita svi silom uzvedoše prepodobnog Kirila i za starešinu postaviše, iako se on sa mnogo suza otkazivao od toga.
Postavši starešina, prepodobni Kiril se odade vrlo mnogim trudovima, imajući na umu Spasiteljeve reči: Kome je mnogo dano, mnogo će se iskati od njega (Lk. 12, 48); Tako da se svetli vaša svetlost pred ljudima, da vide vaša dobra dela, i slave Oca vašega koji je na nebesima (Mt. 5, 16). Upravljajući dobro manastirom, on se nikada ne ponese mišlju zbog zvanja svog, niti svoje uzdržanje umanji, nego vođaše život kao ranije, čuvajući filosofiju svoga smirenja. Prema svima, i velikima i malima, on pokazivaše nelicemernu ljubav, i sve s radošću primaše, starije kao braću a mlađe kao decu svoju. Stoga i sam beše od sviju voljen, poštovan i slavljen. Mnogi i od knezova i velmoža dolažahu k njemu radi pouke. No videći kako mu se narušava bezmolvije, molitveno tihovanje, on stade tugovati i žaliti; stoga i pomišljaše da napusti starešinstvo, i da se povuče na bezmolvije u keliji.
Posle nekog vremena on to i učini: napusti arhimandritsko zvanje, otide u svoju pređašnju keliju, i zatvori se u njoj, ne popuštajući ni na kakve molbe. Jer danima i danima mnoga bratija dolažahu k njemu i sa suzama izlivahu svoje molbe, da ne napušta upravu svete obitelji. Ali on ih nikako ne hte poslušati. No pošto obitelj nije mogla biti bez nastojatelja, uzvedoše na arhimandritstvo nekog jeromonaha Sergija, zvanog Azakov, koji kasnije postade episkop rjazanski. Sveti pak Kiril stade bezmolstvovati u svojoj keliji. Ali se ne mogaše sakriti grad što na gori stoji, niti svetiljka utajiti pod poklopcem. Jer ukoliko on bežaše od ljudske slave, utoliko ga Bog više proslavljaše, govoreći: Proslaviću onoga koji mene slavi. Stoga sa raznih strana i iz raznih gradova dolažahu k njemu na savet mnogi duhovnici i svetovnjaci. A njegova reč beše solju razuma začinjena, i blagodat se Božija izlivaše iz usta njegovih, te ga svi u slast slušahu. Videći to, arhimandrit Sergije Azakov, stade mu zavideti, jer smatraše da ga posetioci blaženog Kirila omalovažavahu. I roptaše veoma zbog toga, jer zavist ne zna da ceni ono što je korisno. A prepodobni Kiril, doznavši za arhimandritovo roptanje protiv njega, ne uvredi se niti mu što prigovori. Nezlobiv i pravedna srca, on dade mesta gnevu i otide odatle u manastir Roždestva Prečiste Bogorodice, zvani Stari, i tamo obitavaše. A žuđaše svom dušom, da se povuče negde daleko od sveta u pustinju, i svagda se o tome moljaše Bogu i Prečistoj Bogomateri. I gledajući u ikonu Presvete Bogorodice, on govoraše:
Prečista Mati Hrista Boga mog, Ti znaš da od mladosti svoje ja svu nadu svoju po Bogu položih u Tebe, stoga me Ti, kako znaš, uputi i kaži mi put kojim da pođem, i pokaži mi mesto podesno za spasenje. – Tako se on često moljaše sa suzama, i uskoro dobi moljeno: jer Gospod ispunjuje volju onih koji Ga se boje, i zajedno sa Prečistom Majkom Svojom uslišava njihovu molitvu.
U prepodobnog Kirila beše običaj da svake noći čita Akatist Prečistoj Djevi Bogorodici pred Njenom svečesnom ikonom. Tako jedne noći, kada on po običaju svom čitaše Akatist sa srcem prepunim čežnje za pustinjačkim životom, i moleći se o tome sa uzdisanjem, i kada dođe do onog mesta u Akatistu gde se veli: „Videvši neobično Rođenje, udaljimo se od sveta prenevši na nebo um svoj“, njemu se od ovih reči razli po srcu umilenje, i on zastade sa čitanjem. I razmišljaše u sebi kako se Gospod Hristos, neizmeran veličinom Božanstva Svog, javi na zemlji u telu kao smireni čovek, da bi uzveo k visini bogoviđenja one koji se iz ljubavi prema Njemu udaljuju iz sveta. I raspiri se u njemu pretopla želja da se iz ljubavi prema Bogu na svaki način udalji iz sveta u pustinju. I stade usrdnije sa suzama moliti Gospoda i Gospođu Djevu Bogorodicu, da ga nauče kako da se spase. I odmah ču divan glas izvan kelije koji mu sa velike visine iz vazduha govoraše: Kirile, iziđi odavde i idi na Belo Jezero, i naći ćeš dobar pokoj, jer ti tamo ugotovih mesto na kome ćeš se spasti. – Otvorivši brzo okance svoje kelije, prepodobni ugleda veliku svetlost gde sija s neba ka severnoj strani, gde se nalazi Belo Jezero, i svojim zracima kao prstom pokazuje mu mesto gde se ima nastaniti. I stojeći užasnut, svetitelj gledaše i svojim očima posmatraše pokazivano mu mesto kao da je blizu, iako se nalazilo u dalekom kraju. I on posmatraše to mesto, sve dok ona čudna nebeska svetlost ne zađe od očiju njegovih. A kad se ovo viđenje završi, on obrete srce svoje ispunjeno radošću i mirom, n razumede da Prečista Bogomater ne odbaci njegova moljenja. I sa velikom blagodarnošću čitaše Akatist, i svu noć tu provede bez sna, moleći se u toploti duha; i sa divljenjem razmišljajući o glasu i viđenju, on se veseljaše slaveći Boga.
Sveti Kiril imađaše duhovnog brata, po imenu Teraponta, koji mu beše veran i mio; oni behu zajedno postriženi u monaštvo. Ovaj Terapont bivao je i na Belom Jezeru. I sveti Kiril ga raspitivaše, ima li na Belom Jezeru mesto, gde bi inok mogao bezmolstvovati, molitveno tihovati. Terapont mu kazivaše da tamo ima mnogo dobrih mesta za samoću. Pošto se dogovoriše, oni obojica iziđoše iz manastira i krenuše putem ka Belom Jezeru, uzdajući se u Boga. Posle mnogodnevnog putovanja oni stigoše u Belojezerski kraj. I obilažahu razna pusta mesta, i nijedno se ne dopade prepodobnom Kirilu, dok ne naiđoše na ono mesto koje iskahu prema ukazanju u viđenju, na kome se sada nalazi manastnr. Naišavši tamo, prepodobni Kiril odmah poznade to mesto, i ono mu se veoma dopade. I satvorivši molitvu, reče: Evo pokoj moj; ovde ću se nastaniti, pošto Prečista Mati Božja izabra ovo mesto. Blagosloven od sada i do veka Gospod Bog koji usliši moljenje moje. – I odmah pobode krst na tom mestu, i odsluži Zahvalni kanon u slavu Prečiste Bogorodice. I tada ispriča Terapontu o viđenju koje je imao u manastiru o ovom mestu. Onda obojica zablagodarivši Bogu i Prečistoj Bogomateri, nastaniše se tu. I najpre iskopavši sebi malu keliju u zemlji, oni proživeše neko vreme zajedno. Zatim se po dogovoru razdvojiše, pošto je blaženi Kiril želeo potpuno bezmolvije. Kiril dakle ostade na istom mestu, a Terapont se udalji odatle za petnaest poprišta. I našavši sebi zgodno mesto, nastani se na njemu Boga radi. Tu on, kada se potom sabraše k njemu bratija, podiže manastir i sagradi crkvu u ime česnago Roždestva Prečiste Bogorodice. I sada se taj manastir, blagodaću Božjom proširen i uvećan i izvanredno uređen, naziva Terapontov.
Mesto ono, gde se prepodobni Kiril nastani, beše gusta borova šuma, bez ikakvog naselja ljudskog u blizini. Beše to mesto divno i zaokrugljeno, ograđeno naokolo vodom kao bedemom. I življaše tamo sveti otac u keliji, iskopanoj u zemlji, prohodeći isposničke pustinjačke podvige i vojujući protiv nevidljivog protivnika. No posle izvesnog vremena neka dva hrišćanina, hodeći po toj pustinji, obretoše ovog svetitelja i udiviše se tako surovom pustinjačkom životu njegovom. I mnogo se koristiše od bogonadahnutih reči njegovih. Potom stadoše često dolaziti k njemu, želeći gledati svetozarno lice njegovo, udostojavati se blagoslova njegovog, i duhovno se koristiti. I donošahu starcu ponude. A imena njihova behu ova: Avksentije, prozvan Vrana, i Matej zvani Kukos, koji kasnije postade crkvenjak te obitelji. Ti ljudi kazivahu ovo: Pre mnogo godina zemljodelac neki, po imenu Isaija, življaše blizu onog mesta gde se sveti Kiril nastani. Taj Isaija, i oni što behu s njim, često slušahu na tom mestu zvonjenje zvona i divno pojanje, i to naročito nedeljom i praznikom. Pa ne samo Isaija, nego i drugi ljudi, prolazeći pored tog mesta, često su čuli zvona i pevače gde poju. Stoga su često puta svraćali na to mesto da vide, otkuda se to čuju zvona i pojanje: glasove dakle čujahu, ali očima ništa ne viđahu. I odlažahu sa tog mesta zadivljeni i zaprepašćeni, uviđajući da je posredi nešto zagonetno.
Sa ovom dvojicom spomenutih ljudi, Avksentijem i Matejem, prepodobni obilažaše jednoga dana tu pustinju. A nenavidnik dobra, đavo, pošto nikakvim priviđenjima i utvarama nije mogao uplašiti prepodobnog, jer sve to za prepodobnog beše slabije od paučine, i znajući da će odatle biti oteran prepodobnim Kirilom, izmisli protiv njega ovakvu zamku: po popuštenju Božjem, on navede na njega težak san, te svetitelj, moren snom, ne mogaše putovati, nego željaše da prilegne i otpočine. I reče onoj dvojici ljudi što behu s njim: Posedite vi tu, dok ja malo odspavam. A oni mu rekoše: Idi, oče, u keliju, pa se tamo odmori. No otac, savladan snom, i nesposoban da ide, pritom videći da je mesto dobro za odmor, prileže da malo odspava. Ali čim zaspa, neki strašan glas razbudi ga, govoreći mu: Beži, Kirile, beži! – Trgnuvši se od tog neobičnog glasa, i prestravivši se, on pobeže sa tog mesta, i u tom trenutku pade jedno ogromno drvo baš na mesto gde je svetitelj ležao. I razumede prepodobni da je to bila đavolova zamka. I stade od toga vremena da biva budniji i obazriviji, i moljaše se Bogu i Prečistoj Materi Njegovoj, da se ukloni od njega težina sna. I bi mu po molitvi njegovoj; i on mnogo puta dan i noć provođaše bez sna, nimalo ne zadremajući. Noću dakle on na molitvi stajaše, a danju se truđaše radeći rukama: šumu raskrčavaše, i raščišćavaše mesto koje beše u gustoj šumi vrlo tesno, želeći da poseje nešto, da bi se hranio od znoja lica svoga i od truda ruku svojih. Jednom prepodobni nabra mnogo suvog granja, pa ga zapali; a đavo podiže veliki vetar, te dim sa plamenom opkoli prepodobnoga sa svih strana, i ne znađaše kuda da beži, pošto veliki dim beše prekrio mesto. Videći sebe u tako neočekivanoj smrtnoj opasnosti, svetitelj zavapi ka Brzoj Pomoćnici – Prečistoj Djevi Mariji Bogorodici, i odmah se pojavi neko koji ga uze za ruku i reče mu: Hajde za mnom! – I izvevši ga nepovređenog iz ognja, taj postade nevidljiv. Tako pomoć Presvete Bogorodice brzo izbavi slugu njenog od neočekivane opasnosti.
Posle toga dođoše k njemu iz Simonova manastira dva brata, Zavedej i Dionisije, dragi prepodobnome i njegovi jednomišljenici. Ugledavši ih, prepodobni im se veoma obradova, i primi ih u saživljenje s njim. Zatim stiže neki Natanail, koji kasnije postade kelar te obitelji. I druga bratija stadoše priticati k svetitelju radi duhovnog izgrađivanja. Jer srce njegovo, dobro obrađeno blagodaću Svetoga Duha, pružaše slatke plodove učenja. Zato ga dolaznici moljahu da ostanu kod njega i da im on bude otac: žitije njegovo beše čudesno, i reč bogonadahnuta. No on odbijaše da bude nastavnik, nazivajući sebe nedostojnim i grešnim. Ali, pobeđivan bratoljubljem i željom za spasenjem duša ljudskih, on stade primati bratiju. I bratija pravljaše sebi male kelije, i življahu pored njega u Bogu.
Čovek neki, po imenu Andrej, čije žilište ne beše suviše daleko od te pustinje, stade nenavideti prepodobnog Kirila i njegove monahe što se nastaniše tamo. Huškan đavolom, on dođe jedne noći sa namerom da zapali svetiteljevu keliju. I kad se približi keliji, iznenada ga spopade veliki užas, i on pobeže od straha. No iduće noći on opet dođe, metnu oganj uza zid, pa se ukloni, i iz daleka posmatraše da vidi kada će se upaliti kelija sa ocem u njoj. Ali oganj, stavljen uza drveni zid, odmah se ugasi, kao da je bio stavljen uz kamen ili uz led. No taj Andrej mnogo puta činjaše to isto, dolazeći u razna vremena duboko u noć, ali bez ikakvog uspeha: jer ga ili strah i užas spopadahu, ili se oganj stavljen uza zid gasaše. Jer Prečista Mater Božija čuvaše nepovređenim od ognja ne samo slugu svog blaženog Kirila već i trud ruku njegovih. Zatim se taj čovek osvesti i, uvidevši svoj greh, uplaši se da ga iznenada ne snađe kakva kazna Božja, pa pribeže s pokajanjem k prepodobnome, i ispovedi podrobno svoj greh lijući suze. Svetitelj mu dade korisne savete i, preporučivši mu da ubuduće ne sluša vražija lukava nagovaranja, podari mu oproštaj i otpusti s mirom. A sam stade pojati Zahvalni kanon Pokroviteljki svojoj – Prečistoj Djevi Bogorodici. Posle pak kratkog vremena taj Andrej ponova dođe k svetitelju sa molbom da ga primi u svoje bratstvo i postriže za monaha. Prepodobni ga primi, i postriže ga. Udostojivši se monaškog čina, on provođaše vreme u poslušanju, neprestano se kajući za pređašnje grehe svoje, i svoj bratiji ispovedaše kako je hteo da zapali obitelj.
Oko prepodobnog Kirila bratija se umnožavahu iz dana u dan, jer mnogi dolažahu k prepodobnome sa svih strana, jedni radi saveta a drugi da bi ostali u manastiru. Prepodobni pak, ugledajući se na Gospoda koji je rekao: Onog koji dolazi k meni neću isterati napolje, – primaše one koji su bili voljni da se radi Boga trude i podnose pustinjske teškoće. I zidahu se kelije, i izgrađivaše se manastir, i ustanovljavaše se opštežiće za sve trudbenike; i sve što im beše potrebno oni zarađivahu trudom svojim. U bratije se pojavi želja da podignu crkvu, ali se među njima ne nađe iskusnih drvodelja, a ljudska naselja behu daleko od njih. Stoga se oni veoma ožalostiše. A prepodobni Kiril, naviknut da se u svima nevoljama i nuždama oslanja na volju i promišljanje Prečiste Djeve Bogorodice, od koje je uvek dobijao ono što je molio, i ovom prilikom svu nadu položi na Bogomater. Zato se sa pouzdanjem pomoli Njoj. I ubrzo dođoše drvodelje, ni od koga pozvani; i bi podignuta izvanredna crkva u ime Prečiste Djeve Bogorodice, u čast njenog Uspenja.
Pronese se glas među žitelje oko Bjelojezerske pustinje, da se u Belojezerskoj pustinji skupljaju monasi, i da se manastir izgrađuje, i da je crkva već podignuta, i čuđahu se. A pomišljahu da je Kiril doneo sa sobom velika bogatstva. Pa kad još doznadoše da je on bio arhimandritom u Simonovoj obitelji, oni izvedoše zaključak da su mu tamo, dok je bio na vlasti, pritekla ogromna bogatstva. A neki bojarin, po imenu Teodor, nahuškan đavolom, posla razbojnike da napadnu obitelj i opljačkaju Kirila. Razbojnici krenuše, i kada predveče ne behu već odveć daleko od manastira, oni, čekajući noć, ugledaše oko manastira mnoštvo ljudi, od kojih neki gađahu strelama a drugi se nečim drugim bavljahu. Sakriveni u gustoj šumi, razbojnici posmatrahu iz daleka te ljude, očekujući da se oni raziđu od manastira. Tako razbojnici čekahu do ponoći, i više, ali oni ljudi niti se razilažahu niti spavahu, već ostajahu oko manastira kao da ga čuvaju. Razbojnici onda vratiše se, ne uradivši ništa. No iduće noći oni opet dođoše, ali sada ugledaše mnogo više ljudi nego prošle noći, koji behu kao vojnici naoružani i gađahu strelama. Razbojnici se uplašiše, pa otidoše natrag, i izvestiše o tome bojarina. Ovaj pomisli da je neki od velmoža sa mnoštvom slugu došao k prepodobnome radi blagoslova i molitve, pa se zadržao kod njega tih noći. I posla Teodor jednog nepoznatog čoveka u manastir, da tačno dozna ko je to bio u manastiru juče i prekjuče. Ovaj doznade da već više od nedelje dana niko nije dolazio u manastir. I tako obavesti bojarina Teodora. Čuvši to, bojarin se ujedno i začudi i prepade, jer ga to uveri da Bog štiti slugu svog. No bojeći se da ga ne postigne kazna Božja što je hteo da učini zlo ugodniku Božjem, bojarin brzo ode k svetitelju, i kajući se ispovedi mu sa suzama greh svoj. Tom prilikom on ispriča svetitelju šta videše razbojnici oko manastira. A prepodobni Kiril ga posavetova rečima iz Svetoga Pisma, oprosti mu, i reče mu: Veruj mi, čedo Teodore, ja ništa drugo nemam osim ove poderane rubine koju vidiš na meni, i nešto malo knjižica. – Teodor se udivi uboštvoljublju i dobrodušnosti prepodobnoga, i otide domu svom blagodareći Bogu što mu ne dopusti da nanese nepravdu ugodniku Njegovom i da padne u toliki greh, i u ruke vraga – pogubitelja. Od toga doba Teodor steče veliku ljubav i veru prema svetitelju, i imađaše ga ne kao čoveka već kao angela Božja. I posećujući prepodobnoga radi blagoslova, on mu je donosio ono što mu je bilo potrebno, i nikada praznih ruku nije odlazio k njemu.
Dok su se glasovi o slavi prepodobnoga Kirila širili svuda, i mnogi dolaziti k njemu, dođe u njegovu obitelj neki inok Ignjatije, veliki u vrlinama i strožijeg života od drugih. I pored blaženog Kirila on bi drugi obrazac svoj bratiji. Govorilo se o tom Ignjatiju da za trideset godina svoga monaštva nikada nije legao da spava, već je ili prosto stojeći ili malo sedeći kratkim dremanjem otarasivao se spavanja. Eto takav muž, i njemu slični podvižnici, nalažahu za dobro da žive pored prepodobnog Kirila zbog bogougodničkog života njegovog.
Ustav i način života monaškog u obitelji prepodobnog Kirila beše ovakav: u crkvi niko ni s kim nije smeo razgovarati, niti izlaziti pre završetka bogosluženja; svaki je imao stajati sa strahom na svom određeno mestu i redu, i pažljivo pratiti bogosluženje; k Evanđelju i svetim ikonama pristupalo se radi poklonjenja po starešinstvu, da se ne bi stvarao neki nered. I sam blaženi nastojatelj, stojeći u crkvi, nikada se nije naslanjao na zid, niti neblagovremeno sedeo, ma da mu noge od stajanja behu kao stubac. Isto tako se i u trapezi budno čuvao potrebni poredak: svaki je sedeo na svom mestu krotko i ćutke, i niko se nije čuo osim čteca. Bratija su svagda imali tri jela, osim posnih dana, i dana u koje se peva Aliluja; u te dane bratija su se uzdržavali po svome nahođenju, i prema moći: neki je jeo suv hleb, a neki je ceo dan provodio bez hrane. Nastojatelju se u trapezi davala ista hrana kao i bratiji, i iste količine, ali prepodobni nikada nije jeo do sita. Pošto bi ustali sa trpeze, i uzneli blagodarnost Bogu, svaki je ćutke odlazio u svoju keliju, ne stupajući ni s kim u razgovor, niti ulazeći u keliju jedan drugome, osim krajnje potrebe. Jednom se dogodi da jedan brat, po imenu Martinijan, izišavši iz trapeze, pođe k drugome bratu nekim poslom; videvši to, prepodobni ga pozva k sebi i upita: Kuda si pošao? Ovaj mu odgovorio: Imam posla kod brata, i zato htedoh da idem k njemu. Starac onda, kao koreći ga, reče mu: Tako li ti čuvaš manastirski red? Nisi li mogao prvo ići u svoju keliju, obaviti propisanu molitvu, pa onda, ako ti je nužno, otići k bratu? Martinijan, kao osmehnuvši se, odgovori: Oče, kada uđem u svoju keliju, više ne mogu izaći. Svetitelj mu na to reče: Tako uvek radi: prvo idi u keliju, i kelija će te naučiti svemu dobrom.
U obitelji toj držaše se i ovaj poredak: ako neki brat dobije pismo ili pošiljku, on je pismo neraspečaćeno, i pošiljku neotvorenu, nosio k ocu; isto tako, ako je neko želeo da piše kome van manastira, on to nipošto nije smeo činiti bez očevog odobrenja. U keliji nije bilo dopušteno imati išta osim najnužnijih stvari, niti što nazivati svojim, nego, po reči apostola, sve im beše zajedničko; novac se među bratijom nije ni spominjao; postojalo je zajedničko manastirsko skladište, iz koga su svi dobijali ono što im treba. U keliji nije bilo slobodno imati ni parče hleba, niti ikakvo piće; kad je ko bivao žedan, odlazio je u trpezu, i tamo s blagoslovom utoljavao žeđ svoju. I ako bi se kome desilo da uđe u keliju koga brata, on u njoj ništa nije mogao videti sem ikona, knjiga, i suda sa vodom za umivanje ruku. Na taj način bratija behu slobodni od svakog pristrašća; jedina njihova briga bejaše: ugoditi Bogu, imati među sobom ljubav i smirenje, i truditi se za zajedničke potrebe. Kako na crkveno bogosluženje, tako i na manastirski posao, svaki sa usrđem hitaše, pretičući jedan drugoga, ko bi bio prvi; i svaki marljivo rađaše prema moći svojoj, jer ne kao ljudima nego kao Bogu rađahu. U svakom pak zajedničkom poslu držahu se i toga, da ne bude među njima nikakvog prebacivanja, niti kakve prazne reči, nego da svaki radi ćutke, čuvajući svoju duhovnu filosofiju, i da svaki smatra kao da pred očima svevidećeg Boga stoji i radi. A ako je ko hteo govoriti, mogao je to činiti, i to samo iz knjiga, na korist ostaloj bratiji, naročito nepismenima.
Postojahu i mnoge druge uredbe, korisne bratiji za bogougodni život. Način i meru pravila svakome je davao prepodobni otac; i nije se među njima mogao videti niko da ima svoju volju i svoje umovanje, nego svi bez pogovora i roptanja izvršivahu nastojateljevu volju kao Božje naređenje. Koji su znali rukodelje, svu su svoju izrađevinu odnosili u zajedničko skladište, ništa bez blagoslova ne zadržavajući sebi; niti je pak bilo potrebe da ko što zadržava sebi, pošto su svi dobijali iz opšteg skladišta: odeću, obuću i sve ostalo što im treba. I sam prepodobni nije nikako voleo da vidi na sebi neku lepu odeću, već je nosio rubinu sa mnogo zakrpa.
Prepodobni imađaše i ovaj običaj: posle jutarnjeg bogosluženja, i posle svog uobičajenog pravila u keliji, on je odlazio u kujnu da vidi šta se kuva za bratiju. A sve poslenike u kujni moljaše i naređivaše im da se staraju kuvati lepo za bratiju; ponekad pak i sam im pomagaše spremajući s njima za bratiju jela, koja su se mogla spremati u pustinji od onoga što su sami trudom svojim proizvodili. I kakva su ugošćenja njihova mogla biti, kada su živeli u siromaštvu i nesticanju? Opojnih pića u njih nikada nije bilo, jer prepodobni Kiril ozakoni čvrsto takav propis, da se ne samo za života njegova nego i posle prestavljenja njegovog, niko ne drzne uneti u njihovu obitelj kakvo bilo opojno piće.
Prepodobni se veoma staraše da se manastirska pravila nipošto ne narušavaju, a naročito – predanja svetih otaca i propisi o postu. Jednom u Svetu Veliku Četrdesetnicu dođe u obitelj radi molitve blagočestivog kneza Andreja kneginja Agripina; jer mesto na kome beše podignuta obitelj, nalazilo se u kneževini ovoga kneza, i bilo je njegova svojina. Kneginja Agripina beše veoma pobožna i hristoljubiva, i veoma poštovaše monaški čin, i imađaše usrđe prema prepodobnom ocu Kirilu. Ona zažele da bratiju počasti ribom u nedeljni dan, ali svetitelj ne dopusti to. No pošto ga ona mnogo moljaše da razreši bratiji da jedu ribu, svetitelj odgovori: Ako to učinim, onda ću sam ja biti razoritelj manastirskog ustava, a posle moje smrti govoriće: Kirilo naredi da se uz Veliki Post jede riba. – Tada kneginja počasti bratiju posnim jelima; i otišavši svome domu, ona hvaljaše svetiteljevu čvrstinu u čuvanju predanja svetih otaca. – Toliko o ustavu i poretku manastirskom. A sada da se vratimo na povest o drugim vrlinama prepodobnog oca.
Treba da opet napomenemo darovani mu spočetka od Boga dar umilenja i suza: jer kada božanstvenu Liturgiju služiše, ili pouku čitaše, ili čitano slušaše, ili na pravilu molitvenom stajaše, ili bratiju poučavaše, nikada se on nije mogao uzdržati od suza. Po tome se moglo videti, da je u njemu bila toplina božanske ljubavi. A imađaše on i veliku veru sa nadom u Boga. Jer kada se u obitelji dešavala oskudica i nestašica u potrebnim stvarima, i bratija mu predlagala da to što im je potrebno potraže od nekih hristoljubaca, on im je govorio: Ako nas Bog i Prečista Bogomater zaborave na ovom mestu, zašto se onda i nalazimo u ovom životu? – I tešio je bratiju učeći ih da imaju nadu u Boga, a da od svetovnjaka ne traže milostinju, da bratija, koji radi milostinje izlaze iz manastira u svet, ne bi od vraga bila zapleteni u neke sablazni. A Bog, videći koliko pouzdanje ima sluga Njegov u Njega, pobuđivaše srca mnogah velmoža, te oni sami šiljahu dovoljno milostinje prepodobnome u obitelj. A on s bratijom primaše to kao da je od Boga poslano, i blagodareći Gospoda Hrista i Prečistu Mater Njegovu, utešavaše malodušnost bratije.
Neka ne bude prećutana ni prozorljivost prepodobnoga, koju on imađaše od dara Duha Svetoga, radi čistote duše svoje. Brat neki, po imenu Teodot, koji je živovao u toj pokrajini negde u pustinji, čuvši za svetog Kirila, dođe u njegovu obitelj. I zavolevši oca i obitelj, on ga moli da ga primi u svoje bratstvo. I bi primljen, i življaše tu. Ali posle nekog vremena đavo mu stavi u dušu mržnju na svetoga oca. I ukoliko ranije imađaše ljubav k njemu i veru, potom ga stade toliko mrzeti, da ga ni videti više nije mogao, ni glas njegov slušati. I zla pomisao ga vučaše da iziđe iz manastira, i on vođaše borbu sa pomislom. I došavši ka gorespomenutom bogonadahnutom mužu, starcu Ignjatiju, on mu ispovedi svoj pomisao. A starac ga tešaše, govoreći: Trpi, brate, Boga radi, jer zavet dadosmo Vladici našem Hristu da sve trpimo iz ljubavi prema Njemu. No znaj nasigurno da ti je taj pomisao od vraga. Jer šta vidiš u ocu što zaslužuje mržnju? Ta on je kao anđeo Božji. Stoga ti kažem: ako poslušaš zli pomisao svoj i odeš odavde, naškodićeš svome spasenju a koristićeš vragu. – Utešen malo, Teodot reče: Počekaću još ovu godinu, možda će se otac promeniti prema meni. – No uskoro ga isti pomisao stade uznemiravati, jer đavo ne prestajaše da mu ubacuje mržnju na svetoga. Provevši tako čitavu godinu u borbi sa pomislom, i nemajući mira, brat odluči da ode k samome ocu i da mu ispovedi uznemirenje misli svojih. I ušavši k ocu u keliju, i pogledavši u prepodobno lice njegovo, zastide se svete sedine njegove, i od stida ne mogaše ništa reći. Onda se okrenu da izađe, ali ga starac zadrža i reče mu: Brate Teodote, pošto ti sam nećeš da mi ispovediš svoje pomisli, ja ću ti ih onda kazati. – I stade svetitelj kazivati bratu sve što brat imađaše u tajni srca svoga. Čuvši to, brat se silna prepade, i diveći se prozorljivosti svetoga, pade pred noge njegove i moljaše oproštaj. A svetitelj, tešeći ga, reče: Ne tuguj, brate Teodote, jer se svi sablazniše o mene pogrešno misleći o meni da sam dobar, dok si ti jedini istinu govorio o meni da sam rđav i grešan. Zaista, ko sam ja grešni i nepotrebni? – A brat, videći oca gde sebe toliko ponižava, još se više sakrušavaše u sebi, i plakaše, i ispovedaše da je nizašta mržnjom nepravednom mrzeo pravednika. Prepodobni pak, videći Teodotovo pokajanje, oprosti mu, i otpusti ga rekavši mu: Idi, brate, s mirom u keliju svoju, više na tebe neće naići takva borba.
Od tada Teodot, našavši pokoj srcu svom, stade prema svetom ocu imati još veću ljubav i veru nego ranije. No prepodobni svojim prozorljivim okom gledaše ne samo Teodotove pomisli, nego i mnogih drugih: jer posetioce koji dolažahu u manastir on izdaleka raspoznavaše ko s kakvom namerom dolazi, i prisutnoj bratiji kazivaše, govoreći: taj i taj brat hoće da živi zajedno s nama, a taj i taj misli da nas napusti. I druge tajne srca ljudskih bivahu mu otkrivane od Boga.
Ne treba preći ćutke ni preko čudesa prepodobnoga, nego bar nešto reći o njima u slavi Boga, divnoga u svetitelju svom. K prepodobnom Kirilu bi doveden neki besomučan čovek, po imenu Teodor, koji je silno patio od nečistog duha, jer opaki bes beše u njemu. Satvorivši molitvu, prepodobni istera besa, i Teodor se isceli, i ne hoćaše da ide iz obitelji, već moljaše svetitelja da ga uvrsti među monahe. Svetitelj postriže Teodora u monaštvo, i dade mu ime Teofan.
Jedno vreme nestade vina za crkvenu službu. I obavestiše prepodobnog da svete Liturgije neće biti u subotu i nedelju. Prepodobni pozva k sebi crkvenjaka Nifonta i upita da li ima bar malo vina. Nifont mu kaza da je suv i sam sud u kome se drži vino. Svetitelj naredi da mu donesu taj sud. Crkvenjak ode da donese sud, ali ga nađe pun vina koje se prelivalo. I veoma se začudi, jer je vrlo dobro znao da u sudu nije bilo ni kapi vina i da je sud bio potpuno suv. Ali se molitvama svetiteljevim za trenut napuni vinom, da se vino prelivalo. Doznaše za to sva bratija, i divljahu se čudu, i slavljahu Boga. I to vino dugo vremena ne nestajaše u sudu, sve dok neki hristoljubci ne doneše drugo.
Jedne godine bi velika glad među ljudima, i gladni ljudi stadoše dolaziti k obitelji prepodobnoga. On naredi da im se daje hleb, mada je obitelj sirotovala, jer nije imala imanja; bratija su se hranila trudom ruku svojih, i milostinjom koju su hristoljubivi ljudi slali manastiru. U vreme te gladi, u obitelji je bilo tek toliko hrane da se bratija prehrane. A po okolnim selima pronese se glas da u Kirilovom manastiru hrane one koji dolaze od gladi, i stadoše se mnogi premnogi ništi i ubogi sticati k manastiru. Prepodobni iguman izdade naređenje da se svima daje hrana. I ukoliko se brašno izdavaše dolaznicima, utoliko se ono umnožavaše u obitelji molitvama prepodobnoga. I u vreme te gladi mnoštvo naroda se prehrani iz manastira svetog Kirila.
Jednom se pojavi požar u kelijama manastirskim, i bratija ga ne mogahu ugasiti, pošto plamen beše uzeo maha, i pretio je da uništi sav manastir. Svetitelj uze krst, i otrča ka požaru. Svetovnjak neki koji beše došao iz grada, videvši svetitelja kako hita sa krstom, nasmeja se u sebi svetitelju, jer požar beše ogroman i neugasiv. A kada svetitelj sa krstom stade prema plamenu i pomoli se Bogu i Prečistoj Bogomateri, požar se odmah, kao zastidevši se od svetitelja, poče gasiti, i uskoro se sav ugasi. Požar opali, ali ne spali manastir. A čoveka koji se beše nasmejao svetitelju stiže Božja kazna: na njega iznenada naiđe bolest, i svi mu se udovi oduzeše. Videvši da mu je to od tog greha, svetovnjak se ispovedi svetitelju s pokajanjem. Svetitelj mu oprosti i, pomolivši se za njega i osenivši ga svetim krstom, satvori ga zdrava. A ovaj, otišavši svome domu, kazivaše svima ta čudesna dela.
Čudesa prepodobnog oca našeg Kirila pročuše se ne samo u celom tom kraju bjelojezerskom nego i u drugim krajevima. Knez Mihailo Bjeljevski sa kneginjom svojom Marijom osam godina ne imađahu dece u braku. Tužan zbog bezdetnosti, čim saznade da prepodobni Kiril dobija od Boga sve što ište, posla k svetitelju dva svoja bojarina sa molbom, da se pomoli Bogu za njega i za njegovu kneginju, da im Gospod podari porod. Kada poslanici stigoše k prepodobnome, i dok mu još ne behu predali pismo od kneza, blaženi im reče: Pošto ste, deco, s mukom prevalili veliki put, verujem Bogu mome i Prečistoj Bogomateri Njegovoj, da vaša muka neće biti uzalud: Bog će vašem knezu dati poroda. – Poslanici se začudiše, kako starac saznade zbog čega su oni došli. I po tome videše da je to veliki ugodnik Božji. Onda mu predadoše pismo od kneza, a svetitelj naredi da poslanike smeste. Te iste noći knezu Mihailu bi ovakvo viđenje u snu: vide on starca česna, svetlosna, sedinom ukrašena, koji držaše u ruci tri neka suda i govoraše mu: primi što si tražio od mene. – Takvo isto viđenje i tog istog časa bi i kneginji njegovoj Mariji. Probudivši se od sna, knez ispriča kneginji svoje viđenje; a ona mu iz usta ote reč, i reče: I meni se takav isti starac javi, i dade mi tri neka suda, rekavši: primi što si tražila od mene. – To ih istovremeno i istovetno viđenje začudi, i oni zapisaše taj datum.
Prepodobni Kiril zadrža tri dana u gostima kneževe poslanike i njihove sluge, pa ih sa blagoslovom otpusti. Rastajući se s njima, on naredi kelaru da im za put da hleb i po, i malo ribice. A poslanici mu rekoše: Oče, naredi da nam dadu više hleba i riba, pošto nam predstoji dalek put, a mesta su pusta pa neće imati gde da se kupi hleb i riba. Na to im svetitelj reče: Idite s mirom, ovoliko će vam biti dosta sve do vaše kuće. – Oni onda, ne smejući više da dosađuju starcu, otputovaše. I putem razmišljahu gde bi mogli kupiti hleba, jer je valjalo dvadeset i više dana putovati, a ono što im je svetitelj dao smatrali su da će to njima i njihovim slugama biti dosta samo za jedan dan. A kad stigoše na prvo prenoćište, oni metnuše nešto od riba manastirskih da se kuva; i kad se riba kuvaše, izgledaše da je mnogo ima. A kad sedoše da jedu, postaviše pola onoga hleba, i jedoše, i nasitiše se, a polovina hleba jednako ostajaše ista kao da uopšte od nje jeli nisu; tako isto i ribe, dok ih jeđahu one se umnožavahu i beše ih preizobilno. Tada uvideše da im je prepodobni otac istinu kazao, rekavši im: „Ovoliko će vam biti dosta sve do vaše kuće“. I od tada behu bez briga odnosno hrane. I na celom putu, sve dok ne stigoše kući, bi im dosta ona polovina hleba, a ceo hleb s blagoslovom donesen dadoše knezu, i sve mu podrobno ispričaše.
Knez s radošću primi blagoslov i hleb, diveći se povodom ispričanih čudesa. I isekoše hleb na parčad, i svima u kneževom dvoru dadoše po parče, i jedoše kao veliku svetinju. I koji god behu bolesni ma od kakve bolesti, odmah ozdraviše čim okusiše od toga hleba. A knez upita bojare koje beše poslao k prepodobnome, u koji dan stigoše kod prepodobnog. I pronađoše da su oni stigli kod svetitelja onoga dana, u noć koga knez i kneginja videše istovetno viđenje. Od toga vremena knezu se rodiše dva sina i jedna kćer. I razumeše da to označavahu ona tri suda, koje im prepodobni dade u viđenju. I imađahu veliku ljubav k prepodobnome, i mnoge milostinje šiljahu u obitelj njegovu.
Opširna povest o životu i čudesima prepodobnog oca našeg Kirila nalazi se napisana u njegovoj obitelji. Mi ćemo ovde ukratko spomenuti neka od tih čudesa. Nekome Atanasiju, koji je živeo daleko od obitelji belojezerske i bio teško bolestan i na samrti, prepodobni posla osvećenu vodicu, i satvori ga zdrava. – Veliku buru, koja se jednom beše podigla na Belom Jezeru, prepodobni u tišinu obrati, i spase ribare od potopljenja. – Kneginji, supruzi kneza Jovana Kargolomskog, koja je dugo bila slepa, sveti ugodnik podari vid molitvom i kropljenjem svete vode. – Brata nekog, po imenu Dalmata, koji bolestan umre bez svetog Pričešća (pošto se sveštenik beše zadržao služeći svetu Liturgiju), prepodobni vaskrse iz mrtvih, da bi se pričestio Svetih Tajni. Pričestivši se, Dalmat ponova usnu u Gospodu. – Bojarin neki, Roman Aleksandrovič, koji je živeo na velikoj daljini od obitelji prepodobnog i nikada prepodobnog Kirila nije bio video već samo slušao za njega, beše teško bolestan i na samrti. Moleći se Prečistoj Bogomateri, da mu olakša muke, on vide gde mu se Prečista Božja Mati javi sa česnim starcem, – sa ovim prepodobnim Kirilom, – i reče mu: „Pošlji k ovome starcu da ti da osvećenu vodicu; kad okusiš od nje, ozdravićeš“. Bolesnik odmah posla k prepodobnome, moleći ga za osvećenu vodicu. I kad voda bi donesena od prepodobnoga, on pi od nje, i ozdravi tog časa. Onda hitno pođe k obitelji i, ugledavši prepodobnoga, odmah poznade u njemu onog starca koji mu se u viđenju beše javio sa Prečistom Bogorodicom. I pavši pred noge njegove, odade mu blagodarnost. – Jednoj ženi koja beše slepa tri godine, prepodobni molitvom i osvećenom vodom darova prozrenje. I druge slepe on isceli na takav način. – Za vreme velikog pomora u krajevima oko Belog Jezera niko ne umre u obitelji prepodobnoga. Samo jedan brat, po imenu Sosipater, beše bolestan, ali i on ozdravi molitvama prepodobnog oca. I proreče svetitelj govoreći drugome: Veruj mi, brate Hristofore, nijedan od vas neće umreti pre mene. A po mom odlasku mnogi će otići za mnom. I zbi se ovo očevo proročanstvo. – Čovek neki, po imenu Jakov, koji je patio od ljute boljke, bi doveden k obitelji prepodobnog radi isceljenja. No prepodobni mu ne samo ne hte dati isceljenje, nego naredi da ga ni u manastir ne puste. I bolesnik ležaše pred manastirom, a iz usta mu i nosa iđaše krvava pena. I moljahu prepodobnog za ovog bolesnika, ali on nikako da se sažali na njega. Uto dođe u manastir jedan čovek koga svetitelj poštovaše i voljaše. Videvši bolesnikove patnje, ovaj se čovek sažali na njega i usrdno zamoli prepodobnog oca da se smiluje na bolesnika i izmoli mu isceljenje od Boga, kao što je mnogima izmolio mnogo štošta. Prepodobni mu na to reče: „Veruj mi, čedo, ta njegova bolest nije slučajna; ona ga je snašla zbog bludočinstva. No bude li obećao da će se pokajati i prestati od takvih grehova, verujem Bogu mome i Prečistoj Bogomajci da će se isceliti: ne bude li pak to učinjeno, snaći će ga još nešto gore“. Čuvši to iz usta prepodobnoga, ovaj čovek ode i obavesti bolesnika. Čuvši sebe izobličena za grehe koji su samo Bogu bili poznati, bolesnik se uplaši, i stade sa suzama obećavati da će se pokajati i od greha prestati. Tada, sažalivši se na bolesnika, sam prepodobni Kiril ode k njemu, primi ispovest grehova njegovih i, pomolivši se za njega, blagodaću Božjom satvori ga zdrava.
Posle svega toga, prepodobni otac Kiril, iznemogao od mnogih podviga i starosti, i ophrvan telesnim nemoćima, približi se blaženoj končini svojoj. I prizvavši bratiju, kojih tada beše pedeset i tri, zavešta im da se po odlasku njegovom niko ne usudi narušiti što iz opštežićnog ustava. I pošto ih dovoljno pouči, označi im za igumana dobrodeteljnog muža Inokentija. Zatim, pričestivši se Božanskih Tajni, i davši blagoslov svima i poslednji celiv svakome, on sa molitvom u ustima predade česnu i svetu dušu svoju u ruke Božje, 1427. godine 9. juna, u Duhovski ponedeljak, na dan svetog Kirila Aleksandrijskog. I svetiteljsko lice njegovo zasija se, i miris se stade širiti iz moštiju njegovih. I učenici njegovi plakavši mnogo nad njim, česno ga pogreboše.
Prepodobni Kiril prestavi se u devedesetoj godini života svoga: u Belojezersku pustinju dođe kada mu beše šezdeset godina, i tu, gde i manastir obrazova, požive trideset godina. I kao što za života svog blagodaću Božjom i pomoćju Prečiste Bogomatere on učini čudesa, tako i po prestavljenju svom ne presta čudotvoriti, izgoneći nečiste duhove iz ljudi, i isceljujući svaku bolest kod onih koji mu sa verom pribegavahu. Mi pak slavimo Boga koji ugodnika Svog proslavi u slavu Presvetog Imena Svog, slavljenog od celokupne tvari, sada i uvek i kroza sve vekove, amin.
 
SPOMEN PET SVETIH MONAHINJA DEVICA:
TEKLE, MARIJAMNE, MARTE, MARIJE I ENATE
 
U vreme persijskog cara Sapora, u četvrtom veku, življaše u blizini mesta Adza neki bogat sveštenik Pavle. Sa njim behu i pet monahinja devica, koje behu ukrašene sjajem vrlina. On je služio, one su čitale i pevale. No dobromrzac đavo, ne mogući da gleda napredovanje ovih monahinja u Gospodu, koje su se svakim danom sve više i više pružale ka savršenstvu, šta svezli izmisli? On preko nekog Persijanca Nirse doturi carevom arhimagu ovakvo obaveštenje: postoji jedan bogat sveštenik hrišćanski, i ako hoćeš da prisvojiš njegovo bogatstvo, ti ga, gospodaru, izvedi preda se na sud sa pet devica koje ima; i pošto se one neće
odreći svoje vere, ti ćeš se dokopati celokupnog bogatstva njihovog.
Arhimag odmah naredi da mu se dovedu device monahinje i sveštenik sa celokupnim bogatstvom njegovim. Tada uđe Satana u srce svešteniku Pavlu, i on reče arhimagu: Zašto mi uze novac kada ti nikakvo zlo nisam učinio? Arhimag mu odgovori: Zato što si hrišćanin, i ne izvršuješ carevo naređenje. Pavle ga upita: A šta mi ti naređuješ da učinim? Arhimag mu odgovori: Ako se pokloniš suncu kao bogu i jedeš žrtvenu krv, dobićeš natrag svoj novac, pa idi kući svojoj. Nesrećni Pavle se uzvrpolji, pa pogledajući na novac koji stajaše na zemlji, srce mu se prilepi za nj, i on odgovori: Sve što rečeš, gospodaru, učiniću. – I onda se bednik pokloni suncu kao bogu, i jede od žrtvenog mesa, i pi od žrtvene krvi.
No pošto arhimag ne uspe u nameri: da prisvoji sebi Pavlovo bogatstvo, on reče Pavlu: Nagovori ove device, da i one urade ono isto što si ti uradio, i da se udadu, pa ćete onda dobiti natrag svoje bogatstvo, i idite kuda hoćete. – Pavle ode k devicama i reče im: Arhimag uze naš novac, pa me izvede na sud, i primora me da izvršim carevo naređenje. Stoga se ja poklonih suncu i ognju kao bogu, i jedoh od žrtvenog mesa, i pih od žrtvene krvi. A sad i vas poziva preko mene, da učinite što i ja, i tako ćemo dobiti svoje novce i stvari, i ići doma.
Čuvši to, sve device mu složno pljunuše u lice, i rekoše mu: Bedniče, ti si se drznuo da učiniš tako veliki greh, pa sada hoćeš i nas da uvučeš u njega? O, ti si drugi Juda izdajnik, jer kao što on za novac predade na smrt Učitelja i Gospoda našeg Isusa Hrista, i novac ne iskoristi, pošto se posle izdajstva sam obesi, tako i ti nesrećniče, kao drugi Juda, izgubi dušu svoju radi novca, a ne sećaš se, kukavče, onoga bogataša koji je imao novce i mnoga blaga i govorio duši svojoj: „Dušo, imaš mnogo blaga; jedi, pij, veseli se!“ I zbog toga čuo u odgovor ovo: „Bezumniče! ovu noć uzeće dušu tvoju od tebe; a što si pripremio čije će biti?“ Govorimo ti dakle ovo kao pred Bogom stojeći, i navodimo ti ova dva primera: Judin i bogatašev. – Rekavši to, one mu ponova pljunuše u lice, kao otpadniku od vere Hristove.
Tada po naređenju arhimaga device biše bezdušno bijene mnogo časova. A kad ih bijahu, blažene mučenice govorahu: Mi se klanjamo Gospodu našem Isusu Hristu, a careva naređenja ne slušamo; čini sa nama što hoćeš! – A arhimag neprestano planiraše kako da se dočepa Pavlovog novca. Zato donese odluku: da Pavle svojom sopstvenom rukom odseče česne glave devicama. A ovakvu odluku donese sa ovim ciljem: ako Pavle ne pristane da ih svojom rukom poseče, to će biti razlog da mu uzme novac i da ga pogubi sa devicama.
A bedni Pavle, čuvši ovu odluku, pogleda na svoje novce. i bi pobeđen ljubavlju i žudnjom prema njima, pa izjavi arhimagu: Što god narediš, sve ću učiniti. – I on trikleti, oslepljen srebroljubljem, uze mač i priđe devicama da im odseče glave. A svete device, gledajući ga gde sa mačem ide na njih, zaprepastiše se, pa mu jednoglasno doviknuše: Bedniče i prokletniče! budući pastirem, ti dolaziš kao divlji vuk da pogubiš nas – stado svoje. Je li to Česno Telo, je li to Sveta Krv Gospodnja, koje primasmo iz tvojih nečistih ruku i pričešćivasmo se? O, kakvo slepilo! Znaj, bezakoniče, da će nam mač i smrt, koje danas primamo od tebe, biti na život večni. Mi evo odlazimo ka Gospodu našem Isusu Hristu, a ti, najnesrećniji od svih ljudi, izgubićeš zajedno sa novcem svojim i dušu svoju, i ubrzo ćeš se užetom obesiti i otići sadrugu i jednomišljeniku svom – Judi, da se sa njim večito mučiš. – To, i mnogo drugo slično tome, rekoše mu svete device. Zatim se pomoliše Bogu, i Pavle im odseče glave.
Tada arhimag sa lukavošću reče hristoodstupniku Pavlu: Znaj, Pavle, da ja ni u jednom drugom čoveku ne videh darovitost i sposobnost koje ti imaš; stoga ću te odvesti caru da mu kažem, i on će te udostojiti velike časti. Zato sada da se zajedno proveselimo, i ti ćeš ostati kod mene, pa ću sutra izjutra podneti caru izveštaj o tebi. – A bednik odgovori: Neka bude kao što naređuješ.
Te noći arhimag posla k Pavlu dvojicu slugu svojih, koji mu metnuše omču oko vrata, i udaviše ga. A kad arhimag izjutra dođe, nađe ga gde visi obešen, i objavi drugima da se sam obesio. Zatim naredi te ga skinuše i baciše psima da ga pojedu. I tako ovaj bednik izgubi dušu svoju, a arhimag dobi sav novac njegov. I ispuni se proročanstvo svetih devica monahinja: bedni Pavle bi obešen, i primi dvostruku smrt: smrt duše i smrt tela.
 
SPOMEN SVETIH MUČENIKA
ORESTA, DIOMIDA I RODONA
 
Postradali za Gospoda neznano gde i kada. Josif Pesmopisac napisao im službu. Spominju se u Carigradskom Sinaksaru.
 
SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG
ALEKSANDRA,
igumana kuštskog
 
Prepodobni Aleksandar beše rodom iz grada Vologde. Monaški postrig on primi u Kamenskom manastiru[31] od igumana Dionisija. Izbegavajući slavu od ljudi, on ode iz ovog manastira, dođe na reku Kuštu, u blizini Kubenskog Jezera, i tu sa blagoslovom arhiepiskopa rostovskog Dionisija podiže crkvu u ime Presvete Bogorodice, u čast slavnog Uspenja Njenog. Jaroslavski kneževi Dimitrije i Simeon, saznavši to o svetitelju, veoma se obradovaše i dadoše mu znatnu pomoć za crkvene i manastirske potrebe. A posle smrti kneza Dimitrija, njegova supruga kneginja Marija, videći podvige svetog Aleksandra, pokloni mu u spomen svoga muža jedno veliko imanje za izdržavanje manastira. Posle toga sveti Aleksandar se još više stade truditi. On sa bratijom sam obrađivaše zemlju i sabiraše mnogo berićeta.
Prepodobni požive šezdeset godina, dva meseca i dva dana, i prestavi se u večni život 9. juna 1439. godine. On beše srednjega rasta, telom veoma suv, glavu imađaše srednje veličine, lice okruglo, oči krotke, bradu gustu, kosu zatvoreno smeđu i prosedu.[32]
 
SPOMEN SVETIH MUČENICA
TRIJU DEVICA
 
One sa ostrva Hiosa; postradale za Gospoda mačem posečene.
 
SPOMEN SVETOG MUČENIKA
ANANIJE
 
Za svoju veru u Hrista postradao mačem posečen.
 
SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG
KIRA
 
U miru se upokojio.
 
SPOMEN SVETOG SVEŠTENOMUČENIKA
ALEKSANDRA
 
Episkop Bruse u Maloj Aziji; postradao za Gospoda mačem posečen. Možda je ovo isti onaj episkop Aleksandar koji se spominje 22. oktobra.
 


 
NAPOMENE:

  1. Teofil bio na patrijaršijskom prestolu aleksandrijskom od 385 – 412. g.
  2. Sv. Kiril patrijarhovao od 412. do 444. godine.
  3. Dekije carovao od 249. do 251. godine.
  4. Fabijan postradao januara 250. godine, i papski presto ostao ne popunjen sve do juna iduće godine, pošto su žestoka gonjenja ometala izvršenje izbora.
  5. Sv. Kornilije bio papa u Rimu od 251. do 252. godine.
  6. Sinagoga – jevrejska bogomolja.
  7. Podrazumeva se sveti Aleksandar, episkop Aleksandrijski od 312 – 328. god.
  8. Teodosije II ili Mlađi carovao na Istoku od 408. do 450. godine.
  9. Nitrijska Gora – na jugu od Aleksandrije, na zapadu od reke Nila, blizu Libijske pustinje. Bila omiljeno obitalište podvižnika i pustinjaka.
  10. Jelinima su se nazivali Grci. No pošto su oni bili glavni nosioci idolopokloničkog mnogoboštva, odnosno neznaboštva, to su se jelinima nazivali svi neznabošci uopšte, ma koje narodnosti bili.
  11. Sv. Sisinije patrijarhovao od 426. do 427. god.
  12. Sv. Atik patrijarhovao od 406. do 425. god.
  13. Nestorije bio na carigradskom patrijaršijskom prestolu od 428. do 431. god.
  14. Aleksandrijski episkop, sveti Petar, vide u snu Gospoda koji mu se javio sa poderanom rizom na Sebi. Kada ga svetitelj upita: „Gospode, ko Ti podera rizu?“ dobi ovakav odgovor: „bezumni i bezakoni Arije“.
  15. Tako se sv. Kiril obratio Nestoriju u svojoj Uskršnjoj poslanici 430. god.
  16. Sv. Kiril je napisao dve posebne rasprave: jednu – caru Teodosiju Mlađem, a drugu – caricama Pulheriji i Evdokiji. Pulherija je bila careva sestra, a Evdokija druga žena careva.
  17. Celestin I bio episkopom u Rimu od 422. do 432. god.
  18. To jest patrijarhu antiohijskom i patrijarhu jerusalimskom.
  19. Jovan I, patrijarh antiohijski, držao antiohijski presto od 423. do 440. godine.
  20. Komit – saputnik. Tako su se nazivala lica careve svite. U vreme o kome je reč, naziv komit je postao počasnim zvanjem, koje se davalo najvišim visokodostojnicima carevine.
  21. Juvenalije bio na jerusalimskom prestolu od 420. do 458. godine.
  22. Lug duhovni, na grčkom Limonar, – knjiga monaha Jovana Mosha († 622. god.); napisana početkom VII veka; sadrži kratka kazivanja o podvižnicima Palestine, Egipta i Sirije.
  23. Nalazila se u pustinji Jordanskoj, u blizini Jordana i Mrtvog mora.
  24. Spomen prepodobnog Isihija, prezvitera jerusalimskog, praznuje se Crkvom u sirnu subotu.
  25. Diptisima su se nazivale drvene, koščane ili metalne daščice, vrvcama povezane među sobom, i služile su kod starih Grka i Rimljana kao podsetne knjižice. U hrišćanskoj Crkvi se od najstarijih vremena javljaju kao pomenici, u koje su se upisivala imena episkopa, mučenika i svih uopšte svetitelja.
  26. Reč je o saboru pod Dubom, nedaleko od Halkidona, na kome je predsedavao Teofil, i na kome je sveti Jovan Zlatoust bio osuđen i svrgnut 403. godine.
  27. Ovde se govori o Aleksandriji kao da se nalazi van granica starog Egipta, jer je na samoj obali Sredozemnog Mora i grčkog je porekla.
  28. Ovde se ukazuje na strašna zlostavljanja, koja su vršena u vreme egipatskih faraona nad robovima – zidarima piramida i drugih egipatskih zdanja i, između ostalog, nad Jevrejima. Iznuravani teškim radovima, oni su bili rđavo hranjeni i nisu dobijali nikakvu platu za svoj trud.
  29. Prethodnik Kirilov na aleksandrijskom prestolu, ujak njegov Teofil, odlikovao se koristoljubljem, kao što se vidi iz žitija sv. Jovana Zlatousta pod 14. novembrom.
  30. Melhisedek – car Salimski, sveštenik Boga višnjega, pominje se u Knjizi Postanja, gl. 14, st. 18 (sr. Psal. 109, 3; Jevr. 5, 6.10; 6. 20; 7, 1.10. 11.15).
  31. Kamenski ili Kameni manastir nalazio se na pustom ostrvu Kubenskog Jezera u Vologodskoj guberniji.
  32. Pobožno poštovanje prepodobnog Aleksandra počelo je od šesnaestog veka. Njegove mošti nalaze se u Kuštskom manastiru.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *