Житија Светих за март

8. МАРТ

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ
ТЕОФИЛАКТА ИСПОВЕДНИКА,
епископа Никомидијског

У ВРЕМЕ црквене смутње од иконоборачке јереси[1] овај благочестиви човек Теофилакт дође из источних покрајина у Цариград и спријатељи се са великим светилом Цркве, светим Тарасијем, који тада још беше световњак и први саветник царски. Када умре цар Лав Копроним иконоборац и зацари се његов син Константин са мајком Ирином, патријарх Павле, прозван милостиви, добровољно се одрече патријаршијског престола, и на његово место за патријарха би изабран свети Тарасије, који сазва Седми Васељенски Сабор и прокле иконоборачку јерес. Тада блажени Теофилакт заједно са светим Михаилом Синадским, одрекавши се света, примише монашки чин, и пресвети Тарасије их посла у манастир на обали Црнога мора. И они тамо, подвизавајући се у монашким трудовима, показаше велики успех у врлинама, и стекоше велику слободу у својим молитвама к Богу. Једнога лета за време силне жеге и суше, када су се много злопатили без воде, они се помолише Богу, и учинише да сув бакарни суд точи довољно потребну воду. Јер Господ испуњује вољу оних који Га се боје, и услишава молитве њихове. И беше ово чудо слично оном древном чуду у пустињи када Бог жедном Израиљу изведе воду из камена (2. Мојс. 17, 6), и оном другом, када Сампсон, умирући од жећи, изведе извор живе воде из суве кости магареће чељусти (СуД. 15, 19).
Пошто врлински живот ових преподобних отаца сијаше као најсветлија звезда, пресвети патријарх Тарасије нађе да су достојни високог архијерејског чина: Михаила посвети за епископа синадског и посла у Синад, а блаженог Теофилакта за епископа никомидијског и посла у Никомидију. А колико свети Теофилакт показа у Никомидији старање о разумном стаду Христовом, сведоче божанствени храмови, болнице и гостопримнице, које он подиже, и неизмерна милостиња коју сваки дан чињаше. И он сам служаше болнима, слепима, хромима и немоћнима. А обилазећи сиротишта и улице градске, он ношаше суд топле воде, и где би нашао губаве, он им је својим рукама ране прао и чистио, и није се гадио служећи им.
Затим се пресвети Тарасије пресели из овог живота, а цариградски патријаршијски престо заузе мудри Никифор. А мало потом царски престо заузе Лав Јерменин, који беше иконоборац, и као такав поново подиже читаву буру у Цркви Христовој. Пресвети патријарх Никифор сазва одабране архијереје: Емилијана кизичког, Јевтимија сардијског, Јосифа солунског, Евдоксија аморијског, Михаила синадског, и овог блаженог Теофилакта никомидијског. И са њима оде злочестивом цару. И ови свети оци, наводећи доказе из Светога Писма, саветоваху цара да не ствара пометњу у Цркви Христовој обнављањем иконоборске јереси, која је проклета Седмим Васељенским Сабором. Али не могоше усаветовати безумног цара, који је дисао против њих змијским једом, јарошћу и гневом. И кад ућуташе свети оци, блажени Теофилакт рече цару: Знам да не мариш за Божје дуготрпљење, и не радиш на своме спасењу, и противиш се древном предању светих Отаца, и ствараш пометњу у Цркви. Али знај, доћи ће на тебе љута погибао изненада, и неочекивана опасност као олуја, тако да нећеш наћи ко ће те од ње избавити.
Чувши то, цар се силно разјари, и све их истера срамно. И донесе одлуку те их посла на заточење у разна места: пресветог патријарха Никифора на острво Проконис,[2] светог Михаила, епископа синадског, у Евдокијаду, остале у друга места, а светог Теофилакта никомидијског у град Стровил, приморску тврђаву у покрајини кивереотској.[3] И тамо Христов исповедник и велики поборник вере проведе тридесет година подневши многе тегобе и злостављања, где се и престави у Господу, око 845. године.
Затим цар Лав Јерменин погибе од љуте и изненадне смрти, као што светитељ беше прорекао. И то погибе на Божић у цркви: његови га војници мачем посекоше. После овога бише цареви иконоборци: Михаило, звани Валвос, затим Теофил, син Михаилов. Када скончаше, на царски престо ступи царица Теодора са својим сином Михаилом, а свети Методије дође на патријаршијски престо. И тада безакона јерес пропаде потпуно, а Православље заблиста. Тада и честно тело преподобног оца нашег Теофилакта би пренесено из заточења у Никомидију и положено у цркви никомидијској, коју он беше подигао у част и славу Христу Богу нашем.

СТРАДАЊЕ СВЕТОГ СВЕШТЕНОМУЧЕНИКА
ТЕОДОРИТА,
презвитера Антиохијског[4]

ЦАР Константин и син његов Констанције[5] саградише у Антиохији сиријској цркву саборну, особите красоте. Народ назва ову цркву златна црква због позлате и споља и изнутра и због многих сасуда у цркви који беху од чистог злата и сребра. И подари цар велика имања тој цркви на издржавање свештеника којих број беше знатан. Чувар оних сасуда и свих драгоцености у цркви беше презвитер Теодорит, свештеник велике вере и ретке побожности. Он од младости провођаше врлински живот и у правоверју чуваше срце своје, испуњујући написано: Срцем се верује за правду, а устима се исповеда за спасење (Рм. 10, 10). И угађаше Богу постом, молитвама, милостињама, старањем о спасењу душа људских, и беспрекорним вршењем свештеничке службе.
Када умре Константинов син цар Констанције, зацари се Јулијан законопреступник (361-363. г.). Он се у почетку показиваше као побожан хришћанин, и поврати из заточења епископе које цар Констанције беше прогнао због вере. А кад се учврсти на престолу, Јулијан се јавно пред свима одрече Христа, кога се потајно беше одрекао давно, и предаде себе ђаволима и мађионичкој вештини. И стаде гонити Цркву Христову, Но, иако не истребљиваше све хришћане редом, он мучаше и убијаше хришћанске прваке духовног звања и истакнуте световњаке; одузимаше од хришћана храмове свете и претвараше у идолишта; пљачкаше црквене драгоцености и имовину. Притом бедник говораше: Хришћани не треба да имају никакву имовину, пошто им Христос њихов наређује да буду сиромашни, јер рече: Не теците ни злата ни сребра! – У то страшно време и антиохијска саборна црква, златна црква, би опустошена, јер све њене драгоцености, ризнице и имање бише разграбљени, свештеници разјурени, а свети Теодорит умучен. А то би овако:
Цар Јулијан имађаше ујака, опет са именом Јулијан, који беше рођени брат његове мајке. Њега цар Јулијан постави за кнеза и мучитеља хришћана у источним земљама. Овај најпре беше хришћанин, али желећи да угоди своме сестрићу, цару Јулијану Одступнику, он се одрече Христа и поклони идолима. И дође у Антиохију пре царевог доласка, и доведе са собом другог царевог великодостојника Феликса, ризничара царског. И знајући да је саборна црква веома богата, он ухвати црквеног ризничара, овог блаженог Теодорита презвитера, док се остали клирици беху разбегли и сакрили где је ко могао. Он се нарочито постара да њега ухвати, пошто је црквена ризница била у његовим рукама. Он одузе кључеве блаженом Теодориту, а њега јако окова и баци у тамницу. Онда са царевим ризничарем Феликсом и великом војном силом наоружаном пође у цркву Божју, да покупи њене украсе, злато и сребро, и све драгоцености, и преда у царске ризнице. И уђе у светињу Божју као лупеж и разбојник. И са колико дрскости и бестидности пљачкаше црквено благољепије, бешчестећи и скрвнавећи светињу Господњу! Па се несрећник дрзну да се крај самог светог престола Божјег помокри. А на сасуде црквене, изнесене из олтара и поређане по земљи, он седе да бих их исмејао, и изрече гадна богохулства на Господа нашег Исуса Христа. Неко од присутних, по имену Евзој, саветоваше га да тако безочно не бешчести светиње Господње и не хули на Христа. А он га силно тресну по глави, рекавши: Никакав Божји промисао не постоји о хришћанима, јер су они потпуно лишени тога!
Пошто безбожни кнез тако опљачка и оскврни цркву Божју, он се даде на мучење служитеља Божјег, светог Теодорита. Изведе га окована преда се на свој безбожни суд, и упита: Зашто си, Теодорите, за време цара Константина, храмове древних богова порушио, а украсио гробове умрлих, и наредио да се на њима подижу цркве? Светитељ одговори: Божанске цркве и гробови светих начињени су и украшени од предака, јер Бог прослави своје свете нашавши да су достојни њега. Но чудим се теби, кнеже, да си од хришћанина постао идолопоклоник.
И нареди кнез да светитеља бију по лицу. А мученик продужи: Грешиш, Јулијане, што дрвене и камене идоле називаш боговима. Тада нареди мучитељ да светитеља нага обесе о дрво и цело му тело стружу гвозденим ноктима. И док светитеља три сата стругаху и крв му као поток течаше, лице се његово сијаше радошћу, јер он не осећаше никакве болове. – И рече му мучитељ: Бедниче, принеси жртву боговима, да бих те ослободио дуга који дугујеш за истраћену црквену имовину. Ако пак не принесеш, душу ћу ти страшном смрћу извадити. Светитељ одговори: Ти се бедник, безакониче, и твој цар, јер остависте Христа и прилеписте се Антихристу, и дужни сте бити сажежени огњем вечним; а ја ником нисам дужан осим Господу мом Исусу Христу: да држим истиниту веру до последњег даха.
Затим му мучитељ опет рече: Теодорите, добићеш од мене одликовање и много злата, само се одреци оног распетог мађионичара кога називаш сином Божјим. Свети мученик одговори: Злато твоје с тобом да буде у погибао, а ја се у Господа мог уздам, који слугама Својим даје место трулежнога нетрулежно, место земаљскога небеско. – И нареди мучитељ да двема буктињама пале ребра мученику. А он паљен, подиже очи своје к небу и мољаше се, и обадве слуге који су га палили одмах падоше на земљу као мртви.
А Јулијан и они са њим, наредише да брзо подигну слуге са земље, и питаху их: Зашто престадосте да палите безбожног хришћанина, а предадосте се дремежу и нехату? – А слуге, дошавши к себи, одговорише мучитељу: Ти се безбожан и слеп душом, па не видиш где слугу Божјег штите четири Анђела Божја. Ено, четири Анђела разговарају с њим, а нама грозно прете да се не дотичемо светог тела његовог. Стога, не булазни ти, богохулниче, него знај да је велик Бог хришћански, и ми сада верујемо у Њега.
Посрамљен, мучитељ нареди да те слуге баце у дубину морску. И кад их поведоше да их утопе, довикну им свети Христов мученик: Идите с миром, децо моја, на блажени пут пре мене, а и ја ћу вам следовати, и радоваћу се с вама у радости вечној, у царству небеском. – И потопљени, слуге скончаше, и удостојише се добити венац мученички од Христа Бога, у кога вероваше.
А погани кнез Јулијан наваљиваше на светог мученика Теодорита, вичући: Принеси жртву боговима! А свети, испунивши се пророчког дара, рече му: Ти, најпокваренији и најбеднији од свих људи, ускоро ћеш поган своју жвакати, и после мало дана душу своју погану у мукама избљувати и вечном је огњу предати. Исто тако ће убрзо после тебе погинути у Персији и твој најбезаконији цар, јер ће невидљивом руком бити поражен, и у пакао огњени вргнут. Знај дакле насигурно, да намера ваша неће успети, пошто вам је крај близу, и погибао ваша не дрема.
Не могући да слуша овакве речи светитељеве, гадни мучитељ нареди да му одмах отсеку главу. И иђаше светитељ на смрт радостан, молећи се Богу за себе и за сав свет. И пошто му секиром одрубише главу, он сконча 362. године. А свето тело његово хришћани сахранише. И чувајући у срцима својим пророчке речи које светитељ у мукама изрече мучитељу, они чекаху да се оне збуду.
И зби се мучениково пророштво: јер оба Јулијана, ујак и сестрић, ускоро погинуше с хуком. Јер овај Јулијан, ујак царев, кнез источних земаља, убица светог Теодорита, разболе се онога часа када мокраћом својом оскврни престо Божји и седе на свештене сасуде ругајући се светињи и хулећи Христа. Јер одмах у тајним органима његовим стадоше се котити црви; и из дана у дан болест се сиљаше, црви га све јаче и јаче разједаху. Највичнији лекари уложише силне напоре да га излече, али без икаквог успеха. Сваког тренутка њему биваше све горе и горе, јер се црви веома брзо множаху и јеђаху тело његово. Осветничка рука Божја беше га се коснула. И збише се речи светитељеве, речене мучитељу, да ће поган своју жвакати, јер му се доњи отвори затворише, те му поган и мокраћа излажаху на уста, на богохулна и погана уста. И тако, једен од црва, он у страшним мукама избљува своју бедну душу.
Усто и пријатељ његов Феликс, ризничар царев, не избегну брзу казну Божју: јер одмаздом Божјом његова унутрашњост би повређена те из богохулних уста његових као из неког извора течаше силна крв дању и ноћу, и он за неколико дана умре вечито, предавши кукавну душу своју паклу.
Сазнавши за то, злочестиви цар Јулијан, када потом дође у Антиохију, не усуди се да бешчести мошти светог свештеномученика Вавиле, које су лежале у Аполоновим Дафнима, него нареди да их хришћани узму отуда, као што пише у житију светог Вавиле под четвртим септембром. Затим отишавши на Персијанце, Јулијан Одступник погибе тамо (363. г.), као што претсказа свети свештеномученик Христов Теодорит. И хришћани, видевши испуњење његовог пророштва, прослављаху Христа, истинитог Бога, са Оцем и Светим Духом слављеног вавек, амин.

СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА
ДИОНА

ЗА своју веру у Христа свети Дион заклан ножем.

СПОМЕН СВЕТОГ АПОСТОЛА
ЕРМА

ЈЕДАН од Свете Седамдесеторице. Свети апостол Павле спомиње га у посланици Римљанима (16, 14). Био епископ у Филипопољу. Овај свети апостол празнује се још и 5. новембра, са Лином, Гајем и другима од Седамдесеторице, а такође и 4. јануара са св. Седамдесеторицом Апостола.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ
ДОМЕТИЈА

У МИРУ се преставио.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ
ЛАЗАРА МУРМАНСКОГ

РОДОМ Грк, Цариградски монах, он би послан од свог епископа у Новгород да опише новгородске светиње. Извршивши тај налог, он остаде у Новгороду. Након четири године он оде с проповеђу Еванђеља на Оњегу к Лопарима и Чудима. Много невоља и мука претрпе он од дивљих житеља тога краја, али Господ чуваше живот праведника. Апостолски трудови преподобног Лазара бише овенчани успехом: благодат Божја се косну окорелих срца Лопара и Чуда и неки од њих, видећи високе подвиге и незлобивост преподобног Лазара примише свето крштење. Преподобни Лазар подиже на острву Мурману цркву у име Успенија Божије Матере. Убрзо се к њему стадоше стицати монаси, и преподобни сагради другу цркву у име светог Лазара Четвородневног, која послужи као основ Мурманског манастира, где преподобни беше настојатељ до саме кончине своје, А преподобни доживе дубоку старост, и престави се 1391. године, Свете мошти његове почивају у цркви његовог манастира.


НАПОМЕНЕ:
[1]Иконоборство у грчкој царевини почело је под царем Лавом III Исаврјанином (717-741. год.) и окончало се под царицом Теодором (842. г.). За то време царовали су: Константин V (до 775. г.), Лав IV (до 780. г.), Константин VI и Ирина (до 802. г.), Никифор I (до 811. г.), Ставрикије и Михаило I (до 813. г.), Лав V Јерменин (до 820. г.), Михаило II (до 821. г.), Теофил (до 840. г.), Теодора и Михаило III (до 867. г.). За време тих императора на патријаршиском престолу у Цариграду биле су следеће личности: Анастасије иконоборац (753. г.), Константин II иконоборац (766. г.), Никита иконоборац (780. г.), свети Павле (784. г.), празнује се 1. августа, свети Тарасије (806. г.), празнује се 25. фебруара, за време његово одржан Седми Васељенски Сабор 787. г., свети Никифор (815. г.), Теодор иконоборац (821. г.), Антоније иконоборац (832. г.), Јован VII иконоборац (842. г.), и свети Методије (846. г.).
[2]Проконис – острво у Мраморном Мору
[3]Кивереоти или Карија – југозападна област Мале Азије
[4]У Синаксару Цариградске Цркве овај Свети спомиње се 2 (а негде 3.) марта
[5]Св. цар Константин Велики владао од 306-337. г., а његов син Констанције од 337-361. г

2 Comments

  1. Србољуб

    Поштовани,
    да ли Вам је познато због чега је у Србљаку (Србљак. — Београд: Издаjе Свети Архиjереjски Синод Српске Православне Цркве, 1986. — С. 122-129) дата служба ПРЕП. ТЕOКТИСТУ (БИВШИ КРАЉ СРБСКИ ДРАГУТИН) по којо би требало да се он помиње у цркви данас (12 март по јулијанском календару), а у српским житијама нисам нашау да се помиње да се помиње у данашњи дан, иако је по историчарима премину на данашњи дан …
    Свако Вам добро желим од Господа.

  2. Осветљена Духом Светим, прослављена Христом, попила си спасоносну воду и њом си отвореном руком напајала оне, који су је били жедни. Велика Мученице Фотино/Светлано, Равна Апостолима, моли Христа Бога за спасење душа наших. Амин.