СЛОВО О СМРТИ
СМРТНИ ГРЕХ
Раније је било речено да смртни грех православног хришћанина, неисцељеног дужим покајањем, подвргава сагрешившег вечној муци; такође је речено да незнабошци, муслимани и друга лица која припадају религијама, још овде представљају посед ада и лишени су сваке наде на спасење, будући лишени Христа, јединог средства за спасење. Смртни греси за хришћане су следећи: jepec, раскол, богохулство, отпадништво, врачање, очајање, самоубиство, блуд, прељуба, противприродни блудни греси, родоскрвнуће, пијанство, светогрђе, убиство, крађа, лоповлук и свака сурова, нечовечна озледа. Само један од ових грехова – самоубиство – не подлеже лечењу покајањем, а сваки од њих усмрћује душу и чини је неспособном за вечно блаженство, док она не очисти себе одговарајућим покајањем. Ако човек падне само једанпут у један од ових грехова, он умире душом: Јер који сав закон одржи, рекао је Божији брат, а сагријеши у једноме, крив је за све. Јер онај који је ре као: Не чини прељубе! Рекао је и: Не убиј! Ако дакле не учиниш прељубу а убијеш, постао си преступник закона.[1]
Ко падне у смртни грех нека не запада у очајање! Нека прибегне леку покајања, на које га до последњег минута његовог живота призива Спаситељ, благовестећи у светом Јеванђељу: Који вјерује у Мене, ако и умре, живјеће.[2] Но веома је мучно пребивати у смртном греху, мучно је када се смртни грех претвори у навику! Никаква добра дела не могу да искупе из ада душу која се до свога разлучења од тела није очистила од смртног греха. У време владавине грчког цара Лава живео је у Константинопољу човек, веома славан и богат, који је давао обилну милостињу сиромашнима. На несрећу, он се предавао греху прељубочинства, и остао у њему до старости, јер се одавно у њему беше усталио овај зли обичај. Непрестано дајући милостињу, он не одступаше од прељубе – и тако изненада умре. Много је размишљао о његовом уделу патријарх Генадије са другим епископима. Једни су говорили да је он спасен, према речима Писма: Откуп је за живот човјеку богатство његово.[3] Други су говорили супротно, јер слуга Божији мора да буде непорочан и неупрљан, како је такође речено у Писму: Јер који сав закон одржи, а сагријеши у једноме, крив је за све,[4] Од све правде његове ништа се неће споменути,[5] и Бог је рекао: У чему те затекнем, у томе ћу ти и судити.[6] Патријарх је заповедио монасима по свим манастирима и свим затворницима да моле Бога, како би им открио о судби почившега, и Бог је то открио неком затворнику. Онда је он позвао патријарха и испричао му пред свима: “Прошле ноћи док сам стајао на молитви, угледах неко место које је с десне стране изгледало као рај, пун неисказаних блага, а с леве – као огњено језеро, чији се пламен уздигао до облака. Између блаженог раја и страшног огња стајао је умрли свезан и стењао страшно; он је често бацао поглед ка рају, а затим горко ридао. И видех светлоносног Ангела како му приступа и говори: “Човече! Зашто стењеш узалуд? Ево, ради милостиње твоје, избављен си од муке, а зато што се ниси оставио нечистог блуда, лишен си блаженога раја.” Патријарх и они који бејаху с њим, чувши то, испунише се страхом, и рекоше: Истину је објавио апостол Павле: Бјежите од блуда. Сваки гријех који човјек учини ван тијела је, а који блудничи своме тијелу гријеши.[7] Где су они што говоре: Ако и упаднемо у блуд, ми ћемо се спасти милостињом! Милостиви, ако је он заиста милостив, дужан је да најпре самог себе оправда и стекне чистоту тела без које нико неће угледати Бога. Не доноси никакве користи сребро, раздавано руком нечистом и душом непокајаном.[8]
НАПОМЕНЕ:
- Јк. 2; 10, 11.
- Јн. 11, 25.
- Приче, 13, 8.
- Јк. 2; 10, 11.
- Језек. 33, 13.
- Језек. 33, 20.
- 1. Кор. 6, 18.
- Пролог. 12. авг.
