SLOVO O SMRTI

 

SLOVO O SMRTI
 
VAZDUŠNA MITARSTVA
 
Za mučenje duša koje prohode vazdušno prostranstvo ustanovljeni su od tamnih vlasti sudovi i straže u besprekornom poretku. Po slojevima podneblja, od zemlje do samog neba, stoje pukovi stražara palih duhova. Svaki odsek bavi se posebnim vidom greha, i muči u njemu dušu kada duša dospe u to nadleštvo. Vazdušne demonske straže i sudovi nazivaju se u spisima Otaca mitarstvima, a duhovi koji u njima služe – mitarima.
Mitarem se nazivao u vreme Hrista i u prvim vekovima hrišćanske Crkve sakupljač državnih poreza. Kako se ta dužnost, prema jednostavnosti drevnih običaja, poveravala licu bez utvrđene odgovornosti i polaganja računa, to su mitari dopustili sebi sva sredstva nasilja, razne oblike prepredenosti, sitničarenja, beskrajne zloupotrebe i nečovečno otimanje. Oni bi se obično zaustavili kod gradskih vrata, na tržnicama i drugim javnim mestima, kako niko ne bi mogao da promakne njihovom budnom oku. Držanje mitara učinilo ih je strahom i trepetom za narod. Za njega je naziv mitar označavao čoveka bez osećanja, bez pravila, spremnog na svaki zločin, na svaki najniži postupak, koji time diše i živi – čoveka odbačenog. U tom smislu Gospod je uporedio upornog i beznadežnog prestupnika Crkve sa neznabošcem i mitarem.[1] Starozavetnim poklonicima istinitog Boga ništa nije bilo odvratnije od služenja idolima: a isto toliko im je bio mrzak i mitar. Naziv mitar preneo se od ljudi na demone koji čuvaju put od zemlje ka nebu, prema sličnosti dužnosti koje obavljaju. Kao sinovi i poverenici laži, demoni ne samo što suočavaju duše čovečije sa njihovim nedelima i gresima, nego ih optužuju i za ono što nikada nisu učinili. Oni pribegavaju izmišljanjima i lažima, sjedinjujući klevetu sa bestidnošću i drskošću, kako bi istrgnuli dušu iz ruku Angela i njome povećali bezbrojno mnoštvo adskih zatočenika.[2]
Učenje o mitarstvima je učenje Crkve.[3] Nesumnjivo je da sveti apostol Pavle govori o njima kada objavljuje kako hrišćanima predstoji borba sa duhovima zlobe u podnebesju. Ovo učenje susrećemo u najstarijem crkvenom predanju i u crkvenim molitvoslovljima. Presveta Djeva, Bogomajka, izveštena Arhangelom Gavrilom o svom bliskom prestavljenju, prinela je sa suzama molitve Gospodu za izbavljenje Njene duše od lukavih duhova podnebesja. Kada je nastupio sam čas Njenog časnog uspenja, kada je sišao k Njoj Sam Sin i Bog Njen s mnoštvom Angela i duhova pravednih, Ona je, pre no što je predala presvetu dušu svoju u svete ruke Hristove, izgovorila u molitvi Njemu i sledeće reči: „Primi sada u miru duh moj, i ogradi me od oblasti tamne, kako me ne bi susreo nikakav pogled satane.“[4]
Sveti Atanasije Veliki, patrijarh Aleksandrijski, u životopisu prepodobnog Antonija Velikog, pripoveda ovo: „Jednom on (Antonije), kada je nastupio deveti čas, počevši da se moli pre jela, beše iznenada uzet Duhom, i uznesen Angelima na visinu. Vazdušni demoni su se protivili njegovom putu: Angeli, prepirući se sa njima, tražili su razloge njihovom suprotstavljanju, jer Antonije nije imao nikakvih grehova. Demoni su se starali da iznesu grehe koje on beše učinio od samog rođenja; no Angeli su pregradili usta klevetniku, rekavši im da oni ne treba da nabrajaju njegova sagrešenja od rođenja, koja behu izglađena blagodaću Hristovom, nego neka pokažu, ako mogu, grehe učinjene posle onog vremena od kada je on stupanjem u monaštvo, posvetio sebe Bogu. Optužujući ga, demoni su navodili mnogo bestidnih laži; no kako su njihove klevete bile lišene dokaza, to se Antoniju otvorio slobodan put. Toga časa on je došao k sebi i video da se nalazi na onom istom mestu na koje je stao radi molitve. Zaboravivši na hranu, proveo je svu noć u suzama i jecajima, razmišljajući o mnoštvu neprijatelja čovečijih, o borbi sa takvom vojskom, o mukotrpnom putu ka nebu kroz vazduh i o rečima Apostola koji je kazao: Jer naš rat nije s krvlju i tijelom, nego s poglavarima i vlastima ispod neba[5] koji, znajući da vazdušne vlasti samo to i traže, o tome se staraju svim silama, naprežu se i ustremljuju kako bi nas lišili slobodnog prolaza ka nebu, savetuje nam: Obucite se u sveoružje Božije, da biste se mogli održati protiv lukavstva đavolskoga,[6] da se posrami protivnik, nemajući ništa loše reći za nas.[7]
Sveti Jovan Zlatoust, rekavši kako umirući, makar bio i veliki vlastelin na zemlji, biva obuzet smutnjom, strahom, neizvesnošću kada ugleda strašne sile Angleske, i protivne sile koje dolaze da razluče dušu od tela, – dodaje: „Tada su nam potrebne mnoge molitve, mnogi pomoćnici, mnoga dobra dela, veliko zastupanje Angela na putu kroz vazdušno prostranstvo. Ako putujući u stranu zemlju ili strani grad tražimo vodiča: koliko su nam tek potrebniji putevoditelji i pomoćnici da nas provode pored nevidljivih starešina i vlasti koje vladaju tim vazdušnim prostranstvima, što se nazivaju i goničima i mitarima i skupljačima poreza!“ U ime počivših hrišćanskih mladenaca Zlatoust ovako svedoči i bogoslovi: „Nas su sveti Angeli mirno razlučili od tela i mi smo slobodno mimoišli poglavare i vazdušne vlasti. Imali smo pouzdane rukovoditelje! Lukavi dusi nisu našli ono što su tražili; nisu videli u nama ono što su želeli da vide. Ugledavši telo neoskrvnavljeno postideli su se, ugledavši dušu čistu, daleko od svake zlobe, posramili su se; ne nađoše u nama poročnih reči, i ućutaše. Mi smo prošli i uništili ih; prošli smo kroz njih i zgazili ih; „Zamka se raspade, i mi se izbavismo. Blagosloven Gospod koji nas ne dade zubima njihovijem da nas rastržu“[8] Kada se to okončalo, Angeli, naši putevoditelji, silno su se radovali; počeli su da nas, opravdane, ljube i da govore u veselju: „Jaganjci Božiji! Neka je blažen vaš dolazak ovde; otvorio vam se praroditeljski raj; rašireno vam je naručje Avramovo! Primila vas je desnica Vladike; prizvao vas je Njegov glas na desnu stranu! Blagonaklonim očima pogledao je On na vas; u knjigu života upisao je On vas. I rekli smo mi: „Gospode! Pravedni Sudijo! Lišio si nas zemaljskih blaga, ne liši nas nebeskih! Odvojio si nas od otaca i majki, nemoj da nas odvojiš od Svetih Tvojih. Znamenja krštenja sačuvala su se netaknuta na nama; telo naše prinosimo Ti čisto, kao Tvoji istinski mladenci!“[9]
Prepodobni Makarije Veliki kaže: „Slušajte kako se pod nebesima nalaze reke zmija, usta lavova, vlasti tame, oganj gorući što sva bića u smutnju privodi, ne znaš li da će ovi, ako ne primiš zaloga Svetoga Duha, pri ishodu tvome iz tela zgrabiti tvoju dušu i sprečiti te da se vineš na nebesa.“[10]
Sveti velikomučenik Evstratije, pošto je pretrpeo strašne udarce i mučenja, i nakon divnih čudesa koja je satvorio, pre izvršenja smrtne kazne zbog postojanog i snažnog ispovedanja Hrista, prineo je molitvu Bogu, u kojoj je najpre uzveličao Boga Koji je pogledao na njega i darivao mu u vreme zemnog stradanja da pobedi nevidljivog vraga, đavola; a zatim je prešao na predstojeće razlučenje duše od tela, govoreći: „Smutila se i raslabila duša moja pri svom ishodu iz ovog grešnog i skvernog tela, neka je lukavi vrag ne ulovi u nečem i baci u tamu zbog nevidljivih i vidljivih grehova koje sam počinio za vreme ovoga života! Vladiko! Budi milostiv meni, i neka moja duša ne ugleda mračna lica lukavih demona, nego neka je prihvate Tvoji svetli i presvetli Angeli! Proslavi Ime Tvoje sveto, i silom Tvojom uzvedi me na Božansko Sudište Tvoje! Kada mi se bude sudilo, neka mene, grešnika, ne zgrabi ruka kneza tame ovoga sveta i neka me ne baci u dubinu pakla: nego mi predstani Ti i budi mi Spas i Zastupnik. A ova telesna mučenja su radosti za sluge Tvoje.“
Na sličan način i sveti velikomučenik Georgije, koji je blagodaću Hristovom podneo sva najstrašnija mučenja, izmišljena zlobom mučitelja, koji je pred njihovim očima vaskrsao mrtvaca i Imenom Gospodnjim srušio idole, kada je došao na mesto kazne, izlio je ovakvu predsmrtnu molitvu: „Blagosloven Gospod Bog moj Koji me ne predade čeljustima lovitelja mojih i ne dopusti da se neprijatelji moji o meni razvesele, Koji izbavi dušu moju, kao pticu od zamki lovaca! Vladiko! I sada me usliši: Budi kraj mene u času moje smrti, i izbavi dušu moju od zamki vazdušnog kneza, tog strašnog protivnika, i njegovih nečistih duhova. I ne upiši u greh onima koji su prema meni sagrešili u neznanju, no im podari Tvoj oproštaj i ljubav, da bi i oni, poznavši Te, primili udeo s izabranicima Tvojim u Carstvu Tvome.“[11]
Veliki ugodnik Božiji, tajnovidac, sveti Nifont, episkop kiparskog grada Konstancije, stojeći jednom na molitvi, ugledao je otvorena nebesa i mnoštvo Angela od kojih su jedni silazili na zemlju, a drugi se uspinjali naviše, uznoseći čovečije duše u nebeske obitelji. Pažljivo je posmatrao taj prizor i video – kako dva Angela streme ka visini, noseći dušu. Kada su se približili bludnom mitarstvu, izašli su demoni bluda i gnevno rekli: „Ta duša je naša! Kako se usuđujete da je nosite mimo nas, kada je ona naša?!“ Angeli su upitali: „Na čemu se zasniva to vaše tvrđenje?“ A besi su odgovorili: „Do same smrti ona je grešila, prljajući se ne samo prirodnim, no i protivprirodnim gresima, uz to je i osuđivala bližnjega, a što je gore od svega, umrla je bez pokajanja: šta ćete reći na to?“ Angeli su uzvratili: „Uistinu, nećemo poverovati ni vama, ni ocu vašem, satani, dok ne upitamo Angela-hranitelja ove duše.“ Upitani Angel-hranitelj je rekao: „Zaista, mnogo je grešio ovaj čovek, no čim se razboleo, smesta je počeo da plače i da ispoveda grehove svoje Bogu. Da li mu je Bog oprostio, o tome On odlučuje. Njegova je vlast, neka je slava Njegovom pravednom sudu.“ Tada Angeli, prezrevši optužbe demona, uđoše na vrata nebeska. Zatim je blaženi ugledao i drugu dušu nošenu Angelima. Demoni, dobežavši k njima, vikahu: „Što nosite duše bez našeg znanja, kao i ovu, zlatoljubivu, bludnu, svadljivu, razbojništvu vičnu?“ Angeli odgovoriše: „Mi zacelo znamo da je ona, makar i upala u sve to, ipak plakala, uzdisala, ispovedajući se i dajući milostinju, pa joj je Bog podario oproštaj.“ Demoni rekoše: „Ako je ta duša dostojna milosti Božije, onda uzmite grešnike celoga sveta; mi ovde nemamo šta da se trudimo.“ Tada im Angeli uzvratiše: „Svi grešnici koji sa smirenjem i suzama ispovedaju grehe svoje primaju oproštaj po milosti Božijoj; a onima što umiru bez pokajanja sudiće Bog.“ Tako posramivši demone, oni prođoše. Opet je video Sveti kako se uznosi duša nekog bogoljubivog muža, časnog, milostivog, svima omiljenog. Besi stajahu podalje i škrgutahu na tu dušu zubima, a Božiji Angeli izlažahu kroz vrata nebeska u susret njoj, i pozdravljajući je, klicahu: „Slava, Tebi, Hriste Bože, što je nisi predao u ruke neprijatelja, nego si je izbavio od preispodnjeg ada!“ – Takođe je video blaženi Nifont kako demoni vuku neku dušu prema paklu. To je bila duša nekog roba koga je gospodar mučio glađu i batinama i koji se, ne izdržavši mučenje, udavio, budući nagovoren đavolom. Angel-čuvar išao je podalje i gorko plakao; a demoni su se radovali. Tada je došla zapovest od Boga Angelu koji je plakao da ide u Rim, kako bi tamo preuzeo brigu o novorođenom detetu koga su u to vreme krštavali. – Opet je video Sveti dušu nošenu po vazduhu Angelima, koju su oteli od njih demoni na četvrtom mitarstvu, i bacili je u bezdan. To je bila duša čoveka predanog bludu, vračanju, razbojništvu, koji je iznenada umro bez pokajanja.[12]
Prepodobni Simeon, Hrista radi jurodivi, dostigavši visinu hrišćanskog savršenstva, kazujući satajniku svome đakonu Jovanu o smrti koja mu se bližila, i velikoj nagradi na nebu, pokazanoj mu otkrivenjem odozgo, govorio je: „Ne znam ničeg u sebi što bi moglo da bude dostojno nebeske nagrade, sem što Gospod želi da me pomiluje Svojom blagodaću. Znaj da ćeš i ti uskoro biti uzet odavde, stoga se postaraj, koliko god imaš snage, o duši svojoj, kako bi uspeo da bezbedno prođeš oblast vazdušnih duhova i umakneš ljutoj ruci kneza tame. Zna Gospod moj da sam i ja obuzet silnom tugom i velikim strahom, dok ne mimoiđem ta strašna mesta na kojima se ispituju sva dela i reči čovečije.“[13]
Blaženi Jovan Milostivi, patrijarh Aleksandrijski, neprestano je govorio o smrti i ishodu duše iz tela, otkako mu je o tome bio otkrio prepodobni Simeon Stolpnik: „Kada duša izađe iz tela“, govorio je on, „i počne da ushodi ka nebu, susreću je prilike demona, i podvrgavaju mnogim mučenjima. Oni je zlostavljaju zbog laži, klevete, jarosti, gneva, zlopamćenja, tvrdosti, sramnih reči, neposlušnosti, podmitljivosti, srebroljublja, pijanstva, prejedanja, osvetoljubivosti, gatanja, mržnje, ubistva, krađe, nemilosrdnosti, bluda, preljubočinstva. Za vreme puta duše od zemlje ka nebu, ni sami sveti Angeli ne mogu da joj pomognu: pomažu joj jedino njeno pokajanje, njena dobra dela, a više od svega njena milostinja. Ako se ne pokajemo ovde zbog nekog greha, iz zaborava, tada milostinjom možemo da se izbavimo od nasilja demonskih mitarstava. Braćo! Znajući to, zaplašimo se gorkog časa susreta sa surovim i nemilosrdnim mitarima, onog časa kada ćemo doći u nedoumicu kako da odgovorimo našim mučiteljima. Ovde se pokajmo za sve grehove naše, dajmo prema našim mogućnostima milostinju koja može da nas provede od zemlje do neba i izbavi od zadržavanja demona. Velika je njihova mržnja prema nama, veliki nas strah očekuje na vazduhu, velika nevolja!“[14]
Simeon Stolpnik, koji je otkrio o mitarstvima patrijarhu, bio je Divnogorac, savremenik patrijarha, samo stariji od njega. Do nas je došao odlomak pouke koju je satvorio lično sveti Simeon, gde on govori o zagrobnom udelu hrišćana. U ovoj pouci prepodobni najpre otkriva da mu je javljeno Svetim Duhom o malom broju onih koji se spasavaju, o malom broju onih koji su zaštićeni na rukama angelskim u sadašnje vreme, to jest, u vreme života Ugodnika Božijeg. Dalje on govori kako dušu neoskvrnjenu i pravednu Angeli prihvataju sa ljubavlju, teše je, s pesmopojem uznose, otklanjajući demonsku silu i uzvisujući se iznad domašaja mitarstava. Nasuprot tome, grešna duša ne dopušta da se vine u predele iznad vazduha: đavo ima povod da je optuži. On se prepire sa Angelima koji je nose, pokazujući njena sagrešenja, zbog kojih mora njemu da pripadne, navodeći njenu nedovoljnost u onom stepenu vrline koji je neophodan za spasenje i za slobodan prohod kroz vazduh.[15]
Prepodobni Jovan Raitski, u poslanici prepodobnom Jovanu Lestvičniku napominje o vazdušnim knezovima, moćnicima ovoga sveta, duhovima zlobe, želeći da dušekorisne pouke Sinajskog Svetilnika rukovode inoke ka vratima nebeskim, i sačuvaju ih od tamnih vlasti koje sprečavaju uspon ka nebu. Sveti Jovan Lestvičnik kazuje kako su pali monasi, prinoseći duboko i neprestano pokajanje, između ostalih svojih reči, ispunjenih umilenjem i praćenih uzdisajima, govorili i ovo: „Da li će duša naša preći uzburkanu vodu vazdušnih duhova?“ Tako su govorili oni, jer još nisu mogli da osete izvesnost, nego su izdaleka posmatrali ono što se dešava na vazdušnim mitarstvima.[16]
Prepodobni Isaija Otšelnik u zaveštanju svojim učenicima zapovedio je da: „svakodnevno imaju pred očima smrt i da se brinu na koji će način napustiti telo i kako će proći pored vlasti tame, koje će nas dočekati na vazduhu.“[17] U 17. Slovu on govori: „Pomisli, kakva je radost duše onoga koji je predao sebe na služenje Bogu i koji vrši tu službu! Pri ishodu njegovom iz ovoga sveta, dela njegova će se truditi za njega; Angeli, ugledavši ga izbavljenim od vlasti tame, obradovaće se zbog njega. Kada duša izađe iz tela, nju prate Angeli, a u susret joj idu tamne sile, želeći da je zadrže, i muče je, ne bi li našli u njoj štogod svoje. Tada se Angeli ne bore protiv neprijatelja, no dela koja je duša ostvarila, ograđuju je i čuvaju od demona, ne dopuštajući im da joj se približe. Ako pobede njena dela, tada joj Angeli upućuju pohvalne pesme i vode je s radošću pred lice Božije. U tom času ona zaboravlja sve što pripada zemaljskom životu i sve muke koje je podnela. Brižljivo se postarajmo da za vreme ovog kratkog veka na svaki način činimo dobro i da ga sačuvamo nepovređenim od zla, kako bismo uspeli da se spasemo od ruku knezova tame koji nas očekuju: oni su lukavi i nemilosrdni. Blažen je onaj u kome se neće naći bilo šta što njima pripada: njegova radost, mir, veselje i venac su iznad svake mere.“[18]
Neki inok, živeći u opštežiću ave Serida, gde je u zatvoru molitveno tihovao veliki ugodnik Božiji, starac Varsanufije, približivši se končini svojoj, molio je ovoga svetoga Starca da ga prati po vazduhu na tom putu koji on (umirući inok) nije poznavao. Veliki Varsanufije mu je odgovorio: „Brate! Predajem te Hristu, Koji je blagovoleo da umre za nas, Vladici neba i zemlje i svega postojećeg, da On ublaži u očima tvojim smrtni strah i učini slobodnim prohod tvoje duše.“[19]
Prepodobni ava Dorotej, vaspitanik u monaštvu ovog istog optežića ave Serida piše u jednoj od svojih poslanica: „Kod neosetljivosti (okorelosti) duše korisno je često čitanje Božanstvenog Pisma i umilnih reči bogonosnih Otaca, sećanje na Strašni sud Božiji, na ishod duše iz tela, o strašnim silama koje treba da je sretnu, uz čije je saučesništvo ona činila zlo u ovom kratkotrajnom i bednom životu.“[20]
Sveti Jovan Karpatijski, tešeći inoke Indije koji su istovremeno trpeli silno gonjenje od vidljivih i nevidljivih neprijatelja i približavali se propasti očajanja, ovako govori: „Ratujući i ozleđujući, drsko nasrće na dušu izašlu iz tela, vrag, taj gorki i strašni klevetnik u njenim gresima. Tada bogoljubiva i verna duša, makar bila i ozleđena mnogim gresima, neće se ustrašiti od nasrtaja i pretnji. Ukrepljavana Gospodom, štićena krilima radosti, podržavana svetim Silama, koje je poučavaju, ograđivan svetlošću vere, ona se sa velikom smelošću suprotstavlja lukavom đavolu i odgovara mu: – Šta imam ja i ti koji si tuđ Bogu? Šta imam ja sa tobom, begunče s neba i slugo zli? Ti nemaš vlasti nada mnom: vlast nada mnom i nad svima pripada Hristu, Sinu Božijem. Pred Njim smo sagrešili mi, Njemu ćemo i dati odgovor, imajući Njegov časni krst kao zalog Njegovog milosrđa prema nama i našeg spasenja. Rušitelju! Beži daleko od nas: nema ničeg zajedničkog izmeću tebe i slugu Hristovih! Kada duša neustrašivo govori ovako, đavo se daje u bekstvo i viče: Ne mogu se suprotstaviti Imenu Hristovom! A duša se uznosi iznad demona. … I posle toga u radosti je prinose Božanstveni Angeli na mesta koja su joj određena prema stepenu njenog duhovnog uzrasta.“[21]
„Duša, kada posle smrti uzleti vazduhom ka vratima nebeskim“, kaže sveti Isihije, „imajući uz sebe i u sebi Hrista, neće se tako uplašiti neprijatelja svojih, nego će smelo, kao i ovde, odgovarati na vratima. Samo da ne oslabi ona do svoga ishoda, dan i noć vapije ka Gospodu Isusu Hristu. On će se osvetiti za nju uskoro, po istinitom i Božanstvenom Njegovom obećanju, pokazanom u priči o nepravednom sudiji. Istinu vam govorim, osvetiće se i u sadašnjem životu i po ishodu duše iz tela. – Sustići će nas čas smrtni, doći će on, i biće nemoguće da se izbegne. O, kada bi knez sveta i vazduha, koji će morati tada da nas susretne, našao da su naša bezakonja ništavna i beznačajna i da ne može da nas izobliči kako je namislio! U suprotnom slučaju, zaplakaćemo bezuspešno. Sluga, kaže Pismo, koji zna volju Gospodara svojega, i ne ispuni je, biće bijen mnogo.[22] Ne vidi svetlosti ko se rodio slep: tako i ko ne prebiva u trezvenoumlju, ne vidi bogatstvo sijanja višnje blagodati i neće se osloboditi od lukavih i Bogu mrskih dela, reči i pomisli. Takav, u vreme smrti, neće slobodno mimoići tartarske knezove.“[23]
Prepodobni Teognost: „Neizreciva je i neiskazana radost one duše koja se razlučuje od tela sa izvesnošću o svom spasenju. Ona svlači telo, kao odeću. U čvrstom uverenju ona prima ono što je obručenjem već primljeno, bez tuge odlaže telo, mirno izlazi iz njega ka sviše poslanom za nju Angelu, svetlom i tihom. Praćena tim Angelom, ona bez prepreka prohodi vazdušno prostranstvo, nimalo ne uznemiravana zlim duhovima; radosno i smelo ushodi ona, kličući blagodarenja Bogu, i dospeva napokon na poklonjenje Sazdatelju svome. Tamo se iskazuje o njoj opredeljenje koje nalaže da se smesti sa ravnima njoj po vrlini gde će sa njima prebivati do opšteg vaskrsenja.“[24] „Ako si se ti, postojano prebivajući u čistoj molitvi koja neveštastveno sjedinjuje s Bogom neveštastveni um, udostojio da vidiš, kao u ogledalu, blaženo stanje koje te očekuje po okončanju ovdašnjeg života, udostojio si se toga, primivši zalog Duha i stekavši nebesko carstvo unutar sebe blistavo jasnim i opredeljenim čuvstvom duše, nikako ne pristaj da se razrešavaš od tela nepredupređen navešćenjem o nastupajućoj smrti. Moli se prilježno za to i budi ispunjen dobrom nadom da ćeš dobiti to objavljivanje, kada se približi tvoj kraj, ako je to korisno. Spremaj se svagda za smrt, udaljujući svaki strah; spremaj se svagda, kako bi uspeo da prođeš vazdušno prostranstvo, da izbegneš lukave duhove, da uđeš smelo i neustrašivo u nebesko okruženje, da se pridružiš angelskim činovima, da sobom umnožiš lik svih izabranih i pravednih, da vidiš Boga, koliko je dostižno to viđenje.“[25] Duhovno čuvstvo, o kome govori prepodobni Teognost, naziva se, sasvim ispravno, u Otačkim spisima, izvešćenjem, prema svojstvu nesumnjive verodostojnosti. Ono nastaje nailaskom Božanstvene blagodati koja prima u duhovna nedra otaca pokajanog i ometenog grešnika. Ono se javlja u duši neočekivano, kao novi život, o kome čovek do tada nije mogao da stvori u sebi nikakvog pojma. Ono oslobađa dušu od nasilja lukavih duhova i strasti, menja celog čoveka, sjedinjuje ga sa Bogom, uvodi celog čoveka u čudesnu molitvu koju upućuje ka Bogu iz čoveka Duh Božiji. Sve kosti takvog čoveka reći će neiskazanim duhovnim slavoslovljem i blagodarenjem: Gospode, Gospode, ko je kao Ti, koji izbavljaš siromaha iz ruke tlačitelja, ništega i ubogoga od onih koji ga upropašćuju? To duhovno osećanje je toliko jako, da, ispunivši sobom čoveka, utire u njemu osećanja za sve druge stvari: ukratko rečeno – ono je predvorje Carstva Božijeg u duši. Ko je stekao to osećanje ne živi više sebi, već Bogu,[26] okrenuvši se svecelo k Njemu i imajući Njega u sebi. U onima koji su se izložili samoobmani i demonskoj prelesti javlja se mnenje takvog čuvstva, i razlikuje se od blagodatnog i njemu suprotnim plodovima.
„Opomeni se dušo moja“, dirljivo se obraća skitski inok Evagrije samome sebi, „i pomisli, kako ćeš podneti iznenadno razlučenje tvoje od tela kada strašni anđeli dođu za tebe i zgrabe te u času koji ti ne očekuješ i u vreme o kome ti ne znaš! Kakva ćeš dela poslati ti na vazduh, kada stanu da te ispituju o delima tvojim neprijatelji tvoji koji borave u vazduhu?“[27] Tako su osećali i govorili sveti ugodnici Božiji: oni su razumeli i istraživali dubinu pada čovečijeg; oni su razumeli i istraživali vlast demona nad ljudima, izniklu iz tog pada.
Zatvorenik Zadonski, Georgaje, opisuje nam događaj koji se zbio skoro u naše vreme: Arhimanrit Varsanufije (Zadonskog manastira) bio je u stanju obamrlosti tokom tri večeri. Za to vreme on se dušom nalazio na vazdušnim mitarstvima, podvrgavajući se mučenjima za sve grehe učinjene od same mladosti, ali je čuo glas Božiji: Radi molitava Presvete Bogorodice, sveštenomučenika Mokija i stratilata Andreja, praštaju mu se gresi i daje se vreme za pokajanje.[28]
Učenje o mitarstvima, slično učenju o smestilištu raja i pakla, sreće se kao ošptepoznato i opšteprihvaćeno učenje u svim krajevima bogosluženja Pravoslavne crkve. Ona ga objavljuje i napominje svojim čedima, kako bi posejala u njihovim srcima dušespasonosni strah i pripremila ih za blagouspešan prelazak iz vremenog života u večni. U molbenom kanonu Gospodu Isusu Hristu i Božijoj Majci, koji se čita na samrti svakog pravoslavnoga,[29] kaže se: vazdušnog kneza, nasilnika, mučitelja, presretača na strašnim putevima, i svih praznih reči ispitivača udostoj me da mimoiđem neuskraćeno, odlazeći sa zemlje.“[30] „Da izbegnem pukove bestelesnih neprijatelja i vazdušne se bezdne oslobodim, i da se na nebesa uspnem, udostoj me.“[31] „Gorkog mitarstva poglavara, kneza ovoga sveta, oteraj daleko od mene.“[32] Kod kelijskog pravila, u molitvama posle katizmi, Crkva nalaže molitveniku da izgovara ovakve prozbe: „Gospode moj, Gospode, podari mi suze umilenja, kako bih Te njima umolio da se pre smrti očistim od svakoga greha: jer strašno i grozno mesto moraću da prođem, razlučen od tela, gde me mnoštvo mračno i demoni surovi čekaju.“[33] „Usavrši me Tvojim savršenstvom, i tako me iz sadašnjeg života izvedi, da netaknut mimoiđem načela i vlasti tame, kako bih, Tvojom blagodaću, i ja ugledao neiskazanu dobrotu nepristupne Tvoje slave.“[34] U molitvama pred kondacima i ikosima akatista Božijoj Majci čita se: „O Mati Cara neba i zemlje! Oproštaj svih mojih pregrešenja isprosi, životu mome podari ispravljenje, i na smrti od vazdušnih neprijatelja nesmetan prohod.“[35] „Mrtvi Tobom (Bogomajko) oživljavaju, jer si život ipostasni rodila: koji bejahu nemi počinju da govore, gubavi se čiste, bolesni ozdravljaju, mnoštva vazdušnih duhova bivaju pobeđeni.“[36] U Osmoglasniku se upućuju sledeća moljenja Božijoj Majci: „Na času, Djevo, smrti moje od ruke demonske me otrgni, i suda, i truleži, i strašnog mučenja i mitarstava gorkih, i kneza ljutog, i večne osude.“[37] „Prečista, izbavi me od demonskog mučenja na času samrtnom.“[38] „Na času, Djevo, končine moje od ruke besovske i osude, i odgovora, i ispitivanja, i mitarstava strašnih i kneza ljutog i ognja večnog izbavi me“[39] „Vladičice i Mati Izbavitelja, u času ishoda moga, Ti stani pred mene, mučenog od vazdušnih duhova zbog svega što nerazumnom mišlju učinih.“[40] „Kada se od plotskog saveza duša moja bude razdvajala, tada mi predstani, Vladičice, i bestelesnih neprijatelja savete razori, i razmrskaj čeljusti onih koji traže da me progutaju nepoštedno: kako bih netaknuto prošao vazduhom gde boravi knez tame.“[41] U „Činu razlučenja duše od tela kada čovek dugo strada“, čita se: „Sada su već svi dani života moga kao dim ostali za mnom, i pristupiće Angeli, poslani od Boga, da moju bednu dušu traže nemilosrdno.“[42] „Pristupiće mnoštvo lukavih duhova, koji drže mnoge zapise mojih grehova i zovu, tražeći da nepoštedno pokore moju dušu.“[43] „Pomilujte me Angeli svesveti Boga Svedržitelja i izbavite me od mitarstava svih lukavih.„[44] U Kanonu Angelu Čuvaru stoji: „Neka sram i stid pokriju mračna i smradna lica vražja kada se moja duša bude razdvajala od tela.“[45] „Daj mi da te ugledam, kada dođe vreme ishoda moga, s desne strane moje bedne duše kako stojiš, pesmom odgoneći strašne demone.“[46] „Molim tebe, hranitelja moga, budi mi zaštitnik i zastupnik neoborivi, kada budem prolazio mitarstva ljutog mirodršca.“[47] U drugoj molitvi svetitelju Nikolaju: „Na ishodu duše moje pomozi mi, bednom: umoli Gospoda, sve tvari Sazdatelja, da me izbavi od vazdušnih mitarstava i večnog mučenja.“[48] Prozbe o izbavljenju od vazdušnih mitarstava sadržane su u molitvi prepodobnom Sergeju Radonješkom i u molitvama drugim svetiteljima. Prepodobni Teodosije Pečerski, osetivši krajnju iznemoglost od bolesti, legao je na postelju i rekao: „Volja Božija neka bude: kako blagoizvoli o meni, tako i neka učini. No molim Te, Vladiko moj, Isuse Hriste, milostiv budi duši mojoj, da je ne presretne lukavstvo protivnih duhova, no da je prihvate Angeli Tvoji, i provodeći kroz tamna mitarstva dovedu k svetlosti Tvoga milosrđa.“[49] Svetitelj Dimitrije Rostovski molio se: „Kada dođe strašni čas razlučenja duše moje od tela, tada je, Iskupitelju moj, primi u ruke Tvoje i sačuvaj od svake nevolje nepovređenu, i neka moja duša ne ugleda mračna lica lukavih demona, no da spasena prođe sva mitarstva.„[50]
Podroban opis mitarstava i poredak po kome oni slede jedan za drugim, u vazdušnom bezdanu, uzećemo iz povesti prepodobne Teodore. Ona je, ostavivši na zemlji svoje bezdahno telo, uz rukovođenje dva sveta Angela, započela, kako smo već videli, putovanje vazduhom prema Istoku. Kada se uspinjala ka nebu, presreli su je tamni duhovi prvog mitarstva, na kojem se ispituju gresi čovečiji učinjeni rečju, kao što su: praznoslovlje, skvernoslovlje, podsmeh, vređanja, pevanje strasnih i nedoličnih pesama i himni, nepristojna klicanja, grohotan smeh, i tome slično. U velikoj meri čovek ova pregrešenja ne računa ni za šta, ne kaje se za njih pred Bogom i ne ispoveda ih duhovnom ocu. No Gospod je jasno rekao: Da će za svaku praznu riječ koju reku ljudi dati odgovor u dan suda. Jer ćeš zbog svojih riječi biti opravdan i zbog svojih riječi biti osuđen.[51] I Apostol zaveštava: Nikakva rđava riječ da ne izlazi iz usta vaših, ni sramotne ni lude riječi ili šale.[52] Demoni su žestoko i uporno optuživali dušu predstavljajući sva njena sagrešenja koja je učinila rečju od same mladosti; sveti Angeli su to pobijali i protivstavljali gresima dobra dela koja je duša učinila. Na taj način Teodora, iskupljena na ovom mitarstvu, počela je da se uspinje naviše i približila se (drugom) mitarstvu laži, na kojem se istražuje svaka laž, narušavanje zakletve, prizivanje Imena Božijeg uzalud, neispunjavanje zaveta danih Bogu, utaja grehova pred duhovnikom na ispovesti. Izbavivši se i ovde, ona je dospela na (treće) mitarstvo klevete gde se ispituje klevetanje bližnjeg, osuđivanje, ponižavanje, sramoćenje, ruganje i podsmehivanje njemu, pri zaboravu sopstvenih sagrešenja i nedostataka i neobraćanja pažnje na njih. One koji su se izložili iskušenjima ove vrste ljuti mučitelji muče (istjazavaju) s naročitom žestinom, kao antihriste, koji preuzimaju Hristovu ulogu i čine se sudijama i pogubiteljima bližnjih. Na (četvrtom) mitarstvu stomakougađanja ispituje se prejedanje, pijanstvo, prevremeno i tajno jedenje, jedenje bez molitve, narušavanje postova, slastoljublje, presićivanje, pirovanje, rečju – sve vrste ugađanja stomaku. Nakon izbavljenja od ovog mitarstva, Teodora, obodrivši se malo, stupila je u razgovor sa svetim Angelima i rekla im: „Čini mi se da niko živi na zemlji ne zna šta se dešava ovde i šta čeka grešnu dušu posle smrti.“ Sveti Angeli su joj uzvratili: „Zar ne govori o tome Božanstvena reč koju svakodnevno čitaju u crkvama i propovedaju Božiji služitelji? No oni koji su strašću vezani za zemnu sujetu ne obraćaju pažnju na Reč Božiju, smatraju za nasladu svakodnevno prejedanje i pijanstvo, presićuju se i opijaju bez straha Božijeg, imajući sebi za boga stomak, ne pomišljajući o budućem životu, ne osvrćući se na Pismo, koje kaže: Teško vama koji ste siti sada, jer ćete ogladnjeti.[53] Oni basnom smatraju Sveto Pismo, žive u nemaru i prostranstvu, svakodnevno se vesele bezbrižno i piruju uz zvuke muzike i pevanje horova, slično bogatašu koji se pominje u Jevanđelju. Ipak, oni među njima koji su milostivi, koji dobro čine siromašnima i pomažu nevoljnima, lakše će dobiti od Boga oproštaj svojih grehova, i radi milostinje svoje, proći će mitarstva bezbedno. Pismo kaže: Milostinja od smrti izbavlja, i ona očišćava svaki greh: ko tvori milostinju i pravdu ispunjava se života, a koji greše neprijatelji su svoga života.[54] Onima koji se ne staraju da milostinjama očiste svoje grehe, nemoguće je da izbegnu nevolje na mitarstvima: njih otimaju mitari, i nizvode, ljuto ih mučeći, u preispodnje tamnice ada, gde ih drže u okovima do strašnog Hristovog Suda.“ Tako govoreći, dostigli su do (petot) mitarstva lenosti. Tamo su sabrani svi dani i časovi provedeni u lenosti, u nemaru za služenje Bogu; tamo se ispituje unilost (čamotinja), zanemarivanje crkvenih i kelijskih molitvoslovlja iz lenosti, iz nebrige i hladnoće prema Bogu; tamo se zlostavljaju gotovani koji žive od tuđeg rada i neće sami da se trude, kao i najamnici koji primaju platu, ali svoju obavezu nemarno obavljaju. Za ovim mitarstvom usledilo je (šesto) mitarstvo krađe, na kome se istražuju sve vrste otimanja i lopovluka, grubih i lakših, javnih i tajnih; zatim (sedmo) mitarstvo srebroljublja i tvrdičluka; nešto dalje je (osmo) mitarstvo lihve, gde se optužuju zelenaši, lihvari i prisvojitelji tuđega. Još dalje je (deveto) mitarstvo nepravde, gde se okrivljuju nepravedne sudije, koji su se upravljali pri sudovima pristrasnošću ili nagradom, opravdavajući krive i osuđujući nevine; ovde se otkrivaju lažne vage i merenja trgovaca i ostale nepravde. (Deseto) je mitarstvo zavisti, na njemu se muče oni koji su se predali toj pogubnoj strasti i njenim posledicama. Iznad je smešteno (jedanaesto) mitarstvo gordosti, gde nadmeni dusi s prezrenjem zlostavljaju zbog gordosti, sujete, samomnenja, umišljenosti, uznošenja, nedavanja dužnog poštovanja roditeljima, duhovnim i građanskim vlastima, nepokornosti i neposlušnosti njima. Gore je (dvanaesto) mitarstvo gneva i jarosti, zatim (trinaesto) mitarstvo zlopamćenja. Po izlasku iz ovog mitarstva, Teodora je upitala Angele: „Molim vas da mi kažete, otkuda ove strašne vazdušne vlasti znaju sva zla dela svih ljudi koji žive po svoj zemlji, ne samo javna, nego i tajna?“ Sveti Angeli su joj odgovorili: „Svaki hrišćanin dobija od Boga na svetom Krštenju Angela-čuvara koji, nevidljivo čuvajući čoveka danonoćno ga uči svakom dobrom delu tokom čitavog njegovog života do samog smrtnog časa. On zapisuje sva dobra dela toga čoveka, za koja bi on mogao da dobije milost i večnu nagradu od Gospoda u nebeskom carstvu. Isto tako i knez tame koji želi da uvuče sav ljudski rod u svoju pogibelj dodeljuje čoveku jednog od lukavih duhova koji svuda prati čoveka, motri na sva njegova zla dela, podstiče ga smicalicama svojim i, posećujući mitarstva, zapisuje tamo sve čovekove grehe, noseći svaki greh na odgovarajuće mitarstvo. Eto kako su poznati vazdušnim vlastima gresi svih ljudi po celom svetu. A kada duša, razlučivši se sa telom, stane da stremi ka nebu, k Sazdatelju svome, tada je lukavi dusi ometaju u tome, optužujući je njenim gresima, zapisanim kod njih. Ako duša ima više dobrih dela, negoli grehova, tada oni ne mogu da je zadrže. Ako, pak, nađu u njoj više grehova, onda je zadržavaju na određeno vreme i zaključavaju u tamnicu da ne vidi Boga; tamo je oni muče, dokle im sila Božija dopusti da je muče, i dok ta duša ne bude iskupljena crkvenim molitvama i milostinjama bližnjih. Ako li se duša pokaže toliko grešna i mrska pred Bogom, da joj ne ostaje nikakva nada na spasenje, nego je očekuje večna pogibelj, onda je oni istog časa svode u bezdan, gde je i njima samima pripremljeno mesto za večno mučenje; oni će je tamo držati do drugog dolaska Hristovog, posle koga će se duša sjediniti sa telom, i tada zajedno sa njim biti mučena u geeni ognjenoj. Znaj još i ovo, da ovim putem idu i na njemu se podvrgavaju mučenju samo oni koji su prosvećeni svetom hrišćanskom verom i umiveni svetim Krštenjem. Ovde ne dolaze idoloslužitelji, muslimani i svi tuđi Bogu: oni, iako živi telom, već su mrtvi, i pogrebeni su u ad dušom. Kada oni umiru, istog časa, bez ispitivanja, demoni ih uzimaju kao deo koji njima pripada, i nizvode u geensku propast. Posle ove besede, Teodora je dospela na (četrnaesto) mitarstvo ubistva, gde se istražuju ne samo razbojništvo i ubistvo, već i svaki udarac, povreda i rana. Iznad je bilo (petnaesto) mitarstvo čaranja, na kome se ispituje vračanje, bajanje, spravljanje otrova, magija, i čarobnjačko prizivanje demona. Na ovom mitarstvu nisu našli ništa čime bi optužili blaženu Teodoru i u jarosti su joj uzviknuli: „Doći ćeš ti na bludna mitarstva, pa da vidimo hoćeš li ih izbeći?“ Uspinjući se još više, ona je upitala svete Angele: „Zar svi hrišćani prolaze ovim putem, i niko od njih ne može da prođe ne izlažući se mukama i strahu?“ A sveti Angeli su joj odgovorili: „Nema drugog puta za hrišćanske duše koje idu ka nebu; sve prolaze ovuda, no ne bivaju sve tako mučene kao što se muči duša koja je pala u grehe i nije se u potpunosti ispovedila za njih, stideći se duhovnog oca i skrivajući pred njim svoja sramna dela. Ako neko istinski ispoveda svoje grehe, tuguje zbog njih i kaje se za učinjeno zlo, njegovi se gresi nevidljivo izglađuju Božijom milošću, i kada duša dođe ovde, vazdušni mučitelji, raširivši svoje knjige, ništa ne nalaze u njima,[55] pri čemu ne mogu ni da je rastuže, niti uplaše, i duša s radošću uzlazi k Prestolu Blagodati.“ Tako razgovarajući, dospeli su na (šesnaesto) bludno mitarstvo, na kome se ispituje bludočinstvo svake vrste, to jest, bludni greh lica nevezanih brakom; takođe se ispituje misleno maštanje, saglasnost sa grehom, naslađivanje grehom, sladostrasni pogledi, skverni dodiri i doticanja. Kada je Teodora došla na to mitarstvo, tamni dusi koji pripadaju njemu, veoma su se začudili kako je stigla čak do njih, i sa žestinom su je optuživali, naročito zbog njene neotvorenosti pred duhovnim ocem. Zatim su dospeli na (sedamnaesto) mitarstvo preljubočinstva, na kome se istražuju bludni gresi lica koja živeći u braku nisu sačuvala supružničku vernost i bračnu postelju neuprljanu; ovde se strašno kažnjavaju otmice i bludna nasilja, kao i padovi u blud lica posvećenih Bogu, koja svoju čistotu obećaše Bogu, no narušiše zavet. Nakon ovog je (osamnaesto) mitarstvo sodomsko, gde se ispituju svi protivprirodni bludni gresi i rodoskrnuća. Kada su prošli ovo mitarstvo, sveti Angeli rekoše Teodori: „Videla si strašna i odvratna bludna mitarstva! Znaj da ih retko koja duša prođe slobodno: Sav svet leži u zlu sablazni i nečistote, svi su ljudi slastoljubivi i greholjubivi. Misao srca čovečjega zla je od malena?[56] i jedva da ko čuva sebe od nečistota bludnih. Malo je onih koji umrtvljuju telesne požude i malo je onih koji ova mitarstva prolaze slobodno! Velika većina, došavši ovde, gine: opaki islednici bludnih grehova grabe duše bludnika i odvlače ih u pakao. Vlasti bludnih mitarstava se hvale kako oni sami više od svih ostalih mitarstava pune pakao ognjenim rodom. Blagodari Boga, Teodora, što si izbegla ove bludne mučitelje molitvama tvoga oca, prepodobnog Vasilija: jer više nećeš videti straha.“ Posle toga oni su došli na (devetnaesto) mitarstvo jeresi, gde se ispituje nepravilno tumačenje Vere, sumnja o Veri, odstupanje od Pravoslavne vere, bogohule, i tome slična sagrešenja protiv jedinoga istinitog ispovedanja Vere. Kad prođoše ovo mitarstvo, oni se već približiše vratima nebeskim; no još su ih presreli zlobni dusi poslednjeg (dvadesetog) mitarstva nemilosrđa, na kome se ispituju nemilosrdnost i surovost. Ako je ko ostvario mnoge podvige, postove, bdenja, kolenopreklonjenja, molitvoslovlja; ako je ko sačuvao čistotu devstva netaknutom i iznurio uzdržanjem telo, ali ako je bio nemilosrdan i zatvorio srce svoje za bližnjega: takav se sa ovog mitarstva nizvrgava dole i zatvara u adski bezdan na vekove. Napokon, s neiskazanom radošću oni se približiše nebeskim vratima. Vrata nebeska su blistala kao kristal; iz njih se razlivalo neopisivo sijanje, a na njima su stajali sunceobrazni mladići. Oni, ugledavši Prepodobnu, predvođenu Angelima, ispuniše se veseljem zbog nje, jer je, pokrivana Božijim milosrćem, izbegla vazdušna mitarstva, i sa velikom ljubavlju je uvedoše kroz vrata. Za vreme svog puta po mitarstvima Teodora je zapazila da je svako mitarstvo potčinjeno posebnom knezu i da su dusi svakog mitarstva po spoljašnjem izgledu odgovarali grehu ispitivanom na mitarstvu.
Veliki ugodnici Božiji, preobrazivši se potpuno od prirode starog Adama u prirodu Novog Adama, Gospoda našega Isusa Hrista, u tom novom i svetom stanju prohode časnim svojim dušama vazdušna demonska mitarstva s neobičnom brzinom i velikom slavom. Njih uznosi na nebo Sveti Duh, Koji je i za vreme njihovog zemnog stranstvovanja neprestano ulivao u njima želju da se odvoje od tela i budu sa Hristom.[57] Preleteo je, kao munja, podnebesje Veliki Marko Tračeski u roku od jednog sata.[58] Kada je nastalo vreme končine prepodobnog Makarija Velikog – Heruvim, budući njegov Anđeo čuvar, praćen mnoštvom nebeske vojske, došao je za njegovu dušu. Sa činovima Angela sišla su lica apostolska, proročka, mučenička, svetiteljska, prepodobnih. Demoni su se zaustavili u redovima i gomilama da gledaju uspinjanje Duhonosne duše. Ona je počela da se uznosi. Stojeći daleko od nje, tamni dusi sa svojih mitarstava su uzvikivali: „O, Makarije! Kakve si se slave ti udostojio!“ A smirenoumni muž im je odgovarao: „Ne! I još se bojim, jer ne znam učinih li što dobro.“ Zatim se hitro uspinjao ka nebu. Sa drugih viših mitarstava opet su cičali vazdušni zlobnici: „Zaista! Izbegao si nas, Makarije!“ – „Nisam“, odgovarao je on: i još trpim u bekstvu.“ Kada je on već zakoračio na nebeska vrata, oni, ridajući od zlobe i zavisti, cičahu: „Uistinu! Izbegao si nas, Makarije! – On im je tada odgovorio: „Silom Hrista moga ograđivan, izbegao sam vaše zamke.“[59] – Sa tako velikom slobodom veliki ugodnici Božiji mimoilaze vazdušne straže tamnih vlasti, jer u zemaljskom životu stupaju u nepomirljivu borbu sa njima i, osvojivši nad njima pobedu, u dubini srca stiču savršenu slobodu nad grehom, postaju hramom i svetilištem Svetoga Duha koji svoju slovesnu obitelj čini nepristupnom palom anđelu. Kao što se vaskrsenje hrišćanske duše iz grehovne smrti odvija ovde, u vreme zemnog stranstvovanja: isto tako tajanstveno se vrši ovde, na zemlji, njeno mučenje od vazdušnih vlasti, njeno porobljavanje njima, ili oslobođenje od njih; pri prolasku kroz vazduh ta sloboda i ropstvo samo se ispoljavaju.
 

---

 
NAPOMENE:

1. Mt. 18, 17.
2. Sveti Jovan Lestvičnik priča kako je neki Stefan, koji je živeo na Sinaju i voleo pustinju i bezmolvije, mnoge godine proveo u monaškom podvigu, ukrašen postom i još više suzama, procvao i drugim blistavim vrlinama, dostigavši do istinskog pokajanja, dan uoči svoje smrti, došao u ekstazu; tada je počeo da se osvrće čas na desnu čas na levu stranu svoga odra i, mučen nevidljivim bićima, govorio je tako da su svi prisutni mogli da čuju: „Da, stvarno, istina! No za to sam ja postio tolike godine!“ A zatim: „Ne, vi lažete, ja to nisam učinio!“ Onda opet: „Da zaista je tako, da! Ali sam plakao zbog toga, i predao sebe na služenje braći.“ I opet: „Ne, vi me klevećete!“ A ponekad je odgovarao: „Da, zaista je tako, i ne znam šta da kažem na to… Ali u Boga je milost!“
   Bejaše to zaista grozan i strašan prizor: to nevidljivo suđenje na kome nema milosti. Što je još strašnije, okrivljavali su ga i za ono što nije učinio. Avaj! Jedan takav bezmolvnik i otšelnik govoraše o nekim od svojih grehova: „Ne znam šta na to da kažem!“ A proveo je u monaštvu četrdeset godina, imao i dar suza… Gde se sakrilo tada proročanstvo Jezekilja: Sudiću ti za ono što nađem u tebi, reče Bog (Jezek. 33; 12-20)? Ništa slično tome on ne mogade reći: zato neka je slava Jedinome Sveznajućem! A neki su pričali, pozivajući se u pravednosti svojih reči na Gospoda, kako je Stefan u pustinji hranio iz svoje ruke leoparda. No on se razdvojio od tela u takvim mukama… i ostalo je neizvesno sa kakvim se ishodom okončao taj sud, to mučenje (Lestvica, stepen 7.). – Nemoj me dati na volju neprijateljima mojim; jer ustaše na me lažni svjedoci; ali zloba govori sama protiv sebe (Ps. 27, 12), tako govori Sveti Duh kroz lice duše čovečije, opisujući njenu nevidljivu borbu sa nevidljivim neprijateljima.
3. „Časni sud Božiji nad dušama, po njihovom razlučenju od tela, započinje, po učenju pravoslavne crkve, mučenjem na mestima zvanim mitarstva, kroz koja se one uspinju od zemlje u pratnji Angela, prohode vazdušno prostranstvo, gde ih zli duhovi zadržavaju i pokazuju sve grehe koje su počinili u životu.“ Dogmatičko bogoslovlje Pravoslavne Katoličanske Istočne Crkve, preosvećenog Antonija, gl. 341, str. 244 i 245, izd. 7., 1857. god.
4. Čti-Minej, 15. avgusta.
5. Efes. 6, 12.
6. Efes. 6, 13.
7. Tit. 2, 8. Vita beati Antonii, caput XXXVII. Prepodobni Antonije Veliki živeo je u 3. veku i početkom 4. Sudeći po dugovremenom njegovom životu i dolasku u manastir kada mu je bilo dvadeset godina, sa pouzdanošću se može zaključiti da je on napustio svet u drugoj polovini 3. veka. Ovde opisanim ishodom duše Prepodobnoga na vazdušna mitarstva u ono vreme kada on beše stao na molitvu, potvrđuje se mišljenje sv. Makarija Velikog, da duše najuspešnijih u blagočestivom podvigu ponekad napuštaju telo za vreme molitve, po naročitom dejstvu Svetoga Duha.
8. Ps. 124; 7, 6.
9. Margariti, Slovo o trpljenju i blagodarenju, i o tome kako ne treba da plačemo neutešno za umrlima. Ovo Slovo čita se u sedmu nedelju po Vaskrsu i na svakoj sahrani.
10. Bes. 16, gl. 18.
11. Sveti velikomučenici Evstratije (spomen njegov je 13. decembra) i Georgije (spomen njegov je 23. aprila) postradali su za vreme cara Dioklecijana, između 301. i 310. godine po Hristu. Čti-Minej. Molitva svetog Evstratija unesena je u zbornik od dvanaest psalama. Vidi Kijevo – Pečerski paterik.
12. Sveti Nifont živeo je u drugoj polovini 3. i početkom 4. veka. Čti-Minej, 23. decembra.
13. Prepodobni Simeon živeo je u 6. veku. Čti-Minej, 21. jula.
14. Prolog, 19. decembra. Sveti Jovan Milostivi upokojio se u drugoj polovini 7. veka, po zauzeću Aleksandrije od muslimana.
15. Prolog, 13. marta.
16. Prep. Isaija, Slovo 1.
17. Slovo 5, glava 22.
18. Prepodobni Isaija živeo je u 6. veku.
19. Pitanje 145. Veliki Varsanufije živeo je u 5. i 6. veku po Hristu.
20. Poslanica 1.
21. Prep. Jovan Karpatijski – Utešna glava 25.
22. Lk. 12; 47, 48.
23. Slovo Svetoga Isihija, prezvitera Jerusalimskog, O trezvenju, glava 149, 161 i 4. Dobrot., č. 2.
24. 2. Filip. I, 9. – Glave 60 i 75, prema prevodu starca Pajsija. Asketsko delo prep. Teognosta, objavljeno u Hrišćanskom časopisu za 1826. god. br. XXIII.
25. Na istom mestu. Vidi prethodnu primedbu.
26. 2. Kor. 5, 75.
27. Prolog, 27. oktobra
28. Dela Georgija, zatvorenika Zadonskog Bogorodičnog manastira, deo 1, str. 65, prema izdanju iz 1850. god.
29. Trebnik mali, Moskva, 1838. god.
30. Pesma 4, tropar 4.
31. Pesma 8, tropar 2.
32. Pesma 8, tropar 3.
33. Posle 4. katizme.
34. Posle 47. katizme.
35. Akatisti sa kanonima, izdanje Kijevo – Pečerske Lavre.
36. 4. tropar, 8. pesma kanona u akatistu Božijoj Majci.
37. Petak, glas 4, pesma kanona 8.
38. Četvrtak, glas 4, pesma 6.
39. Utorak, glas 4, pesma 8.
40. Petak, glas 3, pesma 6.
41. Subota, glas 2, pesma 9.
42. Trebnik, Moskva, 1852. god. Pesma 1, tropar 2 i 3.
43. Trebnik, Moskva, 1852. god. Pesma 1, tropar 2 i 3.
44. Pesma 7, tropar 2.
45. Kanonik, Pesma 6.
46. Pesma 9.
47. Pesma 9.
48. Akatisti i kanoni, izd. Kijevo – Pečerske Lavre.
49. Pečerski Paterik.
50. Pravoslavno – dogmatsko bogoslovlje preosvećenog Makarija, tom 5., str 85, izdanje 1853. god. „Neprestano, svagdašnje i sveopšte učenje o mitarstvima prihvaćeno u Crkvi, a naročito među Učiteljima četvrtog veka, neporecivo svedoči da je ono predano njima od Učitelja prethodnih vekova i zasniva se na apostolskom predanju.“ Na istom mestu, str. 86.
51. Mt. 12, 36-37.
52. Ef. 4, 29 i 5, 4.
53. Lk. 6, 25.
54. Tovit. XXI, 9, 10.
55. Sveti Jovan Lestvičnik priča kako je za vreme njegovog boravka u jednom opštežiteljnom manastiru blizu Aleksandrije došao u taj manastir radi pokajanja i postriženja u monaštvo, razbojnik. Veliki Otac, iguman manastira, zapovedio mu je da ispovedi svoje grehe pred svim sabranim bratstvom u crkvi. Kada je razbojnik to učinio sa gorućom revnošću i samoodricanjem, tada ga je Veliki bez odlaganja obukao u shimu. Sveti Jovan je upitao nasamo svetog igumana: zašto je postrigao razbojnika tako brzo? Iguman je kao razlog naveo to što se razbojnik ispovešću udostojio potpunog otpuštenja grehova. „I nemoj da ne veruješ u to“, dodao je Veliki, „jer me je neko od tamo prisutne braće uveravao, govoreći: „Video sam nekog strašnog čoveka gde drži ispisanu hartiju i pero; i kako bi koji greh pokajnik izgovorio, on bi ga smesta perom precrtao, i pravedno je, jer kaže Pismo: Rekoh: Ispovijedam Gospodu prijestupe svoje; i ti skide s mene krivicu grijeha mojega (Ps. 32, 5).“ Lestvica, slovo 4.
    Neće biti suvišno da napomenemo ovde o događaju, tako reći iz naših dana. U okolini Vologde nalazi se veliko selo, Kubenskoe, koje ima nekoliko parohija. Tu se razboleo jedan od parohijskih sveštenika, i bližeći se kraju, ugleda on odar svoj okružen demonima koji su se spremali da zgrabe njegovu dušu i svedu je u pakao. Tada su se pojavila tri Angela. Jedan od njih je stao kraj odra i počeo da se prepire o duši sa strašnim demonom koji je držao otvorenu knjigu gde su bili zapisani svi sveštenikovi gresi. Utom je prišao drugi sveštenik kako bi poučio sabrata. Otpočela je ispovest; bolesnik, bacajući uplašene poglede na knjigu, uz samoodricanje navodio je grehe svoje, kao da hoće da ih izbaci iz sebe, – i šta je imao da vidi? Jasno je video da, tek što bi izgovorio koji greh, tako bi on nestajao iz knjige, u kojoj su ostale beline umesto zapisa. Ispovedivši se na taj način, on je izbrisao iz demonske knjige sve svoje grehe i, dobivši isceljenje, ostatak života proveo je u dubokom pokajanju, pričajući bližnjima, radi njihove pouke, viđenje, krunisano čudesnim isceljenjem.
56. Post. 8, 21.
57. Filip. 1, 23.
58. Čti-Minej 5. aprila. „Pogledavši“, kaže prepodobni Serapion, koji je prisustvovao končini prepodobnog Marka, „videh dušu Svetoga već razrešenu plotskih veza, kako je Angeli na rukama nose, prekrivenu sjajnobelom odeždom, i na nebo uznose.“
59. Skitski paterik. „Uspinjanje Velikog Makarija od zemlje ka nebu videli su njegovi učenici, koji behu na visokoj lestvici duhovnosti, a o ovom uspinjanju ispričao je prepodobni Pafnutije koji je posle Velikoga postao nastojatelj Skita.