NASLOVNA » Ava Justin, BIBLIOTEKA » ŽITIJA SVETIH ZA MAJ

ŽITIJA SVETIH ZA MAJ

 

ŽITIJA SVETIH
 
20. MAJ
 
STRADANJE SVETOG MUČENIKA TALALEJA I ONIH SA NJIM
 
U vreme cara Numerijana[1] carski namesnik Teodor stade goniti Crkvu Božju u gradu Egeji,[2] i na razne načine ubijaše verne sluge Hristove. Tada bi uhvaćen i osamnaestogodišnji mladić hrišćanski Talalej, krasan izgledom i uzrastom telesnim, kose plave, lekar po zanimanju, koji besplatno lečaše svaku bolest. Kada bi u hramu Adrijanovom[3] izveden pred neznabožni sud, namesnik pogledavši u njega, začudi se njegovoj lepoti, pa upita one oko sebe: Gde uhvatiste ovog divnog mladića? Oni mu odgovoriše: Idući u grad Anazar Kilikijske oblasti, mi ga videsmo gde ide ispred nas, pa kad nas primeti on se brzo sakri u šumu. Mi ga onda brižljivo tražismo, i jedva ga nađosmo gde sedi pod divljom maslinom; vezasmo ga, i evo dovedosmo k tebi na sud.
Namesnik upita Talaleja: Reci nam, mladiću, koje si vere, iz koga grada, od kakvih roditelja, i kako se zoveš? Talalej odgovori: Hrišćanin sam, ime mi je Talalej, rodom sam iz Livana,[4] otac mi Verukije beše vojvoda, majka mi se zove Romilija, imam i brata koji pripada crkvenom kliru u činu ipođakona, ja sam lekar, izučio sam lekarsku veštinu kod učitelja Makarija arhilekara. Kada zbog gonjenja od strane idolopoklonika svi hrišćani koji žive u Livanu pobegoše u gore i pustinje, ja bih uhvaćen i priveden k Edeskom namesniku carskom Tiberiju. Mučen od njega, ja ispovedih ime Oca i Sina i Svetoga Duha, Boga istinitog i sveblagog, Tvorca svega, i pomoćju Gospoda mog bih izbavljen iz mučiteljevih ruku i pobegoh. A sada, opet uhvaćen, nalazim se u tvojoj vlasti. Čini sa mnom što hoćeš, jer treba da umrem za Hrista, nebeskog Boga, Spasitelja moga.
Namesnik ga upita: Nadaš li se, bedniče, da pobegneš iz mojih ruku, kao što si pobegao iz Tiberijevih? Svetitelj odgovori: Nemam više nameru da bežim, jer verujem Gospodu mom Isusu Hristu, i nadam se u Njega, da neće dopustiti da se osramotim, nego će mi pomoći da do kraja pretrpim muke.
U blizini stajahu dva dželata, Aleksandar i Asterije. Njima namesnik naredi da Talaleju svrdlom provrte gležnje na nogama, provuku konop kroz probušene kosti i glavački obese. No dželatima sila Božja oduze vid, te mesto Talaleja oni provrteše jednu dasku i obesiše o drvo. A jedan od hrišćana, učenik svetog Talaleja, po imenu Timotej, koji stajaše tamo i posmatraše sve šta se događa, klimnu svetitelju glavom, govoreći: Vidiš li šta oni rade? Svetitelj mu odgovori: Ćuti, brate; sa mnom je Hristos koji mi pomaže.
A namesnik, pogledavši, vide ne mučenika nego dasku gde visi o drvetu, pa upita dželata: Šta ste to uradili? Ne naredih li vam da čoveka obesite, a vi ste obesili dasku. – I razjaren, misleći da mu se dželati rugaju, namesnik naredi da ih obojicu biju bez milosti. A oni bijeni, vikahu: Živ nam Gospod, od sada i mi postajemo hrišćani, jer verujemo u Hrista, i stradamo za Njega!
Čuvši to, namesnik naredi da ih smesta mačem pogube. I oni, skončavši mučenički, dobiše vence od Hrista Boga zajedno sa ostalim svetim Mučenicima. A svetome Talaleju namesnik reče: Prinesi bogovima žrtvu, pa ćeš ostati u životu i naslađivaćeš se slastima ovoga sveta. Mučenik odgovori: Nećeš ubediti slugu Hristovog da prinese žrtvu demonima.
Tada namesnik, besan od jarosti, htede sam da svrdlom provrti gležnje mučeniku, ali kad pokuša da ustane sa sedišta, ne mogade, jer kao da beše prirastao za sedište. A svi idolopoklonici, prisutni u Adrijanovom hramu, videvši šta se dogodi, gromoglasno povikaše, govoreći: Velik je hrišćanski Bog koji čini ovakva čudesa! – Namesnik pak, sav postiđen, stade moliti mučenika, govoreći: Pomoli se za mene tvome Bogu, Talaleje, da bih mogao ustati sa svoga sedišta, jer je zaista Bog tvoj velik.
Svetitelj se pomoli Bogu, i namesnik ustade. Ali smatrajući da je to učinila ne sila Božja već mađije Talalejeve, namesnik se silno naljuti na svetitelja i stade zubima škrgutati na njega. Zatim dohvati svrdlo i poče sam bušiti noge mučeniku, ali mu se tog trenutka ruke osušiše. I zavapi k mučeniku govoreći: Opet te molim, Talaleje, pomoli se za mene, da mi se ruke iscele.
Svetitelj molitvom svojom dade isceljenje rukama namesnikovim. Tada namesnik reče onima oko sebe: Maknite mi s očiju ovog mađioničara i potopite ga u dubini morskoj, da bi poginuo. – A svetitelj mu reče: Ti si počeo isleđenje nada mnom, stoga si dužan i da ga dovršiš. Namesnik odgovori: Odlazi od mene, mađioničaru, i pogini na drugom mestu, jer ja ti još ne učinih nikakvo zlo, a ti mi tolika zla pričini mađijama svojim! Svetitelj mu na to reče: Nemoj misliti, mučitelju, da bih se ja uplašio tvojih pretnji i odrekao Boga mog. Znaj zauvek: nikada neću prineti žrtvu bogovima tvojim, niti ću se pokloniti demonima kojima služiš.
Pri ovim rečima, sluge namesnikove dohvatiše svetitelja, posadiše u čamac, izvezoše nasred pučine morske, i tamo ga utopiše. Tonući, svetitelj satvori ovakvu molitvu k Bogu: Gospode Bože moj! ne daj da sada umrem, jer hoću da stradam još za sveto ime Tvoje, da bih dovršivši potpuni podvig mučeništva, primio od Tebe neuvenljivi venac u besmrtnom životu.
Vrativši se posle mučenikova potopljenja, sluge izvestiše namesnika, govoreći: Postupismo po naređenju tvoje veličine: bacismo Talaleja u more, i on potonu na naše oči. – No dok sluge još to govorahu namesniku, dođe sveti Talalej, obučen u bele haljine. Ugledavši svetitelja, namesnik i oni što behu s njim veoma se iznenadiše. I reče namesnik svetitelju: Gle, tvoje mađije odoleše i moru! Svetitelj mu odgovori: Gde je sada sila i moć bogova vaših? Gde vaša gordost i veličina? Eto, Gospod moj Isus Hristos razveja zamisli vaše i ne dopusti da ja umrem, da bih još pobedio đavola, oca tvog.
Razgnevi se namesnik i reče onima oko sebe: Gledajte kako ovaj mađioničar i more omađija, i nas vređa; ako ga otpustimo tako, onda će nas on sve pogubiti mađijama svojim. – Pored namesnika beše neki mađioničar Urvikije; on učini predlog namesniku, govoreći: Vlastodršče, naredi da ovoga dadu zverovima da ga pojedu. – I namesnik, dozvavši odmah čuvara i hranioca zverova, naredi mu da spremi prostrano gledalište; a svetog Talaleja upita: Talaleje, hoćeš li prineti bogovima žrtvu, ili želiš da telo tvoje postane hrana zverovima? Svetitelj mu odgovori: Zar još nisi poznao silu i veličinu Gospoda i Boga mog Isusa Hrista? Evo, ja ti rečima proročkim objavljujem: Neću umreti, nego ću živ biti, i kazivaću dela Gospodnja; desnica Gospodnja uzvisi me, desnica Gospodnja dade silu (Ps. 117, 16-17).
Zatim odvedoše svetitelja na gledalište i izvedoše pred zverove, ali ga zverovi ne taknuše. Jedna najljuća medvedica pritrča k svetitelju, leže mu kraj nogu, i stade ih lizati. Videći to, namesnik zaškrguta zubima i kao lav riknu od jarosti. Zatim naredi da se na mučenika puste izgladneli lav i lavica; ali i oni pritrčavši k mučeniku, pripadoše k nogama njegovim, i lizahu mu ih. Tada namesnik od besa razdra na sebi haljine svoje, a narod stade gromoglasno vikati: Velik je Bog hrišćanski! Bože Talalejev, pomiluj nas! – Pa dohvativši mađioničara Urvikija, narod ga baci zverovima, i ovi ga odmah rastrgoše i pojedoše. A namesnik, ustavši sa svoga mesta, naredi da mučenika mačem ubiju. I sveti mučenik bi radi posečenja odveden na naročito određeno mesto, zvano Edesa, i posle molitve bi posečen mačem dvadesetog maja 284. godine, i preseli se u život večni ka Gospodu našem Isusu Hristu, kome sa Ocem i Svetim Duhom čast i slava, sada i uvek i kroza sve vekove, amin.
 
STRADANJE SVETOG MUČENIKA ASKALONA (ASKLA)
 
Kada carski namesnik Arijan putovaše iz grada Ermopolja[5] u grad Antinoj[6] tivaidski, njemu bi na tom putu priveden neki hrišćanin, po imenu Askalon. Ugledavši ga, namesnik upita: Ko je to? Jedan od namesnikovih savetnika, Apolonid, odgovori: Mislim da je hrišćanin. Namesnik reče Apolonidu: Upitaj ga ko je. I Apolonid upita Askalona: Ko si ti? On mu odgovori: Hrišćanin sam. Namesnik ga onda upita: Jesi li čuo za carske naredbe, razaslate na sve strane, da hrišćani moraju prinositi bogovima žrtve. Sveti Askalon odgovori: Čuli smo za te nepravedne naredbe, izdate na sablazan mnogima. Namesnik ga upita: Kako smeš da unižavaš careve, nazivajući sablaznom njihove presvete spasonosne naredbe? Svetitelj odgovori: Čini sa mnom šta hoćeš, a ja ne priznajem za naredbe one naredbe koje se nezakonito izdaju ne na korist ljudima nego na njihovu štetu i pogibao; jer kakva mi je to naredba, reći: pokloni se idolu? Namesnik mu na to reče: Ne beše li ti dosta ružiti careve, nego još i bogove naše nazivaš idolima? Kunem ti se samim bogovima, ne budeš li ih priznao za bogove, i ne budeš li im prineo žrtve, predaću te na muke, spremljene za neposlušne. Svetitelj odgovori: Ne bojim se ja tvoje pretnje, nego se bojim zanemariti Onoga koji je rekao: Ne bojte se onih koji ubijaju telo a dušu ne mogu ubiti; nego se bojte onoga koji može i dušu i telo pogubiti u paklu (Mt. 10, 28). Drugim rečima: treba se bojati Boga koji može večito mučiti celoga čoveka, a ne vas koji mučite samo jedan deo čoveka, tojest telo, i to ne večito, nego za kratko vreme. – Namesnik mu reče: Primi dobar savet: prinesi žrtvu besmrtnim bogovima; ne poslušaš li me, gotovo je i mučilište i mučitelji. Svetitelj mu odgovori: Videćemo, ko će se od nas dvojice pokazati jači: ili ćeš me ti ubediti mukama da idole nazovem bogovima, ili ću te ja ubediti da Hrista Gospoda mog priznaš za istinitog Boga i Tvorca svega.
Razgnevljen, namesnik naredi da mučenika nagog obese o mučilišno drvo, pa onda biju i stružu gvozdenim spravama. Nemilosrdno mučen na takav način, kajiši svetiteljeve kože i mesa padahu na zemlju, no svetitelj ćutaše, ne uzdahnu niti što reče. Onda ga namesnik upita: Neće li tvoje srce popustiti, da bogovima prineseš žrtvu? – A neki retor,[7] po imenu Vizamon, koji stajaše tu, reče: Od smrti koja mu se približila, on je s uma sišao. A svetitelj mu odmah živo odgovori: Niti sam s uma sišao, niti od Boga, Tvorca mog, odstupam. Arijan mu na to reče: Opet li se joguniš srcem? No ovo mesto, na putu, nije podesno da bi ti bio mučen kako zaslužuješ. Uz pomoć bogova, krenimo u grad, pa ćeš tamo dobiti muke koje zaslužuješ svojom neposlušnošću.
Rekavši to, namesnik naredi da mučenika odmah odreše i vode ispred njega. No na putu, u blizini grada, beše velika reka Nil. Sveti mučenik Askalon bi ranije doveden, pošto namesnik iđaše polako pozadi. A građani grada Antinoja, koji behu izašli do reke u susret namesniku, okupiše se oko svetog mučenika koji nag u ranama ležaše na zemlji pored obale, jer od rana ne mogaše ni stajati ni sedeti. I behu potreseni prizorom, i sažaljevahu mučenika. Utom, ugledavši namesnika koji beše stigao s druge strane reke i seo u čamac da se preveze, građani se počeše pripremati da ga dočekaju i pozdrave. A sveti mučenik, čuvši gde govore da namesnik čamcem prelazi preko reke, napreže svu snagu te ustade sa zemlje, pa podigavši ruke k nebu, zavapi ka Gospodu, govoreći: Bože moj Isuse Hriste, radi koga trpim ove muke i radi čije ljubavi stojim nag na sramotu ovome narodu, – usliši me sada radi slave svetog imena Tvog i pruži svemoćnu ruku svoju, te zadrži usred reke onaj čamac u kome sedi nečestivi sudija, i ne dopusti mu da stigne na ovu obalu, dok ne prizna da si Ti jedini istiniti Bog, Tvorac i Gospodar svega, i ne proslavi pred celim narodom sveto ime Tvoje, koje on mrzi.
Kada se svetitelj tako pomoli, čamac u kome se vozio namesnik, iznenada stade usred reke i ne mogaše se pomaknutn s mesta. Videći to, Arijan se čuđaše, pa setivši se mučenikovih reči kojima je obećavao da će ga privesti priznanju Hrista za Boga, reče svojima: Šta mislite o ovome što čamac stade, i stoji nepomično? Nije li to od mađija onoga hrišćanina? – Onda namesnik naredi da se dovede drugi čamac, i on sede u njega; no čamac, iz koga on iziđe, odmah se pokrenu sa svoga mesta, a čamac, u koji pređe, stade i ukopa se kao da je na suvu, i nikako se ne mogaše pokrenuti, iako je veslača bilo mnogo, i jedra bila razapeta, i vetar bio povoljan.
Videći to, namesnik posla po svom izaslaniku ovakvu poruku mučeniku: Pošto si se uplašio muka, kojima sam ti pretio, ti si zato pomoću svojih mađija učinio da ne mogu da pređem reku i uđem u grad. Mučenik odgovori izaslaniku: Živ je Gospod Bog moj, i čamac u kome se nalazi Arijan neće se pokrenuti, dok Arijan ne ispovedi ime Gospoda mog Isusa Hrista, kao što sam mu ranije rekao. Izaslanik ga onda upita: Ako namesnik čak i ispovedi ime Boga tvog, kao što ti želiš, kako ćeš ti čuti njegov glas, kada se on nalazi na sredini reke, a ti sediš na ovoj obali, reka pak veoma je široka kao što sam vidiš? Mučenik mu odgovori: Neka on napiše na hartiji ispovedanje Gospoda mog, pa neka mi pošlje, i čamac će se tog trenutka krenuti i pristati uz obalu.
Vrativši se, izaslanik izvesti namesnika o mučenikovoj poruci. Namesnik odmah uze hartiju i svojeručno napisa ove reči: Jedan je istiniti Bog – Onaj koga Askalon počituje, i nema drugoga osim Njega. On je Tvorac i Gospodar svega.
Napisavši tako, namesnik posla hartiju Askalonu. Pročitavši je, mučenik se pomoli Bogu i čamac sa namesnikom odmah se pokrenu i stiže na obalu. A kad uđe u grad, namesnik sede na sudištu, i sveti mučenik Askalon bi izveden pred njega. Namesnik mu onda reče: Ti si svu svoju mađioničarsku bogomrsku silu pokrenuo protiv mene, da bi me zadržao na vodi; a ja ću na suvu pokazati tebi svu silu vlasti svoje.
I odmah naredi da mučenika nagog obese o mučilišno drvo, pa da mu ognjenim svećama pale telo dok se celo ne istopi. Tako paljen, svetitelj ćutaše. Onda mu namesnik reče: Kako vidim, ti već umireš, Askalone. Svetitelj odgovori: Ako i umrem, ipak ću opet živeti. Tada namesnik reče svojima: Samo se zamaramo, mučeći ga; ja vidim, on je gotov i da umre za svoju veru. Ipak, i mi ćemo učiniti još što možemo. – I naredi da mu se veže za noge veliki kamen, pa da gi živog bace u dubinu reke.
Vojnici onda uzeše mučenika i povedoše ka reci. Za njim iđaše mnogo naroda, među kojima beše i ne malo hrišćana, koji behu došli da vide mučenikovu končinu. Oni nuđahu svetom mučeniku ponude, i moljahu ga da jede. Ali on ne hte, govoreći: Neću više jesti ništa od prolazne hrane ovoga sveta, jer sam se spremio da idem i primim „ono što oko ne vide, i uho ne ču, i u srce čoveku ne dođe“ (1 Kor. 2, 9). Starajte se i vi, braćo, da dobijete blaga koja su ugotovljena svetima.
Dok svetitelj tako govoraše, vojnici ga posadiše u čamac, i otstupivši od obale, stadoše mu vezivati za noge veliki kamen. A on, obraćajući se hrišćanima koji stajahu na obali, reče: Čeda moja, ne zaboravite ia moju sahranu; ali ipak, danas i sutra nemojte tražiti moje telo, a preksutra otidite u severni deo grada i tamo ćete na obali naći moje telo sa privezanim kamenom; sahranite me zajedno sa tim kamenom.
Tako i bi. Trećega dana posle mučenikova potopljenja hrišćani nađoše njegovo sveto telo sa privezanim kamenom, kao što im on reče, i česno ga sahraniše, slaveći Gospoda našeg Isusa Hrista, kome čast i poklonjenje sa Ocem i Svetim Duhom, sada i uvek i kroza sve vekove, amin.[8]
 
ŽITIJE PREPODOBNOG OCA NAŠEG STEFANA PIPERSKOG,
IGUMANA MANASTIRA ĆELIJE PIPERSKE
 
Život svakog ljudskog bića izatkan je od bezbroj tajni. U to tkivo utkani su i nebo i zemlja, i dobro i zlo, i Bog i đavo. Zato je, uopšte, teško i preteško uhvatiti u reči čiji život, i kazati svu tajnu njegovu. Nema sumnje, svačiji život se razliva i preliva preko svih vidljivih i nevidljivih svetova. Pogotovu život svetitelja Božjih. To važi i za život Svetog Stefana Piperskog. A svi svetitelji, bez izuzetka, svedoče jedno, i pokazuju jedno: život im je građen i sagrađen od svetih evanđelskih tajni i svetih evanđelskih vrlina. Pri tome, glavni graditelj je Duh Sveti, a saradnik sam svetitelj. A sve to biva, i sve se to zbiva u Bogočovečanskom telu Hristovom – Crkvi: od Oca kroz Sina u Duhu Svetom.
Sveti Stefan se rodio u selu Kuti, u Nikšićkoj župi od siromašnih no pobožnih roditelja, Rad(iv)oja i Marije. Još od rane mladosti on se odlikovao mirnom naravi, skromnošću i povučenošću. A kada se u njemu, kao mladiću, zapali i razgore pitanje o smislu života i sveta, pogotovu o smislu čovekova bića, on napusti roditeljski dom i ode u manastir Moraču, čiji je hram posvećen Uspenju Presvete Bogorodice.[9]
U manastiru, pod preblagim okriljem svemilostive Spasiteljke roda ljudskog – Presvete Bogomajčice, Stefan se odade novom životu molitve i posta. Jer molitva i post jesu skraćeno Evanđelje Spasovo, i najkraći put ka očišćenju, ka osvećenju, ka ohristovljenju, ka oboženju, ka spasenju. Svedoci su toga svi sveti monasi, i uopšte svi svetitelji. Jer nema svetog života bez molitve i posta. Nema sumnje, molitva i post su, na prvom mestu, skraćeno Evanđelje monaško. Jer od molitve i posta niču, rastu, jačaju, množe se i usavršavaju se sve ostale svete vrline: smirenost, krotost, blagost, dobrota, ljubav, milostivost, žalostivost, hristoljublje, čovekoljublje, zdravoumlje, smirenoumlje, razboritost, hrabrost, neustrašivost, pokajanje… Molitvu pak i post rađa i razvija i oplođuje evanđelska prvovrlina – svevrlina: vera u sladčajšeg Gospoda Isusa. Jer Sveistina je objavila ovu istinu: „Sve je moguće onome koji veruje“ (Mk. 9, 23).
Mladi Stefan se dugo podvizavao u svetoj Morači kao iskušenik, revnosno i samopregorno prolazeći sva manastirska poslušanja. Duša mu je sva rasla ka nebu. Evanđelske miomirisne vrline množile su se u njemu, i usavršavale jedna pomoću druge: svaka pomoću svih i sve pomoću svake. I hristočežnjivi Stefan bi udostojen monaškog angelskog čina. Revnostan i ognjen u svetim vrlinama, on bi u Morači rukopoložen za jerođakona, a zatim i za jeromonaha. Kasnije on postade i Iguman manastira Morače.
No u to doba, u sedamnaestom veku, Turci i okolni Arnauti su često napadali manastir Moraču. Oni su obično dolazili iz Kolašina, pljačkali manastir i zlostavljali monahe. Prepodobni otac Stefan, dok je bio iskušenik, mogao je i podnositi ove napade i zlostavljanja, jer nije među bratijom bio naročito zapažen. Ali, kao sveštenomonah, on je revnosno služio svetu Liturgiju i ostala bogosluženja, propovedao Evanđelje, pastirstvovao u narodu kao evanđelski „pastir dobri“, i time kod neprijatelja vere Hristove postao vrlo zapažen i omrznut.
To je iskonski neprijatelj roda ljudskog Satana vešto iskoristio: radio je na razne načine da putem turskih zastrašivanja i zločina odvrati prepodobnog Stefana od njegovih podviga i svete delatnosti. A kada je bes Agarjana postajao nepodnošljiv, manastirska bratija se sklanjala u okolne pećine. U tim slučajevima mladi sveštenomonah Stefan ostajao je u manastiru među poslednjima. A kada se Turci okomiše na njega, preteći mu ubistvom, on odluči da se skloni. Zato manastir poveri bratiji, koja izabra između sebe novog Igumana, i ode iz manastira Morače u daleki skroviti planinski predeo, zvani Trmanje (Rovci), udaljen pet sati hoda od manastira Morače. Tu se on nastani u jednoj maloj pećini. U toj pećinici on napravi sebi keliju, čiji se ostaci, zvani Ćelište, i danas vide.
Kada Kolašinski Turci doznadoše da je prepodobni Stefan otišao iz manastira Morače, dadoše se u poteru za njim, sa željom da ga pronađu u planini i ubiju. U tom cilju oni su slali mnoge oružane potere na sve strane unaokolo. Ali milostivi Gospod, po čijem je dopuštenju prepodobni Stefan stradao u Morači od Turaka, učini te u pustinji on bi sačuvan od njihovih ubilačkih ruku. Jer: pastiri iz okolnih planinskih sela, koji tu čuvahu ovce, donošahu prepodobnome kore suvog hleba, i motrahu danju da ne naiđu Turci; a noću se spuštaše magla, te je ovaj predeo bio neprohodan.
Prepodobni Stefan provede tu sedam godina, upražnjavajući svoje monaške podvige, i tako čisteći um svoj, i dušu, i srce od strasti, od greha, od smrti, od đavola. Na taj način on odnošaše pobede i nad gresima, i nad strastima, i nad smrtima, i nad đavolima. No Satana da bi ga nadmudrio i obezoružao, stade upotrebljavati svoja raznovrsna sredstva i đavolije. Puštao je na njega, i protiv njega, razne utvare, strašilišta, sablazni, pohotljive slike, pune prljavih naslada. Pustinja je, obično noću, odjekivala od stravičnih urlika i bestidnih pesama. No sve to nije moglo ni uplašiti, ni raslabiti svetog podvižnika u njegovom hristočežnjivom hitanju ka nebu, ka Carstvu Nebeskom. Znao je on da je Gospod Hristos nesravnjeno jači od svih demonskih privida, i strahota, i sablazni, i utvara. Čvrsto se držeći svepobednog Gospoda verom, molitvom i postom, i ostalim svetim vrlinama, on je neprekidno odnosio pobede nad svim đavoljim iskušenjima.
Pošto u Trmanju provede sedam godina, prepodobni Stefan pređe u „skenderijske predele“, koji se nalaze u plemenu Piperi, i nastani se u jednom usamljenom mestu iznad sela Crnci. Tu kraj izvora podiže crkvicu u slavu Rođenja Presvete Bogorodice i keliju, i okupi nekoliko monaha. (Po jednom zapisu izgleda da je prepodobni došao u Pipere oko 1660. godine). Plemenski knez Ananije Lalić pokloni svetom isposniku jedan deo svoga imanja, da bi se monasi imali od čega izdržavati. Piperi nisu priznavali tursku vlast iz susedne turske tvrđave u Spužu i često su bili s njima u okršajima. Oni su priznavali samo vlast srpskih pravoslavnih vladara Petrovića sa Cetinja.
U Piperskoj obitelji prepodobni Stefan provede trideset i sedam godina, razvivši mnogostruku pastirsku delatnost. Odlazio je često u narod, učio ga istinama vere pravoslavne, i lečio od greha i poroka. Naročito je prizivao narod pokajanju, jer je pokajanje svemoćni lek od svakog greha, od svakog poroka, od svakog zla, od svakog đavola. Zbog svega toga narod ga je veoma voleo kao svog roditelja i bogoposlanog učitelja.
Provevši tako život u bogočežnjivim podvizima, prepodobni otac naš Stefan upokoji se u Gospodu 20. maja 1697. godine. I bi sahranjen u svojoj obitelji do oltara s južne strane hrama. Nakon četiri godine, 1701, na njegovom se grobu stade javljati čudna svetlost, svetleći često iz njegovog groba. Osim te svetlosti, neki monasi i mirjani viđali su kako povremeno padaju s neba na grob prepodobnoga male plamene buktinje i dugo svetle. Povodom toga monasi pozvaše iz Podgorice prezvitera Lainovića (čije se lično ime ne pominje) da zajedno s njima otvori grob prepodobnoga. Posle svete Liturgije i molitava oni otvoriše grob, i ugledaše u njemu sveto telo prepodobnoga čitavo i nedarnuto truležnošću, pritom i miomirisno. Prezviter podgorički uze na ruke svete mošti prepodobnoga oca, i uz pojanje i suze piperskih monaha prenese ih u manastirsku crkvu Svetih Arhangela.
Na glas o proslavljenju prepodobnog oca Stefana narod poče dolaziti da se pokloni njegovim svetim moštima, i da ih celiva, i da u raznim nevoljama moli pomoć od hristoljubivog i čovekoljubivog i hristomoćnog svetitelja. To su činili ne samo pravoslavni Srbi već i Arnauti i Turci. I bivahu mnoga isceljenja. Prepodobni pomagaše pravoslavnima u borbama sa Turcima. Za vreme tih čestih borbi sa Turcima ljudi iz plemena Pipera hteli su nekoliko puta da sklone iz pećine mošti prepodobnog Stefana na neko drugo mesto, ali svetitelj to nije dozvoljavao. I tako sve do danas svete mošti prepodobnog oca Stefana počivaju i čudotvore u svetoj obitelji Piperskoj. Njegovim molitvama neka Gospod pomiluje i spase sve nas. Amin.
 
SPOMEN PREPODOBNIH OTACA NAŠIH
NIKITE, JOVANA I JOSIFA,
KTITORA NOVOG MANASTIRA NA HIOSU[10]
 
Ova trojica sa ostrva Hiosa; podvizavali se u prvoj polovini jedanaestog veka; ostavili svet, otišli u planinu, zvanu Provation, i nastanili se u jednoj pećini. Tu se podvizavali svakim podvigom monaškog življenja, jedući samo hleb i pijući samo vodu, i to jedanput nedeljno. Jedne noći nebeska svetlost obasja podnožje te planine; podvižnici siđoše i videše kako je sve drveće sagorelo, samo jedna mirta goraše i ne sagorevaše, kao nekada kupina na Sinaju, i na toj mirti oni ugledaše gde visi ikona Presvete Bogorodice sa Bogomladencem u naručju. Oni skinuše svetu ikonu i odneše u svoju pećinu. Ali se ikona sama vrati na staro mesto. Prepodobni onda sazidaše tu malu crkvicu, posvećenu Bogorodici, pa zatim osnovaše manastir, uz pomoć i cara Konstantina Monomaha (1042-1055. g.). Prepodobni se posle toga u miru upokojiše. Svete mošti njihove počivaju u njihovom manastiru na Hiosu čineći mnoga čudeoa. (To je taj Novi Manastir – „Nea Moni“ – na Hiosu, koji i danas postoji).
 
SPOMEN SVETIH MUČENIKA ALEKSANDRA I ASTERIJA[11]
 
Mačem posečeni za Gospoda Hrista.
 
SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG TALASIJA MIROTOČCA
 
Živeo u sedmom veku i bio učenik Sv. Maksima Ispovednika (koji se slavi 21. januara). Bio iguman Libijske obitelji u Africi. Mnogo se bavio izučavanjem Svetoga Pisma. Od njega ostao spis: „O ljubavi, uzdržanju i duhovnom životu“, koji se nalazi u Dobrotoljublju. Upokojio se u miru.
 
SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG MARKA PUSTINJAKA
 
U miru se prestavio u Gospodu.
 
SPOMEN SVETOG DOVMONTA – TIMOTEJA, KNEZA PSKOVSKOG
 
Rodom Litvanac, neznabožac; on 1265. godine, spasavajući se od osvete, prebegne u Pskov i krsti se. Godine 1266. Pskovčani, videći junaštvo i dobrodušnost Dovmonta, izabraše ga za kneza. Dovmont je trideset tri godine branio od neprijatelja, naročito od Litvanaca i litvanskih viteza, ne samo Pskov nego i svu Severnu Rusiju. U mirno vreme on se odlikovao pobožnošću i vrlinskim životom; voleo je pravdu, bio milostiv prema sirotinji, posećivao sužnje, zbrinjavao putnike, provodio život u postu i molitvi, pobožno držao praznike. Sveti knez prestavio se 1299. godine, i bio pogreben u Trojickoj crkvi.
 


 
NAPOMENE:

  1. Rimski car Numerijan carovao od 283. do 284. godine.
  2. Egeja ili Eg – primorski grad u Kilikiji, maloazijskoj oblasti. Pod imenom Ajaskala sačuvao se do današnjeg dana.
  3. Hram, podignut u čast cara Adrijana (carovao od 117. do 138. god.). Stari Rimljani su imali običaj da podižu hramove u čast svojih careva; isto tako stavljali su statue careva po hramovima i trgovima.
  4. Livan – gora u Siriji, pripada planinskom sistemu koji počinje Sinajem, pa se proteže na sever preko Arabije, Palestine i Sirije paralelno sa istočnom obalom Sredozemnog Mora sve do blizu Tavre. Livan sačinjava srednji, najviši deo ovog planinskog sistema.
  5. Grad Ermopolj nalazio se u Srednjem Egiptu, na delti Nila (danas Tanta).
  6. Grad Antinoj nalazio se u Srednjem Egiptu, na suprotnoj obali Nila od Ermopolja.
  7. Učitelj, krasnorečivosti, besedništva.
  8. Sveti mučenik Askalon česno postradao 287. godine.
  9. Manastir Moraču, na istoimenoj crnogorskoj reci podigao je „Stefan kralj“, sin Nemanjinog sina velikog župana Vukana, 1252. god.
  10. Žitije i Službu njihovu napisa prepodobni Nikifor Hijoski i objavi u Veneciji 1804. godine.
  11. Videti o njima pod današnjim danom: Stradanje svetog mučenika Talaleja.

Jedan komentar

  1. Slava Bogu na ovom sajtu i hvala svima koji su se potrudili da stave žitija svetih ovde. Sad možemo bilo gde da ih čitamo:). Jako radosna vest. Bilo bi dobro da neko prevede i ns Engleski.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *