NASLOVNA » Ava Justin, BIBLIOTEKA » Žitija Svetih za mart

Žitija Svetih za mart

4. MART

ŽITIJE PREPODOBNOG OCA NAŠEG
GERASIMA JORDANSKOG[1]

SLAVNI podvižnik, prepodobni Gerasim rodio se u Likiji[2]. Još u mladosti obuzet božanskom mišlju, on ogradi sebe strahom Božjim, i primi svešteni monaški lik. Najpre ode u unutrašnju pustinju Tivaide, u Egiptu, i tamo bogougodno požive neko vreme u duhovnim podvizima. Zatim se vrati u svoju postojbinu Likiju. Potom ode u Palestinu pri kraju vladavine cara Teodosija Mlađeg,[3] da se pokloni Svetim Mestima, i tamo se nastani u Jordanskoj pustinji, koju kao svetla zvezda obasjavaše svetlošću svojih vrlina. Tu pored Jordana on kasnije i manastir podiže.
U dane njegovog boravka u Palestini, a za carovanja Markijana i Pulherije,[4] sastade se u Halkidonu Četvrti Vaseljenski Sabor svetih Otaca protiv bezbožnog patrijarha aleksandrijskog Dioskora i arhimandrita Evtiha, koji su učili da je u Gospodu Hristu jedna priroda, zbog čega ih sveti Oci prokleše. Posle ovog Sabora ustaše neki jeretici napadajući ovaj Sabor, da je tobož odbacio dogmate prave vere a obnovio Nestorijevo učenje. Takav beše neki monah Teodosije, pristalica Evtihove jeresi, čarobnjačkog raspoloženja. Ovaj doputova u Jerusalim, i uzbuni svu Palestinu. On zavede mnoge, ne samo proste nego i svete ljude. On i caricu Evdokiju, udovicu, suprugu bivšeg cara Teodosija Mlaćeg, pridobi za svoju nepobožnost. I pomoću nje i mnogih palestinskih inoka koje beše zaveo on progna sa prestola patrijarha jerusalimskog blaženog Juvenalija (422-458), i sam ugrabi presto. Neki pak kojima je dosađivala pometnja, stvarana od strane lažnog patrijarha Teodosija, povukoše se u unutrašnju pustinju. To učini prepodobni Jevtimije Veliki[5], a za njim i ostali sveti Oci.
U to vreme jeretičkom obmanom bi zahvaćen i prepodobni Gerasim, ali se brzo ispravi. O tome Kiril Skitopoljski piše u Žitiju Jevtimija Velikog ovo: Beše tada u pustinji Jordanskoj jedan otšelnik, po imenu Gerasim, koji nedavno beše došao iz Likije. On pređe sve podvige monaškog života, i junački vojevaše protiv nečistih duhova. I on, koji pobeđivaše i progonjaše nevidljive đavole, bi sapleten i zaveden od vidljivih đavola – jeretika, i pade u Evtihovu jeres. A kad ču za prepodobnog Jevtimija, o čijim je vrlinama slava brujala na sve strane, Gerasim ode k njemu. Prepodobni Jevtimije se tada nalazio u pustinji, zvanoj Ruva. I to bi od velike koristi po Gerasima. Jer boraveći dugo s prepodobnim Jevtimijem on se hranjaše spasonosnim rečima sa medotočivog jezika njegovog i poukama o pravoverju, te tako odbaci jeres i obrati se pravoj veri. I silno se kajaše zbog pređašnje svoje obmane.
Potom presveti Juvenalije ponovo zauze svoj presto, jer blagočestivi car Markijan posla da uhvate lažnog patrijarha Teodosija, da bi ga predao sudu zbog dela njegovih. Ali on, saznavši za to, pobeže na Sinajsku goru, i sakri se. I opet zasija pravoverje u Jerusalimu i celoj Palestini. I mnogi koji behu zavedeni jeresju, opet se obratiše pravoj veri. I carica Evdokija, uvidevši svoj greh prema veri, usrdno se pokaja, i prisajedini opet Pravoslavnoj Crkvi.
Obitelj prepodobnog Gerasima beše udaljena od svetog grada Jerusalima trideset i pet stadija, a od reke Jordana jednu stadiju. U manastir je prepodobni Gerasim primao početnike, a iskusnijim ocima davao je otšelničke kelije u pustinji. I takvih pustinjožitelja beše pod njim ne manje od sedamdeset. Njima prepodobni Gerasim beše propisao ovakav ustav za život: pet dana u sedmici svaki je sam provodio u svojoj pustinjskoj keliji, bavio se nekim rukodeljem, jeo po malo suva hleba, vode i urme; nije bilo dozvoljeno ložiti oganj u keliji niti jesti ikakvo varivo u toku tih pet dana; subotom i nedeljom svi su dolazili u manastir, i sabirali se u crkvu na božanstvenu Ligurgiju, i pričešćivali se prečistim i životvornim Tajnama Hristovim; zatim su imali zajedničku trpezu, s varivom i s malo vina u slavu Božju. Tada bi svaki monah donosio i stavljao pred noge igumanove ono što je izradio za prošlih pet dana. A u nedelju po podne opet je svaki odlazio u svoju pustinjsku keliju, ponevši sa sobom malo hleba, urme i krčag vode, i palmovo pruće za pletenje kotarica. Njihovo nesticanje i siromaštvo je bilo takvo, da je svaki imao samo po jednu staru haljinu, kojom je telo pokrivao, i rogozinu na kojoj se odmarao, i glineni krčag za vodu. A zapovest su imali od oca da, odlazeći iz kelije, ne zatvaraju vrata nego da kelije ostavljaju otvorene tako da bi svako mogao, ako bi hteo, slobodno ući i uzeti koju želi od tih bednih stvari. I bilo je milina videti ih kako apostolski žive: u njih beše jedno srce i jedna duša, i nijedan od njih ništa ne nazivaše svojim, nego im sve beše zajedničko.
Priča se i to da neki od tih pustinjskih otaca jednom dođoše k prepodobnom Gerasimu i moliše ga da im dopusti da u svojim kelijama ponekad noću zapale sveću radi čitanja, i pokatkad nalože oganj da bi zagrejali vodu radi potrebe. Svetitelj im odgovori: Ako hoćete da imate u pustinji oganj, onda dođite i živite u manastiru sa početnicima, jer dok sam živ ja neću dopustiti pustinožiteljima da lože oganj.
Čuvši za tako strogi život podvižnika koji behu pod svetim Gerasimom, verni iz grada Jerihona propisaše sebi zakon, da svake subote i nedelje odlaze u obitelj prepodobnog Gerasima i odnose svega koliko manastiru treba: hrane, i vina i ostaloga.
Sam prepodobni Gerasim beše toliki podvižnik, toliki isposnik da u Časni post sve do samog Uskrsa ništa jeo nije, osim što je svetim Pričešćem krepio svoje telo i dušu.
Kod ovog prepodobnog nastavnika monahovao je i blaženi Kirijak Otšelnik.[6] O tome u njegovom Žitiju kaže se ovo: Prepodobni Jevtimije ljubazno primi Kirijaka, provideći da će na njemu počivati darovi Božji. I uskoro ga svojim rukama obuče u shimu i posla na Jordan svetome Gerasimu, pošto veliki Teoktist beše otišao ka Gospodu. A sveti Gerasim, videvši da je Kirijak mlad, naredi mu da živi u manastirskom opštežiću i da prohodi poslušanja. Kirijak, gotov na sve trudove, truđaše se u manastirskoj službi po vazdan, a po svu noć stajaše na molitvi, malo kad pribegavajući spavanju. A post njegov beše: svakog drugog dana jesti hleba i vode. Videći takvo uzdržanje u mladim godinama njegovim, prepodobni Gerasim se divljaše, i zavole ga. A sveti Gerasim imađaše običaj da svetu Četrdesetnicu provodi u najzabačenijoj pustinji, zvanoj Ruva, u kojoj je i prepodobni Jevtimije nekada boravio. Voleći blaženog Kirijaka zbog njegovog velikog uzdržanja, sveti Gerasim ga je uzimao sa sobom. I tamo se Kirijak svake nedelje pričešćivaše svetim Tajnama iz ruku Gerasimovih. I ostajahu u pustinjskom bezmolviju do Cveti. I tada se vraćahu u obitelj sa velikom duhovnom korišću u svojoj duši. A posle nekog vremena prestavi se prepodobni otac naš Jevtimije. Za ovo prestavljanje prepodobni Gerasim saznade sedeći u svojoj keliji, jer vide Anđele Božje gde s radošću nose na nebo dušu prepodobnog Jevtimija. I ustavši, uze Kirijaka i ode u Jevtimijevu lavru, i zateče ga gde je skončao u Gospodu. I pošto sahrani česno telo njegovo, on se sa svojim ljubljenim učenikom Kirijakom vrati u svoju keliju.
Ovom velikom ugodniku Božjem posluži nerazumni zver kao razuman čovek. O tome blaženi oci Jovan Mosh i Sofronije pišu u Limonaru[7] ovo: Dođosmo u lavru ave Gerasima. Ona beše udaljena od Jordana jedno poprište. Tamošnji monasi nam ispričaše za avu Gerasima da ga jednom u pustinji svetoga Jordana srete bolestan lav, i pokaza mu nogu svoju u koju se beše zario trn, zbog čega mu noga beše otekla i beše puna gnoja. I gledaše lav u starca tužnim očima, moleći ga, iako ne rečima, ono svojim smirenim izgledom, da ga isceli. A starac, videvši u kakvoj se nevolji nalazi lav, sede, uze mu nogu, izvuče trn iz nje, i silan gnoj iziđe. Zatim dobro očisti ranu, zavi je krpom, i otpusti lava. A lav, pošto se isceli, ne napuštaše starca, nego kao učenik iđaše svuda za njim, tako da se starac divljaše blagorazumnosti zvera. I od tada starac ga hranjaše, dajući mu nekad hleba a nekad sočiva.
Oci u lavri imađahu jednoga magarca, koji sa svetog Jordana donošaše vodu za potrebe bratiji. I naredi starac da lav ide s magarcem da ga pase kraj reke Jordana. No jednoga dana pasući magarca lav se prilično udalji od njega, i zaspa na suncu. U tom naiđe jedan čovek s kamilama, koji je išao iz Arabije. Ugledavši sama magarca bez čuvara, on ga uhvati i odvede sa sobom. Kada se lav razbudi, on potraži magarca, ali ga ne nađe. I dođe u lavru k avi Gerasimu neveseo i utučen što je izgubio magarca. A starac, pomislivši da je lav pojeo magarca, upita ga: Gde je magarac? A on kao čovek stajaše ćuteći i gledajući u zemlju. Starac ga ponovo upita: Jesi li ga pojeo? Neka je blagosloven Gospod, ti nećeš otići odavde, nego ćeš raditi sve što je radio magarac, služeći potrebama manastirskim. I od tada, po starčevom naređenju, na lava je tovaren kantilion, tojest sud koji je skupljao četiri meha vode, i on je donosio vodu sa Jordana u manastir.
Jednoga dana dođe k starcu radi molitve jedan vojnik. On vide lava gde nosi vodu, i kad saznade razlog, sažali se na njega i dade ocima tri zlatnika, da kupe magarca za svoje potrebe, a da lava oslobode od takve rabote. I bi kupljen drugi magarac za manastirske potrebe, a lav oslobođen.
I prođe mnogo vremena, a onaj trgovac iz Arabije, koji odvede magarca, iđaše u sveti grad Jerusalim s kamilama, da proda pšenicu. I magarca vođaše sa sobom. Kad trgovac pređe Jordan, slučajno ga srete lav, koji, ugledavši magarca s kamilama, poznade ga, iznenada riknu i jurnu k njemu. Trgovac i oni što s njim behu, ugledavši lava, prepadoše se i pobegoše, a lav zubima uhvati uzdu, kao što mu je pre bio običaj, i odvede magarca sa tri, pšenicom natovarene kamile, privezane jedna za drugu. Ričući od silne radosti što nađe izgubljenog magarca, lav ga dovede k starcu. A prepodobni starac, osmehnuvši se tiho, reče bratiji: Mi smo nizašto grdili lava, misleći da je pojeo magarca. I nadenu starac ime lavu Jordan. I od tada lav često dolažaše k starcu i dobijaše hranu od njega. I ne odvoji se od lavre više od pet godina.
A kada prepodobni ava Gerasim ode ka Gospodu, i oci ga sahraniše, 475. godine, lav tada, po promislu Božjem, ne beše u lavri. No posle kratkog vremena dođe i tražaše svoga starca. A ava Savatije, učenik ave Gerasima, videvši lava reče mu: Jordane, starac naš ostavi nas osirotele, i otide ka Gospodu. I nuđaše mu hranu, govoreći: Uzmi i jedi. Ali lav ne hte da jede, no često pogledajući tamo-amo i ištući svoga starca, prepodobnog Gerasima, rikaše vrlo tužno. A ava Savatije i ostali starci, gladeći ga po leđima, govorahu: Otide starac ka Gospodu, ostavivši nas. Ali, govoreći tako ne mogahu ga smiriti da tužno ne riče. I ukoliko ga oni više tešahu rečima, on utoliko tužnije i jače rikaše, i žalost svoju izražavaše licem i očima, ne videvši starca. Tada mu ava Savatije reče: Ako nam ne veruješ, onda hajde s nama da ti pokažemo mesto gde starac leži. – I odvede ga na grob, gde prepodobni Gerasim beše sahranjen. A grob se nalažaše na pet stopa od crkve. I stavši pored groba prepodobnog Gerasima, ava Savatije reče lavu: Evo, ovde je sahranjen starac naš. I kleknuvši kraj starčeva groba, ava Savatije plakaše. A lav čuvši to, i videvši Savatija gde plače, i sam udaraše glavom o zemlju, ričući silno. Zatim, riknuvši strahovito, on izdahnu kraj starčeva groba. A ovo bi, ne što lav imađaše razumnu dušu, nego što Bogu bi volja da svetog oca Gerasima, koji je Njega proslavio, proslavi ne samo u životu nego i posle smrti, i da nam pokaže kako su zveri bile poslušne Adamu u raju pre njegovog pada i pre izgnanja ia raja. – Toliko Jovan sa Sofronijem.
Iz ovoga se jasno vidi kako prepodobni Gerasim silno ugodi Bogu, kome od mladosti do starosti posluži svim srcem, i pređe k Njemu u život nestariv, gde, nastanjen sa Svetima, slavi Oca i Sina i Svetoga Auha vavek, amin.

STRADANJE SVETIH MUČENIKA
PAVLA i sestre njegove JULIJANE
i onih s njima[8]

CAR Avrelijan[9] izdade zapovest da svi hrišćani u celom svetu prinose žrtve bogovima, a da se oni, koji se tome budu protivili, stavljaju na ljute muke i pogubljuju. Sam Car prošavši Siriju dođe u Finikiju u grad Ptolemaidu[10], da sve hrišćane primora na idolske žrtve. Videvši cara gde ulazi u grad, blaženi Pavle se prekrsti i reče svojoj sestri Julijani: Budi hrabra, sestro moja, i ne boj se! Kažem ti, veliko iskušenje nailazi na hrišćane. – A car Avrelijan, videvši Pavla gde se prekrsti, naredi da ga uhvate i drže do sutra u okovima.
Sutradan bi postavljen u pozorištu presto za cara. Pošto se sleže sav grad, on sede na presto i izvede blaženog Pavla preda se na sud, i upita ga: Nesrećni čoveče, zašto si se juče usudio da se prekrstiš kada si me video gde ulazim u grad? Eda li nisi čuo našu zapovest carsku, izdatu protiv hrišćana? Blaženi Pavle odgovori: Čuo sam za zapovest tvoju, ali niko nikada ne može nas hrišćane toliko uplašiti, da bismo se iz straha odrekli istinitog Boga i prestali ispovedati Hrista Sina Božja. Jer mučenja na koja nas ti stavljaš kratkotrajna su i ne mogu uplašiti i naškoditi onima koji se Boga boje, ali muke na koje određuje nepristrasni sud Božji večne su. Isto tako i slava, koju Bog daje hrišćanskom rodu, večna je. Ko je dakle toliko bezuman da ostavi živoga Boga i stane klanjati se gluvim i nemim bogovima? Sam Spasitelj naš Isus Hristos kaže u Evanđelju: Ko se odreče mene pred ljudima odreći ću se i ja njega pred Ocem Svojim koji je na nebesima (Mt. 10, 33). Avrelijan reče: Vidiš koliko te trpeh da bulazniš. Pristupi dakle i prinesi žrtvu bogovima da te ne bih predao ljutoj smrti. Blaženi Pavle odgovori: Ja drugog Boga ne znam osim Gospoda našeg Isusa Hrista, kome od praotaca mojih služim svim srcem.
Tada Avrelijan naredi mučiteljima: Obesite ga o drvo i mučite ga jako, dok ne dođe njegov Hristos i otme ga iz vaših ruku. I oni odmah ispuniše naređenje: Mučenika obesiše naga o drvo, i stadoše ga mučiti. A on se gromko moljaše Bogu, govoreći: Gospode Isuse Hriste, istiniti Sine istinitog Boga Oca, čije rođenje niko razumeti ne može: ni Arhanđeli, ni Prestoli, ni Gospodstva, ni Poglavarstva, ni Vlasti, ni Sile, ni Heruvimi, ni Serafimi, samo Otac jedini, – Ti pomozi meni ništavnom i odbačenom sluzi Tvom, i izbavi me iz ruku Avrelijanovih!
I Gospod Isus Hristos mu odmah olakša muke tako da on ne osećaše bolove od zadavanih muka. A sveta nevesta Hristova Julijana, videvši brata svog na mukama, pristupi caru glasno pitajući:
Nasilniče Avrelijane, zašto tako svirepo mučiš mog nevinog brata? Avrelijan reče slugama: Skinite toj ženi povezaču s glave, pa je žestoko bijte po licu, da nam tako drsko ne govori; a tog nesrećnog čoveka udarite na još ljuće muke, pošto kaže da mu je Hristos zaštitnik i pomoćnik.
Na to se blažena Julijana nasmeja i reče: Čudim se da si ti, car, tako lud, i ne razumeš da sila Hristova olakšava muke onima koji Ga istinski prizivaju. Avrelijan reče onima što stajahu oko njeta: Ova žena, videći da s njom blago razgovaram, postaje sve bezočnija. Zatim besno pogleda na nju, naređujući joj: Pristupi k bogovima i pokloni im se, jer nećeš umaći iz mojih ruku. Sveta Julijana odgovori: Ja se ni mučenja tvojih ne bojim, niti marim od tvojih pretnji. Jer pa nebu postoji Bog, koji nas može izbaviti iz tvojih bezbožničkih ruku. Sva mučenja kojima raspolažeš naloži na mene, da bi po tome poznao pomoć Gospoda mog Isusa Hrista koji je sa mnom.
Avrelijan joj reče: Vidim da si neobično lepa, i zato te štedim i ne želim da te pogubim. Molim te, urazumi se, te prinesi bogovima žrtvu, da bih te mogao uzeti za svoju zakonitu ženu. I ti ćeš zajedno sa mnom carovati u sve dane života svog, a tvog brata ću nagraditi najvećim počastima i dati mu najviši položaj. A sveta Julijana, podigavši oči svoje k nebu i prekrstivši se, veselo se nasmeja. Avrelijan je upita: Kako se usuđuješ da ovoliku krotost moju nipodaštavaš? Svetiteljka odgovori: Ne nipodaštavam tvoju krotost nego se radosno smejem, jer duhovnim očima svojim gledam božansku lepotu Nebeskog Ženika mog, koji, sedeći na svetom prestolu svom, želi da se svi ljudi spasu. On mi preporučuje da podvig mučenički dobrovoljno primim, a tebe prezrem kao brbljiva i praznoslovna čoveka, pošto se nazivaš car a klanjaš se drvetu i kamenu.
Čuvši to, Avrelijana obuze jarost i naredi mučiteljima: Obesite ovu ženu o drvo, i silno je mučite, da bi shvatila da stoji pred carem na sudu. A kad mučitelji stadoše mučiti svetiteljku, pogleda na nju brat njen sveti Pavle, i reče joj: Ne boj se, sestro moja, muka na koje te stavlja mučitelj, niti se plaši njegovih pretnji, jer pretrpevši ovde malo, odmorićemo se u Hrista našeg vavek. Avrelijan reče mučiteljima: Mučite je svirepije, i govorite joj da ne bude gorda i luda. A sveta Julijana, nemilosrdno mučena, kada ču careve reči, opet se nasmeja i reče: Mučitelju Avrelijane, ti smatraš da me mučiš, a ja pomoćju Hrista mog ne osećam muke. Avrelijan joj na to reče: Iako mnogo lažeš, praveći se da tobož ne osećaš muke, no ja ću te pobediti mučeći te dugo. Svetiteljka mu odgovori: Neće me ostaviti Gospod moj Isus Hristos, niti će dopustiti da me ti pobediš, jer mi On pomaže sada i svagda, i pomagaće mi do kraja, da bi ti poznao silu Njegovu i hrišćansko trpljenje. A tebe će Bog moj mučiti u večnom i neugasivom ognju, i tražiće od tebe duše ljudske koje si pogubio svojim lukavim prelestima.
Od ovih svetiteljkinih reči Avrelijan se silno razjari, i naredi da se donese kotao i smola, naloži veliki oganj i uzavri smola. I kad smola strašno ključaše u kotlu, da niko nije mogao prići, on naredi da u kotao bace svete mučenike, Pavla i Julijanu. Bačeni u kotao, oni podigoše oči k nebu, i kao jednim ustima moljahu se, govoreći: Gospode Bože otaca naših Avrama, Isaka i Jakova, koji si u Vavilonskoj zemlji sišao u peć usijanu k Sedrahu, Misahu i Avdenagu, i nisi dopustio da ih oganj povredi, Ti Gospode Isuse Hriste, svetlosti nepostižna, Očeva tajno i slavo, desnico Boga višnjega, koji se radi grehova naših ovaploti i s ljudima požive, želeći da spaseš duše, koje neprijatelj đavo bedno prelašćene i upropašćene nizvede u preispodnji tartar i ponor, kao što i učenik njegov Avrelijan sada čini, – Ti nas izbavi od teške muke ove!
Dok se oni tako moljahu, uzavrela smola pretvori se u hladnu vodu. I svi se prisutni divljahu sili Božjoj, i slavljahu Boga. A Avrelijan, lud od gneva, ne proslavi Boga, nego smatraše da je to mađioničarska veština. I naredi da svete izvade iz kotla, u kome ne beše ni traga ni vonje od smole, već samo čista voda. Tada im reče Avrelijan: Mislite li vi da ćete prisutne ljude prevariti, te da smatraju da ste kotao rashladili pomoćju Boga vašeg a ne mađioničarskom veštinom? Ne, tako mi bogova mojih! Ja ću učiniti da vam više ne pomognu mađije vaše. I vama će dodijati mnoge i dugotrajne muke i prženje u ognju, i vi ćete malaksati, pa ćete i ne hoteći prineti žrtve bogovima. Na to odgovori sveti Pavle: Ni u kom slučaju nećemo ostaviti Boga živoga, koji je nebo i zemlju stvorio, i nas iz tame izvukao, i koji nas iz ruku tvojih izbavlja. Nikada nas, o Avrelijane mučitelju, ne možeš nagovoriti da se poklonimo vašim bezglasnim, bezdušnim i neosetljivim idolima. Muči nas dakle kakvim znaš mukama, i poznaćeš silu Boga našeg.
I naredi Avrelijan da se donesu dva gvozdena kreveta, da se ispod njih naloži velika vatra, da se na njih sveti mučenici polože nagi, pa da ih zalivaju vrelom svinjskom mašću. A kada to bi urađeno, Avrelijan reče: Sada pobedih vašu mađioničarsku veštinu, i poznaste ko je Avrelijan. Nek sada dođe vaš Hristos i pomogne vam! – Sveta Julijana odgovori: Naš Hristos je ovde s nama, i pomaže nam; niti popušta ognju da nas povredi. Ali ti Ga ne vidiš, pošto nisi dostojan da Ga vidiš. No savetujem ti da odbaciš svoje bezumlje i pristupiš Hristu. Jer ako ushteš da veruješ u Njega, On će te primiti kajućeg se, jer je čovekoljubiv i milostiv, i lako oprašta grehe ljudske. Ne budeš li se pak obratio k Njemu, bićeš predat večnom ognju.
Kada dvojica od mučitelja videše da svetitelje, koji ležahu na usijanim krevetima, oganj ne povređuje, oni povikaše govoreći: Nema drugoga Boga osim Boga nebeskoga, koji pomaže Pavlu i Julijani. – A car, razljutivši se na ovu dvojicu mučitelja, naredi da ih mačem poseku, kao prevarene i zlatom od hrišćana potkupljene da mučenike ne muče žestoko. A kad ih povedoše na posečenje, sveti Pavle ih pouči govoreći: Ne bojte se, jer nikada umreti nećete, nego ćete biti zajedničari Svetima i sunaslednici carstva nebeskog. A oni, čuvši to, zastadoše, i moljahu se govoreći: Gospodaru, Gospode Isuse Hriste, istiniti Bože, koga Pavle i Julijana propovedaju, Ti i s nama budi, jer umiremo ne satvorivši ništa zlo. – Kada to rekoše, oni biše posečeni. A imena su njihova: Kvadrat (ili Kodrat) i Akakije.
Po posečenju ovih biše određeni drugi dželati da peku svetitelje na gvozdenim krevetima. Oni so bacahu u oganj, da bi jače goreo. Ali svetitelji ne marahu za muke, nego još više korahu mučitelja. A on, postiđen što ih ne mogade savladati, naredi da ih vrgnu u tamnicu, i da im teške klade stave na vratove, i okove na noge, i da im verigama vežu ruke. I još naredi da se u tamnici postave ispod njih oštri klinci u obliku trnja, da ih polože na trnju, kako ne bi imali nikakve olakšice u bolovima, nego da se muče na klincima koji će se zarivati u tela njihova. I zapovedi da budno motre, da se neki hrišćanin ne dovuče i ne doturi im hranu i piće.
A u ponoći, dok svetitelji na oštrim klincima ležahu i moljahu se, iznenada sinu svetlost u tamnici, i Anđeo Gospodnji stade pred njih i reče im: Pavle i Julijano, sluge Boga višnjega, ustanite i proslavite Boga! Rekavši to, on im priđe, dodirnu njihove verige i okove, koji se odmah poskidaše i sa tela njihovih spadoše, i rane im se isceliše, i svetitelji postadoše zdravi. I gle, pred njima se obretoše dva nameštena kreveta, i postavljena trpeza, prepuna svakovrsnih đakonija. I reče Anđeo svetima: Odmorite se na posteljama, i prihvatite se hrane koju vam posla Isus Hristos. I sveti mučenici se odmoriše na posteljama, pa podigavši oči svoje k nebu blagodariše Bogu. Onda jedoše i piše što im beše poslao Gospod, i okrepiše se. A drugi tamošnji sužnji, kada videše gde u tamnici sija svetlost, i svete mučenike oslobođene okova, i krevete, i trpezu pred njima, dođoše k njima i veoma se divljahu. I biše i oni učesnici te trpeze, postavljene nevidljivom rukom. I proslaviše Boga koji takvu milost pokazuje prema slugama svojim, i verovaše u Njega, i postadoše hrišćani.
Trećeg dana car Avrelijan sede na presto, i izvedoše preda nj na sud svete mučenike, Pavla i Julijanu. I upita ih: Još li vas ne naučiše muke koje podneste, da se odreknete svoje ludosti, pristupite bogovima i prinesete im žrtve? Sveti Pavle odgovori: Ta ludost – ne odreći se Hrista, neka bude vavek u mene i u svih koji ljube Boga. Jer je ludost Božja mudrija od ljudi, a mudrost ljudska je ludost pred Bogom (1. Kor. 1, 25; 3, 19). Zaista bih ja poludeo, kada bih otstupio od istinitog Boga i poklonio se vašim đavolima.
Opet se razljuti Avrelijan, i naredi da oboje vežu za drvo mučenja, i da im gvozdenim noktima stružu rebra. A oni se u mukama moljahu Bogu, govoreći: Gospode Isuse Hriste, Sine Boga živoga, svetlosti hrišćanska i vero nerazrušiva, pokaži lice Svoje, i pomozi nam, i ne ostavi nas, radi svetog imena Tvog! – Dok se oni tako moljahu, Spasitelj, koji nevidljivo beše pred njima, olakšavaše im patnje, i sveti ne osećahu muke. A jedan od dželata, po imenu Stratonik, koji beše određen da sleva struže rebra svete Julijane, videći lepotu tela njenog, bi ranjen njome, i štedeći je uzdržavaše se od struganja. A sveta, shvativši njegovu misao, gurnu ga nogama i reče mu: Stratoniče, čini što ti je zapoveđeno od mučitelja, i ne štedi me, jer ja imam Cara mog, Gospoda Isusa Hrista, večnoga Boga, koji se brine o duši mojoj i olakšava mi telesne bolove.
A Stratonik, bacivši spravu za mučenje što mu beše u rukama pritrča k caru vičući: Avrelijane, bezbožni mučitelju, zašto tako nepravedno mučiš hrišćane? Kako zlo učiniše ljudi, koji služe Bogu istinitome, da tako ljuto stradaju? Zbog toga li što poštuju Hrista Gospoda sviju?
Čuvši to, car se zaprepasti, i dugo ćutaše. Zatim progovorivši reče: Zar i ti, Stratoniče, pristade uz bezumlje njihovo? Da li te Julijanina lepota prelasti? I da li te reči njene ženske uloviše? – A Stratonik, podižući oči k nebu, vide lica svetih mučenika vezanih kao lica anđela Božjih i, prekrstivši se, polete na odvratni žrtvenik idolski koji beše tu podignut, obori ga, izgazi nogama vičući: Evo, i ja sam hrišćanin, čini sa mnom što hoćeš, mučitelju!
Sav ljut, Avrelijan naredi da mu se otseče glava. I kada bi doveden na mesto posečenja, Stratonik se pomoli Bogu, govoreći: Gospode Isuse Hriste, koga Pavle i Julijana propovedajući ostaju nepobedivi, čuvani Tvojim Božanstvom, i posramljuju mučitelja, Tebe molim: primi i moju dušu u Svoje nebesko carstvo! Ne odbaci mene koji sam za ovo nekoliko trenutaka ispovedio sveto ime Tvoje pred mučiteljem Avrelijanom! – Kada to reče, otsekoše mu glavu. A hrišćani uzeše telo njegovo, te sakriše.
Sveti pak mučenici Pavle i Julijana ceo taj dan biše mučeni, i ne malaksaše u mukama. Avrelijan reče svetoj Julijani: O pogana i bezbožna ženo, kako si i za vreme mučenja mogla prelastiti dželata, te zbog tebe izgubi glavu? Svetiteljka odgovori: Ja ga ne prelastih, niti sam kriva za njegovu smrt, nego Hristos, koji mene izabra za nevestu Svoju, On i njega prizva k sebi kao dostojna. Jer da nije bio dostojan, nikada ne bi mogao prići vencu mučeničkom. Ti ćeš njega videti gde se odmara u nebeskom carstvu, a sebe u plamenu paklenom mučena. Tada ćeš se udarati u grudi, gledajući čoveka, koga si nekada smatrao za ništavna i odbačena, gde daleko iznad tebe uživa kraj Hrista u slavi nebeskog carstva. I ti ćeš se tada ispuniti žalosti, i zavapiti proseći milost, ali je nikada dobiti nećeš.
Posle toga Avrelijan naredi da ih odreše i vode u tamnicu. No te iste večeri zapovedi da ih iz tamnice odvedu u kupatilo narodno, i tamo zatvore. I onda dozva mađioničare, bajače i zaklinjače zmija, i naredi im da donesu sve najljuće zmije koje imaju, otrovnice, guje, aspide, i da ih zatvore u kupatilo sa mučenicima. I bi tako: zaklinjači zmija doneše vrlo mnogo takvih zmija, pustiše ih u kupatilo kod svetih, i zaključaše vrata. I zmije puzahu kraj nogu svetih mučenika, ne čineći im ništa. A sveti bez straha seđahu, pojahu i slavljahu Boga. I ostadoše sveti mučenici sa zmijama u kupatilu zaključani tri dana i tri noći. Četvrte noći posla Avrelijan da vide da li su zmije pojele Pavla i Julijanu. A kad se poslanici približiše k vratima kupatila, oni čuše gde sveti pevaju psalme i slavoslove Boga. Želeći pak da tačnije saznadu šta se unutra zbiva, uđoše u kupatilo, i kroz jedno tavansko prozorče zaviriše unutra. I videše gde blista svetlost, i kako sveti Pavle zajedno sa svojom sestrom svetom Julijanom sedi, a Anđeo Božji stoji pored njih i ne dopušta zmijama da se približe svetima. Videvši to, oni pohitaše i izvestiše cara Avrelijana.
Car sutradan opet sede na presto i naredi mađioničarima i zaklinjačima zmija da uzmu zmije iz kupatila, a da se mučenici dovedu na sud. I kad ovi dođoše do vrata kupatila, i stadoše svojom bajačkom veštinom dozivati k sebi zmije, one ih ne poslušaše. A kada otvoriše vrata od kupatila, tada sve zmije jurnuše na svoje zaklinjače i druge koji behu došli s njima, izujedaše ih i razbegoše se. Pošto se zmije razbegoše, dođoše carevi ljudi i odvedoše svete mučenike na sud.
Pogledavši na njih, mučitelj se osmehnu na njih, i reče: Sada sam veoma raspoložen za razgovor s vama, jer se nadam da ću nešto važno dobiti od vas. Tako mi bogova, ako mi istinu rečete, dobićete od mene mnoge i velike darove i bićete gospodari moga carstva. Recite mi, je li istina to što čuh od onih što kroz prozorče zaviriše kod vas u kupatilu, da gospod naš bog Apolon dođe k vama, i pomože vam, zaštitivši vas od zmija, i vi svojim očima videste lice njegovo? Sveti Pavle odgovori: Mi Apolona ne poznajemo, niti ga ikada videsmo, jer smo od onih koji služe istinitome Bogu, koji je ugotovio spasenje slugama svojim. A tvoja duša pogibe sva do smrti, jer ne želiš da poznaš istinu, i dođeš u pokajanje, nego te silno ludilo nasilništva dovede dotle da huliš bestelesnog služitelja Božjeg. Jer svetog Angela, koga nam Gospod naš Isus Hristos posla da zatvori usta zmijama, ti bogohulno nazivaš svojim Apolonom. – Avrelijan se naljuti i naredi da olovnim prućem biju po licu svetoga Pavla, i da mu govore: Ne odgovaraj tako gordo i besmisleno! Znaj da pred carem stojiš!
Pošto svetog Pavla izbiše, mučitelj naredi da ga udalje, a Julijanu privede blizu sebe, i reče joj: Vladarko duše moje, Julijano! Molim te i savetujem, ne sledi bezumlju brata svog. Vidim da si devojka pametna i velikog uma, stoga ti predlažem: Poslušaj me i budi mi vladarka i carica; uzeću te za ženu, i tvoje zlatne statue postaviću po svima gradovima sveta.
A svetiteljka mu odgovori: Ni na koji me način nećeš prevariti, Avrelijane, mučitelju bezbožni. Lukavstvom tvojim nećeš uloviti sluškinju Boga višnjega, niti me uvući u večnu smrt. Hoćeš da me lišiš slave Hristove i carstva nebeskog, ali nećeš uspeti.
I naredi Avrelijan da svetiteljku odvedu podalje, a da svetog Pavla opet dovedu. I reče mu: Eto Pavle, tvoja sestra Julijana obeća pred nama da će prineti žrtvu bogovima. Zato ću je uzeti za ženu, i biće vladarka celoga carstva mog. Hajde i ti, reši se i prinesi žrtvu bogovima, pa ćeš mi biti prijatelj i daću ti najveći položaj. Sveti Pavle odgovori: Zaista si slagao da je moja sestra tobož pristala da otstupi od svog prečistog i besmrtnog Ženika Hrista, a da se pridruži tebi poganom i truležnom, i ujedno i tvojim đavolima. No nije ni čudo što si slagao, jer ti je đavo otac, koji je otac laži, i ti si se od njega naučio lagati. Ti činiš što i on, i nikoga ne možeš drukčije uloviti osim lažju. No uzalud se trudiš, jer nas prevariti nećeš, iako si nam obećao carstvo celoga sveta. – Avrelijan viknu: Dokle ćeš nas bestidno vređati, brbljivče i nerazumniče? Tako mi bogova, staviću vas na sve vrste muka, i niko vas neće oteti iz ruku mojih.
I naredi da se naloži oganj, donesu četrdeset gvozdenih štapova i metnu u oganj, a da Pavlu vežu spreda ruke i noge, provuku gvozden kolac između ruku i nogu, pobiju u zemlju, i onda ga dva vojnika naizmenično tuku usijanim štapovima. I menjahu se vojnici, i menjahu štapove, uzimajući iz ognja užežene. Uto naredi Avrelijan da svetu Julijanu odvedu u bludilište, i obeščaste je. I mnogi od prisutnih potrčaše, utrkujući se ko će prvi doći do nje, jer behu kao konji koji vrište zbog lepote njene. A kad je dovedoše u bludilište, odmah Anćeo Gospodnji stade pred nju i reče joj: Ne boj se, Julijano, jer Gospod Isus Hristos, kome služiš, posla me da te zaštitim, da bi se sveto ime Njegovo proslavilo u svima koji Ga se boje. – I Anđeo poražavaše slepilom ove pohotljivce koji drsko stremljahu k svetoj, otresajući ih kao prah, s nogu neveste Hristove. I ne mogahu joj se približiti, nego pipajući zidove ne znađahu kuda idu. Kada to vide narod, stade kao jednim ustima gromko vikati: Veliki je Bog Pavlov i Julijanin, svuda spasava i štiti one koji Ga se boje!
A oslepljeni pohotljivci preklonivši kolena vapijahu ka svetoj: Julijano, sluškinjo Boga višnjega, bezumno sagrešismo pred tobom, drsko se ustremljujući na tebe. No ti nam, kao služiteljka dobroga Boga, oprosti, i pomoli se za nas tvome Hristu, da nam daruje vid. – Svetiteljka se sažali na njih, uze malo vode i, podignuvši oči k nebu, prizva Gospoda govoreći: Istiniti Bože, Isuse Hriste, Spasitelju svih ljudi, usliši mene, sluškinju Tvoju, i pokaži sada znake i čudesa, koje činiš sinovima ljudskim, i daruj ovima vid, da se proslavi sveto ime Tvoje. – Rekavši to, ona pokropi vodom sve oslepele, i oni odmah progledaše. I padnuvši na zemlju blagodariše Boga. Pa onda potrčaše u hrišćansku crkvu, ispovediše s pokajanjem grehe svoje, i postadoše hrišćani, udostojivši se svetog krštenja.
A svetog Pavla, po carevom naređenju, dželati nemilice bijahu onim užeženim štapovima. I smenjivahu se dželati, i menjahu štapove. A sveti Pavle dovikivaše caru, govoreći: Avrelijane, bezbožni tiranine, kakvo ti zlo učinih te me ovako ljuto i bezbožnički biješ? Ali meni Gospod moj Isus Hristos zaista olakšava bolove, a tebe čeka večni oganj, pripravljen tebi i đavolu koji te protiv nas diže.
Avrelijan ga upita: Pavle, gde je sestra tvoja Julijana, za koju ti kažeš da je devica? Eno gde je sada beščaste u bludilištu, i zar je još smatraš da je devica? Svetitelj odgovori: Verujem Bogu mome, koji mi olakšava bolove i izbavlja me od tolikih tvojih zloumišljaja, da će On i sestru moju zaštititi i sačuvati je čistu od svake prljavštine, jer joj On posla s neba Anđela svog da je čuva. – Zatim posle jednog časa sveti Pavle reče opet: Eno, sestra se moja vraća neoskvrnjena, potpuno devstvena, i dolazi da vidi okove i rane moje.
To govoraše sveti, videći svojim prozorljivim očima sve što se zbiva sa svetom Julijanom. Jer mučitelj već beše poslao da svetu Julijanu dovedu iz bludilišta. I kad je dovedoše na sud, videvši je, sveti Pavle se mnogo obradova, veselo se osmehivaše i lice mu blistaše. A Avrelijan upita svetiteljku: Julijano, nauživaše li se bludnici u lepoti tvojoj? Svetiteljka odgovori: Moja lepota i krasota i sav ukras jeste Hristos moj, koji posla Anđela svog, i sačuva mene ništavnu sluškinju Svoju, jer se uzdah u Njega. I slavim presveto ime Njegovo, jer je On Bog koji čini čudesa, i nema drugog Boga osim Njega jedinoga. – Onda naredi mučitelj da odreše Pavla.
Posle toga, po carevom naređenju, bi iskopana jama tri aršina duboka; naložiše u njoj oganj, i natrpaše drva. A kad drva izgoreše i u jami ostade mnogo žara, mučitelj naredi da u jamu bace svete mučenike, Pavla i Julijanu. Oni pak sami iđahu k ognjenoj jami blagosiljajući Gospoda i prizivajući pomoćnika svog – Spasitelja Hrista. I kad dođoše do jame, prekrstiše se i skočiše u oganj. I stajahu u ognju pevajući i hvaleći Gospoda, jer Anđeo Gospodnji, sišavši s neba, otera silu ognjenu iz jame, i žar izbaci, i mučenike sačuva čitave i ni najmanje nepovređene. I stajahu sveti u jami pojući i govoreći: Blagosloven si Bože, Care vekova, jer si se setio ništavnosti naše i ugasio plamen ognjeni, prezrevši kao blag sagrešenja naša. Ti si nas nedostojne sačuvao čitave i zdrave od jarosti mučitelja Avrelijana.
Prisutni narod ču sve njihove reči. I mnogi od neznabožaca, videvši silu Božju, umilenje im zahvati srca, i oni, odbacivši idole verovaše u Hrista. I naredi car da svetitelje, koji behu u jami, kamenjem zatrpaju. Ali gle, iznenada sinu munja i udari grom, i pojavi se oblak ognjeni, i izli se iz oblaka oganj na zemlju, i ču se glas s neba: Avrelijane, ti ćeš otići u pakao ognjeni, pripravljen tebi i ocu tvom đavolu.
Prepade se Avrelijan i svi neznabošci. I naredi mučitelj da svete izvuku iz jame i odvedu u tamnicu. A oni slavljahu Boga za sva čudesa, koja učini On radi njih.
U sedmi dan sede Avrelijan na svoj sudijski presto, i naredi žrecima da donesu sve idole što imahu: zlatne i srebrne, ukrašene dragim kamenjem. I pred nogama njihovim rasprostre car svoju porfiru carsku. A kad dovedoše svete mučenike, Pavla i Julijanu, on im razjaren reče: Sada pristupite i poklonite se bogovima, jer nećete umaći iz ruku mojih! – Na to se sveti Pavle nasmeja i reče: Nikada, mučitelju, mi nećemo ostaviti Boga, koji je stvorio nebo i zemlju. I nemoj se nadati da ćeš nas ikada privoleti da se poklonimo idolima. – Avrelijan reče: Dostojni ljute smrti, smatraš li da su ovo idoli? Zar ne shvataš kakva je sila u njima? Sveti Pavle odgovori: Ovaj Zevs, za koga ti kažeš da je bog, beše čovek, vešt mađioničar, a strašniji i neuzdržljiviji od svih ljudi bludnik. Kad bi video lepe žene i devojke, on ih je raznim činima prelašćivao, jer se pretvarao, nekad u bika, nekad u orla i labuda, a nekad u zlato. I tako prelastivši i oskvrnivši mnoga lica, on je od njih bio smatran za boga i poštovan. No da ne ređam sva njegova bludnička bestidna i bezakona dela, jer vidim da te to razgnevljuje. Uostalom, ja se ne bojim tvoga gneva, nego ću odustati od nabrajanja Zevsovih bludničkih dela, da ne bih povredio uši slušalaca. A ovaj drugi što je pored Zevsa, zvani Apolon, nije li rođen od preljube žene neke Latone? I on počini mnoge gadosti, podražavajući svoga oca Zevsa. Isto tako i znameniti bog vaš Dionis. Eda li i njega ne rodi od preljube Semelija, kći Kadmova?
Lažeš, gade, viknu Avrelijan, zar Dionis ne bi rođen od Junone, majke bogova? Nasmeja se sveti Pavle, pa reče: Postoji li bog rođen od žene, i koji počinje da biva bog, a koji ranije nije bio bog? I ima li bog ženu, i rađa li sa njom decu? – Tada Avrelijan povika: Bezbožniče i brbljivče, dokle ćeš svojim mnogobrojnim lažima i uvredama da huliš i ružiš bogove naše? Eda li nije rođen od žene i vaš Hristos, za koga kažete da je nebeski bog? Sveti Pavle odgovori: Ti nisi dostojan da čuješ Božju tajnu. Ali, da tvoje reči ne bi naškodile prisutnima, potrebno je ukratko odgovoriti na tvoje pitanje. U početku stvori Bog nebo i zemlju, i sve što je u njima, mora i sve što je u njima. Zatim po obrazu svom i po podobiju stvori čoveka, čista, bez ikakvog zla, pravedna, pobožna: i zasadi raj pun sladosti; onda čoveku stvori pomoćnicu od rebra njegova. A otac vaš đavo, ne mogući da gleda čoveka u takvom blaženstvu, prevari Evu, i njome navede Adama da naruši zapovest Božju. I bi isteran iz raja Adam sa Evom; i rodiše sinove i kćeri, od kojih se naseli svet. I sav rod ljudski beše podložan smrti, koja grehom uđe u svet. I svi pravedni oci naši behu nizvođeni u ad, kao i nepravedni, jer carova smrt od Adama i nad onima koji ne sagrešiše prestupivši kao Adam (Rm. 5, 14). Zbog toga Otac nebeski, svemogući Bog, sažali se na rod ljudski i, želeći da mu pomogne, posla Sina svog da uzme na sebe telo čovečje i spase Adama i s njim držane u uzama ada. A Sin Božji je Logos Očev, rođen od Njega pre svih vekova, njegova Mudrost i Sila, i Desnica. O Njegovom ovaploćenju Arhangel Gavrilo donese blagovest Svetoj Djevi, svečistoj i svečesnoj, rođenoj od proročkog i carskog roda. U njenu prečistu i osvećenu utrobu nevidljivo se useli sam Bog, tojest Logos Božji, uze na se telo, kada Anđeo reče njoj: Raduj se, blagodatna, Gospod je s tobom! Duh Sveti doći će na tebe, i sila Najvišega oseniće te; zato će se i sveto što će se roditi, nazvati Sin Božji (Lk. 1, 28.35). I rodi se Sin Božji, Logos Božji, od neporočne Djave, obukavši se u telo kao u neko odelo radi spasenja ljudi. Niko nije mogao videti Boga istinitog onakvog kakav On jeste, jer je Bog oganj koji spaljuje; niti može čovek koji živi na žemlji, videvši lice Božje, ostati živ. Zbog toga se Bog naš rodi ovaplotivši se, i kao odojče bi hranjen mlekom, iako savršen po Božanstvu; zatim On beše dete, pa mladić, koji telom poraste u čoveka savršena, i sa ljudima požive trideset i tri godine, prohodeći gradove, krajeve i sela, čineći dobro svima, i izbavljajući mučene od đavola; potom bi dobrovoljno raspet na drvetu krsnom, da podari spasenje svetu koji je propao po đavolskoj prevari; i umrevši telom, siđe u ad zajedno sa svetom dušom Svojom, i razvali vrata bakarna, i polomi prijevornice gvozdene, i izvede duše Svetih iz tame i uza đavolskih, i odvede ih na nebo; i u treći dan vaskrse iz mrtvih telom Svojim, i javi se učenicima, apostolima Svojim, i mnogim drugima koji istinski verovaše u Njega, i četrdeset dana beše sa apostolima jedući i pijući s njima; zatim se uznese na nebo, i sedi sa telom Svojim s desne strane Oca Svoga. Zato sada đavola muke satiru, pošto ga Hristos Bog baci pod noge hrišćanima, da ga gaze oni što ulaze u carstvo nebeoko. Ali ti si tuđ carstvu nebeskom, jer je udeo tvoj večni oganj pakleni, nasdeđe oca tvog đavola.
Čuvši to, Avrelijan se od jarosti promeni u licu, škrgutaše zubima, i reče: Brbljivče i poganče! Ja ti trpeljivo dopustih da mnoge laži izgovoriš. No hoćeš li jednom prestati da me vređaš i da bogove huliš? Evo, ovo je moja poslednja reč: ako bogovima ne prinesete žrtve, ljutom ću vas smrću umoriti. – A sveti Pavle i Julijana gromkim glasom povikaše govoreći: Hrišćani smo, i na Hrista se nadamo; bogovima se tvojim nećemo pokloniti, i đavolima tvojim nećemo služiti; muka se tvojih ne bojimo. Hajde, izmišljaj kakve hoćeš muke za nas! Mi verujemo Bogu da ćeš biti pobeđen od nas, kao što je i đavo pobeđen od Hrista koji nas krepi i koji pobećuje tvoja zla i vešta mučenja.
Tada Avrelijan naredi da svetog Pavla vežu za drvo, i da mu lice ognjem pale. A birov vikaše: Ne vređaj cara, vaseljene gospodara, i ne huli bogove! – A sveta Julijana doviknu caru: O pogani mučitelju, kakvo ti zlo moj brat učini, te ga tako strašno mučiš? – A Avrelijan naredi da i svetu Julijanu isto tako vežu za drvo i muče, paleći ognjem lice njeno. I reče joj: Najbestidnija ženo, zastidi se kao što priliči ženama! Svetiteljka odgovori: Avrelijane, zbilja ću te poslušati kada veliš da se zastidim pošto sam žena. Evo, stidim se Hrista Boga živog koji je pred mojim očima, i neću Ga napustiti. I neću se pokloniti bogovima tvojim, jer se stidim Gospoda mog.
A Avrelijan, videći da je ismejan od svetih mučenika, ujedno i besnijaše i stiđaše se. I naredi da im celo telo pale i peku. A sav prisutni narod, gledajući stradanje svetih, gromkim glasom viknu: Care Avrelijane, nepravedno sudiš, i nepravedno ih mučiš! Ako ne žele da bogovima prinesu žrtvu, onda im izrekni smrtnu presudu.
Tada se Avrelijan uplaši da se narod ne pobuni, i izreče smrtnu presudu: da im se glave otseku, a tela njihova bace psima, zverima i pticama da ih raznesu.
Vođeni na smrt, sveti se radovahu i veseljahu i pevahu psalamske reči: Spasao si nas, Gospode, od mučitelja naših, i posramio si nenavidnike naše (Ps. 43, 8). A kad ih dovedoše izvan grada na mesto posečenja, Pavle sveti moli dželata da najpre poseče svetu Julijanu, jer se bojaše da se ona nekako ne uplaši gledajući njegovo posečenje. Sveta Julijana se prekrsti, radosno podnese svoju glavu, i bi posečena. A sveti Pavle videvši sestru svoju gde mučenički skonča, podiže oči k nebu, zablagodari Bogu, zatim se prekrsti, podmetnu glavu, i bi posečen, 273. godine. Tela pak njihova ležahu van grada nesahranjena; vojnici, određeni od cara, čuvahu ih izdaleka, da ih hrišćani ne ukradu. A dolažahu i psi, ali se tela mučeničkih ne doticahu; dolažahu i vuci, i oni ih se ne samo ne doticahu, nego ih čučeći neotstupno čuvahu; doletahu i ptice grabljivice, ali se nijedna ne spusti na njih, nego samo kružahu nad njima, ne dopuštajući muvama da padaju na njih. Tako to trajaše sedam dana i noći. I vojnici izvestiše o tome Avrelijana. A on čuvši to reče: O zlovernog hrišćanskog mađioništva! Ne možemo ih ni mrtve pobediti! – I naredi vojnicima da se sa straže povuku noću, ne danju, da im se hrišćani ne bi smejali. A kad svanu, i hrišćani videše da vojnika nema na straži, oni uzeše mnogostradalna tela svetih mučenika, Pavla i Julijane, i sahraniše ih česno, dok caruje Gospod naš Isus Hristos, kome sa Ocem i Svetim Duhom slava, čast i carstvo, sada i svagda i kroza sve vekove, amin.

ŽITIJE PREPODOBNOG OCA NAŠEG
JAKOVA POSTNIKA
palog i pokajanog

SMIRENJE biva uzrok mnogih dobara i dušekorisnih vrlina kod ljudi koji ljube Boga i život svoj upravljaju prema zapovestima Spasiteljevim. Ko stekne savršeno smirenje, ne boji se pada, jer se ne uzda u sebe, niti visoko misli o sebi. A kako ogromnu štetu i neizlečivu ranu i veliku pogibao nanosi neopreznima visokoumna gordost, može se videti iz mnogih primera, a naročito iz ove povesti koja je pred nama. Oni koji na zemlji provode nebeski život, neka se od nje nauče kako da budu oprezni i kako da se čuvaju da ne padnu onda kada misle da stoje. U ovoj povesti naći ćemo divnu pouku za život, nauku smirenoumlja; videćemo primer brzog i vrednog ustajanja od grehovnog pada, i poznaćemo silu pokajanja. Pokajanje je tako moćno pred milosrdnim Bogom, da ono ne samo otima čoveka od samih paklenih vrata i muka, nego ga i uvodi u bolji život od pređašnjeg, i uz pomoć blagodati Gospodnje osposobljuje za uzvišenije vrline od ranijih. Evo dakle te dušekorisne povesti:
U Fenikiji[11] blizu grada Porfiriona življaše jedan otšelnik, po imenu Jakov. Odrekavši se prolazne sujete ovoga života, on se zamonaši, i petnaest godina provede u jednoj pešteri. I on toliko uspe u podvižničkim podvizima, i tako veliki postade u vrlinama, i mio Bogu, da se udostoji dobiti od Boga i vlast nad đavolima. A i mnoga druga isceljenja pružaše on ljudima imenom Spasitelja našeg Isusa Hrista. I svi se ljudi divljahu takvom vrlinskom životu njegovom. I pribegavahu k njemu ne samo hrišćani nego i neverni Samarjani. I božanstveni muž, prozorljivo ih raspoznavajući, mnogo ih poučavaše iz Svetoga Pisma, i obraćaše u istinsku hrišćansku veru.
No iskonski nenavidnik roda ljudskog đavo, koji naročito mrzi one koji usrdno služe Hristu, videći da ga ovaj sveti muž posramljuje mnogim vrlinama i savršenim životom, ustade na njega svojim zamkama. Želeći da ga otera iz tih krajeva, đavo uđe, kao nekada u Judu, u jednog nevernog Samarjanina koji je živeo u gradu Porfirionu, i potstače ga da razmišlja o proterivanju Jakova. I ovaj Samarjanin sabra jednomišljenike svoga bezbožja, srodnike i prijatelje, susede i sluge, i ode s njima u dom njihovog poganog sveštenika. I svi se zajednički dogovarahu kako bi Jakova, koji mnoge od njihove vere obrati ka Hristu, proterali iz svojih krajeva. Posle dugog dogovaranja oni se složiše da upotrebe ovo lukavstvo: dozvaše k sebi jednu bludnicu, dadoše joj dvadeset zlatnika, i još toliko joj obećaše, da ide i navede na greh Jakova Otšelnika, da bi to bio razlog da ga kao bludnika sa stidom proteraju iz svojih krajeva.
Ta najmljena žena ode k Jakovu kasno noću, i kucaše na vrata moleći ga da joj otvori i pusti unutra. No pošto blaženi ne otvaraše, ona upornije kucaše bestidno, preklinjući ga da joj otvori. Kad najzad svetitelj otvori vrata, i vide ženu gde stoji, on pomisli da je priviđenje, prekrsti se i odmah žurno zatvori vrata. I u keliji, okrenuvši se istoku, on se usrdno pomoli Bogu da odagna od njega đavolsko priviđenje. I već nastupi ponoć, a žena ne prestajaše sa kucanjem. Zatim gromko povika, govoreći: Smiluj se na mene ti koji si istiniti sluga Boga života! Otvori mi vrata, da me pred tvojom kelijom ne pojedu zveri.
Prepodobni Jakov, videći da je ponoć i znajući da ima mnogo zverova, otvori vrata preko volje i upita je: Otkud si došla ovamo? I šta tražiš ovde? Žena odgovori: Iz ženskog sam manastira; poslala me igumanija u grad radi nekih poslova; no pri povratku sustiže me mračna noć, i ja zalutah, i naiđoh ovuda. Molim te, dakle, čoveče Božji, sažali se na mene i ne dopusti da me ovde pred tvojim vratima rastrgnu zverovi. Dopusti mi da ovu noć provedem kod tebe, pa čim svane ja ću otići svojim putem.
Prepodobni se sažali, uvede je unutra, iznese pred nju hleb i vodu, ostavi je tu u prednjoj keliji, a sam se zatvori u unutrašnju keliju. Žena se prihvati hleba, i otpočinu malo. Zatim, pretvarajući se da je bolesna, ona stade gorko plakati i stenjati; i dovukavši se do vrata unutrašnje kelije, ona moljaše prepodobnog da joj pomogne. Svetitelj proviri kroz prozorčić, i videvši je bolesnu beše u nedoumici šta da joj kaže i šta da radi. A ona reče: Molim te, oče, pogledaj na mene, i ogradi me krsnim znakom, jer me srce silno boli. Čuvši to, on izađe k njoj, odmah naloži vatru blizu nje, donese sveti jelej što je imao, i sede. Onda levu ruku svoju metnu u vatru, a desnom, umačući u sveti jelej, pomaza grudi one žene načinivši krsni znak; i zagrevaše joj rukom srce, jer se ona žaljaše da je mnogo boli. A ona, zahvaćena nečistom željom prema njemu i hoteći da i njega pokrene na mrsku pohotu i u greh svali, govoraše: Molim te, oče, pomaži me još jelejem, i rukom mi zagrej srce da mi uminu strašni bolovi. A on prostodušan i bezazlen, verovaše rečima ženinim i činjaše to. No znajući da lukavstvo đavolovo izaziva pohotu, i bojeći se da zbog suvišnog milosrđa i sažaljenja prema ženi ne nanese večnu muku duši svojoj, on dva ili tri sata držaše svoju levu ruku u vatri, junački trpeći, tako da mu prsti izgoreše i u oganj otpadoše. To činiše blaženi vojujući protiv đavolskog iskušenja, da mu, zbog nepodnošljivih bolova od ruke koja je u vatri gorela, ne bi na um došla nikakva rđava pomisao.
A kad to žena vide, užasnu se, jer joj pred očima beše ruka svetiteljeva gotovo sva izgorela. To je potrese, i ona odmah ustade, i baci se pred noge svetitelju, sa suzama se udarajući u grudi svoje i kukajući: Teško meni kukavnoj i oslepljenoj! Teško meni, jer načinih sebe obitalištem đavola! – A svetitelj, videći to i slušajući, čuđaše se veoma, i reče: Ustani, ženo! – i podiže je sa zemlje. I pošto se usrdno pomoli Bogu, reče ženi: Objasni mi šta je to! Zbog čega si došla k meni?
Žena, jedva došavši k sebi, ispriča mu sve podrobno kako je bezbožni Samarjani nagovoriše, i kako sam đavo udesi takvu zamku, eda bi naveo na telesni greh pravednog čoveka koji u životu podražava bestelesne Anđele.
Čuvši to, prepodobni uzdahnu duboko. I prolivši mnogo suza, uznošaše blagodarnost Bogu. Zatim je pouči i blagoslovi, i posla k presvetom episkopu Aleksandru. A žena, došavši u crkvu, sve grehe svoje ispovedi Bogu i episkopu. I pošto je episkop pouči koliko treba, i pošto vide da se istinski kaje, on je prosveti svetim krštenjem. Zatim je posla u ženski manastir, zaručivši je Hristu. Onda episkop sabra sve hrišćane i sav klir, i protera iz grada i iz tog kraja sve Samarjane. Posle toga otide k blaženom Jakovu, i roditeljskim rečima ga utvrdi u takvom životu. A spomenuta žena grešnica, uz pomoć blagodati Božje, postade sveta, jer ugodi Bogu. I udostoji se dobiti vlast nad đavolima.
Posle izvesnog vremena kći jednog znamenitog dostojanstvenika, mučena od duha nečistog, stade dozivati po imenu svetog Jakova. I dovedoše je roditelji k svetome, moleći ga da se smiluje na mladost njenu i istera iz nje nečistog duha. Sveti čovek se pomoli za nju Bogu i, metnuvši ruku na nju, odmah silom Božjom istera iz nje đavola, i ozdravi devojka. Videvši to, roditelji zahvališe Bogu. A želeći da zahvale i Božjem čoveku, oni mu potom poslaše trista zlatnika. No pravedni čovek ne samo ne hte primiti, nego ni pogledati na zlato, govoreći: Božanstvene darove ne dolikuje ni kupovati, ni prodavati. Jer Sveto Pismo kaže: Za badava ste dobili, za badava dajite (Mt. 10, 8). To zlato treba razdati siromasima, a meni ono ne treba, jer ja živim u pustinji. I tako ljude, poslane sa zlatom, on vrati natrag.
Zatim, jednog mladića, čije noge po dejstvu đavola behu raslabljene, rođaci njegovi donesoše k svetom Jakovu, moleći ga da se pomoli Bogu za njega. A prepodobni, tri dana posteći se i moleći se, isceli raslabljenog, i blagoslovivši ga, naredi mu da se peške vrati kući svojoj. – I mnogi drugi bolesnici, koji su bolovali od raznovrsnih bolesti, dolažahu ovom čudotvornom iscelitelju. I on ih sve isceljivaše molitvama svojim, i oni se zdravi vraćahu od njega.
No čovek Božji, videći da ga svi veoma počituju i, bojeći se da mu slavoljublje na neki način ne naškodi, on napusti svoje mesto. I bežeći od slave ljudske, on se udalji od grada za četrdeset poprišta. I pronađe pored reke veliku pećinu u kamenu, i nastani se u njoj. I prožive u njoj trideset godina, sve dane i noći provodeći u molitvama i suzama. Dugo vreme hranio se travom što je rasla pored reke. Zatim napravi sebi malu bašticu. I radeći u njoj svakog dana po malo, on se hranio od njenog roda. Takvo žitije njegovo se toliko razglasi, da su mu radi duhovne koristi dolazili monasi i klirici iz dvadeset do trideset manastira. Pa ne samo duhovni, nego i bezbrojni svetovni ljudi dolažahu k njemu; i on ih upućivaše na vrlinu. I pošto su se udostojili njegovog blagoslova i molitava, oni su se vraćali sa velikom korišću po duše svoje.
Takav muž, i tolike blagodati Božje udostojen, bi dopušteno da padne najstrašnijim padom. I to zbog toga što se on, kako se misli, podade gordoj misli: mišljaše visoko o svojoj svetosti i bogougodnom životu, i smatraše sebe za nešto veliko. A početak njegovog pada bi ovako: iskonski neprijatelj ljudi đavo, zavideći onima koji provode bogougodni život i neprestano im kopajući jamu, uđe u jednu devojku, kćer jednog bogatog čoveka. I mučeći je, on ustima njenim izgovaraše ime Jakovljevo, i govoraše: Neću izići dok me ne odvedete k Jakovu pustinjaku. – Onda je roditelji uzeše, i stadoše obilaziti manastire i pustinje, tražeći dugo tog svetog oca Jakova. I kad ga jedva pronađoše, padoše pred noge njegove, vapijući: Smiluj se na nas, našu kćer silno muči nečisti duh, i evo već je dvadeseti dan kako niti jede niti pije nego samo viče, kida se, i izgovara tvoje ime.
A on stade na molitvu, i toliko se usrdno moljaše Bogu za nju da se i mesto zatrese na kome on stajaše. Pošto završi molitvu, on dunu na nju, govoreći nečistom duhu: U ime Gospoda našeg Isusa Hrista, iziđi iz ove devojke! – I odmah đavo, kao nekim ognjem opaljen, pobeže iz nje. A devojka pade na zemlju, i ostade dugo bezglasna. Sveti Jakov se opet pomoli Bogu, uze je za ruku i podiže sa zemlje, i dade je roditeljima njenim. A oni, videvši takvo čudo proslaviše Boga. No bojeći se da se nečisti duh ponovo ne vrati u nju, moliše ga da kći njihova ostane kod njega još tri dana, dok potpuno ne ozdravi. I ostade devojka kod starca, a roditelji otputovaše.
Kao što u početku rekosmo, radi koristi mnogih i radi opreznosti onih što na zemlji provode nebeski život, ne treba, opisujući život savršenih ljudi, iznositi samo njihova dobra dela, nego kazivati i iskušenja koja su im se od svezlog vraga događala, i pomoću kojih je on njih ponekad sapletao, te su oni, po popuštenju, padali, i opet ustajali. Tako dakle, kao što kazasmo velike i istinske vrline ovog divnog starca, tako ćemo opisati i oluju koja ga zahvati, te on žestoko pade. A kasnije ćemo reći i o čudesima velikim koja je on činio, pošto se pokajao. Jer ukoliko beše prekrasno žitije koje je on ranije prohodio u svojim podvižničkim trudovima, utoliko pad njegov potom bi veći. I ukoliko teže pade, utoliko se, pošto ustade, jače ispravi. A sada, da čujemo šta mu se dalje dogodilo.
Pošto devojka ona ostade kod njega, đavo iskoristi priliku. Videći ga samog u pustom mestu sa devojkom, đavo poteže svoje zamke: pokrenu u njemu ružne misli i nečistu telesnu želju, i silno ga pohotom raspali. I on, koga ne ulovi bludnica upućena od Samarjana; on, koji ruku svoju sažeže, da bi sačuvao celomudrenost i čistotu; on, koji čudesa činjaše, đavole izgonjaše, – strašno zapaljen bludnom pohotom, zaboravi na strah Božji, zaboravi tolike svoje podvižničke mnogogodišnje trudove, zaboravi na dar isceljivanja koji beše dobio od Boga, i onako star, pobeđen od đavola – pade: obljubi devojku, upropasti i njenu i svoju devstvenost, oskvrni svoje telo i dušu, i uništi sve svoje pređašnje trudove podvižničke. No ne beše mu dosta učiniti ovaj jedan teški greh, nego učini još i teži. Jer kao što čovek koji se omakne sa planinske litice leti u provaliju padajući s kamena na kamen i razbijajući se, tako se dogodi i njemu: okliznuvši se u jedan veliki greh, on pade u drugi veći i strašniji, dodajući bezakonje na bezakonje. Jer đavo mu ubaci u dušu plašljivu pomisao, te on mišljaše u sebi, govoreći: Devojka će kazati roditeljima da sam je obljubio i upropastio. To će biti za mene strašna bruka i sramota. I ja ću zbog nje biti u velikoj opasnosti od njih.
I on, nahuškan na to od đavola, ustade, ubi nevinu devojku, misleći da će na taj način sakriti od ljudi svoj prvi greh, i izbaviti se sramote. Pa i na tome se ne zaustavi, nego se rinu u još jedan greh: telo devojkino, koje svojom nečistotom oskvrni, i svojom rukom nemilosrdno ubi, ne sahrani po propisu u zemlju, nego ga bez ikakvog sažaljenja baci u reku.Takav je plod gordog mišljenja o sebi. Jer da inok ovaj nije mislio o sebi da je svet i velik, ne bi pao tako strašnim padovima, niti bi se vrag narugao starosti njegovoj, koji je nekada u mladosti ismevao vraga i gazio.
Posle takvih teških grehova stade ga đavo kao svog okovanog zarobljenika vući u poslednji ponor pogibli, u najteži greh od svih grehova: u Kainovo i Judino očajanje. I sedeći u keliji, starac ne znađaše šta da radi. Samo ga savest silno mučaše, i on uzdisaše i očajavaše, i već nije smeo ni usta svoja da otvori za molitvu, niti um da okrene k Bogu. Zatim odluči da beži odatle u neku drugu daleku, predaleku zemlju: da baci monaštvo, da se vrati u svet, i u starosti služi svetu i đavolu. I on izađe iz pećine, i krenu zamišljenim putem, i prosto trčaše, vitlan i gonjen očajanjem kao opakom burom morskom.
No prevelika i neizmerna Hristova čovekoljubiva dobrota, koju ne mogu gresi celoga sveta nadvladati, koja hoće da se svi ljudi spasu i da niko ne pogine, ne prezre ni ovog palog starca, niti dopusti da on postane potpuna radost đavolima, nego mu svojim neiskazanim promislom udešavaše da ustane od svoga pada i da se popravi. Jer dok on iđaše preduzetim putem, desi se kraj puta manastir, i on svrati u njega. Pozdravi se s igumanom i bratijom. Oni mu opraše noge i predložiše hleb da se prihvati. No on ne htede ni da čuje za to, nego samo često uzdisaše teško. Bratiji koji su ga molili da se prihvati hleba, on reče: Teško meni kukavnom! Kako mogu da podignem oči svoje k nebu? Kako ću se drznuti da izgovorim ime Hristovo koje obrukah? I kako se smem ja, bludnik i ubica, kosnuti njegovih dobara? I ispovedi pred svima po redu sve šta se zbilo.
A iguman i bratija, čuvši to, zbuniše se. I sažaljevajući ga, oni ga tešahu da ne očajava nego da pokajanjem iskupi učinjene grehe. I moliše ga mnogo da ostane kod njih. Ali on nipošto ne hte, nego krenu u svet. I pošto je dugo putovao putem kroz pustinju srete ga, po promislu Božjem, neki bogonadahnuti brat. I pozdravivši starca Jakova, brat ga ovaj moli da svrati s puta do njega, u njegovu pustinjsku keliju koja je bila blizu. I pošto ga umoli, on ga odvede u svoju keliju, opra mu noge i, čineći sve što priliči gostoljublju, predloži mu od hrane što imađaše, moleći ga da jede. A Jakov, koga je savest grizla, uzdisaše često iz dubine srca, i udaraše se u grudi, a od hrane ne hte ni da okusi. Brat pak onaj pade starcu pred noge, tešeći ga, i zaklinjući se da neće ustati sa zemlje dok mu ne obeća da će se prihvatiti predložene hrane. I pošto starac obeća, brat ustade sa zemlje, i jedoše sa trpeze, kakva je mogla biti u pustinji. A pošto jedoše, ustadoše obojica, zablagodariše Bogu, pa opet sedoše. Tada pustinjožiteljni brat taj reče starcu Jakovu: Oče, kaži mi što korisno po dušu; pouči mene sina tvog u Hristu, i utvrdi srce moje, jer me mnoge različne pomisli veoma smućuju.Tada Jakov gorko zaridavši, plakaše neutešno bijući prsi svoje, i reče: Ostavi me, brate, da oplakujem teške grehe svoje, kojima prognevih Boga. Jer u ovoj mojoj taštoj i beščasnoj starosti, kao neki mladić bih sapleten đavolom, i padoh, i sasvim propadoh. Jer strasti koje u mladosti svojoj pobedih, one me pobediše u starosti mojoj: sunovratih se u smrdljivo blato bludočinstva, pa se drznuh te i gora od toga počinih zla.
Čuvši to, onaj se brat veoma ožalosti i rastuži, i moljaše starca da mu podrobno ispriča celo to iskušenje đavolsko. A moljaše ga sa dva razloga: prvo, da se starac, ispovedajući grehe svoje, razbudi na pokajanje; drugo, da on sam, slušajući o padu starčevom, bude oprezan i čuva sebe od takvih padova. I stade Jakov pričati ovako: Ja preko pedeset godina služih Gospodu u podvižništvu i pustinjačkom životu, junački se boreći sa strastima, od čega ima tragova na telu mom. Jer ruku svoju sagoreh u ognju čistote radi, i ja nedosgojni udostojih se dobiti veliku blagodat od blagoga Boga, i mnoga čudesa satvori Bog preko mene bezakonika. Najzad, Satana uđe u jednu devojku. Roditelji njeni, čuvši za blagodat Hristovu što je u meni, dovedoše je k meni da se pomolim za nju. I pomoćju Božjom izgnah đavola iz nje. A oni me zamoliše da njihova kći ostane kod mene još tri dana, dok potpuno ne ozdravi. I ostavivši je kod mene, oni otputovaše. A ja se raspalih telesnom željom. I, oslepljena uma, ne sećajući se u taj čas ni Boga, niti se plašeći pakla, niti žaleći što ću uništiti mnogogodišnje trudove svoje, ja obljubih devojku i upropastih je. Ali ne bi mi dosta taj jedan greh, nego, nahuškan od đavola, ja učinih drugi, gori od prvoga, greh: ubih onu devojku, i telo njeno bacih u reku. Izgubivši nadu na spasenje, ja napustih svoje obitalište, i sada idem u svet. Jer kako mogu oči svoje podignuti k nebu? I ako se drznem da prizovem ime Hristovo, odmah će oganj s neba pasti i sažeći me.
Ovo on sa mnogim suzama i gorkim ridanjem ispovedi. Brat onaj bi veoma dirnut, zagrli starca i reče mu: Molim te, oče, ne malaksavaj dušom, niti očajavaj za svoje spasenje, nego verujući da pokajanju ima mesta u Boga, ispovedi Boogu grehe svoje, jer je Gospod mnogomilostiv i milosrđe je Njegovo neiskazano. Kada pokajanju ne bi bilo mesta u Boga, kako bi onda David, koji je po prijemu proročkog dara pao u ponor preljubočinstva i ubistva, mogao dobiti oproštaj tolikim gresima svojim? Kada pokajanju ne bi bilo mesta, kako bi onda sveti Petar, vrhovni apostol, kome Gospod uruči ključeve nebeskog Carstva, posle trikratnog odrečenja od Gospoda Hrista za vreme njegovog dobrovoljnog stradanja, i posle gorkog plakanja, ne samo dobio oproštaj grehova, nego se i velike časti udostojio, jer je bio postavljen za pastira razumnih ovaca Hristovih? Pokajmo se, dakle, dok vremena imamo.Takvim rečima utvrđujući dušu Jakovljevu, brat onaj moli ga da ostane kod njega da živi, ali ovaj ne hte. Stoga brat pade pred noge starcu, i celivajući ih moljaše ga da ne odlazi od njega. Jer se bojaše da starac, pavši u očajanje, ne pogubi dušu svoju. Ali, pošto ga ne mogade umoliti, brat tugovaše mnogo i plakaše. I pomolivši se usrdno Bogu za njega, on ga otpusti, snabdevši ga potrebnom hranom za put. I isprati ga petnaest stadija, savetujući ga na pokajanje. Najzad zagrlivši ga i sa suzama ga celivavši, on se vrati u svoju keliju.
A Jakov, pošto prođe veliki deo puta što u svet vodi, svrnu malo s njega, i nađe jedai stari grob, načinjen u obliku pećine, u kome beše mnogo kostiju, od kojih se mnoge dugim vremenom behu u prah pretvorile. On onda uđe u grob, pokupi preostale kosti i prah, smesti ih u jednom uglu, i zatvori se tamo. I preklonivši kolena na zemlju, i s velikim jaukom i ridanjem bijući prsi svoje, on se ispovedaše Bogu govoreći: Kako ću pogledati k Tebi, Bože moj? Kako ću početi ispovest svoju? Kako smem pokrenuti na molitvu nečisti jezik svoj i oskvrnjena usta? I za koji greh najpre da molim oproštaj: za blud ili za ubistvo? Daj oproštaj ljutim gresima mojim, sveblagi Gospode! Milostiv budi meni nedostojnom, svemilostivi Bože! I ne pogubi me s mojim mrskim delima! Jer bezakonja moja nisu mala: blud izvrših, ubistvo satvorih, krv nevinu prolih, pa još i telo u vodu bacih, da ga životinje i ribe pojedu. I sada, Gospode, Tebi sveznajućem ovo ispovedam, moleći oproštaj. Ne prezri me, Gospode, nego po neiskazanom čovekoljublju Svom pomiluj mene bezbožnog i poganog, i pokaži na meni preveliku blagost Svoju, i ova bezakonja moja očisti, da me ne utopi vrag rinutog u ponor greha, i da me ne proguta zmija preispodnja!
U takvom ispovedanju grehova svojih, i u takvom pokajanju blaženi Jakov provede deset godina, u grob život svoj sahranivši. I bi živi mrtvac, stanujući s mrtvim kostima, i ni s kim živim ne opšteći. Jer i kad se dešavalo da neko naiđe tamo, on nije ni s kim razgovarao, niti na pitanja odgovarao. U zatvorenom grobu on je usta svoja otvarao samo na molitvu Bogu i na ispovedanje grehova svojih. A hrana mu beše zelje što je oko groba raslo. I od njega je toliko jeo, tek da ne bi umro od gladi. I svih tih deset godina on provede u neprestanim suzama, uzdasima i molitvama, dan i noć s ridanjem k Bogu vapijući i ispovedajući se, i nemilosrdno se udarajući u grudi.
Svežalostivi i mnogomilostivi Gospod, koji ne želi smrti grešnika nego da se obrati u život, ne prezre toliko i tako dugo pokajanje njegovo. On usliši njegovo jecanje i ispovest, oprosti mu grehe, i opet mu darova blagodat čudotvorstva. A prvo njegovo čudo posle pokajanja bi ovako: U tom kraju nastade ljuta suša i opaki vetrovi. I kad su svi ljudi postili i molili se Bogu da im da kišu, episkopu toga grada, čoveku vrlinskom i svetom, bi u otkrivenju rečeno: u vašem kraju ima jedan sveti otac koji u grobu živi; ako se on pomoli Bogu za vas, sva će zla prestati i kiša će plodonosno pasti.
Sutradan episkop sazva sveštenstvo i sav narod, i ispriča im šta mu bi u otkrivenju rečeno od Boga. Onda on sa litijom, uz pojanje pobožnih pesama, ode onome grobu. I kucajući u zatvorena vratanca, episkop sa celim narodom moljaše ugodnika Božjeg, da se smiluje na njihov kraj, te da se pomoli Bogu: da odvrati od njih svoj pravedni gnev i pretnju, te da suša prestane i Bog pošalje kišu na zemlju. Ali im on ne odgovori ništa iz groba onog, jer ne smejaše ni oči podignuti k nebu, nego samo bijaše prsi svoje, govoreći u sebi: milostiv budi, Hriste, mnogim i strašnim bezakonjima mojim! – Episkop dugo i dugo kucaše i moljaše ga usrdno. Ali pošto nikakvog odgovora ne dobi od njega, on se sa svima došavšima vrati tugujući i plačući. I ušavši u crkvu, oni opet održaše molepstvije sa suzama. Ali, pošto suša postade još jača i vetrovi još silniji, svi ljudi stadoše usrdnije vapijati k Bogu, a udvostručiše post i molitvu. I opet bi episkopu otkrivenje, i ču se jasan glas koji govoraše ovako: Idi k sluzi mome Jakovu, za koga ti prošli put otkrih. Ako se on pomoli meni za vas, odmah ćete se izbaviti od zala koja pritiskuju vaš kraj.
I episkop sa celokupnim sveštenstvom i narodom opet ode k onome grobu. I silno navališe usrdnim molbama, preklinjući slugu Božjeg, da satvori molitvu za njih. Onda episkop silom otvori vratanca, i izvede svetitelja iz groba. Iako protiv svoje volje, blaženi Jakov podiže oči svoje i ruke k nebu, i moljaše se dugo za te ljude. I dok molitva beše još u ustima njegovim, velika kiša pade na zemlju, i vetar prestade. Jer Gospod ispuni volju onoga koji Ga se boji, i usliši molitvu njegovu. I tako se ustvari desi ono što u proroštvu piše: Tada ćeš prizivati, i Bog će te uslišiti; i dok još budeš govorio, On će reći: Evo dođoh (Is. 58, 9).
A episkop i sav narod, udivljeni i obradovani ovim preslavnim čudom, radosno i svečano uznesoše Bogu blagodarne molitve. I otada ugodnik Božji sveti Jakov bi u velikom poštovanju kod njih. A onaj dan, u koji ih sveti Jakov molitvama svojim izbavi od onolikih zala i oni milost Božju dobiše, odrediše da praznuju svake godine.
Ovo čudo bi dokaz za svetog Jakova, da mu je Bog primio pokajanje i da mu je oprostio grehe. I otada stade činiti mnoga čudesa blagodaću Hristovom. Jer k njemu dovođahu iz celog tog kraja bolesnike, koji su patili od najraznovrsnijih bolesti, i svi oni odmah isceljenje dobijahu. A đavole svetitelj izgonjaše rečju svojom. I za kratko vreme on posle pokajanja učini veća čudesa nego pre. I te godine, kada izmoli od Boga kišu, on se približi končini svojoj. I dozvavši episkopa, ostavi mu zaveštanje da posle smrti telo njegovo sahrani u istom grobu.
I posle nekoliko dana upokoji se u Gospodu. I sveta duša njegova nastani se u dvorima Gospodnjim sa svetima koji su pokajanjem ugodili Bogu. Glas o prestavljenju svetoga odmah se raznese na sve strane. I ogromne mase naroda, sa svećama, kadionicama i mirisima, slegoše se na njegov pogreb. Dođe i episkop sa celokupnim sveštenstvom. I pošto ga opeva, i skupocenim mirisima pomaza sveto telo njegovo, on ga pogrebe česno u istom grobu, kao što mu svetitelj beše zaveštao pred svoju končinu.
Posle kratkog vremena episkop podiže crkvu u ime ovog svetog Jakova blizu onog groba, i česne mošti njegove prenese odatle u crkvu. I ustanovi da se svake godine praznuje sveti spomen ugodnika Božjeg, prepodobnog oca našeg Jakova, a u slavu Hrista Boga, sa Ocem i Svetim Duhom slavljenog vavek, amin.
Sveti Jakov živeo sedamdeset i pet godina, i to u šestom veku.

SPOMEN SVETOG OCA NAŠEG
GRIGORIJA,
arhiepiskopa Kiparskog[12]

EPISKOP grada Konstancije na ostrvu Kipru, skončao u miru.

SPOMEN SVETOG OCA NAŠEG
GRIGORIJA,
episkopa u Asu kod Efesa[13]

SVETI otac naš Grigorije beše poreklom sa ostrva Mitiline (Lezvosa), iz sela Akorni. Roditelji njegovi: Georgije i Marija, behu ljudi pobožni i puni vrlina. Pošto ne imađahu dece, oni molitvama izmoliše od Boga ovog Georgija, i odgajiše ga veoma brižljivo, učeći ga svetim i božanskim Pismima.
U to vreme iziđe zapovest od cara: da se sa ostrva Mitiline šalju plemićska deca u prestonicu kao taoci, provedu u njoj tri godine, pa se onda vrate roditeljima, a na njihovo mesto idu druga deca. Tako bi poslan i ovaj blaženi Georgije u svojoj četrnaestoj godini. Car u to vreme beše Manojlo Komnen.[14] Živeći u Carigradu, dečak Georgije se ne bavljaše sujetnim stvarima, ni igrama, ni telesnim razonodama. Naprotiv, on se podvizavaše i iznuravaše svoje telo postom i strogim podvizima, izučavajući istovremeno i duhovne nauke. Svojom prilježnošću i bistrinom on steče mnoga znanja iz mnogih nauka. Učitelj mu beše sveti starac Agaton. Pritom, Georgije se staraše ne samo da stekne znanje o vrlinama, nego i da sve vrline upražnjava, naročito vrlinu milosrđa. Zato je delio siromašnima i svoju sopstvenu nedeljnu hranu, ostavljajući sebi samo nešto malo, tek da se život održi.
Kada dođe vreme da se deca – taoci vrate svojim kućama, blaženi Georgije postupi ovako: pošto je stalno razmišljao o prolaznosti ovoga sveta i svega svetskoga, i jedino želeo nebeska neprolazna i večna blaga, on odluči da pođe uskim i tesnim putem monaškog života. Zbog toga se on odreče i otadžbine, i roditelja, i sveta, i svetskih telesnih želja, i zajedno sa svojim učiteljem Agatonom on otputova iz Carigrada na Istok u manastir koji beše podigao ovaj divni Agaton. Postavši poslušnik u tom manastiru, on provede tri godine kao iskušenik na jednom brdu blizu manastira. Onda zažele da ide u Jerusalim da se pokloni tamošnjim svetim mestima, i da vidi duhovne i vrlinske podvižnike tamošnje, da bi od njih još bolje naučio monaški život. Na to dobi i pristanak starca Agatona.
Krenuvši na put i došavši u Sveti Grad, Georgije se najpre pokloni životvornom grobu Gospodnjem, pa onda ode u Jordansku pustinju. Tamo nađe mnoge podvižnike čiji ga podvizi zadiviše. Gledajući njihove nadčovečanske podvige on se uplaši, i pomišljaše da se uopšte ne odaje takvom življenju. Ali kada on taj svoj strah i pomisli ispriča jednom veoma vrlinskom i iskusnom podvižniku, ovaj mu odmah pomože da takve zastrašujuće pomisli izagna iz svoga srca. Predavši sebe Gospodu, blaženi Georgije ostade kod toga starca kao poslušnik, i uskoro primi od njega monašku shimu, i dobi novo ime Grigorije.
Živeći od tada u pustinji i hraneći se samo biljem Grigorije provede na tom mestu oko petnaest godina, podnoseći mnoga iskušenja i napade od lukavih i odvratnih demona. Obučen u silu vere i molitve i suza, i uz pomoć blagodati, prepodobni Grigorije savlada sve nasrtaje demona, i javi se kao pobednik nad njima. Posle toga on se opet seti svoga starca Agatona, i donese odluku da se vrati natrag k njemu. Vrativši se i našavši prepodobnog Agatona, on se nastani u svojoj prvobitnoj keliji na brdu kraj manastira, i tu nastavi svoje nadčovečanske podvige. I k njemu dolažahu mnogi monasi i svetovnjaci da se naslađuju njegovim dušekorisnim poukama.
Pošto u to vreme obudove na Istoku episkopija zvana Asos, klirici i monasi tražahu od Vaseljenskog Patrijarha i Sinoda da im nađu i postave jednog dostojnog jerarha. U to vreme desi se u Carigradu i ava Agaton, koji poznavaše Patrijarha. On ispriča Patrijarhu i svetom Sinodu podvige ovog blaženog Grigorija. Patrijarh i car pismom pozvaše Grigorija da dođe u Carigrad. Ne znajući zašto ga zovu, prepodobni Grigorije dođe u prestonicu, i bi rukopoložen i protiv svoje volje za episkopa Asoskog u mitropoliji Efeskoj.
Primivši na sebe arhipastirsko breme, blaženi Grigorije udvostruči svoje podvige. No pored ličnih podviga on imađaše i pastirske podvige bogosluženja i propovedanje reči Božije. Sve svoje brige on okrenu na staranje kako da privuče duše tvorenju zapovesti Božjih, i kako da ih prinese Bogu kao žrtvu čistu i besprekornu. Pri tome on je, kao mudri pristav doma Božjeg, ponekad upotrebljavao strogost a ponekad blagost.
Napredujući tako u pastirstvovanju i rukovođenju stada Hristovog, sveti Grigorije ni tada ne ostade na miru od lukavog mrzitelja svakog dobra – đavola. Jer đavo podstače neke klirike iz njegove episkopije da ga oklevetaju kod Patrijarha i Sinoda. Ali Bog dade te ni Patrijarh ni ostali arhijereji ne poverovaše tim klevetama. Međutim, kada se ovi klirici, dobivši oproštaj od prepodobnog Grigorija za svoj prvi greh, ponovo pobuniše protiv njega i opet ga stadoše klevetati kod Patrijarha i Sinoda, on sa učenikom svojim Lavom jedne noći tajno napusti episkopiju i čamcem pređe na ostrvo Tenedos, u Jegejskom Moru, i nastani se neko vreme u jednom tamošnjem manastiru. Tu on postriže u monašku shimu svog učenika Lava, davši mu ime Leontije. Zatim pređe na ostrvo Mitilinu, gde poseti svoje selo i svoju majku, pa se onda sa Leontijem udalji na obližnju goru zvanu Prijant. Želeći da na tom pustom mestu podigne manastir, on najpre pretrpe mnoga iskušenja od demona i od okolnih ljudi. Ali zatim dobi od Boga blagodatnu pomoć i dar čudotvorstva, te i obližnje ljude obrati na dobro i demone pobedi. Na toj gori on podiže divnu crkvu Presvetoj Bogorodici. I oko crkve sagradi kelije, te to mesto postade manastir. I mnogi monasi, slušajući za podvige i svetost blaženog Grigorija, slegoše se u njegov manastir.
Pošto požive još neko vreme i učini mnoga čudesa, blaženi Grigorije se prestavi u miru i otide ka Gospodu. Iz njegovog groba poteče izvor vode žive i lekovite na slavu Božju i na spasenje mnogima.

SPOMEN SVETIH MUČENIKA
KODRATA, AKAKIJA I STRATONIKA

DŽELATI, obraćeni u veru Hristovu pri stradanju i mučeništvu svetih mučenika Pavla i Julijane. Zbog toga i pogubljeni mačem[15].

SPOMEN SVETIH PREPODOBNOMUČENIKA
JOASAFA I VASILIJA

PREPODOBNI Joasaf iguman Pskovskog Snjetogorskog manastira – ubijen od Liflandskih Nemaca 1299. godine zajedno sa još 17. monaha. U to isto vreme ubijen i prepodobni Vasilije, iguman Spasomirožskog Pskovskog manastira. Svete mošti njihove počivaju u njihovim obiteljima.

SPOMEN SVETOG BLAGOVERNOG
DANILA,
kneza Moskovskog

SIN svetog Aleksandra Nevskog; rođenog 1261. godine. Odlikovao se pobožnošću, krotošću i miroljubljem. Na obali reke Moskve podigao crkvu svetom Danilu Stolpniku sa manastirom; u njoj pred smrt primio monaštvo; prestavio se 1303. godine. Godine pak 1652. njegove svete mošti obretene netljene, i počivaju u njegovoj obitelji.

SPOMEN BLAŽENOG
KNEZA VASILJKA

OVOGA dana, u 1238. godini, ubijen je od Tatara blaženi knez Rostovski Vasiljko Konstantinovič.

SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG
GERASIMA VOLOGODSKOG

ROĐEN u Kijevu; na obali reke Vologde podigao manastir sa hramom Svetoj Trojici. Strogo se podvizavao svetim podvizima monaškim; dobio od Gospoda dar čudotvorstva. Upokojio se 1178. godine. Svete mošti njegove počivaju u hramu Svete Trojice.


NAPOMENE:
[1]Žitije prepodobnog Gerasima nasipa Kiril Skitopoljski. U nekim Sinaksarima prep. Gerasim se spominje 5., a u nekim 20. marta.
[2]Likija – oblast u južnom delu Male Azije, kraj Kapadokije.
[3]Teodosije Mlađi – unuk Teodosija Velikog; rođen 400. godine; godine 408. nasledio posle oca svog Arkadija Istočnu Rimsku carevinu. Vaspitan u strogoj pobožnosti starao se da iskoreni poslednje ostatke neznaboštva u Carevini. Umro 450. godine.
[4]Markijan carovao u Istočnoj Rimskoj carevini od 450. do 457. godine. Bio oženjen sestrom svoga prethodnika, Teodosija Mlađeg, Pulherijom, koja je uzimala živo učešće u religioznim sporovima svoga vremena. Blažena carica Pulherija se i posvetila, i praznuje se 10. septembra, a zajedno sa carem Markijanom 17. februara.
[5]Prepod. Jevtimije Veliki (377-473. g.) praznuje se 20. januara.
[6]Prepodobni Kirijak Otšelnik praznuje se 29. septembra. I njegovo žitije je opisao Kiril Skitopoljski.
[7]Limonar (, Lug duhovni“) – sastav grčkih ikona Jovana Mosha i Sofronija, potonjeg patrijarha Jerusalimskog (634-638); napisan početkom 7. veka i sadrži u sebi kratka kazivanja o životu i podvizima svetih.
[8]Ovi Sveti Mučenici još se spominju i 17. avgusta (a u nekim Sinaksarima i 27. maja).
[9]Carovao od 270. do 275. godine.
[10]Ptolemaida – grad u Fenikiji, južno od Tira, ssverno od gore Karmila.
[11]Fenikija – zemlja duž obale Sredozemnog Mora. Glavni gradovi njeni bili su Tir i Sidon.
[12]U svojoj „Kiparskoj Hronici“ Leontije Maheras ubraja ovog sv. Grigorija u arhiepiskope Kiparske (v. R.N.Dawnkins, Leontios Makhairas:Recital concerning the Sweet Land of Cyprus entitled „Chronicle“, Oxford 1932, tom I, s. 28). – U Patmoskom kodeksu br. 266. uz ovog svetog spominje se i sv. Adrijan Kiparski.
[13]Sinaksari samo ukratko spominju ovog svetitelja. Ovaj pak njegov životopis uzet je iz „Novog Eklogiona“.
[14]Carovao od 1143. do 1180. god.
[15]O njima videti opširnije pod današnjim datumom: Stradanje svetih mučenika Pavla i sestre njegove Julijane. Ovi Sveti Mučenici još se spominju i 17. avgusta.

2 komentar(a)

  1. Osvetljena Duhom Svetim, proslavljena Hristom, popila si spasonosnu vodu i njom si otvorenom rukom napajala one, koji su je bili žedni. Velika Mučenice Fotino/Svetlano, Ravna Apostolima, moli Hrista Boga za spasenje duša naših. Amin.

  2. Poštovani,
    da li Vam je poznato zbog čega je u Srbljaku (Srbljak. — Beograd: Izdaje Sveti Arhijerejski Sinod Srpske Pravoslavne Crkve, 1986. — S. 122-129) data služba PREP. TEOKTISTU (BIVŠI KRALJ SRBSKI DRAGUTIN) po kojo bi trebalo da se on pominje u crkvi danas (12 mart po julijanskom kalendaru), a u srpskim žitijama nisam našau da se pominje da se pominje u današnji dan, iako je po istoričarima preminu na današnji dan …
    Svako Vam dobro želim od Gospoda.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *