NASLOVNA » Ava Justin, BIBLIOTEKA » Žitija Svetih za mart

Žitija Svetih za mart

31. MART

SPOMEN SVETOG SVEŠTENOMUČENIKA
IPATIJA ČUDOTVORCA,
episkopa Gangrskog

OVAJ veliki ugodnik Božji, sveti Ipatije, episkop u gradu Gangri u Paflagoniji[1], učestvovao je na Prvom Vaseljenskom Saboru u Nikeji,[2] gde je sa ostalim svetim Ocima boreći se za veru predao Arija anatemi. Imao je od Boga veliku silu čudotvorstva: isceljivao je od svake bolesti, i izgonio demone. U jednom selu gorku vodu on pretvori u slatku. Na drugom jednom mestu on molitvom izvede toplu lekovitu vodu. A kad je jednom po mračnoj noći putovao pored jedne reke, zapaljene sveće javljale su se iz vode i osvetljavale mu put, da se ne bi okliznuo i pao u reku. On i strašnog drakona umrtvi. Jer za carovanja Konstancija,[3] sina Konstantina Velikog, na neki nepoznat način uvuče se odnekud u carske palate veliki drakon, i leže pred sama vrata carskih riznica, gde se čuvalo zlato i celokupno bogatstvo carsko. I ne davaše nikome da se približi. Uplašen time, car Konstancije posla izaslanike svetitelju Božjem Ipatiju, moleći ga da dođe u Carigrad, jer svetitelj beše pročuven na sve strane zbog čudesa koja je blagodaću Hristovom činio. Pri dolasku car ga srete i pokloni mu se do zemlje, i ukaza mu svako poštovanje.
I moljaše ga da svojom molitvom otera ispred carskih riznica drakona, koga nikakva ljudska sila nije mogla oterati. Mnogi su duhovnici pokušavali da ga molitvom odagnaju, ali nisu uspevali, pa su neki i postradali. Svetitelj mu na to reče: Ako naša molitva i ne uspe, care, uspeće tvoja vera u Boga.
I pavši na zemlju, svetitelj se moljaše dugo. Zatim ustade i reče caru: Naredi da se usred hipodroma,[4] gde se nalazi statua tvoga oca, postavi velika peć i naloži jaka vatra, pa nek me čekaju dok ne dođem tamo. – To odmah bi učinjeno. Sveti čudotvorac Ipatije uze svoj arhijerejski žezal, ode k carskim riznicama i stade žezlom biti drakona. Car i narod su to izdaleka sa strahom i trepetom posmatrali, jer se drakon ne htede pomaći, iako ga je svetitelj dugo udarao. Očekivali su da drakon skoči na svetitelja i ubije ga, kao što je uradio sa nekim sveštenicima. No svetitelj podiže oči k nebu, prizva Gospoda u pomoć, pa žezal metnu u usta drakonu, i reče mu: U ime Gospoda mog Isusa Hrista hajde za mnom! Drakon steže zubima žezal, i iđaše sa svetiteljem kao vezani zarobljenik, jer ga veliki čudotvorac zaista sveza silom Božjom. I tako vodeći drakona, svetitelj obiće ceo ipodrom i trg. A svi sa užasom i divljenjem posmatrahu to. Jer drakon beše veoma strašan, imao je u dužinu šesdeset lakata. I kad se svetitelj približi do silno užarene peći, on reče drakonu: U ime Hrista, koga i ja najmanji propovedam, naređujem ti da uđeš u ovaj oganj! – Strašni drakon se zaleti, ulete u užarenu peć, i tamo izgore.
I svi prisutni, koji to sa užasom posmatrahu, proslaviše Boga što u dane njihove javi svetu takvo svetilo i takvog čudotvorca kao što je sveti Ipatije. Tada car uznese veliku blagodarnost Bogu i njegovom ugodniku, svetom Ipatiju. I otada počitovaše blaženoga kao oca svog. I naredi car da se izradi Ipatijev lik još za života ovoga svetitelja, i taj lik držaše car u svome dvoru kao oružje protiv svake neprijateljske sile.
Kada se sveti Ipatije vraćao iz Carigrada u svoj grad, na putu u jednom tesnacu čekala ga je naoružana zaseda zlobnih jeretika Novatijana.[5] I kada on naiđe, oni iznenada naleteše na njega, mnoge mu rane zadadoše, pa ga sa visokog brega u neko blato baciše. A svetitelj, jedva živ, podiže malo ruke uvis, uperi pogled u nebo, i kao nekad sveti prvomučenik Stefan moljaše se za svoje ubice, govoreći: „Gospode! ne primi im ovo u greh!“ I dok se on još tako molio, žena jedna iz te iste družine udari ga kamenom u glavu i svetitelj skonča svoj zemaljski život.[6] A sveta duša njegova, odrešivši se od tela, uziđe k Bogu. Ubice pak uzeše telo svetiteljevo, sakriše ga u jednoj obližnjoj plevnji, i otidoše.
Ali kazna Božja brzo postiže ubice: onu ženu odmah spopade nečisti duh, i ona najednom polude, i uze onaj isti kamen i udaraše njime sama sebe. Zatim i svi ostali poludeše, i silno se paćahu.
Potom zemljodelac, sopstvenik one plevnje, koji ništa nije znao o zločinačkom ubistvu, dođe da uzme iz plevnje hranu za stoku. I ču glas Anđela koji pevahu, i zaprepašćen čućaše se. A kad uzimaše seno, on obrete mrtvo telo sve izvranavljeno, i još se više uplaši. I raspoznavši da je to telo njegovog episkopa, svetog Ipatija, on hitno obaves^i svoje sažitelje, pa onda otidoše u grad Gangru, te izvestiše o tome. I odmah se graćani gangrski sa velikim plačem uputiše tamo, uzeše česno telo svetog oca i pastira svog, pa ga česno sahraniše na istaknutom mestu.
A kada su telo svetiteljevo nosili da sahrane, žena ubica iđaše za svetim telom i udaraše sebe onim istim kamenom kojim ubi arhijereja Božjeg, i pred svima ispovedaše greh svoj. Kada sveto telo bi sahranjeno, tada se ova žena isceli od ludila na svetiteljevom grobu. Isto tako na svetiteljevom grobu isceliše se od ludila i svi ostali učesnici u ubistvu svetitelja. Tako svetitelj i po smrti svojoj javljajući nezlobivost svoju, učini dobro neprijateljima svojim. A dogodiše se tamo i mnoga druga čudesa i isceljenja ljudima, koji su s verom dolazili na grob svetiteljev.

SPOMEN SVETIH MUČENIKA
AVDE episkopa i VENIJAMINA đakona
i ostalih

SVETI Avda življaše u vreme cara Teodosija Mlađeg[7] i beše episkop u Persiji u gradu Suzi. Persiski car Izdigerd[8] ustroji najstrahovitije gonjenje na hrišćane. I to ovim povodom. Episkop Avda, ukrašen svakovrsnim vrlinama, pokrenut božanstvenom revnošću razruši hram u kome se Persijanci klanjahu ognju kao božanstvu. Saznavši za to od maga, idolopokloničkih žrečeva, car naredi da mu dovedu episkopa Avdu. Car najpre krotko zahtevaše od episkopa Avde da ponovo sazida razrušeni hram. Sveti episkop to odbi, i izjavi da on to ne može učiniti. Car onda izdade naredbu da se poruše svi hrišćanski hramovi, i da se nemilosrdno gone hrišćani. Po zapovesti cara božanstveni Avda imao je biti prvi pogubljen. Doznavši za to, sveti episkop se veoma obradova, pa sav veseo i radostan primi blaženu smrt mučeničku.
Njegov đakon sveti Venijamin bude pušten od mučitelja pod uslovom da više ne propoveda Evanđelje. On na taj uslov najpre pristane, no ne mogadne srcu odoleti, te produži rasprostirati po narodu istinu Hristovu. Zbog toga bude uhvaćen i ubijen, na tri godine posle svetog Avde. Njemu mučitelji najpre zabiše oštre klince ispod nokata na rukama i nogama, pa ga onda nabiše na kolac, i tako on predade svetu dušu svoju u ruke Gospodu.

SPOMEN SVETOG OCA NAŠEG
AKAKIJA ISPOVEDNIKA,
episkopa Melitinskog

AKAKIJE sveti beše episkop u gradu Melitini, u Jermeniji, u vreme zlog cara rimskog Dekija (249-251. g.). Zbog propovedanja Hrista, bi uhvaćen od idolopoklonika i predan eparhu grada Markijanu. Pred njim on smelo ispovedi svoju veru u Hrista Spasitelja i u celokupni Njegov domostroj spasenja, koji obuhvata i Heruvime i Serafime. A izobliči i ismeja nerazumnu i ništavnu mnogobožačku veru i lažne jelinske bogove. Zbog toga bude podvrgnut strašnim mukama i bačen u tamnicu.
Potom eparh Markijan izvesti o svemu cara Dekija, a car naredi da svetog Akakija otpuste bez vređanja i kažnjavanja. Tako sveti ispovednik Hristov bi pušten na slobodu, i hođaše noseći na telu svom rane Hristove, kojima prosvećivaše mnoge i obraćaše u Hrišćanstvo. Upokoji se u miru u trećem veku.[9]

SPOMEN SVETOG MUČENIKA
MENANDRA

POSTRADAO za svoju veru u Gospoda Hrista go vučen po stenju.

SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG
APOLONIJA

ZNAMENITI pustinjak Misirski. U petnaestoj godini odrekao se sveta i povukao na neku goru, gde je četrdeset godina proživeo, hraneći se samo rastinjem poljskim. Stekavši iz detinjstva naviku u vrlinskom životu, on izvrši velike podvige, te jednom ču glas Božji koji mu reče: „Apolonije, idi sada u naseljena mesta, jer ti treba da duhovno rodiš za mene izabrane ljude“.
Posle toga Apolonije odmah krenu u obližnju pustinju, i tamo se u podnožju gore nastani u jednoj maloj pešteri. Tu se on, preklonivši kolena, u toku čitavih dana molio Bogu. Hranio se hranom koju mu je Bog slao po anđelu. Ta pustinja beše blizu naseljenih mesta, i prepodobni, posećujući po vnušenju Svetoga Duha ta mesta, sabra oko sebe veliko mnoštvo inoka, oko pet stotina ljudi, i rukovođaše ih u raznim podvizima monaškog života. On je sa njima zajedno uzimao hranu samo nedeljom, a u sve ostale sedmične dane nije jeo ništa: ni hleba, ni sočiva, niti išta drugo spremljeno na vatri, nego se hranio isključivo divljim pustinjskim rastinjem.
Prepodobni Apolonije zavede u svojoj obitelji ovakvo pravilo: inoci koji su se podvizavali s njim, nisu uzimali hranu dok se najpre ne pričeste Svetim Hristovim Tajnama, Obično su se pričešćivali svaki dan oko devet sati pre podne, pa su potom inoci sedali za trpezu, i za vreme obeda svaki dan slušali pouku. Ostalo vreme dana svi su oni provodili u korisnim poslovima, i time izgonili iz svojih pomisli lukava vnušenja đavola. Rukovodeći mnoge inoke u takom životu, sveti Apolonije dožive duboku starost i preseli se ka Gospodu 395. godine.

SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG
IPATIJA,
igumana Rutinskog

OVAJ prepodobni rodio se u Frigiji.[10] Kada mu je bilo osamnaest godina otac ga jednom izbi, i on pobeže od kuće i otputova u Trakiju. Tamo stupi u jedan manastir, odade se podvizima monaškog života, i ubrzo se proču svojim vrlinama. On nikada nije pio vina; i jednom, stupivši u borbu sa telesnom strašću, provede u postu pedeset dana, i ne okusi ni hrane ni vode. Kada doznade za to nastojatelj manastira, on za vreme večere u prisustvu bratije sam svojom rukom dade Ipatiju čašu vina i hleba, posle čega se Ipatije odmah oslobodi strasti koja ga je mučila, i on za blagodari Gospodu i svome nastavniku.
Posle izvesnog vremena Ipatije, po savetu svog duhovnog oca, otputova u Carigrad da ukaže pomoć jednome čoveku koji se nalazio u nekom teškom iskušenju. Tom prilikom on bi od pomoći i svome ocu koji beše doputovao u Carigrad. Pošto zatim isprati oca svog u njegov zavičaj, Ipatije sa dva inoka otputova u Halkidon. Tamo se nastani u manastiru Rutinskom, koji u to vreme imađaše čudan i ružan izgled, jer beše potpuno zapusteo, i svima je ulevao neki strah. Neki Rutin, kao svetovnjak, sazida nekada divan manastir i dovede u njega egipatske monahe, koji se i podvizavahu u njemu, slaveći Boga. Ali kada Rutin umre, monasi se raziđoše iz njegovog manastira, i manastir ostade pust. Vremenom on zaraste u korov i neprohodan šiprag, pa se zatim u njega uvukoše i nastaniše nečisti dusi, zbog čega postade strašilo, te niko nije smeo ni da prolazi pored njega. Našavši manastir u takom stanju, prepodobni Ipatije izagna iz njega besove, očisti ga i uredi, pa se sa pomenuta dva inoka nastani u njemu. Sam on stade praviti vlasenice,[11] dok se jedan monah bavio usevom a drugi baštovanstvom.
Posle nekoliko godina prepodobni Ipatije otputova u Trakiju i stupi u onaj manastir gde se ranije podvizavao. Ali monasi manastira Rutinskog uskoro dođoše k prepodobnome, moleći ga da im bude iguman. Prepodobni pristade, i od toga vremena stade vršiti velike podvige. Mnogi od monaha, ugledajući se na njega, postigoše veliko savršenstvo u bogougodnom životu. Za svoje podvige božanstveni Ipatije se udostoji dara čudotvorstva od Boga, i činjaše mnoštvo Čudesnih isceljenja. Tako, on isceljivaše besomučne, slepe, suhe i žene krvotočive. Mnogim nerotkinjama on izmoli od Boga sposobnost da rađaju decu, i majkama dojiljama povrati mleko. Mnogo puta on molitvom izvede vodu, dodade hleb i drugu hranu, umnožavajući ih u vreme oskudice. On molitvom odgonjaše svaku bolest od ljudi i od domaćih životinja. Hrana mu je bila: vareno semenje, povrće i malo hleba. Pa i ovu oskudnu hranu on je uzimao samo kasno uveče. Pri tome, radi održanja svojih staračkih sila on je pio po malo vina.
Prepodobni Ipatije požive osamdeset godina, te mu i kosa i brada pobeleše kao sneg. I u tako dubokoj starosti on i po izgledu i po delima svojim ostade čio kao i pre. Četrdeset godina on provede u zvanju sveštenonačelnika monaha, i osvetla sveštenstvo i, poslavši ispred sebe ka Gospodu svojih osamdeset učenika, on se i sam, slaveći Gospoda, mirno upokoji, oko 446. godine.

PRESTAVLJENJE SVETOG OCA NAŠEG
JONE,
mitropolita Kijevskog i cele Rusije

Sveti Jona je rodom iz grada Galiča, u blizini Kazanske oblasti. Njegov blagočestivi otac zvao se Teodor. U svojoj dvanaestoj godini Jona se obuče u monaški lik u jednom od manastira Galičke pokrajine. Odatle on ode u Moskvu u Simonov manastir.[12] Tu se on mnogo godina truđaše u manastirskim poslušanjima.
U to vreme mitropolit u Moskvi beše Fotije.[13] Kada jednom dođe u Simonov manastir, mitropolit Fotije otsluži molepstvije u crkvi Presvete Bogorodice. I pošto dade blagoslov arhimandritu i bratiji, njemu se prohte da vidi i manastirske poslušnike i da ih blagoslovi. On svrnu u pekaru i ugleda blaženog Jonu gde je od velikog truda zaspao, a desna mu ruka savijena kao da njome blagosilja. Mitropolit ne naredi da ga probude, nego ga tako spavajućeg blagoslovi, proročki rekavši prisutnima: „Ovaj će monah biti veliki svetitelj zemlje Ruske i mnoge će uputiti na put spasenja“. Ovo se proročanstvo arhijereja Božjeg kasnije ipuni. Nekoliko godina posle toga, po Božjem blagovolenju, po izboru od strane sveštenog sabora i po želji cara, blaženi Jona bi postavljen za episkopa grada Rjazanja i Muroma, gde on obrati k Bogu i krsti mnoge nevernike, idolopoklonike.
Kada blaženi mitropolit Fotije otide ka Gospodu, veliki knez Vasilije Vasiljevič[14] sazva arhiepiskope i episkope Ruske zemlje i sav svešteni sabor, i naredi im da dostojnog muža izaberu za veliki presto Ruske mitropolije. I po jednodušnoj želji svih bi izabran blaženi Jona, episkop Rjazanjski; jer ga svi znađahu kao muža dobrodeteljna i sveta.
Blaženi Jona sa poslanicom velikoga kneza otputova u Carigrad k caru Jovanu Paleologu i k svjatjejšem patrijarhu Josifu, da primi postavljenje za mitropolita. Ali pre no što on stiže u Carigrad, zloumni Isidor (kasniji unijata), rodom iz Soluna, već beše posvećen za Rusku mitropoliju i ispraćen iz Carigrada za Rusiju. Po njegovom odlasku, sveti Jona doputova u Carigrad i predade caru i patrijarhu poslanicu velikog kneza. Pročitavši je, oni veoma žaljahu što su pohitali sa postavljenjem Isidora, koga već behu poslali za Rusiju. I govorahu svetom Joni: „Šta sada da radimo? Ti si zakasnio sa svojim dolaskom k nama; mi smo već postavili drugoga na Rusku mitropoliju, Isidora, i to ne možemo izmeniti: Isidor je već mitropolit Ruski. Stoga se ti vrati na svoj episkopski presto, i čekaj, šta će Bog ustrojiti odnosno Isidora. Kada on ili umre, ili ga na neki način smene, tada ćeš ti, blagoslovom patrijaršiskog prestola Carigradskog biti postavljen za mitropolita Kijeva i cele Rusije“. – I tako oni ispratiše svetog Jonu drma.
Isidor pak najpre dođe u Kijev; potom u proleće otputova u Moskvu, gde provede sve do jeseni; u jesen krenu na Zapad na Florentiski sabor (1437-9. g.), tobož radi utvrđenja pravoslavne vere. Provevše tamo tri godine, on se vrati u Kijev kao otstupnik od svete pravoslavne vere, ali tamo ne bi primljen. Tada se on uputi u Moskvu, da tamo širi svoje otstupničko učenje. Veliki pak knez Vasilije Vasiljevič, doznavši za njegovo otstupništvo, sazva sve arhijereje i sav duhovni čin Ruske mitropolije radi rasmotrenja te stvari. Sastavši se i rasmotrivši sveta pravila, oni videše da je Isidor doneo sa Florentiskog sabora tuđe i protivno Pravoslavlju učenje, i ne htedoše da ga imaju za svog mitropolita. A veliki knez naredi Isidoru da živi u jednom manastiru, dok on ne izvesti o tome svjatjejšeg patrijarha u Carigradu.
Isidor, videći da se njegovo otpadništvo obelodanilo, ispuni se stida i, ne sačekavši ništa, krišom pobeže u Rim, gde od pape bi laskavo primljen. A na Rusku mitropoliju opet bi izabran sveti Jona. Po blagoslovu svjatjejšeg patrijarha Carigradskog Grigorija Melisine on bi posvećen svojim arhijerejima u Moekvi u sabornoj crkvi, 15. decembra 1448. godine. I tako, on bi prvi mitropolit posvećen od strane ruskih arhijereja, po blagoslovu apostolskog prestola carigradskog.
Stupivši na presto Sveruske mitropolije, sveti Jona se stade dvostruko jače podvizavati i trud na trud prilagati, silno se starajući da svuda utvrdi pobožnost. Toga radi on oduševljeno rasprostiraše bogonadahnuto učenje šaljući poslanice. Kao istiniti pastir, on utvrđivaše pravoslavnu veru, što se jasno vidi iz samih poslanica njegovih. Uopšte, on ulagaše ogromno staranje da nepovrećenom sačuva poverenu mu Bogom pastvu.
Bog darova svetom Joni blagodat čudotvorstva: da isceljuje neduge i da pretskazuje budućnost. Tako, molitvom svojom on podiže sa odra i ozdravi kćer velikoga kneza Anu, koja beše na samrti. A jedan čovek, obuzet đavolskom zavišću prema svetitelju, govoraše da veliku kneginju nije iscelila mitropolitova molitva, nego je bolest sama po sebi prošla. Blaženi mitropolit prizva k sebi toga čoveka, pouči ga da ne huli na blagodat Svetoga Duha, i govoraše mu: „Čedo, ne sumnjaj ni najmanje, jer „što je u ljudi nemoguće u Boga je moguće“ (Lk. 18, 27); Bog darova život devojčici po veri, no naročito po nadi, njenih pobožno vladajućih roditelja“. Ali ovaj ne posluša, nego stade govoriti još hulnije reči. Tada mu sveti Jona reče: „Neka se zaveže tvoj zli jezik! neka se zapuše tvoja bogohulna usta! umesto one device koja je bila na samrti, umrećeš ti!“ I tog trenutka bogohulnik pade na zemlju onemevši, nesposoban da išta progovori; samo je očima unezvereno gledao, i za kratko vreme ispusti dušu, jer se drznuo pohuliti na dar Svetoga Duha koji se nalazio u ovom velikom arhijereju.
Kod ovog velikog oca bejaše podrumarom neki inok Pimen. Njemu je bilo naloženo da daje piće bolešljivoj sirotinji koja bude dolazila. Jednom k njemu dođe jedna uboga udovica i moljaše ga da joj da malo medovine, pošto je bolesna. No on joj ljutito odgovori: „Odlazi, ženo, još nije vreme da se daje piće“. I udovica ode sa tugom. Doznavši za to, svetitelj Božji prizva Pimena i reče mu: „Brate, ti ne znaš kakvu si udovicu ožalostio; ona je ugodnica Božja. Zato te Bog kažnjava smrću. Idi dakle, pokaj se brzo za grehe svoje, jer dođe vreme tvoje smrti“. I naredi sveti Jona svome duhovniku da Pimena postriže u shimu. I u dan u koji bi postrižen u shimu Pimen se prestavi, kao što reče svetitelj Božji.
Jednom prilikom sveti Jona dade mnogo novaca jednom svom poslušniku, naredivši mu da daje milostinju ubogima. No ovaj razdade jedan deo novaca, a drugi utaji za sebe. Jedna uboga udovica dođe k svetom mitropolitu i požali mu se na poslušnika, govoreći: „Sveče Božji, tvoj poslušnik mi ništa ne dade od novaca koji si namenio sirotinji“. Svetitelj dozva poslušnika i upita ga: „Zašto si se ogrešio o ovu udovicu, ne davši joj ništa?“ Poslušnik odgovori: „Davao sam joj mnogo puta, ali ona bestidno prosi opet“. Udovica to poricaše i uporno tvrđaše, da ništa nije dobila od njega. Poslušnik viknu na nju sa gnevom: „Odlazi! Umrećeš zato što lažeš!“ Tada svetitelj reče poslušniku: „Neće biti tako^ jer ova udovica govori istinu a ti kradeš i lažeš. Zato će udovica ostati živa, a ti ćeš umreti“. I tog časa poslušnik se razbole od vrućice i umre.
Boljarin Vasilije Kutuz nije verovao u čudotvornu silu svetog Jone, nije odlazio k njemu, i nije tražio blagoslov od njega. No on se jednom razbole od silne zubobolje; i ljuto paćaše od nje, ne mogući se nikako izlečiti. A kada jednoga, dana arhijerej Božji sveti Jona služaše božanstvenu liturgiju u sabornoj crkvi, desi se u crkvi i ovaj zubobolni boljarin. Po završetku svete liturgije sveti Jona prizva k sebi ovog boljarina Vasilija, blagoslovi ga, dade mu naforu i, pošto ga pouči iz Svetoga Pisma, iznenada ga udari svojom rukom po obrazu tako, da mnogi u crkvi čuše taj šamar. Vasilije silno zajauka: „O, kako me boli! ti mi i poslednje zube izbi!“ I tog trenutka oseti da je ozdravio, i da mu je zubobolja prošla. I otide domu svom radujući se i slaveći Boga, i hvaleći velikog ugodnika Njegovog svetitelja Jonu.
Godine 1451, po popuštenju Božjem, bi za grehe predaka naših najezda bezbožnih agarjana na Rusku zemlju. Jedan saracenski knez sa mnoštvom Tatara iznenada ee približi Moskvi, zapali njena predgrađa, i stade sa svih strana pritiskivati sam grad. Blaženi mitropolit Jona sa celokupnim klirom, uzevši časne krstove i svete ikone, u litiji obilažaše bedeme gradske, čineći molepstvije, pri čemu sveti mitropolit mnoge suze prolivaše uznoseći k Bogu usrdne molitve za grad i za ljude. Ugledavši jednoga inoka, starca manastkia Čudova, po imenu Antonija, koji se odlikovao podvižničkim vrlinskim životom i koga je poznavao, sveti Jona mu se obrati ovim rečima: „Sine i brate Antonije, pomoli se milostivome Bogu i Prečistoj Bogorodici da izbavi grad i sve pravoslavne hrišćane od ovih bezbožnih agarjana“. Na to mu Antonije odgovori: „Preveliki arhijereju, blagodarimo Boga i Prečistu Mater Njegovu, krepku i brzu pomoćnicu našu: jer Ona usliši molitve tvoje, i umoli Sina svog Gospoda našeg Isusa Hrista da radi tebe bude spasen ovaj grad i svi pravoslavni hrišćani. Ovi agarjani skoro će nevidljivom silom biti pobeđeni i prognani; samo je jedino meni suđeno od Gospoda da budem ubijen od neprijatelja“.
Tek što starac Antonije izgovori to, iznenada dolete strela od Tatara i ustreli starca Antonija, od čega starac ubrzo izdahnu. Mitropolit Jona sa celim saborom česno pogrebe ubijenog podvižnika. A kada nastupi praznik Polaganja rize Presvete Bogorodice, drugoga jula, među Tatarima nastade pometnja: iznenada ih spopade nekakav strah i užas, te pobegoše od grada gonjeni nevidljivom silom Božjom. Sveti mitropolit naredi onda da se u njegovom dvoru što pre sazida crkva u čast Polaganja rize Presvete Bogorodice, a u spomen izbavljenja od agarjana molitvama Božje Matere, pošto se toga dana grad oslobodi varvarske opsade.
Zatim, pošto prođe mnogo godina, preblaženi otac naš Jona, dostigavši duboku starost, približi se česnoj končini svojoj, povodom koje bi ovako otkrivenje od Boga. Stražar saborne crkve Maksim, po stražarskoj dužnosti svojoj obilazeći jedne noći oko crkve, ugleda crkvu otvorenom, i u njoj sveće gore i sveštenici pevaju. Prepavši se od toga, on otrča da izvesti o tome crkvenog rizničara, jereja Jakova. Ovaj hitno dotrča, ali nađe crkvu zatvorenom, kao što je i bila, samo se unutra videla svetlost. On otključa vrata, uđe u crkvu, i ne nađe u njoj nikoga, samo su sveće gorele. Od toga se on prepade, i ču iz oltara glas koji mu govoraše: „Jakove, idi, reci sluzi mome, mitropolitu Joni, pošto on radi spasenja duše svoje ište od mene bolest telu svom, ja sam uslišio njegovu molbu: poslaću mu ranu na nogu, i on će od te rane umreti. Samo neka što pre mudro posvršava sve poslove oko poverene mu pastve, pošto će se skoro prestaviti“.
Čuvši taj glas, Jakov se ispuni straha i užasa; i sav zbunjen, on nikome ne kaza za svoje viđenje, pa ni samom svetitelju, kome je dužan bio kazati. Sutradan pak, sveti pastir Jona prizva k sebi Jakova i upita ga: „Jakove, gde si ti noćas bio, i šta si video i čuo? Zašto me ne izvesti o onome što ti bi otkriveno o meni?“ Poražen i dršćući od straha, Jakov pade pred noge svetitelju i reče: „Oprosti mi, vladiko, ja nisam smeo da ti to kažem, no vidim da ti je to otkrio Duh Sveti“. Svetitelj mu reče: „Bog neka ti oprosti, čedo! No obaveštavam te, da će Bog uzeti od tebe suprugu tvoju. Stoga požuri i pobrini se oko njene duše, da bi ona skončala u čistom pokajanju“. – Supruga pak jereja Jakova bila je do toga časa potpuno zdrava. No kada se on vrnu doma, zateče je već teško bolesnu. I kroz tri dana ona umre po hrišćanski, pošto se ispovedi i pričesti Svetim Tajnama Hristovim.
Posle toga i sam veliki svetitelj Jona požive neko kratko vreme. Preispunjen blagodati Svetoga Duha i dobrih dela, i satvorivši „svetinju u strahu Božjem“ (2. Kor. 7, 1), on se u dubokoj starosti udostoji blažene končine: razbole se od rane na nozi i, iznemogavši telom, ne iznemože duhom, jer se i u bolesti svojoj ne odvajaše od crkve. Spremajući se da svoju svetu dušu preda u ruke Bogu, on dade mir i blagoslov velikome knezu, njegovom potomstvu, i svemu narodu. I sa molitvom na ustima razreši se od tela, i otide ka Gospodu 31. marta 1464. godine. On je pasao Crkvu Božiju dvanaest i po godina. Česno pak telo njegovo bi položeno u sabornoj crkvi Presvete Bogomatere.
Nekoliko godina po prestavljenju svetog Jone, prestavi se i veliki knez Vasilije Vasiljevič. Posle njega na presto stupi njegov sin, veliki knez Jovan Vasiljevič,[15] samodržac Ruske zemlje. Po blagovolenju Božjem, a sa blagoslovom preosvećenog mitropolita Gerontija,[16] on zažele da mesto stare sazida novu sabornu crkvu. Stoga, uzevši česne mošti svetog čudotvorca mitropolita Petra,[17] prenesoše ih privremeno u drugu crkvu. Po razrušenju stare crkve,[18] kada stadoše kopati rovove za temelj nove velike crkve, pronađene biše mošti ostalih mitropolita: Teognosta,[19] Kiprijana,[20] Fotija, i ovog svetog Jone Čudotvorca.
Kada u vreme pronalaska ovih česnih moštiju stadoše vršiti saborne parastose, donesoše tu jednog sedmogodišnjeg dečka, po imenu Simeona, koji beše raslabljen od Rođenja. On beše sin sveštenika Petra, koji je služio pri hramu svetog Jovana Lestvičnika. Prezviter saborne crkve Aleksije, uzevši na ruke tog raslabljenog dečka, položi ga do nogu kraj rake svetoga Jone i, držeći ga, naloži mu da se moli. Podržavan ovim jerejem, mališan se moljaše, pa gromko uzviknu tri puta: „Kiša ide!“ Međutim, dan je bio vedar, i na nebu nije bilo ni jednog oblaka. I tog časa mališan postade zdrav, i bez ičije pomoći sam ode domu svom, dok se svi divljahu ovome čudu i proslavljahu Boga i Njegovog ugodnika, svetoga Jonu.
Godine 1479. bi završeno zidanje saborne crkve Uspenija Presvete Bogorodice. Pošto crkva bi svečano osvećena, prenesoše u nju česne mošti svetih mitropolita: čudotvorca Petra, Teognosta, Kiprijana, Fotija i ovog ugodnika Hristovog Jone. A pošto mošti njegove behu cele i netruležne, položiše ih u kivot i postaviše otvorene u sabornoj crkvi, gde i sada na isti način počivaju, i udostojavaju prošene blagodati mnoge koji im sa molitvom pristupaju.
Neki čovek, po imenu Jovan, beše nem i ne mogaše ništa govoriti. On dođe jednom kod kivota svetoga Jone i pokloni se česnim moštima njegovim, celivavši njegovu svetu ruku. Ne zna se, kako se tome čoveku po neiskazanom promislu Božjem, pokaza da svetitelj pruži svoju ruku, uhvati ga za jezik i čvrsto ga držaše, te on stade gromko zapomagati. Sveštenici i narod koji se tada nalažahu u crkvi, pritrčaše k njemu na njegovo zapomaganje, i behu u nedoumici zašto nemča zapomaže. Zatim videvši da svetitelj ispusti iz svoje ruke njegov jezik, Jovan prestade zapomagati, i stade. jasno govoriti i kazivati pred svima o tome kako mu se na čudesan način razreši jezik od nemila. Sve prisutne spopade strah i užas od ovog preslavnog čuda, i zajedno sa isceljenim Jovanom slavljahu velika dela Božja i veličahu velikog čudotvorca svetitelja Jonu.
I druga mnoga čudesa događahu se, i sada se događaju, od svetih moštiju svetog mitropolita Moskovskog Jone, svima koji im pribegavaju sa verom, u slavu Hrista Boga našeg, slavljenog sa Ocem i Svetim Duhom, sada i uvek i kroza sve vekove, amin.

SPOMEN SVETIH
TRIDESET OSAM MUČENIKA

OVI sveti mučenici behu srodnici; zbog ispovedanja svoje vere postradaše mačem posečeni.

SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG
VLASIJA

ROĐEN u gradu Amoreji; prestavio se u miru.

SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG
STEFANA ČUDOTVORCA

U MIRU se upokojio.

Molitvama Svetih Tvojih, Gospode Isuse Hriste, Bože naš, pomiluj nas! Amin.

Sveti Sisoje 1946. god.
Manastir Sukovo


NAPOMENE:
[1]Paflagonija – pokrajina u Maloj Aziji.
[2]Ovaj Sabor održan 325. godine.
[3]Car Konstancije carovao od 337. do 361. godine
[4]Mesto na kome se održavaju konjske trke; trkalište.
[5]Novat – prezviter Kartagenske crkve, živeo u trećem veku, i poznat kao osnivač crkvenog raskola. A taj se raskol sastojao u ovome: kada 248. godine u Kartageni bi izabran za episkopa sveti Kiprijan, pet prezvitera, među kojima se izdvajao Novat, behu nezadovoljni tim izborom, pa se odvojiše od Kiprijana; pri tome Novat, bez znanja i odobrenja episkopa, postavi za đakona Felicisima, čoveka bogata i uticajna. Ovaj raskol u Istoriji Crkve poznat je pod nazivom: „raskol Novata i Felicisima“. Ovi raskolnici novatijani biše osuđeni na Kartagenskom saboru 251. g. i u Rimu. Oni se posle proširiše donekle i na Istok
[6]Svetitelj skončao oko 326. godine.
[7]Teodosije Mlađi carovao u istočnoj polovini rimskoga carstva od 408. do 450. godine.
[8]Izdigerd I carovao od 401. do 420. godine.
[9]Obretenje moštiju ovog sv. Akakija praznuje se 15. septembra. Njega treba razlikovati od sv. Akakija II, episkopa Melitinskog, koji se praznuje 17. aprila
[10]Frigija – rimska provincija u Maloj Aziji.
[11]Vlasenica – kostret, gruba haljina od grubih životinjskih dlaka, koju su monasi nosili obično neposredno na telu.
[12]Simonov manastir – na levoj obali reke Moskve, osnovan 1370. god. učenikom i nećakom prepodobnog Sergija Radoneškog Teodorom, sa blagoslovom mitropolita Aleksija. Svoj naziv manastir je dobio od mesta, koje se, po imenu svoga posednika, nazivalo Simonovo.
[13]Bio mitropolit od 1408. do 1431. g.
[14]Vladao od 1425-1434. g.
[15]Vladao od 1462. do 1505. godine.
[16]Mitropolitovao od 1437. do 1489. godine.
[17]Bio mitropolitom od 1308. do 1326. godine.
[18]To je bilo 1472. godine.
[19]Mitropolitovao od 1328. do 1353. godine.
[20]Dva puta bio na prestolu Ruske mitropolije; prvi put: od 1381. do 1382. godine; drugi put: od 1390. do 1406.

2 komentar(a)

  1. Osvetljena Duhom Svetim, proslavljena Hristom, popila si spasonosnu vodu i njom si otvorenom rukom napajala one, koji su je bili žedni. Velika Mučenice Fotino/Svetlano, Ravna Apostolima, moli Hrista Boga za spasenje duša naših. Amin.

  2. Poštovani,
    da li Vam je poznato zbog čega je u Srbljaku (Srbljak. — Beograd: Izdaje Sveti Arhijerejski Sinod Srpske Pravoslavne Crkve, 1986. — S. 122-129) data služba PREP. TEOKTISTU (BIVŠI KRALJ SRBSKI DRAGUTIN) po kojo bi trebalo da se on pominje u crkvi danas (12 mart po julijanskom kalendaru), a u srpskim žitijama nisam našau da se pominje da se pominje u današnji dan, iako je po istoričarima preminu na današnji dan …
    Svako Vam dobro želim od Gospoda.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *