СЛОВО О СМРТИ

 

СЛОВО О СМРТИ
 
ПАКАО
 
Ад[1] је смештен у унутрашњости земље. Бог је, изричући пресуду над Адамом, при изгнанству његовом из раја, најпре побројао земаљске казне за преступнике рајске заповести, а затим је објавио да ће тим казнама Адам бити подвргнут док се не врати у земљу из које је узет. Прах си, рекао му је Господ, и у прах ћеш се вратити.[2] Овде није речено како ће он да оде у земљу само телом: изречена пресуда ономе који се дрзнуо да устане против Бога кудикамо је страшнија него што изгледа на први поглед[3]. Праведници Старога Завета, као што је очигледно из Светог Писма, одувек су земљину утробу сматрали местом ада. С тугом ћу у гроб лећи за сином својим,[4] говорио је свети патријарх Јаков, када су му донели лажну вест о смрти његовог сина Јосифа. Остави ме, да се мало одморим, моли Бога праведни, многострадални Јов, налазећи се окружен искушењима са свих страна, прије него отидем одакле се нећу вратити, у земљу тамну као мрак и у сјен смртни, гдје нема промјене и гдје је видјело као тама.[5]
Богонадахнути законодавац Израиља, Мојсије, објављујући народу гнев Божији на Кореја и његове саучеснике, рекао је: Ако ови умру као што мру сви људи, и ако буду покарани као што бивају покарани сви људи, није ме послао Господ. Ако ли што ново учини Господ, и земља отвори уста своја и прождере их са свијем што је њихово, и сићу живи у гроб… а кад изговори ријечи овде, стоји даље у Писму, расједе се земља под њима… и сиђоше живи у гроб.[6]
Пророк Давид певао је Господу: Милост је твоја велика нада мном, и извадио си душу моју из пакла најдубљега.[7]
Када је душу светог Пророка Самуила дозвала жена чаробница, на молбу цара израиљског Саула, како би се саветовао о предстојећој борби са непријатељима, тада је чаробница, видевши душу, рекла: Видјех човјека стара гдје излази из земље огрнут плаштом. Тада разумије Саул да је то Самуило.[8]
Пророк Исаија говори сатани: А ти се у пакао сврже, у дубину гробну.[9]
Слично овоме говори о палом анђелу, уклоњеном од лица Божијег, Пророк Језекиљ: Свалих га у гроб са онима који силазе у јаму; и утјешише се на најдоњој страни земље сва дрвета еденска… али ћеш бити оборен с дрветима еденским у најдоњи крај земље.[10] Пророк је назвао палог анђела Фараоном, и изједначио га са рајским дрвећем; други анђели које је главни пали анђео увукао у погибељ, такође су названи еденским дрвећем, према њиховом стању до пада. А то место ада одређује и Свето Писмо Новога Завета. Објављујући о силаску у ад Својом душом и неодвојивим од ње Божанством, Богочовек је рекао: Биће син човјечији у срцу земље три дана и три ноћи.[11] Објашњавајући Спаситељеве речи, блажени Теофилакт Бугарски каже да је Господ испунио Своје предсказање “сишавши у преисподњу земљу до ада.” Господ, по речима светога апостола Павла Сиђе у најдоња мјеста земље, – што значи: у адске пределе земље;[12] а по речима апостола Петра: Сиђе и проповиједа духовима у тамници.[13] “Обожена душа Христова”, каже свети Јован Дамаскин; “силази у ад да обасја светлошћу оне који су под земљом у тами и смртној сени, као што је онима који живе на земљи засијало сунце правде.”[14] У 14. оглашеној поуци светога Кирила Јерусалимског читамо: “Господ наш Исус Христос у Јеванђељу је рекао: Као што је Јона био у утроби китовој три дана и три ноћи; тако ће бити и син човјечији у срцу земље три дана и три ноћи.[15] Разматрајући причу о Јони, наћи ћемо у њој дејство веома слично дејству Исуса. Исус би послан да проповеда покајање: и Јона би послан.[16] Но, он је бежао, не знајући шта ће се збити, а Исус је добровољно дошао ради спасоносног покајања… Јона је био убачен у утробу кита: а Исус је добровољно сишао тамо где је био мислени кит, да би смрт избацила оне које је прогутала, како је речено у Писму: Од гроба ћу их избавити, од смрти ћу их сачувати.[17] Јона се у утроби кита молио говорећи: Завапих у невољи својој, из утробе гробне повиках.[18] Он је то говорио док се још налазио у киту. Но, налазећи се у киту, говорио је за себе да се налази у гробу: јер је био праслика Христа Коме је предстојало да сиђе у ад. Нешто даље, сасвим очевидно, проричући, рекао је о лицу Христовом: Бездан ме опколи, сиђох до крајева горских.[19] Ако је он био у утроби кита: какве су онда тамо горе? Знам то – одговара он, али ја сам служим као слика Онога који ће бити положен у исклесани камени гроб. Налазећи се у мору, Јона каже: Превојнице земаљске нада мном су до вијека,[20] јер је он представљао лик Христа који је сишао у земљу?[21] На сличан начин Свети Епифаније Кипарски недвосмислено поставља ад у унутрашњост земље, описујући у беседи својој на Велику Суботу спасење људи Богочовеком. Ми ћемо навести овде ту беседу у нешто скраћеном облику. “Откуда таква тишина на земљи? Велика је тишина: Цар је утонуо у сан. Земља се престравила и занемела: јер је Бог у телу уснуо. Бог је уснуо и ад се ужаснуо. Бог је уснуо на кратко време, да би оне што од давнине спавају, од Адама, васкрсао. Сада је спасење онима на земљи и онима што су од памтивека под земљом; сада је спасење целом свету, и видљивом и невидљивом. Сада је двоструки долазак Христов, двоструко промишљање, двоструко похођење људи: Бог силази с неба на земљу, а са земље под земљу, Врата пакла се отварају, а ви, који спавате од века, радујте се сада! Ви који седите у тами и смртној сени, примите велику светлост: са робовима је Господ, са мртвима је Бог, с умрлима је Живот, са становницима таме је светлост, са заробљенима Ослободитељ, са житељима преисподње је Онај Који над небесима обитава. Христос је међу мртвима: сиђимо тамо с Њим, да познамо тајне тих предела, да познамо тајну Божију под земљом, и разумемо чудеса Господња; да научимо какву благовест доноси Господ онима у аду, а шта са влашћу заповеда свезанима. Изађите, – објављује – ви који у тами боравите, и просветите се; изађите и устаните ви који лежите! И теби наређујем, Адаме: устани из сна! Нисам те ја створио зато да би ти остао везан у аду: васкрсни из мртвих! Ја сам – живот човечији и васкрсење! Ради тебе је Бог твој постао син твој – Ради тебе, ја, Господ твој, узех образ слуге. Ради тебе, ја, Који над небесима обитавам, сиђох на земљу и под земљу. Устани и изађи одатле!! Устаните, изађите одатле: из таме у вечну светлост, из мука у радост! Устаните, изађите одатле, из ропства на слободу, из тамнице у горњи Јерусалим, из под земље на небо.”[22]
На свечане службе Велике Суботе и Светог Васкрсења, Црква, славећи и опевајући спасеније људи Богочовеком, Који, пострадавши за нас, смрћу смрт разори, смрска врата и окове паклене, васкрсе човечанство у Себи и Собом, сасвим јасно изражава своје мишљење о месту где се налази како пакао, тако и рај. Црква не показује посебно интересовање да истражује где је пакао и где рај, већ, славећи Господа, и говорећи о паклу и рају, из неопходности, иако узгред, показује своје мишљење о месту где су смештени, говори о томе као и општепознатој ствари. Величанствено песмопојање на јутрење Велике Суботе после читања шестопсаламија и велике јектеније, започиње са два милозвучна и истовремено блиставо поетична тропара, где се у првом опева погреб Господа, а у другом силазак Његов у ад. “Благочестиви Јосиф, скинувши са дрвета пречисто тело Твоје, уви га у чисто платно, миром га помаза, и положи у гроб нов.” – “Када си сишао до смрти, Животе бесмртни, тада си ад усмртио блистањем Божанства, и када си умрле васкрсао из пакла, све силе небеске дозиваху: “Животодавче Христе, Боже наш, слава Теби”. – После тога сви свештенослужитељи, а у манастирима и сва братија, излазе са упаљеним свећама на средину храма, заустављају се пред плаштаницом, и почињу да кличу похвале Господу, одређене Црквеним уставом, сједињујући их са стиховима 118. псалма. Од тих похвала издвојићемо оне у којима се са највећом јасноћом напомиње да се ад налази у унутрашњости земље. “Сишао си под земљу, Светлоношче правде, и мртве подигао као из сна, одагнав сваку таму што беше у аду”.[23] Ти што земљу у десници држиш, умревши телом, под земљом си сада, где мртве избављаше од паклених стега.[24] “На земљу си сишао, да спасеш Адама, и на земљи га не нађе, Владико, него чак до ада сиђе, тражећи га.”[25] О радости њихова! О сладости многих! О радости оних којих ад беше пун, чије дане мрачне светлошћу просвети![26] “Вољно си сишао, Спасе, под земљу, умртвљене људе оживео си, и увео их у славу Очеву.”[27] – “Послушав, Слове, Оца Твога, чак до ада љутог сишао си, и васкрсао род човечији.”[28] “Зашто си под земљу, Ти Који си руком Својом саздао човека, да подигнеш из пада саборе људи свесилном моћи.”[29] – “Уплаши се Адам, када је Бог ходио у рају, а радује се Ономе Који је сишао у ад, пре пали, а сада подигнути.”[30] – У наручју Очевом неисходно пребиваш, Милостиви, и благоволео си човеком да постанеш и у ад да сиђеш, Христе.”[31] “Устани, Милостиви, из дубина адских избави нас.”[32] Под земљу вољом сиђе као мртав да изведеш из земље на небесима оне што су пали, Исусе.”[33] У последње две похвале Црква објављује да сав народ чује не само о месту где се налази пакао, него и о месту где се налази рај. Људи су, преко својих праотаца, свргнути на земљу из раја: Црква одређује место раја говорећи да су људи свргнути са неба. – У канону на јутрење Велике суботе пева се: “Да својом славом све испуниш, сишао си у најниже пределе земље.”[34] Даље се говори да је Господ јавио Себе онима у аду, да: “Ад Слове, срете Те, огорчи се, што душа Твоја у аду не оста,” да ад доле стење, да ад у срце би рањен примивши Прободеног копљем у ребра, да Господ сиђе до најдубљих адских сакровишта. У Синаксару Велике суботе чита се да на тај дан ми празнујемо погребење Господа и Његов силазак у ад, да је Он сишао у ад нетрулежном и Божанственом Својом душом, разделивши се од тела смрћу. Употребљени су изрази о аду, као о дубокој провалији, која је, што је очигледно из целе службе, смештена под земљом и налази се унутар земље.[35]
Исто мишљење о месту где се налази рај и пакао видимо и у служби на свето Васкрсење: Сасвим одређено изражено је мишљење о месту ада у ирмосу 6. песме канона: “Сишао си у адске пределе земље, Христе, и покидао вечне ланце у којима беху оковани.” У Синаксару, после 6. песме каже се: “Господе, сада из адских дубина природу човечију избави, на небеса узвиси, и на древно достојанство врати нетрулежно. Но, сишавши у ад, није све васкрсао, него само оне који беху спремни да Му верују. И душе светих од постања, које по нужди беху у аду, од ада ослободи, и свима даде на небеса да се вину.” Овде се опет древно достојанство, то јест, рај, односи на небо: “Васкрсењем Твојим, Господе, рај си нам отворио,[36] и пут ка небу нам обновио.”[37]
Мишљење да се ад налази унутар земље присутно је на свим просторима богослужења Православне цркве. Она свуда говори о томе као и ошптеприхваћеној и општепознатој ствари: зато се понекад и наводи то одредиште. Но оно се може срести и стога што као општеприхваћено и општепознато служи као јаснији доказ и сведочанство. “Завеса се поцепа”, пева Црква, “када су Те распели, Спасе наш, и одвезаше се мртви, јер покоси смрт, и ад се отвори, угледавши Те у преисподњи земље.”[38] “Теби Који си душом дошао у утробу земље, душе које спасе, ад пушташе журно, кличући Твојој сили песму благодарну.”[39] “Тебе Који си сишао до најдубљих крајева земље, и спасао човека, похођењем Твојим њега узвисио, ми величамо.”[40] “Не бојим се више, Владико, повратка у земљу, када ме Ти из земље изведе, заборављена.”[41] “Адам низведен би, обманом гурнувши себе у адски понор: но Ти, Бог по природи и милостив, сишао си на искање и на плећима изневши га, саваскрсао си га.”[42] “Из најдубљег ада изведе ме палог, благословите сва дела Господа и прослављајте Га у векове.”[43] “Кад Ти дође до врата адских, Господе, и широм их отвори, заробљеник овако вапијаше: Ко је овај што није осуђен на преисподњу земљу, него као сенку разори тамницу смрти.”[44] “Задрхта понор паклени данас, ад и смрт, због Једног од Тројице, земља се потресе, а вратнице адске, видевши Те, ужаснуше се.”[45] – “У дубине морске доспев и три дана у утроби кита, немани морске, боравивши, слично древном Јони, зовем Те: Спасе мој, изведи ме из ада преисподњег.”[46] “Не дај ми да уђем у земљу плача, не дај да видим место таме, Христе мој, Слове.”[47] “Нема у аду покајања, нема тамо никакве утехе: тамо је црв неуспављиви, тамо је земља тамна, и сва помрачена.”[48]
Исто тако, узгред, као о општепознатој ствари, напомиње о сместишту ада у унутрашњности земље, свети Јован Лествичник. Он саветује подвижнику благочешћа да се непрестано сећа бесконачних мука у пакленом огњу, страшних и погубних подземних места, стрмоглавих низина, да би таквим размишљањем и подсећањем одвојио душу од сладострашћа на које се навикла.[49] Учење да се ад налази у унутрашњости земље је учење Православне цркве; у многим делима светих Отаца сусреће се ово учење;[50] ниједан од њих га не одбацује;[51] Божанствена Откровења објављена угодницима Божијим га потврђују.
У првим временима хришћанства, када је разјарена и слепа ревност идолопоклоника да сачувају на земљи идолопоклонство, проливала реке невине хришћанске крви, у Бруси, главном граду Витаније, претрпео је мучење и погубљење епископ града, Патрикије. Мучитељ – игемон имао је обичај да се купа на топлим целебним изворима у близини града,[52] где је дотукао и усмртио епископа. О тим врелим водама чију је температуру и лековитост игемон приписивао дејству идола које је обожавао, свети Патрикије је овако говорио: “Пресветли игемоне! Ако желиш да сазнаш истину о наставку, течењу и топлоти ових вода, ја ти је могу открити, ако ме пажљиво будеш саслушао. Свако ко исповеда свето хришћанство и клања се Јединоме истинитом Богу стиче ум испуњен разумевањем Божанствених тајни: тако и ја, будући слуга, макар и грешан, могу да објасним истину о овим водама. Бог, предвидевши да ће људи које је створио прогневити Њега – Бога, Саздатеља свега, и, одбацивши истинско Богоштовање, сачинити себи бездушне кумире и њима се клањати, уготовио је два места за пресељење људи после њиховог земаљског живота. Прво место Он је обасјао вечном светлошћу и испунио га изобилним и неисказаним добрима; а друго је место испунио непробојном тамом, неугасивим огњем и вечном муком. Он је прво место наменио онима који се буду постарали да Му благоугоде испуњавањем Његових заповести, а друго, мрачно, онима који прогневе Творца злим животом својим и заслуже казну. Они који се буду удостојили места светлог живеће бесмртним животом у непрестаној и бесконачној радости, а бачени у тамно место биће мучени непрестано, бесконачно. Саздатељ, делећи огањ од воде и светлост од таме, да буду одвојени, као што их је и створио посебно, поставио их је на одвојеним местима. И над небеским сводом, као и под земљом, су огањ и вода. Вода која је на површини земље, сабрана у одређене целине, за потребе људи и животиња који настањују земљу, воде се подижу кроз недра земље, стварају изворе, бунаре и реке. Неке од њих које се приближавају подземном огњу, загревају се њиме и теку вреле; а оне које теку даље од огња задржавају природну хладноћу. На појединим местима бездна има толико хладних вода да се претварају у лед, с обзиром да су на великој удаљености од огња. Подземни огањ устројен је за мучење нечастивих душа. Паклена вода, претворена у лед, назива се тартаром.[53] У тартару се подвргавају мучењу ваши богови и њихови служитељи, како је испевао један од ваших стихотвораца: “Крајеви земље и мора нису ништа друго, до предели даљни, где се Јапет и Сатурн – тако се зову ваши богови – не теше ни блистањем сунца, нити дашком ветра.” То значи: ваше богове, закључане у тартару, не осветљава и не греје Сунце, а бачене у огањ не расхлађује ветар. Тартар је дубљи од свих бездни што се налазе под земљом. У то, да се под земљом налази огањ, припремљен грешницима, нека те, у крајњем случају увери онај огањ који се избацује из утробе земље на Сицилији.” – Тако је расуђивао о подземном паклу свети епископ Христове Цркве првих векова.[54]
Горепоменута преподобна Теодора, посетивши рајске обитељи, спуштена беше до паклених дубина, где је видела страшне, неподношљиве муке, припремљене грешницима у паклу.[55]
Васкрсли војник Таксиот причао је како су га зграбили демони блудног митарства: они су га спустили из ваздушног пространства наниже, на земљу. Земља се растворила и он је био спуштен по уским и смрадним степеницама до најдаљих паклених тамница, где су душе грешника осуђене на вечну таму и вечну муку.[56]
 

---

 
НАПОМЕНЕ:

1. Ад, тартар (αδος, ταρταρος) – грчке речи које означавају ниско, веома дубоко место. Њима одговара словенска реч: преисподња; Геена – јеврејска реч, назив дубоке јаруге у близини Јерусалима.
2. Пост. 3, 19.
3. Земља си и у земљу ћеш се вратити. Света Црква приписује ову пресуду првенствено души човека који је због преступа заповести Божије осуђен на погреб у земљу и телом и душом; пресуда пада свом тежином на душу, која, и по разлучењу од тела, чува у себи способност да мисли и осећа, која, сама, осећа на себи дејство пресуде; а тело, по разлучењу свом од душе, умире у потпуној неосетљивости. Тропар 2. песме 5. канона на јутрење у седму недељу после Васкрса. Свети Атанасије Велики у Слову на Васкрс каже: “Човечија природа сједињена са Божанском (у лику Спаситеља) довела је у трепет преисподњу. Ускликнуо је ад у сретање Избавитеља умрлих: Зашто Ти изврћеш одређење које си Сам изрекао у рају? Зашто поништаваш запис написан и потврђен против људског рода? Знам ја одредиште праведно досуђено људима: Земља си и у земљу ћеш се вратити.” Opera omnia sancti Athanasii, Том. IV, паг. 1, 079 и I, 680.
4. Пост. 37, 35.
5. Јов, 10, 20-22.
6. Број. 16, 29-35.
7. Пс. 86, 13.
8. Прва књ. Сам. 28, 14.
9. Ис. 14, 15.
10. Језек. 31, 16 и 18.
11. Мт. 12, 40.
12. Еф. 4, 9.
13. 1. Пт. 3, 19.
14. Тачно излагање Православне вере. Књ. 3, гл. 29.
15. Мт. 12, 40.
16. Јона, 1, 2-5.
17. Осија, 13, 14.
18. Јона, 2, 3.
19. Јона, 2, 6.
20. Јона, 2, 7.
21. Поука 14, гл. 17 и 20.
22. Сабране поуке; саставила Редакција Васкрсног чтења при Кијевској Духовној Академији. Том I.
23. Похвала 56. стиху 119. псалма.
24. Пох. ст. 17.
25. Пох. ст. 25.
26. Пох. ст. 48.
27. Пох. ст. 53.
28. Пох. ст. 59.
29. Пох. ст. 80.
30. Пох. ст. 58.
31. Пох. ст. 117.
32. Пох. ст. 160.
33. Пох. ст. 46.
34. Песма I, троп. 3.
35. Триодион.
36. 2. стихира у понедељак на вечерње Светле Седмице.
37. 1. стихира у уторак на вечерње Светле Седмице.
38. Тропар 1. песме 8. канона на јутрење у 4. недељу после Васкрса.
39. Тропар 2. песме 3. канона на јутрење у 4. недељу после Васкрса.
40. Тропар 2. песме 3. канона на јутрење у 5. недељу после Васкрса.
41. Тропар 2. песме 5. канона на јутрење у 5. недељу после Васкрса.
42. Тропар 2. песме 6. канона на јутрење у 7. недељу после Васкрса.
43. Тропар 2. песме 8. канона на јутрење у недељу Свих Светих.
44. Васкрсна похвална стихира 8. гласа.
45. Васкрсни икос 7. гласа.
46. Ирмос 6. песме 2. гласа.
47. Из свакодневне канонске службе.
48. Чин сахрањивања свештеника.
49. Лествица, 7. степен: О плачу који доноси радост.
50. Свети Атанасије Велики недвосмислено тврди да се ад налази у средишту земље (горе наведени цитат, као и посланица Антиоху, одговор на питање 19.). Истог је мишљења и свети Василије Велики (тумачење пророка Исаије, гл. 5, 14.). Свети Кирил Александријски, како ће се после видети, признавао је да је ад у средишту земље; и други Оци указују да је он тамо. Наш сународник, свети Димитрије Ростовски, каже: “На Страшном суду Христос Бог наш када буде рекао грешницима: – Идите од мене, проклети, у огањ вечни! – истог ће се часа земља под њима отворити, као што се отворила под Корејем, Датаном и Авироном у Мојсијево доба, и тада ће све грешнике прогутати ад, – потом ће се земља опет затворити. А грешници ће остати у паклу под земљом, чврсто затворени, као у гвоздене судове из којих се у векове не може изаћи.” Део 2, поука друга на улазак у Јерусалим Господа Бога и Спаса нашега Исуса Христа.
51. Свети Јован Златоуст каже: “Питаш се на каквом ће се месту налазити пакао? Верујем, изван целог овог света. Као што су царске тамнице и рудокопи сасвим далеко: тако ће и пакао бити ван овог света. Но ми треба да тражимо не место где ће се он налазити, већ начине да га избегнемо.” (Тумачење посланице Римљанима, беседа 31. Opera omnia Chrysostomi). Мишљењу да је ад смештен у дубини земље нимало се не супротставља, већ га, напротив, потврђује ово: Зар се може наћи бољи начин да се ад сакрије од погледа свега света, него што је скровиште у недрима земље? Из 16. главе Јеванђеља од Луке, стих 22. у неким грчким издањима овако гласи: Умре и богаташ и закопаше га у ад. И у Грчкоруској цркви речи Господње о богаташу: закопаше га имају значење да је богаташ био душом низведен у ад, – тако тумачи ове речи блажени Теофилакт. Златоуст не само да одобрава љубопитљивост код одређивања места ада, не само да не забрањује размишљање и испитивања о аду, када она приводе страху Божијем и уклањању од зла, него и завештава непрекидно удубљавање у њих и да непрестано треба имати пред очима пакао огњени који чека безаконике. Слово 1. Димитрију о покајању. Касније, у време после Златоустог, Црква је сасвим јасно показала своје мишљење о месту ада, објавила га и објављује Божанственим појањем и читањем на општу поуку и знање.
52. Земљотрес који је разорио Брусу 1854. год. уништио је вреле изворе; тако је бар било објављено у савременим новинама.
53. “Бојим се тартара, јер је удаљен од топлоте”, – Свети Кирил о исходу душе.
54. Чти-Минеј, 19. маја. Свети Патрикије је живео почетком 4. века и пострадао је за време императора Јулијана 343. године по Христу.
55. Види горе.
56. Војник Таксиот, из афричког града Картагине, проводио је живот у гресима. Догоди се да Картагином завлада смртоносна куга. Видећи како многи умиру, Таксиот дође к себи, покаје се за грехове своје и пресели се ван града. Тамо упадне у прељубочинство са женом земљоделца код кога је живео; ускоро га уједе змија, и, не стигавши да се покаје, умре. Сахранили су га у оближњем манастиру. Шест сати након погреба, он васкрсне и једва дође к себи четвртог дана. Тада све што му се догодило по смрти он исприча, сав у сузама, Картагенском архиепископу, блаженом Тарасију. (Чти-Минеј, 28. марта).