СЛОВО О СМРТИ

 

СЛОВО О СМРТИ
 
СМРТ ДУШЕ
 
Реч и појам смрт поразили су први пут слух и мисао човекову, при његовом ступању у рај. Међу рајским дрвећем били су посебно упечатљиви дрво живота и дрво познања добра и зла. Господ, уводећи човека у рај, заповедио му је једи слободно са свакога дрвета у врту; али с дрвета од знања добра и зла, с њега не једи; јер у који дан окусиш с њега, смрћу ћеш умријети.[1] Не осврћући се на страшну претњу смрћу, човек је преступио заповест, и по преступу, истог је часа умро; смрт се истовремено појавила у сваком покрету душе и сваком делићу тела. Свети Дух Који обитава у човеку и показује бесмртност душе и тела, беше тада у њиховом животу, но одступи од њих, пошто нарушише општење са Богом својевољним одбацивањем Божијих заповести и самим тим својевољним ступањем у једномислије и савез са сатаном. Свети Григорије, архиепископ Солунски, каже: “Као што је одвајање душе од тела смрт тела, тако је и одвајање Бога од душе смрт душе. На ову смрт је указивао и Бог заповешћу датом у рају, када је рекао: у који дан окусиш са забрањеног дрвета, смрћу ћеш умријети. Тада је умрла и душа Адамова, одвојивши се непослушношћу од Бога; а телом је он од тога доба поживео до деветсто тридесет година. Ова смрт која је постигла душу због непослушности, не само да душу чини недоличном, него распростире проклетство на целог човека; а само тело излаже многим мукама, тешком страдању и трулежи. Тада, након усмрћивања унутарњег човека непослушношћу, чуо је трошни Адам: Земља да је проклета с тебе; с муком ћеш се од ње хранити до својега вијека. Трње и коров ће ти рађати, а ти ћеш јести зеље пољско. Са знојем лица својега јешћеш хљеб, докле се не вратиш у земљу од које си узет; јер си прах, и у прах ћеш се вратити.[2]
Означавајући смрт душе, свети Јован Богослов је рекао: Има гријех на смрт; а има гријех не на смрт.[3] Он је смртним грехом назвао онај грех који усмрћујући душу потпуно одваја човека од Божанствене благодати и чини га жртвом ада, уколико се не исцели делотворним и снажним покајањем, које је у стању да успостави нарушено јединство човека са Богом. Таквим покајањем је свети Апостол Петар исцелио свој смртни грех – одрицање од Христа, а свети пророк Давид своја два смртна греха: прељубочинство и убиство. Покајање за смртни грех сматра се делотворним када човек, покајавши се за грех и исповедивши га, одступи од њега.[4] Таквим су покајањем блудници, прељубочинци, цариници, разбојници достигли Небеско царство; на такво покајање – на васкрсење из душевне смрти призива Апостол Павле: Устани ти који спаваш и васкрсни из мртвих, и обасјаће те Христос.[5] А ко слуша тај глас, ту духовну трубу која зове на васкрсење душе, на васкрсење важније за спасење, неголи оно које оживљава тело, а не оживљава душу умртвљену грехом? Сви ми живимо у мртвилу, удовољавајући нашим греховним жељама, које не само што војују на душу, но, будући задовољене, и усмрћују је. Указујући на смрт душе, на суштинску смрт, Спаситељ света је назвао мртвацима све људе који су живели у време Његовог боравка на земљи, а нису обратили пажњу на Његово свесвето учење, неопходно за спасење, једино потребно за истински човечији живот: нека мртви сахрањују своје мртваце[6], рекао је Он своме пратиоцу који је тражио одобрење да се на време одвоји од Господа и од Његовог светог учења, како би сахранио свога родитеља. Мртвима је назвао Господ оне који, иако живи телом, беху у ствари мртви, будући умрли душом.[7] Од свих мртваца они који остају удаљени од Христа током свег земаљског живота и у таквом стању одлазе у вечност – неће познати васкрсења, укључујући читаво временско раздобље које је дано ради тог васкрсења и које је садржано између два доласка Христова, првог – које се испунило, и другог – које треба да се испуни. А остали мртваци не оживјеше, каже о њима тајновидац, свети Јован Богослов, док се не сврши хиљада година.[8]
Блажен је и свет, навешћује син духовног грома,[9] онај који има удјела у првом васкрсењу; над њим друга смрт нема власти, него ће бити свештеници Богу и Христу, и цароваће с њим хиљаду година.[10] Хиљаду година, према општеприхваћеном тумачењу свете Цркве, не означава овде одређени број година, већ представља знатан временски распон, дат милосрђем и дуготрпељивошћу Божијом, како би сав плод земаљски, достојан неба, сазрео, и како не би ниједно зрно, погодно за горњу житницу, пропало. Чак када су и сами светитељи Божији мислили да су се греси света препунили, и да је зато коначни суд Божији неопходан, тада су чули од Бога: да почину још мало времена, докле се напуни и број сатрудника њихових и браће њихове.[11] Тако је дуготрпељиво велико милосрђе Божије! “Хиљаду година”, каже свети Андреј, архиепископ Кесаријски, “је време од оваплоћења Христовог до другог славног Његовог доласка… Хиљаду година – је време током којег ће се благовестити Јеванђеље. Нема потребе да се дословно разуме хиљада година. Тако број нема дословно значење ни у речима Песме над песмама: Чувар донесе за род тисућу сребрника. Мој виноград који ја имам преда мном је. Нека теби, Соломоне, тисућа, и двије стотине онима који чувају род његов,[12] ни у речима Господа Исуса Христа: доношаху род, једно по сто, а једно по шездесет, а једно по тридесет,[13] Пуним бројем означава се обиље и савршенство у приносу плода. Тако се и овде хиљадом година означава пуно испуњење плодоприноса вере,[14] за које је дано сво потребно време; пуноћа времена означена је речима “хиљаду година”. На почетку тог хиљадугодишњег периода остварило се, и сада продужава да се остварује прво, тајанствено, суштинско васкрсење мртвих; оно ће наставити да траје до краја времена. Заиста, заиста вам кажем: ко Моју ријеч слуша и вјерује Ономе Који Ме је послао, има живот вјечни, и не долази на суд, него је прешао из смрти у живот.[15] Објашњавајући ове Спаситељеве речи, блажени Теофилакт каже: “Ко верује у Христа неће ићи на суд, то јест у муку, него ће живети вечним животом, не излажући се душевној и вечној смрти, без обзира што подлеже овој природној временској смрти.” А то значење имају и речи Господа које је изговорио Марти пред васкрсење њеног брата Лазара: Ја сам васкрсење и живот; и сваки који живи и вјерује у мене неће умријети вавијек.[16] Синови и кћери старога Адама, рођени по његовом образу и на исти начин пали, рођени за вечну смрт, вером прелазе у новог Адама и вечни живот. Овај прелазак, ово васкрсење неприметни су телесним очима, недостижни телесном уму, али су јасни и видљиви души у којој се то остварује. “Када чујеш”, каже свети Макарије Велики, “да је Христос, сишавши у ад, ослободио тамошње душе, не мисли како би то било далеко од овога што се овде збива. Знај: гроб је – срце: тамо су закопани и скривени у непробојној тами твој ум и твоје помисли. Господ долази душама које Га из ада, то јест из дубине срца дозивају и тамо наређује смрти да отпусти закључане душе које моле за ослобођење Њега који стиже да их ослободи. Затим, одваливши тешки камен који лежи на души, отвара гроб, васкрсава уистину умртвљену душу и изводи је, закључану у тамници, на светлост.[17] Прво васкрсење испуњава се посредством двеју тајни: крштења и покајања. Путем светог крштења васкрсава душа из гроба неверја и безбожја, или из првородног греха и сопствених грехова учињених у безбожју; а путем покајања већ верујућа душа васкрсава из смрти нанесене јој смртним гресима, или немарним, сластољубивим животом, после крштења. Савршитељ васкрсења је – Дух Свети.
Васкрсле из душевне смрти видео је свети Јован Богослов и рекао о њима: Видјех пријестоле и сједјаху на њима, и даде им се суд, и душе исјечених за свједочанство Исусово и за ријеч божију, који се не поклонише звијери ни икони њезиној, и не примише жига на челима својима и на руци својој; и оживљеше и цароваше с Христом хиљаду година… ово је прво васкрсење,[18] које се састоји у оживљењу душе из смрти вером у Господа Исуса Христа, у умивању грехова светим крштењем, у животу према завештању Христовом и у очишћењу покајањем грехова учињених после крштења. Престоли светих – њихова власт над страстима, над самим демонима, над болестима човечијим, над стихијама, над зверима, обиље су њихових духовних дарова. Њима је дат суд, то јест расуђивање духовно, којим они разобличавају грех, као да није прикривен спољашњом лепотом, и одбацују га; њима је дат суд којим они просуђују анђеле таме који узимају лик Ангела и не допуштају им да их преваре. Они се нису поклонили звери, ни икони њеној: ни Антихристу, ни његовим изобразитељима – гоничима хришћанства што су тражили од хришћана одречење од Христа и одбацивање Његових свесветих заповести. Они нису примили ни на челу ни на рукама знак непријатеља Божијег, но сами усвојивши ум Христов, постојано су га испољавали и мишљу и делом, не штедећи ни крви своје ради потврђивања верности Христу, и зато су се зацарили са Христом. За њих нема смрти! За њих разлучење душе од тела – да поновимо горенаведену мисао Василија Великог – није смрт, него прелазак из тужног земног странствовања у вечну радост и спокојство. Смрт друга, то јест, коначна осуда на вечне адске муке и предавање њима, нема власти над васкрслима првим васкрсењем; васкрсли њиме биће свештеници Богу и Христу, и цароваће с њим хиљаду година.[19] Ово царовање свештеника Божијих у Духу Светом не може бити прекинуто разлучењем душе од тела: оно се развија и утврђује. И кад се сврши хиљада година,[20] испуне се времена и сазри сав словесни плод земље, – наступиће друго васкрсење, васкрсење тела. После њега удвостручиће се блаженство праведника који су благовремено васкрсли првим васкрсењем; удвостручиће се после њега и смрт одбачених грешника који су лишени првог васкрсења.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Пост. 2, 16, 17.
  2. Посланица монахињи Ксенији светога Григорија Паламе, архиепископа Солунског.
  3. Јн. 5; 16, 17.
  4. Мишљење преподобног Пимена Великог (Скитски Патерик). Тако мисле и многи други свети Оци, као и свети Тихон Вороњешки. То је и опште мишљење Цркве, а засновано је на речима Спаситеља, када је исцелио болесника на овчјој бањи Вирезди, Господ му је рекао: Ето постао си здрав, више не гријеши да ти се што горе не догоди (Јн, 5, 14). А жени ухваћеној у прељуби Господ је рекао: Ни ја те не осуђујем; иди, и одсада више не гријеши (Јн. 8, 14).
  5. Ефес. 5, 14.
  6. Лк. 9, 10.
  7. Према објашњењу светога Григорија Паламе (Посланица монахињи Ксенији), блаженог Теофилакта Бугарског и других Светих Отаца.
  8. Апок. 20, 5.
  9. Синовима грома Господ је назвао двојицу апостола: Јакова и Јована Заведејеве (Мк. 3, 17).
  10. Апок. 20, 6.
  11. Апок. 6, II.
  12. Песм. 8; 11, 12.
  13. Мт. 13, 8.
  14. Тумачење Апокалипсе Светога Андреја.
  15. Јн. 5, 24.
  16. Јн. 11, 25, 26.
  17. Слово, 7, гл. 1.
  18. Апок. 20; 4, 5.
  19. Апок. 20, 6.
  20. Апок. 20, 7.

Comments are closed.