NASLOVNA » Ava Justin, BIBLIOTEKA » Žitija Svetih za mart

Žitija Svetih za mart

11. MART

SPOMEN SVETOG OCA NAŠEG
SOFRONIJA,
patrijarha Jerusalimskog

SVETI Sofronije, istog imena sa celomudrijem, rodi se u Damasku[1] oko 580. godine od znamenitih roditelja, pobožnih i celomudrenih, koji se zvahu Plint i Mira.
Još od mladosti svoje blaženi Sofronije stade živel ti životom dostojnim svoga imena: ljubljaše duhovnu i svetsku mudrost, i čuvaše svoju devstveničku čistotu nedarnutom i besprekornom. A to dvoje, duhovna mudrost i devstvenička čistota, naziva se celomudrijem. Štaviše, po rečima svetog Jovana Lestvičnika,[2] celomudrije je zajednički naziv za sve vrline. A celomudreni Sofronije beše revnosni tvoritelj svih vrlina.
On najpre izuči svetsku filosofiju, zbog čega bi prozvan sofist, to jest mudri. U ona vremena naziv sofist označavao je veliku čast. Tako su nazivani najodabraniji filosofi. Ali blaženi Sofronije, sabravši svetsku mudrost, željaše da stekne i duhovnu mudrost. Sa tom namerom on obilažaše manastire i pustinjačke isposnice, sabirajući u bogonosnih otaca blago korisno po dušu njegovu. Tako dođe i u sveti grad Jerusalim. I obilazeći okolne manastire, on dođe u opštežiće Teodosija Velikog. Tu nađe inoka Jovana Mosha, prezvitera po činu, čoveka vrlinska i veoma iskusna i u svetskoj i u duhovnoj filosofiji. I Sofronije se svim srcem priljubi uz njega, kao sin uz oca i učenik uz učitelja. I praćaše ga na svima putovanjima njegovim sve do končine ovoga, idući zajedno s njim po manastirima i pustinjama, posećujući svete oce, i opisujući žitija njihova radi duhovne koristi. O tome svedoči knjiga koju su zajedno napisali: Limonar ili Cvećnik, koja je odobrena Sedmim Vaseljenskim Saborom.[3] U ovoj knjizi svetog Sofronija učitelj njegov često naziva sofistom, kao ravnog sebi u filosofiji. Pa ne samo to, nego ga blaženi Jovan ponegde naziva gospodinom svojim, a ponegde i ocem. Jer ga nije smatrao kao učenika već kao prijatelja i saputnika i satrudoljubca, po životu izvrsna. Usto je blaženi Jovan proviđao Duhom da će Sofronije biti veliki pastir i nepokolebljivi stub Crkve Hristove.
Sa ovim prepodobnim Jovanom sveti Sofronije je još pre svog postriga živeo najpre u Palestini dosta dugo, u kinoviji Teodosija Velikog, i u pustinji Jordanskoj, i u manastiru Svetog Save koji se nazivao Novi. Zatim obojica, Jovan i Sofronije, napustiše Palestinu iz straha od Persijanaca koji su nailazili, i odoše u predele Antiohije Velike. Jer u to vreme persijski car Hozroj Mlađi povede rat protiv Grčke zbog ovoga: Foka mučitelj, kao što o tome opširno piše grčki istoričar Nikifor, ubi grčkog cara Mavrikija i zauze carski presto. A car Mavrikije beše veliki dobrotvor Hozroju persijskom, kad ovaj beše prebegao iz Persije u grčku carevinu. Tada mu Mavrikije beše umesto oca, i pomože ga i novcem i vojskom, te on povrati svoj presto u Persiji, i tako se stvori između Grka i Persijanaca večiti i čvrst mir. No kad Hozroj ču za ubistvo svoga dobrotvora cara Mavrikija, veoma se ožalosti. I uništivši ugovor o miru sa Grcima, on krenu da osveti Mavrikija: i upade vojska persijska u mnoge pokrajine grčke, naročito u Siriju, Fenikiju i Palestinu, i pustošaše ih. Tada oci sveti, koji se podvizavahu u tim pokrajinama, napuštahu svoje manastire i pustinjska obitališta i bežahu kuda. je ko mogao. U to dakle vreme odoše iz Palestine i ova dva sveta oca, Jovan i Sofronije. Po njihovom odlasku Persijanci zauzeše sveti grad, Jerusalim, i sa presvetim patrijarhom Zaharijom odvedoše u ropstvo i Časni životvorni Krst Hristov, koji ostade četrnaest godina u ropstvu u Persiji, na veliku tugu i žalost celog hrišćanskog sveta.
Došavši u predele Antiohije, ova dva svetitelja stadoše obilaziti tamošnje vrlinaste oce, i po običaju svom, kao pčele leteći od cveta do cveta i skupljajući med, oni skupljahu slađe od meda duhovne pouke, i slagahu ih u svoju spomenutu knjigu Limonar kao u saću med. Ali kad se i tamo približi persijska vojska, oni otploviše u Egipat i Aleksandriju. I tamo činiše što i ranije: opisaše dela i pouke mnogih svetih otaca, koje očima svojim videše i ušima svojim čuše. V to vreme sveti Sofronije još ne beše postrižen u monaški lik, što se vidi iz šezdeset devete glave njihovog Limonara, gde učitelj Sofronijev Jovan kaže ovako: Stigosmo u Aleksandriju ja i kir Sofronije, brat moj, pre postriženja njegova, i odosmo k avi Paladiju, čoveku vrlinskom i sluzi Božjem. I opet u glavi sto desetoj on isti kaže: Ja i gospodin moj Sofronije odosmo u Lavru, udaljenu od Aleksandrije osamnaest stadija, k jednom veoma vrlinastom starcu, Egipćaninu, i ja rekoh starcu: Gospodine avo, kaži nam pouku, kako da živimo, jer gospodin sofist (Sofronije) želi da se odrekne sveta i postane monah. Starac nam reče: Dobro činite, deco, što ostavljate svet radi spasenja duše svoje. Sedite u keliji molitveno tihujući i čuvajući um i moleći se neprestano i imajući nadu u Bogu, i On će vam dati znanja svog i prosvetiti um vaš.
Predivna vrlina svetog celomudrenog Sofronija ogleda se u tome, što on kao svetovnjak toliki trud ulagaše putujući dugo po manastirima i pustinjama, i što se toliko brinjaše i revnovaše oko pronalaženja duhovno korisnih stvari, koje bi ga naučile putu spasenja. I pre postriženja u monaštvo on se već pokazivaše savršen monah, provodeći u vrlinama savršeno monaško žitije.
Zatim bi postrižen od svog učitelja, pošto se teško razbole od očiju, i očekivaše da će umreti. I imaćaše za vreme bolesti vićenje. O tome njegov učitelj piše u sto drugoj glavi Limonara, govoreći: Kada moj brat Sofronije mudri beše na samrti, stajah kraj njega ja i ava Jovan sholastik, i on nam reče: Kao da iđah nekim putem, i videh device koje se skupiše oko mene, i likovahu govoreći: Dobro došao, Sofronije! Venčao se Sofronije! A device likovahu pred njim zato što je istog imena sa celomudrijem.
To o njemu napisa učitelj njegov. Posle svog ozdravljenja, i već u monaškom činu, blaženi Sofronije se dade na još veće podvige, brinući se o svom spasenju i o spasenju drugih. U to vreme se beše u Egiptu raširila Sevirova jeres.[4] Sofronije i njegov učitelj silno se borahu sa ovim jereticima. Kao mudri i vični Svetom Pismu, oni u svima prepirkama pobeđivahu jeretike. Zbog toga ih presveti patrijarh aleksandrijski Jovan Milostivi (609-620. g.) veoma voljaše i poštovaše, kao iskrene svoje prijatelje, pomagače i tešitelje u borbi protiv jeretika. U Žitiju svetog Jovana Milostivog, napisanom od neapoljskog episkopa Leontija, kaže se da je sveti Jovan Milostivi imao običaj da sredom i petkom sedi pred vratima crkve, i primao svakoga ko je želeo da mu dođe, saslušavao svačije molbe, pomagao, mirio zavađene, i mir tvorio među ljudima. A kad bi se desilo da mu niko ni s kakvom molbom ne dođe, dok je on sedeo, on bi tužan i sa suzama odlazio doma, govoreći: Danas ništavni Jovan ništa ne uradi, niti što prinese Bogu za grehe svoje. – A blaženi Sofronije, prijatelj njegov, tešeći ga govorio mu je: Oče, danas treba da se istinski veseliš, jer ovce tvoje žive mirno bez prepirke i svađe, kao anđeli Božji. – Iz ovoga se jasno vidi u kakvom je poštovanju i ljubavi kod presvetog patrijarha bio sveti Sofronije sa učiteljem svojim.
Obojice ovih svetih beše lozinka i briga: svaki dan naučiti nešto novo od duhovne koristi. I dogodi im se jednom ovo, kao što o tome priča Jovan: Jednom u podne ja i gospodin moj Sofronije mudri iđasmo u dom Stefana filosofa, koji se nalazio pored puta što vodi ka crkvi Presvete Bogorodice, podignutoj blaženim patrijarhom Evlogijem na istoku od Velikog Tetrafila. Kad stigosmo do filosofovog doma, zakucasmo na vrata, a vratar nam reče: Moj se gospodin još odmara, pričekajte malo. Tada predložih gospodinu mome Sofroniju: Hajdmo malo do Tetrafila! – Aleksandrijci poštuju to mesto, jer kažu da je na tom mestu car Aleksandar Makedonski položio mošti svetog proroka Jeremije, koje je doneo iz Egipta, kada je osnovao grad Alekeandriju. Kad stigosmo tamo, ne nađosmo nikog sem tri slepca. I ćutke sedosmo blizu njih, svaki sa svojom knjigom. A slepci su među sobom mnogo razgovarali. I jedan upita drugog: Prijatelju, kako si ti oslepio? Onaj mu odgovori: U mladosti bejah mornar. Ploveći iz Afrike, mnogo sam piljio u more, zbog čega mi oči pobeleše, i ja oslepeh. Zatim drugi, upitan na koji način je on oslepeo, odgovori: Bejah staklar. Jednom prilikom praveći staklo ja se nepažnjom opekoh, i od toga izgubih vid. Tada ova dva slepca upitaše trećeg, na koji je način on oslepeo. Ovaj im odgovori: Kada bejah mlad, nisam voleo da radim i da se mučim, a voleo sam da lenstvujem. Pošto nisam imao od čega da živim, ja stadoh da kradem i da mnoga zla činim. Jednoga dana videh gde nose da sahrane jednog mrtvaca, preko koga beše skupocen pokrov. Ja pođoh za pratnjom, želeći da vidim gde će ga sahraniti. I sahraniše mrtvaca pored crkve svetog Jovana. Čim pade noć, ja otkopah grob, svukoh sa mrtvaca sve, samo jedan ogrtač ostavih na njemu. I kad izađoh iz groba, reče mi zla pomisao moja: Vrati se i uzmi ogrtač, jer je vrlo dobar. I ja se kukavac vratih sa namerom da uzmem ogrtač i mrtvaca ostavim naga. I gle, mrtvac se diže i sede preda mnom, zatim pruži ruke i prstima mi odra lice i izvadi oba oka. Tada se ja nesrećnik sa velikom mukom jedva izvukoh iz groba. Eto, rekoh vam na koji način oslepeh.
Pošto čusmo to, gospodin Sofronije mi dade znak i mi odosmo od njih. I reče mi Sofronije: Avo Jovane, danas nam zaista nije potrebno da se čemu drugom naučimo, jer se danas dovoljno poučismo duhovno: niko, koji zlo čini, ne može se sakriti od Boga.
Iz ovoga se jasno vidi da se oba ova svetitelja, Jovan i Sofronije, starahu da svakog dana steknu sebi po koju duhovnu korist. Jer ove reči Sofronnjeve svedoče da im je svakog dana bila glavna briga: kako da dođu do neke nove duhovne koristi.
Za vreme boravka u Aleksandriji blaženi Sofronije zapisa čudesa svetih mučenika Kira i Jovana, odajući im na taj način blagodarnost što mu isceliše oči. Jer kada mu oboleše oči, on pribeže ovim svetim besplatnim Lekarima sa molitvom i verom u njihovoj crkvi u Aleksandriji, i dobi od njih moljeno isceljenje. I imađaše veliku ljubav prema njima.
No posle nekog vremena stade i Egiptu, i u njemu Aleksandriji, groziti opasnost od persijske najezde. I ovi blaženi oci, Jovan i Sofronije, biše primorani da i odatle beže. I oni otidoše na Sinaj, zatim na Jegejska ostrva, i posle u Rim. A i presveti patrijarh Jovan Milostivi donese odluku da beži od varvara. Ali u putu su presveti patrijarh razbole, i u zavičaju svom, gradu Amantuntu, on se prestavi u Gospodu. Kasnije, mudri Sofronije odade dužnu poštu i hvalu uzvišenom životu svetog patrijarha i njegovom neizmernom milosrđu, i opisa njegovo žitije.
Blaženi dakle Sofronije sa svojim učiteljem Jovanom i dvanaestoricom bratije otputova u Rim. I tamo, posle nekog vremena Sofronijev učitelj prepodobni Jovan, već star, otide ka Gospodu (619. g.). Pred smrt on ostavi zaveštanje svom učeniku i duhovnom sinu blaženom Sofroniju, da telo njegovo ne sahranjuje u Rimu, nego da ga odnese na Sinajsku Goru. A ako bi zbog najezde varvara bilo nemoguće doći do Sinajske Gore, onda da ga sahrani u Palestini u kinoviji svetog Teodosija Velikog, gde je on spočetka monahovao.
I bi tako. Jer podražavajući Josifa starozavetnog koji telo Jakovljevo prenese u grobnicu otaca njegovih, sveti Sofronije uze iz Rima telo prepodobnog Jovana, duhovnog oca svog, i sa bratijom krenu u grčke zemlje. Kad doploviše u Askalon, on ču da je zbog varvara nemoguće ići na Sinajsku Goru, zato ode u Jerusalim, koji je bio u rukama Persijanaca, i u Teodosijevoj kinoviji pogrebe telo svog duhovnog oca. Zatim sveti Sofronije ode u Aleksandriju da ubedi tamošnjeg patrijarha Kira da ne pristaje na jeres monotelitsku. Odatle otide i u Carigrad isto tako da ubedi patrijarha carigradskog Sergija. Ali ga oni ne poslušaše, i on se vrati u Jerusalim. Tada je na patrijaršijskom prestolu u Jerusalimu bio Modest umesto patrijarha Zaharija, koji je sa Časnim Krstom bio u ropstvu u Persiji.
Ubrzo po dolasku svetog Sofronija u Palestinu, Bog blagovoli vratiti iz ropstva u Jerusalim Časni Krst i patrijarha Zahariju. Jer vojvoda Iraklije ubi cara Foku tiranina,[5] sam zauze carski presto vizantijski, zarati na Persiju, mnogo puta pobedi Hozrojeve pukove, i sedam godina pustošaše njegove gradove. Tada Siroes, sin Hozrojev, ubi svoga oca Hozroja, i zatraži mir od grčkog cara Iraklija.[6] Ovaj kao prvi uslov za mir postavi zahtev: da persijski car ustupi Jerusalim Grcima, i da vrati Časni Krst, i s njim patrijarha Zahariju.
I bi tako. Posle četrnaest godina Časni Krst bi veoma svečano vraćen iz Persije. Sam car Iraklije unese ga na svojim leđima u Sveti Grad. I presveti patrijarh Zaharija zauze svoj presto. No posle nekoliko godina isti car Iraklije prenese Časni Krst Gospodnji iz Jerusalima u Carigrad, da bi ovu veliku dragocenost hrišćansku sklonio od neprijatelja, koji potom opet zauzeše Jerusalim. A patrijarh Zaharija nije dugo sedeo na svom prestolu posle svog povratka iz ropstva, već pređe ka Gospodu. Posle njega opet dođe Modest, i požive samo dve godine. A kad se Modest prestavi, za patrijarha bi izabran sveti Sofronije, 634. godine.
U to vreme pojavi se, kao što rekosmo, jeres monotelita, tojest jednovoljnika. Oni su učili da u ličnosti Hristovoj u dvema njegovim prirodama, Božanskoj i čovečanskoj, postoji jedna volja i jedno dejstvo, kao da svaka priroda nema svoju posebnu volju i posebno dejstvo. Učeći tako oni odriču da je Hristos savršen u obema prirodama. O toj jeresi opširno je pisano u Žitiju prepodobnog Maksima Ispovednika, pod 21. januarom. Car Iraklije sazva pomesni sabor, i naredi da se tako veruje. Na njega se ugleda carigradski patrijarh Sergije (610-638. g.) i rimski papa Honorije (625-638. g.). A za ovima Kir aleksandrijski, pa kasnije carigradski patrijarh Pir, i drugi. A mnogi pravoslavci postradaše ne pristajući uz ovu jeres.
Protiv ove jeresi silno ustade presveti patrijarh jerusalimski, Sveti Sofronije. On sazva i pomesni sabor, na kome prokle jeres monotelitsku. I odluke ovoga sabora on razasla na sve strane. Ove odluke biše čitane na Šestom Vaseljenskom Saboru 680. godine, i od Svetih Otaca potvrđene, i usvojene kao pravoverne.
Sveti Sofronije je napisao i mnoge druge, korisne Crkvi Hristovoj, besede, pouke i himne, a i žitija nekih svetitelja, kao i žitije svete Marije Egipćanke, koja ravnoangelni život provede u pustinji na nadčovečanski način. I sveti Sofronije mudro pasaše Crkvu Božju, zapušujući usta jereticima, i daleko ih kao vukove odgoneći od razumnog stada. Zatim, po popuštenju Božjem, bi opet najezda varvara na Siriju i Palestinu, ali ne Persijanaca već Arapa muhamedanaca. Ovi najpre zauzeše grad Damask, zatim Vitlejem, pa onda opsedoše Božji grad Jerusalim, i dve godine ga osvajahu. Jer kada oni pobediše u Siriji Grčku vojsku i njenog vojvodu Sergija ubiše, presveti patrijarh Sofronije sa palestinskim hrišćanima zatvori se u Svetom Gradu. Postoji jedna njegova beseda, koju je održao na Božić u opsednutom gradu. U njoj on kao drugi Jeremija oplakuje razorenje i opustošenje svetih mesta, koje je Bog dopustio zbog grehova ljudskih. A naročito žali što ne mogu da Dan Rođenja Hristova po običaju proslave u Vitlejemu, jer je Vitlejem već bio u rukama agarjanskim.
Na kraju druge godine opsade, 637. godine, hrišćani su bili prnnuđeni da se predadu neprijateljima, i da im otvore grad. Ali prethodno presveti patrijarh Sofronije posla halifu agarjanskom Omaru izaslanstvo sa uslovima o predaji grada. A prvi uslov beše ovaj: da se hrišćanskoj veri i svetoj Crkvi Božjoj ne čini nikakvo nasilje i zlo. Omar primi taj uslov u potpunosti, kao i ostale. I kad hrišćani otvoriše agarjanskom vođi gradske kapije, on, pritvorica i lukavac, uze na se ovčiju krotoet i smirenost, ma da je bio unutra vuk grabljivi: obučen u kostret od kamilje dlake, uđe pešice u grad i pitaše: gde je hram Solomonov? želeći da tamo uznese svoje bogomrske molitve. A sveti Sofronije, koji mu beše izašao u susret, videvši ga gde ulazi u licemernom obličju, reče: Evo, mrzost opustošenja, pretskazana prorokom Danilom, biće na mestu svetom. – I plakaše mnogo sa svima hrišćanima. A Omaru predlagaše da baci sa sebe rite i obuče kneževsku odeću koja mu dolikuje.
I tako sveti grad Božji zauzeše Agarjani, i hrišćanstvo pade u teško ropstvo. Jer nečestivi vođa agarjanski, ne ispuni uslove mira, koje obeća da će ispuniti, i stade mnoga zla nanositi jerusalimskim hrišćanima. Gledajući to, sveti Sofronije neprestano ridaše, i moljaše Boga da mu uzme dušu, između živih na zemlji da ne gleda više patnje hrišćana i mrzost opustošenja koja skvrnavi svetinje. I usliši Bog njegovu molitvu ubrzo, i on skonča svoj tužni život, 638. godine, i pređe iz zemaljskog suznog Jerusalima u gornji radosni Jerusalim, gde je obitalište svih koji se vesele u Hristu Isusu Gospodu našem, kome slava vavek, amin.

STRADANJE SVETOG SVEŠTENOMUČENIKA
PIONIJA,
prezvitera Smirnskog, i onih s njim

APOSTOL naređuje da slavimo uspomenu svetih: Sećajte se učitelja koji vam kazivaše reč Božju (Jevr. 13, 7). A to treba činiti zato, da bismo, sećajući se njihove vere, života i vrlinske končine, pobuđivali sebe na ugledanje na njih. Sa tog razloga treba slaviti i uspomenu svetog mučenika Pionija. Jer on, dok beše u svetu, mnoge obrati od demonske zablude k Bogu. On beše apostolski muž. I kada, ovenčan mučeništvom, pređe k Gospodu, on nam ostavi primer svojih vrlina, te ga i sada slavimo kao učitelja. A početak njegovog mučeničkog podviga bi na ovaj način:
Dvadeset trećeg februara u gradu Smirni[7] proslavljaše se praznik svetog sveštenomučenika Polikarpa, episkopa smirnskog. Tom prilikom nečestivi neznabošci uhvatiše prezvitera Pionija, revniteljku pobožnosti Savinu, Asklipiada, Makedonija, i prezvitera saborne crkve Lina. Jer tada beše u jeku Dekijevo[8] gonjenje na hrišćane. Pionije beše pre toga dana saznao da će oni biti uhapšeni na praznik svetog Polikarpa. Stoga posteći se sa Savinom i Asklipiadom, on uze troje verige, metnu jedne na sebe, druge na Savinu, treće na Asklipiada, i seđahu doma čekajući da dođu po njih i da ih uhapse. A na sam praznik svetog Polikarpa, pošto se posle molitve prihvatiše malo hleba i vode, dođe s vojnicima reditelj idolskih žrtava Polemon, koji je tražio i vukao hrišćane na pogano žrtvoprinošenje. I on upita Pionija: Znate li za zapovest carsku kojom vam se naređuje da žrtvu prinesete bogovima? Pionije odgovori: Znamo za zapovest Boga našeg kojom nam se naređuje da se jedino Njemu klanjamo. Polemon onda reče: Hajdete na sabor, i tamo ćete se, iako vam se neće, pokoriti. Savina i Asklipiad odgovoriše: Mi se Bogu živome pokoravamo.
I odvede ih Polemon, ali ne silom. A narod, videvši ih gde dobrovoljno nose svoje okove, tiskahu se za njima kao za nekim novim čudom. I kada sveti stigoše na sabor ka gradonačelnicima, ogromna masa neznabožaca, a naročito Jevreja, kojih beše vrlo mnogo u Smirni, sleže se na prizor. Pošto svete izvedoše na sredinu, Polemon im reče: Pionije, pokorite se carskoj naredbi, kao što i ostali učiniše, i prinesite bogovima žrtve, da ne biste bili ljuto mučeni. A Pionije, pruživši ruku k narodu, stade svetla lica govoriti narodu: Ljudi smirnjani, koji se hvalite lepotom grada i time što je ovde živeo Homer,[9] i vi Jevreji, čujte me malo! Čujem gde se smejete i radujete što su neki od nas prišli k vama. No smatrate li da je dostojan smeha i zabave greh njihov, jer prinose bogovima žrtve ne dobrovoljno nego pod moranjem? Ali trebalo bi da vi jelini poslušate učitelja svog Homera koji kaže da nije dobro radovati se ljudskoj nesreći. Vama pak, Jevreji, Mojsije zapoveda: Kad vidiš magarca neprijatelja tvog gde je pao pod teretom, nemoj prođi mimo, nego ga podigni s njim (5. Mojs. 22, 4). Tako isto treba da poslušate i Solomona koji kaže: Kad padne neprijatelj tvoj, ne raduj se, i ne gordi se što se on sapleo (Prič. Sol. 24, 17). A ja, slušajući učitelja mog, gotov sam pre da umrem nego da reči Njegove pogazim; i svom snagom se trudim da ne odstupim od zapovesti Njegovih, na koje sam odavna navikao, a i druge njima naučio. Zašto nas ismevate, o Jevreji! Ako smo vam, kao što kažete, neprijatelji, ipak smo ljudi. Pa još tvrdite da vas vređamo kada istinu govorimo. No recite, koga uvredismo? koga gonismo? koga primorasmo da se pokloni idolima? Držite li da su gresi vaši ravni gresima onih koji sada iz straha od ljudi narušavaju zapovest Božju? No ko je vas primoravao da služite Velfegoru,[10] ili da jedete žrtve mrtvih,[11] ili da se sastajete sa kćerima inoplemenika, ili da sinove i kćeri svoje prinosite demonima na žrtvu, ili da ropćete na Boga, ili da grdite Mojsija, ili da pomišljate u srcu o ponovnom povratku u Misir? A ostalo što ste počinili, prećutaću. I još tvrdite kako vas niko ne može prevariti. Zar ne čitate svoje knjige: Izlaska, i Sudija, i Carstava, i ostale, u kojima ste izobličeni? A vi nam ukazujete na nekolicinu od nas, koji su dobrovoljno a ne pod moranjem, prišli idolima, i radi te nekolicine vi izobličavate i osuđujete sve hrišćane. Ali, o Jevreji, razmislite, ovaj život je sličan gumnu, čiji je stog na zemlji veliki. Kada delatelj dođe s lopatom da očisti gumno, onda plevu, pošto je laka, odnosi vetar, a pšenica ostaje na zemlji. A pogledajte i na mrežu, bačenu u more. E da li je sve što se njome uhvati i izvuče, dobro? Nipošto. Tako je i ovaj život. Šta volite, da stradamo kao nepravedni ili kao pravedni? Ako li kao nepravedni, onda ne treba li i vi isto tako da stradate, pošto vas sama dela vaša optužuju za nepravdu vašu? Ako li pak kao nevini, onda kakva vam je nada na spasenje što pravednici stradaju a vi ste nepravedni? Jer kad se pravednik jedva spasava, bezbožnik i grešnik gde će se javiti? (1. Petr. 4, 18). A približuje se Sud svetu, i znaci su njegovi očigledni. Ja sam proputovao sve jevrejske krajeve, i prešao reku Jordan, i video zemlju koja sve dosada pokazuje na sebi znake gneva Božjeg za grehe njenih žitelja, koji ubijaju i pljačkaju strane putnike. Videh dim koji se od nje dizao, polja i njive ognjem spržena, bez ikakvog roda, bez imalo vlage. Videh i Mrtvo More, i vodu koja je po Božjoj kazni otpala od svoje prirode, koja ne može ni životinju ikakvu napojiti, niti telo ljudsko u sebi zadržati, i koja sve što se baci u nju odmah izbaci napolje. No zašto spominjati ono što je daleko? Vidite Dekapolj, lidijski kraj,[12] ognjem spaljen, koji i dosada stoji spaljen za kaznu bezbožnicima. Zamislite planinu Etnu i njen Vulkan, Siciliju i njenu opaljenost. A ako vam i to izgleda daleko, onda pogledajte na tople vode što iz zemlje izlaze. Kako se zagrevaju i postaju vrele? Po svemu tome poznajemo da će biti Sud, i da će grešnike postići kazna ognjem od Boga, preko njegovog ovaploćenog Logosa, Gospoda našeg Isusa Hrista. I zbog toga ne služimo jelinskim bogovima, i nećemo da se klanjamo zlatnom idolu.
To i mnoge druge stvari izgovori sveti Pionije, a Polemon, i s njim gradonačelnici, i sav narod, saslušaše ga u velikoj tišini. Zatim neki građani, zajedno sa Polemonom, moljahu Pionija, govoreći: Pristani, Pionije, jer te volimo zbog tvoje dobrote i krotosti, i želimo da ostaneš živ; zaista je prijatno i slatko živeti i gledati svetlost sunca. Svetitelj im odgovori: I ja držim da je ovaj privremeni život prijatan, ali je nesravnjeno prijatniji onaj koji mi hrišćeši želimo. I ja kažem da je ova svetlost radosna i slatka, ali je mnogo radosnija i slađa istinita svetlost koju se nadamo gledati. Ovo što se vidi telesnim očima, lepo je, i mi to ne potcenjujemo, niti mrzimo Božju tvorevinu; ali ono nevidljivo, koje mi više počitujemo od vidljivog, zaista je prekrasno i predivno.
A jedan šaljivčina, po imenu Aleksandar, čovek lukav, reče: Poslušaj me, Pionije! Sveti mu odgovori: Ti najpre mene poslušaj, jer što ti znaš, to znam i ja, a što ja znam, to ti ne znaš. A Aleksandar, rugajući se svetitelju, upita ga: A ovi okovi zbog čega su na tebi? Svetitelj odgovori: Da ne mislite da idemo da se vašim idolima poklonimo, nego da vam bude jasno da idemo u tamnicu i na smrt za Boga našeg.
Pokušavši da mnogim drugim laskama pridobije Pionija, ali bez uspeha, Aleksandar reče: Našto trošiti mnoge reči, kada oni ne žele da ostanu u životu! A narod tražaše da Pionija metnu na vidnije mesto, kako bi svi mogli čuti reči njegove. Ali Polemon ne dopusti, bojeći se da se u narodu ne stvori metež i uzbuna. I reče Polemon svetom Pioniju: Ako nećeš da bogovima prineseš žrtvu, onda bar ući u njihov hram? Svetitelj odgovori: Kakvu će korist imati idoli od moje posete njima? Polemon reče: Daj se usavetovati, Pionije! Pionije odgovori: O, kad bih ja mogao da vas sve usavetujem da postanete hrišćani! Oni; se na to gromko nasmejaše, i rekoše: To nećeš doživeti, pa makar bili ognjem spaljeni! Svetitelj odgovori: Strašnije je posle smrti večito goreti u ognju neugasivom.
Uto se blažena Savina osmehnu, a Polemon sa ostalima upita je: Što se smeješ? Ona odgovori: Radujem se što sam hrišćanka, jer koji su čvrsti u veri Hristovoj, oni će se radovati večito. Bezbožnici joj rekoše: Smejaćeš se kad budeš postradala kako ne želiš, jer žene, koje se ne klanjaju bogovima, vode se u bludilište. Ona na to odgovori: Bog sveti istiniti pobrinuće se o meni.
Zatim stadoše zapisivati imena svetih i njivohe odgovore, kojima Hrista ispovedahu a idole odbacivahu. A kada htedoše da zapišu ime Savine, šapnu joj sveti Pionije da ne kazuje svoje pravo ime, nego da kaže da joj je ime Teodotija. A to stoga, da ne sazna za nju njena gospođa. Jer sveta Savina beše robinja kod neke ugledne neznaboškinje. Nekoliko godina pre ovoga, za carovanja Gordijanova,[13] ova neznaboškinja se trudila da svoju robinju, blaženu Savinu, odvrati od Hrista. Ali pošto u tome nije uspela, ona je vezanu otera u neke puste planine, gde su je verni krišom hranili. Potom na veliko zauzimanje svetog Pionija, ona bi izbavljena od uza i od robovanja gospođi svojoj. Sada pak sveti Pionije se bojaše da je njena gospođa, poznavši je po imenu, ponovo ne uzme k sebi. Zato joj i reče da kaže da se zove Teodotija.
Kada Polemon upita blaženu Savinu: Kako se zoveš? ona odgovori: Teodotija. Polemon je upita: Jesi li hrišćanka? sveta odgovori: Da, hrišćanka sam. Polemon upita: Koga boga počituješ? Svetiteljka odgovori: Boga svesilnoga, koji je stvorio nebo i zemlju i sve nas, koga smo poznali preko njegovog Slova ovaploćenog od prečiste i bezmužne Djeve Bogorodice, Gospoda našeg Isusa Hrista.
Pošto zapisaše imena i odgovore sve trojice svetih, povedoše ih u tamnicu, dok sav narod iđaše za njima. A neki govorahu o svetom Pioniju: Pogledajte kako je sada rumen u licu ovaj koji uvek bejaše bled. Neki pak vikahu: Treba mučiti ove koji ne hteše da prinesu žrtvu bogovima. Sveti Pionije odgovaraše: Hajde, mučite nas, ko vam brani? Ispred nas ne idu mačenosci, niti nas štiti neka vojska, u vašim smo rukama, mučite nas! – A neko, ukazujući na svetog Asklipiada, reče: Ovaj hoće da prinese žrtvu bogovima! Sveti Pionije odgovori: Lažeš, jer nijedan od nas to neće učiniti! Neki pak spominjahu imena onih što otpadoše od Hrista, i govorahu: Taj i taj prineše žrtve, a zašto vi nećete? Sveti Pionije odgovori: Svaki ima svoju volju. Što je meni do toga? Ja sam Pionije. – I srđaše se narod na svetog Pionija i one s njim. I jedva dođoše do tamnice, jer ih narod umalo ne pobi.
A kad uđoše u tamnicu, zatekoše tamo u okovima za Hrista Lina, prezvitera saborne crkve, i Makedoniju, ženu iz sela Karine. I dolažahu k njima mnogi verni, donoseći im ponude. Ali oni nisu hteli da uzimaju, nego su sve razdavali tamničkim stražarima. A i neznabošci neki posećivahu svete, i nagovarahu ih na idolopoklonstvo. No dobijajući od njih tvrde odgovore, odlažahu sa čuđenjem. Usto dolažahu k sužnjima Hristovim i oni, koji behu hrišćani, pa po nevolji i pod moranjem i iz straha od mučenja otpadoše od vere; i svakog dana dugo i mnogo kukahu u tamnici pred svetima. Veoma plakaše zbog njih i sveti Pionije, naročito zbog onih koji su se odlikovali česnim životom, pa se uplašili muka i prineli žrtvu idolima. I u plaču svom govoraše: Novo mučenje muči mi srce i kida dušu, kada vidim gde biser Crkve gaze svinje, i zvezde nebeske zmija obara repom na zemlju, i vinograd zasađen desnicom Božjom uništavaju divlje svinje i raznose svi mimoprolaznici. Deco moja, koju opet s mukom rađam, dok se Hristos ne uobliči u vama; hranjenici moji mili, hlebom nebesnim othranjeni, zašto skrenuste na put propasti? Sada bezakoni starci nabaciše mrlju na celomudrenu Suzanu, mislim na Crkvu Hristovu. Sada se Aman uzdiže, a Jestira se sa celim plemenom svojim smućuje. Sada nastade glad, ne glad u hlebu, ni žeđ u vodi, nego glad u slušanju reči Božje. Sada zadremaše sve evanđelske devojke, i spavaju. I ispuni se reč Gospodnja: A kad dođe Sin Čovečji hoće li naći veru na zemlji? (Lk. 18, 8). I druga reč njegova: I predaće brat brata na smrt (Mt. 10, 21). Jer čujem da je sada svaki izdajica bližnjeg svog. Vaistinu satana izmoli da nas seje kao pšenicu; a ognjena lopata u rukama Boga Slova neka očisti gumno svoje! Obljutavi so, i prosuta je napolje, i ljudi je gaze. Ali, neka niko ne pomisli, deco, da je Gospod iznemogao. Ne Gospod, nego smo mi iznemogli. Jer On govori: Eda li iznemože ruka moja da vas izbavi? ili oteža sluh moj da vas ne čuje? Nego gresi vaši odvojiše vas od Boga vašeg. Sagrešismo, braćo; narušismo zapovesti Gospodnje, i bezakonje počinismo, gneveći Boga i ucveljujući bližnjega. Jer jedan drugog jedemo; jedan drugog opadamo i klevetamo, sami sebe proždiremo. A trebalo je da pravda naša bude veća od pravde fariseja i književnika. Još čujem, kako neke od vas Jevreji prizivaju u svoje zbornice. No čuvajte se, da ne upadnete u najstrašnije zamke, i ne padnete u neoprostivi greh, koji je hula na Svetoga Duha, i ne budete zajedno sa Jevrejima knezovima sodomskim i ljudima gomorskim, čije su ruke ogrezle u krvi. Mi niti proroka ubismo, niti Hrista izdasmo ili raspesmo. No zašto mnogo govoriti? Setite se onoga što sam i ranije toliko puta govorio. Poznato vam je da Jevreji govore da je Hristos bio običan čovek, i kao smrtan iskusio smrtnu kaznu. No neka nam odgovore na ovo: Ako je bio običan i smrtan čovek, kako se onda sav svet napuni mnoštvom učenika Njegovih? kako toliki ljudi stradaju junački za ime Njegovo? kako se imenom običnog i smrtnog čoveka kroz tolike godine đavoli izgonjahu, i sada se izgone, i izgoniće se do svršetka sveta? i kako se premnoga lruga čudesa čine svemoćnim imenom Njegovim u Crkvi vernih? Ne razumeju bedni Jevreji da Gospod naš Hristos dobrovoljno postrada i umre za nas, i vaskrse trećeg dana sa slavom. No oni bezakonici govore da je Hristos bio mađioničar, i da je mađioničkom silom ustao iz mrtvih. Ali, neka nam pokažu koje to knjige, njihove ili naše, tako govore o Hristu, ili koji to pravedan čovek ikada tako što reče. Zar to nije očigledna laž, i oni koji takvu laž govore, nisu li najpoganiji bezakonici? I zašto se takvima više veruje nego li pravednim ljudima? Ja sam još u detinjstvu slušao tu njihovu laž. U Svetom Pismu piše da je Saul došao kod vračare i molio je da dozove iz mrtvih proroka Samuila. I učinivši svoje vradžbine, žena vide gde iz zemlje izađe star čovek, obučen u dugu odeću. I Saulu bi jasno da je to Samuilo i upita ga što je hteo. Šta dakle, je li mogla ta vračara istinski vaskrsnuti Samuila, ili ne? Ako Jevreji reknu da je mogla, onda će priznati da je nepravda jača od pravde, i mađije moćnije od svetosti, pošto sveti prorok nije mogao ne poslušati vračaru. Oni koji bi tako govorili, mrski su i prokleti. Ako pak Jevreji reknu da ta vračara nije mogla svojim mađijama istinski vaskrsnuti proroka Samuila, onda ni za Hrista Gospoda našeg ne mogu reći da je mađijskom silom vaskrsao iz groba. Ustvari, smisao te povesti Svetoga Pisma je ovaj:
Kako je mogao đavo, koji je živeo u vračari, dovesti u ovaj život dušu svetog proroka koja se odmara u naručju Avraamovom? Jer manje nema vlasti nad većim, i đavo ne može zapovedati svetitelju, nego otpali od Boga anđeli slušaju one koji, pošto su napustili Boga, služe njima, i dozivaju ih pomoću mađija. I što vračari traže od njih, to im ovi ispunjavaju. Tražila je vračara poslušnog joj đavola, i on se pretvori u obličje prorokovo. I to nije čudnovato, jer kada se sam Satana, po reči apostola, pretvara u anđela svetla (2. Kor. 11, 14), onda nije neobično da i sluge njegove uzmu ponekad na sebe obličje slugu Božjih, jer će i Antihrist uzeti na sebe obličje Hristovo. Žena vračara nije dakle vaskrsla Samuila, nego je u obličju Samuilovom pokazala đavola Saulu koji je bio otpao od Boga. To potvrđuje i samo Sveto Pismo, jer onaj što se javio u obličju Samuilovom kaže Saulu: I ti ćeš sutra biti sa mnom. – No kako može Saul, neprijatelj Božji, biti sa svetim prorokom Samuilom? Neće li pre biti sa đavolom, kome se porobi otstupivši od Boga? Neka dakle znaju lažljivi Jevreji, da se ni pomoću kakvih mađija ne može izvršiti istinsko vaskrsenje iz mrtvih. I kao što Samuila mađije ne vaskrsoše, tako ni Hristos ne usta pomoću mađija, nego božanskom silom Svojom razori silu smrti; i kao što dobrovoljno postrada i umre, tako isto dobrovoljno i vaskrse Svojom silom kao Bog. Ako pak oni neće tome da veruju, onda im recite: Iako prinesmo žrtvu idolima, mi smo ipak bolji od vas, jer vi dobrovoljno prineste žrtvu đavolima, ma da vas niko nije primoravao na to, a mi smo bili primorani.
I sveti Pionije sokoljaše otpale, govoreći: Braćo, iako padoste u veliki greh prinevši žrtvu idolima, nemojte očajavati, nego se istinski pokajte, i opet se svim srcem obratite Hristu Bogu svom. Milostiv je On, i gotov da primi sve koji Mu s pokajanjem prilaze. I vas će s radošću primiti kao decu svoju. – A oni se s velikim ridanjem kajahu zbog greha svog, i obraćahu se opet ka Hristu Bogu.
Posle toga dođe u tamnicu Polemon, reditelj idolskih žrtava, i magistrat[14] Teofil sa vojskom i narodom, i izvevši svete rekoše im: Eto, vaš episkop Evktimon pokloni se bogovima našim, i prinese im žrtvu. Hajde, dogovorite se i vi, pa to isto učinite. Ne pristanete li, onda će vam u hramu bogova naših suditi Lepidon žrec i Evktimon. Sveti Pionije odgovori: Ako je episkop Evktimon prineo žrtvu idolima, to je stvar njegove volje; šta mi imamo s tim? No mi, nećemo prineti žrtve! Usto, nama treba da sudi antipat, a ne Lepidon, niti Evktimon, niti vi. Zašto vi, ne sačekavši antipatov dolazak, prisvajate sebi njegovu vlast?
Ovi, pošto izvređaše svetitelje, odoše. Ali se opet vratiše s vojskom i narodom i rekoše laž: Antipat[15] je poslao da vas vode u Efes na istjazanje. Pionije odgovori: Neka dođe njegov izaslanik i neka nas vodi. Teofil upita: Zar ne verujete meni kada vam kažem? Ja sam knez, i treba mi verovati. – I bacivši omču na vrat svetom Pioniju, predade ga vojnicima da ga vode u idolski hram. I na silu povedoše sve, jer sveti ne hoćahu da idu k idolima, i gromko vikahu: Hrišćani smo, kakve veze imamo s idolima?
I stadoše gurati i vući svete; a svetog Pionija vukući užetom koje mu beše oko vrata, umalo ne udaviše. A kad ih dovedoše nasred trga, blizu idolišta, sveti Pionije leže na zemlju, izjavljujući da je hrišćanin i da ne želi ni ući u idolište. Tada navališe na njega šest slugu, bijahu ga i rukama i nogama, i kolenima mu gaziše po grudima. No pošto se on veoma odupiraše, oni ga zgrabiše, uneše u idolište, i pred pogani žrtvenik vrgoše, gde je još stajao nesrećni episkop Evktimon, prinosećji idolsku žrtvu.
I upita Lepidon: Zašto vi, o Pionije, nećete da prinesete žrtve? Sveti odgovori: Zato što smo hrišćani. Lepidon upita: Koga boga štujete? Pionije odgovori: Štujemo Onoga koji stvori nebo i zemlju, more, i sve što je u njima. Lepidon upita: A ko bi raspet? Sveti odgovori: Onaj bi raspet koga posla Otac na spasenje sveta. – Knezovi se na to grohotom nasmejaše, a Lepidon stade grditi i ružiti blaženog Pionija. Zatim silom metnuše vence na svete mučenike, – jer takav beše običaj kod neznabožaca pri prinošenju žrtava. – i primoravahu ih da jedu od idolskih žrtava. A oni pokidaše vence, pobacaše ih na zemlju, izgaziše ih nogama, i popljuvaše idolske žrtve.
Zbog toga nastade među neznabošcima silna vika i buka, navališe na svetitelje, tukoše ih, i opet u tamnicu odvedoše. Kad je sveti Pionije ulazio na tamnička vrata, jedan vojnik ga jako udari nečim po glavi, i raskrvavi. I tog trenutka onog vojnika zaboleše ruke, i zahvati ga neka bolest, i telo mu se izranjavi, i nadu, tako da je jedva disao.
Potom stiže u Smirnu antipat Kvintilijan. I izvede na sud preda se samo svetog Pionija. Pošto ga ispita i vide da je nepopustljiv, on naredi da ga naga obese i gvozdenim noktima stružu telo njegovo. I dok ga tako mučahu, pitahu ga: Zašto tako hitaš k smrti? Sveti odgovori: Ne k smrti, nego k večnom životu žurim.
Posle ovog mučenja sveti Pionije bi osuđen na smrt. I po rimskim propisima smrtna presuda je glasila ovako: Naredismo da Pionije, koji ispovedi sam da je hrišćanin, bude raspet i živ ognjem spaljen.
Kada svetog mučenika dovedoše na mesto raspeća i spaljenja, on sam skinu sa sebe odeću i, pogledavši na svoje telo, ispuni se velikom radošću zbog čednosti tela svog, pa pogleda na nebo i zablagodari Bogu što ga do kraja sačuva u besprekornoj čednosti. A na zemlji ležaše krst, na kome je imao biti raspet. Tada Pionije sam leže na krst, ispruži ruke i pozva vojnike da ga prikuju. A kad ga prikovaše, govorahu mu: Opameti se, Pionije, i pokori se carskoj naredbi, pa ćemo mi odmah izvući eksere, i lekari će te izlečiti, i bićeš zdrav. – Svetitelj, poćutavši, reče: Želim da zaspim, da bih bolji ustao u dan sveopšteg vaskrsenja.
Zatim uspraviše krst sa raspetim na njemu, ukopaše ga u zemlju i učvrstiše, i okolo krsta natrpaše mnogo drva, pa zapališe. Tada veliki plamen buknu svud oko svetitelja. A on, zatvorivši oči, moljaše se u sebi Bogu, i ne sagorevaše. I svi, videvši da su mu oči zatvorene, mišljahu da je već umro. No posle dugo vremena, kada plamen već stade malaksavati, tada svetitelj, završivši molitvu koju je tajno u srcu tvorio, otvori oči. A narod se začudi, videći ga još živa u tolikom ognju. Zatim vesela lica izgovorivši uz svoju molitvu: Amin, on dodade: Gospode, primi duh moj! – i usnu.
A kad se najzad oganj ugasi, telo se njegovo naće potpuno celo, i ni dlaka jedna od kose njegove ne beše izgorela. Lice mu pak beše svetlo, sijajućji božanskom blagodaću, što beše očigledan znak radosti njegove svete duše, koja je ušla u nebesko radovanje i dobila pobedni venac iz Hristove desnice.
Ovo se zbi za carovanja Dekijeva u gradu Smirni pod antipatom Kvintilijanom, u četiri sata po podne u subotu jedanaestog marta 250. godine.
O ostalim svetim mučenicima, koji behu uhapšeni sa svetim Pionijem i okovani u tamnici držani, nema pismenih podataka o tome u kakvim mukama završiše svoj podvig. Ali je ovo sigurno: da i oni postradaše za Hrista, i sa svetim Pionijem dobiše nebeski život.
Ovaj sveti Pionije prezviter napisao je žitije i stradanje svetog sveštenomučenika Polikarpe, episkopa smirnskog, a kasnije se i sam udostoji s njim časti u carstvu Gospoda našeg Isusa Hrista, koji sa Ocem i Svetim Duhom caruje vavek, amin.

SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG
GEORGIJA DIPIJSKOG, NOVOJAVLJENOG ČUDOTVORCA

OVAJ svetitelj ostavi svoju ženu, decu i srodnike, pošto je više voleo da ide tesnim i mučnim putem Gospodnjim. I zamonašivši se, i uzevši na sebe laki jaram Gospodnji, on prohođaše gradove i sela i pustinje, oskudan, mučen, zlostavljan. Pošto mu Bog otkri dan smrti, on ode u Carigrad. I tamo provevši sedam dana u svečesnom hramu svetog Jovana Bogoslova, u mestu zvanom Dipije, ovaj blaženi se upokoji u Gospodu.
A kad neki hrišćani dođoše da ga sahrane, videvši vrlo teške verige koje je ovaj prepodobni nosio i kako mu je celo telo verigama izranavljeno, svi jednoglasno povikaše: Gospode, pomiluj! Zatim napraviše kivot od mermera, staviše u njega mošti blaženoga, i sahraniše ih u paperti spomenutog hrama svetog apostola Jovana Bogoslova. Ove svete mošti postadoše izvor isceljenja za najraznovrsnije bolesnike koji sa verom pristupahu, i koji zatim posvedočavahu čudesa koja na njima učini prepodobni.
Prepodobni Georgije, novojavljeni čudotvorac, živeo je i podvizivao se u 10. veku.

SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG
GEORGIJA SINAITA

OVAJ prepodobni bejaše u vreme cara Justinijana, (527-565. g.) a za patrijarhovanja jerusalimskog patrijarha Petra (524-552. g.). On se, kao što piše sveti Sofronije jerusalimski (634-638. g.), podvizavao na Sinajskoj Gori, i bio isposnik i veoma dobrodeteljan.
Jednom zažele prepodobni da se pričesti u Jerusalimu u hramu Vaskrsenja Hristova. I, o čuda! on se odmah obrete u Jerusalimu, koji je daleko od Sinaja dvadeset dana hoda. I prisustvujući na svetoj liturgiji, koja se služila u hramu Vaskrsenja Hristova, on se pričesti Božanskim Tajnama iz ruku spomenutog patrijarha jerusalimskog Petra. Posle Pričešća patrijarh Petar upita svog saslužitelja Minu: Kad je došao ovaj ava Sinait? Ovaj odgovori: I ja ga, vladiko tek sada videh. – Patrijarh mu reče: Reci mu da ostane, da zajedno s nama danas obeduje u trpezi.
Mina onda pozva prepodobnog Georgija na obed, a ovaj odgovori: Neka bude volja Božja! – Zatim, pomolivši se i poklonivši se, on se za tren oka opet obrete u svojoj keliji na Sinajskoj Gori.
A kad dođe vreme obedu, patrijarh potraži avu Georgija, ali ga nigde ne beše, i on zaključi da je otputovao. Potom patrijarh posla avu Fotina k episkopu u Faran, pišući njemu i ocima Sinajske Gore, da mu pošalju prepodobnog Georgija, pošto nije ostao da objeduje s njim. Čitajući patrijarhovo pismo oci se čuđahu. I mirne savesti složiše se, da ava Georgije nikada nije odlazio sa Sinaja, nego se uvek nalazio tu. Radi što boljeg izvinjenja i odbrane, oni poslaše k patrijarhu trn jeromonaha: avu Stefana, avu Zosima, i avu Dulitija. A i prepodobni Georgije napisa pismo patrijarhu, u kome pisaše: Oprosti mi, najsvetiji oče, sedamdeset je godina otkako ne napustih Sinajsku Goru, niti dođoh u Palestinu. Jer kad bih došao, ja bih ukazao dužno poštovanje anđelu tvome. Sem toga, neka zna tvoje blaženstvo da ćemo kroz šest meseci obojica otići ka Gospodu, i tamo ćemo neprestano biti zajedno.
I ovo proroštvo prepodobnog stvarno se ispuni, jer se posle šest meseci obojica upokojiše.

SPOMEN SVETOG OCA NAŠEG
JEVTIMIJA,
arhiepiskopa Novgorodskog

Roditelji blaženog Jevtimija življahu u Velikom Novgorodu[16]. Otac mu Mihej bejaše sveštenik pri crkvi svetog Teodora; majka mu se zvaše Ana. Provodeći život u česnom braku, oni ne imađahu dece i silno tugovahu zbog toga. U tuzi svojoj oni se usrdno moljahu Bogu i Prečistoj Bogorodici za razrešenje od bezdetnosti. I Gospod im usliši molitvu: Ana zače i rodi sina, ovog blaženog Jevtimija. Ubrzo po rođenju mladenac bi kršten, i na svetom krštenju dobi ime Jovan. On beše još u povoju kada ga roditelji doneše u onaj hram, u kome su se molili da im Bog podari dete, i, metnuvši ga pred ikonu Božje Majke, oni rekoše: Carice i Vladičice! evo, mi Ti donesmo onoga koga si nam podarila. Po reči, koju u tuzi srca izrekoše usta naša Tebi kao Carici i Vladičici, mi Ti predajemo naše dete. Uredi njegov život kako Ti sama želiš. Sada pak mi ga uzimamo k sebi, da bude s nama u domu našem, pošto mladenac ne može da živi bez majke.
Uz pomoć blagodati Božje mladenac uspešno rastijaše i, kada dođe vreme, roditelji ga dadoše na izučenje Božanskih knjiga. Bog koji svima ljudima želi spasenje, darova dečaku Jovanu bistar um, i on sa uspehom izučavaše Božanska Pisma. Za sve vreme tog izučavanja on se nije bavio ničim drugim do stvarima koje pobuđuju na razmišljanje o božanstvenim predmetima. Kada mu bi petnaest godina, on se zapali ljubavlju k Bogu i zažele da se odrekne sveta i primi monaštvo. On nije znao k čemu će ga odvesti monaštvo, pošto su namere Božje nedokučljive, no on se starao da neizostavno ostvari svoju blagu želju. I Bog, videći s nebeskih visina sve šta će se desiti s njim u budućnosti, uskoro mu stvarno ispuni želju.
Jedan inok, po imenu Efrosin, i dva druga inoka, Ignjatije i Galaktion, koji sebe behu posvetili na službu Bogu, namisliše da se podvizavaju u usamljeništvu i rešiše da potraže pogodno mesto za to. Uskoro oni nađoše takvo mesto; zvalo se Vježište, na 12. vrsta zapadno od Novgoroda. Tu ne beše ništa drugo osim šume i ritova. Kada monasi dođoše na to mesto, oni osetiše u vazduhu neki miris, i to shvatiše kao naročito ukazanje promisla Božjeg. Oni tu podigoše kapelu u ime svetitelja Hristova Nikolaja, a potom napraviše i kelije za sebe. Ubrzo dođe k njima sveštenik Pimen i izjavi želju da živi i da se podvizava zajedno sa njima. Tada po jednoglasnoj odluci oni sagradiše drvenu crkvu opet u ime svetog Nikolaja Čudotvorca, godine 1411, i stadoše provoditi isposnički život. Mnoge muke oni podneše od tamošnjih žitelja, naročito od jednog velmože, koji po vnušenju đavola ne željaše da u njegovoj blizini žive monasi. Ali sveti čudotvorac Nikolaj, koji nigde ne ostavlja u nevolji obitelj posvećenu njegovom imenu kada mu se sa verom mole za to, dostavljaše prehranu i ovim monasima. Uskoro se dogodi da se na nozi toga velmože pojavi opaki čir, od koga on silno paćaše. U bolesti svojoj on se seti svetog čudotvorca Nikolaja, obrati mu se molitvom za pomoć, pa onda ode u obitelj njegovu. I pomolivši se tamo, on dobi iscelenje. Blagodaran za isceljenje, on podari obitelji parče zemlje u blizini, i od tada sa pobožnom verom stade poštovati manastir svetog Nikolaja. Posle toga po blagodati Božjoj i na molitve svetog Nikolaja Čudotvorca broj monaha stade se uvećavati, i gorespomenuti Pimen, prvi sveštenomonah obitelji, postade i iguman njen.
Po uredbi promisla Božjeg k njemu i dođe dečak Jovan, moleći ga da ga postriže u monaštvo. Pimen, ugledavši dečka, primi ga kao poslanog k njemu od samog Boga, postriže ga u monaštvo i dade mu ime Jevtimije. Živeći u manastiru, prepodobni Jevtimije pokazivaše u svemu tako strogu poslušnost nastojatelju svome i bratiji, da je izazivao opšte divljenje, jer iako tako mlad, on posedovaše um zrelog muža. Stoga do naznačenja za pastira, svi u njemu poznadoše budućeg pastira, i pre punoletstva on postade svima rukovodilac u monaškom životu. Kada prepodobni Jevtimije steče takav ugled u svojoj obitelji, za njega saznade i arhiepiskop Novgorodski Simeon.[17] On pozva k sebi prepodobnog Jevtimija i videći da je ispunjen dobrih namera i vičan u reči, on ga plameno zavole. I bez obzira na to što Jevtimije nije hteo da ostavlja svoj manastir, on mu poveri upravu nad crkvenom imovinom. Primivši na sebe nove obaveze, prepodobni Jevtimije produži nositi svoj inočki podvig i ni u čemu ne otstupaše od ispunjavanja pravila monaškog života.
Nakon nekoliko godina dostojnog upravljanja Crkvom vladika Simeon otide ka Gospodu, preselivši se u večni blaženi život. Posle njega na arhiepiskopski presto novgorodski bi uzveden Jevtimije[18]. Tada se prepodobni Jevtimije udalji u Hutinski manastir svetog Spasa[19], i ostade u njemu. Ali po isteku nekog vremena on na molbu starca manastira Prečiste, na Lisjoj gori[20], bi postavljen za igumana ovog manastira. Tu on, starešinujući nad monasima, svima njima davaše savršeni primer za nazidavanje, pošto prema svima beše milostiv, i ujedno s tim prema svima se odnošaše s poštovanjem.
Uskoro posle toga svenarodni sabor Velikog Novgoroda zažele da izabere njega na novgorodski arhiepiskopski presto i unese ga u broj drugih izabranika,[21] ne znajući da je on još od mladosti bio prizvan k episkopskoj službi. I pošto apostol kaže da se svaka vlast postavlja od Boga (Rm. 13, 1), kako je onda čovek može dobiti, ako mu ona ne bude data odozgo? (Jn. 19, 11). To se ispuni i na prepodobnom Jevtimiju. Zapečativši kocke izabranih, narodni sabor i duhovništvo Velikog Novgoroda donese ih u sabornu crkvu svete Sofije i položi ih na sveti presto. Pri izvlačenju kocka pade na Jevtimija.
Posle toga Novgorodci se s radošću uputiše k prepodobnome, i na sam dan svetog Jovana Zlatousta, 13, novembra, svečano ga uvedoše u hram svete Sofije, godine 1429. Prepodobni Jevtimije se dugo opirao tome, izjavljujući da je nedostojan tako visokog čina, ali pošto se nije mogao protiviti sudu Božjem, on se najzad pokori volji birača. Njega posveti za arhiepiskopa mitropolit Kijevski i cele Rusije Gerasim.
Kao arhiepiskop, svestan veličine čina, prepodobni Jevtimije se sa velikom revnošću predade podvizima svoje službe, sećajući se reči Svetoga Pisma: Kome je mnogo dano, mnogo će se iskati od njega (Lk. 12, 48). Stoga se on staraše da trudom svojim donese rod, po Evanđelju, ne po trideset ili šezdeset, no po sto puta (sr. Mt. 13, 8). Ranije, pre primanja episkopskog čina, on se brinuo samo za dušu svoju, a sada, kao episkop, on se morao brinuti za duše mnogih, da bi smelo mogao reći Gospodu Vladici: Evo ja i deca koju mi dade Gospod (Is. 8, 18). U svojoj mudroljubivoj duši pomišljajući na to i na mnogo drugo, prepodobni Jevtimije osećaše u srcu svom veliko uznemirenje, ali svu nadu polagaše na Boga, i nadanje njegovo ne posrami Gospod, kome neka je slava sada, svagda i večito.
Prepodobni Jevtimije skončao 10. marta 1458. godine.

PRENOS MOŠTIJU SVETOG MUČENIKA
EPIMAHA[22]
iz Aleksandrije u Carigrad

ŽITIJE PREPODOBNE
TEODORE,
carice u Arti

BLAŽENA i sveta Teodora poreklom beše sa Istoka, a rođena bi od roditelja Jovana i Jelene. Odraste ona u mestu zvanom Servija (= Srbija) u Makedoniji kao miomirisna ruža, koja širi iz sebe miris vrlinskog življenja. Roditelji joj behu plemićkog porekla i s carevima u srodstvu, jer otac njen Jovan, zvani Petralifis, beše sevastokrator, tj. carski namesnik i vladalac u Solunu i celoj Makedoniji. Mada imađahu veliku vlast, roditelji njeni behu pobožni i milostivi i prema svima se odnošahu sa ljubavlju i pravednošću. Takva im beše i blagočestiva kći njihova Teodora, koja se još od detinjstva upražnjavaše u vrlinskom životu i tvorenju milostinje.
U to doba behu vremena burna i teška. Latini behu zauzeli Carigrad (1204. g.) i mnoga zla naneli pravoslavnima. Veliko Vizantijsko carstvo beše se razdvojilo na nekoliko delova, od kojih jedno beše i Epirsko carstvo, koje osnova Mihail Anđeo-Komnen (1204-1215. g.), sa prestonicom u gradu Arti na obali Jonskoga Mora. On imaćaše maloletnog sina Mihaila. Kada umre otac, maloletni sin sa majkom morade da beži iz Arte na Peloponez, jer njegov stric Teodor[23] zauze despotski presto u Arti. Kada Teodor zauze zatim grad Solun od Latina i proglasi se u njemu za cara, on nađe tu u Makedoniji i decu sevastokratora Jovana Petralifisa i njihovu mladu sestricu Teodoru, na koju braća osobito pažahu i čuvahu je, jer beše veoma lepa i čista. Ali uskoro ovaj car Teodor pogine u borbi sa Bugarskim carem Asenom II (1218-1241. g.) i na presto u Arti dođe sa Peloponeza mladi kraljević Mihailo II Komnen (1237- 1271. g.). Došavši u severnije krajeve Makedonije i u grad Serviju, Mihailo vide tamo blaženu Teodoru i odmah se zaljubi u njenu lepotu. Preko mnogih posrednika on se staraše da je uzme sebi za ženu, što se na kraju i ostvari. Pošto se svrši carska svadba car i carica ostadoše neko vreme u Serviji, a onda otidoše u svoju prestonicu Artu, gde podigoše utvrđeni grad koji se još i do danas sačuvao.
Mihailo se staraše da upravlja svojim carstvom, a sveta carica Teodora, mada imađaše carsku slavu i počasti, ne ponese se ni malo time, nego se kao i do tada smiravaše i jedino se staraše da se ukrasi svakom vrstom vrline. Kao što se kao devojka ne obmanjivaše lepotom svojom, tako se ni sada kao carica ne obmanjivaše slavom svojom. Jedina njena briga beše kako da, iz ljubavi prema Bogu, učini nekom neko dobročinstvo, a osobito sirotinji i bednima. Ona postade majka sirotima, i zaštitnica udovicama, i pomoćnica svima potrebitima. Slušajući reči Hristove u Svetom Evanđelju: Blaženi milostivi, jer će biti pomilovani; i još: Ako učiniste jednome od ove Moje male braće, Meni učiniste, – ona se na svaki način staraše da ih ispuni i u delo sprovede. A staraše se ona da živi i u svakoj celomudrenosti i čistoti, i u ostalim bogougodnim podvizima. Ali čovekomrzac đavo, videći je kako napreduje u svakoj vrlini i kako se slaže sa mužem svojim i živi u pobožnosti, nastojaše na svaki način da je udalji od puta spasenja. Pa kada ne uspe da odvrati svetiteljku, on se okrete na muža njenog i navede ga na težak pad. U srce Mihailovo on ubaci nečistu ljubav prema nekoj udovoj plemićki, po imenu Gangrini. Ta nečista strast toliko ovlada njime, da je već i javno činio greh i Gangrinu smatrao za svoju ženu, a blaženu Teodoru za služavku.
U svemu tome svetiteljka pokazivaše veliko trpljenje, moljaše se Bogu i pošćaše, dok je jednoga dana ogrezli u greh car ne protera sa dvora. Iako u utrobi svojoj nošaše dete, blažena carica se udalji sa dvora i sa čedom svojim, koje u međuvremenu rodi, skitaše se van svoje kuće pet godina u svakoj bedi i nevolji. Ali Gospod ne ostavi sluškinju Svoju, nego njoj i detetu njenom posla Anđela čuvara. Jednoga dana, dok ona prolažaše kroz kraj zvani Prenista, sveštenik toga kraja, koji beše čovek pobožan i dobrodeteljan, priđe joj i zapita je ko je ona i odakle je, i kako je tu dospela? Blažena ne htede odmah reći, ali na njegovo navaljivanje i preklinjanje, ona mu sa suzama sve ispriča o sebi i svojim stradanjima. Sveštenik se tada smilova na nju i uze je od tada u svoju kuću zajedno sa detetom.
Po milostivom Promislu Božjem dođe najzad i kraj stradanjima blažene carice. Jer Bog usliši njene svakodnevne uzdahe i molitve, kao što sluša molbe svih pravednika Svojih. Jednoga dana, kada car beše izvan dvora, dvorski velikaši, primećujući već odavno nešto sumnjivo, upadoše u dvor, i nateraše onu udovicu Gangrinu da im prizna svu istinu o tome kako je ona kriva za progonstvo carice Teodore. U tom času u dvor stiže i car, i kada ču da je zla savetnica i sagrešnica njegova sve priznala, postidi se veoma i gorko pokaja, kao ono nekada car David. Odmah on posla svuda sluge da traže caricu Teodoru. Došavši u Prenistu, sluge je nađoše u kući onoga sveštenika i povedoše je sa sobom. Kada se carica uveri u iskreno pokajanje svoga muža, ona se, po savetu i onoga sveštenika, vrati sa detetom u dvor. Ovaj povratak blažene Teodore donese veliku radost u čitavu Artu, a naročito obradova muža njenog, koji je od sada u svemu pitaše za savete. On se od tada u svemu izmeni na bolje, i sa blaženom Teodorom poče podizati hramove Božje i činiti mnoga druga dobra. A blažena Teodora podiže u Arti divan hram Svetom velikomučeniku Georgiju, koji se zatim pretvori u ženski manastir.
Posle nekog vremena umre i car Mihailo, i blažena Teodora odmah pođe u manastir i postade monahinja. V monaštvu ona umnoži svoje molitve i pošćenje i svoja ranija dobročinstva. U manastiru ona svima pokazivaše smirenje i posluša nje, nimalo ne gledajući na to što je ranije bila carica. Provevši u takvom podvižničkom življenju neko vreme, dođe vreme da i nju Gospod pozove k Sebi. I bi joj otkriven od Boga dan prestavljenja njenog. Primivši od Boga vest o skoroj smrti, ona se smireno pomoli Gospodu, govoreći: Gospode i Bože moj, ja smirena sluškinja Tvoja celoga života očekivah ovaj čas, i kako sada da se ne radujem, jer prelazim iz smrti u život. Ali Te molim, ako je volja Tvoja, ostavi me još šest meseci da bih do kraja dovršila i ukrasila hram Tvoj. A ako nije volja Tvoja, onda evo sluškinje Gospodnje, neka mi bude po reči Tvojoj! I milostivi Gospod, Koji ima vlast života i smrti, produži joj život dokle ne završi hram u manastiru i ne pouči sestre monahinje. Posle toga ona mirno predade dušu svoju u ruke Gospoda svog i našeg, Kome neka je slava i hvala u sve vekove.
Ovaj hram i u njemu mošti prepodobne matere naše Teodore izvor su isceljenja i spasenja za sve one koji im sa verom i molitvom pribegavaju.[24]


NAPOMENE:
[1]Damask – glavni, najbogatiji grad Sirije, jedan od najstarijih gradova u svetu; leži na severoistoku od Palestine, na reci Baradi, u divnoj i plodnoj ravnici, kraj istočnog Anti-Livana. I u današnje vreme Damask je glavni i najbogatiji grad Sirije i ima do 600.000. stanovnika.
[2]Praznuje se 30. marta.
[3]Ovaj Sveti Sabor održan je u Nikeji 787. god. protiv jeresi ikonoboračke.
[4]Sevir, jeretički patrijarh Antiohijski (512-518, jedan od glavnih zaštitnika monofizitske jeresi, koja je učila ovo: Hristos, iako sastavljen iz dveju priroda, ne boravi u dvema njima, tj. nema dve prirode, Božansku i čovečansku, pošto je pri ovaploćenju Boga Logosa čovečanska priroda u Hristu izgubila svaku vlastitu stvarnost i samo se misleno može razlikovati od Njegove Božanske prirode. Ali iz takvog jeretičkog učenja proizlazi da Hristos nije istiniti čovek.
[5]Vizantijski car Foka carovao od 602. do 610. godine.
[6]Iraklije carovao od 610. do 641. godine.
[7]Smirna – čuven u starini trgovački grad Jonije, na istočnoj obali Jegejskog Mora. Crkvu u Smirni osnovao je sveti Jovan Bogoslov.
[8]Car rimski Dekije carovao od 249. do 251. godine.
[9]Homer – grčki pesnik napisao, po predanju dva speva: Ilijadu i Odiseju; nepoznato je gde se rodio, te su mnogi gradovi, među njima i Smirna, prisvajali sebi čast da su njegova postojbina.
[10]Veelfegor ili Vaalfegor – sirofeničansko (moavitsko) božanstvo, kome se služenje odlikovalo nemoralom.
[11]Ovde se podrazumeva vračanje i čarobnjaštvo pomoću lešina ljudskih.
[12]Lidija – oblast u Maloj Aziji.
[13]Gordijan, rimski car, carovao svega 36. dana u 238. godini.
[14]Magistrat – važan državni činovnik kod Rimljana, koji u svojim rukama ima vojnu i sudsku vlast.
[15]Antipat ili prokonzul – upravitelj oblasti.
[16]Jedan od najdrevnijih i najpoznatijih gradova u star. Rusiji.
[17]Upravljao novgorodskom eparhijom od 1416. do 1421. godine.
[18]Podrazumeva se Jevtimije I; bio je arhiepiskopom novgorodskim od 1423. do 1429. godine.
[19]Hutinski manastir, osnovan 1192. uglednim novgorodcem Aleksijem, u monaštvu Varlaamom; nalazi se na desnoj obali reke Volhove, desetak vrsta od Novgoroda.
[20]Ovaj Bogorodičin manastir nalazi se na 7. vrsta od Novgoroda.Spominje se u 1392. godini.
[21]Izbor novgorodskog vladike, od 1156. godine, zavisno je ne od mitropolita i sabora episkopa, nego isključivo od samih Novgorodaca, od njihovog veća. Oni su obično izbirali tri kandidata, i kocke su njihove polagane na presto u hramu svete Sofije; po okončanju liturgije dve kocke, jednu za drugom, vukao je protopop i objavljivao svemu narodu;najzad kocka, koja je ostala na prestolu, ukazivala je na izabranika Božjeg. Tako je bio izabran i prepodobni Jevtimije.
[22]O sv. mučeniku Epimahu videti pod 31. oktobrom.
[23]To je Epirski despot Teodor Anđeo Duka Komnen, koji je vladao u Arti od 1215. do 1224. godine, a od 1224, kada se proglasio za cara, vladao je u Solunu do 1230. g.
[24]Kratko Žitije i služba sv. carice Teodore bi sastavljena uskoro po njenom prestavljenju od strane monaha Jova Melosa, a dopuni je episkop iz Arte Serafim Vizantios (izdana prvi put u Veneciji 1772. g.).

2 komentar(a)

  1. Osvetljena Duhom Svetim, proslavljena Hristom, popila si spasonosnu vodu i njom si otvorenom rukom napajala one, koji su je bili žedni. Velika Mučenice Fotino/Svetlano, Ravna Apostolima, moli Hrista Boga za spasenje duša naših. Amin.

  2. Poštovani,
    da li Vam je poznato zbog čega je u Srbljaku (Srbljak. — Beograd: Izdaje Sveti Arhijerejski Sinod Srpske Pravoslavne Crkve, 1986. — S. 122-129) data služba PREP. TEOKTISTU (BIVŠI KRALJ SRBSKI DRAGUTIN) po kojo bi trebalo da se on pominje u crkvi danas (12 mart po julijanskom kalendaru), a u srpskim žitijama nisam našau da se pominje da se pominje u današnji dan, iako je po istoričarima preminu na današnji dan …
    Svako Vam dobro želim od Gospoda.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *