NASLOVNA » Ava Justin, BIBLIOTEKA » ŽITIJA SVETIH ZA MAJ

ŽITIJA SVETIH ZA MAJ

 

ŽITIJA SVETIH
 
22. MAJ
 
STRADANJE SVETOG MUČENIKA VASILISKA
 
Posle pogubljenja svetih mučenika Evtropija i Kleonika[1], sa kojima mnogo postrada i sveti Vasilisk, koji ostade živ i nahođaše se u tamnici; i posle pogibije oblasnog upravitelja Asklipiodota, u oblasti Ponta[2] dođe drugi upravitelj, Agripa, poslat od mučitelja Maksimijana i Maksimina[3]. Agripa dođe sa naređenjem da produži goniti i ubijati one koji veruju u Hrista. Još pre njegovog dolaska u grad Amasiju[4] sveti Vasilisk, koji tamo beše u tamnici, sa suzama se moljaše Bogu, govoreći: Gospode Isuse Hriste, opomeni se i mene, i ne zaboravi me do poslednjeg trenutka stradanja, nego mi pomozi da što pre dobijem mučenički venac, da ne bih bio odvojen od onih svetih muževa, koji zajedno sa mnom biše uhapšeni, ali pre mene postradaše i dobiše vence mučeničke.
I u ponoći javi mu se Gospod u snu, i reče mu: Imam ja tebe na umu, i neću te zaboraviti; ime tvoje je zapisano sa onima koji s tobom behu uhapšeni. Ne tuguj dakle što ćeš postradati posle njih, jer ćeš mnoge preteći, i spomen tvoj učiniću slavnim na svoj zemlji. A sada idi, oprosti se sa svojom majkom, braćom i srodnicima; pa kad se vratiš, odmah ćeš dobiti venac mučenički i bićeš sahranjen u Komanu[5]. Ne boj se muka na koje ćeš biti stavljen, jer sam ja s tobom, i neće ti naškoditi zloba ljudska.
Probudivši se, sveti Vasilisk se ispuni radosti, i uznese blagodarnost Gospodu. I vide vrata od tamnice otvorena. Kada stade svitati, on zamoli tamničke, stražare i njihovog starešinu, govoreći: Pustite me na slobodu za četiri dana, da idem da se oprostim sa mojom majkom i braćom, koji žive u selu Kumialjstu, pa ću se vratiti, i onda otići k istinitom Ocu mom – Isusu Hristu. A vojnici i tamnički starešina mu odgovoriše: Svedok je Gospod Bog tvoj, kome ti neprestano služiš, da bismo te mi sasvim pustili, kada se ne bismo bojali oblasnog upravitelja, čiji dolazak očekujemo za kratko vreme. Svetitelj im na to reče: Ja nipošto ne želim da budem pušten, nego, kao što vam rekoh, išao bih samo da se oprostim sa majkom, braćom i srodnicima, jer mi Gospod moj zapovedi da to učinim. Vojnici mu odgovoriše: Bojimo se da te ubrzo po tvom odlasku ne zatraže od nas, jer kao što čusmo, danas treba da stigne u grad oblasni upravitelj, a svi su sužnji zapisani u sudsku knjigu. Sveti Vasilisk im onda reče: Volja Boga mog je da idem u moje selo; stoga, ako se slažete, neka nekoliko od vas pođu sa mnom, pa ćemo se zajedno vratiti.
Vojnici pristadoše na njegov predlog, i nekoliko od njih odoše sa njim u njegovo selo. Tamo ga njegova tri brata i mati dočekaše sa velikom radošću. I vojnici biše odlično ugošćeni u njihovom domu. A sutradan svetitelj sazva sve svoje srodnike, i mnogo im govori o stvarima korisnim po dušu, i o istinama hrišćanske vere, i kako im kroz mnoge nevolje valja ući u carstvo Hristovo. Tako, tešeći ih, i dajući poslednji celiv svima, svetitelj im reče: Vozljubljena braćo, oci i deco po Hristu! ostanite u veri Gospoda našeg Isusa Hrista, i od Njega nipošto ne otstupajte, jer ništa nije ovaj svet i što je u njemu, – sve je to kao senka koja brzo prolazi, a Gospod ostaje vavek. Vas pak molim, pomolite se za mene Gospodaru sviju nas – Bogu, da mi podari silu da završim podvig mučenički, kao što ga završiše sveti Teodor Tiron, Evtropije i Kleonik, koji zajedno sa mnom behu uhapšeni. Spasavajte se, slatki oci, i majke, i braćo, i sestre, i deco, a ja odlazim od vas, i više me nećete videti u ovom privremenom životu.
Kada svetitelj izgovori ove reči, nastade silan plač i ridanje, i svi ga stadoše moliti: Kada dobro završiš stradanje svoje, pomoli se za nas i za sve hrišćane Gosggodu, da prestane gonjenje na pravoslavnu veru i da se uništi idolosluženje, a da blagodat Hristova zasija po celoj zemlji.
Posle toga sveti Vasilisk krenu s vojnicima na put, vraćajući se svojim tamničkim okovima. U to vreme stiže u grad Amasiju upravitelj Agripa, sazva sve najuglednije građane, pa sa njima uđe u idolski hram, zvani Petason, i u drugi, zvani Serapion, i prinese žrtvu svojim poganim bogovima.
Sutradan, sevši na sudištu, Agripa se stade raspitivati za sužnje, naročito za Vasiliska, jer je slušao za njega, pa je hteo da prvo izvede njega preda se na sud. Gradonačelnik ode u tamnicu, želeći da sudiji dovede Vasiliska, ali ga ne nađe tamo. Stoga on veza tamničkog stražara, i dovede pred sudiju. Istjazavajući ga, sudija ga pitaše: Kako si iz tamnice pustio sužnja, neprijatelja bogova naših i protivnika naredaba carskih? Tamnički stražar odgovori: Ovo je već drugi dan, otkako Vasilisk sa vojnicima ode u svoje selo. – Sudija se silno razjari i povika: Glavu ću ti mačem otseći, ako mi ne dovedeš toga hulitelja i ružitelja bogova naših. – Stražar odgovori: Četvrtog dana ja ću ga dovesti pred tebe.
I sudija Agripa odmah posla sa tim stražarem svoga magistrijana[6], čoveka ljuta i svirepa, i vojnike sa njim, i reče magistrijanu: Samo ću onda poverovati da si čovek koji revnuje za naše bogove, ako tog bogohulnika uhvatiš i vezanog privedeš k meni. Vodi ga u Koman, jer ja odavde idem tamo.
Otišavši od upravitelja, magistrijan pripremi gvozdene čizme sa vrlo mnogo oštrih gvozdenih klinaca iznutra, pa uze tamničkog stražara i vojnike, i uputi se u Vasiliskovo selo, noseći na magarcu teške železne okove. Krenuh i ja za njima, veli opisivač ovih događaja sveti mučenik Evsignije, želeći da vidim stradanje i končinu svetog Vasiliska. Došavši u selo, oni sretoše mučenika koji već beše krenuo iz kuće u grad Amasiju, odmah ga okovaše u dvostruke okove, i oko vrata mu staviše železan lanac, i na noge mu obuše gvozdene čizme sa klincima iznutra koji mu se zariše u noge do samih kostiju i krv linu iz izranavljenih nogu. I bijući silno Hristova mučenika, oni ga vođahu putem ka gradu Komanu. A mučenika praćahu plačući majka, braća i srodnici. Na rastanku, mati mu reče: Čedo moje slatko, neka ti Hristos, koga si zavoleo, bude pomoćnik u ovom mučeničkom podvigu! Tvoj život ovde neće biti dug, ali će u budućem veku tvoj život biti večit; sada podnosiš gorke muke, ali ćeš od Hrista Boga dobiti venac slave; zli ljudi muče te na zemlji, ali će te Anđeli mira primiti na nebu; kao razbojnika sude te, ali će te onaj razbojnik što s Hristom bi raspet primiti u raj; carevi truležni i smrtni mučenjem te ubijaju, ali će te Večni Bog oživeti i uvrstiti među Anđele. Čedo moje slatko, na ovom putu Gospodnjem kojim ideš, sećaj se i nas! – Rekavši to, mati se vrnu svome domu, moleći se Gospodu za sina svog, da ga On ukrepi u mukama.
A sveti Vasilisk, okrenuvši se i videvši gde za njim idu njegova tri brata, i srodnici, i mnogi od naroda, i plaču za njim i ridaju, moljaše ih da se vrate svojim domovima, i govoraše im: Ne plačite za mnom, nego bolje molite se Gospodu, da mi da snage da pobedim đavola i posramim sluge njegove. – Zatim celiva svakoga, i savetovaše im da se vrate, govoreći: Opet ćemo se videti u dan vaskrsenja i u večnom životu. – Ali oni ne htedoše da se vrate, nego iđahu za njim plačući. Tada im sveti Vasilisk ponovo reče: Zašto mi svojim plačem i suzama, smućujete srce? O, kad bi mi dano bilo da mnogo puta umrem za Gospoda našeg Isusa Hrista! Molim vas, vratite se i molite se Bogu za mene!
No pošto se oni ni posle toga ne htedoše vratiti, magistrijan im reče: Tako mi zdravlja careva mojih, ako se ne vratite, sve ću vas povezati i odvesti k upravitelju. – Ali pošto oni ne poslušaše ni njega, magistrijan ih onda sa vojnicima stade biti i jedva uspe da ih odagna.
Vođen tako, sveti mučenik junački nošaše teške okove i hrabro trpljaše bolove u nogama, koje behu izbušene od oštrih klinaca u gvozdenim čizmama, i put se zalivaše krvlju njegovom. A on pevaše: Ako me opkoli vojska, neće se uplašiti srce moje[7], Hriste Gospode moj, jer si Ti sa mnom. – I mnogo drugo govoraše svetitelj ka Gospodu u pevanju i molitvi. A magistrijan i oni s njim, videći mučenika kako lako ide sa klincima u nogama, čuđahu se. No sa svetim mučenikom beše Gospod, koji mu ublažavaše bolove.
Kada stigoše do sela, zvanog Dakozarije, magistrijan i vojnici zaželeše da se odmore, pošto beše vrućina, i usto podne. A gospodarica toga sela, udovica Trojana, videvši magistrijana sa vojnicima, zamoli ih da svrate u njen dam na zalogaj hleba; beše ih četrdeset ljudi. Oni svratiše, i ona ih ugosti. I oni jeđahu i pijahu veseleći se, a sveti mučenik Vasilisk, sa rukama vezanim pozadi, stajaše pred kapijom njenoga doma privezan za jedan suvi hrast. I oko njega se sleže mnogo naroda: ljudi, žena i dece. Videći ga u teškim okovima, i na onakoj žegi vezanog za drvo, dok mu je krv tekla iz nogu, oni behu potreseni i sažaljevahu ga. A sveti mučenik se moljaše Bogu, govoreći: Gospode, poseti me kao što si posetio Josifa u tamnici, Jeremiju u blatu, Danila u rovu lavljem, Tri Mladića u peći Haldejskoj. I kao što si pokazao milost Susani, napastvovanoj od zlih staraca, i izveo Petra iz tamnice, i zaštitio Teklu od poruge, – tako i na meni, nedostojnom i smirenom sluzi Tvom, pokaži čudesnu milost Tvoju i javi čudesa Tvoja u slavu presvetog imena Tvog!
Kada sveti mučenik završi molitvu svoju, iznenada se zatrese zemlja i ču se odozgo glas koji govoraše: Ne boj se, ja sam s tobom! – I odjednom gvozdene čizme što behu na mučenikovim nogama istopiše se kao vosak od ognja; i okovi spadoše s njega; i suvi hrast postade zelen, raširivši mnogolisnate grane i praveći veliki hlad oko svetitelja; a na mestu gde stajahu noge svetiteljeve i zemlja beše obagrena njegovom krvlju – proteče izvor vode.
I stade svetitelj blagodariti Bogu, govoreći: Gospode Isuse Hriste, Predvečna Reči, i Sine nepostižnog i neiskazanog Oca, Ti si blagovoleo sići na zemlju i postati čovek, da bi nas iskupio od drevnog mučitelja – đavola, i izbavio od svih zlih dela njegovih; Ti si nas uzvisio i uzneo, a njega ponizio i satro i na bezdan osudio; Ti si nas oživotvorio; – kakim ću Te ustima proslaviti? kakim ću se rečima ispovediti Tebi i opevati Tebe? kako ću objaviti velika dela Tvoja i silu Tvoju, koje si sada javio na meni sluzi Tvome, kao ranije na svetima Tvojim: Evtropiju i Kleoniku, kada bejasmo mučeni pred upraviteljem Asklipiodotom? Ustvari, ko sam, Gospode, ja nedostojni, te si izlio na mene tako veliku i čudesnu milost Tvoju? Sama zemlja, videvši Tebe, zatrese se.
A Magistrijan i vojnici, uplašeni od zemljotresa, izleteše iz kuće, pa videvši čudesa koja su se dogodila, zabezeknuše se; i jedni od njih govorahu da su to prividi, a drugi smatrahu da su to mađije. No narod koji stajaše oko svetitelja, zaprepašćen divljaše se tome i proslavljaše silu Hrista Boga. I mnogi poverovaše u Hrista, i govorahu: Ovaj Božji čovek poslan je ovamo Bogom, da osveti naše mesto.
Donesoše k svetitelju raslabljenog koji ležaše na odru; kad ga se mučenik Hristov dotače, raslabljeni tog trenutka ustade zdrav, i uzevši odar svoj ode kući svojoj slaveći Boga. Dovedoše k svetitelju i gubavce; on i njih isceli dodirom. Isto tako on rečju isceli sve bolesnike od najrazličitijih bolesti, i one koji paćahu od nečistih duhova. I svi slavljahu Boga istinitoga i verovahu u Njega; i velika radost bi u narodu onoga mesta. Poverova u Hrista isto tako i gospodarica toga sela Trojana sa sinom svojim Trojanom, i moljaše da se krsti. A ja grešni Evsignije, veli opisivač, gledajući sve što se zbiva, od srca se radovah i proslavljah Gospoda. Tog istog dana predveče, stado volova i druga stoka, vraćajući se sa paše u selo putem gde sveti mučenik stajaše, došavši do njega, padoše pred njim na kolena i pokloniše se pravedniku, svojim glasovima slaveći Boga.
Tada se magistrijan i vojnici pokajaše za muke koje nanesoše svetitelju, jer ih užas obuzimaše gledajući preslavna čudesa što ih svetitelj činjaše. Idućeg dana izjutra magistrijan krotko predloži mučeniku: Ako ti je po volji, gospodine Vasilišče, možemo da krenemo na put, da nas zbog tebe ne bi snašla neka beda od upravitelja. Svetitelj odgovori: Hajdemo, jer hoću da umrem za Gospoda mog.
Kad iziđoše iz sela, sav narod, sa gospođom Trojanom, praćaše svetitelja. A sveti mučenik ih moljaše da se vrate kućama svojim; jedni se vratiše, a drugi produžiše za njim. Kada stupiše na veliki most preko reke Ireos, zatrese se most od prisustva Hristova, jer Gospod naš Hristos nevidljivo iđaše sa slugom svojim, kao što sam sveti mučenik Vasilisk kaza posle meni nedostojnom Evsigniju. Kada se most zatrese, sveti mučenik zastade i, uznevši hvalu Bogu, moli narod da se vrati natrag. I jedva ih nagovori te se vratiše.
Za vreme puta svetitelj je na svakoj uzvišici i lepšem mestu preklanjao kolena i molio se Bogu, govoreći: Na svakom mestu vladavine Njegove blagosiljaj, dušo moja Gospoda (Ps. 102, 22). A kada stigoše u selo Saon, sedoše vojnici s magistrijanom da jedu, i nuđahu svetitelja da se prihvati s njima. Ali on ne htede, govoreći: Gospod je pastir moj, i ništa mi neće nedostajati (Ps. 22, 1); mene hrani Gospod moj, Isus Hristos. A oni navaljivahu na njega: Jedi, čoveče, da ne bi umro od gladi, jer ćemo zbog tebe biti u velikoj nevolji, ako te ne privedemo upravitelju. Evo, već je treći dan kako ništa okusio nisi. Svetitelj im odgovori: Ja sam prepun besmrtne hrane, stoga neću da uzimam smrtnu hranu. Vas hrani zemaljski hleb, a mene – nebeska reč Božja; vas veseli vino, a mene – blagodat svetoga Duha; vas nasićuje meso, a mene – post; vas okrepljuje snaga telesna, a mene – krst Hristov; vas obogaćuje zlato, a mene – ljubav Hristova; vas ukrašavaju haljine, a mene – vrlina; vi se veselite u smehu, a ja se tešim duhom u molitvi; vi volite vremenskog, smrtnog, truležnog cara vašeg, i žudite da ga vidite, i ispunjujete zakone njegove, a ja volim Nebeskog Cara i Boga mog, i zakone njegove grlim, i želim da se hranim gledanjem lica Njegova; vi očekujete počasti na zemlji, a ja – na nebu; vi tražite slavu od ljudi, a ja se nadam dobiti slavu pri vaskrsenju pravednih na Strašnom sudu, kada će Gospod moj reći: Hodite blagosloveni Oca moga, primite carstvo koje vam je pripravljeno od postanja sveta (Mt. 25, 34).
Kada ovo svetitelj izreče, magistrijan naredi da se stoka osedla, i predloži svetitelju da sedne na jednog magarca, rekavši: Tri dana pešačiš gladan; usedni bar na magarca, da ne bi potpuno iznemogao. Svetitelj ne pristade na to, rekavši: Mene krepi Gospod moj Isus Hristos, a svaki odmor i utehu daje mi Duh Sveti.
Zatim krenuše na put. Predveče stigoše u jedno selo, i tu se zaustaviše da prenoće. I kad vojnici stadoše večerati, moli magistrijan blaženog Vasiliska da što pojede. Ali on ne hte. I svu noć provede u molitvi i pojanju, pri čemu sami sveti Anđeli pevahu zajedno sa ugodnikom Hristovim.
A kada se razdani, krenuše na put, i u deset sati stigoše pred grad Koman. A približavajući se Komanu, oni putem čuše od mnogih da upravitelj stavlja na muke one koji neće da se poklone idolima. No Gospod se javi svetom Vasilisku i reče mu: Budi hrabar, ne boj se pretnji bezakonika, jer sam ja s tobom.
Kad uđoše u grad, vojnici pitahu građane: Gde je upravitelj? Oni im rekoše da je u Apolonovom hramu, i tamo sa narodom prinosi bogovima žrtvu. Magistrijan ode k njemu i izvesti ga da je doveo Vasiliska. Upravitelj se veoma obradova tome. Magistrijan mu isto tako ispriča i o čudesima koja se dogodiše na putu. Ali upravitelj ne poverova u to, i reče: To su hrišćanske mađije. – I naredi da Vasiliska dovedu k njemu u Apolonov hram, hoteći da ga prinudi na žrtvoprinošenje. Vojnici upraviteljevi otrčaše odmah, i stadoše tući mučenika, govoreći: Hajde u hram k upravitelju i pokloni se bogovima, ako hoćeš da ostaneš živ. – A magistrijan i vojnici koji s njim behu došli s puta stadoše pričati upraviteljevim vojnicima o čudesima koje sami videše, i dodadoše: Zaista čudesna znamenja i silu Božju videsmo mi. To ne behu ni priviđenja ni mađije već sušta stvarnost. – Zatim, obraćajući se svetom mučeniku, rekoše: Oprosti nam, gospodine Vasilišče, sva zla koja ti u neznanju svom učinismo, i pomoli se za nas tvome Bogu.
Dok oni to govorahu dotrčaše drugi vojnici od upravitelja, zgrabiše mučenika i u hram odvedoše. Svetitelj uđe u hram svetla lica, radujući se u Gospodu Bogu svom. Ugledavši ga, upravitelj ga upita: Jesi ti Vasilisk? Svetitelj odgovori: Da, ja sam. Upravitelj produži: Šta dakle veliš, hoćeš li prineti bogovima žrtvu? Svetitelj ga upita: A ko ti to reče za mene da ne prinosim žrtvu Bogu? Ja svakog trenutka prinosim žrtvu hvale Bogu mome. Ne shvativši ove reči, upravitelj se obradova i reče mučeniku: Blago bogovima! Hajde, ljubimče, prinesi žrtvu kome hoćeš od naših bogova.
Sveti Vasilisk onda, približivši se idolu, upita prisutne: Kako se zove ovaj vaš bog? Odgovoriše mu: Apolon. Svetitelj im na to reče: Dobro rekoste da se zove Apolon, jer Apolon znači gubitelj. I zaista, u pogibao vuče one koji veruju u njega i klanjaju se kao Bogu njemu koji nije Bog. Upravitelj upita onda mučenika: A kako se zove bog kome ti hoćeš da prineseš žrtvu? Svetitelj odgovori: Moj Bog je neiskazan, nepostižan, nevidljiv i nesaznajan. Upravitelj ga upita: Šta dakle, nema li imena bog tvoj? Svetitelj odgovori: Imena Boga mog napisana su u Svetim Knjigama, i ako hoćeš da čuješ, ja ću ti ih kazati. Upravitelj reče: Kaži ih. Svetitelj tada reče: Bog moj naziva se Otac i Svedržitelj, Gospod Savaot, Car svih, Spasitelj milostivi, milosrdni i dugotrpeljivi. Njemu ću ja prineti žrtvu hvale. Upravitelj na to reče: Kome god hoćeš bogu prinesi žrtvu, – to je za mene svejedno, – samo prinesi, jer te nisam pozvao da mi mudruješ, nego da žrtvu prineseš.
Svetitelj odgovori upravitelju: Onda obrati pažnju na moju žrtvu. I podigavši ruke k nebu, on se stade moliti, govoreći: Bože večni, Tvorče neba i zemlje, Ti slušaš sve koji Ti istinski služe, – usliši sada i mene, slugu Tvoga, i razbij u ovaj čas ovog gluvog i slepog i bezčuvstvenog idola, da uvide neznabošci kakvog boga poštuju, i da se postide, i da poznadu da si Ti jedini svemoćni Bog.
Čim svetitelj završi molitvu, zatrese se zemlja i hram, i pade idol na zemlju i razbi se u prah. A upravitelj i narod što behu u hramu, pobegoše iz straha napolje, samo sveti Vasilisk ostade unutra, pevajući i govoreći: Neka ustane Bog, i neka se raspu ieprijatelji njegovi, i neka beže od lica njegova koji mrze na nj! Neka iščeznu kao što iščezava dim; kao što se vosak topi od ognja, tako neka izginu svi idolopoklonici od lica istinitog Boga našeg (Ps. 67, 2-3).
Posle nekog vremena upravitelj naredi da mučenika izvedu iz hrama, i škrgućući zubima na njega, reče mu: Neprijatelju bogova naših, zašto si jedno obećao a drugo učinio? Obećao si prineti bogu žrtvu, a mađijama si svojim učinio da padne i razbije se bog naš Apolon. Svetitelj odgovori: Onaj koji razbi vašeg boga, taj će i hram njegov spaliti.
Tek što svetitelj izgovori ove reči, oganj spade s neba na hram Apolonov i spali ga do temelja. A upravitelj i sav narod od silnog straha pobegoše daleko. Zatim upravitelj prizva svetog Vasiliska, i reče mu: O, kako su velike tvoje mađije! boga si sakrušio i hram njegov spalio. Svetitelj mu na to reče: Ako je bog tvoj zaista bog, kao što ti kažeš, onda neka mi se osveti! Upravitelj odgovori: Naši bogovi su dobri i nikakvo zlo ne čine svojim protivnicima. Svetitelj onda uzviknu: O, slepila ljudskog! kako demoni mogu biti dobri, ili što dobro činiti, kada su zli po prirodi; oni će i vas, svoje ljubitelje i poklonike, odvući sa sobom u pakao.
Tada upravitelj reče: Bedni mađioničaru, prinesi bogovima žrtvu, da te ne bih predao na gorku smrt. Svetitelj mu na to odgovori: Zveru šumski, psu koji krv ločeš, razvratni Agripo, liku demonski, sliko đavolja, mučitelju bezakoni, zašto me još zadržavaš? Ja se žurim da završim tečenje svoje.
Upravitelj se silno razgnevi na mučenika, i naredi da ga mačem poseku. Vojnici onda uzeše svetitelja, i povedoše van grada na posečenje, na mesto zvano Dioskorija. Pritom mnogo naroda praćaše svetitelja. A upravitelj naredi vojnicima da po posečenju telo mučenikovo bace u reku. I kad mučenik Hristov bi posečen[8], mi videsmo, veli sveti Evsignije, kojima dano bi da vidimo, strašno tajanstvo: mnoštvo svetih Anđela dođe i, uzevši svetiteljevu dušu, uznošahu je ka nebu. A Gospod naš Isus Hristos bi viđen gde stoji na nebu i govori: Hodi, moj dobri i verni slugo Vasilišče, uđi u Nebesko Carstvo među pravednike, gde se nalaze sluge moje koji zajedno s tobom behu uzeti na mučenje Mene radi.
Mi koji sve to videsmo i čusmo, nastavlja sveti Evsignije, padosmo ničice na zemlju i poklonismo se Gospodu blagodareći Mu što nas udostoji takvog viđenja. A telo mučenikovo dželat Prisk dohvati i stade vući ka reci. Mi mu pristupismo, veli sveti Evsignije, i molismo ga da pričeka malo dok se narod raziđe, i krišom mu dadosmo trideset zlatnika. On nam prepusti mučenikovo telo i glavu, govoreći: Pazite samo da ko ne sazna i obavesti upravitelja; tada će snaći beda i mene i vas.
Mi onda uzesmo česno telo i sakrismo, pa ga noću odnesosmo na jednu pooranu njivu, tu sahranismo i odozgo posejasmo žito. Te iste noći žito proklija i uzraste, a sutradan uklasa i dade rod. Dok smo kopali mučeniku grob, neki od nas ožedneše, i mi se pomolismo Gospodu prizivajući svetog Vasiliska, čijim molitvama odmah izbi izvor vode blizu njegovog groba. Mi se napismo i proslavismo Boga. Taj izvor postoji i do današnjeg dana, i bolesnici koji piju od te vode dobijaju isceljenje.
Posle svega duh nečisti napade na oblasnog upravitelja Agripu, i on stade tražiti telo mučenikovo, govoreći: Kada bih se dotakao tela Vasiliskova, ja bih se izbavio od ove bede. – I niko mu ne smejaše reći da je mučenikovo telo sahranjeno u zemlju. A neki ga pitahu: Ti si naredio da telo bace u reku, zašto ga sada tražiš? – Agripa pak ode na mesto gde mučenik Hristov bi posečen, nađe tamo nekoliko kapi krvi njegove, sabra ih rukama zajedno sa prašinom, saši ih u svoj pojas, i čim se opasa, odmah se oslobodi od nečistog duha, i poverova u Gospoda našeg Isusa Hrista.
Zatim, posle izvesnog vremena, građanin Komana Marin, čovek pobožan, sagradi crkvu u ime svetog mučenika Vasiliska, pa izvadi iz zemlje svete mošti njegove i prenese ih u nju. I od najraznovrsnijih bolesti bivaju mnoga čudesna isceljenja od moštiju svetiteljevih molitvama njegovim, a blagodaću Gospoda našeg Isusa Hrista, kome sa Ocem i Svetom Duhom čast i slava, sada i uvek i kroza sve vekove, amin.
 
ŽITIJE I STRADANJE SVETOG MUČENIKA
JOVANA VLADIMIRA, KRALJA SRPSKOG
 
Ovaj sveti i slavni kralj srpski i divni mučenik Hristov, Jovan Vladimir, izraste iz blagočestivog i carskog korena koji vladaše u srpskim kneževinama Zahumlju i Prevali (koja se još zvaše Dioklitija, Duklja ili Zeta). Njegov deda zvaše se Hvalimir i imađaše tri sina: Petrislava, Dragimira i Miroslava. Petrislav primi na upravu Zetu (Duklju), Dragimir Travuniju (Trebinje) i Hlevnu (Hum), a Miroslav Podgorje. No Miroslav ne imađaše dece te i njegova država dođe u vlast Petrislavu koji za naslednika imaše sina svoga, ovog blaženog Vladimira. I tako se Vladimir zacari (u drugoj polovini desetoga veka) u Duklji i ostalim predelima Ilirije i Dalmacije, a prestonica mu beše kod crkve Prečiste Djeve Marije u oblasti Krajini (na zapadnoj strani Skadarskog Jezera).
Blaženi Vladimir od detinjstva bi ispunjen darovima duhovnim – beše krotak, smiren, ćutljiv, bogobojazan i čist životom, prezirući sve privlačnosti zemlje i revnujući za sve ono što je uzvišeno i božansko. Kako veli za njega i vizantijski istoričar Kedrin[9], on je bio „čovek pravičan i miroljubiv i pun vrlina“. Njega isto tako pohvaljuje i drevni slovenski letopisac Pop Dukljanin u svom Letopisu zvanom „Kraljevstvo Slovena“ (glava 36). U ranoj mladosti on provede neko vreme kod nekog dobrog vojskovođe da se uči ratnoj veštini. Iako sve to on dobro izuči, on u sebi spoji viteštvo i pobožnost, to jest pravo hrišćansko blagočešće. On marljivo izuči i Sveto Pismo, i beše veoma milosrdan prema bednima i siromašnima. Znanjem Svetoga Pisma i milosrđem uspeo je da mnoge bogumile i druge jeretike povrati k veri pravoslavnoj. U životu i vladanju svome on u svemu rasuđivaše mudro, i mudro vladaše podanicima svojim, zbog čega ljubljen bi od sviju. Uz to još, on razasla učitelje po narodu da poučavaju ljude pravoslavnoj veri i nauci Hristovoj, a jeretike da obraćaju ka Istini. A i crkve i manastire on podizaše, kao i bolnice i stranoprijemnice. Jednom rečju, on, iako car na zemlji i moćni vladar, beše krotki sluga Nebeskoga Cara Hrista i Carstva Božjeg, koje nije od ovoga sveta, ali za koje se ovaj blaženi već od detinjstva beše opredelio. Zato njega i bi udostojen, kao što ćemo dalje videti.
Živeći tako bogougodno, u stalnim i usrdnim molitvama Bogu i dobročinstvima, blaženi kralj Jovan Vladimir imađaše teške borbe i iznutra i spolja, iznutra sa jereticima bogumilima a spolja sa zavojevačima: carem Samuilom i carem Vasilijem[10]. Samuilo, car Bugarski, krenu u rat sa velikom vojskom na državu ovog blaženog i htede je pokoriti sebi. Sveti i hristoljubivi kralj Vladimir, štedeći krv čovečiju i ljubeći većma mir nego rat, ukloni se sa svojima u planinu zvanu Oblik (ili Kosogor). Prešavši reku Bojanu i opkolivši grad Ulcinj, Samuilo opkoli tada i ovu goru na kojoj beše sveti kralj sa svojom vojskom. Na toj kosoj gori (= Kosogor) behu zmije jedovite i otrovnice, te golemu muku nanošahu vojsci. Jer kad bi koga ujele, taj je odmah umirao. Sveti Vladimir se tada pomoli Bogu sa suzama da mu svemogući Bog oslobodi narod od te kužne smrti. I usliši Bog molitvu sluge Svoga, i zmije prestaše nadalje ujedati, i od tada do sada nikoga ne ujedaju, a ako koga i ujedu ne bude mu ništa. Međutim car Samuilo posla glasnika kralju Vladimiru da sa svima koji behu s njim siđe sa gore, ali kralj to ne učini. Onda se tu kao izdajnik Juda nađe knez toga mesta koji nezlobivog kralja izdade caru Samuilu, te ga ovaj zarobi i posla na zatočenje. A pred svoje zarobljavanje kralj Vladimir skupi sve svoje oko sebe i stade im ovako govoriti: Čini mi se, braćo, da meni predstoji ispuniti onu reč evanđelsku koja kaže: Dobar pastir polaže dušu svoju za ovce svoje. Bolje će biti, dakle, da ja sam položim dušu svoju za sve vas i da dobovoljno predam telo svoje da ga ubiju, nego da vi propadnete od gladi i od mača. Izgovorivši to, on se oprosti sa svima i otide k caru, a ovaj ga svezana posla u svoj prestoni grad Prespu (kraj Ohrida) na zatočenje. Samuilo zatim za vojskom udari na gradove Kotor i Dubrovnik, osvoji ih i popali, i dalje sa vojskom porobi i osvoji Bosnu i Rašku, pa se sa bogatim plenom vrati doma.
Vladimir blaženi seđaše tako u tamnici u Prespi i moljaše se Bogu danonoćno. Tu mu se javi anđeo Božji koji ga okrepi i javi mu da će ga Bog uskoro osloboditi iz tamnice, ali da će on posle toga mučenik postati i neuveli venac večnog života u Carstvu Nebeskom zadobiti. A car makedonski Samuilo imađaše kćer po imenu Kosaru, zvanu još i Teodora, koja, Svetim Duhom nadahnuta, imađaše veliko milosrđe prema ubogima i sužnjima, i često pohađaše tamnice i sužnje tešaše. Ona izmoli od oca dozvolu da sa svojim devojkama siđe u tamnicu i opere noge sužnjima, što joj otac i dozvoli. No Kosara videvši Vladimira, rascvetana mladošđu, ponizna i skromna, i kako je pun mudrosti i razuma Božjeg, zavole ga srcem. Zavole ga ne iz pohote, nego što se sažali na mladost i lepotu njegovu, i što htede da ga oslobodi iz tamnice. Kosara izađe pred oca svoga i zamoli ga da joj da ovoga roba za muža. Ne mogaše otac otkazati kćeri svojoj, jer ju je mnogo voleo i znao za Vladimira da je od kraljevske krvi, te joj ispuni molbu i izvede Vladimira iz tamnice. Samuilo dade Vladimiru Kosaru za ženu i svu mu državu povrati, kraljevinu otaca njegovih, i još mu dade zemlju Dirahijsku (Dračku), i isprati ga s čašću i mnogim darovima. Samuilo takođe povrati i stricu Vladimirovom Dragomiru njegovu zemlju Trivuniju (Trebinje).
Blaženi kralj Vladimir, stigavši domu svome sa suprugom svojom Kosarom, bi dočekan od svojih sa velikom radošću. I življaše od tada sa Kosarom sveto i celomudreno. Jer on usavetova ženu svoju da drže devičanstvo, pošto su devstvenici, reče, slični Anđelima. I celomudrena Kosara ga posluša, te življahu u celomudrenosti i svakoj vrlini ljubeći Boga i služeći Mu dan i noć. I kraljevaše nad poverenim mu narodom sa strahom Božjim i pravdom.
U to vreme samodržac grčki Vasilije II Makedonac (976-1025 g.) iziđe sa mnogom vojskom na cara bugarskog Samuila i u klancima gore Belasice strahovito potuče njegovu vojsku (1014. godine). Od silne tuge i žalosti za vojskom Samuilo na prečac umre, a car Vasilije dođe čak do Ohrida. Samuilovo carstvo primi u nasleđe njegov sin Gavrilo Radomir, no posle nepune godine on bi ubijen od Jovana Vladislava, svoga brata stričevića. A to beše i porodična osveta, jer otac Vladislavljev Aron bio je ranije ubijen na zapovest brata mu Samuila. Grčki car Vasilije pođe tada na Vladislava želeći da potpuno potčini sebi bivše carstvo Samuilovo. Lukavi pak uzurpator Vladislav nastojaše da na prevaru domami k sebi i ubije blaženog kralja Vladimira.
Jednoga dana izađe sveti Vladimir u dubravu blizu grada sa tri svoja velikaša, i vide u šumi jednog orla kako kruži, a na plećima mu blistaše sjajni kao sunce časni Krst. Zatim orao položi Krst na zemlju i postade nevidljiv. Blaženi kralj tada sjaha s konja i pokloni se Krstu Hristovom i na njemu raspetome Gospodu, pa onda naredi da se na tom mestu sagradi crkva; pritom i sam dade veliki prilog. Kada crkva bi podignuta, onda ovaj Časni Krst bi u nju položen, i tu sveti kralj hođaše po danu i po noći na molitvu i svenoćna bdenja. Jer on oseti da se približi vreme da primi venac mučenički, za kojim je i sam toliko žudeo.
A Vladislav, ubica svog bratučeda Radomira, Kosarinog brata, zavideći svetom kralju, i u svome vlastoljublju želeći da se domogne i Vladimirovog kraljevstva, reši se da ga na prevaru ubije. Zato ga pozva k sebi u Prespu na tobožnji dogovor. Ne verujući u iskrenost svoga brata od strica i naslućujući neku podvalu, mudra Kosara izmoli od svoga muža da ona prva otide na dogovor, ne bi li tako spasla blaženog Vladimira od nepravednog ubistva. No lukavi Vladislav obmanu i sestru, a svetom kralju posla po izaslanicima zlatni Krst pozivajući ga da dođe i obećavajući mu da mu se ništa zlo neće desiti. Obmanuta Kosara nije mogla raspoznati nož medom premazan. A sveti kralj odgovori Vladislavu: Znamo da Gospod naš Isus Hristos, Koji je za nas postradao, nije na zlatnom ili srebrnom Krstu raspet bio, nego na drvenom. Ako ti je dakle vera prava i reči istinite, pošlji mi po sveštenim ljudima Krst od drveta, i na veru u ime Gospoda našeg Isusa Hrista, uzdajući se u Životvorni Krst i Časno Drvo, doći ću. Tada verolomni i lukavi Vladislav dozva dva episkopa i jednoga pustinjaka, i pretvarajući se pred njima da pošteno misli, dade im Krst od drveta, i posla ih kralju. Sveti kralj krete tada na put, i u pratnji Anđela približavaše se dvoru Vladislavljevom. Uz put se stalno moljaše Bogu i, kao što kaže Dukljanin u svom Letopisu, svrativši u jednu crkvu on se ispovedi i pričesti svetim Telom i Krvlju Hristovom.
Prošavši kroz sve zasede Vladislavljeve sveti kralj najzad stiže u Prespu. Kada ga vide Vladislav gde mu dolazi, ustremi se na njega i udari ga mačem, ali mu ne naudi. Međutim Vladimir se ne uplaši već reče: Hoćeš da me ubiješ, brate, ali ne možeš! Pa istrgnuv svoj mač dade mu ga govoreći: Uzmi i ubij me, gotov sam na smrt kao Isak i Avelj. A Vladislav, pomračen umom, uze mač i otseče glavu svetom mučeniku. Svetitelj pak uze glavu svoju rukama svojim, pa usede na konja i odjuri pomenutoj crkvi. I kad stiže crkvi sjaha s konja i reče: U ruke Tvoje, Gospode, predajem duh moj! A ubica se posrami i uplaši od takvog preslavnog čuda, pa pobeže sa svojima. I tako blaženi Jovan Vladimir primi venac mučenički i promeni carstvo zemaljsko za Carstvo Nebesko, 22. maja 1015. godine[11]“.
Česno telo svetoga kralja Mučenika episkopi i klirici uzeše i sa pesmama i slavopojima pogreboše u istoj crkvi blizu Prespanskog Jezera, uz veliki plač i ridanje supruge mu Kosare. Gospod pak, hoteći objaviti zasluge blaženog mučenika Vladimira, učini te mnogi koji dolažahu na njegov grob u crkvu i moljahu se, dobiše isceljenja. A prve noći mnogi videše na grobu kralja Mučenika čudesnu božansku svetlost, kao kad mnoge sveće gore. To uplaši bugarskog cara, i on dopusti Kosari da uzme telo svetiteljevo i prenese ga gde god hoće. I ona uze telo svetoga kralja i odnese u mesto vladavine njegove Krajinu, i česno ga položi u crkvi Presvete i Prečiste Bogomatere Djeve Marije. Tu sveto telo kralja Mučenika ležaše celo i netljeno, i iz sebe ispuštaše divni miris kao da je mnogim aromatima namazano, a u ruci držaše onaj Krst koji je od cara dobio[12]. U tu se crkvu silan narod svake godine o prazniku njegovu, 22. maja, sakupljaše, i zaslugama i zastupništvom njegovim mnoga se čuda dešavahu onima koji se čistim srcem moljahu. A česna supruga njegova Kosara, zbog iskrene ljubavi koju imaše prema svetom suprugu svome, zamonaši se pri toj crkvi i provede ostatak dana života svoga u pobožnosti i svetom življenju. Kada se pak upokoji bi i ona pogrebena čelo nogu supruga svoga.
Međutim, Vladislav ubica nadaše se održati carstvo svoje bugarsko i još mu prisajediniti i srpsko, te stoga s vojskom dođe pod Drač i opasno ga opsede. Ali, tu ga porazi nevino prolivena krv svetog Vladimira, i on pogibe pri spomenutoj opsadi Drača početkom 1018. godine, lišivši sebe i privremenog i večnog života. Po kazivanju Dukljaninovom, njemu se tada javi naoružani vojnik sa likom svetog Vladimira. A kad on stade vikati i bežati, Anđeo ga porazi, te se on sruši i umre i telom i duhom. A grčki car Vasilije II lako zauze Ohrid i Drač i pobednički se vrati u Carigrad.
Svete mošti svetog Hristovog mučenika, pravednog kralja srpskog Jovana Vladimira, biše posle dva veka (oko 1215. g.), u vreme blagovernog srpskog kralja Stevana Prvovenčanog, prenesene najpre u grad Drač, zbog čega se svetitelj slavi i kao zaštitnik Drača, a nešto kasnije biše prenesene u njegov manastir Svetog Jovana (albanski: Šin-Đon) kod grada Elbasana u srednjoj Albaniji. Od tada se u ovom manastiru, posvećenom svetom kralju Mučeniku (a po predanju tu je sam sveti Kralj još za života podigao bio zadužbinu-crkvu posvećenu Presvetoj Bogorodici), svake godine o njegovom prazniku okupljala masa vernog naroda, i na molitve Svetiteljeve mnoga isceljenja i blagodatne dare dobijala. I sav narod pravoslavni, i srpski i grčki i arbanaški, nazivali su svetog Mučenika čudotvorcem i mirotočcem. Crkvu u kojoj počivaju mošti Svetiteljeve iz temelja je obnovio 1381. godine albanski knez Karlo Topija, srodnik po krvi kralja Francuske, o čemu postoji zapis na samoj crkvi (na grčkom, latinskom i srpskom).[13] Svetom kralju Mučeniku ubrzo je bilo napisano Žitije i Služba, i to najpre na srpskom jeziku, pa onda i na grčkom. O tome govori izdavač grčke Službe („Akolutije“) i Žitija (Sinaksara) Svetiteljevog, Jovan Papa, rodom iz grada Neokastra (tj. Elbasana), kada ga je u Veneciji štampao 1690. godine[14]. Ali pošto su srpska Služba i Žitije nekako bili zagubljeni, svetogorski hilendarski jeromonasi i proigumani, Luka i Partenije, preveli su ih sa grčkog opet na srpski, i uz ispravke i dopune (osobito u Žitiju) tršćanskog paroha i poznatog agiografa Vićentija Vakića, to je štampao 1802. g. u Veneciji Hadži-Teodor Mekša, trgovac iz Trsta. Odavde je tu Službu i Žitije svetog kralja Vladimira uneo u Srbljak mitropolit Beogradski Mihailo, 1861. godine. Godine 1925. podignuta je crkva ovome krunisanom Mučeniku Hristovom kod manastira Svetog Nauma, na Ohridskom jezeru, kao ktitoru ovog slavnog manastira.[15]
Neka bi Bog Svemilostivi svetim molitvama ovoga Svog Mučenika i Čudotvorca pogledao na ljude Svoje i na nasleđe Svoje, i učinio konac mučenjima i izbavio nas od vidljivih i nevidljivih neprijatelja naših. Da se slavi Bog u Trojici: Otac, Sin i Duh Sveti, Trojica jednosušna i nerazdeljiva, u beskonačne vekove. Amin.
 
POHVALA SVETOM KRALJU JOVANU VLADIMIRU[16]
 
Svetome među kraljevima, velikomučeniku Jovanu, znamenjetvorcu, mirotočcu i čudotvorcu Vladimiru. Blagoslovi oče!
Sabrao nas je danas, božanski i sveti praznikoljubivi zbore, hristoljubivi narode pravoslavni, ovaj među kraljevima izobilni ljubavlju, dobropobedni mučenik Istine, Jovan Vladimir, u ovaj veliki duhovni i presveti hram. Sabrao se k njemu hristoljubivi narod na ovu godišnju i značajnu svetkovinu u želji da mu se po običaju pobožno pokloni, jer je vreme svetog i blagodatnog spomena njegovog, koji je uzrok božanskih darova. Zato se radujmo svi duhovno, svi koji ste okružili česni i mirotočivi kovčeg sveblagočestivog mučenika, Svetoga Vladimira. Raduju se s nama Anđeli, nebesa se vesele, krajevi zemlje igraju; Ilirik i sva zemlja Albanska i Srpska radosno se okupljaju na slavu; sve što je zemaljsko sjedinjuje se danas sa nebeskim, i zajedno praznuju; sve postojeće učesnik je u veselju, sve se raduje slavi Jovanovoj; sve mu kliče slavoslovlje. Pa i sami Proroci sveti saglasno s ostalima kliču u pesmama. Jedan uzvikuje: Neka se vesele nebesa i neka se raduje zemlja! Drugi peva: Divan je Bog u svetima svojim, i – Bog se proslavlja na saboru svetih! Jedan veli: Spomen je pravednoga s pohvalama; drugi govori: Proslaviću one koji Me proslavljaju, veli Gospod! Treći pak Prorok pripeva: Domu Tvome pripada svetinja, Gospode, u sve dane! Jedan od Proroka zapoveda hristoljubivom narodu: Sastavite praznike na saborima od kraja žrtvenika; a drugi sa pesmom poručuje: Glas je radosti i spasenja u naseljima pravednih! Jedan slavi mučenik ovim rečima: Blažen si ti i dobro će ti biti, a druga viče bolesnicima: Priđite k Njemu i prosvetite se i lica vaša neće se posramiti! – Svemu pak ovome povod je i uzrok ovaj Prečudni i Mirotočivi, nekadašnji kralj Ilirika i Duklje, mučenik predvečnoga Logosa Božjeg i verodostojni svedok Njegov, Jovan – imenjak blagodati, kojega mi danas s radošću opevamo mada za to nećemo biti kadri, nego ćemo samo onoliko ispuniti dužnost koliko nam sile dozvoljavaju.
Jer kako ćemo mi ljudi dostojno slaviti onoga koji je živeo nadčovečanski; i to još mučenika, to najveće i svagdasvetleće i najsjajnije svetilo što se zablistalo iz otadžbine mu; pohvalu vaseljene, ukras Crkve, pobornika Krsta i hrabrog borca za Istinu, nepobedivo oružje Hristovih careva i vojnika. Jovan je kruna blagočestivog carstva; Jovan je najbrži iscelitelj i učitelj bolnih i ožalošćenih; Jovan je stradalnicima osvetnik i lažljivcima ukrotitelj. Jovan je svima nama uteha: oskudnima izobilje, sirotima zaštitnik, udovama hranilac, stadu pastir, njivama i gumnima blagoslov, vinogradima plodnost, zarobljenicima odbrana, napadnutima zaklon, gladnima hrana; bogumilima, mesalijanima i ostalim jereticima poraz, zabludi propast, a veri pravilo i utvrđenje. Njega su bezbožni jeretici pa i rođaci napali i glavu mu otsekli, no on je svoje gonioce pobedio i po smrti je uistinu živeo; i prihvativši rukama česnu glavu svoju otsečenu u sveti hram je ušao, i ubicu svoga zaprepastio, zavidljivce satro, i iz ovog privremenog prešao u večno i besmrtno carstvo. Sada se nalazi u krugu Anđela oko prestola Veličine na nebesima, ali je opet i blizu nas, jer se nevidljivo međ nama nalazi raskošno deleći darove onima koji mu dolaze. O svečudesnog čuda! Kojim rečima da pohvalim Kralja i Mučenika, zaista čudesnog Mirotočca! Kojim li zvucima i glasovima da pohvalim njegove podvige! I na koji način da opevam njegova divna čudesa?
Odvoji se od Velikomučenika zemni prah, ali se od ovoga ne odvoji Hristos; rastoči se priroda, ali ne iščeze vera. On na jednom mestu počiva, a u celom svetu gde god bio prizvan prebiva. Gore na nebu uz Hrista Boga stoji, a ovde se ni najmanje od nas ne udaljuje. Onamo nas zastupa, a ovde sa nama likuje. Onamo služi, a ovde čudotvori. Njegove mošti počivaju, a dela mu se propovedaju; jezik mu ćuti, a čudesa mu klikuju. Ko je tako nešto video? Da li je iko ikad tako nešto čuo? Kosti su mu zatvorene u grobu, a čudesa mu se vide po svemu svetu. Neka se postide idolopoklonici (bezbožnici) i nečestivi jeretici kad čuju da zli duhovi od moštiju strahuju. Velika je sloboda tvoja pred Bogom, Sveti Jovane Vladimire, kad si za Hrista Cara podneo nepravednu mučeničku smrt i kad si Krst kao skiptar uzeo na sebe. Šta bi sada rekli oni koji su zbog male nevolje i opasnosti otstupili od Preslatkog Isusa Hrista i odrekli Ga se? Neka sada vide kakva je moć vere. Razumite, narodi, i pokorite se, jer je s nama Bog! S nama je Bog divni u svetima Svojima, Koji pokaza takav izdanak koji izraste iz kraljevskog korena i vladaše nad Albom i svom Ilirskom zemljom i Dalmacijom!…
Na njega su se izlile odozgo sve blagodati već od prvog uzrasta njegovog, i sav je bio bogooblagodaćen. Nazvan je bio po imenu Jovan, što znači – Božja blagodat… On beše rođen od roditelja carskog porekla, poznatih više po veri nego po plemićstvu. I od takvih roditelja rođen, Jovan ne postide niti posrami roditelje svoje, niti se manji od njih pokaza, već beše pun nebeskih blagodati, krotak i smeran, tih i pobožan, smiren i celomudren. On hitaše od niskoga i privremenoga ka onome što je uzvišeno i nebesko, tako da je svima očevidan bio njegov napredak i dostojan se pokazao naslednik očevog prestola i kraljevine. Bog je objavio kakav će Jovan postati, jer on napredovaše uzrastom i naravi i razumom; uzdržavaše se od strasti (i lepo se razvijaše, tako da se od samog početka mogao videti napredak i uzrast u koji je kasnije dostigao. Danonoćno napredujući u blagodati i u uzrastu, on se nikad nije mešao sa drugim gospodičićima i decom, nego se samo odavao molitvama i ostalim vrlinama. Budući vođen od Presvetog Duha on je izučavao samo ono što mu je trebalo, i to iz Svetoga Pisma, rastući tako i učeći se nauci i zapovestima Gospodnjim. On se služio samo onim što krasi i ulepšava narav i vrline čovekove. Roditelji ga dadoše jednom vojvodi da ga uči vojnoj veštini, i on to za kratko vreme izuči tako da su se hrabrosti njegovoj svi divili, te ubrzo postade najveštiji i najbistriji kraljević. Ali blaženi u sebi sjedinjavaše vrlinu i pobožnost, molitvu i snagu. Uvek se klonio rđavog društva, a ipak je bio svima sve, i mnogim blagodatnim darovima obasut…
A kada stiže u puni uzrast on i tada čuvaše svoju devstvenost, i kada ga roditelji oženiše Kosarom, ćerkom Samuila cara bugarskog i ohridskog, on tražaše zgodno vreme da i ženu obrati u ovu vrlinu u kojoj se i sam nahodio. Po smrti roditelja njegovih i po primanju kraljevstva i vlasti trebalo je videti revnost njegovu i diviti joj se. On odmah prizva k sebi starešine kraljevine i sav pokorni mu narod, i vođaše ih sve po volji Božjoj, postavljajući učitelje da ljude njegove vaspitavaju u pravoslavlju. Jer on ni na šta drugo nije mislio nego na to, kako da se po svoj državi njegovoj proširi pobožnost i prava vera u Hrista Boga našeg. Posle poče da mudrim rečima i duhovnim nebeskim poukama poučava svoju ženu i rečima Svetoga Pisma je uveravaše da devičanstvo ima veliku nagradu pred Bogom. Oni koji bi devičanstvo održali, govorio je, mogu reći da već nisu zemaljski nego nebeski i da su se po životu izjednačili sa Anđelima. Govoraše joj sve što je potrebno za celomudrije i vaspostavljanje višeg i budućeg života i bestrašća i izjednačenja sa Anđelima. A ona njemu, kako istorija priča, odgovaraše: Ta je stvar, dragi mužu, i nekim pticama i životinjama prirodno data, pa ako i mi dobijemo taj dar onda neka je hvala Bogu od Koga ti je ta božanska namera data. Takvim je rečima blaženi Jovan ženu svoju privodio ka celomudriju.
A što se tiče njegove ljubavi prema siromasima i milostinje što je svagda činio potrebitima i nevoljnicima, i što se tiče davanja hrane gladnima i saučešća pokazanog prema bolnima, – mnogo o tome govori stari srpski sinaksar, i ko bi to sve mogao ispričati i izbrojati? Sveti Vladimir beše prijatan i umilan telom no još prijatniji i umilniji duhom, tako da su se nadprirodna pokazala vrlinska dela njegovog života i čistote. Jedno samo želim da naglasim, i to ne radi pokazivanja i hvalisanja, nego što će se to onima koji to nisu čuli i znali pokazati kao najočiglednija slika koja i najnemarljivije i najlenje ljude može pokrenuti na podražavanje. A to je ovo.
Blizu kraljevskog dvora i kraljevskih dvorskih soba bila je jedna mala zgrada u kojoj niko od posetilaca njenih nije smeo da provede noć, jer je mesto bilo strašno i mračno i okolo su tekle reke. Bila je tu velika divljina i zbog gustine šume i drveća tamo nije dopirao zrak sunca ni meseca. Niko tamo nije krenuo u šetnju a da ne sretne zveri i divlje životinje. (Sada je to mesto, naravno očišćeno i tu je podignut hram u ime ovog svetitelja). Jednoga dana jašući tuda ovaj blaženi kralj Jovan Vladimir sa svoja tri velikaša, i prolazeći pokraj toga mesta, ugleda iznenada kao jednoga orla kome se više glave sijaše kao sunce presvetli Krst. Idući dalje u tu šumu oni stigoše u dolinu, i tu se zaustavi časni Krst. Sjahavši s konja zajedno sa velikašima, ljudima odličnim i pobožnim, on sa njima zajedno pade ničice i sa velikim usrđem i suzama pokloni se svečasnom i životvornom Časnom Krstu, koji mu se kao ono Konstantinu pokaza od Boga kao skiptar moći, kao pravi znak blaženstva i besmrtnog Carstva koje mu se u nasledstvo pripremalo. Zbog toga on sagradi tamo molitveni dom, crkvu, i dolažaše na to mesto ne jednom nego po pisanome – sedam puta na dan. Tako on često ulažaše u tu šumu i po običaju činjaše molitve i poklone. Tu on postavi i ikonu raspetoga Hrista, i silom česnog i životvornog Krsta i Gospoda na njemu prikovanoga, slobodno dolažaše sam noću i bez prestanka tu u tajnosti činjaše noćna bdenja i molitve. No nije bilo moguće ovaj svetilnik pod sudom skrivati, jer je trebalo da svetli i da se vidi i što pre da se pokaže ljudima dvora i doma njegova, da bi se na taj način, po nelažnim ustima Gospoda našeg Isusa Hrista, proslavio Otac Nebeski. Šta se dakle dogodilo, i kuda ga je to Duh Sveti upućivao i rukovodio?
Kad u ono vreme grčki samodržac Vasilije Porfirogenit diže rat na cara Samuila i pobedivši ga uđe u Ohrid, i neprijatelji ovog blaženog kretoše na njegovo kraljevstvo, Albaniju i Iliriju, tada se sveti Jovan Vladimir hvaljaše ne snagom i oružjem, nego Gospodom Bogom svojim… On i tada spokojno življaše kao što je to i dolikovalo čoveku koji je sav svoj um imao svecelo posvećen Svevišnjem Bogu, za Koga je želeo i krv svoju da prolije i za ljubav Njegovu da umre, da sebe celoga prinese Bogu na žrtvu živu i miomirisnu. I on, više nebeski nego zemaljski čovek, stalno je iz božanske ljubavi razmišljao o zapovestima i naredbama Gospodnjim. Zavidljivac pak naših dobara i neprijatelj roda ljudskog, onaj isti koji je i pravednoga i besprekornoga Jova iskušavao, i koji se na lopovski način suprotstavlja podvizima pravednika, to jest sami lukavi đavo, lukavo je smislio da protiv pravednika pokrene mržnju i neprijateljstvo brata žene njegove. Pokrenut od đavola ovaj (tj. Vladislav) vešto smisli protiv Pravednika nepravednu smrt. Pretvarajući se najpre licem kako ga tobož voli, a u sebi u stvari skrivaše zločin, … on – pakosnik dozva k sebi šuraka svog i mučki ga udari mačem svojim. No on u tome ne uspe. I tek kada mu svetitelj dade svoj mač, onda mu ovaj verolomnik otseče glavu. I, o čuda! Svetitelj onako na konju prihvati svoju svetu i dragocenu glavu i potrča pravo u molitveni dom one šume gde se nalažaše česni i životvorni Krst. I kad tamo stiže, na opšte zaprepašćenje svih, on sjaha s konja, i uzevši svoju svetu i mučeničku glavu, spusti je, i poklonivši se na kolenima reče: Gospode Isuse Hriste, u ruke Tvoje predajem duh moj! A onaj gnusni ubica uzdrhta i s mesta pobesne otrgnut i od jednog i od drugog života. Jer pravednik samo po vidljivosti pade, a odlete kao krilat ka Onome Koga je svagda želeo, i sjedini se sa Anđelima čije je žitije na zemlji podražavao.
Kada pak narod saznade šta se zbilo i ču za nepravedno ubistvo dobroga kralja, zaštitnika i oca, potrča odmah sva vojska: namesnici kraljevstva, velikaši, knezovi, arhijereji sa krstovima i litijama i sa klirom i narodom, i sahraniše devičansko i prečisto kraljevsko telo njegovo sa mnogim kađenjima i pojanjima. I siđe božanska svetlost na grob njegov, i premnoga se čudesa dogodiše: slepi progledaše, beeni se od demona oslobodiše, bolni se isceliše, sveto miro iz moštiju njegovih poteče. I tako sve do današnjega dana Svetitelj posta tvorac tolikih čudesa i divnih dela. On se zaista pokazuje kao svedok (mučenik) Istine uvenčan po pravednim merilima pravde Božje, jer je Božanski Promisao zaista pravedno izmerio pravdu njegovu. Tako je dakle poživeo i životni svoj put završio, i k Bogu je uzišao Koga je toliko ljubio. I sada, ne gleda kao kroz ogledalo, nego se samim licem pojavljuje pred Licem Hristovim, i čistije i jasnije sozercava svetlost Blažene i Svete Trojice.
Radi svega toga treba prema moćima svojim da proslavljamo i pohvaljujemo ovoga pravednika, pobornika i učitelja blagočešća, podvižnika i uzdržljivca, krotkog, mirnog i tihog vrlinika, koji je na zemlji carovao i nad zemaljskim stvarima, i nad gresima, i nad uobraziljnim pomislima. Njega, koji u borbama beše nepobediv, i koji je odneo pobedu nad zabludama i jeresima. Jer kad se slavi i hvali pravednik tada se raduju narodi. Kroz ovo mi uzašiljemo Bogu beskrajnu žrtvu kroz žrtve i molitve mučenika. Pošto dakle ovakvog zastupnika imamo pred Gospodom, praznujmo danas ne po jelinski nego po hrišćanski; ne trbuhom, nego dušom, eda bi svetkovina bila dostojna Svetitelja. Oni koji u sebi imaju zlopamtljivost neka je iz ljubavi prema Velikomučeniku zaborave i oproste bližnjima, i neka dobrim delima i milostinjama umilostive Boga. Ugledajmo se dobrim delima na Svetoga, eda bismo i mi zadobili besmrtni život i nestarivo blaženstvo. Uskliknimo i zavapimo, mi grešni i ništavni, koji smo se ovde sakupili, ovome Mučeniku i Vencenoscu:
O! mučeniče Hristov i vojniče, i prijatelju i slugo Njegov, koji si od Njega tolike blagodati i milosti dobio! Kao i obično, tako te i sada ističemo kao svoga zastupnika, i molimo te svi mi verni koji ti vršimo ovaj prečasni spomen tvoj: Budi posrednik i molitvenik pred Gospodom za nas grešne i unižene, i kao zastupnik naš moli se za narod hrišćanski koji se bedno muči. Ne prestaj neućutno govoriti zajedno sa svima svetima: Poštedi stado Tvoje, Pastiru Dobri! Pomiluj, Čovekoljupče, Crkvu Tvoju, jer ju je bura strašno zahvatila i jer je u opasnosti da se pocepa! Sažali se na nasledstvo Tvoje, jer ga svaki dan porobljavaju. Smiluj se na decu Svoju, jer ih je sve manje i manje. Pogledaj, Vladiko, na narod Tvoj, jer ga spopade poniženje i propast. Pogledaj na nasilje i pruži nam čovekoljubivu ljubav Tvoju: vidi bolest našu, i daj nam ozdravljenje; pogledaj na vapaje naše, i javi milosrđe Tvoje. Usliši nas, Milosrdni, i nemoj se do kraja gneviti i odbaciti nas. Kaznio si nas, sad nas isceli; rasejao si nas, sad nas okupi i saberi; odbacio si nas, sad nas pomiluj i povrati Tebi; predao si nas – oslobodi; prognao si nas – opet nas povrati; nemoj se sećati više bezakonja narodnih. Jer si Ti jedini bezgrešan, Ti si jedini Čovekoljubac, Ti si jedini mnogomilostivi Gospodar. Tvoj je život i u Tebe je izvor života; Tvoja je moć i Tvoja je sila. Jer si Ti Bog naš, Ti – Pastir i Spasitelj svetu. Pomiluj nas i iz ropstva izbavi narod Tvoj, eda bismo u radosti proslavljali Tebe u Trojici slavljenoga Boga: Oca i Sina i Svetoga Duha, jedno Božanstvo i Carstvo, sada i uvek i kroza sve vekove. Amin.
 
SPOMEN DRUGOG VASELJENSKOG SABORA
 
U vreme blagočestivog i pravoslavnog cara Teodosija Velikog (378-395 g.) ovaj Sveti Vaseljenski Sabor bi sazvan, meseca maja 381. godine, u Carigradu. Sabor bi sazvan da još jednom i konačno osudi Arijansku i s njom Duhoboračku jeres, a i jeres Apolinarijevu. Bezbožni Arije pogrešno učaše o Sinu Božjem, i zato bi osuđen na Prvom Vaseljenskom Saboru (325. g. u Nikeji), a neke njegove pristalice stadoše pogrešno učiti o Duhu Svetome. Takav je bio Makedonije, episkop Carigradski, i drugi s njim jeretici, zvani Duhoborci („Pnevmatomahi“). Duhoborci učahu kako je tobož Duh Sveti tvar Božja a ne Ipostas (Lice) Božanska, ravna Ipostasi Oca i Sina i s Ovima jednobitna i jednosuštna. Takvu hulu na Duha Svetog Sveti Sabor sabran u Carigradu jednoglasno osudi i podvrže anatemi Makedonija i njegove pristalice. Sabor takođe osudi i jeres Apolinarijevu, koja je govorila kao da Sin Božji, Gospod naš Isus Hristos, postavši radi nas čovek, nije na Sebe uzeo potpunu prirodu čovečju, nego samo telo bez uma i razuma. Sveti Sabor je potvrdio i dopunio sveti Nikejski Simvol Vere dodavši tamo opširnije učenje o Duhu Svetom. Sabor je doneo i sedam svetih kanona o uređenju i upravljanju Crkve Hristove. Na Saboru je bilo 150 Svetih Otaca, najviše njih iz Male Azije, a Saboru je predsedavao Sv. Meletije Antiohijski. Uz Svetog Meletija još su bili Oci: Sv. Grigorije Bogoslov, Sv. Grigorije Niski, Sv. Amfilohije Ikonijski, Sv. Kirilo Jerusalimski i mnogi drugi.
Kao što rekosmo, od ovog Svetog Sabora ostao nam je u Crkvi Pravoslavnoj i Vaseljenskoj saborno potvrđen, dopunjen i definitivno zapečaćen sveti i neizmenljivi Simvol Vere, poznat od tada pod imenom Nikejsko-Carigradski (jer je sastavljen na Prvom Vaseljenskom Saboru u Nikeji 325. godine i na ovom Drugom Vaseljenskom u Carigradu 381. godine).
Evo kako glasi taj sveti i katoličansko-vaseljenski nepromenljivi Simvol Vere u svim svojim članovima (od kojih su prvih osam iz Nikeje, a četiri poslednja iz Carigrada):
Verujem u jednoga Boga Oca, Svedržitelja, Tvorca neba i zemlje i svega vidljivog i nevidljivog.
I u jednoga Gospoda Isusa Hrista, Sina Božijeg Jedinorodnog, Koji je od Oca rođen pre svih vekova, Svetlost od Svetlosti, Boga istinitog od Boga istinitog, rođenog ne stvorenog, jednosuštnog sa Ocem, kroz Koga je sve postalo.
Koji je radi nas ljudi i radi našeg spasenja sišao s neba i ovaplotio se od Duha Svetoga i Marije Djeve i postao čovek.
I Koji je raspet za nas u vreme Pontiskog Pilata, i stradao i pogreben.
I Koji je vaskrsao u treći dan kao što je pisano.
I Koji se uzneo na nebesa i sedi s desne strane Oca.
I Koji će opet doći sa slavom da sudi živima i mrtvima, i Čijem carstvu neće biti kraja.
I u Duha Svetoga, Gospoda Životvornog, Koji od Oca ishodi, Koji se sa Ocem i Sinom zajedno obožava i slavi, Koji je govorio kroz proroke.
U jednu, svetu, sabornu i apostolsku Crkvu.
Ispovedam jedno krštenje za otpuštenje grehova.
Čekam vaskrsenje mrtvih.
I život budućeg veka. Amin.
 
SPOMEN SVETOG PREPODOBNOMUČENIKA
PAVLA PELOPONESKOG
 
Novojavljeni Hristov mučenik Pavle beše rodom iz sela Sopota u Kalavritskom kraju na Peloponezu. Roditelji mu behu siromašni ali čestiti pravoslavni hrišćani i dete vaspitaše u svakoj pobožnosti i čistoti. Njegovo ime na krštenju beše Panagiot, i kao mali dođe u grad Patru gde izuči obućarski zanat. Tamo provede 14 godina pa se vrati u Kalavritu i otvori obućarsku radnju. Vlasnici te radnje stalno tražahu od njega više novaca nego što su se bili pogodili, i na kraju ga zbog toga strpaše u tamnicu. U tamnici on jednom u gnevu izgovori ove reči: Nek postanem Turčin ako vam išta više dam! Ipak prinuđen, on im isplati traženo i tako izađe iz zatvora. Gonjen od đavola on otide u grad Tripolis (na Peloponezu) i sa svoja dva prijatelja otide da se proveseli govoreći im pritom da je on Turčin. Ali se Bog smilova na njega i savest mu se probudi. On odmah otrča jednom duhovniku i sve mu ispovedi i tako dobi izvesnu utehu. Zatim krete na put i dođe u Svetu Goru. Tamo stupi u Lavru Svetog Atanasija i pridruži se jednom peloponeskom monahu po imenu Timoteju, kome sve ispriča i dobi i od njega utehu. Posle nekog vremena sveti mučenik se zamonaši i dobi ime Pavle.
Zajedno sa monahom Timotejom pređe ovaj blaženi u Ruski opštežiteljni manastir na Svetoj Gori gde provede tri godine u poslušanjima i podvizima. Kroz svete podvige i vrline njemu se u duši raspali želja za mučeništvom. Odatle otide u skit Svete Ane i poveri svoju tajnu želju tamošnjem starcu Ananiji. Isprobavši ga četrdeset dana u najstrožijim podvizima starac mu najzad dade blagoslov i on krete na mučenički put da postrada za Hrista. Najpre stiže u manastir Velika Pećina („Mega Spileona“) kod Kalavrite i tamo provede još četrdeset dana u postu i molitvi, pa onda otide u Navplion gde beše čuo da se nalazi njegov jedan rođak koji se beše odrekao hrišćanske vere. Našavši ga on pođe s njim u grad Tripolis i pojavi se pred turskim sudijom, pred kojim smelo ispovedi svoju hrišćansku veru i naruži muslimansku laž i zabludu. Njegovo smelo ispovedanje čuše i mnogi prisutni hrišćani. Turski sudija naredi da mučenika biju, ali kada on ostade nepokolebljiv, sudija najpre naredi da se spali, i potom promeni odluku i naredi da se pogubi mačem. Odluka bi odmah i izvršena i svetom novomučeniku Pavlu bi otsečena glava za Hrista Gospoda 22. maja 1818. godine u Tripolisu. Sveto mu telo bi izvađeno iz nečistog mesta i tajno sahranjeno u manastiru Sv. Nikole kod Tripolisa. Njegovo stradanje opisa jeromonah Jakov Vernaja iz svetogorskog Ruskog manastira.
 
SPOMEN SVETOG MUČENIKA MARKELA
 
Napojen vrelim olovom – ugušio se; i tako postradao za Gospoda.
 
SPOMEN SVETOG MUČENIKA KODRA
 
Privezan konjima za repove; i tako vučen od njih položio život svoj za Gospoda.
 
SPOMEN SVETE MUČENICE SOFIJE LEKARKE
 
Za veru u Hrista postradala mačem posečena.
 


 
NAPOMENE:

  1. Vidi njihovo žitije pod 3. martom.
  2. Pont – pokrajina, zauzimala u starini severoistočni deo Male Azije. Sada su to dva turska vilajeta: Trapezunt i Sivas.
  3. Maksimijan car – upravljao od 284. do 305. god. zapadnom polovinom Rimske carevine, a Maksimin car – upravljao od 305. do 311. istočnom polovinom carevine.
  4. Amasija – u starini glavni grad Pontiske države.
  5. Grad Koman – udaljen od Amasije četiri dana hoda.
  6. Magastrijan – pomoćnik upravitelja oblasti; imao je na raspoloženju izvestan broj vojnika, sa kojima ga je upravitelj obično slao u provinciju da svršava razne poslove.
  7. Psal. 26, 3.
  8. Sveti Vasilisk postradao početkom četvrtog stoleća.
  9. Tačnije rečeno to je rekao vizantijski hroničar Skilica (iz 11 veka), koga Kedrin samo prepričava. Videti o tome: Vizantijski izvori za istoriju naroda Jugoslavije (Vizantološki institut, knj. 10), tom III, Beograd 1966, str. 51 i 117.
  10. Slovenski car Samuilo, vladao u Bugarskoj i Makedoniji od 976-1014. god.; grčki car Vasilije II Makedonac vladao Vizantijom od 976-1025. godine.
  11. Po nekim novijim istoričarima to je bilo 1016. godine, ali N. Banašević (Letopis popa Dukljanina i narodna predanja, Beograd 1971, str. 189-191) pokazuje ispravnost starije hronologije.
  12. Po svedočanstvu ruskog putopisca I. Jastrebova ovaj krst sv. Vladimira čuvan je kasnije u crnogorskim plemenima oko planine Rumije, kod Krajinjana, Mrkovića i Androvića u selu Mikulići. Videti o tome kod St. Novakovića, Prvi osnovi Slovenske književnosti među Balkanskim Slovenima, u Beogradu 1893, str. 229.
  13. Ovaj zapis na sva tri jezika prepisao je i objavio St. Novaković, Prvi osnovi Slovenske književnosti… str. 226-227.
  14. Iz predgovora ovoga Jovana Pape vidi se da je tu Službu, Sinaksar i pohvalu sv. Vladimiru sastavio, koristeći pritom i već postojeće slovensko (srpsko) Žitije i Službu, bivši mitropolit Kitije na Kipru Kozma, koji je tada, oko 1690. god., zastupao Ohridskog arhiepiskopa i upravljao manastirom sv. Jovana Vladimira u Elbasanu. Posle ovog prvog izdanja iz 1690. god. bilo je i novijih izdanja ove „Akolutije“: 1741. god. u Moshopolju o trošku manastira sv. Nauma zatim 1774. i 1858. u Mlecima, itd.
  15. Već godine 1405. podignuta je bila jedna crkva sv. Jovanu Vladimiru u blizini grada Ulcinja (na Jadranskom moru), u čijoj blizini postoji i jedno mesto zvano Vladimirovo.
  16. Ova pohvala je uzeta iz napred spomenute grčke Službe („Akolutija“), s tim što je ponešto izostavljeno i ispravljeno, tj. usklađeno prema starijem srpskom predanju o sv. Kralju Mučeniku.

Jedan komentar

  1. Slava Bogu na ovom sajtu i hvala svima koji su se potrudili da stave žitija svetih ovde. Sad možemo bilo gde da ih čitamo:). Jako radosna vest. Bilo bi dobro da neko prevede i ns Engleski.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *