СЛОВО О СМРТИ
ВЕЧНА СМРТ
“Иако ће у будућем веку”, каже свети Григорије Палама, “када васкрсну тела праведника, васкрснути заједно са њима тела безаконика и грешника, њихово васкрсење биће само ради тога да би се подвргнули другој смрти: вечној муци, неуспављивом црву, шкргуту зуба, крајњој и непробојној тами, мрачној и неугасивој геени огњеној. Овако говори Пророк: А одметници и грјешници сви ће се сатрти, и који остављају Господа, изгинуће.[1] У томе се састоји друга смрт, како нам саопштава Јован у свом Откровењу. Да чујемо и великог Павла: Јер ако живите по тијелу, вели он, помријећете; ако ли духом дјела тјелесна умртвљујете, живјећете.[2] Он овде говори о животу и смрти који се односе на будући век. Тај живот је – блаженство у вечном царству; а смрт – осуда на вечне муке. Преступ заповести Божије – узрок је сваке смрти, душевне и телесне, и оне којој ћемо бити подвргнути у будућем веку, вечној муци. Смрт се у ствари састоји у разлучењу душе од Божанствене благодати и у јединству са грехом. То је за разумне – смрт од које треба бежати; то је смрт истинска и страшна. Она је за оне који исправно мисле ужаснија од геене огњене. Потрудимо се да је избегнемо на сваки могући начин! Све одбацимо, све оставимо, одрецимо се од усвајања, делања, жеља, од свега онога што нас отуђује и раздваја од Бога и рађа у нама такву смрт. Ко од ове смрти страхује и чува се ње неће се уплашити приближавања телесне смрти, имајући у себи остварен истински живот, коме телесна смрт не може више наудити.”
“Као што је смрт душе истинска смрт, тако је и живот душе истински живот. Живот душе је – сједињење њено са Богом, као што је живот тела – сједињење његово са душом. Душа је, одвојивши се од Бога преступањем заповести, умрла; но испуњавањем заповести, она се опет сједињује са Богом и оживотворава тим сједињењем. Отуда и говори Господ у Јеванђељу: Ријечи које вам ја рекох дух су и живот су.[3] А то је и Петар, познавши опитом, изрекао Спаситељу овим речима: Ти имаш ријечи вјечнога живота.[4] Но речи живота вечнога су речи живота за послушне, а за преступнике заповест живота постаје узроком смрти. Тако су и Апостоли били Христов миомир, једнима мирис живота за живот, а другима мирис смрти за смрт.[5] Опет, тај живот припада не само души, него и телу, омогућавајући му бесмртност васкрсењем. Јер он не само што га избавља од смрти, већ истовремено и од непрестаног умирања – будуће муке. Он дарује телу вечни живот у Христу, без патње, без бола, без туге, уистину бесмртни. Као што је након душевне смрти, то јест после преступа и греха, у своје време уследила телесна смрт – сједињење тела са земљом и претварање његово у прах, а након телесне смрти уследило је смештање одбачене душе у ад, тако и по васкрсењу душе, које се састоји у повратку душе Богу, посредством испуњавања Божијих заповести, – у своје време треба да се оствари васкрсење тела сједињењем његовим са душом, а после васкрсења треба да уследи нетрулежност и вечно пребивање са Богом оних који се удостоје тог пребивања, учинивши се од плотских духовнима, способнима, слично Ангелима Божијим, да живе на небу. И ми заједно са њима бићемо узнесени на облацима у сретање Господу у ваздуху, и тако ћемо свагда с Господом бити.[6]
“Син Божији, поставши човек, умро је телом: душа Његова раздвојила се с телом, али се није раздвојила с Божанством; затим Он, васкрснувши своје тело узнео га је на небо у слави. Тако бива и са онима који овде живе по Богу. Раздвајајући се са телом, они се не раздвајају са Богом; а по васкрсењу они ће се и телом вазнети ка Богу, одлазећи с неизрецивом радошћу тамо где је пре њих ушао Исус, да се са Њим озарује Његовом славом која ће се тада јавити.[7] Они ће се начинити учесницима не само васкрсења Господњег, но и вазнесења Његовог и свеколиког Божанског живота. А тога се неће удостојити они који овде живе по телу и који нису у часу исхода свога ступили ни у какву везу са Богом. Иако ће сви васкрснути, опет ће свако, каже Писмо, у своме чину.[8] Ко овде духом умртви прохтеве телесне тамо ће живети Божанственим и уистину вечним животом са Христом: а ко овде умртви дух похотама и страстима – авај! Биће осуђен с починиоцем и виновником злобе, и предан неподношљивом и непрестаном мучењу – другој и бесконачној смрти”[9]
“Где се зачела права смрт – узрок и разлог временске и вечне смрти душе и тела? Није ли у месту живота? И зато је човек – авај! – сместа био осуђен и изгнан из раја Божијег, пошто је свој живот учинио смртним, недоличним за Божанствени рај. Тако и супротно, прави живот, узрок бесмртног, истинског живота душе и тела, мора да има свој почетак овде, у месту смрти. Ко се не стара овде да у својој души оствари такав живот, нека не заварава себе лажном надом како ће га добити тамо; нека се тамо не узда на човекољубље Божије. Тамо је – време награде и казне, а не милосрђа и човекољубља, време показивања јарости, гнева и правосуђа Божијег, време подизања силне и праведне руке покренуте за мучење непокорних. Јао ономе који падне у руке Бога живога! Јао ономе ко тамо упозна јарост Господњу, ко се овде не научи страхом Божијим познању силе гнева Његовог и не обручи делима човекољубља Његовог, на шта је подарено садашње време. Дајући место покајању, Бог нам је допустио земаљски живот.”[10]
НАПОМЕНЕ:
- Ис. 1, 28.
- Рим. 8, 13.
- Јн. 6, 63.
- Јн. 6, 68.
- 2. Кор. 2, 16.
- 1. Сол. 4, 17.
- Јев. 6, 20. и Рим. 8, 18.
- 1. Кор. 15; 22, 23.
- Јев. 10, 31.
- Свети Григорије Палама: Посланица монахињи Ксенији.
