NASLOVNA » Ava Justin, BIBLIOTEKA » ŽITIJA SVETIH ZA MAJ

ŽITIJA SVETIH ZA MAJ

 

ŽITIJA SVETIH
 
27. MAJ
 
SPOMEN SVETOG SVEŠTENOMUČENIKA TERAPONTA,
EPISKOPA SARDIJSKOG
 
Ovaj sveti mučenik Terapont beše episkop svete Crkve Sardijske[1]. On mnoge Jeline svojim učenjem obrati ka Hristu od idolopokloničke zablude, i prosveti ih svetim krštenjem. Zbog toga bude uhvaćen od kneza Julijana, okovan, i u tamnicu zatvoren, i tamo dugo mučen glađu i žeđu. Zatim bi izveden iz tamnice, i stavljan na ljute muke. Potom ga okovana vodiše u grad Frigijski Sinaon[2] i u grad galatijski Ankiru[3], i svuda na razne načine mučen. A kad stigoše do reke Astale, obnažena ga položiše na zemlju i vezaše za četiri suha koca, pa ga nemilosrdno biše sve dok mu meso zderaše s kostiju i zemlju natopiše. No mučenik osta ipak u životu, a ona četiri suha koca ozeleneše i uzrastoše u visoka drveta, i svojim lišćem isceljivahu svaku bolest i svaki nedug po ljudima. Najzad sveti Terapont bi doveden u oblast trakisijsku, u Lidiji, blizu reke Ermos, gde se nalazi episkopija satalijska, potčinjena mitropoliji sardijskoj. Tu posle mnogih i strašnih mučenja bi naposletku posečen za Hrista, i tako primi od Gospoda venac neuvenljivi. Česno postrada sveti Terapont 259. godine.
 
SPOMEN SVETIH MUČENIKA TEODORE I DIDIMA
 
Za carovanja Dioklecijana i Maksimijana[4] i upravljanja gradom Aleksandrijom kneza Evstratija, izađe carska zapovest da hrišćani ili prinesu žrtve bogovima ili budu mučeni. Tada knez Evstratije, sevši na sudištu u Aleksandriji, naredi da izvedu pred njega na sud hrišćansku devicu Teodoru, nedavno uhvaćenu i u tamnici držanu. Kad je izvedoše, sudija je upita: Koje si vere, devojko? Ona odgovori: Hrišćanka sam. Sudija je upita: Jesi li slobodna ili robinja? Teodora odgovori: Ja ti već rekoh da sam hrišćanka, jer Hristos, došavši u svet, oslobodi me od greha, a rođena sam od znamenitih roditelja u ovom sujetnom svetu. Pogledavši u gradonačelnika Lukija, knez ga upita: Poznaješ li ovu devojku? Lukije odgovori: Poznajem je dobro, jer je visokog i česnog roda. Knez se onda obrati Teodori sa pitanjem: Kada si, devojko, visokog i česnog porekla, zašto se do sada nisi htela udati? Teodora odgovori: Radi Hrista odrekoh se braka, jer Gospod naš Isus Hristos, došavši u svet rođenjem od Prečiste Prisnodjeve Marije, izbavi nas od truleži i obeća nam život večni. I ja, verujući u Njega, odlučih iz ljubavi prema Njemu da sačuvam u čistoti devičanstvo svoje do kraja života svog. Sudija joj na to reče: Carevi nam narediše da sve device, koje žele da sačuvaju svoju čistotu, primoramo da se poklone bogovima našim; a koje ne budu htele da se poklone bogovima, njih predavati u bludilište.
Devojka odgovori: Smatram da znaš, da Bog pre svega gleda na nameru srca, jer kao srceznalac On zna pomisli naše i nameru našu prima kao samo delo. Bog zna moju nameru: sačuvati devičanstvo svoje u čistoti. Stoga, ako ti i narediš, kao što se hvališ, da me nasilno liše devičanstva, ipak to neće biti blud za telo moje nego nasilje i stradanje. I kao što ćeš me načiniti mučenicom Hristovom, ako mi otsečeš glavu ili ruku ili nogu; tako ćeš me načiniti mučenicom Hristovom a ne bludnicom, ako mi nasilno oduzmeš devičanstvo. No znaj, moćan je Gospod moj sačuvati devičanstvo moje u čistoti, ako hoće.
Sudija na to reče: Nemoj sramotiti visokorodstvo svoje, niti izlaži sebe poruzi i ismevanju, pošto si kćer uglednih i znamenitih roditelja, kao što ovde svedoče o tebi. Devojka odgovori: Ja ću proslaviti Hrista Boga mog koji mi je dao visokorodstvo i čednost, i nadam se da će On golubicu svoju sačuvati čitavom. Sudija joj reče: Zašto obmanjuješ sebe, verujući u raspetog čoveka kao u Boga? Eda li će te On izbaviti iz ruku, koje će te uzeti da te oskvrne? Nemoj misliti da ćeš izaći čista iz bludilišta, ako te tamo odvedu. Teodora odgovori: Verujem Hristu mome, koji je stradao u vreme Pontija Pilata, da će me izbaviti iz nečistih ruku bludnika i sačuvati neoskvrnjenom vernu sluškinju Svoju.
Posle toga sudija joj predloži tri dana za razmišljanje. No ona izjavi da želi odmah biti stavljena na muke, jer će ona i posle tri dana, i posle bezbroj dana, imati samo jednu nameru, samo jednu želju: umreti za Hrista Boga svog.
Tada Teodora bi ponovo odvedena u tamnicu, i posle tri dana po drugi put izvedena na istjazavanje. No kada knez Evstratije vide da je ona nepokolebljiva u svojoj hrišćanskoj veri, naredi da je vode u bludilište. Odvedena tamo, ona se pomoli Gospodu govoreći: Hriste Bože, Ti si nerazumne zveri ukrotio pred licem svete Tekle[5] na gledalištu, ukroti i svesvirepe razumne zveri – bestidnike, sakupljene da upropaste čistotu tela mog. Ti si, Gospode, izbavio Suzanu iz ruku preljubočinih staraca, – izbavi mene, sluškinju Tvoju, iz ruku takovih pohotljivaca; ne dopusti da bude oskvrnavljen hram koji je samo Tebi posvećen, Ti koji si odagnao od mene nevidljive neprijatelje, koji su mnogo puta pokušavali da lupeški podkradaju riznicu moga devičanstva, molim Te, odagnaj i javne nasilnike, koji su se spremili da razbojnički otmu od mene moje bogatstvo. Dođi mi u zaštitu, Gospode Bože moj, i svemoćnom silom svojom učini da izađem odavde čista, netaknuta rukama bezbožnika, da bih proslavila presveto ime Tvoje.
Dok se svetiteljka tako moljaše, gadni pohotljivci stajahu oko te kuće i prepirahu se među sobom, ko će prvi ući k devici. Utom među njih naiđe neki mladić, snažan telom i vojnički odeven, odgurnu ih sve i uđe k devojci, i niko se ne usudi sprečiti ga u tome. A to beše jedan od hrišćana, po imenu Didim, koji, pokrenut Bogom, namerno se obuče u vojničko odelo, i dođe tobož radi grehovnog dela, ustvari da zaštiti devojku. Ugledavši ga, sveta Teodora se zaprepasti. A blaženi Didim joj reče: Ne boj se, sestro, jer iako ti po spoljašnosti izgledam vuk, iznutra sam jagnje i brat tvoj po svetoj veri; i ja dođoh da izbavim odavde tebe, sluškinju i golubicu Boga mog. Izmenjajmo haljine: ti se obuci u moje a ja ću u tvoje, da bi ti prikrivena haljinama mojim, spasla devičanstvo svoje odavde. A ja ću u tvojim haljinama poći na podvig mučenički, i pokazaću da sam stvarno vojnik Hristov.
Sveta devica pristade na to, jer oseti da joj je Didim poslan od Boga. Oni izmenjaše odela: devica se obuče u muško vojničko odelo, a mladić u devojačko. Onda mladić reče devojci: Izlazeći odavde, pokrij lice svoje kao da se stidiš, jer svi odlaze odavde sa stidom; i tako te niko neće raspoznati.
Devica postupi tako: iziđe iz bludilišta u vojničkom odelu sa pokrivenim licem, i žurno ode domu svom, hvaleći Boga za promišljanje Njegovo o njoj, što je na takav način izbavi od poganih bludnika, kao pticu od zamke i kao ovcu od vukova.
Kada sveta Teodora izađe iz bludilišta, unutra uđe neki mladić, zapaljen bludnom strašću i, našavši mesto devojke muškarca, on se prenerazi i povika: Šta je ovo? devojka se pretvorila u muškarca? Ja sam slušao od hrišćana da je njihov Hristos nekada pretvorio vodu u vino; a evo sad vidim da je On pretvorio ženski pol u muški. – I izišavši brzo iz bludilišta, on viknu svojim drugovima: Begajmo odavde, begajmo, dok nas Hristos nije pretvorio u žene.
I pobegavši, oni izvestiše o tome sudiju, kneza Evstratija. Knez naredi te mu dovedoše na sud Didima. I upita ga knez: Ko si ti? Didim odgovori: Ja sam sluga Hristov, a ime mi je Didim. Sudija ga upita: Zašto vidim na tebi ne muške već ženske haljine? Didim odgovori: Uzeh ih od Teodore, a njoj dadoh svoje, da je bludnici ne bi poznali, i da im se na taj način izmakne iz ruku. Sudija ga upita: Ko ti naredi da tako postupiš? Didim odgovori: Bog moj Isus Hristos nauči me i posla me da njegovu ovcu otmem iz čeljusti zverova čitavu i nepovređenu. Sudija ga upita: A gde je sada Teodora? Kaži nam pre no što te stanemo mučiti. Didim odgovori: Stvarno ja ne znam gde se ona sada nalazi. O njoj znam samo to, da je dobra i verna sluškinja Hristova, koja ispoveda presveto ime Hristovo. Zato je i Hristos zavole, i sačuva je u čistoti, kao nevestu Svoju.
Razgnevivši se silno, knez naredi da se Didimu mačem otseče glava a telo baci u oganj. A sveti Didim čuvši da je osuđen na smrt, veoma se obradova i kliknu k Bogu govoreći: Blagosloven si, Bože, Oče Gospoda našeg Isusa Hrista, što nisi prezreo molitvu moju i što si ispunio želju moju: jer si i sluškinju Svoju Teodoru sačuvao čitavom i neoskvrnjenom, i mene udostojavaš mučeničkog venca.
I odveden bi sveti Didim van grada na posečenje. A kada za to saznade sveta Teodora, ona otrča za svetim mučenikom Didimom, stiže ga na samom gubilištu gde je imao biti posečen, i stade se prepirati s njim oko mučeničkog venca, govoreći: Ma da si me spasao od oskvrnjenja, ja te nisam molila da me spaseš od smrti. Ja sam bila prva uhvaćena, prva istjazavana i suđena, stoga ustupi meni mučeničku končinu: neka ja budem posečena, a ti idi kuda hoćeš. Tebi će biti dovoljna nagrada od Gospoda što si sačuvao moje devičanstvo. Ja ne želim da ti umreš zbog mene, i preotmeš mi venac; ja ne želim da budem vinovnica tvoje smrti, već sama da umrem, sama da isplatim svoj dug: imam glavu – neka bude posečena za Hrista; imam krv – neka bude prolivena za Gospoda našeg. Ja nisam htela, i neću da budem oskvrnjena, ali sam želela i želim da budem zamučena; ne otimaj mi venac, koji sam pre tebe počela plesti. No ako zavidiš mome mučeništvu, onda mi dopusti da najpre ja odem pod mač, a ti posle mene možeš postati mučenik Hristov. Ja hoću da ti ostaneš posle mene, a ne ja posle tebe, jer tebe ne mogu lišiti čednosti, a mene mogu. Stoga, kao što si me iz bludilišta izveo čistu, tako me pošlji ispred sebe čistu ka Hristu.
Sveti Didim joj na to reče: Vozljubljena sestro, Gospod naš koji te je jedanput sačuvao neoskvrnjenom, moćan je da te svagda sačuva čistom. A meni, osuđenom na smrt, ne smetaj da umrem za Hrista i krvlju svojom sperem grehe svoje.
Dok se oni tako s ljubavlju prepirahu, bi izdato naređenje da se oboje mačem poseku. Tada sveta mučenica Teodora prva podmetnu pod mač glavu svoju, a za njom sveti mučenik Didim. Tela pak njihova biše bačena u oganj. Tako oboje česno postradaše 304. godine i dobiše pobedničke vence od Hrista Gospoda našeg, kome sa Ocem i Svetim Duhom čast i slava vavek, amin.
 
SPOMEN PREPODOBNOG I BOGONOSNOG OCA NAŠEG
JOVANA RUSKOG, NOVOG ISPOVEDNIKA I ČUDOTVORCA[6]
 
Prepodobni i bogonosni otac naš Jovan, novi ispovednik i beskrvni mučenik Hristov, beše rodom iz jednog sela u Malorusiji od blagočestivih pravoslavnih roditelja. Oni dete odgajiše u nauci Gospodnjoj, a dete beše bistro i staraše se da živi po volji Božjoj, Kada Jovan poodraste bi uzet u vojnike za vreme Petra Velikog (1682-1725 g.) i prilikom borbi sa Turcima on bi zarobljen od Tatara. Sa njim zajedno bi tada zarobljen i sveti prepodobnomučenik Pahomije, koji se slavi 21. maja. Uhvativši blaženog junošu Jovana Tatari ga prodadoše jednom otomanskom (turskom) starešini, koji ga dovede u svoj kraj u Maloj Aziji, u mesto zvano Prokopion blizu Kesarije.
Ovaj turski starešina imao je i drugih zarobljenika hrišćana i neke od njih je uspeo bio da preobrati u veru muslimansku. To isto on pokuša i sa prepodobnim Jovanom, te mu čas obećavaše velike darove i položaj čas mu opet prećaše i bijaše ga svuda po telu. Blaženi ispovednik Hristov ni malo ne podlegnu tim iskušenjima i mukama, nego se uvek držaše čvrsto Gospoda svoga Koji za sve nas postrada. A svome gospodaru govoraše da će ga u svemu drugom slušati kao sluga osim u tome da promeni svoju hrišćansku veru. Pre će i umreti ako treba, nego što će se Hrista odreći. Videći njegovu čvrstinu u veri i razboritost u razgovoru Turčin se smilova i prestade ga mučiti, nego mu dade da živi u njegovoj štali i da mu neguje dobre konje, kojima se Turčin ponosio. Kada je pak Turčin izjahivao u selo, Jovan ga je pratio kao seiz, i uopšte u svemu mu verno služio.
Svoj ropski život kod inoverca prepodobni je smireno podnosio, trpeći sve nevolje i oskudice skopčane sa takvom vrstom življenja i ropskog rada. On, međutim, dušu svoju hranjaše molitvama i povremenim tajnim noćnim pohađanjima hrama Svetog velikomučenika Georgija, koji se nalažaše u blizini. Jednoga dana, njegov gazda, koji se u međuvremenu beše veoma obogatio, krete na pokloničko putovanje u muslimanski centar Meku. Jovan ostade kod kuće i služaše gospođu njegovu. Za vreme otsustva svoga muža Turkinja priredi bogatu gozbu na koju pozva sve svoje susede i poznanike. Za ručak beše spremila omiljeno tursko jelo pilav i veoma žaljaše što njen muž, koji mnogo voli to jelo, nije u mogućnosti da ga sad ima i da ga jede. Tada blaženi Jovan zamoli od gazdarice da mu da jedan pun tanjir pilava i on će ga poslati svome gospodaru. Turci se na to nasmejaše, ali na navaljivanje Jovanovo njemu bi dat tanjir pilava. Blaženi se tada povuče u samoću svoje štale i pomolivši se najusrdnije Bogu na tajanstveni način posla onaj tanjir pilava svome gazdi u Meku. Vrativši se iz Meke gazda sa zaprepašćenjem ispriča kako je tog i tog dana (tačno u onaj dan u koji je prepodobni satvorivši molitvu poslao jelo) na svom stolu iznenada našao pun tanjir pilava, a tanjir je bio iz njegove kuće sa njegovom oznakom. Ovo divno čudo zadivi sve prisutne, a gospodar Jovanov reši se da Jovana oslobodi i premesti ga u jednu čistu i uređenu sobu. Prepodobni to sa smirenjem odbi i ostade na svom ranijem mestu u štali, produžujući tamo svoj smireni i bogougodni život samo jedinome Bogu poznat.
Poživevši tako još neko vreme on se iako još mlad razbole, i predosećajući svoj bliski kraj, poruči jednom poznatom svešteniku da mu donese Svete Darove Hristove da se pričesti. Bojeći se opasnosti sveštenik se doseti pa Svete Darove stavi u jednu jabuku i tako ih posla blaženom. Pričestivši se tako svetim Telom i Krvlju Hristovom, sveti ispovednik i dobrovoljni mučenik predade mirno svoj duh Gospodu radi Koga je sve tegobe podnosio, 27. maja 1730. godine. Čuvši za smrt svoga sluge turski velikaš dozvoli hrišćanima da ga uzmu i sahrane u svoje groblje, što i bi tako.
Tri i po godine posle upokojenja javi se sveti Jovan jednom starom svešteniku u selu i potsticaše ga da izvrši prenos njegovih česnih moštiju. Kada starac tome ne poverova poče se javljati nebeski stub svetlosti na grobu svetiteljevom, a kada najzad otkopaše njegov grob svi ugledaše da je Gospod zaista proslavio netruležnošću i blagouhanim mirisanjem celokupno telo njegovo. Zato ga preneše u hram Sv. velikomučenika Georgija u Prokopionu, gde se odmah počeše skupljati mnogi hrišćani i dobijati od svetoga različita isceljenja. Godine 1832. Turska janičarska vojska pokušala je da spali telo svetoga ispovednika, ali se svetitelj na njihove oči digao kao živ i sve ih rasterao. Mnoga druga spasonosna čuda dogodiše se nad moštima svetoga Jovana u starom Prokopionu u M. Aziji. Posle maloazijske propasti Grka (1922-3 g.), bežeći iz Turske u Grčku, hrišćani prenesoše njegovo sveto telo na ostrvo Eviju, u mesto nazvano Neon Prokopion, gde i danas počiva svetitelj u svom velelepnom hramu, tvoreći mnoga i divna čuda, o čemu se opširno govori i piše u današnjoj Grčkoj.
 
SPOMEN SVETOG MUČENIKA JEVSEVIOTA
 
Za svoju veru u Hrista Gospoda skončao u ognju.
 
SPOMEN SVETOG MUČENIKA ALIPIJA
 
Kamenom mu glavu razmrskali; i tako postradao za Hrista.
 
SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG TERAPONTA,
BJELOJEZERSKOG ČUDOTVORCA
 
Plemić, rodom iz Volokolamska, u Moskovskoj guberniji. Od detinjstva pobožan i sklon monaštvu. U četrdesetoj godini svojoj postrižen za monaha u Moskovskom Simonovom manastiru, i tu prijateljski drugovao sa svetim Kirilom[7], a s vremena na vreme slušao pouke svetog Sergija Radonežskog. Zajedno sa svetim Kirilom Bjelojezerskim on uskoro otišao na Bjelo jezero, u Novgorodskoj guberniji, i nakon izvesnog vremena počeo živeti otšelnički, usamljenički. Izabravši divno mesto između dva jezera i raščistivši zemlju za gradinu, on načini sebi kolibu. U toku vremena k njemu se stekoše drugi ljubitelji usamljeničkog molitvenog tihovanja, i prepodobni Terapont oonova manastir 1398. godine, ali se iz smirenja svog ne hte primiti igumanskog čina. Prepodobni beše obrazac neumornog trudoljublja za svu bratiju. Godine 1408. sveti podvižnik osnova drugi manastir u Lužkama, u blizini grada Možajska. Posle osamnaestogodišnjeg podvizavanja u ovoj obitelji, prepodobni Terapont se kao njen arhimandrit upokoji 1426. godine, a kad njemu beše devedeset godina. Svete mošti njegove pokoje se u crkvi njemu posvećenoj u Lužeckom Možajskom manastiru.
 


 
NAPOMENE:

  1. Grad Sardis ili Sard nalazio se u maloazijskoj oblasti Lidiji; u starini bio prestonica lidijskog carstva, i bio čuven po svome bogatstvu. Tu je bilo mnogo hrišćana, još u vreme svetih Apostola. Sardijska crkva spominje se u Otkrivenju (Otkr. 1, 11; 3, 1-4).
  2. Maloazijska oblast.
  3. Maloazijska oblast.
  4. Car Dioklecijan upravljao istočnom polovinom Rimske carevine od 284. do 305. godine, a car Maksimijan zapadnom od 284. do 305. godine.
  5. Reč je o svetoj prvomučenici Tekli, koja se praznuje 24. septembra.
  6. Postoje Žitije i Služba njegova od nepoznatog autora, i izdavana je više puta do sada: u Atini 1849. i 1897. godine, u Carigradu 1899, u Njujorku 1944, i opet u Atini 1960.
  7. Spomen njegov Crkva slavi 4. februara.

Jedan komentar

  1. Slava Bogu na ovom sajtu i hvala svima koji su se potrudili da stave žitija svetih ovde. Sad možemo bilo gde da ih čitamo:). Jako radosna vest. Bilo bi dobro da neko prevede i ns Engleski.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *