СЛОВО О СМРТИ

 

СЛОВО О СМРТИ
 
УДЕО ДУШЕ ПОСЛЕ СМРТИ
 
У то време, када тело усни смртним сном, шта се дешава с душом? Реч Божија нам открива да се наше душе, по разлучењу свом од тела, зависно од испољеног опредељења у земаљском животу, присаједињују или силама добра, или силама зла, Ангелима светлости, или палим анђелима. С ангелима оне чине, по својој природи, једну врсту бића, делећи се по каквоћи, слично њима, што је последица слободне воље бића, првобитно непорочних и светих. Непосредне доказе за то налазимо у Светом Писму и у списима Светих Отаца. Господ је обећао покајаном разбојнику скоро пресељење душом с крста у рај. Заиста ти кажем, рекао је Он њему, данас ћеш бити са мном у рају.[1] Страдалник, убоги Лазар, однесен беше по кончини својој Ангелима до места у рају, названог наручјем Аврамовим, а када је умро немилосрдни богаташ који се весељаше у време земнога живота сваки дан сјајно, бачен беше у ад.[2] Душе праведника, разлучивши се од тела, озарују се блаженством на небу, у очекивању васкрсења тела, како казује тајновидац Јован Богослов;[3] у аду, у страшним мукама, чекају га грешници.[4] Када затруби васкрсна труба, тада ће рај показати небожитеље ради славног сједињења са својим телима, која ће оживети од гласа Сина Божијега,[5] као што је чуо тај глас Лазар који, после четири дана већ беше почео да трули у гробу, и оживео је: ад ће показати мртваце своје за Страшни суд и коначну пресуду. По изрицању пресуде и по њеном извршењу, удвостручиће се блаженство праведника, – грешници ће се вратити у ад, где ће двоструко бити мучени.[6] О стању праведника по васкрсењу Господ је благовестио да су они као Ангели Божији на небу, равни су Ангелима.[7] Навешћујући о свом другом доласку и Страшном суду, Господ је казао да ће Он тада рећи праведницима што Му стоје с десне стране: Ходите благословени Оца мојега; примите Царство које вам је припремљено од постања свијета; а грешницима који Му стоје с леве стране рећи ће: Идите од мене проклети у огањ вјечни који је приправљен ђаволу и анђелима његовим.[8] И то је неоспорно, да ће плата како праведника, тако и грешника, бити сасвим различита. Праведност Божија узвратиће сваком човеку по делима његовим.[9] Није само безбројно мноштво небеских обитељи, по сведочењу Спаситеља, но и ад има мноштво разних тамница и разноврсног мучења: ко је сагрешио у знању биће много бијен, а ко је сагрешио у незнању биће мало бијен.[10]
Хришћани, само православни хришћани, који су уз то водили благочестив живот на земљи, или су себе очистили од грехова искреним покајањем, исповешћу пред духовним оцем и исправљањем себе, наследиће заједно са светлим Ангелима вечно блаженство. Супротно њима, безбожни, то јест у Христа неверујући, злочестиви, то јест јеретици и они од православних хришћана који су проводили живот у гресима, или пали у било који смртни грех и нису исцелили себе покајањем, наследиће вечно мучење заједно са палим анђелима. Патријарси Источно Васељенске Цркве у посланици својој кажу: “Душе људи палих у смртне грехе, који на самрти не показаше очајање, него се пре разлучења од овог живота покајаше, само не стигоше да принесу никакве плодове покајања, као што су: молитве, сузе, коленопреклоњења на молитвеним бдењима, срдачна скрушеност, тешење невољних и испољавање вере делима љубави према Богу и ближњима, што све Саборна Црква од самог оснивања сматра богоугодним и благопотребним – душе таквих људи низлазе у пакао и подносе казне за грехе које су учиниле, не лишавајући се, међутим, наде на олакшање од њих. А олакшање ће добити они по бесконачној благости, молитвама свештеника и добротворењима која се чине за умрле, а посебно силом Бескрвне Жртве коју појединачно приноси свештеник за родбину сваког хришћанина, и уопште за све што свакодневно приноси Саборна и Апостолска Црква.”[11] Страшна је смрт грешника,[12] каже Писмо, а за благочестиве она је прелазак из метежи и вреве овога света у ненарушиво спокојство, из непрекидног мучења у непрестано и бескрајно блаженство, прелазак са земље на небо и сједињење са безбројним мноштвом свих људи. У ненаситом созерцању Бога и неугасивом огњу љубави ка Њему одвија се виши степен блаженог живота небожитеља.. Преподобни Макарије Велики овако расуђује о томе: “Када исходи из тела душа човечија, тада се одвија нека велика тајна. Ако је она била потчињена греху, онда јој прилазе чопори демона и анђели противљења и силе таме и одводе душу у своју област. Овоме се и не треба чудити, као нечем необичном. Ако се човек, још у овом животу, њима покорио и потчинио, и начинио се њиховим робом: тим пре, када одлази из света, бива њима заплењен и поробљен. Тако је и у супротном случају, при добром устројству душе: свете Божије слуге већ сада окружују Ангели и чувају их и прате духови светлости. А када из тела изађу, хорови Ангела одмах прихватају њихове душе, односе их на своју страну, у царство светиње, и приводе их Господу.”[13]
Већ само то: што је душама човечијим предодређено једно место обиталишта, исто блаженство и иста казна као и ангелима, довољан је показатељ да су душе – бића у свему подобна ангелима. То је очигледно и из речи које је Господ више пута наводио, говорећи да су праведни људи, по васкрсењу, слични и равни Ангелима. Древним праведницима Аврааму, Лоту, Јакову и другама, Ангели су се јављали у људском обличју, тако да они нису одмах знали да су им дошли бестелесни, а не људи. По васкрсењу Христовом, Ангели су се јавили Женама Мироносицама у људском лику одевени у сјајно беле ризе.[14] У време вазнесења Христовог они су се јавили Апостолима такође у људском облику, одевени у белу одежду.[15] Свети Оци су често виђали Ангеле у блиставосјајним хаљинама, а демоне – као црне наказне утваре. Господ је, по свом васкрсењу, изненада стао мећу Апостоле, који беху на окупу у соби. Апостоли су се уплашили, мислећи да виде духа; но Господ их је умирио, објаснивши разлику између појаве духа и Свога јављања у прослављеном телу. Што сте збуњени, рекао им је Он, и зашто такве помисли улазе у срца ваша? Видите руке моје и ноге моје, да сам ја главом; опипајте ме и видите; јер дух нема тијела и костију као што видите да ја имам.[16] Овде није речено да дух нема никаквог облика. То је недовољно: остављено је да се закључи да духови, то јест Ангели и душе, имају облик; речено је само да они немају тела и костију које је сачувало тело Христово и у свом прослављеном облику. Своје разумевање да духови имају облик показали су јерусалимски хришћани признавши духом прилику апостола Петра, чудесно избављеног из тамнице, показану Роди. То је анђео његов,[17] рекли су они. Свети Макарије Велики каже да Ангели имају облик и изглед, исто као што и душа има свој облик и изглед и да је тај облик, спољашњи изглед, како Ангела, тако и душа, облик и изглед спољашњег човека у његовом телу.[18] Овај угодник Божији учи да Ангели и душе, иако веома лагани по својој суштини, опет су, при свој својој тананости, тела. Они су – тела лагана, етерна, као што су, сасвим супротно, наша земна тела веома груба и вештаствена. Грубо човечије тело служи као одежда тананом телу – души. На очи, уши, руке, ноге који припадају души надевени су одговарајући чланови тела.[19] Када се посредством смрти душа раздваја од тела, она га свлачи, као хаљину. Свети Макарије каже да најсавршенији међу хришћанима, очишћени и просвећени Светим Духом, виде облик душе, само што такво савршенство и виђење достижу веома ретки међу Светима.[20] Овај велики Отац потврђује да душа оних који се моле молитвом Духа понекад исходи из тела, нарочитим, несхватљивим дејством Светога Духа.[21] И у оно доба, када је процвао у пустињи египатског скита Макарије Велики, у веку високог монашког подвижништва, веома ретки међу светим иноцима удостојаваху се да виде изглед душе; тим ређе ови сада. Но и данас се такви могу наћи, по великој милости Божијој и по истинитом обећању Господа Исуса Христа да ће пребивати са верним ученицима Својим до свршетка века. По личном сведочењу таквог изабраника Божијег који је, при изобилном благодатном дејству молитве, изненада спазио да му је душа ван тела и да лебди у ваздуху, она је – етерно, веома танано лебдеће тело, које има исти облик нашег грубог тела, све његове удове, чак и косу, његов облик лица, речју – потпуну сличност са њим. Нису само силе ума и срца биле уз душу, него су са њом били и сви чулни органи: вид, слух, додир, у њој је био сав живот, а тело је остало на столици, као мртво, као скинута одећа, док се, по заповести Божијој није вратила у њега душа, исто тако несхватљиво, као што је несхватљиво изашла из њега.[22] Ангели личе на душе: имају удове, главу, очи, уста, труп, руке, ноге, косу, речју – исто обличје које човек има у видљивом телу. Лепота врлине и Божија благодат сијају на лицима светих Ангела; то је обележје утиснуто и на лицима најчеститијих хришћана. Очајничка злоба је особина палих анђела; њихова лица подсећају на изопачена лица злочинаца и преступника међу људима. То нам откривају они који су видели Ангеле светлости и анђеле таме. Ангел и душа називају се бестелеснима, јер немају тела као ми; називају се духом, као бића танана, потпуно се разликујући од предмета који чине материјални свет. Тако се називају они и обичним људским језиком, и у Светом Писму, и у делима светих Отаца:[23] њихова материјалност неупоредиво је тананија од било какве земаљске ствари, нама видљиве. Како се налазимо у стању пада, ми не видимо духове, али осећамо њихов утицај на нас, ако брижљиво и благочестиво живимо. Благодатно, живо, мислено осећање духова је духовно виђење њих.[24] Ветар, ваздух, разни гасови и испарења обично се називају, чак и у Светом Писму и у делима Отаца духом. Тако је Господ упоредио дејство Светога Духа са дејством ветра; ветар је на том месту у Јеванђељу назван Духом.[25] Али у правом, истинском смислу, само је Бог – Дух. Он, као Биће свесавршено, потпуно се разликује природом Својом од природе твари, тако да, у поређењу са Њим, друга бића и не изгледају танана и савршена. Нема бића истобитних са Богом! И зато, осим Бога, нема другог бића духовног по суштини.[26] Бог је дух,[27] који чини анђеле своје духовима и слуге своје пламеном огњеним[28] – Бог је постао Човек Да би бацио огањ[29] у срца наша умртвљена грехом и залеђена од греха, да би нас кроз сједињење са Собом пламеном и духом, начинио неприступним трулежи и ђаволу. Далеко су од истинског живота и истинске духовности и пали анђели и душе одбачених грешника.[30]
Будућа обиталишта душа одговарају њиховој природи, то јест њиховој бестелесној природи. Тој природи одговара едем или рај, одговара јој и пакао. Осим духовне благодати и Небеског царства унутар свете душе, које је у њој присутно већ овде, по мери њеног очишћења, њој је припремљен предео и обитељ, који одговара њеном степену чистоте, пошто је, милошћу Божијом, удостојена вечнога блаженства. Душа грешна и од Бога одбачена, не мучи се само својом савешћу и својим стањем одбачености, него се затвара у страшну подземну тамницу, названу адом, тартаром, гееном, где се подвргава љутим мукама које имају разорно дејство на њену етерну природу. Све је ово речено у Светом Писму, и открива се Светим Духом, по Његовом одбиру и расуди, људима достојним таквог откровења, откровења души најкориснијег.
Често, када хоћемо пажљиво да осмотримо било какав предмет видљивога света, ми бирамо себи најпогодније место, одакле тај предмет можемо што боље да видимо и разгледамо: то чинимо не зато што то изискује сам предмет, већ зато што нам је потребно да се помогнемо у нашој ограничености. Никако неће бити сувишно да самима себи нађемо одговарајуће мислено место при садашњем нашем разматрању. Ми ћемо непогрешиво наћи то место, и стаћемо на њега, када увидимо и познамо нашу ништавност усред огромног свемира, ништавост наших средстава за стицање познања, ништавност самих познања, потребу, насушну потребу, управо за самознањем у Божанственом Откровењу. Ми не видимо ни рај ни пакао нашим чулним очима; али шта ми видимо њима? Шта видимо њима – не говорим о свету духова – него о овом опажајном свету, кога са таквом увереношћу називамо видљивим светом? У њему видимо само један мали део предмета, ништа у поређењу с целином. То нам доказује и телескоп и микроскоп, као и наша чула мириса и додира, која осећају духове, очима невидљиве, и тако откривају њихово присуство, скривено од погледа. То нам доказује пространство које ограничава и отежава наш поглед, непрестано сужавајући хоризонт; то нам доказује непробојност земље и многих других предмета на њеној површини; доказује нам ограниченост, крајња ограниченост нашег погледа, који није у стању да види ниједан предмет у његовом правом облику,[31] и који не види духове због њихове тананости, и не може да проникне грубе предмете због њихове чврстине, чак не може да види једну страну предмета, а да друга страна или многе стране не остану скривене. Шта видимо ми у видљивој природи? – Најништавнији њен делић! … И нашу привикнутост на скученост нашег погледа сматрамо потпуним и довољним видним пољем. Познањем наше ограничености, смиреним и истинским познањем, ми ћемо богобојажљиво устремити умни вид ка тим предметима, који су скривени од наших грубих чула, али нам се откривају милосрђем и благодаћу Божијом.
 

---

 
НАПОМЕНЕ:

1. Лк. 23, 43.
2. Лк. 16, 19-31.
3. Отк. 6; 10, 11.
4. Отк. 20, 13.
5. Јн. 5, 25.
6. Пс. 9, 18.
7. Мт. 20, 30; Лк. 20, 36.
8. Мт. 25, 34-41.
9. Отк. 22, 12.
10. Лк. 12, 47-48.
11. Чл. 18.
12. Пс. 18, 22.
13. Бес. 22.
14. Лк. 24, 4; Јн. 20, 12.
15. Д. Ап. 1, 10.
16. Лк. 24, 38-39.
17. Д. Ап. 12, 13-15.
18. Бес. 7.
19. Бес. 4, гл. 9; Слово 5, гл. 6.
20. Бес. 7, гл. 6 и 7.
21. Слово 6, гл. 8. Описујући натприродна дејства божанствене благодати у време молитве, Макарије Велики каже: “У том часу се човеку чини да заједно са молитвом кроз његова уста излази и његова душа.” Очигледно је да се то десило самом Светом Макарију.
22. У нашем веку, колико је познато писцу овог Слова, два инока су се удостојила овог виђења за време молитве: Сибирски пустињак, монах Василиск, који је скончао 1825. године, и Никифоровски пустињак, схимонах Игњатије, који је скончао 1852. године. Последњи је лично открио о себи списатељу Слова, а са најближим ученицима првог састављач Слава се удостојио сажитељства и дружбе у Господу.
23. Познато је да духовни људи и духовна дела са потпуном тачношћу излажу мисао Духа, веома често упопребљавајући реч савременог људског говора, као свима разумљиву, нимало не страхујући како ће се та мисао прихватити ученошћу човечијом. Тако је изговорио Исус Навин: Стани Сунце (Ис. 10, 12), и дан ће трајати дуже него обично: сила Божија се показала духовном речју Вере, оспоравајући снагу тела и сујетну гласност људске учености што критикује материјалну тачност речи која је изазвала натприродни догађај. Проникнувши у дела Отаца, наћи ћемо да речју Дух, по тадашњем њиховом тумачењу, које се не тако давно изгубило, одувек су се означавали гасови и паре, најпре ваздух, ветар и човечије дисање. (Преподобни Григорије Синаит, гл. 1, из 15. главе о безмолвију и о два начина молитве. Доброт. ч. 1.).
24. Духовно виђење духова благодатном чистотом ума и срца неупоредиво је изнад виђења духова телесним очима, или душевним, када те очи виде само спољни изглед духова. Код овог другог виђења неопитни посматрач скоро увек се излаже или обмани, или душевној опасности. Виђење духовно, насупрот овоме, плод је благочестивог живота подвижника, осењеног Божијом благодаћу и Божијим благословом. Оно је препуно душевне користи, стога што оно види својство духова, начин њиховог дејства, па се зато чува лукавих духова, као што је и свети Апостол Јован рекао: Рођен од Бога чува себе, и нечастиви га се не дотиче (1. Јн. 5, 18).
25. Види тумачење блаженог Теофилакта, епископа бугарског, Еванђеља од Јована, главу 3, стих 8. Тако и преподобни Григорије Синаит говори: “Дух дише где хоће (каже Господ), узимајући за пример дување природног ветра”. Глава 3, из 15. главе горе наведеног дела.
26. “Бестелесним и невештаственим – каже свети Јован Дамаскин, назива се анђео у поређењу са нама. Јер све, у поређењу са Богом, Јединим несравњивим, показује се грубо и вештаствено. Само Једно Божанство у строгом смислу није вештаствено и бестелесно је.” (Тачно излагање Православне вере, књига 2, глава 3, “О Ангелима”). “По природи”, каже овај исти Светитељ, “бестелесан је само Бог: Ангели пак, демони и душе бестелесни су по благодати и у поређењу са грубом твари”. (Исто, гл. 12, “О човеку”). “Нити су премудри премудрошћу својом”, каже свети Макарије Велики, “нити разумни разумом својим успели да разумеју тананост душе, или да кажу на који начин она постоји, осим они којима је Духом Светим откривено разумевање и тачно познање душе. Али ти овде размисли, расуди и појми, и послушај, шта је она? Он је Бог, а она није Бог; Он је Господ, а она је слушкиња; Он је Творац, а она је твар; Он је Саздатељ, а она је саздање; нема никакве сличности између природе Његове и њене.” (Беседа 49, глава 4.). “Иако ми називамо”, каже преподобни Касијан Римљанин, “многа бића духовнима, као. што су Ангели, Архангели и остале Силе, као и сама наша душа, или какав је овај прозирни ваздух, ипак их никако не би требало сматрати бестелеснима. Они имају одговарајуће тело у коме постоје, мада је неупоредиво лакше од нашег тела. Они су тела, по мишљењу Алостола који је рекао: Постоје тјелеса небеска и тјелеса земаљска, и опет: Сије се тијело душевно, устаје тијело духовно (1. Кор. 15; 40, 44), чиме се јасно показује да је бестелесан само Један Бог.” (Разговори, 7, гл. 13). Преподобног Касијана уврстила је света Православна Црква међу ликове светих угодника Божијих (спомен његов је 29. фебруара); док папски следбеници хуле и убрајају га у јеретике и полу-пелагајанце зато што је он још почетком 5. века изобличавао Римљане због одступања, што је касније потврђено на Шестом васељенском сабору, и чињеницама је доказивао да је хришћанство неупоредиво више развијено на Истоку, него на Западу. Дела преподобног Касијана издао је, уз опширне коментаре, језуита Алард Газеј. Издавач дели нерасположење своје секте према Преподобноме, критикујући на многим местима његово свето дело. Он критикује и мишљење Преподобнога, да су духови танана тела (Разговори 7, гл. 13, напомена 6, и Разговор 8, гл. 12, напомена А). Алард назива ово мишљење парадоксом (учењем новим, чудноватим) и настраношћу, противставља овом мишљењу мишљење, како га назива, опште-прихваћено, да су Ангели потпуно бестелесни, потпуно духовни, невештаствени. Критика која сама по себи не заслужује никакве пажње! На жалост, и код нас неки деле мрачно и неодређено мишљење језуита и западних мислилаца у погледу бестелесности створених духова. Свето Писмо и Свети Оци их називају бесплотним и невештаственим, али тако их називају само релативно: у односу на груба људска тела и на груби материјални свет, а нипошто не у односу на Бога – јединога Духа. Само је Бог – потпуно Дух. Анђели, како свети, тако и пали, подређени су времену и простору. Мишљење о потчињености простору нераздељиво је од мишљења о потчињености облику. Ако се одбаци мишљење о потчињености ангела простору, треба или сасвим одбацити њихово постојање, или их сматрати бескрајнима, то јест, приписати им свеприсуство Божанско. Само две неодредиве величине – ништа и бесконачно – не подређују се никаквој форми; насупрот томе, свака одредива величина, ма колико да је велика или мала, безусловно има форму, самом својом одређеношћу. Сагласивши се да су ангели ограничени, неопходно је прихватити да су они, у односу на простор, ограничени формом, а према финоћи своје природе, неизбежно су тела, ма како била танана. Облик ограниченог бића неминовно се оцртава, тако рећи, самим његовим границама – коначностима; оцртано на такав начин биће има својствен вид. Бесконачно се не потчињава никаквој форми, јер ни у каквом правцу нема никаквих граница; из овог разлога оно нема никаквог облика. Бога нико није видео никад (Јн. 1, 18). Бесконачно биће не може да буде тело – оно је тананије од свега тананог што се замислити може. Оно је потпуно дух. Такав је Дух – Биће, неупоредиво ни са каквим сазданим бићем; једино биће у тачном смислу – је Бог. Није само преподобни Касијан био мишљења да ангели имају танана тела, него и сви угодници Божији, који су се удостојили да виде лицем у лице Ангеле светлости и видели су анђеле таме. Многи од њих поднели су љуте ударце од демона (на пример Антоније Велики); други, добивши силу од Бога, беху изложени ударцима палих анђела (види житије св. Андреја, 2. октобра, житије св. мученице Јулијане, 21. децембра). Како би то могло да се догоди, ако би пали анђели били сасвим бестелесни, како говори о њима западни списатељ? Насупрот томе, њихову очигледну борбу са Светима једино је и могуће објаснити, ако се прихвати да они имају танка тела. Алард говори да су преподобни Оци Египатског Скита прихватили мишљење о тананој телесности духова од грчког философа Платона (Collatiо, 7. cap. 13); али Макарије Велики, оснивач Скита, уверава да је познање о природи бића душе, а онда и духова, скривено од премудрих овога света, а предаје се искључиво Светим Духом. Учење о створеним духовима, прихваћено у Руској Цркви и у целом источном Православљу, изложено је, мада кратко, али веома јасно и тачно, у догматском богословљу Православне васељенске источне Цркве, које, по одређењу Светог Синода, служи као уџбеник по коме ће се управљати у руским богословијама. “Они (духови) – речено је у “Богословљу” – су бестелесни. Уосталом свети Оци схватају бестелесност Ангела у ограниченом смислу, односно да су они бестелесни само у поређењу са нама, овешталим у груби телесни омотач. Свети Јован Дамаскин каже: бестелесним и невештаственим назива се Ангел у поређењу са нама. Јер сви, у поређењу са Богом, јединим немерљивим, изгледају груби и вештаствени. Једно, само Божанство у строгом смислу је невештаствено. А духови су – невидљиви. Али и код овог својства Оци се ограничавају: Ангел, душа, демон, каже свети Дамаскин, мада немају телесну грубост, ипак поседују облик и ограниченост, својствену својој природи. Само је божанско биће неописиво, потпуно невидљиво, неизобразиво и неограничено.” Гл. 97, стр. 95 и 96, изд. седмо, 1857. год.
27. Јн. 4, 24.
28. Јев. 1, 7.
29. Лк. 12, 49.
30. “Умови некада постојећих и демони изгубише бестелесност и сваку лакоћу. Свако од њих има своју тежину, по одређењу, или дејству у земаљском телу, следствено степену посрнулости: будући да и они, слично човеку, изгубише ангелску благодат, лишивши се божанственог блаженства, у земљи, као и ми наслеђе имају, поставши вештаствени примањем страсти, попут некада живућих грешника. И не треба се чудити, и наша душа, будући саздана по образу Божијем, словесна и умна, а не примивши Бога, начини се скотна и безосећајна, и веома безумна определивши се да се наслађује вештаством, што јој постаде навика.” (у рукопису имство, то јест, примање било чега изван своје природе, мењати природу самовољно). Доброт. гл. 123, чл. 1. преподобног Григорија Синаита. На који се начин биће, примањем било чега изван себе потчињава дејству онога што је туђе бићу, са очигледношћу се може приметити код узимања јела и пића. Прародитељи, преступивши заповест Божију, истог часа се потчинише дејству зла, примивши га својевољно, иако им оно не беше својствено.
31. Познато је да ближи предмети очима изгледају већи, а удаљенији мањи. На овој особини нашега ока заснива се наука: дескриптивна или нацртна геометрија.