СЛОВО О СМРТИ
СТРАСТ
Лишени су наде на спасење и они православни хришћани који су стекли греховне страсти и њиховим посредством ступили у општење са сатаном, одбацивши везу са Богом. Страсти су греховне навике душе, преобраћене од дугог времена и честог упражњавања у грех, као да су то природне особине. Такве су: угађање стомаку, пијанство, сладострашће, расејан живот, повезан са заборавом на Бога, злопамћење, суровост, среброљубље, тврдичлук, чамотиња, леност, лицемерје, лажљивост, крађа, сујета, гордост и томе слично. Свака од ових страсти, обративши се у карактер човека, и поставши начин његовог живота, чини га неспособним за духовно блаженовање на земљи и на небу, макар човек и не упадао у смртни грех. Не варајте се, вели свети апостол Павле, ни блудници, ни идолопоклоници, ни прељубочинци, ни самоблудници, ни мужеложници, ни лакомци, ни лопови, ни пијанице, ни опадачи, ни отимачи, неће наслиједити царство божије.[1] А позната су дјела тијела, која су: прељуба, блуд, нечистота, чарање, непријатељства, свађе, пакости, гнев, пркоси, раздори, јереси, зависти, убиства, пијанства, раскалашности, и слична овима за која вам унапријед казујем, као што сам вам и раније говорио, да они који тако нешто чине неће наслиједити царства Божијега. А који су Христови, распеше тијело са страстима и жељама.[2]
Страст захтева брижљиво лечење покајањем и благовремено искорењивање помоћу супротне њој врлине. Страст се не испољава увек делом; она може тајно да живи у човечијем срцу, овладавши његовим осећањима и помислима. Страст се познаје по томе када човек не престаје да замишља грех и наслађује се маштајући о њему, када сe, заробљен њиме, он више не противи опчињујућој сили греховних помисли и слика које својом неприличном слашћу потискују сву његову мудрост и врлину. Страстан не престаје да чини грех у маштању и осећању срца, чиме одржава своје општење са тамним дусима и своју потчињеност њима, а самим тим и своју вечну погибељ. Вичи из грла, заповеда Господ Пророку Своме, не устежи се, подигни глас cвoj као труба, и објави народу мојему безакоња његова и дому Јаковљеву гријехе њихове. Премда ме сваки дан траже и ради су знати путеве моје, као народ који твори правду и не оставља суда Бога; ишту од мене судове праведне, желе приближити се к Богу. Зашто постисмо, веле, а ти не погледа, мучисмо душе cвoje, а ти не хтје знати? Гле, кад постите, чините своју вољу,[3] то јест, зле мисли ваше! Ви им приносите жртве паљенице, као идолима! Признали сте за богове ваше љуте помисли, и приносите им жртву, часнију од свих жртава: слободу вашу, коју вам је доличило да посветите Мени вашим благотварењем и чистом савешћу.”[4]
Само онда осењује човека нада на спасење, када он сагледа себе у невидљивој борби као постојаног победитеља. Ову мисао је изразио свети пророк Давид, када се молитвено обратио Богу: По томе ћу познати да сам ти мио, ако се не узрадује непријатељ мој нада мном“.[5] Он се молио да задобије то блажено стање, када је говорио: Од тајних погрешака очисти ме, и од туђих сачувај слугу својега,[6] да не овладају мноме. Тада ћу бити савршен и чист од великог прјеступа. Врати ми радост спасења својега, и дух владалачки нека ме поткријепи. Да су ти ријечи уста мојих угодне, и помисао срца мојега пред тобом, Господе, крепости моја и избавитељу мој.[7] Очигледно је да је тајним грехом, а исто тако и великим грехом Пророк назвао страст. Он ју је назвао и грехом туђим, јер се она састоји од примљених и душом усвојених демонских помисли, туђих души, од којих се она мучи и болује, као од противприродног свога стања. Непорочност, достојна раја, долази пошто се из срца искорене страсти. Једино Свети Дух може у потпуности да очисти човека од страсти и да му поврати власт над самим собом, отету ђаволом. У стању бестрашћа човек достиже чисту љубав, и мисао његова почиње постојано да пребива уз Бога и у Богу. Душа, осетивши заклон Духа, угледавши себе победницом греховних помисли и маштања, почиње да осећа неизрециву радост спасења. Та радост нема никакве сличности са уобичајеном човечјом радошћу, која се рађа једино од сујете, почива на самозадовољству; када човек ласка сам себи, или када му ласкају други, или када му, пак, ласка земаљски успех. Духовна радост, која објављује спасење, пуна је смиреномудрија, пуна благодарења Богу, праћена је обилним и постојаним сузама, непрестаним молитвама, не засићује се осуђивањем и унижавањем себе, излива се у исповедању Бога, у славословљу Бога, испољава се умирањем за свет. Она је – предокус вечног живота! Она је – живо познање Бога, које кличе тајанствено: глас радости спасења чује се у колибама праведничким: “Десница Господња даје силу, десница Господња узвисује, десница Господња даје силу.” Нећу умријети, него ћу жив бити, и казивати дјела Господња: Карајући покара ме Господ; али ме смрти не даде. Отворите ми врата од правде, ући ћу на њих, славићу Господа. “Ево врата Господња на која улазе праведници!” Хвалим те што си ме услишио и постао ми спаситељ.[8] Врата Господња – то је благодатно смирење.[9] Када се отворе пред умом ова врата Божанствене Правде, он престаје да осуђује ближњега, да памти зло које му је нанео, да оптужује њега и друге околности, престаје да оправдава себе, у свему што се догађа познаје недокучиву правду Божију, и зато одбацује своју правду, као мрскост. Овим вратима у исповедању небројених Божијих доброчинстава и безбројних својих сагрешења, умивен сузама покајања и умилења, човек узлази чистом молитвом и духовним видом пред лице Божије.
Бежимо, бежимо од убице нашег – греха! Бежимо од греха, не само смртног, но и опростивог, како се он не би од нашег немара обратио у страст, која низводи у ад исто као и смртни грех. Постоје греси који се могу опростити. Тако, ако се догоди да се неко преда угађању стомаку, блудним помислима и погледима, изговори ружну реч, слаже или украде нешто незнатно, похвали се, погорди, прогневи, на краће време наљути на ближњега, или злопамти, у свим таквим случајевима, из немоћи људске, када за њима уследи познање и покајање, ми несметано добијамо опроштај од милосрдног Бога. Опростиви грех не разлучује хришћанина од Божанствене благодати, и не усмрћује душу његову, као што чини смртни грех; али и опростиви греси су погубни, када се не кајемо због њих, већ само умножавамо њихово бреме. Према поређењу које су изрекли свети Оци, једнако може да потопи човека и обешен о врат тешки камен и обешена врећица с песком: на исти начин одвлаче у адску пропаст и смртни грех и накупљено мноштво малих, опростивих грехова. Какво је, на пример, учинио посебно зло јеванђелски богаташ, који се свакодневно предавао весељу, имајући за то сопствена средства? Као разлог његове погибељи наведен је у Јеванђељу искључиво његов расејани живот, који га је довео до потпуног заборава о вечном и врлинском животу. Расејаност је постала његова страст: ван ње он није разумевао живот.
Несрећа је задобити рану срца – страст! То зло понекад изазива најништавнија околност: један непажљив, наизглед безазлен поглед, једна непромишљена реч, један лакомислен додир, могу да заразе неизлечиво. У какав је тежак грех могао да падне раније поменути затворник, посебно уважаван од грађана, никуда не изашавши из келије, никога не саблазнивши, већ напротив, служећи као пример многима, а посрнувши због свог невидљивог мисленог општења са сатаном, због чеra он не успокоји Светога Духа ниједнога часа? – У неким женским манастирима живела је уз игуманију њена рођака, прекрасног изгледа и по спољашњости беспрекорног држања. Све сестре дивиле су се и поучавале њеном ангелообразношћу и необичном скромношћу. И она умре. Сахранили су је достојно, у чврстој уверености да се њена душа винула у рајску обитељ. Ожалошћена растанком са њом, игуманија се предавала непрестаној молитви, појачавајући је постом и бдењем, и молила је Господа да јој открије какве се небеске славе удостојила њена рођака у лику блаженујућих девственица? Једном, док јe игуманија у келијној тишини усред ноћи стајала на молитви, изненада се отворила земља под њеним ногама – и пред очима молитвенице потекла је ускључала огњена лава. Ван себе од страха, она је бацила поглед на отворени пред њом понор – и угледала усред пакленог пламена своју рођаку. “Боже мој”, очајно је узвикнула она, “видим ли то тебе?!” – Да, страшно стењући одговори јој погинула. “А због чега је то?”, са тугом и саосећањем упита је старица, “ја сам се надала да ћу те видети у рајској слави, у ликовима ангелским, међу непорочним јагањцима Христовим, а ти… Због чега је то?” – “Јао мени грешној!” зајеча она која беше сва у мукама. “Сама сам виновница своје вечне смрти у овом пламену који ме вечно прождире, али ме не уништава, и Бог ти је открио тајну мога положаја.” “А зашто је тако?”, опет је кроз сузе упита игуманија. – “Зато”, одговори злостављана, “што сам у вашим очима изгледала девственица, непорочни анђео, а у самој ствари не бејах то. Ја не упрљах себе телесним грехом, но моје мисли, моје тајне жеље и зла маштања сведоше ме у геену. Уз непорочност мога девственог тела, ја не знадох да сачувам у чистоти своју душу, своје мисли и унутарње побуде срца, и зато сам предана на мучење. При непажњи својој ја неговах у себи осећање душевне привезаности за једног младића, наслађивах се у својим мислима и машти замишљањем његовог прекрасног изгледа и сједињењем са њим, и, схватајући да је то грех, стидела сам се да га откријем духовнику на исповести. Као последица мог наслађивања нечистим мислима и маштањима уследило је то што су се након моје смрти свети Ангели узгнушали мене и оставили ме у рукама демона. И ево, јa сада горим у пакленом пламену, вечно ћу горети и никада, никада нећу сагорети: Нема краја мучењу одбачених од неба!” Рекавши то, нечасна снажно застења, зашкргута зубима и, обухваћена жестоком лавом, нестаде са свим виђењем од погледа игуманије.[10]
“Треба чувати душу и на сваки је начин пазити”, каже свети Макарије, “како се она не би приклонила нечистим и злим помислима. Као што се тело, ујединивши се са другим телом, заражава нечистотом: тако се и душа развраћује саглашавајући се са нечистим и злим помислима спајајући се у једно са њима. Треба разумети да се то односи не само на једну или две врсте помисли које доводе до греха, него уопште на све зле помисли, као што су: помисли неверја, похвале, сујете, гнева, зависти и пакости. У одбацивању свих ових помисли састоји се очишћење од сваке нечистоте тијела и дyxa.[11] Знај, да и у тајности душе дејством непотребних помисли долази до разарања и посуновраћења, по речима великог Апостола: Ако неко разара храм Божији, разориће њега Бог.[12] Под појмом храма Божијег треба разумети ово наше видљиво тело. Тако и онај који разори душу и ум, сједињујући се и саглашавајући се са злом, подлеже казни. Као што је потребно да се тело чува од видљивог греха, тако је потребно да се и душа, та невеста Христова, чува од непотребних помисли. О6ручих вас, вели Апостол, мужу јединоме, да дјевојку чисту приведем Христу.[13] И друго Писмо говори: Сврх свега што се чува чувај срце своје, јер из њега излази живот.[14] И опет: Научи се из Божанственога Писма да самовољне помисли одлучују од Бога.[15] Преподобни Нил Сорски овако расуђује о страсти: “Страст подлеже или сразмерном покајању, или будућој муци. Потребно је кајати се због страсти и молити се за избављење од ње: Она подлеже будућој муци због некајања, а не због унутарње борбе коју она изазива. Ако би се вечном муком кажњавала сама борба, онда без савршеног бестрашћа не би било ни отпуштања грехова, што су, ипак, задобили многи, како каже свети Петар Дамаскин. Ко је обузет било каквом страшћу треба свим силама да јој се противи, рекли су Оци. Узмимо, на пример, страст блуда: Ако неко гаји ту страст према било којој особи, нека на сваки начин избегава и разговоре са њом и њену близину и нека бежи и од мириса одеће њене. Ко не чува себе од свега овога, потхрањује страст и чини мислену прељубу у срцу своме, рекли су Оци. Такав сам у себи распаљује пламен страсти и, као звери, уводи зле помисли у душу своју.”[16]
НАПОМЕНЕ:
- 1. Кор. 6; 9, 10.
- Гал. 5; 19-24.
- Ис. 58, 1-3.
- Исак Сирин, Слово 53. према преводу Старца Пајсија.
- Пс. 41, 11.
- Према тумачењу Макарија Великог, Слово 2, Гл. 3.
- Пс. 19; 12, 13; 51; 14; 19, 14.
- Пс. 118, 15-21.
- У Алфавитином Патерику сусрећемо ову мисао преподобног Јована Колова: “Врата Божија – то је смирење. Оци наши, ушли су, радујући се, у храм Божији, путем многих понижења.”
- 16. Писмо Светогорца.
- 2. Кор. 7, 1.
- 1. Кор. 3, 17.
- 2. Кор. 11, 2.
- Приче, 4, 23.
- Прем. Сол. 1, 3.
- Преподобни Нил Сорски, Слово I.
