NASLOVNA » Ava Justin, BIBLIOTEKA » ŽITIJA SVETIH ZA MART

ŽITIJA SVETIH ZA MART

ŽITIJA SVETIH

27. MART

SPOMEN SVETE MUČENICE
MATRONE SOLUNSKE

SVETA Matrona, kao sirota devojka, beše služavka u kući jednoga Jevrejina u Solunu, čija se žena zvaše Pautila. Ova gospođa njena često se rugaše Matroni zbog njene vere u Hrista, mnogo je zlostavljaše, a često i bijaše, primoravajući je na jevrejsku veru. No Matrona sve to trpljaše krotko Hrista radi, i tajno iđaše u crkvu. Jednom dozna Pautila da je Matrona krišom od nje išla u crkvu, pa je sva gnevna upita: Zašto nisi išla u sinagogu nego u hrišćansku crkvu? Na to joj blažena Matrona smelo odgovori: Zato što u hrišćanskoj Crkvi živi Bog, a od sinagoge jevrejske On odstupi. To je razlog što ne idem u sinagogu nego u crkvu.
Besna zbog takvog odgovora, Jevrejka je nemilosrdno istuče i zatvori u jednu mračnu odaju, gde je povrh toga još i veza. No sutradan nađe je odvezanu silom Božjom kako kleči na molitvi i hvali Boga. I opet je gospođa izbi sirovim žilama namrtvo, zatim je još čvršće veza, pa ponova zatvori u odaju, i zapečati vrata, da joj ne bi ko ulazio i našao joj se u nevolji. I ostade svetiteljka u tom zatvoru četiri dana bez hrane i pića, Bogom krepljena. Onda Pautila skide pečate sa vrata, i kad ih otvori ona opet ugleda Matronu odvezanu gde stoji na molitvi. To je strahovito razjari, i ona debelim motkama silno izbi blaženu, pa je jedva živu opet zatvori, gde svetiteljka skonča predavši duh svoj Bogu. Tada uze opaka žena telo svete devojke i baci sa visine svoje kuće na zemlju. Hrišćani uzeše mnogonapaćeno telo svete mučenice Matrone i česno sahraniše. Potom episkop solunski Aleksandar, saznavši za mnoga učinjena čudesa od svete mučenice, podiže crkvu u njeno ime, i u njoj položi česne mošti njene. A zlu mučiteljku Pautilu uskoro postiže pravedna kazna Božja: sa onog istog mesta na kući, sa koga je bacila dole telo Matronino, ona se omakne, padne na kaldrmu i razbije se na mrtvo. I tako zlo izvrže bednu dušu svoju.
Sveta Matrona postradala u trećem ili četvrtom stoleću.

ŽITIJE PREPODOBNOG OCA NAŠEG
JOVANA LIKOPOLJSKOG[1]

U EGIPATSKOM gradu Likopolju življaše neki Jovan koji od detinjstva izuči drvodeljski zanat. Docnije, kada mu beše dvadeset i pet godina, on se odreče sveta, i pošto po raznim manastirima provede pet godina, povuče se u goru Liko, na čijem najvišem vrhu načini sebi keliju sa tri odeljenja, i zazida sebe u njima. U jednom se je odeljenju molio, u drugom radio i jeo, a treće mu je bilo za ostale životne potrebe. Pošto je tako zatvoren proveo trideset godina, a za sve to vreme kroz prozor primao od poslušnika sve životne namirnice, on bi udostojen proročkog dara, i tim darom proroštva postade svima poznat po samim događajima. Između ostaloga, on posla različita pretskazanja blaženom caru Teodosiju.[2] Tako, on mu unapred otkri ustanak pobunjenika i njihov brzi poraz; pretskaza mu o Maksimu tiraninu, da će se car vratiti odnevši pobedu nad njim u Galiji; pretskaza i o tiraninu Evgeniju, da će Teodosije i njega pobediti, i da će sam tamo okončati dane svoje i ostaviti carstvo sinu svome. O svetosti ovoga čoveka pronese se velika slava svuda, zato ga i car Teodosije poštovaše kao proroka.
Jedan vojskovođa dođe k njemu da dozna, da li će pobediti Etiopljane, koji u to vreme behu prodrli u Sijenu, u gornjoj Tivaidi, i pustošahu njene krajeve. Sveti otac mu reče: „Ako pođeš na neprijatelje, savladaćeš ih, i pobediti, i pokoriti, i bićeš veoma slavan u cara“. Tako i bi; događaji potvrdiše proroštvo. On isto tako pretskaza, da će blagočestivi car Teodosije umreti prirodnom smrću. Uopšte, on je u neobičnoj meri imao proročki dar, kako smo o tome slušali[3] od Otaca koji su živeli s njim, čiji slavni život bejaše poznat svima tamošnjim žiteljima; oni ništa pristrasno ne govorahu o ovom čoveku, nego pre kazivahu o njemu u umanjenom obliku.
Neki tribun dođe k prepodobnom Jovanu i moljaše ga za dozvolu da mu dovede svoju ženu koja odavna teško boluje, i sada, pošto se sprema da otputuje u Sijenu, želi da vidi svetitelja: da se on pomoli za nju, i otpusti je s blagoslovom. Ali svetitelj odbi da vidi ženu, pošto on, devedesetogodišnji starac, živi bezizlazno u svojoj pešteri već četrdeset godina, i nikada nije dopuštao da mu na oči izlaze žene; čak nijedan čovek nikada ne uđe kod njega, jer je on kroz prozor blagosiljao dolaznike, razgovarajući sa svakim o njegovim nevoljama. Iako tribun uporno moljaše avu za dopuštenje da mu dovede ženu svoju, ali svetitelj ne pristade, govoreći: „To je nemoguće“, – i otpusti ga tužna. Međutim žena svakodnevno dosađivaše mužu i zaklinjaše mu se govoreći da nipošto neće otputovati iz grada dok ne vidi proroka. Kada muž izvesti blaženog Jovana o zakletvi svoje žene, svetitelj videvši veru njenu, reče tribunu: „Ove noći javiću joj se u snu, samo da ne bi više tražila da vidi lice moje u telu“. Muž saopšti ženi svojoj reči blaženoga Oca. I stvarno, žena vide u snu proroka gde priđe njoj i reče: „Šta je tebi do mene, ženo? zašto želiš da vidiš lice moje? zar sam ja prorok, ili pravednik? ja sam čovek grešan i slab kao i vi. Uostalom ja sam se pomolio za tebe i za tvoga muža, da vam sve bude po veri vašoj. Idite dakle s mirom“. I pošto ovo reče, udalji se. Probudivši se, žena ispriča mužu šta joj prorok reče, opisa njegov izgled, i posla k njemu muža da mu zahvali. Kada ga blaženi Jovan ugleda, preduhitri ga rekavši mu: „Eto, ja ispunih tvoju molbu: videh tvoju ženu i ubedih je da više ne traži da me vidi, nego joj rekoh: idite s mirom“.
Ženi jednoga činovnika dođe vreme da rodi, kada ovaj ne beše kod kuće. Onoga dana kada se ona porodi, njen muž beše u oca Jovana, i ona se od tuge teško razbole. Svetitelj mu saopšti radosnu vest, govoreći: „Kada bi ti znao dar Božji, i da ti se danas rodi sin, ti bi proslavio Boga. Samo majka njegova beše u opasnosti. Kada otideš doma, dete će već napuniti sedam dana; daj mu ime Jovan; vaspitaj ga brižljivo do sedme godine, i onda ga pošalji monasima u pustinju“.
Takva je čudesa činio Jovan za dolaznike sa strane; a svojim sugraćanima, koji su mu stalno dolazili zbog svojih nevolja, on pretskazivaše budućnost, i otkrivaše svačija tajna dela, pretskazivaše i o nadolaženju Nila, i da li će ono biti plodotvorno. Isto tako on unapred objavljivaše i o ponekoj kazni Božjoj koja im je pretila, i izobličavaše vinovnike. Sam blaženi Jovan nije javno vršio isceljenja, nego je davao jelej, kojim je isceljivao vrlo mnoge bolesnike. Tako žena jednoga senatora oslepe od bele pavlake na oku, i moljaše muža da je odvede k Jovanu. On je uveravaše da Jovan nikada ne prima žene; i ona ga zamoli da otide avi, da se ovaj pomoli Bogu za nju. Svetitelj se pomoli za nju i posla joj jelej; žena tri puta dnevno mazaše njime oči, i za tri dana progleda, i javno zahvali Bogu.
Nas je bilo sedmoro braće u Nitrijskoj gori,[4] svi došljaci: ja, blaženi Evagrije, Albin, Amonije i drugi. Mi smo se starali da tačno saznamo u čemu se sastojala vrlina blaženoga Jovana. I Evagrije reče: , Da bih rad bio da od nekoga, koji je vičan u ocenjivanju duha i reči, doznam kakav je on čovek. Ako doznam, ja ću se zadržati kod njega; ne doznam li kako on živi, ja neću otići k njemu u goru“. Pošto čuh to, ja nikome ne rekoh ni reči, i provedoh u miru jedan dan, ali drugog dana ja zaključah svoju keliju i, poverivši sebe Bogu, uputih se u Tivaidu.[5] I stigoh tamo posle osamnaest dana, pošto sam putovao delimice peške a delimice na čamcu rekom. Ali to beše doba poplave, kada mnogi boluju; razboleh se i ja. Stigavši Jovanu, ja nađoh dvorište njegove kelije zatvoreno jer bratija kasnije beše napravila pred svetiteljevom kelijom veliko dvorište, u kome se moglo smestiti oko stotinu ljudi). Ovo dvorište oni zatvarahu ključem, a otvarahu ga samo u subotne i nedeljne dane. I kada doznadoh zašto je dvorište zatvoreno, ja sačekah subotu, i u osam sati pre podne posetih pravednoga čoveka. Zatekoh ga gde sedi kraj prozora, kroz koji je, izgleda, razgovarao sa posetiocima. Pošto me pozdravi, on me preko tumača upita: „Otkuda si, i zašto si došao? Izgleda mi da si iz Evagrijevog bratstva“. I dok mi razgovarasmo, uđe upravitelj te oblasti, po imenu Alipije. Kada ovaj uđe, Veliki ostavi razgovor sa mnom; i ja se povukoh malo ustranu, da im ne bih smetao. Pošto se njihov razgovor proteže mnogo, mene spopade dosada, i u toj dosadi počeh da ropćem na dobroga starca što prezre mene a ukaza poštovanje onome. U takvom raspoloženju duha ja već namislih da napustim starca s prezrenjem. Ali sluga Hristov dozva k sebi tumača, po imenu Teodora, i reče mu: „Idi, reci onome bratu: ne padaj duhom, ja ću odmah otpustiti upravitelja i razgovaraću s tobom“. Tako ja tačno saznadoh da je on duhovan čovek, i da unapred zna sve. Obodren time, ja pričekah.
Kada upravitelj izađe, svetitelj me dozva k sebi i reče mi: „Zašto si se naljutio na me? šta si našao u meni što zaslužuje ljutnju, te si pomislio ono što nije svojstveno meni, niti dolikuje tebi? Zar ne znaš šta je rečeno u Svetom Pismu: ne trebaju zdravi lekara nego bolesni (Mt. 9, 12). Ja ću tebe naći kad god zaželim, i ti mene. Ako ti ja i ne dam pouke, daće ti druga bratija i drugi Oci. Ali ovaj čovek, predat đavolu zbog svetovnih dela svbjih, jedva je ulučio slobodni trenutak, kao rob koji je umakao od surovoga gospodara, i došao k meni da što korisno dobije. Stoga bi neumesno bilo da ostavim njega a posvetim pažnju tebi, čoveku koji se neprestano staraš o svome spasenju“.
Ja ga onda zamolih da se pomoli za mene, i potpuno se uverih da je on stvarno duhovan čovek. Tada, blagoga lika on me krotko pomilova svojom desnom rukom po levom obrazu, i reče mi: „Tebe očekuju mnoge nevolje; ti si mnogo puta bio u iskušenju da napustiš pustinju; bivao si strašljiv, i pobeđivao si. Ali demon te podbada pod vidom pobožnih i pametnih razloga, jer on ti podmeće želju da se vidšp sa ocem svojim i da nagovoriš svoga brata i svoju sestru da stupe u monaštvo. Evo dakle, ja ti javljam blagu vest: oboje su spaseni, jer su se odrekli sveta. A otac tvoj živeće još sedam godina. Ti dakle, ostani u pustinji i nemoj želeti da zbog njih ideš u svoju postojbinu, jer je pisano: Ni jedan nije pripravan za carstvo Božje koji metne ruku svoju na plug pa se obzire natrag (Lk. 9, 62). Tako, dobivši od reči bogonadahnutoga čoveka dovoljno pouke i prekora, ja zahvalih Bogu što razlozi, koji su me pobuđivali da ostavim pustinju, behu uklonjeni predviđanjem svetoga čoveka.
Zatim mi on opet blago reče: „Želiš li da budeš episkop?“ Ja mu odgovorih: „Da već jesam“. On me upita: „Gde“? Odgovorih mu: „Da nadziravam (επισκοπώ)[6] kujne, radionice, stolove, posuće; i ako je vino kiselo, ja ga stavljam ustranu, a ako je dobro, ja ga pijem. Isto tako ja nadziravam lonce, i ako je u njima malo soli ili drugih začina, ja metnem u njih, i zatim jedem. Eto, to je moje episkopstvo, a rukopoložilo me je črevougodije“. Blaženi mi sa osmehom reče: „Ostavi šalu. Ti ćeš biti rukopoložen za episkopa, mnoge ćeš muke i tuge podneti. Ako pak želiš da ih izbegneš, ne izlazi iz pustinje, jer te u pustinji niko ne može rukopoložiti za episkopa“.
Otišavši od njega, ja se vratih u pustinju, u svoje drago mesto, i sve ovo ispričah svetim Ocima o čudesnom i duhovnom Jovanu. Posle dva meseca oni otploviše i posetiše ovog blaženog čoveka. A ja, nesrećnik, zaboravih njegove reči. Posle tri godine ja se razboleh od slezine i stomaka, i bratija me posla iz pustinje u Aleksandriju, jer je moja bolest pretila da se pretvori u vodenu. Lekari me posavetovaše da radi promene vazduha otputujem iz Aleksandrije u Palestinu, jer je tamo vazduh mekši nego li u našim krajevima. Iz Palestine dođoh u Vitiniju,[7] i tu, ne znam kako da objasnim, da li po ljudskoj revnosti ili po blagovoljenju Jačega, – jedini Bog zna -, ja bih udostojen rukopoloženja koje je iznad mene. Pošto uzeh učešća u delu blaženoga Jovana Zlatousta, ja bih primoran da se jedanaest mesepi skrivam u mračnoj keliji, i tu se setih da mi onaj čudesni i blaženi čovek pretskaza ovo što sada podnosim.
Ovaj veliki podvižnik Hristov pričaše mi još i ovo, želeći time da me učvrsti u odluci da nikako ne napuštam pustinju: „Četrdeset i osam godina ja sam proveo u ovoj keliji; i za to vreme ne videh žensko lice, niti novac; niti ikoga videh gde jede, niti iko mene vide gde jedem ili pijem“.
Ja već pomenuh da su dva meseca posle mene oci naše pustinje išli u posetu ovome svetitelju. O tome su oni pričali ovo: „Kada stigosmo k njemu, on nas sve pozdravi, obraćajući se svakome veselim licem. I mi ga odmah zamolismo da se najpre pomoli za nas (jer je takav običaj kod svih egipatskih otaca). Zatim on upita, da li nema nekog klirika među nama. A kada mi svi rekosmo da nema, on nas sve prelete pogledom i otkri da među nama ima klirik koji se skriva. (Stvarno, sa nama je bio jedan đakon, ali o tome nije znao niko osim njegovog brata, kome je on, po svome smirenju, zabranio da nikome ne govori o tome, smatrajući sebe, u sravnjenju sa takvim svetiteljima, nedostojnim i imena hrišćanskog a kamoli čina). Pokazavši na njega rukom, on reče: „Eto đakona“. A kada ovaj, želeći da sakrije svoj čin, stade odricati, svetitelj ga uze za ruku, zagrli ga sa prozora, i savetujući ga blago reče mu: „Čedo, ne odbacuj blagodati Božje, niti laži odričući se dara samoga Hrista. Jer je laž tuđa Hristu i hrišćanima, pa makar bila izrečena za malu ili za veliku stvar. Ako čak i radi dobrog cilja govore laž, i to nije pohvalno, jer je laž, po Spasiteljevoj reči, od đavola (Jn. 8, 44)“. Izobličeni ćutaše i primi krotki prigovor starčev. A kada mi završismo molitvu, jedan od naše bratije, koji je već tri dana strašno patio od groznice, stade moliti avu da ga isceli. A blaženi otac mu reče, da će mu ova bolest poslužiti na korist, i da ga je postigla zbog maloverja, ali mu dade jeleja i naredi mu da se njime maže. A kada se namaza jelejem, on povrati sve što mu beše u stomaku, i groznica mu sasvim prođe, te on na svojim nogama otide u manastirsku gostoprimnicu.
Sveti Jovan imađaše već devedeset godina, i telo mu se beše tako sasušilo od podvižništva, da mu ni brada ne rastijaše na licu. On ništa drugo nije jeo osim voća, i to po sunčevom zalasku. U tako dubokoj starosti, posle tolikih podviga, on nije jeo ni hleba niti išta drugo što se na vatri sprema. Kada nam on naredi da sednemo, mi zahvalismo Bogu za susret sa njim. On nas primi kao svoje rođene, i radosna lica upita nas: „Otkuda ste, deco, i iz koje zemlje dođoste ništavnom čoveku?“ A kada mu kazasmo svoju postojbinu, i da smo iz Jerusalima došli k njemu radi duševne koristi, da bismo očima videli ono što čusmo, blaženi nam odgovori: „Šta ćete neobično videti, ljubljena deco, te ste toliko prevalili i toliku muku podneli? Zaželeli ste da vidite ljude smirene i ništavne, koji nisu dostojni gledanja, niti imaju išta neobično. Dostojni divljenja i hvale nalaze se svuda, gde se u crkvama čitaju Božji Proroci i Apostoli, koje treba podražavati. Ja se veoma divim vama i vašoj revnosti, što ste, prezrevši tolike opasnosti, doputovali k nama radi pouke, dok mi, zbog lenjosti, ne želimo da izađemo iz svoje peštere. Ali i sada, ma da ste učinili pohvalno i dobro delo, nemojte misliti da je ono dovoljno; nego podražavajte vrline vaših Otaca. Ako ste čak i sve njihove vrline stekli (što retko biva), ni onda se ne oslanjajte na sebe. Jer su neki, koji su se bili uspeli na sam vrh vrlina, naposletku padali zbog samopouzdanja. Obratite pažnju, da li se dobro držite u svojim molitvama; ne pomračuje li se čistota vašega razuma; ne bludi li vaš um kada stojite na molitvi Bogu; neka druga misao, kada uđe u vašu dušu, ne skreće li vašu pažnju na nešto drugo; ne uzbuđuje li vašu dušu sećanje na kakve bilo neumesne želje. Obratite pažnju, da li ste se istinski odrekli sveta; da niste ovamo došli da uhodite našu slobodu; ne tražite li u svojim vrlinama sujetnu slavu, da biste se samo pokazali pred ljudima kao podražavaoci naših dela. Obratite pažnju, ne uznemirava li vas kakva strast, počast, slava i pohvala ljudska, ili pritvorna pobožnost i samoljublje. Ne smatrajte sebe za pravedne; ne hvalite se pravednošću. Za vreme molitve ne podajte se ni sećanju na srodnike, ni sećanju na saučešće; ne podajte se misli ni o čemu drugom, pa ni o samom svetu. Inače, uzalud je delo vaše, kada se vi za vreme razgovora s Bogom podajete mislima koje vas svlače dole. Takvo skliznuće uma snalazi svakoga koji se nije potpuno odrekao sveta, nego još se stara da mu ugađa. Telesne i zemaljske brige razvlače dušu njegovu mnoštvom zamisli; i duša, ophrvana strastima, ne može Boga videti. No takav čovek i ne treba da se revnosno stara da dođe do poznanja Boga, da ne bi, budući nedostojan takve tekovine a udostojen njene častice, pomislio za sebe da je sve postigao, – i na taj način sasvim propao. Bogu se uvek treba približavati postepeno i bojažljivo, onoliko koliko svaki može umom ići napred, i koliko je to uopšte dostupno čoveku. Oni koji Boga traže, treba da dušu svoju odvrate od svega drugog, po reči Svetoga Pisma: Vidite i poznajte da sam ja Bog (Ps. 46, 11). Ko se pak udostoji delimičnog poznanja Boga, (jer niko ne može potpuno poznati Boga), on ujedno s tim dobija poznanje i o svima ostalim stvarima: vidi tajne, jer mu ih Bog pokazuje; providi budućnost, sozercava otkrivenja kao i svetitelji, čini čudesa, postaje prijatelj Božji i dobija od Boga sve što traži“.
U jednom gradu, pričao je ava Jovan, življaše neki mladić, koji bejaše mnoga zla počinio i teško grešio. Ali po tajanstvenom dejstvu Božjem, on se sakruši u srcu svom zbog mnogih grehova svojih, nastani se međ grobovima, i stade oplakivati pređašnji svoj život. Padajući licem na zemlju, on se nije usuđivao da pusti glas, niti da izgovori ime Božje, niti da moli, jer je smatrao da je nedostojan života. On pre smrti zatvori sebe u grobnicama i, odrekavši se života, on samo jecaše iz dubine srca. Pošto tako provede nedelju dana, noću ustadoše na njega demoni, vinovnici njegovog pređašnjeg rđavog života, vičući i govoreći: „Gde je onaj pokvarenjak, presićen telesnim uživanjima? On je sada nezgodan za nas, javio se celomudren i dobar, i hoće da postane uredan hrišćanin kada već nema snage za to. Ispunjen našim zlom, kakvo dobro ti još očekuješ sebi? Zar nećeš skoro poći sa nama na obična dela svoja? Očekuju te bludnice i krčmari; zar nećeš poći da se naslađuješ sladostrašćem, pošto je svaka druga nada izgubljena za tebe? Tebe će svakako ubrzo postići sud kada tako ubijaš sebe. I što hitaš na svoju kaznu, jadniče? Što se naprežeš da ubrzaš svoju osudu?“ I mnogo drugo govorahu mu, kao: „Naš si, sjedinio si se s nama; tvoreć^ svaku nepravdu, ti si nam postao dužan za sve, a sada se usuđuješ da nam umakneš? Što ne odgovaraš? Zar nećeš poći zajedno s nama?“ Ali on, jecajući neprestano, ne slušaše ih, niti im odgovori ijednu reč, ma da demoni veoma navaljivahu na njega. Kada ništa ne uspeše, iako su mnogo puta ponavljali ove stvari, zli i gadni demoni ga ščepaše, i počeše teško tući i mrcvariti telo njegovo, i pošto ga izmučiše strašno, ostaviše ga polumrtva. Ležeći nepomičan onde gde ga ostaviše demoni, on ipak odmah poče jecati čim se osvesti. Međutim rođaci koji su ga tražili, kada ga nađoše i saznadoše od čega je njegovo telo tako izranavljeno, htedoše da ga odvedu doma, ali on ne pristade, iako su ga oni duto nagovarali. Iduće noći demoni opet napadoše na njega sa još većom žestinom nego li prošle. I opet ga rođaci ne mogoše nagovoriti da napusti ovo mesto. Bolje je umreti, govoraše on, nego li živeti u grehovnim nečistotama. Treće noći demoni ga tako.nemilosrdno istukoše, da ga umalo ne ubiše. Pošto videše da on ne ustupa, otidoše, ostavivši ga bez daha. Odlazeći oni vikahu: „Pobedio si, pobedio si“.
Posle toga mu se ništa strašno nije dešavalo, nego je on bez straha živeo u grobovima sve do kraja svoga života, podvizavajući se u čistoj vrlini. I Bog ga tako proslavi znamenjima i čudesima, da je mnoge potstakao na divljenje i revnost prema dobru. Štaviše, vrlo mnogi od onih koji se behu predali očajanju, stadoše činiti dobra dela i podvige. I zbi se na njima reč Svetoga Pisma: Koji se sam ponižuje, podignuće se (Lk. 18, 14). Stoga se, deco, podvizavajmo naročito u smirenoumlju; ono je temelj sviju vrlina. Za ovo podvižništvo veoma nam je korisna i pustinja što udaljenija od naselja.
Bejaše još, kazivao je ava Jovan, i drugi monah koji življaše duboko u pustinji, i mnogo se godina podvizavaše u vrlinama. I dogodi mu se u starosti da ga demoni strašno napadnu iskušenjem. Podvižnik je veoma voleo bezmolvije – molitveno tihovanje, i provodeći dane u molitvama, pesmama i mnogim sozercanjima, on je imao nekoliko božanskih viđenja, neka na javi a neka u snu. On gotovo beše dostigao bestelesni život: nije obrađivao zemlju, nije se brinuo o ishrani, nije međ rastinjem tražio potrebnu hranu telu, nije lovio ni ptice, niti druge kakve životinje, nego ispunjen uzdanjem u Boga, otkako ostavi svet i pređe u pustinju, on nikada nije mislio kako će . prehraniti svoje telo. Pošto je dragovoljno predao sebe zaboravu, on je, savršenom ljubavlju ustremljen Bogu, očekivao čas kada će biti pozvan iz ovoga sveta, a hranio se najviše radošću viđenja i nada. Međutim, niti telo njegovo oslabi od naprezanja, niti duša njegova beše tužna, nego u nekom uzvišenom raspoloženju on imađaše čvrstu naviku.
Ceneći ga, Bog mu je u određeno vreme slao hleb na trpezu na dva ili tri dana; i on se njime hranio. Kad god bi osetio potrebu za hranom, on je ulazio u svoju pešteru, i tamo nalazio hranu. Pošto bi uzneo molitvu Bogu, on bi se potkrepio hranom, pa bi se zatim naslađivao slavoslovljima. Molitva i sozercanje – pogruženost u svete tajne Božije – behu njegovo stalno zanimanje. Tako je on napredovao iz dana u dan i, predajući se sadašnjosti, stalno se približavao blagoj budućnosti, i bio skoro uveren u svoj bolji udeo, kao da ga je već imao u rukama, što je i učinilo da on umalo nije pao kada ga je zatim spopalo iskušenje.
Kada on dođe do takve uverenosti, u njega se neprimetno uvuče misao, da je on viši od drugih, i da zna i ima nešto više nego drugi ljudi. Pri takvim mislima on se već stade oslanjati na sebe. Ubrzo zatim u njemu se pojavi nemarnost, spočetka mala, tako da je čovek ne bi ni smatrao nemarnošću; potom se razvi veći nemar, da se već i osećaše njegovo postojanje. Podvižnik već stade nemarnije ustajati od sna za slavoslovlje, postade mlitaviji prema molitvi, i njegovo slavoslovlje ne beše onako dugo; duša se prohte da se odmara, um pade dole, i misli počeše da blude; a tamo u dubinama duše, nemar već, postao mio, i samo pređašnja navika, kao neki branik, donekle zadržavaše podvižnika u ovom njegovom stremljenju, i čuvaše ga za neko vreme. I ponekad, ulazeći u pešteru uveče posle uobičajenih molitava, on je nalazio na trpezi hleb koji mu je slat od Boga, i hranio se njime, ali nije izgonio iz uma one odvratne misli, niti je pomišljao da nemar ubija revnost, niti se trudio da zlo odvrati od sebe. Udaljiti se malo od dužnosti, njemu je izgledala beznačajna stvar. I tako, pohotljiva ljubav, pošto ovlada njegovim mislima, vucijaše ga u svet. Ali se ipak tada uzdrža. Idući dan provede u običnim podvizima; i posle molitve i slavoslovlja uđe u pešteru i nađe postavljen hleb, ali ovoga puta ne onako marljivo spremljen i čist nego prljav. On se začudi i ožalosti, ali ga ipak uze i potkrepi se. Nastade treća noć, i zlo se utrostruči. Um njegov se još brže predavaše sladostrasnim pomislima. Njegova mu uobrazilja tako živo prestavljaše sladostrasne prizore, kao da ih on stvarno doživljavaše. Ali bez obzira na to, on i trećeg dana nastavi svoje podvige: moljaše se i pojaše psalme, ali ovoga puta ne sa čistim raspoloženjem, nego se često osvrtaše i lutaše pogledom na razne strane. Njegovo dobro delo prekidahu razne misli. Uveče, osetivši potrebu za hranom, on uđe u pešteru i nađe na trpezi hleb, ali kao da su ga miševi ili psi grizli, a van peštere – suve mrve. Tada on stade jecati i suze liti, ali ne onoliko koliko je bilo potrebno da se uguši pohotljivost. Ipak, pošto pojede ne onoliko koliko je želeo, on beše gotov da se odmara. Tu ga pomisli najedanput stadoše napadati sa svih strana, savladaše mu razum, i odmah zarobljenika povukoše u svet. Ustavši, on pođe u naseljene krajeve, idući noću kroz pustinju. Dan svanu, a on još beše daleko od naselja. Mučen žegom on sustade, i stade se osvrtati ne bi li ugledao neki manastir u kome bi mogao odahnuti. I stvarno, u blizini ugleda jedan manastir. Bogobojažljiva i blagočestiva bratija primiše ga kao rođenog oca: umiše mu lice i noge, i po molitvi odvedoše ga za trpezu moleći ga da sa ljubavlju primi što je dao Bog. Pošto se potkrepi, zamoliše ga bratija da im kaže reč spasenja, i kakvim se sredstvima mogu spasavati đavolskih zamki, i kako mogu pobeđivati nečiste misli. Savetujući ih kao otac decu, on im preporučivaše da budu istrajni u trudovima, i uveravaše ih da će se oni brzo pretvoriti za njih u veliku nasladu. I mnogo drugih veoma korisnih stvari on im govoraše o podvižništvu. Pošto završi pouku, on nevoljno pomisli na sebe, i stade razmišljati kako to on druge urazumljuje a sam je ostao neurazumljen. I postavši svestan svoga poraza, on se odmah žurno povrati u pustinju, oplakujući sebe i govoreći: da mi Gospod nije pomogao, brzo bi se duša moja preselila u ad (Ps. 93, 17;) i umalo ne ogrezoh sav u zlu; i umalo me ne ubiše na zemlji (Ps. 118, 87). I zbi se na njemu reč Svetoga Pisma: Brat pomagan od brata jeste kao tvrd grad (Prič. Sol. 18, 19), i kao tvrđava neosvojiva. Od toga doba on je celog života jadikovao; nije više dobijao hranu od Boga, i svojim je trudom zarađivao sebi hleb. Zaključavši se u pešteri, i prostrevši vreću na podu, on je sve dotle ležao na zemlji i plakao, dok nije čuo glas Anđela koji mu u snu reče: „Bog primi tvoje pokajanje i smilova se na tebe; samo pazi, ne obmanjuj sebe. Doći će ti u posetu bratija koju si poučio, i doneće ti na blagoslov hlebove; primi ih, razdeli sa njima, i svagda blagodari Boga“.
Ovo sam vam ispričao, deco, da bi se vi više svega upražnjavali u smirenoumlju, ma kako vam veliki izgledali vaši podvizi. Jer je to prva zapovest Spasiteljeva; On govori: Blaženi siromašni duhom, jer je njihovo carstvo nebesko (Mt.5, 3). Pazite da vas pomoću nekih sanjarenja ne prevare demoni. A kada vam ko dođe, bilo brat, ili prijatelj, ili žena, ili otac, ili majka, ili učitelj, ili dete, ili sluga, vi najpre pružite ruke svoje na molitvu, i ako je priviđenje, pobeći će od vas. Ako vas pak demoni ili ljudi prelašćuju laskajući vam i hvaleći vas, ne obraćajte pažnju na njih i ne nadimajte se umom. I mene su često noću prelašćivali demoni raznim prizracima, te mi svu noć nisu davali ni da se molim, niti da se odmorim; a izjutra bi mi se s potsmehom klanjali i govorili: „Oprosti nam, ava, što smo ti svu noć zadavali posao“. A ja sam im odgovarao: Otstupite od mene svi koji činite bezakonje (Ps. 5, 9); nećete iskušati slugu Gospodnjeg.
Tako i vi, posvetivši se bezmolviju, – molitvenom tihovanju, vežbajte se uvek u sozercanju – svetom bogorazmišljanju, da biste u molitvi imali čist um. Dobar je i onaj podvižnik koji, živeći u svetu, stalno se bavi dobrim delima, ukazuje bratoljublje i gostoljublje i ljubav, čini milostinju, dobrotvori onima koji mu dolaze, pomaže bolesne, čuvajući sebe od sablazni. To je dobar, istinski dobar podvižnik: on delom i trudom ispunjuje zapovesti, iako se bavi zemaljskim stvarima. Bolji je od ovoga i veći onaj sozercatelj koji, uzišavši od žitejskih stvari duhovnima, ostavlja drugima da se brinu o njima, a sam, odrekavši se sebe i zaboravivši sebe, bavi se nebeskim stvarima. Oslobodivši se svega, on predstoji Bogu, i nikakva ga druga briga ne odvlači od toga. Takav se sjedinjuje sa Bogom, živi sa Bogom, svagda slaveći Boga neprekidnim slavoslovljima.
Znam čoveka u pustinji, koji deset godina nije uzimao nikakvu zemaljsku hranu, nego mu je Anđeo svakog trećeg dana donosio nebesku hranu i hranio ga njome, i to mu je služilo mesto jela i pića. I znam da tome čoveku dođoše demoni u prizracima, pokazujući se kao anđelska vojska, sa ognjenim kolima, i mnogobrojnim kopljonošama, kao da prate nekog cara, i rekoše mu: „Čoveče koji si sve ispunio, pokloni mi se, i ja ću te uzneti na nebo kao Iliju“. A monah pomisli u sebi: ja se svakodnevno klanjam svome Caru i Spasitelju, i kada bi ovo bio On, ne bi to zahtevao od mene. Čim on samo reče u sebi: ja imam svoga Cara – Boga, kome se svagda klanjam, a ti nisi moj car, – odmah sve iščeze. A ovo govoreći kao o drugom, on željaše da sakrije svoje podvige. Opi pak koji zajedno življahu sa njim govorahu da je on to sam video.
Pričajući nam takve i mnoge druge stvari u toku tri dana, do tri sata posle podne svakoga dana, blaženi Jovan lečaše duše naše. Zatim nas blagoslovi i naloži nam da idemo u miru; još nam i proroštvo izreče: da je danas stigla vest u Aleksandriju o pobedi blagočestivog cara Teodosija i porazu tiranina Evgenija, i da će car umreti prirodnom smrću. Sve se tako zaista i desilo.
Pošto posetismo i mnoge druge Oce, dođoše bratija i javiše nam da se blaženi Jovan upokojio na čudesan način: bio je naredio da nikoga ne puštaju k njemu u toku tri dana, – i preklonivši kolena na molitvu, prestavi se u svojoj devedesetoj godini u otide Bogu, kome neka je slava vavek, amin.[8]

SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG
PAFNUTIJA

UČENIK Sv. Antonija Velikog. Svetošću svoga života obratio je mnoge grešnike na put pokajanja (kao sv. Tai ra). Više je ličio na bestelesnog angela nego na telesnog čoveka. Osnovao je manastir u Donjoj Tivaidi, u Iraklejskom kraju, i bio iguman. Uvažavan je i poštovan bio od svih. Upokojio se krajem četvrtog veka. O njemu Paladije u Lavsaiku (gl. 57) piše ovo: Mi videsmo i drugo mesto, gde je živeo otšelnik Pafnutije, čovek veliki i dobrodeteljan, koji se nedavno prestavio u okolini Iraklije Tivaidske. O njemu su mnogi pričali mnogo. Posle dugog podvizavanja Pafnutije zamoli Boga da mu otkrije kome je on od svetih podvižnika sličan. Javi mu se Anđeo i reče mu: Ti si sličan tom i tom frulašu koji živi u gradu. – Pafnutije pohita tome frulašu i raspitivaše ga o njegovom načinu života i o delima. Frulaš mu reče (što i beše istina) da je on čovek grešan, i pijanica, i bludnik, i da je nedavno prestao biti razbojnik i postao frulaš. A kada ga Pafnutije stade podrobno ispitivati kakvo je uopšte dobro učinio, on mu odgovori, da on ne zna nikakvo svoje dobro osim što je jednom, dok je još bio razbojnik, jedne noći spasao jednu hrišćansku devojku od razbojnika koji su hteli da je obeščaste, i vratio je u selo. Drugom jednom prilikom, produži frulaš, sretoh jednu lepu ženu gde luta u pustinji, bežeći od gradonačelnikovih slugu i sudija zbog državnih dugova svoga muža, i oplakuje svoju sudbu. Ja je upitah, zašto plače. – Ništa me ne pitaj, gospodine, reče ona, niti raspituj o mojoj nevolji, nego me uzmi kao sluškinju svoju i vodi kuda hoćeš. Jer pošto su moga muža u toku dve godine mnogo puta tukli zbog državnog duga od trista zlatnika, i zatvorili u tamnicu, i tri moja premila deteta prodali, ja se spasavam begstvom, prelazeći iz mesta u mesto. I pošto su me često hvatali i svaki put nemilosrdno tukli, ja sada lutam po pustinji, i već je treći dan kako ništa okusila nisam. – Ja se sažalih na nju, dovedoh je u pećinu, dadoh joj trista zlatnika i ispratih do grada. Tako oslobodih nju sa decom i mužem.
Pafnutije mu reče: Ja ne znam da sam išta slično učinio u svome životu; ali si ti, svakako, slušao za mene da sam čuven podvižništvom, jer nisam u lenjosti proveo svoj život. I Bog mi otkri o tebi da ti ništa nisi manji od mene po dobrim delima. Kada se Bog tako brine o tebi, brate, ti nemoj zanemariti dušu svoju. – Frulaš tog časa baci frulu iz ruku i, zamenivši skladnost muzičke pesme duhovnom melodijom, pođe za ovim čovekom u pustinju. I tu se prema svojim moćima podvizavaše tri godine, provodeći vreme svoga života u slavoslovljima, i molitvama, i tako pređe na nebo i upokoji se ubrojan u likove svetitelja i redove pravednika.
Pošto posla Bogu ovog usrdnog podvižnika vrline, ava Pafnutije stade voditi još savršeniji život od pređašnjeg, i opet zamoli Boga da mu otkrije, kome je od svetitelja sličan. I opet njemu bi glas od Boga: Ti si sličan starešini susednog sela. – Pafnutije se hitno uputi k njemu. Kada zakuca na vrata njegova, ovaj iziđe i, po običaju, primi gosta. Umivši mu noge, on spremi trpezu i ponudi ga da jede. Ali Pafnutije ga stade raspitivati za dela njegova, i govoraše: Čoveče, ispričaj mi kako provodiš život, jer mi je Bog objavio da si ti mnoge monahe prevazišao. – A ovaj mu odgovori, da je on čovek grešan i nedostojan i samog imena monaškog. Ali pošto Pafnutije uporno nastojavaše, ovaj čovek mu odgovori: Ja nisam imao potrebe da ti pričam o svojim delima, ali pošto si došao po volji Božjoj, to ću ti pričati o sebi. Evo, već je trideseta godina kako sam se odvojio od žene, pošto sam sa njom proživeo samo tri godine i dobio sa njom tri sina koji služe mojim potrebama. Do današnjeg dana nisam napuštao gostoprimstvo. Niko se od seljaka ne može pohvaliti da je pre mene ugostio strance. Siromah ili stranac ne izlaze iz moga doma praznih ruku, nego dobiju što im je potrebno za put. Nisam propustio da pružim potrebnu utehu ojađenom siromašku; nisam bio pristrasan na sudu prema sinu svom; tuđi plodovi nisu ušli u moju kuću; nije bilo neprijateljstva gde se nisam javljao kao mirotvorac: niko nije korio moje sinove za nedolične postupke; stada moja nisu dirala tuđe plodove; nisam prvi zasejavao svoje njive, nego sam ih predostavljao drugima, a sam sam se koristio samo onim što bi preostalo; nisam dopuštao da bogataš tlači siromaha; celog života svog nisam nikoga uvredio, niti sam protiv ikoga proizneo rđav sud. Eto što sam, ukoliko se sećam, učinio po volji Božjoj.
Čuvši za vrline ovoga čoveka, Pafnutije ga zagrli i reče: Neka te blagoslovi Gospod od Siona, i videćeš dobra jerusalimska. Tebi nedostaje glavna vrlina: premudro znanje o Bogu, koje ne možeš bez napora steći, ako se ne odrečeš sveta, i ne uzmeš krst i ne ideš za Spasiteljem. – Kada to ču, ovaj se čovek ne osvrnu na svoje imanje nego smesta pođe za avom u goru. A kada dođoše do reke i ne nađoše čamac, Pafnutije mu naredi da pregazi reku koju niko nikada nije gazio na tom mestu, pošto je duboka. Oni pređoše tako da im voda beše samo do pojasa. Tada Pafnutije ostavi ovoga čoveka na jednom mestu, a sam, udaljivši se od njega, moljaše Boga da postane bolji od ovakvih ljudi. Posle nekog vremena Pafnutije vide gde Anđeli uzeše dušu ovoga čoveka, slaveći Boga i govoreći: blažen je onaj koga si izabrao i primio; nastaniće se u dvorima tvojim (Ps. 64, 5). A svetitelji odgovarahu i klicahu: veliki mir imaju oni koji ljube zakon tvoj (Ps. 118, 165). Tada Pafnutije doznade da se ovaj čovek upokojio.
Produžujući da se neumorno moli Bogu i da još više posti, Pafnutije opet zamoli Boga da mu otkrije, kome je on sličan. I opet mu reče glas Božji: Ti si sličan trgovcu koji traži dobra bisera; nego ustani i ne oklevaj: s tobom će se sresti čovek kome si ti sličan. – Spustivši se sa gore, on vide jednoga trgovca, aleksandrijca, čoveka blagočestiva i hristoljubiva, koji je trgovao sa dvadeset hiljada zlatnika, imao sto laća, i sada se vraćao iz Gornje Tivaide. On je sve svoje imanje i sve prihode od trgovine razdavao siromasima i monasima; i ovoga puta, sa svojim sinovima, nošaše Pafnutiju deset vreća povrća. – Šta je to, prijatelju? upita ga Pafnutije. – A on mu odgovori: To su plodovi trgovine koji se prinose Bogu radi okrepljenja pravednih. – Šta dakle, reče mu Pafnutije, zar nećeš primiti naše zvanje? – A kada ovaj priznade da to veoma želi, Pafnutije mu reče; .Dokle ćeš se ti baviti zemaljskom trgovinom, ne preuzimajući nebesku trgovinu? Ostavi to drugima, a sam, dok je vreme tako blagoprijatno, poći za Spasiteljem, krme ćeš posle kratkog vremena stići. – Trgovac, nimalo ne oklevajući, naredi svojim sinovima da sve što je u njega ostalo, razdadu siromasima; a sam otide u goru, zatvori se u onom mestu gde su se pre njega podvizavali dvojica, i neprestano se moljaše Bogu. Posle malo vremena on ostavi telo i postade nebožitelj (ούρανοπολίτη).
Pošto i ovog čoveka posla na nebo, Pafnutije najzad i sam, nemajući više snage da se podvizava, stade odlaziti dušom. I predstade mu Anđeo i reče mu: Hajde najzad i ti, blaženi, u večna naselja, jer Proroci dođoše da te prime u svoju sredinu. To ti ranije nije bilo otkriveno, da se ti ne bi pogordio, i tako lišio svojih zasluga. – Pošto prožive još jedan dan i ispriča sve nekim prezviterima koji, po otkrivenju, behu došli k njemu, Pafnutije predade dušu. Prezviteri jasno videše kako ga primiše likovi Pravednika i Anđela koji slavljahu Boga.[9]

SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG
KIRIKA

PODVIZAVAO se u Apri (Teodosiupolj), u Trakiji; prestavio se u miru

SPOMEN SVETIH MUČENIKA
KODRATA, MANUILA, TEODOSIJA
i ostalih četrdeset

OVI sveti mučenici behu rodom sa Istoka. Gledajući kako idolopoklonici svaki dan predaju hrišćane na smrt, oni se dogovoriše da neustrašivo ispovede veru u Hrista, da bi postali naslednici nebeskog carstva. Sa takvom odlukom oni se nepozvani uputiše knezu svoje zemlje, koji u to vreme istjazavaše i na smrt predavaše mnoge hrišćane. Stupivši pred kneza, oni smelo iz javiše da su hrišćani. Knez naredi te ih baciše u tamnicu. Posle nekoliko dana knez ih izvede iz tamnice, i stade ih nagovarati da prinesu žrtvu idolima. No oni ga ne samo ne poslušaše, nego mu savetovahu da se on sam odrekne poštovanja idola. Tada knez naredi te ih najpre obesiše nage o drvo i strugoše im rebra, zatim ih položiše na izoštrene grebene, pa im naposletku otsekoše glave. Tako blaženi mučenici primiše vence mučeništva.

SPOMEN SVETIH MUČENIKA
JOVANA i VARUHIJA

POSTRADALI mačem posečeni.

SPOMEN SVETOG OCA NAŠEG
EVTIHIJA EPISKOPA

SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG
PAVLA,
episkopa Korintskog

BRAT Petra, episkopa Argoskog; za episkopa Korintskog rukopoložio ga patrijarh Nikolaj Mistik. Mirno se upokojio oko 880-890 godine.[10]

SPOMEN SVETOG PROROKA
ANANA (ili ANANIJA)

PROROKOVAO za carovanja Ase, cara Judejskog; izobličio cara što se pouzdao u careve zemaljske a ne u Gospoda Boga, i izrekao mu kaznu Božiju za to (2 Dnevn. 16, 1-13).

SPOMEN SVETE
LIDIJE

OVA sveta žena beše prodavačica porfire (skerleta) iz grada Tijatire, blizu Filipe u Makedoniji. Ona prva poverova propovedi Apostola Pavla u tom kraju i krsti se sa celom kućom svojom (D. Ap. 16, 12-15). Zato se slavi kao prva hrišćanka evropljanka.


NAPOMENE:

  1. Spominje se još i 6. februara.
  2. Teodosije Veliki, car rimski carovao od 379 do 395 godine
  3. Tako veli pisac Lavsaika, sv. Paladije, episkop Elenopoljski, od koga i uzimamo ovo žitije. Vidi: Lavsaik, knj I; str. 84-96, i knj. II, str. 1-10, preveo sa grčkog jeromonah Justin, izdanje Misionarskih pisama, Bitolj 1933 i 1934 g.
  4. Ta se pustinja nalazila u Donjem Egiptu.
  5. Tivaida se nalazila u Srednjem Egiptu.
  6. Grčka reč episkop bukvalno znači: nadzornik.
  7. Vitinija – maloazijska oblast.
  8. Prepodobni Jovan upokojio se krajem 4. veka.
  9. Ovo kazivanje o prepod. Pafnutiju nalazi se u „Istoriji Egipatskih monaha“, gl. 14 (izd. Bolandista, Bruxelles 1961, s. 102-110).
  10. O ovom Svetom, kao i o njegovom bratu, videti opširnije pod 3. majem.

Jedan komentar

  1. Osvetljena Duhom Svetim, proslavljena Hristom, popila si spasonosnu vodu i njom si otvorenom rukom napajala one, koji su je bili žedni. Velika Mučenice Fotino/Svetlano, Ravna Apostolima, moli Hrista Boga za spasenje duša naših. Amin.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *