НАСЛОВНА » Ава Јустин, БИБЛИОТЕКА » ЖИТИЈА СВЕТИХ ЗА МАРТ

ЖИТИЈА СВЕТИХ ЗА МАРТ

 

ЖИТИЈА СВЕТИХ
 
5. МАРТ
 
ЖИТИЈЕ И СТРАДАЊЕ СВЕТОГ МУЧЕНИКА
КОНОНА ИСАВРИЈСКОГ
 
ИСАВРИЈА[1], престоница Исавријске покрајине, почетак свете вере у Господа нашег Исуса Христа прими од учитеља народа, светог апостола Павла, који је тамо проповедао и неке привео вери. У време апостолске проповеди беше неки човек, по мену Нестор, који је живео у селу, званом Биданије, удаљеном од града Исаврије осамнаест стадија. Он имађаше жену која се свала Нада; са њом доби сина, овог светог Конона о коме је реч. Када Конон одрасте, родитељи зажелеше да га ожене, и заручише му дивну девојку Ану. Но пре свадбе Конону се јави свети Архистратиг Михаило у облику пресветлог човека, поучи га светој вери, одведе га на реку, крсти га у име Пресвете Тројице, и причестивши га Божанским Тајнама осени га крсним знаком и постаде невидљив. А младић се испуни Духа Светог, и Арханђео Михаило беше с њим невидљиво. Дође и дан свадбе и сви се весељаху. И кад би са невестом уведен у ложницу, Конон узе свећу и метну под суд, па упита своју невесту: Шта је боље, светлост или тама? Она одговори: светлост је боља од таме. Тада свети Конон, отворивши уста своја пуна благодати Божје, поче јој говорити о вери у Христа, истинитог Бога, и о чувању девствености и чистога живота. То је, говораше он светлост незалазна, а дела телесна и незнабожачка безбожна вера, јесу тама. И невеста, имајући срце као добру земљу, подесну за пријем семена речи Божје, сложи се у свему са својим жеником: верова у Христа, и обећа чувати девство своје нетљеним. И живљаху ово двоје светих у неповређеној чистоти девственичкој као брат и сестра, или боље рећи као два анђела Божја, серафимски горећи љубављу к Богу и служећи Господу. Потом блажени Конон усаветова и родитеље своје да се одрекну идола, и приведе их Христу. И крсти оца и мајку и невесту своју. И они, руковођени и поучавани светим Кононом, вођаху богоугодни живот. А отац његов, блажени Нестор, удостоји се мученичког венца, јер би убијен од идолопоклоника зато што им се противљаше изобличавајући њихову заблуду. После неког времена мати светог Конона, блажена Нада, пресели се к Богу у добром вероисповедању. Затим и блажена девственица Ана, заручена му невеста, оде у вечне дворе небеског женика Христа. И сахрани их свети Конон у један гроб. И живљаше свети Конон сам у Богу, предавши се богомислију. И тело своје умртвљиваше и потчињаваше духу постом и трудовима и свеноћним молитвама. А дато му благо благодати Светога Духа скриваше док не дође време да га покаже. То се догоди тек у старости његовој. А поче на овај начин:
У том крају налазила се у дивљим и непроходним горама једна страшна и мрачна пештера. У њој беше идолиште и демонско обиталиште. И тамо стајаше велики камени идол поганог бога Аполона[2], кога је исавријски крај нарочито поштовао. И Исавријанци имађаху обичај да се сваке године о одвратном празнику Аполоновом скупљају тамо са жртвама, и проводе тај богомрски празник. А једне године пред тај празник, кад се цео град спремао да иде к идолу у оној пештери, свети Конон покренут Духом Светим дође у град. И видевши мноштво народа, једне наоружане на коњима, а друге пешке, као за рат спремљене, он им се громко обрати овим речима: Људи Исавријанци, станите мало, јер имам нешто да вам кажем. Зашто сте се тако ратнички опремили? Еда ли неко зарати на вашу земљу, и зове вас на мегдан? А они одговорише: Не, него идемо к Богу Аполону да му принесемо жртве и празник његов прославимо. Светитељ их упита: А ко је то Аполон? Желео бих да ми кажете. И каква је његова моћ? Они му одговорише: То је наш промислитељ; он нам даје сва добра; он нас крепи у ратовима, као што је крепио и оце наше, који нам и оставише овај обичај празновања. А светитељ их упита, потсмевајући им се: Јесте ли икада чули глас бога свог, или коју реч од њега? Они одговорише: Нисмо, али нам је од отаца наших остао обичај да верујемо у њега. На то им свети Конон рече: Оци ваши, не знајући истинитог Бога, као неразумне животиње беху у заблуди. Да су знали истинитог Бога, они не би толику ревност показивали према глувом и немом и непотребном идолу. Допустите ми, и ја ћу вам показати кога поштујете, и ко је бог ваш. Мастилом ћу га намазати, може ли себе измити? Чекићем ћу га разлупати, може ли се опет вратити у свој првобитни облик? Храну ћу му понудити, да ли ће пружити руку, и узети, и почети јести? Докле ћете бити луди, и то не увиђати? Послушајте ме, јер сам и ја из вашег племена, али сам туђ делима вашим. Оставите се идолопоклонства, и ја ћу вас научити кога Бога да поштујете и да се клањате Ономе који је на небесима. Јер је он невидљиви Бог, но свевидећи Творац неба и земље и мора, и свега што је у њима. Он је Цар моћан и силан, који спасава слуге Своје и погубљује непријатеље Своје који се клањају идолима и жртве приносе демонима. Он не тражи крвне жртве, него жели да Га знају они који Му прилазе без покварености и лукавства, и да верују у Њега, знајући да је Он истинити Бог, Отац једнородног Сина свог, Господа нашег Исуса Христа, који се од Оца не одваја, којим и векове сатвори, чијег је живота и царства заједничар Дух Свети који од Оца исходи. Ова пак три Лица Божанством су један Бог. Он је огањ који спаљује ненавидеће Га идолослужитеље; Он љуби оне који Њега љубе, и прославља оне који Њега прослављају. Јер је неизмерно милосрдан и милостив према свима који у Њега верују и призивају Га истински.
Док је светитељ говорио то и много друго, народ се узруја, и настаде велика гужва. Јер једни полетеше на њ да га убију, а други их спречаваху, не дајући никоме да га дарне и желећи да што више чују од њега. Пошто једва умирише народ, они питаху светитеља: Како нас можеш убедити да постоји Бог већи од нашег бога Аполона, кога ми поштујемо више од свих других богова? Покажи нам неки знак о Богу твом, да бисмо веровали у њега? А свети Конон, видећи да знаке ишту, сву наду положи на Бога, и рече им: Ето, многи су од вас на коњима, а није мало ни младих пешака, кршних и здравих; пођимо дакле сви ка пештери Аполоновој, на место сабора вашег, ви напред а ја као стар за вама. Само да се погодимо: ко први стигне тамо, његов је Бог истинит и велик, и треба веровати у Њега. Ако ви што сте на коњима, и ви млади, кршни и здрави пешаци, претекнете мене стара и слаба телом, и први стигнете до Аполоновог места, онда је ваш бог велики; ако пак ја стар пешке претекнем вас и стигнем тамо пре вас, онда је мој Бог већи од вашег бога, и ви ћете бити дужни да верујете у Бога мог.
Сви похвалише овај предлог и пристадоше на услов светога Конона. И говораху међу собом: Овај старац једва може стићи тамо за четири дана, пошто је пут далек и тежак, преко високих гора и дубоких провалија.И сви кренуше журно, једни уздајући се у своје коње, други у своје ноге, а свети Конон иђаше за њима хитајући с муком. Затим се помоли Богу, и тог тренутка стаде преда њ свети Архистратиг Михаило, узе га, и за трен ока пренесе на оно место ка коме су хитали. А оне што су јурили на коњима, и пешаке, Арханђео невидљиво помете, те неки залуташе по горама и дубодолинама, падаху са окомитих литица планинских, и разбијаху се и сами и коњи њихови. И тако цео онај дан и сву ноћ не могаху стићи до Аполонове пештере, нити пут распознати куда иду. А сутрадан свети Конон им изиђе у сусрет; и кад га угледаше, они се запрепастише. А он их стаде корити, говорећи: Што се разленисте, те тако споро идете? Мени се досади чекајући вас дуго, па вам ево изађох у сусрет. А они, мртви уморни, испричаше светитељу све што им се догодило, и мољаху га да им буде путовођа до Аполоновог места. И он, идући пред њима, доведе их тамо. И рече им: Ето, ја добих опкладу, претекох вас и први стигох овде. Треба дакле да признате да је Бог мој велик, и да поверујете у Њега. А вашег бога препустите мени, да му одмаздим што вас је досада обмањивао. Они пак викаху: Не, немој окривити нашег бога, нити устајати против њега! Ми смо сами криви што, залутавши с пута, закаснисмо.
И тако не одржаше задату реч, и преварише светитеља. Онда их светитељ упита: Пошто не верујете Богу мом, хоћете ли да верујете богу вашем и испуните оно што вам он буде рекао? Они сви одговорише: Само да чујемо бога нашег шта каже, готови смо да одмах поступимо по речи његовој, јер му чврсто верујемо.
И опет се погодише са светитељем, и дадоше чвршћу реч од прве, да ће веровати речи коју им бог њихов буде изговорио. И светитељ стаде пред пештером оном што беше идолиште Аполоново, и громко довикну идолу: Теби говорим: наређује ти Господ мој Исус Христос, изиђи из идолишта свог и дођи мени овамо! – И одмах бездихани идол постаде као жив, јер задрхта, и паде са свога места, и ваљајући се суљаше се по земљи ка светитељу; и кад се докотрља близу њега, устаде са земље, и стајаше право пред светим Кононом. А сав народ се силно престрави, и стадоше од страха викати, и кукати, и бегати. Светитељ им руком даваше знак, и говораше им да се не боје. И једва их задржа и умири. Па се опет обрати идолу, док су сви врло пажљиво посматрали шта ће бити. И рече светитељ идолу: Кажи нам, бездихани идоле, ко је истинити Бог: ти или Господ мој Исус Христос кога ја проповедам? – И идол одмах с трепетом пружи к небу своје камене руке, и веома громко људским гласом изјави, говорећи: Једини истинити Бог је Христос кога ти проповедаш. – Рекавши то, он паде и разби се.
Када се ово чудо догоди, сав народ стаде громоглаоно викати: Један је истинити Бог! Бог Кононов однесе победу! – и мноштво народа верова у Христа Бога. И пошто поразбијаше идоле, примише свето крштење. А остали, окорели у своме неверју, веома жаљаху због пропасти идола Аполонова. Али, касније се и они постепено убеђиваху, гледајући разна чудеса која чињаше свети Конон.
У истој Исавријској покрајини, само на другој страни, у једном пустом месту беше нека пештера. У њој живљаше опаки демон, који као убојица и разбојник нападаше пролазнике, људе и стоку, и убијаше их. И Исавријанци приношаху многе жртве томе демону, молећи га, да им не чини толике пакости и убиства. Али од тога имађаху само већу штету, а никакву корист. Стога се сабраше људи, и хришћани и нехришћани, те молише светог Конона да иде и отера тог демона из њиховог краја. Хришћани га мољаху с вером, не сумњајући нимало у силу Христову која беше са светим Кононом. Али нехришћани га мољаху, не са вером, него кушајући га, јер сматраху да Канон не може отерати оданде оног опаког демона. Чак се надаху да ће га демон убити.
Светитељ оде тамо, праћен од народа, стаде пред пештером, док народ издалека стајаше са страхом. И именом Христовим запретивши нечистом духу, свети Конон му нареди да на видљив начин изађе из пештере како би га сав народ видео. А демон изнутра викаше молећи светитеља да му не наређује да изађе на видљив начин, да људи не би видели његову одвратну појаву. Али светитељ му строго запрети да себе видљиво покаже. И, док су сви посматрали, он изиђе у облику женском, као нека одвратна баба, сва кљакава телом, дршћући и тресући се. И забранивши демону да никоме никакву пакост не учини, светитељ га посла у пакао. И демон одмах постаде невидљив, а народ викаше: Велики је Бог Кононов! – И тада многи од незнабожаца вероваше. у Христа. Свети Конон поучи народ колико треба о Богу; и вратише се у град сви певајући: свети Конон је почињао песму, а народ је прихватио, славећи Христа, истинитог Бога.
Потом свети Конон живљаше у своме селу Виданији у , родитељском дому, чудотворећи и исцељујући сваку болест код оних који су му прибегавали с вером, и изгонећи демоне, над којима му Бог беше дао власт. Уто се деси да један од највиђенијих грађана исавријских би покраден: лопови му однеше силно злато. Поводом ове крађе многи беху клеветани и мучени, и по тамницама невини држани. Али се украдено злато не могаше пронаћи. Онда к светоме Конону дође онај покрадени грађанин, и сродници оклеветаних и ухапшених, и припадајући к ногама светитељевим, мољаху га да се помоли Богу поводом ове крађе. Светитељ се сажали на оклеветане и невино злостављане, и оде у град. И ставши усред града, подиже руке своје к небу и сатвори усрдну молитву Богу. И мољаше се док му не би откривено од Бога где је метнуто украдено злато. Онда узе са собом многе људе из народа, оде с њима из града далеко у пустињу, и дође до једног камена, показаном му од светог Архистратига Михаила. Под тим каменом беше злато сакривено. Свети Конон га пронађе, и нареди људима што беху дошли с њим да узму злато и носе у град. И видевши то, сав се народ дивљаше веома, и слављаше Бога. А покрадени грађанин, желећи да сазна ко су лопови, упита светитеља о томе, а он му одговори: Узми своје, и буди задовољан, јер се твоје врати теби без штете, а ухапшене ослободи. – И би тако. А глас о овоме чуду разнесе се по целом крају оном, и многи се обраћаху к Богу, и из дана у дан растијаше и множаше се Црква Христова.
Када једном свети Конон испоснички молитвено борављаше у своме дому, угледа читав пук демона који беху дошли против њега. Јер сви демони, који беху изгнани из људи и из идолишта, наоружаше се против светитеља и дођоше да му науде. Видевши их, светитељ их све веза именом Исусовим, тако да се нису могли маћи. И мољаху демони светитеља, да им не наређује да иду у бездан, него да им заповеди да раде што он жели. Забранивши им да никакво зло не чине људима, светитељ их посла на разне послове: једне да копају по баштама, чупају непотребну траву, трње и чкаљ; друге, да ору њиве и сеју; треће, да чувају берићет; четврте, да пасу стада стоке, и бране од звериња; пете, да секу дрва, доносе воду и врше све домаће послове. Тако их све запосли као заробљенике. И служаху демони робовски и заробљенички светом Конону док му беше воља, ревносно извршавајући сваки посао каји им је одређивао. Јер они беху везани нераскидивим узама силе Божје, а поробљени и потчињени под ноге Божјем угоднику.
Једне ноћи на кућу светитељеву нападоше разбојници, очекујући да код њега нађу неко богатство, пошто беше чувен у целом том крају. Везаше га и стадоше мучити да прокаже своје злато. Но чим га стадоше мучити, слегоше се, по Божјем наређењу, демони што служаху светитељу, дохватише разбојнике, тукоше их без милости, па и ватру у пећи наложише, те им тела огњем жегоше, а светитеља одвезаше. Но светитељ им забрани, и они оставише разбојнике једва живе. И помоли се светиггељ за разбојнике Богу, те они дођоше к себи. И пошто их блажени поучи да више не чине разбојништва, отпусти их с миром.
Но не само из руку разбојника демони избавише светитеља, по наређењу Божјем, него и углед имена његова чуваху, пошто је Бог тако хтео. Јер када би се ко од Исавријанаца незнабожаца дрзнуо да наружи име Кононово, одмах је бивао бијен од демона на невидљив начин. И беше име Кононово свима чесно и страшно. Тако, два идолопоклоника, када негде би споменуто Кононово име, стадоше ружно говорити о њему, и одмах их демони нападоше, и бијући их вуцијаху их путем за косу, и довукавши их до светитеља, бацише их пред ноге његове. И растијаше страх код свих незнабожаца тако, да нису смели ни помислити зло о светом Конону. Једнога човека, који је крао род на њиви Кононовој, ухватише ови невидљиви стражари, и бијући га одведоше га светитељу заједно са његовим магарцем, на коме беше врећа пуна украденог рода. Светитељ га посаветова да не краде, и пусти да иде дома.
Нека сирота удовица, носећи на рукама своје мало јединче, за време жетве ишла је по њивама и за жетеоцима сабирала класје. Тако једном положи дете на земљу, и прилично се удаљи од њега сабирајући класје. Утом наиђе из шуме вук, зграби дете и однесе га у пустињу. Трчаше за њим, али га немогаху стићи и отети му дете из чељусти. Тада жена та отрча к чудотворцу светом Конону, пошто његова кућа беше близу; и плачући припаде к ногама његовим и исприча му своју муку. Он одмах нареди невидљивим слугама, и они полетеше, и за трен ока ухватише вука са дететом у чељустима, и донесоше пред светитеља. Светитељ даде матери дете живо и здраво, а вука одасла на његова места.
Потом други демони, који не беху везани, стадоше у том крају нападати људе разним болестима, нарочито богињама. Видевши ово њихово непријатељство, светитељ се помоли Богу, и одмах му Бог даде власт над њима. Онда их светитељ похвата све, и једне прогна из оних крајева у пуста места, друге посла у бездан, а треће веза, па их у тридесет глинених судова стрпа, оловом зали, силом крсном запечати, и закопа у земљу под темељ своје куће.
У то време настаде гоњење на хришћане, и у Исаврију стиже са царском наредбом неки војвода Магдон. Он најпре светог Онисија ухвати у селу Усорову, и мукама умори. Затим ухвати и светог Конона, и стављаше га на многе и жестоке муке, приморавајући га да принесе жртву идолима. А кад Исавријанци чуше да војвода мучи светог Конона, сабраше се много наоружаних људи, и појурише ка селу Усорову са намером да убију војводу. Сазнавши за то, војвода уседе на коња, и са својим слугама побеже из оних крајева. Исавријанци се дадоше у потеру за њим, али га не стигоше. Светог пак мученика Конона нађоше везана, и по целом телу изранављена и окрвављена. Одрешивши та, они плакаху над њим. И отирући крв његову, мазаху тела своја, желећи да се крвљу његовом освете, и с љубављу целиваху ране његове за Христа добијене. А свети мученик туговаше и жаљаше веома што му не дадоше да до краја пострада, јер жељаше да умре у мукама за Христа свог. Затим га одведоше његовом родитељском дому у селу Виданији, и стараху се око исцељења његових рана.
Две године после тога престави се свети Конон Богу. И сабра се сва Исавријска покрајина, и сатвори велики плач над њим. И погребоше га заједно са блаженим родитељима његовим и са светом невестом његовом.По престављењу и погребењу светог Конона зажелеше Исавријанци да родитељски дом мучеников претворе у цркву. Проширујући дом, они стадоше копати темељ, и обретоше у земљи оних гореспоменутих тридесет глинених судова, у које свети Конон затвори демоне. Не знајући дакле шта је у тим судовима, они се обрадоваше мислећи да је у њима сакривено злато или сребро, и брзо један разбише. И одмах изиђоше из њега демони у облику врло мрачног и смрдљивог дима и, помрачивши ваздух, сатворише страшан вихор. Људи се од тога препадоше, и једни од страха попадаше, а други побегоше. Демони пак, летећи по ваздуху, силну грају прављаху, и један другог по имену дозиваху. И велики страх завлада оним селом, те се нико по заласку сунчевом не смејаше обрести ван своје куће, јер се многа демонска страшилишта ноћу јављаху и плашаху људе и стоку. Ово пак би за неко време допуштено од Бога као казна лакомим људима што се дрзнуше разбити један суд, мислећи да је у оним судовима благо. Потом, молитвама светог Конона бише прогнана та демонска привиђења и страшилишта. А осталих двадесет и девет судова, са демонима у себи, осташе и до данас у земљи под темељом цркве светог Конона, чије свете молитве нека и нас свагда чувају неповређене од демона, да бисмо славили Оца и Сина и Светога Духа, једнога у Тројици Бога, вавек, амин.
Овај дивни светитељ поживе и пострада у другом столећу.
 
СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА
ОНИСИЈА
 
САВРЕМЕНИК светог мученика Конона Исавријског, само пострадао пре светог Конона.
 
СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА
КОНОНА БАШТОВАНА
 
ОВАЈ свети Конон беше у време цара Декија (249-251. г.).Родом из града Назарета. Напустивши постојбину своју он оде у памфилијски град Мандрон, и тамо у месту званом Кармила уреди себи једну башту, коју је засађивао разним поврћем, наводњавао је, и од тога се издржавао.
Он беше толико добар, безазлен и прост, да је од душе и срца отпоздравио војнике који су дошли да га ухвате. И кад му војници саопштише да га намесник Публије зове, он им простодушно одговори: Шта ја требам намеснику када сам хришћанин? Нека он зове к себи своје једномишљенике и једновернике.
Војници везаше светог Конона и одведоше намеснику. А кад га овај примораваше да принесе жртву идолима, свети мученик уздахну из дубине душе због ослепљености и заблуделости незнабожаца, укори насилника, остаде непоколебљив у вери Христовој, и изјави да га не може поколебати у вери, макар га ставио на хиљаде и хиљаде мука. Зато му забише ексере у ноге, и натераше да трчи испред намесникових кола. И добри светитељ трчаше све док не изнеможе. Онда паде на колена, помоли се последњи пут Богу и предаде свету душу своју у руке Божје, 251.године.
 
СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ
МАРКА ПОДВИЖНИКА И ЧУДОТВОРЦА
 
ОВАЈ преподобни Марко, подвижник и чудотворац, замонашен је од свог учитеља светог Јована Златоуста[3] у 40.години својој и био у једном манастиру крај Анкаре у Галатији. Затим је провео 60 година у Јудејској (или Нитријској) пустињи. Био је веома трудољубив; одао се изучавању Светог Писма и цело је Свето Писмо знао наизуст; достигао врхунац подвижништва и врлине. Знак и доказ тога су: врло поучне и корисне књиге које је написао, и дар чудотворства који је од Бога добио. Био је много милостив и плакао над бедом сваког Божјег створења. Када једном безмолствоваше, молитвено тиховаше, у својој келији и рађаше на себи, дође к њему једна хијена и донесе му своје слепо штене. И својим утученим изгледом мољаше светитеља да се сажали на њено младунче и исцели му очи. Светитељ пљуну у слепе очи младунчета, помоли се Богу, и младунче прогледа. А после неколико дана хијена донесе светитељу једну велику овнујску кожу, као награду и захвалност за исцељење њеног младунчета. Но светитељ не хте примити кожу док му хијена не показа неким знацима да убудуће неће клати овце бедних људи.Овај светитељ је стекао толику чистоту срца, да је Свето Причешће примао из руку ангелских. О томе је презвитер у скиту, који је причешћивао сву братију, казивао ово: „Опазио сам да за време давања Тајни Христових ја никада сам нисам давао Светињу Марку подвижнику, него ју је Анђео узимао са жртвеника и давао њему. Уосталом, ја сам примећивао само руку која му је давала Причешће“.
Преподобни Марко сав је и споља сијао благодаћу Светога Духа која је била унутра у њему. По расту беше мали, дугуљасте главе и браде, обасјан сав унутрашњом благодаћу Божјом. Упокојио се у Господу половином петог века.
Богомудри отац наш Марко написао је, према Никифору Калисту, око четрдесет подвижничких списа, од којих девет наводи поименце, и веома их хвали, Свети патријарх Фотије у својој „Библиотеци“ (бр. 200). То су књиге: О закону духовном, О онима који мисле да се делима оправдају, О покајању, О посту, О крштењу, Разговор ума са својом душом, Разговор са једним схоластиком, и Посланица Николају монаху. Преподобни Марко писао је и против јеретика Мелхиседекита и Несторијанаца. Његова духовна мудрост и подвижничко искуство, садржано у тим књигама, од толиког је духовног значаја да су Свети Оци подвижници говорили: Све продај – и купи Марка!
Ради духовне користи читаоцима, навешћемо само неколико богомудрих изрека и поука светог Марка:
Господ наш Исус Христос, Божија Сила и Божија Премудрост, промишљајући о спасењу свих на богодоличан начин како Он сам зна, положио нам је кроз разне догмате закон слободе, који се састоји у једном циљу назначеном за све: Покајте се! Из тога можемо разумети да се сва разноликост заповести Божјих своди на једно – на заповест покајања.
Никакво добро није могуће ни поверовати ни учинити, него једино Господом Христом и Светим Духом.
Извршивши заповест Божју, очекуј због тога искушење. Јер се љубав Христова кроз противности испробава.
Не тражи савршенство духовног закона слободе у врлинама људским, јер нема савршенога у њима. Његово савршенство се скрива у Крсту Христовом.
Тражећи духовног лека, побрини се о чистоти своје савести; што ти она говори, то учини, и наћи ћеш духовну корист.
Савест је природна књига. Ко је чита делатно (на делу), тај у искуству осећа Божанску помоћ.
Онај ко мисли да ће без молитве и трпљења победити искушења, тај их неће одагнати од себе, него ће се само још већма заплести.
Господ је скривен у Његовим заповестима, и налазе га они који то желе, по мери њиховог творења заповести Његових.
Сваки који се крстио православно, тајанствено је добио благодат од Свете Тројице, и она дејствује (ради) у сваком човеку по мери његовог творења заповести Божијих.
Љубав према Богу и ближњему јесте заповест која обухвата у себи све заповести.
Имај свагда и незаборавно у срцу свом смирење Господа нашег: ко је Он, и шта је постао ради нас, и са какве је висине светлости Божанства открио се, и у какву је дубину смирења из бескрајне доброте према људима сишао! Он је постао оно што смо ми, тј. човек, да би ми постали оно што је Он, тј. богови по благодати. Логос Божји је постао тело, да би тело постало Логос. Будући богат, Он је осиромашио ради нас, да би се ми Његовим сиромаштвом обогатили. Из великог човекољубља Он се уподобио нама, да би се ми кроз сваку врлину уподобили Њему.
Од како је Христос дошао у свет, од тада се, благодаћу и силом Духа Светог, обнавља прави човек створен по образу и подобију Божјем.
Треба се дружити и бити заједно и послушно се учити од духовних и искусних отаца. Јер је опасно бити сам и без сведока, поготову када се налазимо у духовној борби.
Ко од себе одгони бол и понижење, нека не мисли да ће се помоћу других врлина покајати. Јер кенодоксија (празна слава и понос) и избегавање бола знају да служе греху и с десне стране. Ако ко падне у било који грех и не ожалости се сходно величини свога греха, тај ће опет лако пасти у исту замку.
Треба најпре имати благодат Духа Светога делатну у срцу, и онда постепено ући у Царство Небеско.
 
СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ
МАРКА АТИНСКОГ-ТРАЧЕСКОГ[4]
 
СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ
ИСИХИЈА ПОСНИКА[5]
 
ОД самог повоја добро васпитан у врлинама, велики угодник Божји Исихије омрзну земаљска пристрашћа, и постаде обиталиште Светог Духа. И уздисаше за вечним благом у небеском Сиону. Зато постаде добровољни изгнаник: напусти своју постојбину Галатију (у Малој Азији) и тражаше пусто место. Родом беше из околине Брусе у приморском крају. Тражећи пусто место, светитељ зађе у једну гору, звану Мајонис. Но демони који су тамо живели, бојећи се да их светитељ не протера отуда, намислише да њега одврате од његове намере да се настани ту. Зато уђоше у нека два човека, Јована и Илариона, и сусревши Божјег угодника питаху га куда иде. И када сазнаше његову намеру, они му рекоше: Не знаш ли, човече, да је то место опасно, и ти идеш у сигурну смрт? Јер овде има безброј дивљих зверова, па још и љутих разбојника, те не можеш овде ни један дан жив остати. – А светитељ, разумевши Духом да ово нису речи људске већ демонске, рече: Ја због мноштва грехова својих заслужујем смрт, стога идем да погинем или од зверова или од разбојника.Рекавши то, он сатвори молитву, и крсном силом одагна бестелесне нечисте духове и тела људска, па продужи свој пут. И кад наиђе у гори на једно место, допаде му се, начини себи келију, и стаде ту живети подвизавајући се у испосничким трудовима пустињачким. Ту и башту себи направи, коју обрађиваше, те се тако од труда руку својих храњаше. А догоди се једном да многе птице нагрнуше на његову башту, јеђаху му поврће и плодове, и прављаху му штету. Светитељ се помоли Богу, и одмах птице које беху јеле од његовог труда, попадаше из ваздуха на земљу, и не беху у стању да лете, него распрострте лежаху на земљи. А оне које тек налетаху, чим би окусиле од његових баштенских плодова, нису могле више да узлете него су се као отроване ваљале по земљи. И напуни се оно место мноштвом разних птица, попадалих на земљу. А после неког времена преподобни се сажали на њих, изађе из келије и рече им: Идите одавде, и више немојте уништавати монашки труд.Чим то светитељ рече, одмах ове птице што беху по земљи одлетеше, и никада се више његовој башти не приближише.
Затим преподобни пронађе у једној долини воду. Ту подиже црквицу у част светог апостола Андреја. И ту он са својим ученицима живљаше безмолвно у богоразмишљању. Једном доведоше к њему једну луду девојку. Њени родитељи припадоше к ногама светитељу, и мољаху га да истера нечистог духа из њихове кћери. Помоливши се Богу, преподобни одмах истера ђавола из девојке, а родитељима њеним рече: Овако говори Дух Свети, да ће после моје смрти на овом месту бити манастир светих жена подвижница; и сила њихових молитава отераће одавде све војске демона. – Ово се пророштво светитељево и зби у своје време. Једног дана преподобни Исихије изиђе из своје келије и виде неког човека где тера претоварена воловска кола. Утом се један во спотаче, паде на земљу, и не могаше да устане. Човек притрча и мучаше се да га подигне, али узалуд. Јер пали во остаде непомичан као неки тежак камен. И човек, сав малаксао од напрезања, стаде плакати. Видевши то, преподобни се сажали на њега, приђе волу, поглади га по врату, и као разумном створу рече му: Устани, лењивче, и пређи свој пут, да те враг, нашавши те излишна, не сатвори оруђем своје злобе.Рекавши то, осени вола крсним знаком, и он одмах устаде, и крену возећи кротко кола. А онај човек се много удиви и, поклонивши се светитељу с благодарношћу, оде радостан својим путем.
Светитељ се из дана у дан пружаше ка бољем и бољем. И узлазећи ка савршенству врлина, удостоји се бити сабеседник Анђела. И на тридесет дана раније сазнаде од Анђела Божјег за своје престављење к Богу. Због тога се испуни великом радошћу, и припремаше се за одлазак. Пред смрт призва своје ученике и даде им потребне поуке. Затим у поноћ изненада сину с неба светлост, и обасја не само светитељеву келију него и цело оно место. А светитељ, с радошћу изговоривши ове речи: Господе, у руке твоје предајем дух свој! – пређе у небеска насеља, крајем осмога века.
Свето и чесно тело његово би сахрањено у гореспоменутој цркви светог апостола Андреја, у камену раку крај светих врата. Доцније епископ амасијски Теофилакт пренесе чесне мошти светитељеве нетљене у град Амасију, око 781. године, и положи с десне стране олтара. А на оном месту пустом, где се преподобни подвизавао, би устројен женски манастир, као што светитељ беше прорекао.
 
СПОМЕН СВЕТЕ МУЧЕНИЦЕ
РАИДЕ (РАИСЕ)[6]
 
СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА
АРХЕЛАЈА
и са њим 152 мученика
 
ОВИ свети мученици из дружине свете Ираиде (међу којима и Кирил и Фотије) пострадаше мачем посечени за Господа.
 
СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА
ЕВЛОГИЈА ПАЛЕСТИНСКОГ
 
СВЕТИ Евлогије би рођен од родитеља незнабожних и богатих. После њихове смрти огромна богатства, која му они оставише, он раздаде ништима. А сам Христа ради осиромаши. И као сиромах прохођаше Палестину поучавајући неверне и обраћајући их Христу Богу. Због тога би оптужен код кнеза. Пошто не хте да принесе жртву идолима, он би много мучен од кнеза. Најзад му главу отсекоше мачем.
 
СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА
ЕВЛАМПИЈА
 
СВЕТИ мученик Евлампије би у Палестини мачем посечен за Христа.
 
СПОМЕН СВЕТОГ НОВОМУЧЕНИКА
ПАРТЕНА ЈЕРОЂАКОНА
 
КОЈЕГА убише Турци камењем при изласку из храма, у недељу 5. марта 1805. године. Празнује се у епископији Дидимотиха и Орестиаде у Тракији.
 
СПОМЕН СВЕТОГ НОВОМУЧЕНИКА
ЈОВАНА БУГАРИНА
 
ОВАЈ блажени мученик бејаше из Бугарске, младић осамнаестих година, врло леп и веома писмен. Једном у тешким околностима он се, авај! одрече Христа. Али убрзо затим он увиде како је тежак грех учинио, раскаја се, напусти своју домовину и отпутова у Свету Гору. Тамо он проведе у лаври светог Атанасија три године, служећи једном духовном старцу, врло начитаном у свештеним књигама. Међутим савест мучаше Јована што се одрекао Христа; због тога увек хођаше тужан, невесео и ћутљив, те је сваки по самом изгледу његовом могао закључити да је он учинио неки велики грех који га мучи.
Једнога дана, под изговором да хоће да иде у своју постојбину, Јован отпутова из Свете Горе у Цариград. Тамо метну себи црвени фес на главу, обуче црвене ципеле, и такав оде у џамију Свете Софије, и стаде се крстити часним крстом и молити се по хришћански. Присутни агарјани се узрујаше, па приђоше Јовану и строго га упиташе зашто тако ради. Зато што сам хршћанин, одговори Јован без имало страха, и као хришћанин се крстим и молим Христу који је истинити Син Божји, и Бог. Турци онда покушаше на разне начине да га одврате од хришћанске вере, али им то не пође за руком. И када увидеше да је он непоколебљив у својој вери, они му у дворишту џамије Свете Софије отсекоше главу. И тако блажени Јован доби венац мучеништва од Христа Бога нашег, коме слава и моћ кроза све векове. Амин. Пострада у Цариграду 1784. године.
 
СПОМЕН ПРЕПОДОБНИХ ОТАЦА
АДРИЈАНА ПОШЕХОНСКОГ И ЛЕОНИДА,
саподвижника његовог
 
УЧЕНИК светог Корнилија Комељског, преподобни Адријан би оснивач и игуман Успенског манастира на реци Вотхи, близу Пошехоња, у Јарославској губернији. Најрадије се бавио иконописом. Убијен од разбојника када су напали на манастир ради пљачке. Свете мошти његове прославиле се многим чудесима; почивају у његовој обитељи. – Преподобни Леонид упокојио се пре преподобног Адријана и сахрањен у манастиру.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Исаврија – у планинском крају Мале Азије, граничила се на истоку Ликаонијом, на северу Фригијом, на западу Писидијом и на југу Киликијом.
  2. Аполон, у старих Грка и Римљана, бог светлости, нарочито сунчане, бог просвете, поезије, музике, и још – бог прорицања, исцелитељ болести, чувар грађанског поретка.
  3. О томе пише историчар Никифор Калист (Црквена Историја, 14, 30, 53-54). Он додаје да је преп. Марко био савременик св. Нила и св. Исидора Пелусиота
  4. О њему видети опширно под 5. априлом
  5. Овај преподобни се у другим Синаксарима спомиње 6. маја. Још се спомиње и 10. маја
  6. О овој св. Мученици видети опширније под 23. септембром.

Један коментар

  1. Осветљена Духом Светим, прослављена Христом, попила си спасоносну воду и њом си отвореном руком напајала оне, који су је били жедни. Велика Мученице Фотино/Светлано, Равна Апостолима, моли Христа Бога за спасење душа наших. Амин.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *