NASLOVNA » Ava Justin, BIBLIOTEKA » Žitija Svetih za mart

Žitija Svetih za mart

10. MART

STRADANJE SVETIH MUČENIKA
KODRATA, KIPRIJANA, DIONISIJA,
ANEKTA, PAVLA, KRISKENTA,
i drugih s njima

SVETI mučenik Kodrat rodi se u gradu Korintu[1] i bi odgajen na ovaj način: za vreme velikog gonjenja hrišćana od strane neznabožnih careva i knezova, kada su ispovednici Hristovi na razne načine i ljuto mučeni i ubijani, mnogi hrišćani napuštahu gradove, kuće i imanja svoja, i bežahu i krijahu se po pustinjama i gorama i pećinama zemaljskim, jer su više voleli da žive sa zverovima nego sa bezbožnim idolopoklonicima, samo da bi besprekorno sačuvali svetu veru svoju u Hrista Gospoda svog. U ta strašna vremena pobožna žena Rufina u gradu Korintu pobeže u pustinju iz straha od mučitelja, i krijaše se potucajući se po neprolaznim mestima. Ona beše bremenita kada pobeže iz grada. I kad dođe vreme da rodi, ona u pustinji rodi muško dete, i posle nekoliko dana umre. No Bog koji daje hranu svakom telu i pruža ruku svoju i milošću obasipa svako živo stvorenje, ne ostavi bez svoga staranja ni ovo siroto odojče u pelenama, nego mu postade i otac i majka, i vaspitač i hranitelj. Jer zapovedi oblacima svojim, te se spuštahu odozgo i slatku rosu točahu u usta odojčetu. I tako ga hranjahu kao mlekom ili medom dok ne odraste toliko da se samo hrani pustinjskim zeljem. I življaše u pustinji slično svetom Jovanu Krstitelju: Bogom hranjen, i svetim Duhom rukovođen i učen bogoviđenju.
Kada već postade junoša, nađoše ga neki hrišćani i odvedoše u grad. Tamo ga dadoše na nauke, i on izuči lekarstvo. I lečaše bolesnike, ne toliko prirodnim lekovima, koliko blagodaću danoj mu s neba. No iz detinjstva naviknut na pustinjačko bezmolvije, molitveno tihovanje i voleći usamljenost i bogorazmišljanje, on se udaljavaše iz grada, i provođaše po gorama i pustinjama mnoge dane, pa i godine. U grad bi dolazio, kada su to potrebe zahtevale. Jer isceljujući telesne bolesti lekarstvom a duševne neduge rečju Božjom, on svima postade potreban i koristan. Ali se u gradu nije dugo zadržavao, nego se vraćao u svoju milu pustinjačku usamljenost, u kojoj se i starosti približi. A oni koji ga u Hristu ljubljahu, oni i u pustinju dolažahu k njemu, želeći da se naslađuju i duhovno koriste gledanjem svetiteljskog lica njegovog i slušanjem bogonadahnutih reči njegovih. Takvi behu Kiprijan, Dionisije, Anekt, Pavle i Kriskent, koji i postradaše zajedno sa njim za Hrista Gospoda.
A stradanje njihovo bi na ovakav način: od bezbožnog cara Dekija[2] dođe u Korint vojvoda Jason da muči i ubija hrišćane. I hvatajući hrišćane, on ih bacaše u tamnicu. Tada bi uhvaćen i sveti Kodrat sa blaženim prijateljima svojim: Kiprijanom, Dionisijem, Anektom, Pavlom i Kriskentom, i bačen u tamnicu s njima i sa mnogim drugim hrišćanima.
Posle nekoliko dana vojvoda Jason izvede na svoj bezbožni sud hrišćane iz tamnice. Meću njima beše najstariji sveti Kodrat. On iđaše napred kao vojvoda tog odabranog puka Hristovog, gotov da neustrašivo odgovara mučitelju mesto svih. I stade mučitelj govoriti svetom Kodratu ovako: Kodrate, šta te je zaludelo, te dobrovoljno hoćeš da predaš sebe na tako strašne muke? Našta se nadaš, izabirajući sebi neustrašivo tamnicu i okove, i lišavajući sebe otadžbine i prijatelja? Zašto se radije ne pokoriš carskim zakonima i ne pokloniš bogovima, da bi s nama blagovao i do mile volje naslađivao se ovim slatkim životom?
Sveti Kodrat odgovori: Niko koji prirodnog razuma ima neće se odreći ovog slatkog života. No pošto je ovaj život podario Bog, to treba više voleti darodavca nego dar, i vrlinskim životom slaviti i blagodariti tako milostivog darodavca, i našim stradanjem za Njega širiti slavu Njegovu na sve strane. Jer ne treba toliko voleti ovaj kratki život, da bismo, bojeći se da ne izgubimo njega, idolima odavali bogodoličnu čast. I koga to boga možemo proglasiti za boljeg i istinitijeg od Onoga koji nas je od početka obogatio velikim i večnim darovima? A po takvim i tolikim darovima koga možemo priznati za Boga, ako ne jedino Hrista Spasitelja? I ko zaslužuje da bude nazvan Spasiteljem osim Isusa, koji pretrpe za nas muke i smrt? Stoga mi koji želimo da budemo vrlinasti, treba najpre da pretrpimo muke za istinitu veru i pobožnost, a nipošto da odpadamo od vere i pobožnosti. A oni koji se staraju da prelaste i razvrate ljubitelje i revnitelje božanskih tajni, u njih je i namera zla i molitva na greh. Svaki treba da izabere ono što je bolje. No treba biti i obazriv: ne ići odmah za onima koji, izgleda, imaju obličje vrline, nego ih ceniti po delima, jer ako su im, dela zla, oni nanose veliku pogibao. Znaj dakle, mi se držimo pravila naših praotaca, i gredemo onome što je bolje. Zato se nemoj suprotnim razlozima truditi da nas ubediš da Hrista ostavimo i na tvoju stranu pređemo. Jer istina Božja nama je savetnica dobra, i zakoni pobožnosti imaju veliku silu ubedljivosti, i oni nas sjedinjuju sa Bogom. Osim toga, po opštem prirodnom zakonu svi moramo umreti, i niko ne može biti slobodan od zakona smrti. Kada smrtni čas dođe, tada propadaju sva nepravedna dela ljudska i misli, i slava svetska pretvara se u prašinu, a dobra i velikodušna dela i posle smrti donose vrlinskim ljudima večnu slavu. Zato smo mi čvrsti u svojoj dobroj nameri da junački postradamo za Hrista, i tako ostavimo primer onima koji žele da se ugledaju na nas. Jer koji pravo shvataju i veruju, samo se za jedno brinu: da imaju svetle primere za ono što je bolje, koji bi ih vodili ka savršenstvu.
Vojvoda Jason na to reče svetome: Kodrate, ako štuješ onog Boga, čija dobročinstva uživaš od mladosti svoje, dobro činiš, jer se pokazuješ zahvalan. Ali pazi da, propovedajući Hrista koji je bio čovek, ne pripišeš mu naprazno božansku prirodu. Sveti Kodrat odgovori: Ako hoćeš da gnev odbaciš i jarost u krotost pretvoriš, onda ću reći nešto o velikim stvarima, iako to nije lako, a i ja nisam sposoban za to. Vojvoda na to reče: Izloži nam jasno vaše mudrovanje o Hristu. Tada sveti Kodrat reče:
Postanje sveta bi po Božjoj volji: izvrši se Rečju Božjom, i utvrdi se silom Duha Svetog. Otac je dakle blagovoleo, Logos – Sin je svu tvar stvorio, a Duh Sveti je utvrdio. Sve prekrasne i izvrsne stvari sa određenim početkom i krajem Bog Tvorac stvori, da bi oni koji uživaju ta blaga hvalili i slavili Tvorca. On dakle stvori rod ljudski, da bi mu sav vidljivi svet dao u nasleđe. I udunuvši prvome čoveku duh života, uvede ga u raj, mesto neiskazanih sladosti. A on sa svojom stvorenom pomoćnicom, videvši raznolike divne predmete, obradova se, i dobi pravo da se naslađuje rajskim baštama. Nastanjeni od Boga u tako prekrasnom raju, naši praroditelji su smatrali za dužnost da budu zahvalni svome Tvorcu i Dobrotvoru, i stadoše ići putem vrline, držeći zapovest Božju: ne jesti plod samo sa jednog drveta. No lukavi sablaznitelj, đavo, nošen jarošću, sa prevarom u ustima a zlobom u srcu, on od zavisti izrignu na njih otrov što beše u njemu, želeći da ih liši takvog rajskog života: on im, tobož u interesu njihovog dostojanstva, predloži da naruše zapovest Božju; i oni pristadoše na njegov lukavi predlog. I desi se to da oni koji su živeli u raju s Bogom, otpadoše od blagodati Božje, i biše isterani iz raja. Od toga doba, vezani uzama greha, stadoše se zlopatiti u sujetnim željama oni koji pre toga behu učesnici slave Božje. Ali Bog, sažalivši se na svoje sazdanje i milostivo pogledavši na nemoć ljudsku, blagovoli doći k nama bednima i propalima i poživeti s nama, i to obučen u telo a ne nagim Božanstvom Svojim. I to učini, da bi nas odrešio od vražjih okova, oslobodio robovanja smrti, i izbavio od pogibli. Blagovoli dakle Bog, da se Logos Njegov, kad se navrši vreme, useli u prečistu utrobu Djeve Bogorodice, i ovaploćenjem obuče u celog čoveka. A prečista Djeva, zatrudnevši od Duha Svetog, rodi Boga u telu. I tako oči ljudske zaista videše Boga u telu, koga nazivamo Hristom. I tako pokaza sebe ljudskom saznanju On, Bog istiniti, koji se od Djeve istinski obuče u čoveka. I vojujući protivu vlasti đavola, On proširi granice svoga višnjeg carstva, jer obori zakon smrti, božanskom silom raskinu okove smrti, razori ad, i izvede iz njega praroditelje sa mnoštvom njihovih potomaka, i prvi bi nazvan Spasiteljem On koji sve narode i zemlje izbavi od pogibli. I On svima otvori riznice Svoga milosrđa, jer želi da Njegovi darovi postanu svima zajednički. Izbavivši sve od smutnje đavolske, On čuva svoje nasleđe od propasti. Od Njega ništa nije skriveno: ni početak našeg rođenja, ni dužina ili kratkoća našeg života, ni smrtni čas naš. Njemu ništa nije nepoznato, no ono što je Otac svojim zakonima odredio, to sve očigledno sarađuje Sinu. To je taj Hristos koga mi propovedamo; to je taj koji se brine o spasenju roda ljudskog; to je taj koji nam daje neiscrpno bogatstvo blagosti svoje, i koji jeste svagda i svuda, prisustvuje i pomaže onima koji Mu služe.
Vojvoda, iako se divljaše rečima svetog Kodrata, ipak ne hte verovati istini koju ovaj govoraše, i reče: Izgleda mi, Kodrate, da o visokim stvarima govoriš laž, jer Boga uvlačiš u ljudske smutnje, i kažeš da Ga je mogla smestiti devojačka utroba, i nositi, i Hrista roditi. I još kažeš da je On jedini na zemlji Bog, vićen gde nosi telo ljudsko, i da nema drugog istinitog Boga osim Njega.
Sveti Kodrat odgovori: Ne dolikuje bezbožnim ljudima da ispituju tajne vere, jer nije mala stvar saznati to. Niti se to kome lako otkriva. Niti mi dopuštamo nevernicima da razgledaju naše svetinje. Sin Božji dobrovoljno ponizi sebe, spusti se do obličja sluge, i On, koji je Bog, blagovoli postati čovek, da bi nas izbavio iz robovanja đavolu. No ti ove stvari ne možeš razumeti, pošto si pun neverja i bezbožja. I znaj, da nas ni svojim veštim lukavstvom, ni svojom jarosnom pretnjom, nećeš odvojiti od Hrista Gospoda našeg.
Tada vojvoda naredi da vrsnog slugu Hristovog nagog čvrsto biju gvožđem. I bezdušne sluge sa svirepošću ispunjavahu naređenje. A sveti mučenik junački trpljaše. I bijen govoraše mučitelju: Ne znaš li, vojvodo, da sve što biva pod primoravanjem protivno je slobodi i nema silu ubedljivosti? Jer primoravajući nas, ti pokazuješ da si nepravedan nasilnik; a koji savetuje i ubeđuje, pokazuje da je krotak i čovekoljubiv. Zašto nas mukama primoravaš na idolopoklonstvo? Ne nadaj se da ćeš nas nasiljem privući svome bezbožju, i da ćemo se iz straha odreći vere. Pošto ljubimo Hrista, mi ne marimo ni za kakve zavodljive laske, niti obraćamo pažnju na muke kakve god budeš izmislio za nas. Jer nam Hristos sve muke i bolove olakšava nadom na nagradu, i učvršćuje nas da se ne pokorimo protivniku, i čini nas hrabrima i nepobedivima u stradalničkom podvigu.
Još više razjaren, mučitelj naredi da svetitelja obese strmoglavce, i da gvozdenim noktima stružu telo njegovo; pa još vatru ispod njega naložiše, da ga tako peku. Ali on trpeći sve junački, ostajaše nepobediv.
Zatim se vojvoda obrati svetom Kiprijanu, starajući se da ga laskavim rečima pridobije na svoju stranu. No sveti Kiprijan, iako još bejaše mlad, ipak se pripremaše da neustrašivo i junački primi muke. A sveti Kodrat njemu i ostalima koji se s njim spremahu na muke, govoraše: O prijatelji i sapodvižnici moji! Pomislite, kolika su vam blaga ugotovljena od Gospoda! Čest za veru, slava za mučeništvo, a naročito to što se udostojavate milosti Hristove, čija će vam pomoć odmah doći odozgo. Sada dakle valja pokazati svoju nepokolebljivu veru u Hrista. Sada nastaje vreme podviga, da svesrdno ispunite zakon ljubavi, polažući dušu svoju za Ljubljenog; da postanete primer svima koji žele da postradaju za Hrista; da svojim velikim trpljenjem zadivite sve koji posmatraju ovaj prizor. Sada se obelodanjuje razlika između dobrih i rđavih; sada obratite veliku pažnju na održanje vere, da se ne pokažete različiti u verovanju, nego držite jednu veru, jedno ispovedanje, jer vam valja predstati Bogu na sud strašni. Ne napuštajte put vrline, jer ćete već završiti svoje tečenje, i brzo odavde preći ka Hristu. Dobrog Boga ispovedite dobrim srcem! Ne štedite cvet mladosti svoje, jer ćete odmah preći u nestariv život! Pomislite, kraj je tu, a vi kao mladi možete lakše podneti muke za Hrista Boga, jer imate telesnu snagu. Smelo dakle predajte sebe na muke, i junački ih podnesite, da biste, pobedivši vraga, bili proslavljeni od Gospoda i uvršćeni među svete mučenike na nebu. Slušajući reči svetoga Kodrata koje je govorio družini, mučitelj je besneo srcem i odmah naredi da svetog Kiprijana skinu gola, obese, i kao Kodrata biju, stružu i ognjem žegu. Zatim na iste muke stavi Dionisija, za njim Anekta, potom Pavla, najzad Kriskenta, I pošto bi od njih posramljen i pobeđen, on ih osudi da budu bačeni zverovima. A kada zveri ne darnuše svete mučenike, on donese odluku da budu posečeni mačem, ali naredi da ih prethodno vezane za noge vuku ulicama gradskim. I tako sveti mučenici biše vučeni po ulicama, i od neznabožaca, naročito dece njihove, štapovima i kamenjem bijeni, dok ih ne dovukoše na gubilište izvan grada. Tu sveti mučenici, izmolivši malo vremena, pomoliše se usrdno Gospodu, i priklonivši pod mač svete glave svoje, biše posečeni desetog marta 250. godine.
Na tom mestu gde česne glave njihove behu posečene, i zemlja se krvlju njihovom natopi, izbi izvor čiste vode, kao nezaboravni potsetnik gradu Korintu na stradanje svetih mučenika.
Posle pogubljenja svetih šestočislenika: Kodrata, Kiprijana, Dionisija, Anekta, Pavla i Kriskenta, biše i ostali pohvatani hrišćani mučeni i na razne načine pogubljeni, Tako, Dionisije drugi bi nožem zaklan, a Viktorin, Viktor i Nikifor biše u kamenu stupu metnuti, i u njoj istucani; Klavdiju otsekoše i ruke i noge, i on tako skonča; Diodor sam uskoči u oganj koji mu beše pripremljen, i kao u svetlom dvorcu upokoji se s mirom; Serafionu bi glava otsečena; Papije bi u more bačen. Ovi sveti mučenici postradaše od vojvode Tercija, koji dođe posle Jasona. A od vojvode Venusta, koji bi u Korintu posle Tercija, postrada sveti Leonid, koji mnoge i strašne muke pretrpe, pa bi utopljen u moru.
Usto i svete žene, koje u srcima svojim čuvahu pouke svetog Kodrata, ugledajući se na njega, osmeliše se na muke za Hrista: Hariesa, Nunehija, Vasilisa, Nika, Gali, Galina, Teodora, i mnogi drugi, i ljudi i žene, jedni mačem posečeni, drugi u vodi utopljeni, treći na druge načine pogubljeni, prećoše ka Gospodu, i sa svojim predvodnikom i učiteljem svetim Kodratom zajedno u lik svetih Mučenika uvršćeni dobiše pobedničke vence iz ruke Hrista Boga, kome sa Ocem i Svetim Duhom slava vavek, amin.

STRADANJE SVETOG MUČENIKA
KODRATA NIKOMIDIJSKOG
i s njim svetih mučenika
SATORINA i RUFINA i ostalih[3]

U VREME neznabožnog Dekija rimskog cara i njegovog namesnika Valerijana[4], biše pohvatani hrišćani po raznim gradovima i selima, i u grad vitinijski Nikomidiju dovedeni, i u tamnicu bačeni. Zbog toga nikomidijske hrišćane obuze veliki strah, a naročito što se i sam car Dekije približavao njihovom kraju, jer je već bio stigao u Kesariju. Tada mnogi hrišćani pobegoše u gore i pustinje, krijući se od ruku mučitelja, a drugi smelo seđahu kod svojih kuća, očekujući čas kada će se udostojiti da ma kakvim stradanjem proslave Gospoda. Među ovim drugima beše i sveti Kodrat, visok i lep, plemić i bogataš, pobožan i rečit. On zlatom potkupi tamničke stražare i vojnike, te slobodno ulažaše u tamnicu, donoseći potrebne namirnice jednovernoj braći sužnjima. I sokoljaše ih i moljaše da svi budu hrabri, i da ne mare za muke radi ljubavi Hrista Boga, koji im sprema večnu nagradu u svom carstvu nebeskom.
Uto u Nikomidiju dođe od cara antipat[5] Perenije, odredi dan suda za hrišćane, i u prisustvu mase naroda izvede preda se na sud sve sužnje. Komandant reče antipatu: Kao što naredi vlast tvoja, gospodine moj, evo pred tobom stoje svi hrišćani koliko god ih je bilo do danas u tamnici. A antipat reče slugama Božjim: Neka svaki kaže svoje ime, i zvanje, i poreklo, i otadžbinu. – Blaženi pak Kodrat, koji dođe da prisustvuje ovom suđenju, videvši da su se neki od braće uplašili i prebledeli, poboja se da se neko od njih pre mučenja ne odrekne Hrista, i gromko uzviknu stojeći pozadi njih: Zovemo se hrišćani, po zvanju i poreklu smo sluge Gospoda Isusa Hrista, nevidljivog Boga, a grad i otadžbina naša je nebo, gde Bog nastanjuje one koji se uzdaju u Njega. Čuješ li ovo, antipate?
Antipat bi preneražen ovakvom smelošću, i reče slugama: Uhvatite tog ludaka i dovedite mi ga bliže! – A blaženi Kodrat, čuvši te antipatove reči, sam se probi kroz narod, pritrča, i stade pred antipatom. Sav narod skrenu pažnju na njega. A on, prekrstivši se, reče antipatu: Evo, dobrovoljno, ne silom, sam dođoh preda te, da govorim za braću moju i protivstanem đavolu. Čini dakle brzo što hoćeš, i kada se osvedočiš o naše junaštvo, uvidećeš da smo mi nepobedivi vojnici Hristovi. – Antipat reče: O bezumniče, kaži mi najpre svoje ime i poreklo! – Sveti odgovori: Rekoh ti, hrišćanin sam i ja i braća moja; i sluge smo Hristove. Naše ime i blagorodstvo je ovo: da budemo i da se nazivamo sluge Hristove.
Antipat mu na to reče: Poslušaj me, prijatelju! I ja ću o tebi izvestiti cara, i on će te postaviti za vojvodu, samo ako s nama prineseš žrtvu bogovima. Svetitelj odgovori: U zabludi si, antipate, govoreći da ima mnogo bogova. Ne, nema mnogo bogova, nego postoji jedan Bog i Otac, od koga je sve. Antipat reče: ima mnogo bogova, ali car naredi da se sada samo dvanaestorici bogova[6] prinesu žrtve, kojima se i ti moraš pokloniti. A sveti Kodrat gromko uzviknu: Nije dobro da postoje mnoge vlasti. Jedan je Gospodar, jedan Car i Bog – Gospod naš Isus Hristos. Antipat reče: Nisi li čuo šta Homer[7] govori o Posejdonu? Sakupi oblake, razjari vetrove, pokri nebo, strašno zagrme otac bogova, jer se uzoholi Posejdon da otme zemlju, i tako dalje. Eto čuješ kakva je hrabrost Posejdonova. A blaženi Kodrat upita: Da li Homer i ostali slični njemu stihotvorci istinu govore o vašim bogovima ili ne? Antipat odgovori: Istinu govore. Svetitelj reče: Ako istinu govori, onda on kazuje i ovo: da su bogovi vaši bludnici, nenasiti pohotljivci. razvratnici, tvorci neprirodnih gadosti. Zaista se stidim zbog vas, što se klanjate takvim bogovima, za čija zla dela sada sudite i kazne izričete ljudima. Jer osuđujete ljude koji čine sramna.dela, a poštujete bogove koji su činili daleko gadnija dela. Ne bi li trebalo da većma osudite i kaznite bogove svoje za tako mnogobrojna i tako velika sramna dela njihova? Ne štedite ljude koji čine bezakonje, a slavite i počitujete bogove koji su činili daleko veća bezakonja. Vaistinu, takvi bogovi vaši – nisu bogovi, nego mahniti razvratnici, mrtvi duhovi. Antiiat reče: Počeo si da huliš bogove. Bojim se da se na me ne naljuti car što sam dopustio, te si se usudio da jezikom ustaneš protiv bogova naših. Bolje se što pre izmeni, da te odmah ne bi zgrabile ruke mučitelja. Sveti Kodrat odgovodi: Moju smelost niko mi ne može oduzeti: ni ti, ni tvoj car, ni sam otac vaš Satana.
Razljuti se antipat i naredi da svetome svuku odelo, naga vežu za mučilište, i biju žilama, govoreći: Kaži svoje ime. A pošto je svetitelj, bijen, ćutao i nije odgovarao, antipat upita one oko sebe za mučenika: Ko je, i kako se zove? Oni koji su znali svetoga rekoše antipatu da je visokog roda i da mu je ime Kodrat. Tada antipat reče slugama: Poštedite ga i odrešite!
Kada svetitelja odrešiše od mučilišta, i on se obuče, mučitelj ga dozva bliže k sebi, i reče: Šta to uradi i nama i sebi, ne kazavši nam da si visokog roda? Jer mi, ne znajući tvoje visoko poreklo, osramotismo te, a ti si sam obrukao sebe i svoj rod. No zašto si prezreo svoje plemićstvo i pristupio ništavnoj veri hrišćanskoj? Svetitelj odgovori: Volim biti na pragu doma Boga mog, nego živeti u šatorima bezbožničkim (Ps. 83, 11). Antipat mučitelj reče: Pokori mi se i prinesi žrtvu bogovima, da ne umreš kao zločinac. Zar nisi čuo za zapovest cara i svih njegovih velikaša? Oni doneše odluku da nijedan hrišćanin ne sme živeti na zemlji, i mnoge dobre i krasne ljude otrgoše od hrišćanske zablude. Svetitelj odgovori: Blago čoveku koji ne ide na veće bezbožničko, i na putu grešničkom ne stoji (Ps. 1, 1), ne prelastivši se prelešću ovog sujetnog sveta. A oni koji se prelastiše, i poslušaše vas, oni će kao prašina uzvitlana vetrom propasti, i već su propali.
A antipat, mnogim laskavim rečima mameći svetog Kodrata, zaplaka i uzdišući reče: O Kodrate, ne lišavaj sebe ove divne svetlosti! Ne lišavaj sebe ovog slatkog života, dobrovoljno izbirajući smrt. – Govoreći to, sablaznitelj maramicom brisaše lice svoje. A sveti mučenik mu reče: Ne misli da ćeš me zmijskim lukavstvom prevariti kroz pritvorne suze, psu grabljivi! Nećeš me dograbiti, jer sam Božji sluga.
Pored antipata Perenija seđaše vojvoda Maksimijan. On reče svetome: Zli čoveče, moj krasni gospodin antipat pokazuje milost prema tebi, a ti ga vređaš. Svetitelj odgovori: Neka on plače nad sobom, i neka oplakuje čas svoga rođenja, jer se na pogibao rodi. A ti što me koriš? Kada antipat sudi, ti ko si da se istrčavaš na sudu ispred njega? Dosta je da nam jedan sudi. A ako i ti hoćeš da nam sudiš, onda neka te uništi Gospod naš Isus Hristos.
Komandant pak reče antipatu: Tako mi vlasti tvoje, gospodaru moj, ako ostaviš ovoga da tako drsko govori, on će se usuditi da i samim samodržcima nanese uvrede i poruge, i mi ćemo se obresti u velikoj bedi. A svetitelj reče: Zašto se bune narodi, i ljudi pomišljaju zaludne stvari? Ustaše carevi zemaljski, i knezovi se skupiše na Gospoda i na Pomazanika njegovog (Ps. 2, 1-2). Eto, i sada sujetni ljudi osuđuju Hrista, i On strada u članovima svojim – u vernim slugama svojim.
Antipat reče slugama svojim: Svucite ovog nikogovića, i bijte ga surovije nego prvi put, dok se ne pokori carskim zakonima i ne pokloni bogovima. – Bijen po drugi put, sveti Kodrat govoraše: Hvala Ti, Bože, što si mene grešnog i nedostojnog slugu svog udostojio da stradam radi svetog imena Tvog, da bi me Ti uvrstio među ljubljene sluge Tvoje. Blagodarim Ti i molim Te: ispuni me Duha Tvog Svetog; urazumi me i utvrdi me da čvrsto održim veru; umudri me mudrošću Tvojom, da me ne pobede bezakonici! Budi mi pomoćnik, Gospode moj, jer je sada vreme za pomoć Tvoju, sada čas za zaštitu Tvoju. Ukrepi me, da se proslavi u meni sveto ime Tvoje! Privedi me Tvome nebeskom Ocu, i reci mu za mene: I ovo je sluga Tvoj! O Gospode Isuse Hriste, pomozi mi da dobro dovršim podvig moj!
Tako se svetitelj moljaše, a sluge koji su ga bili zamarahu se i menjahu se. I toliko je dugo bio bijen, da su se sluge pet puta od umora menjali. I blaženom mučeniku nadigoše se leđa za čitav lakat, i krv potokom tečaše, i meso otpadaše. A antipat ga upita: Veruješ li bar sada bogovima našim, Kodrate? Svetitelj odgovori: Idoli neznabožaca su srebro i zlato, dela ruku ljudskih. Usta imaju, a ne govore. Takvi su i oni koji ih grade, i svi koji se uzdaju u njih (Ps. 113, 12). Antipat na to reče: Tamnom reči nam govoriš, prikrivajući na taj način svoju hulu na bogove. Svetitelj mu odgovori: Tebi bezumnom i oslepljenom svetla istina izgleda tamna, a sama laž – tama ovoga sveta izgleda ti svetlost. Čuj me dakle, svetlo ti odgovaram rečima naših otaca: Neka ti je na znanje, bogovima tvojim neću prineti žrtvu, niti ću se pokoriti zapovesti cara i velmoža. Stoga, ako hoćeš da me mučiš, čini volju svoju, i pošlji me brzo da predstanem Nebeskom Caru. Mučitelj reče: Tako mi bogova, bedniče, neću te poštedeti, nego ću te teškim mukama i gorkom smrću umoriti.
A kada dan stade naginjati k večeru, svetitelj bi odvezan od mučilišta, i sa ostalim hrišćanima odveden u tamnicu. I naredi mučitelj da se u tamnici podmetnu pod leđa mučeniku oštri ekseri, i da mu se stavi na grudi veliki kamen, i da mu se noge metnu u klade, i da mu se u teške verige okuje celo telo. I tako bi ostavljen svetitelj mnogo dana, i junački podnošaše tako teške muke, kakve priroda ljudska ne može podneti, podneti i živa ostati. Ali svemoćna desnica Hristova ukrepljavaše stradalca na proslavljenje božanske moći Svoje.
Pošto prođe mnogo dana, antipat Perenije namisli da ide u Nikeju, i naredi da sa njim pođu hrišćani što su u tamnnci, zajedno sa svetim Kodratom. Baveći se u Nikeji, Perenije jednog dana prinošaše žrtve đavolima u idolskom hramu, i naredi da dovedu i hrišćane, da i njih primora na žrtvoprinošenje. I kad sluge Božje biše dovedeni pred taj đavolski hram, zamoli sveti Kodrat vojnike da najpre njega uvedu u hram k antipatu. Jer i posle tolikih teških muka on beše čitav i zdrav silom Hristovom. I lice mu se svetljaše. I nalazeći se na čelu ovih hrišćana sužanja, on se odlikovaše i telesnom snagom i duševnom hrabrošću. I kad bi prvi uveden u idolište, zaprepasti mučitelja, jer antipata spopade užas ugledavši svetitelja telom zdrava i licem vesela. I reče svetome: Kodrate, prinesi žrtvu bogovima! Svetitelj odgovori: Sluga sam Isusa Hrista, i Njemu prinosim sebe na žrtvu. A vaši bogovi, koji ne stvoriše nebo i zemlju, neka propadnu! Antipat mu reče: Pokori se zakonima carskim a ne Hristovim! Svetitelj odgovori: Pokoravam se zakonima Nebeskog Cara, a ne bezumnom naređenju ljudi koji ne znaju Boga. Ipak nam Sveto Pismo naređuje da se molimo za njih, da se obrate i poznadu istinu. Antipat mu na to reče: Ako se moliš za cara, onda i zapovesti njegove dužan si ispunjavati. Jer i u vašim knjigama piše: Podajte ćesarevo ćesaru, i Božje Bogu (Mk. 12, 17). Svetitelj mu odgovori: Dobro kažeš, da treba davati ćesarevo ćesaru i Božje Bogu. Ja dadoh carevo caru, kada dadoh carski danak za moja imanja; još mi ostaje da Bogu dam i izvršim ono što sam dužan verom u Njega. Zemaljski car je naredio hrišćanima ili da prinesu žrtve idolima ili da umru. Evo, mi smo gotovi da za Hrista Boga našeg umremo ne samo jedanput nego i mnogo puta. Antipat reče: Zar ne vidiš kako vrlo mnogi hrišćani prineše žrtve bogovima našim? Misliš li da si bolji od njih? Sveti Kodrat odgovori: Pošto nisam kolena svoja preklonio pred idolima, zaista sam bolji od sviju onih koji otstupiše od Boga Tvorca svog. A gde su ti hrišćani što prineše žrtve bogovima vašim? Ja ih ne vidim. – I naredi antipat da dovedu takve.
Tada svetitelj zamoli da ga odreše, jer beše vezan. Antipat pomisli da on hoće da se pokloni bogovima, i naredi da ga odreše. A on odmah otrča, dohvati velikog idola za noge, obori na zemlju i razbi. Zatim polete i na druge idole, ali ga žreci i vojiici uhvatiše. Antipat razjaren, naredi da svetitelja izvedu iz hrama, obese i celo mu telo stružu oštrim gvožđem. Dok su tako svetitelja strugali, dođoše oni što su otstupili od hrišćanske vere. I sveti Kodrat, nalazeći se u mukama, reče, im: Bednici! Što se odrekoste Gospoda Hrista i sami sebe predadoste đavolu? Zar ne verovaste da će biti vaskresenje mrtvih? Zar niste slušali o sudu Božjem, o paklu bezdanom, o ognju neugasivom i crvu neuspavljivom? Kakav ćete odgovor dati u slavni i veliki dan dolaska Spasitelja našeg Isusa Hrista, koji će suditi živima i mrtvima? Ostaviste večno nebesko carstvo radi ovog privremenog i ništavnog života; prenebregoste slatkog i predobrog Gospoda i porobiste sebe ništavnom robu đavolu, koji bije i ubija onog kojim ovlada. A njega će, kada Gospod naš bude došao, vezati neraskidljivim okovima i vrgnuti u bezdan ognjeni, zajedno sa onima koji mu se potčiniše. Uviđate li šta ste uradili? Uplašivši se kratkotrajnih muka, vi predadoste sebe večnim mukama. Sami ćete videti šta vas očekuje u onom svetu, kada budete predstali pravednom sudu Isusa Hrista, koji će svakome dati po delima njegovim. Ne čuste li reči Gospodnje u svetom Evanćelju: Ne bojte se onih koji ubijaju telo a duše ne mogu ubiti; nego se bojte onoga koji može i dušu i telo pogubiti u paklu (Mt. 10, 28).
Kada svetitelj ovo izgovori, otpali zavapiše sa suzama, gromko govoreći: Uplašismo se muka, slugo Božji, i prevarismo se kao nerazumna stoka. Kao zalutale ovce postadosmo hrana vucima, i rastržu nas, jer nas sustigoše gresi naši. Zaželevši da ovde malo vremena poživimo, mi umresmo za budući večni život. Šta da činimo kukavci, ne znamo.
A blaženi Kodrat, videvši ih gde plaču, ispuni se radosti, i reče: Ne bojte se, braćo, i ne očajavajte! Milostiv je Gospod Hristos, pripadnite Mu sa suzama i pokajanjem! I stojte u ispovedanju vere Hristove, da bi se svaki od vas krvlju svojom očistio od grehova svojih!
I oni se baciše na zemlju, i satvoriše veliki plač nadugo, i prahom posipahu glave svoje, i kamenjem se udarahu u grudi. I njihov plač i kukanje behu toliki, da se sav grad Nikeja sleže na njihovu kuknjavu. I čuđahu se tolikom njihovom žaljenju zbog otstupništva.
A antipat, čuvši viku, izađe iz idolišta. I kad vide šta se zbiva, on naredi da svetog Kodrata još jače stružu, i buktinjama žegu ostrugana rebra njegova. A on se svesrdno i dugo moljaše Bogu za pokajnike, da primi obraćenje njihovo. I kada završavajući molitvu reče: O Gospode Isuse Hriste, neka bude duša moja za duše njihove, samo ih pomiluj! Tog časa sluge koji ga mučahu klonuše, i kao mrtvi padoše na zemlju; i naiđe svetao oblak na svetitelja, i na vezane prisutne hrišćane, i na kajuće se zbog svog pada. A tama i mrak obuzeše antipata i savetnike njegove, i sve neznabošce. I prepadoše se, i dršćahu od straha, jer mišljahu da će grad propasti. Pošto dugo beše tajac, verni čuše odozgo glasove svetih Anćela koji hvaljahu i slavljahu Boga. I pošto prođoše dva sata, stade se tama razilaziti, i neznabošci pogledavši prema svetima, videše svetlost nebesku. A antipat, jedva došavši k sebi, naredi da uhvate sve koji se pod uticajem mučenikovih reči pokajaše i opet Hristu vratiše, te i njih vezaše, pa sve zajedno u tamnicu odvedoše. Antipat takođe naredi da svetog Kodrata odreše od drveta, odvedu u tamnicu, i stave u okove kao i ranije.
Sutradan antipat Perenije izvede na sud preda se sve hrišćane iz tamnice osim svetog Kodrata. I ceo dan ih istjazavaše, čas ih laskama mameći, čas mukama primoravajući, na pogano žrtvoprinošenje. I kada vide da su oni čvrsti i nepokolebljivi u ispovedanju svoje vere, stavi ih na strašne muke, pa naredi da svakog odvedu u njegov grad i domovinu, i tamo žive sažegu. I iđahu svi sveti stradalnici, ispunjeni radosti i veselja, slaveći Boga. I tako svaki od njih u svojoj domovini skonča sažežen, i pređe u nebesku otadžbinu.
Potom antipat otputova iz Nikeje u Apamiju[8], vodeći sa sobom svetog Kodrata. A razlog zbog koga otputova tamo beše, da hvata tamošnje hrišćane i da ih primorava na prinošenje žrtava idolima. Jer mu od cara Dekija beše naloženo, da obilazi gradove i zemlje, i da muči i ubija hrišćane koji neće da prinesu žrtve bogovima. I došavši u grad Apamiju, on uđe u idolište i pokloni se idolima. I svetog Kodrata, koga takođe beše uveo u idolište, upita: Hoćeš li, lukavi mađioničaru, prineti žrtvu bogovima, ili nećeš? Hrabar dušom, sveti Kodrat odgovori: Oca svog Satanu nazivaj ti lukavim mađioničarem, jer je onaj zaista takav. A ja sam hrišćanin, ne znam ni mađije, ni lukavstvo, niti ću prineti žrtvu đavolima.
I reče antipat prijateljima svojim: Ne znam na kakve muke da stavim ovog bednog hrišćanina. A oni ćutahu, jer gledahu pred sobom mučenika koji nije imao mesa na telu već samo gole kosti. Sve mu meso beše za vreme mučenja pootkidano i sastrugano. I naredi mučitelj da svetitelja strpaju u vreću, i u nju stave raznovrsne zmije i gmizavce, pa onda vreću bace u neku duboku i blatnjavu jamu. I bi tako. A sutradan naredi da ga izvade otuda, držeći da je već umro. No gle, svetitelj se obrete živ, te se svi divljahu. A mučenik podiže oči k nebu i reče: Blagodarim Ti, Gospode Isuse Hriste, što strele nezrelih umom padoše na njih same, i nestade im snage od toga, a mene si ukrepio, i dao si mi silu da njih posramim a sveto ime Tvoje proslavim. – Zatim reče antipatu: Ništavilo, vidiš li da ništa ne uspeva tvoja veština. Hajde, ako možeš još što preduzeti protiv mene, preduzmi brzo, da ne gubiš uzalud vreme. – Razjaren, antipat mu odgovori: Celog puta ću te mučiti, kukavče, iako se uzdaš u svoje mađije.
Posle toga antipat ode u Kesariju, odvevši sa sobom i mučenika. I tamo prinese uobičajene žrtve u idolištu. I svetom mučeniku reče: Dosta si raznih muka podneo; hajde sada priđi i prinesi žrtvu bogovima! Svetitelj odgovori: Titrao si se sa mnom mučeći me, i veoma se čudim kako si se ti umorio mučeđi me, a ja se nisam umorio podnoseći muke. Štaviše, ja želim da još strašnije, i najstrašnije, stradam za Boga mog.
Besan, antipat naredi da ga opet naga vežu za drvo mučenja i nemilosrdno biju žilama. I biše bijene nage kosti, jer ne beše na njima mesa. Bijen, sveti mučenik pevaše: Na leđima mojim oraše grešnici, i vodiše duge brazde bezakonja svog (Ps. 128, 1). A antipat vikaše slugama: Bijte jače, pošto ne oseća muke! A sveti reče mučitelju: Bij, bij moju ništavnu mešinu, jer dok nju biješ moja duša postaje zdravija i zdravija! Na to mu antipat odgovori: Bedniče! Ja smatram da tobom vlada zli demon. Svetitelj odgovori: Ne samo mnome ne vlada demon, nego je sigurno ovo: ja vladam ocem vašim Satanom; i ne samo njim jedinim, nego i svima slugama njegovim; i blagodaću Hrista mog ja sam zapovednik nad celokupnom vojskom njegovom; i sva sila preispodnja boji se mene i drhće, videći na meni strašni i nepobedivi znak Isusa Hrista, i blagodat Njegovu koja je samnom. Zatim poćutavši malo, svetitelj uzviknu: Slava Ocu i Sinu i Svetome Duhu, sada i uvek i kroza sve vekove. A prisutni žitelji Kesarije, koji ovo posmatrahu, a među kojima beše mnogo hrišćana, povikaše gromoglasno: Amin!
Antipat se silno razjari, i naredi da iz naroda uhvate dva, po izgledu, ugledna i česna čoveka koji su stajali blizu, da ih skinu gole, privežu za mučilište, pa biju i stružu tela njihova. Sluge onda ostaviše svetog Kodrata, i stadoše mučiti ova dva hrišćanina, čija imena behu Satorin i Rufin. I toliko biše strugani, da im creva popadaše na zemlju. A oni u mukama moljahu svetoga Kodrata i svu prisutnu braću, da se mole za njih Gospodu. I Kodrat sveti zavapi k Bogu: Gospode Isuse Hriste, Sine nevidljivog Oca! Pošlji pomoć slugama Svojim! Pogledaj na smirene i smiluj se na njih! Daj stradalcima Tvojim trpljenje i nepobedivu snagu, da pretrpevši do kraja, pobede i posrame vraga koji je ustao na nas! – I dugo vremena prođe, a mučenici mučeni ćutahu, jer od velikih muka ne mogahu govoriti. Onda mučitelj naredi da ih odreše, i da im otseku glave. I tako dvojica svetih mučenika, Satorin i Rufin, uziđoše na nebo ka Hristu Gospodu, koji je u dvema prirodama, za koga postradaše.
Prtom antipat Perenije otputova iz Kesarije u Apoloniju[9], i svuda vucijaše za sobom svetog mučenika Kodrata. A i druge hrišćane hvataše radi mučenja. I ušavši u Apolonov hram, on reče mučeniku: Poznaj bogove, i ozdravićeš, jer ću narediti lekarima da se trude oko tebe. Pristupi dakle bogu Asklipiju[10], i on će te isceliti. Imaj straha pred veličanstvom bogova: odaj poštu velikom Apolonu[11] i Herkulu[12], i caru svih Jupiteru[13], i slavnome Marsu[14], i strašnome Neptunu[15]. Nisi li lađom plovio po moru, i zar nisi upoznao njegovu silu? Pokloni se i suncu koje s neba sija na zemlju. Eda li ono umre, te ga nema na nebu?
Sveti Kodrat odgovori: Ja se klanjam istinome Bogu Ocu, i jednorodnom Sinu njegovom, i Svetome Duhu, i drhćem pred Njegovom silom, veličanstvom i nepristupačnom slavom; i svagda slavim i hvalim Njegovu neiskazanu moć i svemoć. A mrtvim kipovima se neću pokloniti, niti ću dela ruku ljudskih obožavati. Ne bojim se demona, niti tebe koji imaš kratkotrajnu vlast. Ja ću kroz nekoliko dana otići Bogu mom, a ti ćeš gorko uzdisati vavek, jer nisi hteo da poznaš Boga koji ti je život darovao. Satanin sine, đavolov brate, zajedničaru nečestivih demona, nerazumniji od svinja, besni psu, krvoloče, zmijo, proždrljivije od zverova jedeš pogano meso sa idolskih žrtvenika! Ne stidite li se bezumlja svog? Ne vidite li oslepljenost svoju? Koljete stoku i ptice bogovima na žrtvu; ta oni su mrtvi, zar osećaju glad? Prinesi jelo k ustima idola; zar će okusiti? I ako bogovi vaši zahtevaju žrtve, onda upitaj kamenog ili drvenog boga vašeg, neka kaže šta želi da mu zakolju; kozu, ili vola, ili pile. O pagubnici! Sami ste upali u jamu pogibli, pa hoćete i nas sa sobom da povučete.
Kad ovo svetitelj izgovori, silan bes spopade antipata, i on naredi da ocat pomešan sa solju liju na rane njegove, i da rane surim krpama trljaju, i da mu na rebra usijano gvožđe stavljaju. A kad dan beše na izmaku, on naredi da stradalnika vrgnu u tamnicu.
Sutradan antipat krenu iz Apolonije u Helespont[16]. Vodio je i vezane sužnje hrišćane, među kojima beše i sveti mučenik Kodrat. Ali njega su vozili, pošto od ljutih rana na nogama nije uopšte mogao da ide. A kad antipat pređe reku Runtak, srete ga vojvoda te pokrajine i mnoštvo hrišćana iz okolnih sela. Hrišćani behu prividno izašli u susret antipatu Pereniju, u samoj stvari oni su želeli da vide i odadu hvalu svetom velikomučeniku Kodratu, čija je slava brujala po celoj Aziji i po celom svetu.
Antipat sa vojvodom uđe u jedno tamošnje selo. Prenoći u njemu. I sutradan mu se prohte da prinese žrtvu demonima, jer u tom selu beše mnogo idola, i da na žrtvoprinošenje primora i hrišćane sužnje. I naredi da mu prvo dovedu svetog Kodrata. Ali pošto on ne mogaše da ide peške, dovezoše ga na kolima do žrtvenika. Iako beše iznuren telom, lice mu beše veselo, on se osmehivaše i veseljaše u Bogu Spasitelju svom a sav narod se sleže i stajaše tamo, želeći da vidi stradanje mučenika Hristova. I antipat upita mučenika: Jesi li se opametio, Kodrate, i poznao bogove, ili se još jednako držiš svoga bezumlja? Svetitelj odgovori krupnim glasom: Ja izmalena znam Hrista istinitog Boga, jer sam hrišćanin od utrobe majke svoje. I ja drugog Boga ne znam osim Hrista, u koga verujem od svoga povoja.
I naredi antipat da se naloži veliki oganj, da se preko njega metne gvozdeni krevet, i na taj užareni krevet položi mučenik. Svetitelj reče: Ne treba da me niko vodi i polaže na taj krevet, ja ću sam leći na njega. – I okrepljen pomoću Hristovom, on svojim nogama uđe u oganj, prekrsti se i leže na usijani krevet; i odmaraše se na njemu kao na mekoj postelji, ne dobijajući od ognja nikakve povrede: jer oganj, ukrotivši svoju prirodu, služaše Božjem sluzi, dajući mu samo onoliko toplote koliko je bilo potrebno njegovom mnogonapaćenom i izmoždenom telu da se odmori. A đavolje sluge levahu na mučenika vrelu smolu i mast, i trpahu kučine u oganj, no svetitelj pevaše: Bože, izbavi me! Gospode, pohitaj mi u pomoć! Neka se postide i posrame koji traže dušu moju! (Ps. 69, 1-2). Zatim se rugaše mučitelju, govoreći: Ovaj oganj tvoj hladan je; i gvožđe ovog kreveta mekše je od tvog okorelog srca. Dobro si uradio što si naredio da se ja premoren odmorim na ovoj mekoj postelji. – Govoreći to, svetitelj se okretaše na krevetu kao na udobnoj postelji
Pošto prođe mnogo sati, a mučenik u ognju ostajaše živ, čitav i nepovrećen, mučitelj, besan od jeda, naredi da ga skinu sa kreveta, i da mu izvan sela odseku glavu. A svetitelj, izišavši iz ognja, iđaše čvrstim korakom. I više mu nisu bila potrebna kola, niti iko da ga podržava i vodi, nego je sam išao na mesto pogubljenja, i idući pevao: Blagosloven Gospod, koji nas ne dade zubima njihovim da nas rastržu, (Ps. 123, 6). A pevahu sa njim i neka braća koji ga praćahu. I zablagodarivši Bogu, prekloni pod mač svetu glavu svoju. I skonča sveti velikomučenik Hristov Kodrat posečen mačem desetog marta, za vladanja Dekijeva i Valerijanova, dok u nama caruje Gospod naš Isus Hristos, kome slava i moć sa Ocem i Svetim Duhom, sada i uvek i kroza sve vekove, amin.

SPOMEN PREPODOBNE MATERE NAŠE
ANASTASIJE PATRICIJE

U VREME cara Justinijana Velikog[17] bejaše u Carigradu jedna pobožna i bogobojažljiva žena, po imenu Anastasija, kći visokorodnih i bogatih roditelja. Ona beše prva patricija i dama na dvoru cara Justinijana. Imajući strah Božji u srcu svom, ona revnosno držaše zapovesti Božje, živeći po njima besprekorno. A bila je izvanredne telesne lepote i izvrsnih duševnih osobina. I bila je toliko dobra i krotka, da su se duhovno koristili svi koji su poznavali njen život. A mnogi su se trudili da podražavaju njene vrline. I sam car uvažavaše je veoma. No sejač kukolja đavo, zavideći dobrima, i ne prestajući vojevati protiv roda ljudskog i izazivati neprijateljstva među ljudima, ne ostavi na miru ni ovu blaženu Anastasiju. Jer on vnuši carici Teodori zavist prema vrlinama ove blažene patricije; i ona stade neprijateljevati protiv nevine sluškinje Božje. Saznavši za to od jednog prijatelja, Anastasija, puna božanske mudrosti, dobro razmisli o tome, i reče sebi: Anastasijo, pošto ti se sada pruža opravdan i istinit razlog, spasavajući spasi dušu svoju, i tako ćeš caricu osloboditi od nerazumne zavisti, i samoj izvojevati nebesko carstvo.
Donevši takvu odluku, ona tajno najmi lađu. I ponevši sa sobom nešto zlata, a sve ostalo ostavivši, ona otputova u Aleksandriju da niko ne zna. Tamo, na jednom mestu udaljenom pet poprišta od grada, podiže mali manastir, i življaše u u njemu služeći Bogu i starajući se da samo Njemu ugodi. U rukama joj je svagda bio ručni rad, a u ustima neprekidno psalmopjenije i slavljenje Boga. I beše taj njen manastir potom velik i slavan, nazvan Patricija po blaženoj Anastasiji patriciji.
Posle nekoliko godina umre carica Teodora. I car, setivši se dobre Anastasije patricije, posla na sve strane ljude da je brižljivo traže i pronađu. Doznavši za to, ova ovčica Božja ostavi svoj manastir, i noću ode u Skit kod ave Danila, i ispriča blaženom starcu sve o sebi. Prepodobni je obuče u mušku monašku rizu, dade joj ime Anastasije evnuh, i odvede je u jednu pećinu koja beše daleko od Skita. I zatvori je tamo, davši joj pravilo i ustav života. I naredi joj da nikada ne izlazi iz pećine, niti ikoga pušta k sebi u pećinu. I odredi jednog od bratije da joj jednom u nedelji donosi pomalo hleba i krčag vode, ostavlja ih pred pećinom na određeno mesto, i pošto dobije od zatvorenika molitveni blagoslov, odmah odlazi. I ova uistini dijamantska i hrabra duša bezizlazno provede dvadeset i osam godina u pećini, držeći se nepokolebljivo pravila što joj starac dade. I za sve to vreme nju niko ne vide, jer joj.niko i ne dolažaše, niti ko znađaše za nju osim brata koji joj donošaše hleb i vodu. Pa ni on nije znao da je ona žena, nego je smatrao da je muškarac evnuh. I koji um može shvatiti, koji jezik iskazati podvige kojima se ova blažena podvizavaše u toku dvadeset i osam godina? koja ruka može opisati ono što ona svaki dan prinošaše kao žrtvu Bogu: suze, uzdisaje, ridanje, bdenje, psalmopjenije, molitve, čitanje, stajanje, klečanje, postove, oskuđevanje u najpotrebnijem? A pre svega, ko može opisati napade i vojevanja demona protiv nje, pa sablažnjiva potsećanja na svetovne slasti i telesne udobnosti, i druge slične stvari? I kako sve to odbacivaše prepodobna, i pobeđivaše napadača? Usto dvadeset i osam punih godina ne izađe iz pećine žena, koja je ranije živela u carskim palatama mnogo godina, kao velikašica i prva patricija, i stalno se kretala u društvu visokih dostojanstvenika i žena! To je ono što poražava svaki um, zaprepašćuje misao: kako sve to ona prezre, i iskoreni u duši svojoj sećanje na to, i kako steče toliko smirenje, i naviče na toliko pošćenje i uzdržanje i sebeiznuravanje.
Tako se podvizivajući, blažena Anastasija postade sasud, i obitalište Svetoga Duha; i ugodivši Bogu potpuno, ona se približi blaženoj končini svojoj. I providevši svoj odlazak k Bogu, ona na jednoj ćeramidi napisa starcu Danilu ovo: Česni oče povedi sa sobom brata koji mi je donosio hleb i vodu, a ponesi i potreban pribor za sahranu, i brzo dođi da sahraniš čedo tvoje, Anastasija evnuha. – Napisavši to, ona metnu pred vrata od pećine. A prepodobnom Danilu to bi otkriveno Bogom u noćnom viđenju, i on reče svome učeniku: Brate, pohitaj do pećine gde živi brat naš Anastasije evnuh, i pogledaj pred vratima od pećine, i naći ćeš ispisanu ćeramidu, uzmi je i što pre donesi.
Brat ode, i kao što mu reče starac nađe ispisanu ćeramidu, i donese je starcu. Starac je pročita, i rasplaka se. I uzevši sve što je potrebno za sahranu, ode sa onim bratom. I kad otvoriše pećinu, nađoše blaženog Anastasija u groznici. I obisnuvši o vrat njen, ava Danil plakaše govoreći: Blažen si, brate Anastasije, jer si, brinući se i misleći stalno na ovaj smrtni čas, prezreo zemaljsko carstvo. A ona reče: Blažen si i ti, novi Avraame. Reče joj starac: Pomoli se za nas Gospodu. Ona na to odgovori: Česni oče, meni su potrebnije molitve vaše u času ovom. Starac reče: Da sam pre tebe skončao, ja bih se pomolio za tebe. I ona podigavši se sede na rogožu, celiva starčevu glavu, i moleći se za njega izgovaraše reči blagoslova. Zatim starac uze učenika svog, i vrže ga pred noge njene govoreći: Blagoslovi ovog učenika mog a čedo tvoje! A ona, celivavši ga, reče: Bože otaca mojih, koji u času ovom predstojiš ovde da me odvojiš od tela ovog; Ti Gospode, koji znaš sve korake i putovanja koja ovaj brat učini odlazeći i dolazeći do ove pećine radi imena Tvog i radi nemoći i ništavosti moje, učini da duh svetih otaca otpočine na njemu kao što otpočinu duh Ilijin na Jeliseju!
Zatim obraćajući se starcu reče: Gospoda radi, oče, nemojte mi posle smrti svlačiti odelo u koje sam obučen, da se ne bi saznalo ko sam. – I pričestivši se prečistim Tajnama Hristovim, reče: Oseni me, oče, znamenjem Hristovim, i pomolite se za mene! – I pogledavši na desnu stranu, ona reče: dobro ste došli! (A ovo reče svetim Anđelima). I gle, lice njeno zasija kao vatra. Zatim se prekrsti, i reče: Gospode, u ruke tvoje predajem duh svoj! – I rekavši to, predade dušu svoju u ruke Božje, 563. godine.
I rasplaka se ava Danil i njegov učenik. I iskopaše grob pred pećinom. Zatim starac skide sa sebe mantiju koju nošaše, i reče učeniku: Obuci brata, čedo, preko odela što je na njemu. (Jer njegovo odelo beše veto i poderano). A kada brat oblačaše blaženu, slučajno ugleda njene dojke, sasušene kao suho lišće, ali o tome ništa ne reče starcu.
Pošto sahraniše blaženu i vraćahu se u Skit, učenik reče starcu: Oče, nisi li znao da je evnuh Anastasije žena? Starac odgovori: Znao sam, čedo, ali da se to ne bi obelodanilo, ja sam je obukao u mušku monašku odeću, i dao joj ime Anastasije. To sam učinio, da bih otklonio svako podozrenje, i da ne bi ko saznao za nju, pošto ju je car Justinijan uporno tražio na sve strane, po svima gradovima i pokrajinama, pa i u ovom našem kraju. Ali eto, blagodaću Božjom ona bi sačuvana u nas. I tada starac ispriča podrobno svom učeniku celo žitije blažene Anastasije. A potom ga saznade i ceo Skit. I bi napisano njeno žitije na korist čitaocima i slušaocima, a u slavu Hrista Boga, proslavljanog u svetima njegovim vavek, amin.

STRADANJE SVETOG NOVOMUČENIKA
MIHAILA MAVRUDISA

OVAJ sveti mučenik bejaše iz sela Granice u Tesaliji. Roditelji njegovi Dimitrije i Statira behu ljudi pobožni, pravedni, milostivi, i revnosni posetioci crkvenih bogosluženja. Sina svog Mihaila oni odgajiše u svakoj skromnosti i smirenoumlju, učeći ga da drži zapovesti Gospodnje, pošto se držanjem zapovesti Božjih pokazuje ljubav čovekova prema Bogu. Po reči Gospodnjoj u Evanđelju: Ko ima ljubav moju, taj drži zapovesti moje (Jn. 14, 23. 21). Tako se Mihailo izmalena dade na vršenje zapovesti Gospodnjih. Pošto mu otac ubrzo preminu i ode u nebeske obitelji na pokoj, to svu brigu o njemu uze na sebe njegova majka.
Kada postade punoletan i zreo čovek, Mihailo ode u Solun, i zaposli se u jednoj hleboprodavnici, i trudom svojim izdržavaše sebe. Od svoje zarade on odvajaše mnogo i davaše crkvama i sirotinji. On redovno posećivaše crkvena bogosluženja, i vrlo usrdno i pažljivo slušaše reči božanske. Naročito je mnogo vremena provodio po crkvama za vreme Svete Četrdesetnice.
Jednom Mihailo zapodenu razgovor o veri sa jednim muslimanskim detetom, sinčićem svojih suseda, koje dođe u hleboprodavnicu da kupi hleb, pitajući ga u šta veruje i da li razume ono što veruje. Utom naiđe jedan Turčin učitelj, naču o čemu se vodi razgovor, pa stade vikati na Mihaila: Šta ti to govoriš, neverniče? Ti huliš na našu divnu i slavnu veru! Mihailo mu odgovori: Ja sam čovek verujući i istinski pobožan blagodaću Hrista istinitog Boga mog, i znam šta govorim i šta verujem, i gotov sam da smrću svojom posvedočim veru svoju. A vi bednici, niti znate šta govorite niti šta radite. Vi ste u zabludi, i lutate po tami, vera vam je puna basni i izmišljotina.
Dok se ovaj razgovor vodio, sleže se mnogo agarjana, i oni dohvatiše Mihaila i odvedoše sudiji gradskom. I govorahu sudiji: Čusmo ovog čoveka gde huli Muhameda i Boga. Sudija stade saslušavati Mihaila i zapisivati njegove odgovore. Pritom sudija stade tvrditi kako je Hristos običan čovek. Mihailo mu onda izloži osnovne istine hrišćanske vere, dokazujući da je Hristos jedini istiniti Bog i Gospod, i jedini Spasitelj čoveka i sveta od greha, smrti i đavola. Rodivši se kao čovek, govoraše Mihailo, Gospod Hristos je Svojim božanskim delima i velikim čudesima pssvedočio da je istiniti Bog; i još je posvedočio Svoje Božanstvo Svojim bezgrešnim životom na zemlji, stradanjem, smrću i vaskrsenjem iz mrtvih. Posle vaskrsenja uznevši se na nebo, On je počastvovao čoveka sedenjem s desne strane Boga Oca na nebesima, odakle i Duha Svog Svetog posla na Svoje učenike i apostole i prosveti ih. A oni zatim prosvetiše svu vaseljenu istinskim bogopoznanjem, čineći blagodaću Gospodnjom neiskazana čudesa.
Sudija upita Mihaila: A kako smatrate Mariju koja je rodila Isusa? Mihailo odgovori: Pošto je Ona rodila savršenog Boga i savršenog čoveka, mi je smatramo i ispovedamo kao istinitu Bogorodicu. Sudija ga onda upita: Kako je moguće da se Bog smesti u utrobi i da se rodi? Mihailo odgovori: Ono što je za ljude nemoguće i teško, za Boga je moguće i lako; i gde Bog hoće, tu se pobeđuje prirodni poredak. Stoga mi verujemo da se Nesmestivi smestio i rodio u vremenu kao čovek, na način koji je samo Njemu poznat.
Sudija onda upita Mihaila: A šta mislite o našem proroku Muhamedu? Mihailo odgovori: Od dolaska Hristova na zemlju nema više proroka do danas, kao što to sam Gospod objavljuje, jer proroci prorokovahu do Jovana Krstitelja. Otuda vaš Muhamed nije prorok. On je živeo posle Hrista, i nijedno proroštvo nije izrekao; kako ga onda možemo nazvati prorokom?
Pošto sudija sve to zapisa, on besno pogleda u svetog ispovednika i reče mu: Vidiš li, ti si sam sebe optužio svojim rečima? Kriv si pred zakonima. Zato ćeš biti predat ognju, ako se ne pokaješ i ne porekneš ono što si rekao; jer samo tako možeš naći milost. – Na to mučenik gromkim glasom viknu i reče: Verujem u Gospoda mog Isusa Hrista, koji je istiniti Bog, i Tvorac, i Sazdatelj moj, i gotov sam, ako je moguće, da podnesem bezbroj mučenja za ljubav Njega. Zato uzmite od novaca što imam, pa kupite drva i spalite me, jer ne želim da vašim novcem kupujete drva na kojima ja treba da budem prinesen na žrtvu Bogu mome.
Rekavši to, mučenik pljunu na sudiju i na hartiju njegovu. Sudija skoči, obori mučenika na zemlju, i strahovito ga izbi štapom. Zatim ga vrgnu u tamnicu. U tamnici ga okovaše u dvostruke sindžire. No mučenik beše potpuno spokojan i moljaše se Gospodu; u njemu ne beše ni trunke straha; naprotiv, lice mu blistaše božanskom radošću koja mu ispunjavaše dušu. A kada mu sutradan dođoše u posetu neki hrišćani prijatelji, sveti mučenik im reče: Braćo, kada noćas bejah na molitvi, Gospod mi se javi, i ukrepi nemoć moju i ispuni hrabrošću dušu moju, rekavši mi: „Mihailo, junače moj, raduj se! Kao što ja radi tebe i radi celog roda ljudskog položih dušu svoju i pretrpeh krsnu smrt, tako i ti treba da umreš iz ljubavi za me, da bi živeo i carovao sa mnom. Pazi dakle, nemoj se bojati ognja, jer je on samo naizgled strašan, a goreti u njemu ni najmanje nije strašno. To ćeš ti iskusiti, okrepljen nepobedivom silom mojom“. Rekavši mi to Gospod me blagoslovi, i otide od mene. A mene toliko obuze neizmerna ljubav i radost neiskazana, da prosto ne mogu da zadržim sebe sama, jedva čekajući kada će doći taj blagosloveni čas u koji ću se odvojiti od ovoga sveta i sjediniti sa Hristom Gospodom mojim.
U četvrtak sredoposne nedelje Svete Četrdesetnice blaženi mučenik bi izveden iz tamnice pred velikog sudiju. Sav on sijaše radošću, i lice mu blistaše svetlošću božanske blagodati. Sudija pročita sve iskaze mučenikove, ranije zapisane od prvog sudije, i upita mučenika je li to sve istina. Mučenik odgovori: Ne pitaj me, sudijo, je li to istina, kad je to očiglednije od sunca. To što sam onda ispovedio, to i sada evo ispovedam, i izjavljujem da je sve to istinito, i verno, i tačno. To sam od svojih pobožnih roditelja naučio kao predanje svetih otaca. A prvi učitelj moj u svemu tome nije niko drugi do sam Isus Hristos, Sin Božji i istiniti Bog. – Na to mu sudija reče: Ostavi to, kukavče, i pokaj se, da bi na nebu dobio milost od Boga, i od našeg proroka, i da bismo te i mi ovde na zemlji obasuli počastima i slavom. A svrh svega, da bi ti izbegao gorku smrt u ognju. – Mučenik odgovori: Ne odričem se Boga mog; ne pretpostavljam tamu svetlosti niti laž istini; nego hoću da umrem za Hrista mog, da bih živeo sa Njim. Mani se zastrašivanja, sudijo, jer me ničim ne možeš uplašiti, pošto čekam ovaj dan kao najsvetliji praznik i kao dan slobode, dan koji više vredi nego sav svet. Šta mi koriste blaga koja mi obećavaš i nudiš? Srebro tvoje neka ide s tobom u pogibao, jer vi hoćete da Carstvo nebesko zamenim novcem i prolaznom slavom. Molim te, ne gubi vreme, već me što pre pošalji Bogu, jer hoću i volim da postanem žrtva Gospodu mom: da budem ispečen kao slatki hleb; da budem postavljen na trpezu Svete Trojice; i da sebe prinesem Njoj kao miomirisni tamnjan. Čini brzo, brzo, to što želiš! Ništa nisu za mene privremena mučenja! Ne odričem se ljubavi preslatkog mi Gospoda Isusa! On je i ljubav, i čežnja, i milina, i život, i vaskrsenje, i Carstvo nebesko.
Ove reči zaprepastiše sudiju, i on, pun gnjeva, donese pismenu presudu: da Mihailo bude predat ognju. Eparh odmah sveza blaženog mučenika, i izvede ga iz suda povevši ga na gubilište. A mučenik, ugledajući se na Gospoda svog, hitaše na smrt kao bezazleno jagnje na zaklanje, pun zahvalnosti, svim umom svojim na nebu kraj Gospoda svog Hrista. A kad stigoše na gubilište, silan svet se sleže da vidi mučenikovu smrt. Lomača je već buktala, eparh predloži mučeniku da se predomisli i spase sebe od smrti. Na to mu sveti mučenik reče: Bedniče, prestani huliti pravu veru Gospodnju! Zašto ne izvršuješ odmah smrtnu presudu nada mnom? Ja verujem i ispovedam, kao što vam i ranije izjavih, da je Isus Hristos istiniti Sin Božji, i Bog, koji dođe u svet da grešnike spase, od kojih sam prvi ja. Nećeš me pridobiti, jadniče, pa makar mi dao hiljade carstava. Znaj, mene čeka Carstvo neprolazno i večno!
Tada eparh naredi da se oganj pojača. To bi učinjeno, i sveti mučenik uđe u oganj, i goreći sa svih strana u ognju on dugo stajaše pravo kao sveća, tiho slaveći Boga; zatim se okrenu desno i levo, uđe u najžešću vatru, i predade telo svoje ognju a dušu u ruke Božje. I sada sveti mučenik Mihailo sa svima svetima slavi na nebu Hrista Gospoda, svepobednog Boga, kome čast i slava i moć kroz beskonačne vekove. Amin.[18]

SPOMEN SVETOG MUČENIKA
MARKIJANA

CEPANICAMA premlaćen postradao za Hrista.

SPOMEN
AKATISTA PRESVETE BOGORODICE

U SPOMEN izbavljenja uz pomoć Presvete Bogorodice grada Carigrada od napada varvarskih neprijatelja (u 7. veku) spevana je pohvalna pesma ili himna Presvetoj Bogorodici, zvana Akatist (= Nesjedalen). Ona se sastoji od 12. kondaka i 12. ikosa. Prvi je kondak Akatista himna „Vozbranoj Vojevodje“. Akatist je, po predanju, spevao Sveti Roman Slatkopevac, i on se čita osobito u subotu pete nedelje Velikog Posta.


NAPOMENE:
[1]Korint – glavni grad Ahaje (na Peloponezu), u Grčkoj
[2]Car Dekije upravljao Rimskom carevinom od 249. do 251. godine; bio jedan od najsvirepijih gonitelja hrišćana.
[3]U grčkim Sinaksarima njihov spomen se slavi 7. ili 9. maja
[4]Valerijan upravljao od 253. do 259. godine
[5]Antipat – carski namesnik, prokonzul, upravitelj oblasti
[6]Po zamišljanju starih Grka i Rimljana, najveći ili najglavniji bogovi obitavali su u vazdušnom prostranstvu između neba i zemlje, a obitalište im se nalazilo u divnim palatama, na vrhu gore Olimpa u Grčkoj. Zbog toga se tih dvanaest bogova nazivaju i olimpijskim bogovima. Evo njih: Zevs (Jupiter), Hera (Junona), Posejdon (Neptun), Demetra (Cerera), Apolon (Apolo), Artemida (Dijana), Hefest (Vulkan), Palala – Atina (Minerva), Arej (Mars), Afrodita (Venera), Hermes (Merkur), i Estija (Vesta)
[7]Znameniti opevač drevnosti grčke; živeo krajem desetog ili početkom devetog veka pre Hrista. Njemu se pripisuju dva čuvena epska speva: Ilijada i Odiseja.
[8]Apamija – grad u Maloj Aziji na granici Frigije i Pisidije
[9]Apolonija – grad u Iliriji, nedaleko od mora, čuven kao naučni centar u vreme rimske vladavine
[10]Asklipije ili Eskulap – bog lekarske veštine – Sin Apolona i kćeri Tesopijskog cara Koronisa. Izobražavali su ga u vidu otmenog, bradatog muža, sa prijatnim izrazom lica, u beloj odeći, sa štapom oko koga se uvija zmija.
[11]Apolon – sin Zevsa i Latone, brat Artemide, bog svetlosti, večno i neizmenljivo mlad.
[12]Iraklis ili Herkul – najslavniji heroj grčki, sin Zevsa i Alkmene, supruge cara Amfitriona
[13]Jupiter ili Zevs – bog neba, sin Kronosa, nastariji od bogova.
[14]Mars ili Arej – sin Zevsa i Here, bog rata i krvoprolića.
[15]Neptun ili Posejdon-sin Kronosa i Reje, brat Zevsov;on je sa Zevsom kockom podelio vladavinu; Posejdonu je pala u deo vlast nad morem, vetrovima, zemljotresom.
[16]Helespont – moreuz koji spaja Mramorno More sa Jegejskim.
[17]Justinijan Veliki carovao od 527. do 565. godine
[18]Sveti Mihailo postrada u Solunu 1544. godine. Njegovo stradanje i službu njemu napisa mitropolit Solunski Teona (izd. u Atini 1908)

2 komentar(a)

  1. Osvetljena Duhom Svetim, proslavljena Hristom, popila si spasonosnu vodu i njom si otvorenom rukom napajala one, koji su je bili žedni. Velika Mučenice Fotino/Svetlano, Ravna Apostolima, moli Hrista Boga za spasenje duša naših. Amin.

  2. Poštovani,
    da li Vam je poznato zbog čega je u Srbljaku (Srbljak. — Beograd: Izdaje Sveti Arhijerejski Sinod Srpske Pravoslavne Crkve, 1986. — S. 122-129) data služba PREP. TEOKTISTU (BIVŠI KRALJ SRBSKI DRAGUTIN) po kojo bi trebalo da se on pominje u crkvi danas (12 mart po julijanskom kalendaru), a u srpskim žitijama nisam našau da se pominje da se pominje u današnji dan, iako je po istoričarima preminu na današnji dan …
    Svako Vam dobro želim od Gospoda.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *