НАСЛОВНА » Ава Јустин, БИБЛИОТЕКА » ЖИТИЈА СВЕТИХ ЗА МАРТ

ЖИТИЈА СВЕТИХ ЗА МАРТ

 

ЖИТИЈА СВЕТИХ
 
17. МАРТ
 
ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ
АЛЕКСИЈА,
човека Божја
 
У ВРЕМЕ благочестивих царева Аркадија и Хонорија у Риму живљаше висок царски достојанственик Јевтимијан, врло угледан и врло богат. Имао је три хиљаде слугу, који су носили златне појасе и свилене хаљине. Деце имао није, у јер му жена беше нероткиња. А беше то побожан и добар човек, врло брижљиво држаше заповести Божје, пошћаше сваки дан до три сата по подне, и свакодневно постављаше у дому свом три трпезе за сирочад, удовице, убоге, странце и болеснике. А сам је обедовао у три сата по подне са страним монасима. И кад би се неког дана десило да буде мање убогих за трпезом која се трипут давала, и стога мање милостиње учинио него обично, он би тада падао на земљу пред Богом и говорио:
Нисам достојан да ходим по земљи Бога мог.
Супруга се његова зваше Аглаида. Беше то жена велике вере и пуна страха Божја, милостива и дарежљива према ништима. Пошто није имала деце, она се мољаше Богу говорећи: Господе, сети се мене, недостојне слушкиње твоје, и разреши нерађање моје, да се удостојим назвати се мајком детета. Дај нам сина, да бисмо муж мој и ја могли имати утеху у животу нашем и потпору у старости нашој!
И сети је се Бог по милости својој, даровавши јој пород. Јер она заче, и роди сина. Обрадова се муж њен; и крстише дете, и дадоше му име Алексије. А кад Алексију би шест година дадоше га у школу. И он убрзо изучи граматику и реторику и црквене књиге. Изучи добро и цело Свето Писмо. И постаде мудар младић. И расмотривши таштину света, он донесе одлуку у души својој, да се одрекне овдашњих житејских блага краткотрајних, да би наследио вечна блага. И стаде умртвљивати тело своје, тајно носећи на себи оштар кострет.
А кад Алексије постаде пунолетан и зрео за брак, Јевтимијан рече жени својој: Да оженимо сина нашег. Аглаида се обрадова овом предлогу мужа свог, и павши му пред ноге рече: Нека Бог потврди и испуни реч твоју, да видим Алексија ожењена, и да видим децу његову! И веселиће се душа моја, и ја ћу онда моћи још више да помажем убоге и невољне.
И милом сину свом Алексију родитељи заручише девојку из царског рода, и венчаше их у цркви светог Бонифација. И свадба беше веома весела и свечана све до касно у ноћ. Тада Јевтимијан рече женику: Ући, синко, к невести својој, и познај супругу своју. – Он уђе у ложницу и затече невесту своју где седи у златној наслоњачи. Он скиде свој златни прстен и скупоцени појас, уви их у порфиру, и даде јој говорећи: Чувај ово! и Бог нека буде између мене и тебе, док благодат његова не устроји нешто ново у нама.
Рекавши то, он је остави, оде у своју собу, скину са себе златоткане хаљине, обуче неко старо одело, узе нешто од свог злата и драгог камења, изиђе кришом по ноћи из својих палата и из града, и дође на морско пристаниште. Нашавши ту лађу која иде за Лаодикију,[1] седе на њу и плати пут. И путоваше молећи се Богу и говорећи: Боже, Ти си ме сачувао од утробе мајке моје, спаси ме сада од сујетног живота овога света, и удостоји ме да на Суду твом стојим сдесна са свима онима који су Ти угодили!
Кад лађа стиже у Лаодикију, свети Алексије изиђе на копно, и нашавши путнике који иду у Месопотамију, пође с њима у месопотамски град Едесу,[2] где се чувао нерукотворни лик Господа нашег Исуса Христа, што га сам Господ пре Свог добровољног страдања посла едеском кнезу Авгару. Видевши тај лик Христов, блажени Алексије се веома обрадова. И распродавши све драгоцености што беше од куће понео, он раздаде злато просјацима, сам се обуче у просјачке рите, уврсти се међу просјаке, и прошаше милостињу. И борављаше у паперти цркве Свете Богородице, стално се постећи. Јео је по мало хлеба и пио по мало воде, и сваке се недеље причешћивао пречистим Тајнама Христовим. И ако је коју милостињу примао од христољубаца, он ју је раздавао другим старим, изнемоглим просјацима. Погнурене главе, он је умом био горе, бавећи се богомислијем. И великим уздржањем толико исуши своје тело, да увену лепота лица његова, вид му се замагли, очи упадоше, и беше само кожа и кости.
По одласку светог Алексија из куће оне свадбене ноћи, његови родитељи сутрадан чим свану уђоше у ложницу, али не нађоше сина већ само невесту где седи утучена и тужна. И нађоше се у чуду. И свуда га тражише, али га не пронађоше. И стадоше горко плакати; и тако се сва њихова радост претвори у жалост. Мајка онда уђе у ложницу, затвори прозоре, распростре кострет, посу главу пепелом, паде ничице плачући и ридајући, молећи се и говорећи: Нећу се дићи одавде, нити ћу изаћи из овог затвора, док не сазнам шта би са мојим сином јединцем, где се сакри, и шта му се догоди. – А невеста стојећи поред ње, са сузама говораше: Ни ја нећу отићи од тебе, него ћу се уподобити грлици пустињољубивој и једномужној, која кад изгуби свога супруга, тражи га по горама и долинама, тугујући кроз дирљиво певање. Тако ћу и ја стрпљиво чекати, док не чујем што о мужу мом, где се налази, и какав живот изабра себи.
Отац пак, силно ожалошћен, разасла слуге своје на све стране да му траже сина. Неки од њих дођоше и у Едесу, и видеше онога кога траже, али га не познаше, него му као просјаку дадоше милостињу. А свети Алексије их познаде, и заблагодари Богу што га удостоји да прими милостињу од домаћих слугу својих. И слуге се вратише, и казаше господину свом да су свуда тражили сина његовог, али га нису нашли.
А свети Алексије проживе у Едеси при цркви Свете Богородице седамнаест година, и постаде мио Богу. Затим о њему би откривено црквењаку, јер виде црквењак у виђењу икону Свете Богородице која му говораше: Уведи у моју цркву човека Божја, достојан је небеског царства, јер молитва његова као миомирисни кад узлази пред лице Божје. И као круна на глави царевој, тако на њему почива Дух Свети.
После тог виђења црквењак потражи таквог човека, али га не пронађе. Стога се обрати икони Богородичиној молећи Владичицу да му тачно покаже човека Божјег. И чу опет у виђењу реч Пресвете Богородице да је човек Божји онај просјак што седи крај врата црквене паперте. Тада га црквењак пронаће, и уведе у цркву да у њој борави. И многи сазнадоше за свето житије његово, и стадоше га поштовати. А свети Алексије, избегавајући људску славу и поштовање, оде из града Едесе нико није знао куда. И дошавши на морско пристаниште, нађе лађу која иде за Киликију.[3] Он седе на ту лађу, говорећи у себи: Отићи ћу у град Киликију, где ме нико не познаје, и тамо ћу остати у храму светог апостола Павла. Док је лаћа путовала, изненада, по промислу Божјем, настаде бура на мору, и она много дана ношаше лађу, и ова најзад доплови до Рима, иако се то није желело.
Изишавши из лађе, свети Алексије рече у себи: Жив ми Господ Бог мој, никоме нећу бити на терету, него идем дому оца мог као непознат. И кад се приближи дому свом, срете оца свог где се у подневно време враћа из царске палате дома, праћен мноштвом слугу који су ишли пред њим и за њим. Поклонивши му се до земље, Алексије узвикну говорећи: Слуго Господњи, смилуј се на мене убогог и јадног, и допусти ми да станујем у једном углу дворишта твог, да бих се могао хранити мрвицама што падају са твоје трпезе, а Господ ће благословити године твоје, и даће ти царство небеско, и ако имаш кога од својих да негде странствује, нека ти га врати здрава!
Јевтимијан, чувши просјака где говори о странствовању, одмах се сети милог сина свог Алексија, и ударише му сузе. И он се одмах сажали на просјака, и допусти му да живи у дворишту његовом. А својим домаћим слугама рече: Који од вас жели да послужи овоме просјаку? Буде ли му угодио, тако ми Господа Бога, биће слободан у све дане живота свог, и добиће наслеђе од дома мог. А овоме просјаку начините кућицу поред капије моје палате, да бих га видео кад одлазим и долазим. И са трпезе моје нека му се даје храна. И нека му нико не чини нажао.
И стаде свети Алексије живети у малој кућици поред капије очеве палате. Јевтимијан му сваког дана слаше храну са своје трпезе. Но он је раздаваше другим просјацима, а сам јеђаше само хлеб и воду, и то по мало, тек да не би умро од глади и жеђи. Сваку пак ноћ провођаше у молитви без сна, и сваке недеље причешћиваше се у цркви Божанственим Тајнама. Чудесно беше трпљење овог човека Божјег. Слуге му стално чињаху пакости и злостављаху га: једни га шамараху, други за косу вуцијаху, трећи га по врату удараху, четврти му помије на главу сипаху, а други га на разне начине исмеваху. А непобедиви страдалник све то ћутке подношаше, јер је знао да му они то чине нахушкани ђаволом. И наоружан молитвом против самог ђавола, он трпљењем побеђиваше његово лукавство.
А беше још и овај разлог његовог чудесног трпљења: у кућицу његову гледао је прозор палате у којој живљаше његова невеста, која као друга Рута не хте отићи из дома оца његовог, него са свекрвом сеђаше и плакаше. И много пута слушао је свети Алексије невесту своју како кука за њим; такође и матер своју. И тужно нарицаху и једна и друга: невеста оплакиваше удовиштво своје, а мајка кукаше за несталим сином. И то му жалошћу параше срце. Но светитељ, љубављу коју имађаше к Богу побеђиваше телесну љубав к невести и к родитељима, и Бога ради радо подношаше неподношљиву тугу.
Тако Алексије проведе у дому родитељском седамнаест година, и нико га не распозна, него га сви сматраху за просјака и странца, њега – сина и наследника и господара дома! исмеван од домаћих слугу као туђинац и придошлица! А када Господу би воља да га узме из тако мучног живота у беди и трпљењу и преведе у вечни покој, Он му откри дан и час исхода његовог. И свети Алексије измоли од слуге који му је прислуживао, хартију, мастило и перо. И описа цело своје житије, и неке тајне, само родитељима познате, по којима би га они могли познати. Описа и оно што рече невести својој када јој предаде прстен и појас, умотане у порфиру. Најзад додаде и ово: Молим вас, родитеље моје миле и чесну невесту моју, да се не срдите на мене што вам толику жалост зададох напустивши вас. Но и мени се кидало срце због патњи ваших. И много сам се пута молио Богу за вас, да вам подари трпљење, и да вас удостоји царства свог. И уздам се у доброту Његову, да ће испунити моју молбу, пошто се и ја из љубави према Њему показах толико немилосрдан према болу вашем и толико суров према себи. Јер сваки треба да више слуша Творца и Спаситеља свог, него родитеље своје. Верујем да, уколико вас више ожалостих, утолико ћете већу радост примити у небеском уздарју. – Пошто ово написа, он проведе у молитви к Богу све до часа престављења свог.
Једнога дана када је свјатјејши папа Инокентије[4] служио свету литургију у саборној цркви светих Апостола, и цар Хонорије присуствовао, на завршетку литургије дође из светог олтара чудан глас који сви чуше где говори: Ходите к мени сви који сте уморни и натоварени, и ја ћу вас одморити! – Чувши то, присутни се препадоше, и дрхћући падоше ничице на земљу и вапијаху: Господе, помилуј! – Затим се по други пут чу глас где говори: Потражите човека Божјег, који ће отићи из тела, да се помоли за град, и све ће вам се добро устројити!
Према овом откривењу људи се по целом Риму дадоше на тражење таквог човека, али га не могоше пронаћи, и беху у великој недоумици. Затим се у четвртак увече сабраше са царем и папом у саборну цркву светих Апостола, сатворише свеноћно бденије, молећи Христа Бога да им сам покаже угодника свог. А кад освану петак, свети Алексије човек Божји разлучи се од тела свог, и отиде га Господу. И би глас у цркви из олтара, као и први пут, који говораше: Човека Божјег тражите у Јевтимијановом дому. А цар, обраћајући се Јевтимијану, рече му: Имајући у дому свом такву благодат, зашто нам ниси казао? Јевтимијан одговори цару: Тако ми Господа Бога, ја ништа о томе не знам. – И призвавши најстаријег слугу свог, упита га: Знаш ли ти некога од дружине твоје који има неку врлину и угаћа Богу? Овај одговори: Тако ми Бога, не знам, јер су сви тући врлинама и живе небогоугодно.
И поћоше сами цар и папа, да у Јевтимијановом дому потраже човека Божја. Јевтимијан пожури испред њих, намести у својој палати престоле цару и папи, и другим кнезовима, и изађе им у сусрет са свећама и кадионицама. А супруга Јевтимијанова, која у својој соби туговаше, чувши метеж и грају у дворишту и палатама, упита: Шта је то? – А кад сазнаде да су цар и патријарх дошли, и због чега су дошли, она се чуђаше. Исто тако и невеста, налазећи се на чардаку, виде цара и папу где са мноштвом народа долазе, чуђаше се, и питаше се: Шта ово има да значи?
А кад цар, папа и кнезови седоше, и настаде тајац, тада онај слуга што је прислуживао светом Алексију, рече Јевтимијану: Господине мој, није ли човек Божји онај просјак кога си мени поверио? Видим велика и дивна дела његова: пости се сваки дан, ретко кад касно увече узме хлеба и воде, а ноћи проводи у молитви без сна. Но и неки наши момци му пакости чине, шамарају га, вуку за косу, поливају помијама, а он све то са радошћу и великом кротошћу подноси.
Чувши то, Јевтимијан одмах похита у просјакову кућицу, викну га трипут кроз прозорче, али не доби одговора. Тада уђе унутра и нађе човека Божја где благољепно лежи мртав, лице му беше покривено, у десној руци је држао пресавијену хартију. А када му откри лице, он сијаше благодаћу као лице анђела. И хтеде да му хартију узме из руке и види шта је написано на њој, али је не могаде извући, пошто ју је рука чврсто држала. Онда се хитно врати к цару и папи, и рече им: Нађох кога тражимо, али је већ умро, и хартију држи у руци и не даје ми је. Тада цар и патријарх наредише да се направи скупоцен одар и дивно постављен. И изнесоше из одаје свето тело човека Божјег, и чесно га положише на спремљени одар. Затим цар и патријарх преклонише колена, целиваше свете мошти, и са сузама му се обратише као живоме: Молимо те, слуго Христов, дај нам ову хартију, да видимо шта је написано на њој, да бисмо сазнали ко си. – И рука отпусти хартију цару и папи. Они је узеше, и пружише је Аецију, библиотекару велике цркве. И кад настаде потпуна тишина, стаде библиотекар громко читати ту хартију. А кад дође до оног места где се говори о родитељима и о невести, и о прстењу и појасу што Алексије беше дао невести својој у ложници, познаде Јевтимијан Алексија сина свог, паде му на груди, и грлећи га и љубећи са сузама нарицаше: О страхоте за мене, чедо моје премило! зашто си нам приредио ово? зашто си нас толико уцвелио? Авај мени, чедо моје, ти си толико година провео у дому, и гледао родитељске патње, а ниси нам открио себе, нити утешио старост нашу у горкој тузи која нас је због тебе притискивала! О тешко мени, сине мој жељени, љубави моја, утехо душе моје! шта сада да чиним? Да ли да твоју смрт оплакујем, или да ликујем што сам те нашао. – И ридаше Јевтимијан неутешно, чупајући своје седе косе.
А супруга његова Аглаида, чувши ридање мужевљево, и сазнавши да је онај просјак – син њен Алексије, отвори врата добровољног затвора свог, и полете чупајући своје расплетене власи. И раздравши хаљине своје, она преклињаше народ, који се беше слегао, да јој начини пут: Дајте ми пут, дајте, да видим мило чедо своје, да загрлим јединца свог! – И притрчавши, паде на чесно тело сина свог, грљаше га и љубљаше, и нарицаше: Куку мени, господине мој! куку мени, чедо моје слатко! што си то урадио? зашто си толико јада души нашој задао? Куку мени, светлости очију мојих! Како те не распознасмо кад си толико година живео с нама? како се ниси сажалио слушајући стално наша горка кукања за тобом, и ниси нам се казао?
Тако исто и невеста, која је тридесет и четири године провела без женика, носећи црнину, паде на свете мошти, лијући силне сузе и топећи њима чесно тело драгог свог; и с великом љубављу га целиваше, и горко и неутешно ридаше: Авај мени! тешко мени! куку мени! – и друге дирљиве речи говораше тако, да све расплака и разрида, и сви плакаху заједно са родитељима и невестом.
Затим цар и папа наредише да се одар са чесним телом човека Божјег носи и постави у средини града, како би га сви видели и дотакли га се. И говораху народу: Ето нађосмо кога тражаше вера ваша! – И слеже се цео Рим, и сви се дотицаху светитеља целивајући свете мошти његове. И који год беху болесни, сви се исцељиваху: слепи прогледаху, губави се очишћаваху, ђаволи се из људи изгоњаху, и ма каква болест и недуг да беху на људима, свима се даваше потпуно исцељење од целебних моштију угодника Божјег.
Цар и патријарх, видевши таква чудеса, сами узеше одар и понеше у цркву, да би се осветили од додира светога тела. А родитељи и невеста иђаху за одром плачући. Но тако много беше народа који се хтео коснути чесног тела светитељевог, да је од тискања и навале било немогуће носити одар. Стога цар нареди да се међу народ баца златан и сребрн новац, како би се људи одбили од одра и дали пут до цркве. Али нико и не обрати пажњу на злато и сребро, јер сваки жуђаше да види човека Божјег, и да га се додирне и целива.
Папа онда стаде саветовати народ да се одбије, обећавајући да свете мошти неће одмах сахрањивати, него ће чекати док их сви не целивају и не косну их се. И једва се народ даде усаветовати, те се одбише мало, и свете мошти бише донесене у велику цркву. И оставише их недељу дана несахрањене, како би им се сваки који жели поклонио и коснуо их се. А родитељи и невеста целе те недеље остадоше поред чесних моштију плачући. Цар пак нареди да се начини ковчег од мермера и смарагда, и украси златом. И у њега положише човека Божјег. О одмах истече из светих моштију благоухано миро, и испуни ковчег. И помазиваху се сви тим миром ради исцељења од сваковрсних недуга. И светом Алексију човеку Божјем приредише чесну сахрану, славећи Бога.
Свети Алексије се престави седамнаестог марта 411. године, за царовања Хонорија у Риму а Теодосија Млађег у Цариграду, док над свима влада Господ наш Исус Христос, са Оцем и Светим Духом, коме слава вавек, амин.
 
СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА
МАРИНА
 
РОЂЕН од родитеља хришћана. Био војник. Гледајући како идолопоклоници приносе жртве не само људима него и гмизавцима и гадним животињама, њега захвати пламен божанске ревности. И кад једнога празника незнабошци приношаху жртве мртвим идолима, он јурну, обори жртвеник, разбаца жртве што беху на њему, и ногама их изгази, објављујући да је хришћанин.
Идолопоклоници га одмах ставише на муке: најпре га тукоше дебелим моткама, па му камењем зубе и вилице поломише, и онда за косу обесише. Затим га оковаше, и кнезу предадоше. Овај га стави на многе муке, и најзад нареди те му мачем одсекоше главу, у трећем столећу. И тако блажени Марин прими венац мучеништва.
Неки сенатор Астерије, обучен у скупоцену белу одећу, посматрао је страдање светог Марина. И толико се одушеви вером у Христа, који толику храброст даје својим следбеницима, да сам узе тело мучениково на своја леђа, однесе и чесно сахрани. Видевши то незнабошци и њега убише као хришћанина.
 
СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ
МАКАРИЈА КОЉАЗИНСКОГ
 
ПРЕПОДОБНИ Макарије Кољазински води порекло од племићког рода тверских бојара Кожиних. Родио се у селу Грибкову, на десетак километара од града Кашина;[5] сада се то насеље назива Кожино. Његови родитељи: отац Василије који се прославио ратним подвизима при великом кнезу Василију Васиљевичу Тамном,[6] и мати Ирина, одликоваху се побожношћу и васпитаваху децу своју у добрим обичајима. До пострижења у монаштво Макарије се звао Матеј. У седмој години родитељи га дадоше да учи књигу. Маломе Матеју књига иђаше лако, и он убрзо страсно заволе читање. Читајући Божанске књиге, он понираше у њихову садржину и примаше к срцу прочитано. Видећи то, родитељи се радоваху. Матеј избегаваше дечје игре, и када поодрасте он стаде размишљати о таштини световног живота и помишљати на удаљење од њега. Њему непрестано беху на уму Спаситељеве речи: Ако хоћеш савршен да будеш, иди продај све што имаш и подај сиромасима; и имаћеш благо на небу; па хајде за мном (Мт. 19, 21). Он жељаше да следује овим речима. Но родитељи његови нису желели да се он замонаши, иако су видели да је то његова искрена жеља. Они су му говорили да се човек може спасти и у свету, потсећали га на беседу светог Јована Златоуста: „Против оних који забрањују брак“, наводили му библијске примере и новозаветне светитеље који су се спасли у свету и живели у браку. Иако је пламено желео да се удаљи из света, Матеј је ипак схватао јачину родитељских разлога, и као послушан син није хтео да их љути, и рекао је: Нека буде воља Господња, ја се не противим вашој жељи.
Родитеље обрадова оваква одлука сина, и они га оженише девојком Јеленом, из породице племића Јахонтових. Ступивши у брак, Матеј ипак не престаде мислити о томе да се доцније удаљи од света. Проводећи у браку побожан и чист живот, он се договори са женом да онај од њих, који надживи другога, не остане у свету, не ступа у други брак, већ прими монаштво.
Годину дана после женидбе Матеју умреше родитељи; а две године после тога, по вољи Божјој, престави се и његова супруга Јелена. Сада Матеј ништа друго није желео него да испуни своју давнашњу намеру: да остави свет и прими монашки постриг. Ништа му сада није сметало да оствари своју жељу. И он одмах, по заповести Христовој, раздаде своје имање сиромасима и отиде у оближњи манастир Клобуковски,[7] крај града Кашина, и постриже се у монаштво са именом Макарије. И с огњеном ревношћу стаде он проходити манастирска послушања, повињујући се са највећом смиреношћу и кротошћу не само игуману него и најмлађима између братије. Неизоставно посећујући храм Божји и неуморно се трудећи у разним манастирским радовима, он остало време посвећиваше молитви и бдењу, усрдно читајући Житија светих и друге божанствене књиге, старајући се подражавати примере пређашњих подвижника и чувајући у срцу поуке, извучене из прочитаних књига. Подвизи младога монаха изазиваху дивљење код све манастирске братије.
Пошто поживе не мало година у Николајевском Клобуковском манастиру, Макарије стаде помишљати на усамљенички живот. Утврдивши се у овој мисли, он је откри игуману и стаде просити његов благослов. Игуман, видећи искрену жељу Макаријеву, даде му очинску поуку и благослови га на нови пут подвижничког живота. Макарије пронађе место које одговараше његовим жељама, недалеко од Кашина, на дваестак километара, на реци Волги, између два осредња језера, у густој шуми. Ту он направи себи келију и стаде се подвизавати у посту, молитви и бдењу. Нико му не сметаше у усамљеничком подвигу. Дивље звери га не нападаху него се умиљаваху, и он дељаше с њима своју сиротињску храну.
Али Макарије се није дуго подвизавао у потпуној усамљености. Ускоро се к њему стадоше сабирати други подвижници; а најпре дођоше седам стараца из Клобуковског манастира. Сабра се не мало инока и из других места. Око келије Макаријеве никоше нове келије и образова се пустињско братство. Овом новом братству беше потребан храм Божји ради заједничке молитве и примања Светих Тајана. Преподобни Макарије са својим саподвижницима сагради са благословом тверског архипастира осредњу дрвену цркву у име Животворне Тројице.
Пустињска братија се стално умножаваше, те се појави прека потреба да имају свештеника и игумана. Сам Макарије по смирености својој није хтео да се прими тога звања, него је то предлагао другима, ма да је сам руководио подвижничким животом нове обитељи. Он заведе строги поредак манастирског општежића са строгим уставом. Он прописа правило да се у обитељи не држи алкохолно пиће, да се не једе и не пије по келијама већ само за заједничком трпезом. Сам он даваше пример строгог живота, трудољубља и смирења. Са свима се он опхоћаше просто и љупко. При сусрету са ма којим од своје братије, без обзира на узраст, он говораше: „старчићу добри“, и називаше га по имену.
Устав манастирског живота, уведен преподобним Макаријем, беше тако строг да га нису могли држати онако како је то желео оснивач обитељи. Један за другим били су смењени два игумана због нарушавања овога устава. Братија најзад умолише преподобног Макарија, да он сам прими свештенички чин и власт игумана. После дугог одбијања преподобни напослетку пристаде; и праћен од неколико монаха он се упути у Твер, где и би епископом Мојсијем постављен за игумана. Братија беху неисказано обрадована када сазнадоше да се преподобни Макарије враћа у манастир у чину игумана, па му приредише свечан радосни дочек. И као игуман, преподобни Макарије вођаше најпростији начин живота, иђаше у бедној одећи и даваше пример у свима манастирским трудовима.
Основање Макаријем нове обитељи, иако у пустом месту и дивљој шуми, ипак не беше свима пријатно. Власник околног земљишта, неки Иван Кољага, од самог почетка гледаше на Макарија не благонаклоно. А када црква би подигнута, и братство се умножи, и Макарије постаде игуман, онда се та нељубав претвори у злобу и отворено непријатељство. Кољага се бојао да његова земља на неки начин не пређе у посед нове обитељи, па се реши да Макарија уклони по сваку цену, макар убиством. Али по промислу Божјем, таква зла намера се не само не оствари него послужи на корист обитељи и на славу преподобног Макарија. С почетка смрт задеси Кољагину породицу, па потом и сам Кољага тешко се разболе. У таквој несрећи он најзад увиде да је то Божје наказање за његов тешки грех – злу замисао противу Макарија, раскаја се и нареди да ге носе к преподобноме. Крај ногу Макаријевих он са сузама исприча о својој замисли и мољаше опроштај и молитве. Видећи искрено кајање свога непријатеља, преподобни рече: „Бог нека ти опрости!“ и поучи га, дуго му говорећи о пролазности земаљских блага и о таштини света. Кратка поука преподобнога тако делова на Кољагу, да он одлучи да сам остави свет, постриже се код преподобног Макарија, и сву земљу своју поклони манастиру, који од тада сам преподобни Макарије, из смирености, стаде називати Кољазинским.
Глас о строгом монашком животу Макаријевом у новој обитељи стаде се ширити не само по околини већ и по удаљеним местима. К Макарију се стадоше стицати из ближих и даљих места разни људи, мирјани и монаси, жељни спасења. Једном дођоше к њему два младића бојарскога рода, које он одавно познаваше. Примивши их у својој келији као обичне путнике, он их стаде распитивати куда и ради чега иду. Путници одговорише да имају жељу оставити свет и настанити се у некој пустињи. „Знајући те од детињства, говораху они, и сећајући се твоје пређашње љубави и поука из Божанског Писма, и слушајући сада о твом строгом монашком животу, ми дођосмо к теби да те молимо да нас примиш код себе на послушање“.
Преподобни, желећи да их стави на пробу, рече: „Ја сам грешан човек, зато сам се и настанио у пустињи, да се молим Богу за опроштај грехова својих, а ви се вратите к родитељима својим, да их не би ожалостили“. Но младићи беху дошли са одлучном намером да остану у манастиру под руководством славног, ма да и смиреног подвижника; и они га са сузама стадоше преклињати да их прими у заједницу. Видећи код младића искрену и нелицемерну жељу да себе посвете монаштву, преподобни их прими у свој манастир, и после потребног искушеништва он их удостоји монашког пострига.
Мудро управљајући братством које се увећавало, преподобни Макарије провођаше време у посту, молитви, труду и бдењу. Он усрдно читаше Свето Еванђеље и друге књиге Светога Писма, и непрестано поучаваше спасоносном путу како братију тако и све долазнике.
Очевидац и сведок подвижничког живота Макаријевог и строгости његовог манастирског општежићног устава био је знаменити подвижник монаштва тога доба – свети преподобни Јосиф Волоколамски[8]. Имајући намеру да оснује нови манастир по правилима строгог општежића, преподобни Јосиф крену на пут из Пафнутијевог Боровског манастира[9] да обиђе северне руске манастире, да види монашки живот и проучи манастирске поретке и уставе. У томе странствовању он наврати и у Макаријев Кољазински манастир, виде преподобног Макарија, разговара са њим и остави следеће казивање у свом „Сказанију о свјатих отцах“:
„Ја видех, – каже преподобни Јосиф – и блаженог старца Макарија, игумана, оснивача Кољазинског манастира. Он ми казиваше ово: „Кад ја дођох на ово место, са мном дођоше седам стараца из Клобуковског манастира. Они беху тако савршени у врлинама и у постничком и монашком животу, да сва братија долажаху к њима ради поуке и душевне користи: и они, просвећујући све, учаху их корисноме; оне који су проводили живот у врлинама, они утврћиваху; а оне који су скретали у недоличност, њих кораху, изобличаваху и не допуштаху им да раде по својој вољи“. Таква беше тада, по речима Макарија, побожност у манастиру и благоустројеност; све се радило сагласно отачким и општежићним предањима, тако да се дивио велики старац Митрофан Биваљцев. Он тада беше допутовао са Свете Горе Атонске, где је провео девет година. Он говораше братији: „Бадава сам се мучио и без успеха превалио тако далек пут у Свету Гору, када имамо Кољазински манастир: јер је могуће спасти се и онима што у њему живе; у њему се све ради као по општежићима која се налазе у Светој Гори“.
Из Кољазинског манастира, који се одликовао тако побожним животом, изишло је, још за живота преподобног Макарија, неколико оснивача нових манастира. То су: Јефрем Перјекомски[10] основао Перјекомски Николајевски манастир у Новгородској области на језеру Иљмену; и преподобни Паисије Угљички[11], рођени сестрић преподобног Макарија, основао Покровски манастир, близу града Угљича, на левој обали Волге.
Побожни живот Макаријев беше славан пред људима и по вољи Богу. Молитва његова бејаше чудотворна. По моћи ове молитве Бог многима дарова утеху у невољама и исцељења од недуга и болести. У Кашинском срезу беше, и сада постоји, село Кесово, или Кесова Гора. Тамо живљаше неки Захарија, који дуго боловаше и беше узет. Он је много слушао о моћи Макаријеве молитве пред Богом, па стаде молити своје блиске да га одвезу к преподобном игуману Кољазинском. Када га одвезоше, он горко плакаше пред игуманом и преклињаше: „Преподобни оче Макарије, помози мени узетоме!“ Преподобни одговори: „Брате, тебе су донели да пробају моју немоћ. Како молиш помоћ од грешника, који је на једвите јаде стекао нешто мало за своје поправљење!“ Али узети продужи запомагати: „Знам, слуго Божји, знам да молитва твоја пред Богом за мене грешног и јадног неће остати узалудна!“ Видећи искрену и дубоку веру болесникову, Макарије рече: „Чедо, преблаги Бог не жели смрти грешника, него живот и обраћење ка спасењу, и Он зна на који ће га начин привести спасењу кроз покајање. Тебе је Бог посетио, и ако се покајеш и оставиш пређашње навике, Бог ће ти послати исцељење; а не покајеш ли се, онда ћеш пострадати још више“. – Болесник тада са сузама исповеди пред преподобним Макаријем грехе своје од младости. И преподобни, помоливши се, даде му благослов, а са благословом уједно му поврати и здравље. Потом он постаде свештеник у своме селу, и целог живота није заборављао поуке преподобног Макарија.
Кроз извесно време к преподобноме доведоше јуношу бојарскога рода, Василија Рјасина, који је патио од лудила. Преподобни, видећи патње болесникове и туту људи који га беху довели, би тронут и стаде служити молебан за његово здравље. Када после молитве преподобни осени болесника крсним знаком, он се тог тренутка исцели; и обрадован милошћу Божјом не хте више да се враћа родитељском дому него одлучи да остане у манастиру и прими монашки постриг од преподобног Макарија.
Једном лопови ухватише манастирске волове које братија употребљаваху за пољске радове. Таман крадљивци хтедоше да потерају свој плен, али изненада бише поражени слепилом и дуго лутаху у околини манастира. На крају крајева они се опет обретоше са пленом код манастира. Преподобни Макарије, обилазећи манастирско домаћинство, угледа крадљивце и, као да не зна шта је по среди, упита их зашто су они ту и откуда им волови. Злочинци признадоше своју злу намеру и, бацише се пред ноге преподобноме, молише за опроштај. Преподобни им опрости грех, молитвом их избави од слепила и запрети им да убудуће не помиљшају на слична зла дела.
Устројивши строго манастирско општежиће, и светошћу свога живота и непрекидним трудом привукавши многобројну “ братију, преподобни Макарије још за живота свог успе да материјално осигура издржавање братије. Он поклони своју очевину новооснованом манастиру. Осим споменутог земљепоеедника Ивана Кољаге беху и други постриженици преподобног Макарија, који своја имања преписиваху манастиру и прилагаху ствари и новац. Слава Макаријевих подвига побућивала је многе богате људе те су манастиру поклањали земљу.
Но преподобни Макарије се бринуо не толико о материјалном благу обитељи колико о свом душевном спасењу и о указивању другима пута спасења примером и поуком. Он је поступао по еванђелској речи: Иштите најпре царства Божијега и правде његове, а остало ће вам се све додати (Мт. 6, 33). У таквом живљењу преподобни достиже дубоку старост. Не обазирући се на то што телесне силе његове слабљаху, он продужи предавати се бденију и молитви: ноге његове, као чврсти стубови, стајаху на молитви дан и ноћ. У марту 1483. године он се тешко разболе. Он осети да му се приближује крај и стаде безмолствовати, молитвено тиховати. Потом дозва к себи братију и рече: „Возљубљени оци и чеда! ја, као и сви земнородни, одлазим на пут отаца мојих, а вас предајем Господу Богу, који вас може руководити и дати вам вечно наслеђе. На све могуће начине старајте се о свом спасењу; будите свагда у послу, бдењу и непрестаној молитви; чувајте чистоту душе и тела; не враћајте зло за зло или увреду за увреду. Знајте, братије, ако будем имао слободу пред Господом, онда по одласку мом обитељ ова неће оскудевати него ће се проширити“.
Пошто благослови и изгрли братију, преподобни се удостоји причешћа Светим Тајнама, и рекавши: „Слава Богу за све, амин!“ он предаде дух свој Господу, у осамдесет првој години свога живота, 17 марта 1438 године. Оплакан од братије, преподобни Макарије би погребен близу дрвене цркве, њиме подигнуте. На његовом гробу би начињена дрвена капела и украшена светим иконама.
Подвизи преподобнога за живота створили су поштоваоце њиме основаног манастира и после његове блажене кончине. Прилози су стизали непрестано. У 1521 години трговац Михаило Воронков Дмитровски изјави жељу да на месту старе дрвене цркве подгне цркву од камена. Са благословом епископа Тверског и Кашинског Нила, а при игуману Кољазинског манастира
Јоасафу приступи се овоме послу. При раскопавању земљишта налажаху кости раније погребене братије. Но на месту где бејаше погребен преподобни оснивач манастира, нађоше читав ковчег: из њега се шираше миомир. Не смејући га дирати, радници одмах известише игумана Јоасафа, који са умилењем и сузама стаде целивати откопани ковчег, ни за тренутак не сумњајући да је овај драгоцени проналазак – ковчег преподобног Макарија. По наређењу игумана одмах зазвонише у звона, те се сабраше братија и мноштво народа из околине. Одмах направише поред старе цркве шатор и, побожно подигавши ковчег из земље, пренеше га тамо и одслужише парастос над њим. Затим отворише ковчег; из њега се разли још већи миомир, и тело преподобнога, које је тридесет и осам година лежало у земљи, показа се нетрулежно, чак ни ризе не беху натрулеле, и седине старчеве беху светле. Ово се догоди 26 маја 1521 године. Народ са умилењем прослављаше Господа који дивно прославља Своје избранике. Многи болесни и немоћни, који са вером притицаху к новопронаћеним моштима, добијаху исцељење.
Игуман и братија, обрадовани оваком благодаћу, похиташе те известише о томе Дмитровскога кнеза Јурија Ивановича. Послани јеромонах усмено обавести кнеза о свему. Обрадован, кнез стаде чекати писмени извештај од игумана о исцељењима која су се чудесно догодила од моштију. Игуман Јоасаф се постара те бише записана најважнија чудеса од моштију, са именима исцељених, и те записнике посла кнезу. Јуриј Иванович одмах отпутова у Москву, и о свему што се збило у Кољазину извести свога брата, великог кнеза Василија Ивановича, и митрополита Данила. Велики кнез и митрополит наложише кнезу Јурију Ивановичу да лично доћу у Москву бар неколико њих који су добили исцељење од моштију преподобнога. Многи онда од исцељених лично дођоше и посведочише истинитост својих исцељења. Тада велики кнез и митрополит послаше у Кољазински манастир архимандрита московског манастира Чудова Јону да на лицу места испита све што се односи на откриће моштију. Архимандрит Јона дође у Кољазински манастир, убеди се у нетљеност светих моштију преподобног Макарија и у њихову чудотворну силу, и посведочи то у Москви пред великим кнезом и митрополитом.
Тада велики кнез и митрополит сазваше у Москви сабор од епископа архимандрита, игумана и других духовних лица. На сабору бише изложене све околности јављења моштију преподобног Макарија, расмотрен његов свети живот и чудеса како за његова живота, тако и после смрти од његових моштију. Сабор донесе одлуку да се преподобни Макарије Кољазински приброји лику Светих и одреди му као дан празновања: седамнаести март – дан његове кончине, и двадесет шести мај – дан открића његових моштију.
Нетљене мошти преподобног Макарија бише убрзо пренете из привременог шатора у стару дрвену цркву, а затим стављене у нов храстов кивот и свечано изложене на десној страни у новој каменој цркви, подигнутој трговцем Воронковим.
При открићу моштију преподобног Макарија записано је од стране монаха Кољазинског манастира четрнаест чуда. Навешћемо нека од њих. У манастирском сиротишту живљаше убоги човек, по имену Јован: његове ноге беху се сасушиле као дрво, и згрчиле; пуних дванаест година он је само пузио, опирући се рукама на малену штаку. Угледавши једном где свештеници служе молепствије крај кивота преподобнога, он с муком допуза до њих и замоли их да се помоле за њега Господу и Његовом угоднику. Пошто га покропише светом водом и отворише кивот свештеници хтедоше да подигну паћеника да целива свете мошти, но у то исто време његове се ноге исправише, и он сам устаде и целива свете мошти на запрепашћење свих. Од тога времена он постаде потпуно здрав.
Бакон Кољазинског манастира Андреј дуго је патио од страховитих болова у костима. Њега донесоше к моштима преподобнога; и када их са вером целива, тог часа доби исцељење.
И друга лица исцелише се од разних болести: два манастирска момка – од лудила; једном богомољном скитачу, коме на десној руци три прста беху згрчена и прирасла за длан, исправише се и оздравише, када он са молитвом додирну чудотворчев кивот; једна жена беше сва отекла, а друга беше глува, и обадве се исцелише после усрдне молитве угоднику Божјем; неки младић Григорије, који је десет година непомично лежао узет, би донесен на одру и положен поред кивота преподобнога, и мало по мало он стаде осећати да му се ноге и руке почињу кретати, па напреже снагу и устаде са одра и припаде к светим моштима. Они који га донеше, и сам исцељени, прославише Бога и Његовог угодника.
Једном дође у манастир неки човек, по имену Лаврентије, и исприча да је две године патио од болести у нози, а када је дао обећање да ће се пострићи у Кољазинском манастиру, онда је добио исцељење. На путу за манастир њега нападну разбојници, и он се изранављен врати у Москву. Но тамо га снађе слепило. У недоумици и очајању он се опомену свога обећања да се постриже у обитељи преподобног Макарија и – прогледа. Сада он дође у манастир да испуни своје обећање.
Бојарин Јован дође у Кољазински манастир. При повратку дома игуман благослови богомољца иконом преподобног Макарија. Бојарин код куће много причаше о чудесима преподобнога. Мећу његовим људима беше један узет човек, по имену Теодор, који шест година лежаше у постељи непомичан. Побожни господар његов донесе к њему икону преподобнога и нареди да се отслужи молебан са водоосвећењем. Када болесника покропише светом водом, он устаде са постеље здрав, на удивљење и утеху свих присутних.
Неки Онуфрије, бесомучан, с муком довезен из Новгорода, никако није хтео да се приближи кивоту чудотворца и изговарао је хулне речи, тако да су његови сродници помишљали да га возе натраг, па су се неки чак усудили корити преподобног што није у стању да исцели болесника. Напослетку они ипак решише да га силом привуку к чудотворном кивоту. И чим бесомучник додирну кивот, он јаукну и паде на земљу бацајући пену на уста; присутни помислише да он већ умире, и покропише га светом водом. Но страдалник се изненада освести и стаде потпуно свестан распитивати где се налази. Добивши одговор, он побожно целива мошти преподобнога, узнесе пламену благодарну молитву и, обдаривши манастир, он се здрав врну своме дому.
Предсмртне речи преподобног Макарија оправдаше се: његова обитељ није оскудевала већ се ширила: њу су посећивали московски цареви, и богато је обдаривали. Тако, 1533 године посетио ју је цар Иван Васиљевич Грозни, и подарио јој много земље. У 1599 години дошао је у Кољазинску обитељ цар Борис Годунов са супругом и децом, да се помоли и измоли благослов од утодника Божјег за предостојећи брак принцезе Ксеније са данским принцом Јованом. Посетиоци су донели на дар преподобном Макарију великољепни сребрни кивот, у који су у њиховом присуству премештене богоугодникове мошти.
Као онда, тако и касније, и у најновије време, манастир је напредовао: у њему се обнављали, дозидавали стари храмови и конаци, и зидали нови храмови и нови конаци. Богомољци са свих страна посећују манастир; нарочито се много народа стиче у дане светог Макарија: 17 марта и 26. маја. Овога дана, 26 маја, кивот са светим моштима преподобног Макарија обноси се око главног манастирског храма Пресвете Тројице, у коме се оне и налазе свагда почивајући у отвореном позлаћеном кивоту од сребра.
 
СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ
ТЕОСТИРИКТА ИСПОВЕДНИКА
 
ПРЕСТАВИО се у миру.
 
СПОМЕН СВЕТОГ ПРЕПОДОБНОГ МУЧЕНИКА
ПАВЛА
 
ЗБОГ молитвеног поштовања светих икона сажежен у огњу на Кипру, око 777. године.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Лаодикија – древни град малоазијске области Фригије, основан Антиохом II (261-246 год. пре Христа) у част његове супруге Лаодике. Црква Лаодикијска спомиње се као знаменита у Апокалипсусу (3, 14-22). У 360. год. одржан у Лаодикији Помесни сабор, чија су правила (6) ушла у црквени канон. У 1255. години град би заузет од Турака, а у 1402 години разорен Тамерланом. Данас постоје само остаци рушевина.
  2. Едеса, данашња Урфа, град на северу Месопотамије на реци Еуфрату, од 137 године пре Христа главни град Озроенске или Едеске државе; у 217 години после Христа претворен од стране Римљана у источну колонију. У Едеси се рано раширило хришћанство; у четвртом веку свети Јефрем Сирин основао ту богословску школу.
  3. Киликија – малоазијска област, са главним градом Тарсом, у коме се родио свети апостол Павле (Д. А. 9, 1-11), где је и проповедао Еванђеље.
  4. То је био папа Инокентије I (402-417 год.).
  5. Кашин – среско место Тверске губерније, на реци Кашинки, с леве стране Волге, 13 километара удаљено од ње.
  6. Кнезовао од 1425 до 1462 године.
  7. У њему се до данашњег дана чува келија преподобног Макарија.
  8. Спомен његов Црква празнује 9 септембра.
  9. Спомен преподобног Пафнутија празнује се 1 маја.
  10. Спомен његов Црква празнује 10 маја.
  11. Спомен његов празнује се 6 јуна.

Један коментар

  1. Осветљена Духом Светим, прослављена Христом, попила си спасоносну воду и њом си отвореном руком напајала оне, који су је били жедни. Велика Мученице Фотино/Светлано, Равна Апостолима, моли Христа Бога за спасење душа наших. Амин.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *