НАСЛОВНА » Ава Јустин, БИБЛИОТЕКА » ЖИТИЈА СВЕТИХ ЗА МАРТ

ЖИТИЈА СВЕТИХ ЗА МАРТ

 

ЖИТИЈА СВЕТИХ
 
24. МАРТ
 
СПОМЕН СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ
АРТЕМОНА,
епископа Селевкије Писидијске
 
БЛАЖЕНИ Артемон би рођен и васпитан у граду Селевкији Писидијској[1]. Чесно провођаше житије у дане светих Апостола, који просвећиваху васељену Еванђељем Христовим. А кад свети апостол Павле дође у тај град, проповедајући реч Божју, обрете Артемона где међ другим грађанима као светилник сија добрим делима, и још више га утврди у Христовој вери. И њега, испуњена божанском мудрошћу, постави људима за пастира и учитеља, хиротонисавши га за првог епископа града Селевкије Писидијске. Поверену му паству он је мудро и богоугодно руководио; био је свима пристаниште спасења; удовицама, сирочади и ништима изврстан збрињавалац; и чудотворни лекар душа и тела људских. И пошто мудро и богоугодно проживе све дане живота свог, он у дубокој старости отиде ка Господу.
 
СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ
ЈАКОВА ИСПОВЕДНИКА
 
КАДА злочестиви цар грчки Лав Јерменин[2] обнови иконоборску јерес, проклету од светих Отаца Седмог Васељенског Сабора, он многе због побожног поштовања светих икона умори. Тада и овај преподобни Јаков Исповедник пострада, о чему сведочи и пише свети Теодор Студит. Јер блажени Јаков бејаше од његове братије. Па кад преподобни Теодор би прогнан за свете иконе, онда и многе ученике његове стављаху на муке. Тада и овај блажени Јаков би мучен на разне начине. А кад зли цар Лав Јерменин би убијен, свети Јаков би пуштен из тамнице, као и остали исповедници Христови и врати у свој Студијски манастир у Цариграду. Но после неколико дана престави се у Господу, и би чесно погребен.
О његовом престављењу блажени Ипатије, који је вршио дужност игумана уместо светог оца Теодора, извести писмом преподобног Теодора, који се при повратку из заточења беше задржао у Крискентовој обитељи. На то му преподобни Теодор отписа овако:
О чедо, не без срдачног бола и не без духовне радости примисмо твој извештај о уснућу Јакова исповедника Христова, љубљеног брата нашег. Бол осећамо у срцу као за сином, и то таквим сином кога због грехова својих нисам достојан ни назвати сином. А радујемо се због вечног живота који му је од Господа уготовљен. И то радујемо се не само ми, којима је он као свети уд изврсни украс, него се сва Црква радује због њега. Јер, шта мислиш, какав је он човек био? Зар није исповедник? зар није мученик? зар није светитељ? Од најранијих година он се, покоран и послушан, законито упражњавао у трудовима подвижничког живота, јуначки се борећи против покрета духа, нерастљеним чувајући тело од похота, од којих се уздржаваше, и тело духу потчињаваше. Јео је врло мало. А док је био здрав, спавао је тако мало, да су се дивили они који су то посматрали. Волео је да се надуго упражњава у богомислију, кад год би нашао времена за то. И удубљиваше се у богомислију све до усхићења ума. А кад се враћао у себе, он је побуђивао себе на божанску љубав. Нека неко не помисли да говорим лаж. Бог ми је сведок, и старешина Јаковљев Јован, који ми је о њему казивао оно што ја сам понекад нисам знао. А све то бејаше као неки прост начин подвижничког обучавања. У исповедништву пак свом, какав призор он престављаше за Анђеле и људе! О снажно и драго срце! он ступи у подвиг као неустрашив војник Христов. Слуге мучитељеве му са свих страна кожу здираху, рамена и груди му израњавише, крв пролише, тело му здробише, и на земљу га бацише. А он ни гласа не пусти од себе, него приношаше Богу савршено мучеништво за Христа Сина Божјег и Бога нашег. Јер страдати за свету икону његову, и јесте страдати за Њега самог. Нека чују кротки и развеселе се! нека се обрадују мученикољубци и узликују! нека се постиди ђаво и нека се распршти војска иконобораца! Јер они не само светог Јакова него и многе наше подједнако мукама уморише, побише, глађу у смрт отераше, и друга слична зла исповедницима Христовим починише. А свети Јаков, тело своје, покривено љутим ранама и раслабљено неподношљивим боловима, повери лекарској бризи, и као сваки дан умирући са благодарношћу и смирењем вођаше живот свој ка кончини. Пишеш ми да је он предсказао своје престављење. То би због мученичких подвига његових. И још ми јављаш да су му на сахрани били врло многи људи, и они од највиђенијих. То је било по Божјем промислу. Јер се на сахрану човека незнатног порекла не би стекао толики свет, да није по среди“Божји промисао. И он оде на небо, и придружи се својим састрадалцима, и увећа се лик светих Исповедника и Мученика. Због тога је радост на небу и весеље духу Јаковљевом, чијим молитвама спашћемо се, браћо. Он је примио награду, коју је заслужио трудом својим. А блажени су и ваистину побожни они који се слегоше на чесну сахрану његову. Заиста су то мученикољубци, којих удео нека буде са онима којима поштовање указаше. Односно чесних моштију његових, ако Бог да, уредићу како ваља. Целивајте један другог целивом светим, јер ово треба прочитати свој братији. Поздравља вас господин архиепископ патријарх Никифор[3], и протопрезвитер, и економ, и остала братија. Господ нека буде с вама, амин.
Тако гласи писмо светог Теодора Студита, из кога се јасно види живот и страдање овог преподобног исповедника Христовог Јакова, чијим молитвама нека нас Господ удостоји удела светих Својих вавек, амин.
 
СПОМЕН СВЕТОГ СВЕШТЕНОМУЧЕНИКА
АРТЕМОНА,
презвитера Лаодикијског[4]
 
СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ
ЗАХАРИЈЕ
 
СИН Кариона Мисирца, који као дете оде са оцем својим у Скит и замонаши се. И достиже до тако огромног смирења и врлине, да постаде обиталиште благодати Свесветога Духа, те му дан и ноћ срце гораше благодаћу. Иако млађи од многих отаца и стараца у Скиту, многи велики оци и старци желели су да се поуче од њега, знајући да на њему почива Дух Свети. Тако, једном га упита Св. Макарије: Реци ми, шта је посао монаха? Захарије одговори: Зар мене питаш, оче? На то му ава Макарије рече: Да, чедо Захарије, јер ме неко у души потстиче да те то упитам. Захарија одговори: По моме мишљењу, оче, посао је монаха – приморавати себе на све за повести Божје.
Једном приликом ава Мојсије упита Захарију: Реци ми, шта да радим? Чувши то, Захарија се баци пред ноге ави Мојсију, говорећи: Ти мене питаш, оче? Старац му одговори: Веруј ми, чедо, видех Духа Светог где сиђе на тебе, и то ме принуди да те питам. Тада Захарија скиде свој кукуљ (тј. монашку капу), баци га под ноге и , пошто га изгази, рече: Ако човек не смрви себе овако, не може бити монах! – Његов отац, ава Карион, говораше: Ја сам многе трудове и подвиге поднео, веће од трудова сина мог Захарије, али нисам достигао ту духовну меру као он због његовог смирења и ћутања.
Када преподобни Захарија беше на самрти, упита га споменути ава Мојсије: Шта видиш? Захарија му одговори: Није ли боље, оче, да човек ћути? На то му старац рече: Да, чедо, боље је, зато и ћути. – А на сам час смрти његове, ава Исидор, који сећаше поред њега, погледавши у небо, рече: Радуј се, чедо моје, Захарија, јер ти се отворише врата небеског царства.
 
СПОМЕН СВЕТИХ
ОСАМ МУЧЕНИКА
 
ОНИ у Кесарији Палестинској пострадаше за Господа мар чем посечени.
 
СТРАДАЊЕ СВЕТОГ СВЕШТЕНОМУЧЕНИКА
ПАРТЕНИЈА III,
патријарха Цариградског
 
БЛАЖЕНИ свештеномученик Партеније родио се у Митилени, од побожних родитеља. Они га добро одгајише и отшколоваше. А кад постаде пунолетан, они га дадоше да изучи високе науке и философију. И Партеније постаде један од најученијих и најмудријих људи свога времена. Веома побожан и добар по нарави, њега не занимаше свет и световне ствари, он провођаше време у изучавању Светога Писма и у редовном посећивању свакодневних црквених богослужења. Због тога он би произведен за чтеца, па за ипођакона, па за ђакона, па за јереја. Пошто беше украшен сваком врлином, и веома учен, он би изабран за епископа Хиоског. Поверено му Христово стадо он пасијаше богоугодно. Након доста година он би изабран од стране Светог Синода за патријарха цариградског 1656 године. Као патријарх он би оклеветан као да ради против турске државе. Везир га изведе на суд преда се. Истјазавајући га, везир му обећаваше велике почасти и дарове, и да ће постати један од првих великодостојника у турској царевини, само ако се потурчи. У противном, биће предат на смрт. На то блажени патријарх, отворивши своја благословена уста, рече: Ја нисам издајник царства, и ни најмање нисам крив у ономе зашто ме оптужујете; страдам на правди, и ви сами то најбоље знате, када бисте хтели да признате истину. А што се тиче вашег предлога: да напустим веру своју, да бих тако избегао смрт. – Ја ни по коју цену не пристајем да се одрекнем преслатког Господа и Бога мог, Исуса Христа. Готов сам примити безброј смрти за свето име Његово; то је за мене радост и весеље. А ваше почасти, дарови, положаји, – о томе нећу ни да чујем.
После тога светог патријарха ставише на многе језовите муке, са надом да ће га на тај начин присилити да се одрекне Христа. Но мученик Христов трпљаше све то са великом храброшћу, и радоваше се гледајући на телу свом ране Христове, и силно захваљиваше Господу што га удостоји страдати за свето име Његово, и мољаше га да му да трпљења до краја. А мучитељ, видећи да је светитељ чврст и непоколебљив у вери Христовој, одведе га везана са великом стражом на Пармакапију, и тамо га обеси на Лазареву суботу.
Тако преблажени патријарх прими венац мучеништва. Свето пак тело његово висијаше на вешалима три дана, и сваке ноћи небеска светлост обасјаваше свету главу његову. Потом га бацише у море. Но хришћани га пронађоше и кришом узеше и укопаше чесно на острву близу града, славећи Христа Бога нашег, коме слава, част и поклоњење са беспочетним Оцем Његовим, и пресветим и благим и животворним Духом Његовим, сада и увек и кроза све векове. Амин.[5]
 
СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ
МАРТИНА ТИВЕЈСКОГ
 
УПОКОЈИО се у миру у Господу.
 
СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА
СТЕФАНА И ПЕТРА
 
МУХАМЕДАНЦИ из града Казана примили хришћјанство, али зато много пропатили од својих бивших једновераца, муслимана, и напослетку били убијени од њих, године 1552.
 
СПОМЕН ЧУДА
У ПЕЧЕРСКОМ МАНАСТИРУ
 
ДВА угледна граћанина града Кијева, Јован и Сергије, беху пријатељи. Они дођоше у богоздану цркву Печерску, видеше светлост јачу од сунчане на чудотворној икони Пресвете Богородице, и пред њом се побратимише. Но после много година разболе се Јован и пред смрт препоручи свога петогодишњег сина старању Сергијевом, и остави Сергију као пријатељу свом и брату верном доста сребра и злата с тим, да овај то уручи Захарији када овај одрасте. И раздаде своје имање ништима. Учинивши тако, он се после кратког вре мена престави.
Када Захарија напуни петнаест година, затражи од Сергија своје сребро и злато. Али овај, саблажњен ђаволом, намисли да присвоји ово благо, и на тај начин изгуби душу. И он одговори јуноши Захарији: Отац твој сву имовину своју даде Богу; ти од Њега тражи сребро и злато, Он ти је дужник, ако хоће да се смилује на те. Ја златник један не дугујем ни оцу твом ни теби. То ти је приредио отац твој безумљем својим, јер све имање своје раздаде као милостињу, а тебе остави ништа и убога.
Чувши то, Захарија стаде плакати због своје немаштине. И опет посла молбу Сергију, говорећи: Дај ми бар половину мога наследства, а другу половину задржи за себе. Но Сергије жестоко изгрди и Захарију и оца његовог. Затим Захарија затражи трећину наследства, потом десетину. И када виде да Сергије упорно одриче да је ишта примио од умрлог Јована, Захарија му онда рече: Ако ниси ништа примио од оца мог, онда хајде да се закунеш у цркви печерској пред оном истом чудотворном иконом Пресвете Богородице, пред којом си ухватио братство са покојним оцем мојим. Сергије пристаде. Но када се закле, и хтеде прићи да целива икону, нека га сила држаше и не допушташе му да приђе. Тада наједанпут поче бесомучно викати; Свети оци Антоније и Теодосије, не дајте да ме погуби овај немилостиви анђео! Молите се Пресветој Госпођи Богородици, да одагна од мене многе демоне, којима сам предат. А злато и сребро нека узму, ено су запечаћени у мојој одаји.
И страх велики спопаде све. И отада не допуштаху никоме да се куне пред иконом Пресвете Богородице. И када послаше дому Сергијевом по запечаћени суд, и отворише, нађоше ону суму удвојену. Удвоји се она сума промислом Божјим. Примивши новац, Захарија га даде манастиру, а сам се ту постриже, и оконча живот свој у светом манастиру Печерском. А од оног сребра, и злата би подигнута црква светом Јовану Претечи, у спомен Јована бојара и сина његовог Захарија, а у славу Христа Бога и Пречисте Дјеве Богородице, амин.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Писидија – провинција на југу Мале Азије.
  2. Лав V Јерменин, грчки цар, царовао од 813 до 820 год.
  3. Свети Никифор, патријарх цариградски, патријарховао од 806 до 815 г.
  4. О овом светом Свештеномученику видети опширније под 13. априлом. (У неким Синаксарима он се спомиње још и 8. октобра).
  5. Свети Партеније пострада у Цариграду 1657. године.

Један коментар

  1. Осветљена Духом Светим, прослављена Христом, попила си спасоносну воду и њом си отвореном руком напајала оне, који су је били жедни. Велика Мученице Фотино/Светлано, Равна Апостолима, моли Христа Бога за спасење душа наших. Амин.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *