НАСЛОВНА » Ава Јустин, БИБЛИОТЕКА » ЖИТИЈА СВЕТИХ ЗА МАРТ

ЖИТИЈА СВЕТИХ ЗА МАРТ

 

ЖИТИЈА СВЕТИХ
 
15. МАРТ
 
СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА
АГАПИЈА, ПЛИСИЈА, ТИМОЛАЈА, РОМИЛА,
ДВА АЛЕКСАНДРА И ДВА ДИОНИСИЈА
 
ОВИ свети многострадални мученици пострадаше у време цара Диоклецијана[1]. Агапије беше из града Газе, Тимолај из Понта Евксинског, два Дионисија из Трипола Финикијског, Ромил беше ипођакон диосполске цркве у Палестини, Публије и два Александра беху из Египта. Они страдаше у Кесарији Палестинској од царског намесника Урбана, пошто би свуда објављена безбожна заповест царева да се хришћани морају поклонити идолима поганим и принети им жртве. О једном идолопоклоничком празнику у граду Кесарији бише приређене велике свечаности, за време којих су имали бити мучени хришћани. Зато се и из околних села слеже у град силан незнабожачки свет. Тада први би мучен свети мученик Тимотеј (види 19 август), и после многих мука у огњу спаљен; затим свети мученици Агапије и Текла бише бачени зверовима (види 19 август). Гледајући овај крвави призор, шест храбрих хришћанских младића: Публије, Тимолај, Ромил, два Александра и један Дионисије, распалише се ревношћу за Христа, везаше сами себи руке наопако у знак тога, да неустрашиво желе страдати за Христа, и да су готови да их за љубав Христову баце у огањ или пред зверове. И тако везани изађоше усред гледалишта пред Урбана, громко изјављујући: И ми смо хришћани!
Намесник Урбан, видећи их младе, не хте да их одмах погуби, него их дуго ласкаво наговараше да се поклоне идолима и не погубе сами себе у цвету своје младости. Затим нареди те их у тамницу вргоше.
После неколико дана овим сужњима Христовим би придружен свети Агапије, човек угледан међу хришћанима и славан због свог страдалачког подвига, јер је и раније у разна времена показивао велику храброст у исповедању имена Христова и разне муке већ поднео. И сада он би са слугом својим Дионисијем Египћанином ухваћен, и бачен у тамницу међу шест светих младића, И тако их постаде осам. Дуго су они у оковима тамновали, и много пута испитивани, и на разне муке стављани, али они све јуначки претрпеше и Христа се не одрекоше. Најзад бише осуђени на посечење мачем. И сви они у овај дан, петнаестог марта 303 године, положише главе своје за главу Цркве – Господа Христа, коме свете душе своје у руке предадоше и победничке венце од Њега добише у Цркви на небу.
 
СТРАДАЊЕ СВЕТОГ СВЕШТЕНОМУЧЕНИКА
АЛЕКСАНДРА ЈЕРЕЈА
 
ЗА време гоњења хришћана под царем Аврелијаном[2] царски намесник Памфилијске области Антонин дође у памфилијски град Сиду. Ту ухапси презвитера градског Александра. И кад овог служитеља Христовог изведе на суд преда се, он га најпре упита ко је он и шта је. Александар одговори: Хришћанин сам, свештеник по чину, пастир стада Христовог. А где је то стадо Христово? упита намесник. Светитељ одговори: све људе у свету саздаде Христос Бог; они од њих који верују у Њега јесу овце његове, а сви отпали од свог Створитеља, који робују створењима и направама руку људских, мртвим идолима, као ви, ти су отуђени од стада његова, и на Страшном Суду Божјем поставиће се на лево, са козама.
Намесник му на то рече: Ставићу те на муке за две ствари: прво, да ми покажеш оне који верују у Христа, и друго, да боговима нашим принесеш жртву.
Затим намесник Антонин опет упита светог Александра: Ко је Христос? Светитељ одговори: Христос је Спаситељ света, светлост и живот онима који се у Њега уздају. Намесник упита: Како може бити Спаситељ онај који би распет на дрвету и горко умре? Александар одговори: То и јесте чудесно, што Он добровољно телом поднесе крст и смрт, а Божанством разори ад, и у њему раздреши сужње од уза умртвивши смрт, и васкрсе из гроба. Па не само сам из мртвих устаде, него и друге мртваце васкрсе: Јер усташе многа тела светих који су помрли; и изишавши из гробова по васкрсењу његовом уђоше у свети град Јерусалим (Мт. 27, 52-53); и сав род људски са собом оживе и саваскрсе.
Намесник на то рече: Глупости говориш, безумниче! Јер како је могао помоћи другима онај који не помаже себи кад су га Јевреји мучили? Светитељ одговори: Ти си безумник, јер су ти очи душе ослепљене, па не можеш ни да погледаш ка тајни спасења нашег, извршеног Господом Христом.
Тада нареди намесник да се Александар стави на муке: најпре га воловским жилама бише, па на точку истезаше, па у казан вреле смоле и зејтина вргоше, па најзад и у пећ огњену бацише, али у свим тим мукама он благодаћу Христовом остаде без икакве повреде. А кад од безбожника би бачен у силно ужарену пећ, видеше се у пламену два дивна младића која са светим мучеником ликоваху. А то беху Анђели Божји, који пламен расхлађиваху светитељу. И чуђаше се народ: један би бачен у пећ, а виде се тројица.
А намесник и они с њим сва ова преславна чудеса приписиваху мађијама, јер не вероваху свемогућој сили Христа Бога нашег. Само један од мучитељевих слугу поверовавши, паде ничице клањајући се издалека светом мученику, и молећи се да буде примљен од Христа. Намесник одмах мачем посече тог слугу. А светог Александра, који неповрећен изађе из пећи, нареди те обесише и ноктима гвозденим стругаше дотле, док му се цело тело не претвори у једну једину рану. Зачуђени гледаоци се у ужасу питаху: Како овај толике муке трпи? Јер од светог мученика само голе кости остадоше. Затим га по други пут бацише у велики огањ, али му опет ништа не нашкоди. Потом му гвозденим кукама извлачаху утробу. Па га усто и зверовима бацише да га поједу, али га зверови не дарнуше. Онда на друге љуте муке стављаху страдалца Христовог; и у свим тим мукама он остаде непобедив и несавладљив, тако да су сви били запрепашћени гледајући толика страдања његова, и дивили се толиком трпљењу његовом које превазилази природу људску и ум. Најзад нареди намесник те Христовом свештеномученику Александру одсекоше главу. Но тек што намесник Антонин изрече пресуду, ухвати га зли дух и он побесни, мучен од својих богова – ђавола, којима служаше. Урличући страшно он би поведен од слугу његових кући његовој, али он уз пут изврже из себе своју злу душу.
Свети Александар настани се у царству небеском са Господом Христом и светм Анђелима Његовим, а царски намесник Антонин би бачен у муку вечну код Сатане и слугу таме. Пошто свети Александар би посечен, угледни хришћјанин Евстатије узе многострадално тело мучениково и чесно га погребе, славећи Христа Бога.
Свети Александар пострада између 270 и 275 године.
 
СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА
НИКАНДРА
 
У ВРЕМЕ цара Диоклецијана беше у Египту свети Никандар, човек богоугодан, по занимању лекар. Његов посао беше ово: стално посећивати по тамницама свете мученике – сужње за Христа, лечити им ране, давати им потребну храну, и тела светих сахрањивати.
Једном он виде тела светих мученика, која беху разбацана по пољу да их поједу пси и звериње и птице, али им не смеде прићи дању да и њега не би ухапсили. Јер као слаб човек, он се бојаше љутих мука, док не би на то позван и укрепљен од Бога. А кад паде ноћ, он изађе у поље сам, и тела светих једно по једно ношаше на својим леђима до једног забаченог места, тамо их завијаше у чисте плаштанице, и у земљу сахрањиваше. Док је он то радио, примети га један идолопоклоник, па оде и оптужи га кнезу. Тада свети Никандар би ухваћен, и страшно мучен дуго, али се Христа не одрече. И муке, којих се раније бојао, сада, окрепљаван одозго, он јуначки и радосно трпљаше за Господа свог и жељаше да буде још страшније мучен. А мучитељ, видевши га да је постојан у вери као непоколебљив стуб и непокретна планина, нареди да га живог одеру, па му затим главу одсеку. И тако свети мученик, свукавши старог земљаног човека, обуче се у новог небеског. Пошто му глава би одсечена, он се као чесни уд придружи свечесној Глави – Христу Господу своме, са којим, после привременог страдања свог, царује вечно, славећи Свету Тројицу са хоровима светих мученика. Свети Никандар чесно пострада 302 године.
 
СТРАДАЊЕ СВЕТОГ НОВОМУЧЕНИКА
МАНУИЛА КРИЋАНИНА
 
СВЕТИ мученик Мануил беше из Сфакије са Крита. Још као младића Турци га заробише приликом једне побуне у Сфакији. Видећи у Мануилу честитог и вредног младића, они га насилу потурчише и по обичају свом обрезаше. Али побожни Мануил нађе начина и побеже одатле на острво Микон. Тамо исповеди пред свештеником? свој грех, би миропомазан, и тако опет постаде хришћанин. Потом се он ожени, и у браку имађаше петоро деце. Међутим једном га неки пакосни човек проказа једном аги како је он био муслиман па се понова вратио хришћанској вери. Ага стаде претити Мануилу: или да поново прими муслиманску веру или ће га избити на мртво. Мануил, окрепљен с неба божанском силом, ни најмање се не уплаши агине претње, већ му мирно одговори; Хришћанин сам се родио, хришћанин сам, и хришћанин хоћу да умрем. – Ага се на то страховито разјари и стави Мануила на жестоке муке. И тако га мучаше много дана. После тога ага предаде светог мученика паши. Паша га узе на истјазавање, па и он захтеваше од мученика да се врати турској вери. Блажени мученик му одговори да је по рођењу хришћанин, а да су га Турци још као малог насилу потурчили. А сада, настави мученик, сада сам хришћанин, и хоћу да останем хришћанин.
Тада паша нареди да мученику отсеку главу. Мученик подиже и руке и очи к небу и узвикну: Хвала Ти, Боже! – Онда клече, сави главу, са великом радошћу очекујући смрт. Џелат стаде ударати по врату блаженог мученика, али му никако не могаше отсећи главу. Онда дохвати светог мученика, обори га на земљу, и закла га као овцу, праву овцу Христову.
Сутрадан, паша чувши да се хришћани радују јуначкој и блаженој смрти мученика Мануила, нареди да се о тело мучениково веже тежак камен, па тело баци у море. То би учињено уз радоено халакање Турака. А душа светог мученика узиће на небо, и предстаде Господу Христу, и доби од Њега неувенљиви венац мучеништва, и сада са осталим светим Мученицима на небу непрестано слави Оца и Сина и Светога Духа, једног у Тројици Бога, коме приличи слава, част и поклоњење кроза све векове. Амин.[3]
 
СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ
НИКАНДРА ГОРОДЕНСКОГ
 
КРАЈЕМ шеснаестог века он је основао у Новгородској губернији, у срезу Боровицком, крај језера Городног манастир, у коме је и био први настојатељ, дајући својим подвижништвом узвишени пример братији. Преставио се преподобни 1603. године. Свете мошти његове почивају у Никандровској пустињи.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Диоклецијан, римски цар, царовао од 284 до 305 године и управљао источном половином Римске царевине, а Максимилијан је управљао западном половином.
  2. Римски цар Аврелијан царовао од 270 до 275 године.
  3. Свети Мануил пострада 1792. године.

Један коментар

  1. Осветљена Духом Светим, прослављена Христом, попила си спасоносну воду и њом си отвореном руком напајала оне, који су је били жедни. Велика Мученице Фотино/Светлано, Равна Апостолима, моли Христа Бога за спасење душа наших. Амин.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *