СЛОВО О СМРТИ

 

СЛОВО О СМРТИ
 
АДСКЕ МУКЕ
 
Вечне муке које очекују грешнике у паклу, тако су страшне, да човек живећи на земљи, не може да има о њима јасну слику без нарочитог откривања Божијег. Све наше тешке болести и несреће, сва најстрашнија земна страдања и патње ништавне су у поређењу са адским мукама. Узалуд узвикују сладострасни епикурејци[1]: “Не може бити да адска мука, уколико она уопште постоји, буде тако страшна и вечна! То је неспојиво и са милосрђем Божијим и са здравим разумом. Човек постоји на земљи ради наслађивања; он је окружен предметима за уживање: зашто онда да се не користи њима? Шта је ту лоше и грешно?” Остављајући овај поклич самовољи његових изумитеља и противника Божанственог Откровења и Учења, син свете Цркве, пребивајући на земљи ради покајања, руководи се у својим схватањима о вечности и страхоти адских мука Словом Божијим. Шта није одбацило многострасно човечије срце, како би се слободније предавало разврату! Оно је употребило разум за слепо оруђе својих греховних жеља, иако га назива здравим. Ради своје греховне слободе оно је одбацило учење о Богу и Његовим заповестима, објављено на земљи Самим Сином Божијим, одбацило је најумилније духовно радовање које извире из љубави Божије: Зар је мудро што је оно одгурнуло управу и страх који заустављају грешника на путевима његовим, одбацило ад и вечне муке? Но они постоје. Грех сваке ограничене твари пред њеним Творцем, бесконачно савршеним, је грех бесконачни; а такав грех захтева бескрајну казну. Казна створењу за грех пред његовим Творцем треба потпуно да разгради његову бивственост: ад са својим љутим и вечним мукама одговара тој потреби неумољиве праведности.[2]
Свето Писмо свуда назива адске муке вечнима: то је учење постојано проповедала и проповеда света Црква. Господ наш Исус Христос неколико је пута у светом Јеванђељу потврдио страшну истину. Предсказујући одбаченим грешницима заједнички удео са палим анђелима, Он је објавио да ће им рећи на страшном суду Своме: Идите од мене проклети у огањ вјечни који је приправљен ђаволу и Анђелима његовим.[3] По изрицању коначног одредишта роду човечијем, изгинули ће отићи у муку вјечну.[4] У причи о немилосрдном богаташу и убогом Лазару Господ је посведочио да је међу обитељима вечног блаженства и адским тамницама постављена велика провалија и нема преласка из блаженства у муке, нити из мука у блаженство.[5] Црв њихов не умире и огањ се адски не гаси.[6] Преисподње тамнице представљају чудовишно и страшно уништавање живота, при чему остаје неуништив. Тамо је потпуни прекид сваке делатности; тамо је – само страдање; тамо господари најужаснија од свих душевних болести – очајање; тамо су плач и јецаји; тамо су ланци и окови нераскидиви; тамо је тама непрозирна; тамо је царство вечите смрти. Толико су ужасне адске муке, да је у односу на њих ништавна најтежа од земних мука – насилна смрт. Спаситељ света, указујући ученицима Својим на поприште мучеништва, рекао је: А кажем вама, пријатељима својим: не бојте се оних који убијају тијело и потом не могу ништа више учинити. Него ћу вам указати кога да се бојите: бојте се онога који, пошто убије, има власт бацити у пакао; да, кажем вам, онога се бојте.[7] Гледајући оком вере на припремљено неисказано блаженство верним слугама Божијим и исто тако неизрециве муке које очекују неверне слуге, свети мученици су поднели најтеже казне које је подигла на њих побеснела злоба мучитеља, и безбројним патњама и умирањима,[8] срушили су под своје ноге вечну смрт. На паклене муке непрестано су гледали сећањем на њих свети иноци – тајни мученици, и тим памћењем одбијали помисли и представе искушивача које је он сликовито и заводљиво стварао пред њиховом маштом изоштреном пустињачким животом – погибељно сладострашће. Оруђе, завештано Господом, сећање на смрт и вечне муке, користио је преподобни Антоније Велики, особито на почетку свога подвига. Ноћу је ђаво узимао на себе изглед прекрасних жена и показујући се Антонију у том обличју, настојао да побуди у њему греховну похоту; но Антоније се супротстављао ђаволским маштаријама живим представљањем геенског пламена, неуспављивог црва и осталих паклених страхота, – овим је оружјем гасио огањ сладострашћа и рушио саблажњиве призоре.[9] Само нас зато побеђују наше страсти што заборављамо на казне које следе за њима; само зато сматрамо тешким земаљске невоље што нисмо изучили адске муке. Неки монах, подвижничког живота, рече светоме старцу: “Моја душа жели смрт.” А старац му одговори: “Ти тако говориш јер би хтео да избегнеш муке, а не знаш да је будућа мука неупоредиво тежа од овдашње.” Други брат упита Старца: “Зашто ја, живећи у својој келији, проводим време у немару?” Старац му је одговорио: “3ато што ниси упознао ни очекиваног спокојства, ни будуће муке. Када би ти знао о томе како треба, трпео би и не би клонуо ни онда када би келија твоја била препуна црва и ти стајао окружен њима до врата.”[10]
Господ је, по великој милости Својој, донекле открио о вечним мукама неким Својим изабраницима, ради њиховог спасења и узрастања. Њиховим преношењем и наше разумевање о адским мукама постало је јасније и детаљније. “Бејаху два друга”, каже се у једној светој повести, “и један од њих, тронут Словом Божијим, оде у манастир, где је проводио живот у сузама покајања; а други остаде у свету проводећи живот разуздано, и напослетку, дође у такву озлојеђеност, да је почео дрско да се подсмехује над Јеванђељем. Усред таквог живота мирјанина постиже кончина. Сазнавши за његову смрт, монах побуђен успоменом на дружење, стаде да моли Бога да му открије загробни удео умрлога. Након извесног времена, у лаком сну, јави се иноку његов друг. “Но, како ти је? Је ли добро?” – упита монах дошавшега. “Ти би хтео да сазнаш о томе”, стењући проговори умрли, “јао мени несрећнику! Неуморни црв ме нагриза, не да ми и неће ми дати мира кроз сву вечност.” “Какве је врсте то мучење? – продужи да испитује монах. “То је мучење несносно!” – повика умрли, “али нема могућности да се избегне гнев Божији. Ради твојих молитава сада ми је дана слобода, и ако желиш, показаћу ти моје мучење. Ти не би поднео, ако бих ти ја открио какво је оно у потпуности; но, макар делимично, ево да видиш.” Говорећи то, умрли подиже одећу своју до колена. О, ужаса! Цела нога беше покривена страшним црвима који је изједаху, а од ране је излазио неподношљиви задах, да се монах сав потресен у том часу пробуди. Но паклени смрад напуни сву келију, и толико силно, да монах у бегу искочи из ње и заборави да затвори врата за собом. Смрад се ширио даље и разли се по манастиру; све се келије испунише њиме. Како га ни време није уништило, монаси беху принуђени да напусте манастир и преселе се на друго место, а монах који је видео адског заточеника и његову ужасну муку, током целог свог живота није могао да се избави од задаха који се за њега беше прилепио, нити да га ублажи било каквим мирисима.[11] Сагласно овој повести сведоче и други подвижници благочешћа, којима су биле показане адске муке: они нису могли без ужаса да се сећају својих виђења, и у непрестаним сузама покајања и смирења тражили су да добију утеху – извесност спасења. Тако се догодило са Исихијем Хоривским. Кад је тешко био болестан душа је његова оставила тело цео један сат. Дошавши к себи, замолио је оне који су га окруживали да се удаље од њега. Заградивши врата келије, он је провео дванаест година у неисходном затвору, не проговарајући ни са ким ни речи, не кушајући ништа, сем хлеба и воде; у самоћи он се удубљивао у виђење које је имао у време исхода, и непрестано је проливао тихе сузе. Када се приближило време његове смрти, рекао је браћи која су му дошла, после многих њихових молби, само ово: “Опростите ми! Ко је стекао сећање на смрт, тај не може да сагреши.”[12]
Слично Хоривском затворнику, умирао је и васкрсао затворник наших отачких Кијевских пештера, Атанасије, који вођаше свети богоугодни живот. Након дуготрајне болести, он умре. Братија тада припремише његово тело, по монашком обичају, али покојник остаде несахрањен цела два дана, јер се појавише некакве препреке. Треће ноћи догоди се божанствено јављање игуману и он чу глас: “Човек Божији, Атанасије, лежи два дана несахрањен, а ти се не бринеш о њему.” Рано изјутра игуман са братијом дође до почившег с намером да предају његово тело земљи, но нађоше га како седи и плаче. Они се ужаснуше када видеше да је оживео, потом стадоше да га испитују: како је он оживео? Шта је гледао и слушао у време када се одвојио од тела? На оваква питања он је одговарао само овим речима: “Спасавајте се!” А када су браћа неодступно тражила да им каже ради користи, тада им је он завештао послушност и непрестано покајање. Одмах затим Атанасије се затворио у пећину из које није изашао пуних дванаест година, дан и ноћ проводећи у непрестаним сузама, сваки други дан узимајући по мало хлеба и воде, и не разговарајући ни са ким за све то време. Када је наступио час његове кончине, он је поновио сабраној браћи поуку о послушности и покајању, и с миром се упокојио у Господу.[13]
Предстоји страшно очекивање суда, говори свети апостол Павле, и јарост огња који ће прогутати противнике. Кад неко преступи закон Мојсијев, по исказу два или три свједока, има да умре без милости; замислите колико ће сада тежу казну заслужити онај који гази Сина Божијега, и крв завјета којом је освећен за несвету држи, и духа благодати вријеђа? Јер знамо онога који рече: Моја је освета, Ја ћу узвратити, говори Господ. И опет: Господ ће судити народу својему. Страшно је пасти у руке Бога живога.”[14]
Пространство између неба и земље, пространство којим се одваја Црква небеска од Цркве земаљске, обично се назива и у Светом Писму и у списима светих Отаца, и уобичајеним људским језиком – ваздухом. Оставимо истраживачима земље хемијско испитивање тог ваздуха, то јест гасова и других танких слојева што окружују земљу и простиру се од њене површине на пространство непознато и самим научницима: окренимо се испитивању онога што је од суштинске важности и користи за наше спасење.
Шта је то – тај плави свод који гледамо над собом и називамо небом? Је ли то одиста – небо? Или је то – само бескрајна дубина ваздуха, недогледна, обојена плавом бојом, која заклања од нас небо? Ово друго је вероватније: својствено је ваздуху на великом пространству да прима за наше очи плавичасту боју и да њоме осењује друге предмете који се налазе далеко од нас. У то свако може да се увери личним опитом. Треба само да се светлог сунчаног дана попне на знатну висину и погледа на даљину: зелени шумарци, узорана поља, здања, речју – све се показује не у својој боји, но са плавичастим преливом који се ствара од боје ваздуха што се налази између наших очију и оних предмета које гледамо. Што су ти предмети удаљенији то се чине још плављи, напокон заједничко плаветнило прекрива најудаљеније предмете, и спаја их у један плави појас. Жалосно је ово очигледно испољавање наше ограничености, створене и одржаване у нама грехом! Но боље је знати о томе, неголи у незнању заваравати себе лажним мишљењем о неограничености знању и виду.
Савршени хришћани, очистивши своја чула јасно су видели небо, и угледали на небу и у ваздуху оно што ми не видимо нашим грубим очима. Тако је свети првомученик угледао, по дејству Светога Духа, отворено небо, пре своје мученичке кончине, налазећи се усред многобројних Јудејаца, непријатеља Христа и хришћанства. А Стефан, каже Свето Писмо, пун Духа Светога, погледа на небо и видје славу Божију и Исуса гдје стоји с десне стране Богу. И рече: ево видим небеса отворена и Сина Човечијега гдје стоји с десне стране Богу.[15] Небо су видели и улазак свога учитеља на врата небеска свети ученици Макарија Великог, исто као и Стефан, посредством Светога Духа[16]. Видео је и преподобни Исидор Скитски који је присуствовао кончини младог подвижника Захарија, лако су се отворила врата небеска умирућем, и ускликнуо: “Радуј се, сине мој Захарије: Теби се отворише небеска врата!” Видео је, као што је и раније речено, преподобни Јован Колов лучезарни пут од земље до неба, којим су Ангели износили душу почивше Таисе[17]. Угледала је, душевним очима, како се небо отвара и како отуда силази светлоносни Ангел, мати старца Пајсија Њамецког, која је неутешно туговала због одласка њеног сина у монаштво[18]. Када почну да дејствују чувства неспутана више падом, њихово дејство се необично изоштрава, сам круг дејства прима широке размере – простор се за њих скраћује. Горе наведена виђења Светих су савршен доказ за то; но ради још веће јасноће треба да наведемо и друга духовна искуства. Свети Антоније Велики, обитавајући у једној од египатских пустиња, недалеко од Црвеног мора, угледао је како Ангели узносе на небо душу преподобног Амона који се подвизивао на другом крају Египта, у Нитријској пустињи. Ученици Великог упамтили су дан и час виђења, потом су дознали од братије која су дошла из Нитрије да се преподобни Амон упокојио управо онога дана и часа када је вазнесење његове душе видео преподобни Антоније Велики. Растојање између пустиња било је на тридесет дана хода[19]. Очигледно је да се вид хришћанина, обновљен Светим Духом, достигавши тако висок степен савршенства, простире далеко од домашаја човечијег вида у његовом уобичајеном стању; слично обновљеном виду дејствује и обновљени слух. Није било тешко духоносним ученицима Макарија Великог да виде како његова душа путује по ваздуху и да чују речи које је она изговарала у ваздуху и при уласку на небеска врата. Када су овоме великом Макарију довели жену чији се изглед променио под утицајем нечистог духа, и неки од његових ученика нису могли да примете дејство ђавола, које беше очигледно за Великога, он им је тада рекао да је узрок томе – плотско стање њихових чула, неспособних за гледање духова и њихових дејстава[20]. Такво стање за нас исто је као тамница и окови.
Но знатан део људи не осећа своје ропство и своје утамничење: они им се чине сасвим погодном слободом. Познање и осећање таквог нашег стања – дар је Божији. Ово је открио Свети Дух пророку Давиду, и Давид је принео од свег човечанства и од сваког човека најумилнију молитву Богу за избављење из најбеднијег положаја. Изведи, молитвеном песмом преклиње он, из тамнице душу моју, да славим име твоје.[21] Апостол Петар назива плотско и душевно стање људи, макар и благочестивих, тамним местом. Место може бити не само стварно, но, у пренесеном значењу, и мислено и природно, како говори Писмо: У миру (срца) место је његово (Божије)[22]. Они који су затворени у тамном месту и желе да се избаве, треба да се руководе, као светилником, свештеним и светим Писмом, док се не спусти на њих Свети Дух и не начини се за њих живом књигом божанственог учења, увек отвореном и неућутном. Имамо најпоузданију пророчку ријеч, и добро чините што пазите на њу, као на свјетилник који свијетли у тамном мјесту, докле дан не осване и даница се не роди у срцима вашим[23].
Закључани у тамницу земног мудровања! Чујмо оне који су стекли у Господу духовну слободу, и озарили се духовним разумом! Слепи од рођења! Чујмо оне који су прогледали када се прст Божији дотакао њихових очију, који угледавши светлост истине, угледаше и познаше при сијању тог светла, оно што је невидљиво и незнано плотским и душевним умовима. Реч Божија и Дух који је у садејству са њом откривају нам, посредством изабраних сасуда својих, да простор између неба и земље, сав видљив азурни бескрај ваздуха, поднебесје, служи као станиште палим анђелима, свргнутим с неба. И поста рат на небу, приповеда велики зритељ тајни, свети Јован Богослов. Михаило и Анђели његови ударише на аждаху, и би се аждаха и анђели њезини. И не надвладаше, и више им се не нађе мјеста на небу.[24] То свргавање ђавола и њиме заведених духова с неба, према тумачењу светог Андреја Кесаријског, уследило је након првог њиховог сагрешења, када су они били одстрањени светим силама из Ангелског друштва и избачени из њега, како говори о томе свети пророк Језекиљ.[25] У Књизи о Јову пали анђео већ се представља као луталица по неизмерном пространству поднебесја; он је тумарао њиме, брзо га је обишао, мучен ненаситом злобом према људском роду.[26] Свети Апостол Павле назива пале анђеле духовима злобе у поднебесју,[27] а главу њихову – кнезом који влада у ваздуху.[28] Пали Анђели расејани су у мноштву по читавом прозрачном бескрају што га ми видимо над собом. Они не престају да смућују све људске заједнице и сваког човека посебно; нема злодела нити преступа где они нису зачетници или судеоници; они наводе и уче човека греху свемогућим средствима.[29] Супарник ваш, ђаво, каже свети апостол Петар, као лав ричући ходи и тражи кога да прождере,[30] и за време нашег земаљског живота, и по разлучењу душе од тела. Када се душа хришћанина, оставивши своје земно здање, упути ваздушним пространством према горњем отачеству, демони је заустављају, старају се да у њој нађу сродство са собом, своју греховност, свој пад, и да је сведу у ад, припремљен ђаволу и анђелима његовим. Тако они дејствују по праву које су задобили.
Бог, створивши Адама и Еву, предао им је власт на земљи. Он их је благословио, каже Писмо, говорећи: Рађајте се и множите се, и напуните земљу, и владајте њом, и будите господари од риба морских и од птица небеских и од свега звериња што се миче по земљи.[31] Не само што је земља била поверена првим људима, њима је био поверен и сам рај, који су они морали да негују и да чувају.[32] Они су имали над собом само једног Господара – Бога. А шта су они починили у рају? Авај! Злосрећно слепило! Авај! Слепило и безумље несхватљиво! Послушавши лукави и убиствени савет палог анђела, они су збацили са себе благи јарам послушности Богу, и ставили на себе гвоздени јарам послушности ђаволу. Авај! Прародитељи наши преступили су заповест Божију, и послушали савет свезлобног непријатеља свога, духа мрачног, духа богохулног, варљивог и лажног. Тим поступком, по сасвим природном поретку, они су нарушили свој однос са Богом, и не само што су ступили у везу са ђаволом, него су и својевољно потчинили себе њему, а са собом и онај део створења која беху саздана за њих и над којима је Богом била установљена њихова владавина. “Ђаво, преваривши Адама”, каже Макарије Велики, “и на тај начин задобивши власт над њим, лишио га је сваке власти и постао кнез овога света. У почетку је Бог поставио човека да влада свим светом и буде господар свега видљивог.”[33] Наши прародитељи избачени су из раја на земљу, земља је проклета због њих, и Херувим са пламеним мачем који се окреће постављен је да чува пут ка дрвету живота.[34] Нови други херувим[35] стао је на пут човеку у рају, онај херувим који није поштедео своје чудесно достојанство, начелник и родитељ зла и смрти, који је, упавши у пропаст погибељи, одвукао тамо мноштво анђела и сав људски род. Тај херувим, по праведној казни и одређењу Божијем, са мноштвом палих анђела, кнез ваздушни, кнез света и овога века, кнез и глава анђела и људи која му се добровољно покорише, стао је на пут од земље ка рају, и од тога времена до спасоносног страдања и животворне Христове смрти није пропустио на том путу ниједну људску душу разлучену од тела. Врата небеска затворише се људима заувек. И праведници и грешници силазили су у ад.
Вечна врата и путеви непроходни отворили су се пред Господом нашим Исусом Христом, Који је, примивши вољну смрт, сишао Пресветом Својом Душом и неодвојивим од ње Божанством у ад, покидао његове ланце и врата, ослободио његове заробљенике,[36] потом Својим васкрслим телом прошао поднебеско пространство, небо, небеса над небесима, и ступио на престо Божанства. Ужаснуле су се силе таме, у помами и слепилу своме, видећи Богочовека како доласком Својим уништава сву силу њихову: у духовној радости, у највећем слављу чиноначалници светих Ангела отворили су пред Њим двери.[37] Затим је опет обузео ужас демоне када су угледали разбојника који се за исповедање Христа узносио за Христом у рај: тада су они са запрепашћењем познали силу искупљења.
Недокучивом премудрошћу Божијом, након искупљења рода човечијег Господом нашим Исусом Христом, остављена је човеку слобода при избору живота и смрти, и хоће ли прихватити Искупитеља и искупљење, или одбацити. И многи, на жалост, заиста многи, пожелеше да остану у савезу са сатаном, у плену и ропству његовом, и тако себе отворено прогласише непријатељима Спаситеља и Његовог Божанственог учења. А тако и многи, уписавши себе у Његову војску и огласивши себе Његовим слугама, нарушавају завет верности Њему – својим делима, јавним и тајним, ступају у савез са духовима злобе. Сви који отворено одбацише Искупитеља, отада представљају посед сатане: њихове душе, по разлучењу с телима, силазе право у ад. Но и хришћани, наклоњени греху, недостојни су неодложног пресељења из земног живота у блажену вечност. Сама праведност захтева да се те склоности ка греху, да то издајство Искупитеља буде измерено и оцењено. Неопходни су суд и расправа, да би се одредио степен скретања ка греху хришћанске душе, да би се одредило преовладава ли у њој вечни живот, или вечна смрт. Стога сваку хришћанску душу, по исходу из тела, очекује непристрасни Суд Божији, како је рекао свети апостол Павле: Људима је одређено једном умријети, а потом Суд.[38]
Правосуђе Божије врши суд над хришћанским душама, које излазе из својих тела посредством Анђела, како светих, тако и злих. Први, током земног живота човечијег записују сва његова добра дела, а други записују све његове преступе. Када душа хришћанина крене да узлази ка небу, руковођена светим Ангелима, духови таме је оптужују за грехе неизбрисане покајањем, као жртву сатане, као залог општења и једнаког вечног удела са њим.
 

---

 
НАПОМЕНЕ:

1. Епикур, грчки философ, тврдио је да човек борави на земљи ради уживања и своје је следбенике упућивао да му се потпуно предају. Да би оставио разврату ову слободу, он је одбацио Биће Божије и бесмртност човечије душе. За све који желе да разруше закон, јер спутава њихову злу вољу, чак и да униште сећање на Бога, на врлину, на казну за грех, учење Епикура се показало веома погодним, јер је нашло мноштво следбеника у древна и особито у новија времена.
2. Ове одредбе о бесконачности адских мука пренесене су из познате математичке теорије о бесконачном. Овој теорији ми се обраћамо често, како бисмо, по могућности, правилно и тачно објаснили однос твари према Творцу, који је у правом смислу несхватљив и недокучив. За такво објашњење ниједна наука није способна, осим математика. Само она, доказујући немогућност да се бесконачно досегне, ставља у правилан однос према њему све бројеве, то јест све облике твари. Васељена је број и сви њени саставни делови су бројеви. Непосвећен у тајне математике никако не може да прими мисао да су све бројеви, само различити међу собом, истовремено потпуно равноправни с другим бројевима у односу према бесконачноме. Узрок такве равноправности веома је прост и јасан: он се налази у бесконачној, према томе непрекидној равни, другачијој од бесконачног или било ког другог броја. Помоћу непобитних математичких закључака сасвим је очевидно да је појам о броју поимање релативно, а не потпуно. Овај појам, одређујући природну припадност ограничених разумних твари, постављајући непобитни след утицаја под чије дејство твари доспевају заједно са ступањем у живот, никако не може да буде својство бесконачног бића. Бесконачно, обухватајући у себи све бројеве, истовремено пребива изнад сваког броја по својству савршенства, немајући ни у чему никаквог недостатка, неподложно недостатку. Према овоме својству, бесконачно, обухватајући собом све импресуме, пребива изнад сваког импресума; да није тако, оно би се подвргло променама, што је својствено бројевима, и несвојствено бесконачноме. Ако, пак, број нема стварно значење: онда је сасвим природно да свет буде створен из ничега дејством бесконачнога, које једино има стварно значење. Природно је дејству бесконачнога да буде изнад схватања човечијег. Такве необориве истине добио је ум човечији математиком: њена нула, изображена идејом о небивајућем, претвара се у број, када на њу дејствује бесконачно. Математику у помоћ призивају природне науке, према којима се она односи као душа према телу. Без математике оне не могу да постоје; оне се граде и одржавају на њој као тело на скелету. У читавој природи господари најстрожији математички прорачун. А шта нам откривају природне науке? То, да материју усред које се ми крећемо, коју видимо и осећамо на различите начине, и додиром, и слухом, и укусом, и мирисом, – да ту материју не само не разумемо, не схватамо, него и да нам је немогуће да је разумемо. Успостављена је теорија атома, што би била могућност заустављања и заснивања даљих судова на нечему веродостојном. Теорија атома остаје релативна претпоставка (хипотеза). У тачном смислу нема суштаства у природи: у њој су само појаве. Овом закону потчињени су и бројеви: нема броја који не би могао да се промени ако му се што дода или одузме; нема броја који не би могао да се обрати у нулу. Сваки број је појава. Само бесконачно постојано пребива непроменљивим, оно се не мења ни од додавања њему, ни од одузимања од њега. Само бесконачно садржи у себи сав живот; само је оно у правом смислу суштаство. Ако је тако, онда је стварање света Богом. математичка неопходност и истина. Колико је тачна та истина, толико је тачна и ова истина, како свемир, дело Ума неограниченог, не може бити схваћен ограниченим умом човечијим. Прву истину открива људима, заједно са науком, Божанствено Писмо; на оснивање друге истине људски разум нема ни права, нити призива да одбацује предање о стварању света, које читамо у књизи Постања. То исто потврђује наука. С неба нам грми апостол Јован Богослов: У почетку бјеше ријеч и ријеч бјеше у Бога, и Бог бјеше ријеч. Математика одговара са земље: “Истина је, свесвета Истина! Другачије не може бити. То је својство бесконачнога: оно, само, живи у себи и собом. Оно је – саможивот. Дејства његова на бројеве, ма и неизмерна била, немају и не могу да имају никаквог утицаја на образ постојања бесконачног, одвојеног од свих твари бесконачном различитошћу; Оно обитава међу сличности између постојања и Постојања. Опет грми Богослов: Све је кроз њу постало, и без ње ништа није постало што је постало. И опет одговара математика: “Истина је, свесвета Истина! Појаве, као и бројеви, морају да имају свој извор, извор непресушни, – и тај извор је бесконачно, а то је Бог!” Бога нико никад није видео, продужава да обзнањује човечанству небески Весник, и опет као одговор њему изговара математика: “Истина је, свесвета Истина! Следствено разлици којом се разликује бесконачно од сваког броја, ниједно ограничено биће, ма како оно било узвишено, нема могућности да види Бога, ни телесним видом, ни постигнућем ума!” Бог пребива у светости неприступној у сваком погледу, рекао је Апостол. Бог је објавио о Себи у Јеванђељу: Ја сам – живот. Живот је тај толико свемогућ, да је дао постојање свој твари, која живи у Суштаственом, позајмљујући га из саможивота; и враћа живот оним тварима које губе свој живот смрћу. Живот бесконачни не може да не буде свемогући. Сагласно са науком, света Црква исповеда да су душе човечије и Ангели бесмртни не по природи, већ по Божијој благодати. Какав истинит суд: он је донесен у оно време када је математика ћутала о том предмету. Неопходно је усвојити мисао о бесконачној различитости бесконачног, и по природи и по својствима, од бројева, и при судовима о Богу увек имати у виду ту различитост, установити је, како не бисмо допали под судове који превазилазе нашу способност разумевања, а самим тим и под судове који су у основи неправилни. Без тога десиће се да се сопствена глупост представља за истину на погибељ своју и на погибељ човечанства. Занесењаци су се начинили безбожницима, а који су дубоко изучили математику, увек су признавали не само Бога, но и хришћанство, макар и не познавали хришћанства како ваља. Такви су били Њутн и други. Било би пожељно, када би неко од православних хришћана, изучивши фундаменталне науке, затим темељно изучио подвижништво Православне цркве и даровао човечанству истинску философију, основану на егзактним знањима, а не на произвољним претпоставкама. Грчки мудрац Платон забрањивао је бављење философијом без претходног проучавања математике. Исправан поглед на ствар! Без претходног изучавања математике и других наука на које она утиче, и без делатних и благодатних познања у хришћанству није могуће у наше време излагање правилног философског система. Многи који сматрају себе вештим у философији, а неупућени у математику и природне науке, сусрећући у делима материјалиста произвољне намисли и хипотезе, никако не могу да их разликују од знања које припада самој науци, нити да узврате на одговарајући начин и оповргну најбезумније бесмислице некаквог занесењака, него се често и сами усхићују овим одвођењем у заблуду, признајући га за доказану истину. Једино логика може без математике; но и логика је у суштини нераздељиво повезана с математиком, и од ње може да позајмљује својеврсну тачност и потпуност. Шта је силогизам? То је алгебарска једначина. А шта је пропорција и прогресија? Логички след разумевања.
3. Мт. 25, 41.
4. Мт. 25, 46.
5. Лк. 16, 26.
6. Мк. 9, 48.
7. Лк. 12; 4, 5.
8. Требник, редослед пострижења у малу схиму.
9. Vita beati Antonii, Patrologia, Tom. LXIII. Исто и Чти-Минеј, 17. јануара.
10. Поуке преподобног аве Доротеја о страху од будућих мука.
11. Писмо 6. Светогорца. Слично овоме у наше време нека старица у Горицком женском манастиру, близу града Кирилова Новгородске губерније, видела је у сну адске муке и, у сведочанство истине сновиђења, адски злодах остао је у њој целих седам дана, не допуштајући јој током тог времена да окуси било какве хране. – Свети Димитрије Ростовски овако описује адске муке: “Тамо ће бити трпљење и огањ неугасиви; јер је рекао Христос Спаситељ наш да се огањ њихов не гаси (Мк. 9, 44). – А тамо ће бити и љута зима и од те неподношљиве студени грешници ће шкргутати зубима. О томе је рекао Христос Спаситељ наш: Тамо ће бити плач и шкргут зуба (Лк. 13, 28)… Биће тамо и црви који ће непрестано мучити, нагризати и изједати грешне људе и они никада неће умрети, јер је речено да црв њихов не умире (Мк. 9, 44) … Тамо ће бити још и неподношљиви смрад од жестоког огња, јер је написано: Огањ и сумпор и огњени вјетар биће им дио из чаше (Пс. 11, 6)… Биће тамо и велика туга, толико тешка, да би, када би било могуће умрети, смрт била дочекана као највећа утеха, но никада неће умрети. Јер је написано: Тражиће људи смрт, и неће је наћи; и жељеће да умру, и смрт ће од њих бјежати (Отк. 9, 16)… Још ће бити тамо и крајња тама: јер је писано: Свежите му руке и ноге, па га баците у таму најкрајњу (Мт. 22, 13); и који у ту таму буду бачени пребиваће у њој вечито, и неће угледати лица Божијег никада… Биће тамо и глад, јер је рекао Сам Христос: Тешко вама сити сад, јер ћете огладњети (Лк. 6, 25)… Биће тамо и велика жеђ, јер је и Сам Христос рекао: јер ћете ожедњети. Тамо ће бити и велика тескоба: јер ће пакао бити пун грешних људи од којих ће се једни налазити на врху, други у средини, а неки на самом дну пакла. То је као кад неко напуни врећицу новчићима, па је свеже, или кад неко напуни до врха неки суд рибом, па га затвори: тако ће и Бог закључати ад када се напуни грешницима, како они отуда не би излазили.
12. Лествица, 6. степен.
13. Печерски Патерик. Спомен преподобног Атанасија је 2. децембра.
14. Јев. 10, 27—31.
15. Дела, 7, 55—56.
16. Скитски Патерик.
17. Скитски Патерик.
18. Житије Пајсија Њамецког, § 14.
19. Скитски Патерик.
20. Жена је била подвргнута демонском искушењу зато што је провела целих шест недеља без причешћа светим Христовим Тајнама. При изобилном дејству Божанствене благодати у првобитној Цркви и такве погрешке, које се сада чине безначајним, повлачиле су за собом казну Божију, (Дела, гл. V). Скитски Патерик.
21. Пс. 142, 7.
22. Пс. 75, 3.
23. 2. Пт. 1, 19.
24. Отк. 12; 7, 8.
25. Јез. 26, 16.
26. Јев. 1, 7.
27. Ефес. 6, 12.
28. Ефес. 2, 2.
29. Cassiani collatio VIII. То се види и из списа многих других светих Отаца.
30. 1. Пт. 5, 8.
31. Пост. 1, 28.
32. Пост. 2, 15.
33. Слово 4, гл. 3. Да власт сатане над палим анђелима и људима није његово својство, него је стечено од оних који су му је драговољно предали, он је сам посведочио пред Спаситељем када му је показао сва царства овога свијета за грен ока, и рекао за њих: Теби ћу дати сву власт ову и славу њихову, јер је мени предана и коме хоћу дајем је (Лк. 4; 5, 6).
34. Пост. 3, 24.
35. Преп. Касијан сматра да је сатана до пада припадао лику Херувима (Соl. VII, сар. VIII). И други свети Оци су сагласни да је он из реда виших анђела.
36. “Ужаснула се смрт, видевши да је сишао у ад Неко нови, незадржаван тамошњим уздама. Зашто сте се, угледав Га, преплашиле ви, вратнице адске (Јов. XXXVIII, 17)? Какав је то необичан страх овладао вама? Бежала је смрт и бекство је показало страх. Сабрали су се свети Пророци, и законодавац Мојсије, и Авраам, и Исаак, и Јаков, и Давид, и Самуил, и Исаија, и Крститељ Јован, који навешћује и сведочи: Јеси ли ти онај што ћг доћи, или другога да чекамо (Мт. XI, 3)? Искупљени су сви праведници које је прогутала смрт: јер је проповеданоме Цару ваљало да се начини Искупитељем добрих проповедника. И, после тога сваки је од праведника рекао: Гдје ти је, смрти, жалац? Гдје ти је, пакле, побједа (1 Кор. 15, 55)? Нас је искупио Победитељ.” (14. Објављено Слово Светога Кирила Јерусалимског).
37. Када је сишао Господ Исус Христос у ад, уплашили су се кнезови адски и завапили: Отворите се врата плачевна: Дошао је цар славе, Христос. Када је Господ разорио ад, и пошто се, ослободивши из његовог ропства душе праведника, узносио на небо, тада су Небеске Силе, дивећи се новом чуду, певале: Отворите врата. Једни од њих су певали: Ко је цар славе? А други су одговарали: Господ над силама, оваплоћени Бог – Реч, Који седи на престолу славе, Син Оца, превечно једносуштни са Оцем, Који је сишао на земљу, примио човечије тело и вазнео га са Собом на небо – цар славе.” (Тумачење узето из светих Отаца и смештено после треће катизме у Псалтиру с тумачењем, издање Кијево – Печерске лавре).
38. Јев. 9, 27.