НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Богословље светоотачког подвига и искуства » ПУТ НЕБА – ЖИВОТ И ПОДВИЗИ – ПОУКЕ И РАЗГОВОРИ

ПУТ НЕБА – ЖИВОТ И ПОДВИЗИ – ПОУКЕ И РАЗГОВОРИ

=“text-align: center“>Архимандрит Јоаникије Балан
 
=“text-align: center“>Живот и подвизи
=“text-align: center“>АРХИМАНДРИТА КЛЕОПЕ ИЛИЈЕ[1]
 
=“text-align: center“>ПРЕДГОВОР
=“text-align: center“>
Књига Живот и подвизавања Архимандрита Клеопе Илије, коју је написао архимандрит Јоаникије Балан, јесте богато и јасно представљање живота и делатности православнога румунског монаха цењеног у православном свету. Књигу која је пред нама написао је добри познавалац живота Оца Клеопе и многих живота смирених и Светих монаха. Ова књига јесте духовна икона делања Духа Светога у животу једне личности која се од младости даровала Христу. Блага светлост изблистава из целокупнога живљења и делања Оца Клеопе. Та светлост даје смисао искушењима и победама, подвизима и радостима које доживљава овај велики игуман, постојани духовник и мисионар: Архимандрит Клеопа Илије.
Главни циљ књиге јесте да пружи живо сећање на очинску светлост и љубав коју је отац Клеопа оставио у душама ученика и поклоника, као исповедник Православља у другој половини XX века.
Као два велика светлосна стуба румунскога Православља, отац Димитрије Станилоаје и отац Клеопа Илије нису никада раздвајали теологију од духовности и ни историју румунскога народа од васељенске православне вере.
С радошћу благосиљамо појављивање ове књиге у издавачкој кући Тринитас, са убеђењем да ће она помоћи многима да осете живо, молитвено и љубвено присуство Оца Клеопе у животу наше Цркве.
Честитамо аутору на ревности и љубави са којима је написао ово „сведочење“ које извире из ученичкога послушништва.
Молимо Васкрслога Господа Христа да читаоцима ове књиге подари радост да појме и осете како Дух Његов дела у онима који љубе Њега и Његову Цркву.
=“text-align: right“>ДАНИЛО,
=“text-align: right“>Митрополит молдавски и буковински
=“text-align: right“>О празнику Вазнесења Господњег Јаши, 11. aprila 1999.
 
=“text-align: center“>УВОД
=“text-align: center“>
Са одласком Господу нашега оца, архимандрита Клеопе Илијеа 2. децембра 1998, сви се осећамо сирочадима и лишенима присуства и савета највећега духовника Румунске Православне Цркве у XX веку!
Његов живот и подвизавања, његова мудрост, смирење и духовно искуство, добрим делом су озарили овај век и изобилно се изливају и преко међе II миленијума.
Као духовна деца Оца Клеопе дуже од 50 година, осећамо се дужни да по својој слабој моћи следимо његов живот и, истовремено, да напишемо његова чудесна дела и подвизавања, да би остало нараштајима који долазе, како монашким, тако и мирским.
С благословом Високопреосвећенога нашег Митрополита Данила, молдавског и буковинског, припремио сам за штампу, како је доликовало, посебни том са делима и подвизима архимандрита Клеопе Илије, од рођења до смрти, насловљен Живот и подвизи Архимандрита Клеопе Илије.
Књига има за циљ да правилно и хронолошки изложи живот и чудесна дела оца Клеопе, како у породици, тако и у монашком чину, у којем се трудио преко 70 година.
У првом делу сам сажето представио неколико главних момената из породичнога живота Оца Клеопе.
У другом делу сам опширно изложио живот и духовне подвиге његове и његове браће, истинске узоре живог живота у Христу.
У трећем делу овога биографског тома додао сам посебно поглавље са духовним зрнцима, које сам током година сабрао, како лично од Оца Клеопе, тако и од његових ученика. Поједина су истински духовни бисери, испуњени мудрошћу и благодаћу.
Благодаримо овим путем Високопреосвећеном Митрополиту нашем Данилу, молдавском и буковинском, који је одобрио издавање ове књиге, много очекиване код монаха, свештеника, интелектуалаца и верника свих узраста.
Нека би Благи Бог благословио ово духовно дело, да буде на утеху и општу корист свих који љубе Његове заповести и за вечни покој архимандрита Клеопе, оца нашег.
 
=“text-align: right“>Архимандрит Јоаникије Балан
=“text-align: right“>Празник Благовести 25. марта 1999.
 

=“text-align: center“>I
=“text-align: center“> 
=“text-align: center“>РОДИТЕЉСКИ ДОМ
 
Блажене успомене архимандрит Клеопа Илије, наш духовни отац, рођен је у општини Сулица, жупанија Ботошањи, 10. априла године 1912.
Његови родитељи Александру и Ана Илије били су жив пример хришћанског живљења, љубећи Бога, Цркву и децу. Никада не изостајаху са Светих богослужења, даваху милостињу, мољаху се много заједно са децом и провођаху чист у Христу живот. Њихова кућа беше као црква, као што причаше и отац Клеопа: „Имали смо једну собу сву у иконама. Неку врсту параклиса. Тамо смо се молили. Чак и у поноћ смо устајали и читали молитве“. Међу њима се није чуло за псовке, пијанство, разврат, парничење због иметка и побачаје, него је свакодневни живот протицао спокојно као слатка изворска вода, јер се тако наслеђивало од прадедова и таква беше хришћанска традиција у околини.
Нису се случајно у овом пределу по Божијем поретку родили многи велики људи, међу којима је не мало монаха, свештеника, одабраних и преподобних јерарха, као што је био и Св. Јован Нови из Њамца (1913-1960), па чак и јеросхимонах Пајсије Олару, духовник оца Клеопе. Нећемо погрешити ако међу њих убројимо и помена достојнога духовног оца свих нас, архимандрита оца Клеопу.
Њега је Бог изабрао од рођења да би духовно поучавао и тешио како монахе, свештенике и јерархе, тако и мноштво верника. Његово преподобије беше заједнички духовник и поучитељ свих који су му тражили молитве и желели да следе за Христом, и био је Божији благослов за целу нашу земљу.
Родитељски дом у којем је рођен архимандрит Клеопа Илије беше као жива црква, али он није замењивала сеоски храм, где је служио тадашњи чувени свештеник Георге Киријак. Јер су, као што казиваше сам Преподобни, житељи села Сулице слушали свога свештеника као самога Христа и ништа нису чинили без његовога савета и благослова. Због тога је свакодневни живот текао природно, црква беше пуна верника, а многобројна деца сачињавала су украс села.
Таква беху румунска села у првим деценијама XX века! Зато је и породицу његових родитеља Бог благословио са десеторо деце, од којих су двоје умрли као мали, а осморо деце (четири мушкарца и четири девојке) је преживело.
 
=“text-align: center“>Родитељи
=“text-align: center“> 
=“text-align: center“>Отац
Према предању, преци његовога оца беху познати одгајивачи оваца, пореклом из општине Салиштеа Сибиулуј, који су због верских прогона из XVIII века били принуђени да напусте Ердељ и да се преселе у Молдавију, настанивши се у жупанији Ботошањи. Од старине се чува спомен да су преко Карпатских планина у Молдавију прешла три рођена брата са презименом Илије. Један од њих се настанио у жупанији Ботошањи, поставши прапредак оца Клеопе.
Други, такође велики одгајивач оваца, настанио се у општини Пипириг – Њамц и имао је као последњег потомка Григореа Илије, који се недавно преселио ка Господу.
Трећи брат је постао пустињак на Светој Гори, где се и упокојио.
Александру Илије, отац оца Клеопе, рођен је 1871. године 12. септембра у општини Сулица – Ботошањи. Он беше висок човек, ћутљив и добар домаћин. Године 1902. ступио је у брак са Аном Берчеа из суседнога села Дракшањ, а венчао их је у сеоској цркви достојни свештеник Георге Киријак, који ће касније крстити и њихово десеторо деце.
Александар се пре свега пољопривредом, одгајањем говеда и трговином марвом и убрајан је међу прве сеоске домаћине. Имали су 150 оваца, више од 20 крупних говеда и 30 хектара земље.
О свом оцу Александру отац Клеопа је казивао следеће:
„Бог нека прости мога оца. Био је висок човек, ћелав, с великом белом брадом и врло побожан. Свакога празника је одлазио с децом у цркву и помагао је сиротињу. Њега нико није видео припитог или да псује или да пуши или да чини друго што слично.
Изјутра, на поласку у школу, мајка нам казиваше да штогод поједемо или ставимо у торбу. Али отац говораше: „Не! Остави их, бабо, неће умрети!“ А када бисмо се вратили из школе, узимали смо Свету нафору и затим јели. Моја браћа, особито брат Михај, нису јела ништа док не би завршили читање Псалтира.
Док се не бисмо молили један сат, није нам давао ништа да једемо. Чак и када није био пост, казиваше: „Не једе се сада. Када дођеш из школе, у подне. Ниси свиња да једеш од јутра“.
Није био писмен, али је имао страх Божији. Да се деси да (неко од деце, прим.изд) увече заспи а да се није помолио? Или да седне за сто док не би очитао „Оче наш“? Или да недељом не оде у цркву? Или да се чује да је псовао или пушио или штогод украо? Јер то од њега никад ниси могао да видиш. Имао је каиш о клину, називаше га „Светим Николом“. Ако би те у чему ухватио, Боже сачувај! Он казиваше: „Погледајте „Светога Николу“! Прихвати се молитве! Родио сам те са два ока, писмен си, читај Псалтир и молитве из књиге!“
Једном, долазећи из школе, нашао сам путем ам. Узео сам га радостан и однео кући. Када ме је отац видео, упитао ме је одакле сам га украо. А ја сам му рекао: „Нашао сам га и помислио да нам може бити од користи“. Али мој отац ми је одлучно рекао: „Иди и однеси га натраг, јер га ниси ти ставио тамо!“ Он је био светилник у дому. Он је био господар над нама“.
Александру Илије је предао своју душу у руке Христове 23. фебруара 1943, у 72. години живота.
 
=“text-align: center“>Мајка
Ана Илије, мајка оца Клеопе, родила се 10. октобра 1876. од родитеља пољопривредника и добрих хришћана. Године 1902. ступа у брак са Александром, с којим рађа десеторо деце. Петоро од те деце – четири дечака и једна девојка – ступили су у монашки живот.
Ана беше једноставна жена, мала растом, неука, али са изузетним памћењем. Она је често плакала, јер је имала дар суза. Њен највећи бол био је што су јој скоро сва деца умрла млада. Једини који је поживео до дубоке старости био је отац Клеопа. Три сина и једна кћи су се упокојили у манастиру а остали – у родном селу. Ипак, Бог ју је укрепио Својом благодаћу, да би могла носити свој крст, који јој беше одређен одозго.
Пошто је остала удова 1943. године, отац Клеопа ју је довео у манастир, и затим је замонашена у Старој Агапији 1947. године са именом Агапија. После више од 20 година, у јесен 1968. године, 15. септембра, схимонахиња Агапија Илије сели се у вечност у узрасту од 92 године.
 
=“text-align: center“>Деца породице Александру и Ана Илије
=“text-align: center“>
=“text-align: center“>Марија
Беше најстарија ћерка породице Илије. Она је рођена 1903. године. Будући најстарија међу децом, она је неговала своју млађу браћу, дајући им добро васпитање. Удала се у родном селу и родила ћерку. Млада је остала удова. После мало времена умрла јој је и ћерка.
 
=“text-align: center“>Василе
Рођен је 1905. године, будући друго дете у породици. Заједно са друга два млађа брата, Георгеом и Константином (потоњим оцем Клеопом), напасао је овце својих родитеља у околини оближњега скита Козанчеа.
Овде је имао за учитеља чувенога јеросхимонаха Пајсија Оларуа, који беше пустињак у шумама Козанчее.
Године 1929. Василе ступа у братство скита Сихастрија -Њамц, под руковођење великог игумана Јоаникија Мороја. Након две године подвизавања и послушања код оваца упокојио се лета 1931. године.
 
=“text-align: center“>Георге (Монах Герасим)
Рођен је године 1907. Беше врло кротак, побожан и мудар, али веома строг према себи. Духовно се образовао у скиту Козанчеа, будући у послушању код јеросхимонаха Пајсија Оларуа. Затим је ступио у братство скита Сихастрије крајем 1927. године и био је замонашен под именом Герасим. Беше највећи подвижник међу свом својом браћом, постећи много и молећи се непрестано. Знао је Псалтир наизуст и понављао га свакодневно, напасајући говеда скита.
Након шест година монашкога живота предао је дух у руке Господње у јесен 1933. године.
 
=“text-align: center“>Профира
Рођена је 1910. године и није никада била у браку. Она је носила терет породице, радећи у пољу и старајући се о осталој млађој браћи.
Једном док је копала у пољу, осетивши да јој није добро, замолила је свога брата Константина (Клеопу) да чита Псалтир. Док је он читао, Профира је предала свој дух у руке Господње.
 
=“text-align: center“>Константин (старац Клеопа)
Рођен је 10. априла 1912, будући пето од десеторо деце породице Александруа Илије. Похађао је седмогодишњу основну школу у родном селу. Имао је сасвим изузетно памћење, будући сличан својој мајци. Током више од три године дана био је духовни ученик јеросхимонаха Пајсија Оларуа, пустињака у скиту Козанчеа.
Године 1929, почетком децембра, ступио је у братство скита Сихастрија заједно са својим старијим братом Василеом. Након три дана искушеништва били су примљени у братство овога скита, на дан Светога јерарха Спиридона, 12. децембра.
До 1935. године Константин је напасао овце скита Сихастрија заједно са другом браћом. Затим су га узели у војску у граду Ботошањи. Враћа се у скит у јесен 1936. године, и замонашен је 2. августа 1937, добивши име Клеопа. Након тога добија послушање код оваца скита до лета 1942. године, а помажу му монаси Галактион Илије и Антоније Олару.
Јуна 1942. доведен је у скит и наименован за игумановог заменика, пошто старешина Јоаникије Морој беше болестан.
Године 1944, децембра 27, монах Клеопа бива рукоположен за јерођакона, а 23. јануара 1945. за јеромонаха од епископа Галактиона Кордуна, тада старешине манастира Њамца. Након тога датума је званично именован за игумана скита Сихастрије.
Године 1947. скит Сихастрија, имајући више од 60 житеља, био је уздигнут на степен манастира, а протосинђел Клеопа Илије је произведен у архимандрита са дозволом патријарха Никодима.
Године 1948, будући да су га гонили комунисти, повлачи се на шест месеци у шуме у околини манастира Сихастрије.
Године 1949, августа 30. архимандрит Клеопа Илије је именован за старешину манастира Слатине – Сучеава и прелази тамо са 30 монаха из братства манастира Сихастрије, на основу одлуке патријарха Јустинијана. На његово место именован је за старешину протосинђел Јоил Георгиу.
У манастиру Слатини оснива братство које је достигло више од 80 житеља. Између 1952. и 1954. године, будући да га је пратила Државна безбедност, повлачи се у планине Станишоара заједно са јеромонахом Арсенијем Папачоком. Након више од две године пустињачкога живота доведен је поново у манастир на заповест патријарха Јустинијана.
Године 1956. враћа се у место пострижења, а у пролеће 1959. године повлачи се по трећи пут у планине Њамц, где се подвизава више од пет година.
У јесен 1964. године поново се враћа у манастир Сихастрија као духовник целога братства и поучава без престанка како монахе, тако и мирјане, током 34 године, до 2. децембра 1998, када предаје дух свој у руке Христове.
 
=“text-align: center“>Екатерина
Беше трећа сестра оца Клеопе. Рођена је 1914. године. Након што је завршила основну школу у родном селу, ступила је у манастир Стара Агапија, поставши искушеница, и подвизавала се овде више година. Затим се повукла у манастир Агафтон из жупаније Ботошањи и млада се преселила у вечност у овом манастиру.
 
=“text-align: center“>Михај
Беше четврти брат оца Клеопе. Рођен је 1917. године. Заједно са својом браћом је напасао овце на пољанама скита Козанчеа више година. Године 1934. био је примљен за послушника у манастиру Дурауу, где се подвизавао неколико година. Затим се повукао у скит Козанчеа и предао је свој дух у руке Господње 1940. године.
 
=“text-align: center“>Харета
Рођена је 1920. године. Похађа основну школу у селу и помаже своје родитеље у пољском раду. Као и остала њена браћа, сели се Господу у раној младости, да би се непрестано радовала са анђеоским четама.
 
=“text-align: center“>Друго двоје деце
Ана Илије рађа још двоје деце, чија нам имена нису позната. Она умиру рано, а сахрањена су на гробљу родног села.
 

=“text-align: center“>II
 
=“text-align: center“>Живот и подвизи
 
=“text-align: center“>Како је младенац, Константин био дарован Богомајци
 
Прва два месеца по рођењу младенац Константин, потоњи Отац Клеопа, беше стално болестан. Једно време није јео скоро ништа и плакао је даноноћно. Сви беху забринути за његов живот.
Не знајући више шта да чини, његова мајка Ана примила је савет од сеоских старица да оде са болесним младенцем к чувеном духовнику Конону Гаврилескуу из Скита Козанчеа, који беше велики заклинатељ и исцељиваше многе болеснике светом молитвом.
Стигавши до келије духовника Конона, где чекаше много света, исказала је свој бол, плачући са много суза:
– Шта да радим, оче, јер ово дете од неког времена више не једе и једнако плаче? Бојим се да не умре.
– Знаш шта да радиш? Да га дарујеш Богомајци!
– Како да га дарујем Богомајци?
– Ево како – рекао је он. Узми детенце у наручје и постави га доле пред иконом Богомајке у цркви и реци овако: „Богомајко, дарујем теби ово дете које је болесно! Чини с њим шта знаш, да би оздравило!“
Тада се мајка детета са сузама поклонила икони Богомајке, учинивши три метаније, и павши на колена, рекла је плачући: „Богомајко, дарујем теби ово моје дете, јер је болесно и стално плаче. Чини с њим шта знаш!“ И трипут га је провукла испод Свете иконе.
Затим је свештеник причестио детенце, прочитао му молитве за здравље, и од тога часа је оздравио. То је било истинско чудо Богомајке, јер од тога трена Константин није више био смртно болестан до краја живота.
Тако милује Богомајка мајке које рађају децу у страху Божијем.
 
=“text-align: center“>Детињство
 
Још као мало дете, отац Клеопа имађаше много побожности према Богомајци. Са једанаест година научио је наизуст Благовештенски акатист, како сам говораше: „Бејах на комишању кукуруза на њиви и имао сам молитвеник скривен испод комишине. Док би отац дошао с колима кукуруза, научио бих по један икос, па по још један кондак. И ето тако сам научио Акатист Богородици.
Сва његова браћа љубљаху уздржање од малена. Његова мајка казиваше да им је понекад стављала меса у торбу, када не беше пост. Али га они не би појели, него би га давали другима а појели би мало хлеба и шта би још имали.
Опет нам казиваше Отац Клеопа: „Када бејах мали и долажах из школе, пролажах кроз неко село и, видећи да се дечаци бацају камењем на неку кућу са црвеном таблом, почео сам да се бацам и ја. Учитељ је чуо, све нас је покупио и ударио нам по шамар. Сада му благодарим што ми је учинио добро и помињем га на молитви!“
О Константину казиваше његова мајка да је још као дете мрзео световно и бежао од тога. Када је мало одрастао и чувао овце, ако би се десило да буде каква свадба у селу и да свира музика, не би прошао туда, него би заобишао село издалека и тако би стигао кући!
 
=“text-align: center“>С овцама у скиту Козанчеа
 
Свакога лета Александру Илије би подизао бачију за овце на брдима и пољанама у околини Скита Козанчее, на око 5 километара удаљености од села. Затим би поверавао овце тројици својих старијих синова: Василеу, Георгеу и Константину, који још од ранога детињства познаваху ова благословена места. Тамо се налазила и келија пустињака Пајсија Оларуа, њиховог духовног оца.
Овај јеросхимонах рођен је у општини Лунка – Ботошањи 1897. године, и ступио је у општежиће братства оближњега скита Козанчее 1922. године. Овде се подвизавао 26 година у малој пустињачкој келији, хвалећи Бога даноноћно и тешећи многе душе. Због његовога строгог подвизавања тражили су га многи верници, које је духовно тешио.
Од малена Константин са својом браћом често одлажаше у Скит Козанчеу, будући да их је веома волео отац Пајсије. Они су се старали да певају за певницом, да обрађују башту и да носе што је неопходно старим оцима из скита.
Тако је Бог одредио да се ови млади изданци од малена духовно обликују за велико монашко подвизавање које им предстојаше. Кад год имађаху какво искушење, хитаху пустињаку Пајсију и искаху од њега душекорисну реч. А отац их саветоваше да држе стално ћутање, да стално казују молитву Господе Исусе“, да свакодневно чине метаније, а увече, после муже оваца, да читају Псалтир и Акатист Богородици.
Браћа, будући послушна, никада не погазише старчеву реч. Али ђаво их је кушао све више и више, јер није могао трпети да га поразе нека деца, која га изгоне силом псалама. Због тога им је многа искушења наносио непријатељ.
Једном, када се браћа играху међу собом, ђаволовим делањем један је био тако јако ударен, да су сви мислили да је умро. Други пут их ђаво узнемираваше у време свете молитве. Када би се молили ноћу, ђаволи би понекад правили буку на тавану и гроктаху као свиње. У почетку Константин, будући млађи, питаше браћу: „Да ли ви чујете?“ Тада му старији брат Василе казиваше: „Буди спокојан! Не узимај га у обзир! Пусти га, море, јер само то и може!“.
Видећи непријатељ да га браћа сажижу молитвом и постом, нанео им је још веће искушење. Једно вече касно, док су се сва тројица молили на коленима и читали Псалтир око ватре на бачији, одједном су видела неку непознату птицу, као какав орао, како иде између њих. Млађи брат Константин, будући несташнији, оставио је Псалтир и рекао: – Гле како је лепа ова птица!
– Ћути, моли се, и не говори више! – рекао му је Василе, старији брат.
Док је Константин посматрао ту чудну птицу, која у ствари беше ђаво, она се одједном бацила у ватру са огњишта, стварајући велику буку и, распрштавши сав жар, запалила је бачију. Због тога је ватром сажежено више оваца. Затим су тешко угасили ватру и сабрали овце које је ђаво преплашио. После тога су похитали к пустињаку Пајсију и рекли му све што су пропатили од ђавола.
Старац је покропио овце и бачију Светом Водом, а тројицу браће је охрабрио да се не плаше, јер је Христос свезао ђавола, и ђаво нема моћ да убија људе.
 
=“text-align: center“>Како су се избавила тројица браће (од) искушења младости
 
Када беху сва браћа код куће, њихова мајка се стараше да их ожени, како не би отишли у манастир. Због тога им довођаше младе девојке на мобу, на комишање кукуруза и на друге послове, са мишљу да ће се можда оженити који од њих. Али видевши да не маре за девојке, она би веома много плакала са пуно горчине. Међутим браћа, а особито Константин, користили су прилику да им причају из Житија Светих и из других црквених књига. Тако су неке од њих врло брзо ступиле у монашки живот, а после тога су и они сами отишли у манастир.
Причаше још отац Клеопа да су 1925-1926. године младићи из села одлучили да унајме два свирача и да играју у кући породице Илије, како беше старински обичај. Александру и Ана, њихови родитељи, беху радосни да виде своје синове како играју, да би их хвалило цело село.
Једно вече младићи су се сакупили и отпочели да свирају и да играју. У том трену брат Георге је видео да икона Богомајке са зида плаче и појмили су да се чини грех. Тада су се тројица браће – Василе, Георге и Константин, изашавши из куће, сакрила. Њихова мајка видевши да их нема, тражила их је свуда. Затим, нашавши их, рекла им је: „Због чега нас срамотите пред селом? Дођите и ви у коло!“. Али Георге, сакривши се у страну, исекао је ножем цокуле на ногама. Затим је рекао својој мајци: „Како да дођем у коло, мати, кад су ми се подерале цокуле?“.
То вече родитељи су схватили да су њихови синови изабрали други пут у овом животу и пустили су их да служе само Христу.
Још у кући његова старија браћа Георге и Василе припремаху се за манастирски живот. Устајаху у поноћ, читаху јутрење, читаху Псалтир и држаху пост. Будили су и Константина, коме међутим беше криво што му кваре сан. Старија сестра Марија беше ступила у Богомолнички покрет и позвала је и Константина, казујући му: „Хајде и ти у Богомолнике јер имаш дар беседништва, и није тако тешко као у манастиру“. Томе се био приволео. Следеће ноћи, кад су га поново браћа пробудила на молитву, он је рекао да више неће устајати и неће више ићи у манастир. Затим је поново легао безбрижно.
Њихова је мајка радила до касно у ноћ. Дошавши она с бунара са два ведра воде, видела је, у соби где спава Константин, великог пса, који стојаше на дечаковим грудима и лизаше му образ. Тада је повикала к Василеу: „Авај, Василе, дођи брзо, јер Костику једе неки пас!“. Тада се Константин пробудио и стигао је да види још само реп некога великог црног пса који нестаде. Василе му је рекао: „То је ђаво, који се радује што нећеш у манастир!“. Од тога трена брат Константин се није више двоумио да ли да иде у манастир и устајаше ноћу на молитву, да му не би више долазио пас.
 
=“text-align: center“>Како је ђаво кушао брата Георгеа
 
Године 1927. Георге се повукао као ученик код пустињака Пајсија из Козанчее. Тамо беше послушник старцу, радио је у башти, појао за певницом и стално понављао Исусову молитву, једући једном дневно. Понекад је боравио и у скиту Сихастрија.
Једном, међутим, пошто га је кушао ђаво и пошто је ишао по савету свога ума, ушао је у келију и оставио је на столу ово писмо: „Опрости ми, оче Пајсије, јер сам отишао у шуму на пет дана, да се покајем!“
Увече, прочитавши старац писмо, помисли: „Ово је од ђавола искушење и неће бити на корист брату Георгеу, јер је отишао без благослова!“ Око поноћи закуцао је неко на вратима његове келије: – Благослови, Оче Пајсије, и опрости мени грешном!
– Ко си ти ? – запитао је старац.
– Брат Георге, грешник!
– Како је то могуће? Брат Георге је отишао у шуму на пет дана да се покаје!
– Опрости ми, оче Пајсије, јер сам згрешио!
– Бог нека ти опрости, брате Георге. Уђи у келију и реци ми шта ти се догодило.
– Одавно хтедох, оче Пајсије, да се молим сам неколико дана у шуми. Дакле, узео сам Часослов, Псалтир, неколико свећа и шибице и сакрио сам се у шуми, у некој јами. Тамо сам почео творити метаније и молити се са сузама. Око поноћи чујем поред себе неки језив глас: „Шта радиш овде?“ Осврнем се мало и видим неког огромног Арапина, са веома застрашујућим ликом. Беше то непријатељ! Затим ми вели: „Због чега си отишао без благослова?“ – Тада, обузет великим страхом, узео сам Часослов и побегох! Дакле, молим те, оче Пајсије, опрости мени грешном и прими ме натраг!
Од тога часа брат Георге није више ништа радио без благослова.
 
=“text-align: center“>Како је био примљен брат Георге у скит Сихастрија
 
Крајем 1927. године, Георге је ушао у братство Скита Сихастрија. Видевши његову ревност, игуман га је проверио на следећи начин: ставио га је да три дана буде на капији скита. Тамо је требало да носи џак земље на леђима, казујући десет пута 50. Псалам, после чега да се одмори и поново да узме од почетка. По истеку та три дана дошао је игуман и рекао му: – Слушај, брате Георге, како још стојимо с монаштвом? Монашки живот је тежак. Треба с љубављу до смрти да постиш, да се молиш, да чиниш све што ти се заповеда, да носиш на леђима труд монаштва. Хоћеш ли имати трпљења да живиш у овом подвигу до смрти?
Брат Георге је одговорио: – Опростите мени грешном, помоћу Божијом испунићу по својој слабој моћи све што ће ми бити одређено.
Тада му је игуман одредио послушање код говеда скита.
 
=“text-align: center“>Одлазак Василеа и Константина у манастир
 
У зиму 1929. године, после празника Светог Николаја, Василе и Константин су одлучили да оду у Скит Сихастрија – Њамц, да би целога живота служили Христу. Након што су се дуго молили Богу уз пост и метаније, узели су благослов од сеоског свештеника и рекли родитељима своју намисао.
На овом растанку најтеже беше њиховој мајци Ани, која стално плакаше. Али њихов отац јој казиваше: „Еј бабо, пусти их нека иду! Зашто ми нисмо имали њихов ум, када бесмо као они? Ето, сутра одлазимо Господу, и шта нам је користио овај живот?“
Напослетку браћа су припремила свој пртљаг. Али са собом су понели само две торбе у којима су имали неколико хаљина, Свето Писмо, Житија Светих, Часослов, Псалтир и две велике иконе, које веома љубљаху: икону Светога Георгија и икону Богомајке која је проплакала у кући[2].
Затим клекнувши, помолили су се Богу и Богомајци да им благослови путовање и да их удостоји духовног подвизавања. До краја села пратили су их њихови родитељи Александар и Ана, који проливаху сузе природном љубављу за својом децом и не могаху се раставити од њих. Али синови их храбраху и говораху им о Христу и о вечном животу.
Али видећи да се њихови родитељи не могу раставити од њих, старији брат Василе почео је појати кондак Акатиста Спаситељу: „Теби Војводо, који се бориш за нас, и Господе, Победитељу пакла, ја твоје створење и слуга, избављен од вечне смрти, узносим похвале. Но пошто имаш милосрђе неисказано, ослободи свих опасности мене који вапијем: Исусе, Сине Божји, помилуј ме!“. Затим су се поклонили, пољубили руке родитељима и отишли ка скиту Козанчеи. У том тренутку њихови су родитељи пали ничице и заридали.
У Козанчеи су провели један дан код свог доброг учитеља схимонаха Пајсија, који им стално причаше о пустињацима из Планина Њамц, а сутрадан су отишли ка Сучеави, узевши са собом и брата Георгеа, који беше у посети скиту Козанчеи.
 
=“text-align: center“>Ступање у манастир и искушеништво
 
Пошавши пешице ка скиту Сихастрија, браћа су први пут предахнула у манастиру Светог Јована Новог из Сучаве. Овде су се поклонили моштима светитеља, одслушали су Свету Литургију, прочитали Акатист Богородици и одморили се преко ноћи.
Наставивши свој пут ка Скиту Сихастрији, предахнули су други пут у манастиру Њамцу, где су се поклонили чудотворној икони Богомајке, заштитнице манастира из Молдавије. Ушавши затим у Долину Секуа, поклонили су се задужбини Нестора Урекеа и пред вече стигли су у Скит Сихастрија. Узневши славу Богу, беху блажени што им је Богомајка путеводила кораке ка овим благословеним планинама, где су се током векова подвизавале стотине пустињака.
У манастиру их је дочекао монах Иларион, економ скита: – Шта желите, браћо? – упитао их је он.
– Хоћемо да останемо у манастиру, оче, и да постанемо монаси.
– Хоћете да посветите живот Христу?
– Тако, с Божијом помоћу, преподобни оче.
– Сачекајте овде, док поразговарам са оцем старешином. Чувши старац настојатељ за долазак браће, рекао је економу: „Одведи их у гостопримницу, дај им штогод да једу и, почев од сутра ујутру нека буду три дана и три ноћи код манастирске капије, нека удара сваки прутом у пањеве код капије и нека непрестано говоре молитву „Господе Исусе“, а ви им не дајте хране до трећега дана. Ако буду имали трпљења, примићемо их у манастир.“
Економ се вратио браћи и одвео их је у гостопримницу, где су се одморили. У поноћ су ишли на јутрење, а сутрадан су били одведени код манастирске капије и молили су се цео дан, ударајући штаповима по јеловом пању. Када удараху у пањ, говораху и молитву „Господе Исусе“. Монаси и браћа пролажаху поред њих, али их нико ништа не питаше. Увече се вратио економ и упитао их је: – Еј, браћо, је ли дрво рекло штогод?
– Не! – одговорили су они.
– Није ли гладно дрво?
– Не! – рекли су они.
– Ето, тако треба да трпи монах у манастиру! Отидите у гостопримницу и, након што извршите своје правило и канон, одморите се мало. Затим дођите на јутрење.
Следећа два дана чинили су исто. Трећега дана увече дошао је старешина Јоаникије Морој на манастирску капију, благословио је двојицу браће, затим их је одвео у цркву и рекао им да се поклоне чудотворној икони Богомајке.
Затим су се исповедили, почевши од детињства, и примили су богојављенску Свету воду и мало хране, а следећега дана су се причестили Пречистим Тајнама Христовим.
Најпосле је старешина послао браћу Василеа и Константина к овцама, а брат Георге је и надаље напасао говеда. Али три месеца нису смели да се виде и да разговарају један са другим.
Тако су била примљена у манастир ова браћа благословена од Бога и од Богомајке.
 
=“text-align: center“>Духовна личност настојатеља Јоаникија Мороја
 
Скит Сихастрија, који је основао неки Свети испосник Атанасије заједно са својим ученицима 1655, био је зависан од манастира Њамца до 1947. године, када је постао самосталан манастир. Скит је обновио 1734. године епископ хушки Гедеон, а поново га обновио 1824. године, после хетеријске буне, митрополит Венијамин Костаки, да би, након секуларизације из 1861-1863. године, остао скоро пуст.
Године 1884, пошто је у непосредној близини скита изграђена пилана, малобројни испосници повукли су се у друга, мирнија места. Само један једини монах, монах Јонатан, остао је као чувар цркве овога скита, током двадесет и пет година. Тада се у Сихастрији служила Света Литургија само једном годишње, 8. септембра, о храмовној слави Скита.
У овом раздобљу потоњи јеросхимонах Јоаникије Морој, идући на поклоништва Гробу Господњем и затим на Свету Гору, одрекао се породице и замонашио се у једној од румунских келија на Атосу. Године 1900. вратио се у земљу и ступио у братство Манастира Њамца, имајући послушање црквењака.
Године 1909. митрополит Молдавије Пимен Ђорђеску је одлучио да затвори пилане из Сихастрије и да се поново оснује Скит. Ради тога циља схимонах Јоаникије је био рукоположен за јеросхимонаха и послат у овај скит за игумана.
Тако се препородио скит Сихастрија, имајући на своме челу светогорског игумана, веома ревносног за Дарове. Током више од 20 година он је свакодневно служио Свету литургију, будући једини свештенослужитељ. Такође се старао о добром одрастању својих ученика и о свему што је неопходно скиту.
Пошто је његов подвиг постајао познат, у Сихастрију долажаху многи верници. Многи млади међу њима тражаху духовни живот; у такве су се убрајала тројица браће, Василе, Георге и Константин, који су ступили у братство овога скита, пошто су желели посебно монашко подвизавање и од детињства тражили таквог искусног игумана и духовника.
Почев од године 1909. па до краја свога живота – године 1944, колико је био игуман скита Сихастрија, протосинђел Јоаникије Морој је успео да начини од овога пустог скита место истинског духовног испосништва, по узору на светогорска. Света Литургија се служила свакодневно, јутрење се обављало у поноћ и остале службе у своје време. Али старац није давао благослов за почетак службе, док не би сва браћа дошла у цркву. Исповест се вршила недељно, свакога петка, а Свето причешће се давало обично на 30-40 дана, по ревности свакога. Јело се једном дневно понедељком, средом и петком у 3 сата поподне, без зејтина, а у осталим данима јело се двапут са зејтином и сиром, по поретку.
У келијама сваки је био дужан да изврши своје правило одређено за монахе: 300 метанија и 600 поклона, као и свакодневно читање из Псалтира. Који не долажаху на јутрење и не твораху своје правило не примаху храну тога дана. Такође, нико није смео да прими рођаке у келији, да поседује новац и да говори о световном.
Сви монаси из братства скита читаху Псалтир и понављаху молитву „Господе Исусе“ у тиховању и смирењу. Беше их чак петорица браће и монаха који знађаху цео Псалтир наизуст и понављаху га свакодневно. Свако се подвизаваше по својој моћи. Неки би одлазили са храном к пустињацима из шума, а други се повлачили у земунице по околним шумама. Све се, међутим, чинило с игумановим благословом.
Али и игуман скита, Протосинђел Јоаникије, држаше веома строго лично подвизавање. Отац Клеопа казиваше о своме старешини: „Пошто служаше Свету литургију свакодневно, не јеђаше ништа од понедељка до суботе, хранећи се само Светим Причешћем и просфором која припада свештенослужитељу. У ових пет дана игуман долажаше за трпезом са братством и читаше поуке Светога Теодора Студита. Али суботом и недељом, као и на остале велике празнике, јеђаше заједно са целим братством.“/…/
У свом слободном времену старешина је ишао с браћом на послушање, радио је у башти, посећивао болесне и давао савете верницима који долажаху у скит. Најбољи савет, који је често давао својим ученицима, био је овај: „Море децо, ако желите да се спасете, имајте страх Божији, чувајте свој ум чист и не заборављајте Господе Исусе!“
Протосинђел Јоаникије Морој поседовао је и дар чудотворства и понекад изгоњаше зле духове из људи.
Једном је био позван у Тргу Њамц да освети кућу неке породице верника. С њим је отишао и брат Константин Илије. Након што је завршио чин освећења верници су га послужили шољом кафе с млеком. Али старац не јеђаше никада изван манастира. Пошто су верници наваљивали да окуси, старац је рекао: „Ево, благосиљаћу ову шољу, и ако не будете видели никакав знак, тада ћу окусити“.
Пошто је благословио шољу с млеком, одмах су сви видели змију како се увија у шољи и уплашили су се, говорећи: „Ми смо сипали млеко у шољу; откуда је ова змија? Молим Вас да нам опростите“. Тада је старац рекао: „Ово је демон стомакоугађања!“ И пошто је поново благословио шољу, змија је нестала. Најпосле је домаћин бацио млеко.
Други пут је неки брат из скита хтео да оде у Тргу Њамц да купи нешто за себе. Али није узео благослов од старешине. Док је ишао путем, седам га је ђавола у виду монаха, језивога изгледа, пресрело, и бијаху га огњеним палицама, ужасно га мучећи и јурећи га по шуми. Затим, стигавши у скит, праћен ђаволима, викаше да га сви чују: „Не остављајте ме! Седморица трче за мном! Не остављајте ме! Седморица за мном!“
Ухвативши га, сабраћа су га свезала и рекла старешини. А он му је очитао молитву раздрешења од проклетства и за изгоњење нечистих духова. Затим је рекао братији да га одвежу. Међутим, братија су му рекла: “ Али ако опет побегне?“ А старешина им је одговорио: „Не бојте се. Ако га је Бог раздрешио, не држите га више ви везаног!“ И тако, молитвама старца брат је сасвим оздравио.
Ето само неколико од чудесних дела преподобнога јеросхимонаха и старешине Јоаникија Мороја, који је поучавао скит Сихастрију током 35 година и духовно образовао многобројне монахе, на челу којих беше и потоњи архимандрит Клеопа Илије.
 
=“text-align: center“>Почетна искушења брата Константина
 
Када је брат Константин био на послушању код стоке, становао је у келији с другим братом, по имену Николајем, који љубљаше ред и чистоћу. Дошавши једном с послушања, Константин је изуо опанке и ушао у келију, не отресавши одећу. Чим га је видео, брат Николаје му је ударио шамар што не одржава чистоћу.
Тада је Константин отишао к својој старијој браћи, онако како беше изувен и свучен, и рекао им шта му се догодило, а они су му рекли, корећи га: „Брате Константине, где су Христове ране на твом телу?“
Касније нам говораше отац Клеопа: „Ето тако су ме утешила моја старија браћа! И пошто нисам имао какво склониште, узео ме је брат Василе, пчелар скита, и сместио ме за неко време у остави где држаше рамове од кошница“.
Још казиваше отац Клеопа: „Када бејах млад, долажах из штале и одмарах се до поноћи. Бесмо четворица ученика код Петра Ганее. Он имађаше келију, и сви спавасмо доле на асурама, јер беше мало келија. Један беше Симион, други Нистор, трећи Павел и ја.
„Но[3], море Костаке, море Нисторе, но, море Симионе, море Павеле, јесте ли ви, море, чули арханђелов глас?“ Када удараше звоно ноћу. „Но, море децо, хајдете на молитву!“. Јер ако не бисмо отишли на јутрење, нареднога дана нам није давао храну.
„Но, Костаке, узми опанке!“ Тада беше зима, и ја, да се више не бих обувао, јер имађах опанке, трчах бос у параклис. Обојци беху постављени тамо у келији на пећи; беху потпуно мокри. Параклис беше где је сада агијазма. Стајах тамо бос, и он казиваше старом Јоаникију Мороју: „Но, оче старешино, овај сиромах стоји у ћошку иза врата, но, и бос трчи по снегу. Но, разболеће се!“
Али стари Јоаникије казиваше: „Нека га, море, нека се подвизава!“
 
=“text-align: center“>Јерођакон Христофор Пустињак
 
Док су браћа Василе и Константин чували овце по шумама Сихле, срели су више монаха пустињака у близини пећине Свете Теодоре и Коројеве јаруге, на три километра од Сихле.
Једном су нашли некакву пустињачку земуницу испод јелових жила, дубоко у планинама. Покуцали су на врата, али нико није одговорио. Ушавши унутра, видели су сто и на њему хартију, где беше написано: „Овде станује земаљски створ Д. X.“. Један од браће је рекао: „Колико скривених слугу има Христос у овим шумама!“
После неколико дана сазнали су тајну земунице, јер је отац који се подвизавао у тој колиби, јерођакон Христофор, једно вече стигао у бачију Сихастрије. Дошао је с торбом на леђима, у којој је носио лобању једнога светитеља, а којег је нашао у шуми на чудесан начин и од којег се ширио миомирис. Затим је јерођакон Христофор отишао заједно с братијом са бачије к игуману Сихастрије протосинђелу Јоаникију и рекао му како је нашао те мошти које је носио са собом, казујући:
„Док сам се враћао из Скита Сихле, где сам са игуманом скита служио Свету литургију на дан Светога пророка Илије Тесвићанина, до своје земунице испод Коројеве јаруге, заспао сам на путањи под јелом. Одједном ме је нека невидљива рука пробудила из сна. Не видевши никог, поново сам заспао. Након мало времена опет ме је неко пробудио, и видео сам у ваздуху једнога преподобног, који ми је рекао: „Оче Христофоре, иди сто корака удесно и наћи ћеш поред неке мале пећине моје мошти. Молим те, Свети оче, да узмеш само моју лобању и да је носиш целога живота уз себе, као благослов, а остале кости закопај у земљу“.
Тада сам се осенио Светим Крстом и отишао да нађем те Свете мошти. Чим сам их нашао, почео сам да се молим, затим сам их целивао, испунио сам заповест и пошао сам с лобањом у земуницу. Осећао сам се врло блаженим и пуним духовне радости. Али сам размишљао чија беше ова лобања. Након што сам се много молио, предстао је пред мене Преподобни и рекао ми: „Оче Христофоре, благодарим ти што си ми покопао кости и творио послушање узевши моју лобању. А ако желиш да сазнаш моје име, зовем се јеросхимонах Павле“. Беше то духовник Свете Теодоре Сихланске“.
Овај преподобни јерођакон боравио је три дана у скиту Сихастрија, служећи свакодневно Свету литургију заједно са игуманом Јоаникијем, и сви су целивали Свете мошти Преподобнога Павла.
Затим је отац Христофор отишао натраг у шуму, носећи и пустињакову лобању. Узалуд су оци из Сихастрије покушавали да пронађу макар његову земуницу, јер га нико више није видео. У месном предању се казује да између скита Сихле и оближње Коројеве јаруге постоји Богом скривено место које нико не може да открије. Тамо су се током векова подвизавали многи свети испосници. Можда је тамо уснуо и отац Христофор са лобањом Преподобнога Павла у својим рукама.
 
=“text-align: center“>Моћ Псалтира
 
Казиваше нам отац Клеопа како су њих тројица браће путовала у Черновце у лето 1930. године. Пошто је Георге тамо служио војску, одлучили су да заједно оду да би подигли његову војничку књижицу.
Узевши благослов од оца Јоаникија, игумана Скита, пошли су пешице из Њамца ка северу Молдавије. Путем су одредили да иду на раздаљини од десет-петнаест корака један од другога, како би непрестано понављали молитву срца и наизуст говорили Псалтир Давидов.
Први пут су предахнули у Манастиру Светога Јована Новог Сучеавског. Затим, упутивши се к Черновцима, стигли су у неко село из жупаније Дорохој и не налажаху место да преноће. Али нека побожна жена, видевши да су странци, упитала их је: – Шта желите, браћо?
– Тражимо кућу да преноћимо, и не налазимо!
– Имамо ми једну кућу на крају села у којој не станује нико. Али не знам да ли ћете моћи спавати у њој, јер њоме харају ђаволи због неких врачара!
– Ако нас будете примили, ми ћемо спавати у њој!
– Добро, браћо, хајде да вас одведем тамо.
Стигавши у ту кућу, браћа су нешто појела и, будући уморна, легла. Након мало одмора зли дуси су их пробудили из сна, правећи велику буку. Тада су браћа извадила Псалтир, запалила свеће и сва тројица се молила неколико сати. У почетку се чула бука, вика и урлици. Затим, пошто су се браћа молила постојано, ђаволи су побегли посрамљени силом псалама.
Пред зору су поново мало задремали, али демони се више нису усудили да се приближе. Ујутру, када је дошла власница куће, упитала их је како су спавали и, сазнавши шта се збило, затражила је савет како би могла да избави своју кућу од злих духова. Браћа су јој рекла да увече, у поноћ и ујутру читају Псалтир, да им свештеник освети водицу у кући, да посте, да се исповеде, и тако ће се демони разбећи.
Стигавши у Черновце, браћа су из касарне узела неопходна документа и поново се вратила кроз исто село, где су претходне ноћи коначили. Власница куће их је примила с радошћу и посведочила им да, од када су се они молили, кућом јој више нису харали ђаволи. Тада је жена појмила како велику моћ има Псалтир против нечистих духова и врачара.
 
=“text-align: center“>Подвиг брата Василеа
 
Током пуне три године искушеник Василе, старији брат оца Клеопе, имао је послушање на бачији. Он беше тако кротак и пун љубави, да га љубљаху сви, чак и овце, и пси, и птице небеске.
Његов подвиг беше овај: свакога дана јеђаше само једанпут, после подне у три сата. Знао је наизуст Псалтир, седам Хвала и више акатиста, и казиваше их свакодневно, идући гологлав за овцама. Ноћу твораше пет стотина метанија и читаше Житија Светих, стално размишљајући о судовима Господњим.
Други подвиг ове христољубиве душе беше старање о пустињацима из шуме. Тада се око Сихастрије и скита Сихле подвизаваху преко 40 пустињака – монаха и монахиња. Брат Василе беше пријатељ пустињака. Када би сретао покојег по планинама и шумама, чак ако га и не познаваше, учинио би метанију пред њим и рекао му: „Благослови ме, оче, и моли се Богу за мене грешног! Да ли вам је потребно да вам дамо штогод за јело са бачије?“
Ако би пустињак допустио, брат Василе би му сутрадан доносио сира, кромпира, поврћа, соли и брашна. И бројне испоснике је упознао и посећивао их код њихових земуница.
Једном је упитао неког испосника: – Оче, шта да радим да бих се спасао?
– Брате Василе, рекао је старац, моли се стално, твори послушање с љубављу и имај смирење. Будеш ли чувао ово троје, сигурно ћеш се спасти!
 
=“text-align: center“>Пророчанство Светог епископа Јована
 
У јесен 1930. године искушеник Василе напасаше овце заједно са својим братом Константином на падинама планина Сихле. Василе иђаше испред оваца и мољаше се, а Константин иђаше за њима. У том часу прошао је туда један свети и чудесни пустињак, епископ Јован, праћен једним ђаконом. Он беше избегао из Кијева године 1918. због атеистичког прогона. Након што их је благословио обојицу, епископ Јован, будући прозорљив, рекао је млађем брату посредством ђакона, који знађаше румунски језик:
– Брате Константине, реци брату Василеу да се припреми и да иде напред, јер има да пређе дугачак пут!
Ђакон је превео ове речи брату Константину. Затим је блажени епископ отишао према Сихли к своме духовнику јеросхимонаху Васијану, који беше пустињак близу пећине Свете Теодоре. Међутим Константин није разумео шта су значиле епископове речи. Али сревши се са својим братом, који је ишао испред оваца, рекао му је речи онога Светог пустињака.
Брат Василе је разумео пророчанство епископа Јована, наиме: да треба да се припреми за час смрти, који се приближаваше.
 
=“text-align: center“>Чудесни крај брата Василеа
 
У пролеће 1931. године овај смирени послушник и старији брат оца Клеопе се разболео и био је доведен у скит. Једном, изашавши са Свете литургије и молећи се пред црквом, имао је застрашујуће виђење. Од страха је почео плакати и викати из свег гласа: -Пресвета Богородице, помилуј ме, јер ме бију ђаволи! Не остављај ме!
А оцима што се беху сакупили око њега рекао је: – Поклоните се, оци! Поклоните се, јер ево Владичица наша је дошла! Богомајка је присутна са Спаситељем у наручју! Ево је над нама!
– Оче Василе, због чега си викао тако јако? – упитали су га монаси.
– Оци, док се мољах пред црквом, одједном је искрсла чета врло језивих ђавола са огњеним штаповима у рукама, који су почели ужасно да ме бију и да вичу: „Узалуд се још молиш, јер се ниси спасао! Наш си, јер си грешан!“ Тада сам с надом завапио к Богомајци. У том трену је сишао с неба бели облак пун светлости до изнад цркве. А у облаку сам видео Богомајку с Младенцем у наручју, како ми казује: „Не бој се, јер од сада имаш још три дана и доћи ћеш к нама!“ Затим нас је Спаситељ све благословио, и облак се подигао на небо… Оци, велику моћ и смелост има Богомајка пред Спаситељем нашим Исусом Христом, и Он веома слуша њене молитве!
Најзад му је рекао игуман Јоаникије: – Брате Василе, да те не обмане непријатељ! Припази на себе и чувај свој ум, јер су многе замке његове!
Затим је рекао осталој браћи: – Ако након три дана брат Василе оде од нас, ваистину Богомајка му се јавила! Ако ли не, тада су га ђаволи обманули!
Након три дана, тачно у исти сат, искушеник Василе Илије је уснуо у миру, с молитвом на уснама.
Ко зна колико се Светих пустињака молило у том трену за покој његове душе!
 
=“text-align: center“>Подвиг и крај монаха Герасима Илије
 
Монах Герасим Илије беше старији брат оца Клеопе. Он је напасао говеда скита четири године, будући врло подвижничка и усамљеничка душа. Након примања монашке схиме отац Герасим је умножио свој подвиг. Свакодневно понављаше Псалтир и седам Хвала, које знађаше наизуст, а ноћу твораше стотине метанија са Исусовом молитвом. Беше врло ревносна душа, тајинствена (мистична, прим.изд), и имађаше велику побожност према Богомајци. Говораше мало и имађаше дар суза.
Отац Герасим носаше стално са собом икону Богомајке. Увијаше је у чист убрус, стављаше је у торбу поред Житија Светих и одлажаше с говедима на пашу. У шуми је качио икону на стабло тополе, читао Акатист Благовештенски и творио метаније.
Једном док се мољаше почео је јако плакати пред иконом Богомајке. Неки шумар, пролазећи туда, упитао га је: – Шта ти се догодило, оче, те тако плачеш?
– Ударио сам ногу.
– Нека, брате, проћи ће ти!
– Нека да Бог да прође!
Овај млади војник Христов имађаше и други тајинствени подвиг. Увек умоваше о смрти и о часу Страшнога суда. Када би чуо да је који отац тешко болестан, одлазио би крај њега, тешио би га, молио се за њега, читао му из Светих књига, затим би почео да пролива сузе.
– Због чега плачеш, оче Герасиме? – питао би га болесник.
– Плачем што ми се приближава час смрти, а ја се још нисам припремио!
Монах Герасим одлажаше понекад ноћу на гробље и тамо се мољаше и плакаше сам код гробова отаца. А у келији беше направио себи уместо кревета – ковчег, у којем се одмараше по неколико сати.
О њему нам још причаше отац Клеопа:
„Љубљени мој брат Герасим знађаше Псалтир заједно са Мојсијевим песмама и са Помеником и са Молбеним каноном Богородици од корица до корица. Он је три године ишао за кравама. Знађаше цео Псалтир, цео, од Блажен је човек… до краја. Велику је борбу, сиромах, водио. Слушао сам га како се свађа с ђаволима. Они му узимаху бројанице, вуцијаху га за косу и говораху му: „Шта имаш с нама? Сажижеш нас псалмима!“ А он плакаше. Ноћу када га обузимаше сан, шамарао би се говорећи: „Не спавај, коњу! Гле ковчега!“ Ковчег беше наслоњен на пећ. Није спавао. До јутрења твораше 500 метанија и казиваше до десет катизми.
Ја сам спавао. Нисам волео да творим толико молитава. И само би зачуо: „Устани! Хајде на јутрење!“ Он не спаваше до јутрења. Након јутрења легаше у ковчег из келије на неку сламу, стављајући под главу дрво. Једнога дана рекао му је неки отац: „Колико ће оваквих ковчега иструлети док ти не умреш, Свети оче!“ Он је одговорио: „Ја верујем у благога Бога – одговорио је он – да ће ми овај бити вечна кућа!“
Спаваше три сата, највише четири, након јутрења. Ја сам отишао к старешини, говорећи му: „Оче старешино, ја не могу више становати с Герасимом! Целу ноћ се шамара, плаче!“ Понекад би се заплакао и плакао по два сата, да се сав тресао, и то након многих подвига. „Море дете – рекао је старац – остави га, море! Тај има своје подвиге. Ти не знаш шта је с њим. Он има велике подвиге са Псалтиром. Води борбе“.
Због тога није живео дуго, ни он, ни брат Василе, ни Костандије Урикару. И тај знађаше Псалтир наизуст. Знаш ли због чега? Чуј шта каже Паримеј: Отети беху, да не би зло променило ум њихов..!“
Тако је живео отац Герасим. Једном се разболео а игуман му је рекао: – Да ти доведемо лекара, да би оздравио?
А он му је са сузама одговорио: – Опростите ми, оци; ја сам се молио Богу са сузама да ми да невољу и болест, само да бих се спасао. Дакле, ако ми је он учинио милост, зар да Му се ја успротивим? Оставите ме у руци и на вољи Божијој, јер ми је болест на спасење!
Будући болестан, отац Герасим није више могао долазити у цркву. Али са Свете литургије није изостајао. Доношаху га братија на ћебету и полагаху доле у припрати.
– Оче Герасиме – казиваху му остали – зашто не останеш у келији док ти не буде боље?
– Оци, опростите мени грешном. Дошао сам да одслушам још једну Свету литургију! Можда је ова последња у мом животу! Јер ниједна служба није потребнија за наше спасење од божанске Литургије!
Једнога дана умро је неки стари монах. Тада је отац Герасим са сузама рекао свима: „Знајте, оци, да је после оца Василеа на мене ред да одем из овога живота“.
Заиста, дана 14. септембра 1933, на Воздвижење Светога Крста, многоподвижник Герасим је предао своју душу у Христове руке, лежећи у ковчегу који је сам себи направио. Под узглављем му је нађено ово писмо упућено његовом млађем брату:
„Љубљени мој брате Константине, знај, брате, да ће тебе Бог дуже држати у овом животу. Молим те, дакле, не заборави мене грешног у светим молитвама. Јер и ја сам се са многим сузама молио Богу за тебе и за сву братију, да вас приведе Бог на пут спасења!“
 
=“text-align: center“>Чудесна виђења брата Константина
 
Када се навршавало четрдесет дана од смрти његовога брата Герасима, Константин читаше Псалтир и држаше пост, молећи се за његово спасење.
Једном је мало задремао и видео да се гроб његовога брата са старога гробља поред цркве отворио, и поклопац са ковчега се уклонио на страну; а од Светога олтара почео је да тече преко гроба извор са водом бистром као кристал, и братов лик постајаше бео као снег. Тада се Герасим пробудио као иза сна и рекао: „Брате Константине, молитве цркве су ме спасле…“
Исте године, после пресељења његове браће Господу, Константин беше веома ожалошћен због њихове тако ране кончине. Али се са сузама молио Богу да му открије где су, наиме, њихове душе. И ето, једно вече је заспао у својој келији и није се пробудио до јутра.
Након што се пробудио његова душа беше врло спокојна и задовољна. Затим је отишао к игуману Скита и испричао му виђење које беше имао те ноћи. Казиваше да се срео са својом браћом Василеом и Герасимом, заједно са својим сестрама које су отишле Господу, у некој чудесној башти пуној цвећа и миомириса, са дрвећем крцатим плодовима, где птице небеске појаху хвале Богу. Целу ту ноћ је провео заједно са својом браћом, шетајући заједно и певајући с великом духовном радошћу у рајском врту.
Најпосле су се браћа опростила од њега и, обећавши му да ће се молити за њега, да би био с њима заједно, охрабрила су га да твори послушање и да се непрестано моли, јер ће након неког времена бити поучитељ душа и затим ће и сам доћи код њих. Затим су се удаљила поскакујући од радости, а Константин се пробудио из свога дубоког сна. Беше већ пет сати јутра.
 
=“text-align: center“>Брат Константин црквењак
 
Још као црквењак, 1932. године, отац Клеопа је био очевидац неколико чудеса која су се збила током Свете литургије у цркви скита Сихастрије. Ево шта нам је он приповедао:
„У то време био сам сведок чудесног догађаја током Свете литургије.
Једном када служаше старешина Јоаникије Морој, након освећења Дарова, канула је из Светога путира кап Свете Крви на Свети антиминс. Та кап је почела да сјаји, затим да зрачи. Тада је старешина Јоаникије викнуо к мени: – Брате Константине, дед дођи овамо!
Када сам пришао, рекао ми је настојатељ: – Шта видиш овде на Светом антиминсу?
– Видим кап Свете Крви. Тако јако сјаји, да је скоро не могу гледати.
Тада ми је старешина рекао: – Видиш ли Коме ми служимо? Због тога буди с.великим страхом и побожношћу у Светом олтару!
Затим се игуман Јоаникије причестио том капи Свете Крви.
Касније, док сам такође имао послушање црквењака, у манастиру беше неки свештеник који служаше и имађаше чир[4]. Због тога није могао да поднесе дим из кадионице.
Овај ми је свештеник више пута рекао да будем пажљивији и да стављам мање тамјана, али ја сам из непажње стално грешио. Видевши то, свештеник ме више није упозоравао, али се жалостио у себи. Због тога, једне ноћи, након што сам дошао с јутрења и легао, имао сам страшно виђење, и видео сам свештеника окруженог светлосним зрацима.
Тада сам схватио да има свет живот, брзо сам похитао к њему и тражио му опроштај. Затим сам отишао к настојатељу, исте ноћи, и исповедио се, казујући своју грешку“.
 
=“text-align: center“>Брат Константин иконописац,
 
Причаше отац Клеопа:
„Док бејах искушеник, имадох сликарскога дара. Обучио ме је сликању икона неки монах Нил из манастира Секу. Након што сам увежбао цртање и сликање акварелима, почео сам масним бојама. Покаткад би долазио игуман у моју келију, посматрао ме како сликам, и то му се допадало. Али мене бејаше почео да куша новац, јер сам куповах себи боје и што је потребно за сликање светих икона.
Једном је дошао отац настојатељ к мени и опробавао ме: -Која је цена оној икони?
– Нема цену, Преподобни! – одговорио сам му.
– Ту, брате Костика, да држиш на цени, јер је лепа! – опробавао ме је старац.
Кад сам ја видео да треба да се погађам с људима и да имам новца, побојао сам се да ме не поразе гордост и среброљубље. Затим, једнога дана дошао је отац Киријак, иконом скита, у моју келију и рекао ми: – Брате Костика, остави сликарство и хајде на послушање!
Дакле, оставио сам све и био сам послат да напасам овце.
Тако сам се тада избавио два греха: гордости и среброљубља!“
 
=“text-align: center“>Монах Галактион Илије, први духовни отац брата Константина
 
Овај добри монах, преко својих прапредака пореклом из Салиштеа Сибиулуј, рођен је у општини Пипириг – Њамц од сиромашних родитеља. У младости је био чобанин код сеоских оваца.
Затим, желећи да следи Христу, године 1918. ступио је у монашки подвиг у скиту Сихастрији, примивши монашки постриг године 1925. Овде је имао исто благословено послушање, напасајући овце скита током 25 година. Овај преподобни отац беше велики подвижник. Он је много допринео духовном стасавању брата Константина Илије – потоњег оца Клеопе – који му је био ученик на бачији између 1930. и 1942. године.
Ево неколико подвига овога Богом благословенога старца:
Његов ученик, брат Константин, казиваше да отац Галактион никада није јео, док не би завршио уобичајено монашко правило. Када га браћа позиваху за трпезу, старац одговараше: „Опростите ми, браћо, ја нисам испунио за данас своју дужност према Богу. Дакле, како да једем, кад нисам испунио своју дужност?“
Затим би се отац повлачио у шуму, савршавао своје молитве и метаније, и затим седао за трпезу.
Још је казивао његов ученик да средом и петком старац није јео до вечери, до после појаве звезда. Тада се отац осењивао Крсним знаком, искао опроштај од свих, узимао нафору и затим спокојно јео.
Једном га је ученик упитао: – Свети оче Галактионе, дан је дуг, а ти си слаб и стар. Не би ли било добро да раздрешиш себи трпезу раније?
– Брате Константине, чуј шта ми је рекао отац Атанасије из манастира Њамца. Једном је неки Светитељ видео како ношаху мртваца к раци, а испред и за ковчегом ишла су два красна анђела. Тада их је Светитељ упитао: „Ко сте ви?“ А анђели су одговорили: „Ја се називам „Среда“ а ја „Петак“! Дошли смо овамо са заповешћу Господњом да помогнемо овој души, која је целога живота постила средом и петком у част Христових страдања“. Од када ми је отац Атанасије испричао ову повест, нисам више јео ништа у ове дане, како би и мени Света Среда и Свети Петак помогли у часу смрти.
Када би овај смирени отац видео кога где пролази поред бачије, намах би рекао своме ученику:
– Иди, брате Константине, и позови онога човека да седне с нама за трпезу, јер овде код оваца је источник, и ако никако од њега не дајеш, источник пресушује. А ако понешто дајеш, Бог држи овце здраве, и не познаје се одакле дајеш, јер је благослов Господњи на нама.
Још казиваху његови ученици да нису никада видели оца Галактиона да једе сам или кришом. Ако би примио штогод за јело из манастира, не би окусио ништа, док не би дошао на бачију. Овде би сазвао све и свима једнако поделио.
– Зашто никада не једеш сам, оче Галактионе? – питаху га братија.
А он би им одговарао: – Велика је опасност по монаха да једе кришом! – Затим, са срцем пуним мира, би додавао: – Хеј, братијо, љубав и братство много превазилазе богатство!
Отац Галактион беше најсиромашнији монах у манастиру. Имао је само један једно одело, један кожух и неколико пресвлака. Једном га је ученик упитао: – Због чега и ти, свети оче, не дозвољаваш да сашију и теби какво добро одело, као што имају остали оци?
А старац му је одговарао: – Брате Константине, ја сам се исповедио неком пустињаку којег сам срео док сам ходио с овцама по планини. Тај ми је рекао: „Оче Галактионе, имај толико иметка, колико можеш да одједном понесеш на леђима, када се селиш с једнога места на друго“. Затим ми је додао: „Нека ти никада не изостане неиспуњено правило метанија, непрестано казуј Исусову молитву и помири се са свима пре заласка сунца! Будеш ли чувао све то, Бог ће ти дати удела у спасењу“.
Други пут старац је срео у шуми неког Светог пустињака и упитао га: – Кажи ми, оче: када ће бити крај света?
А преподобни испосник уздишући му је одговорио: – Знаш ли када ће бити крај света? Кад више не буде стазе од суседа до суседа! То јест онда, када буде недостајала љубав између људи!
Увече је отац Галактион уобичајавао да ставља братију да читају из Отачника и из Светога писма, јер је веома желео да слуша реч Господњу.
Једном је рекао своме ученику: – Брате Константине, молим те читај још из Светога писма о Јововом трпљењу!
Док је брат Константин читао, отац Галактион је проливао сузе. Затим је додао: – Ето, то је био велики човек на свету, јер није роптао пред Богом када му је узео толико оваца, толико говеда и децу. А колико сам ја, грешник, слаб у вери! Јер ако се која овца разболи или угине, не могу ни да једем тога дана!
– Због чега не можеш тада да једеш, оче Галактионе? – питаше га ученик.
– Па зар још да имам смелости да једем, када видим да Бог кажњава стадо због мојих грехова?
Након 12 година послушања код манастирских оваца, и других послушања, у лето 1942. године монах Клеопа Илије је био изабран за игумановог заменика у Сихастрији, а старац Галактион је остао с другим ученицима код оваца.
У јесен 1946. године, након скоро 30 година послушања, отац Галактион је сломио ногу. Док је лежао у кревету и ишчекивао своју кончину, чуо је да је умро неки монах, и то Назарије. Дакле, рекао је свом бившем ученику, оцу Клеопи, који сада беше постао старешина: – Молим вас, оче старешино, да не покопате оца Назарија без мене! Не правите два трошка! Сутра увече у шест сати отићи ћу и ја из овога живота!
Сутрадан у предсказани сат, отац Галактион, добри војник Христов, предао је свој дух у руке Господње. Тога дана је навршио 64 године! Тако се преставио овај син послушања, духовни отац архимандриту Клеопи Илијеу!
 
=“text-align: center“>Код оваца Сихастрије
 
Отац Клеопа нам је причао:
„У годинама када сам био чобанин код оваца скита заједно са својом браћом, имао сам велике духовне радости. Бачија, овце, живљење у спокојству и усамљеништву на планини у срцу природе били су ми училиште монаштва и богословља.
Тада сам прочитао Догматику Светог Јована Дамаскина Изложење истините православне вере. Дете, тако ми је било драго. Кад би се време отоплило, шиљежад, овнови, завлачили би се у жбуње. Беше отава у Појани Чирешулуј и задржаваху се тамо. „Будите тамо!“ казивао сам им ја и читао Догматику.
Када бих видео шта пише о Пресветој Тројици, о разлици између анђела, човека и Бога, о својствима Пресвете Тројице, када бих читао о Рају, о паклу – догме Светога Јована Дамаскина – заборавио бих у току дана да једем.
Беше нека стара земуница у којој се склањах и тамо би ми доносио неко из манастира храну. И увече када бих се враћао, питах се: „Јесам ли ја данас јео?“ Видео бих тамо храну и казивао: „Нисам јео!“ Цео дан бих се бавио Догматиком Светог Јована Дамаскина. Беше тамо мразовца, јер беше јесен, и стављао сам по мразовац као знак у књизи. Док сам био код оваца и код крава, прочитао сам: Светога Макарија Египатског, Светога Макарија Александријског, Житија Светих – ја сам имао свих 12 томова, купљених од куће, из манастира Козанчее. Имао сам их у торби када сам дошао у манастир. Читао сам и чинило ми се да пролази дан као час. И Житија Светих веома те крепе. Веома.
Тако, децо, свагда да имате по књигу са собом. Читај Акатист Спаситељу, Богородици, казуј молитву Господе Исусе“. И да имаш и штогод кад пада киша.
Тих година сам се много молио и читао сам Свето писмо и многобројне друге списе Светих Отаца, као: Отачник, Лествицу Светог Јована Лествичника, књиге Светог Теодора Студита, Светог Исаака Сиријског, Светог Јефрема Сиријског, Кладенац Светог Јована Златоуста, Шестоднев Светог Василија Великог и друге. Те сам књиге позајмљивао из библиотека манастира Њамц и Секу и носио их са собом у бисагама, за овцама на планини.
Након што бих завршио правило, вадио бих књиге Светих Отаца и читао их до заласка сунца, покрај оваца. И као да гледах Светитеље: Антонија, Макарија Великог, Јована Златоуста и остале, како ми говоре. Светога Антонија Великог видео сам с великом белом брадом, светла лика, и причао ми је тако, да се све што ми је казивао урезивало у мој ум, као што би писао прстом по воску. Све што сам тада читао не могу више да заборавим.
Касније сам почео и сам да пишем књиге, али пошто их бејах написао без благослова, спалио сам их. Када сам отишао к оцу старешини Јоаникију и рекао шта сам учинио, он ми је дао благослов, говорећи: „Све да напишеш!“.
 
=“text-align: center“>Молитва и послушање
 
Док беше код оваца, брат Константин је прочитао у некој књизи да сваки монах треба да чита седам Хвала. Због тога их је научио наизуст. Али није могао да их казује, јер су га овце ометале. Тада је отишао код оца старешине Јоаникија и рекао му да не може обављати Часове (Хвале). А старешина га је упитао: „С чијим благословом си их научио, и ко те је терао да обављаш Часове? Ти читај Јутарње молитве и Акатист Богородици, а увече – Молитве пре спавања и Молбени канон Богородици, и све време казуј Господе Исусе…“ А Часове служи Црква за све, јер се свакодневно читају за певницом“.
 
=“text-align: center“>Како се исцелио брат Константин
 
Једнога пролећа Константин је имао крволиптање, будући болестан од плућа. Тада га је отац Галактион, који одговараше за бачију, послао да вади корење коприве, да их кува и да пије сок. Чинећи тако, исцелио се.
После више година, поставши старешина у Сихастрији, отишао је у Букурешт неким пословима и говорио верницима истога дана на четири места. Знајући да је био болестан од плућа, једна верница се зачудила откуд му толико снаге, и одвела га код доктора Атанасиуа, који је, пошто га је прегледао на рендгену, упитао: „Шта си ти, оче, радио, те ти је израсло ново плућно крило?“ А отац му је рекао како је пио сок од копривинога корења и с Божијом помоћи оздравио.
 
=“text-align: center“>Једно чудо Светога Јована Новог
 
Једном је брат Константин отишао преко планине к својој сестри Екатерини у манастир Стара Агапија. У шуми, на месту званом Појана Трапезеј, обрео се опкољен великим крдом дивљих свиња, тако да му је претила смрт. Видећи да му се приближују, почео је гласно да поје кондак Светога Јована Новог из Сучеаве: „Бранитељу и помоћнику Хришћанства…“.
У том трену није више видео ништа око себе. Након што се још мало успео и стигао на врх брда, од страха и умора пао је на земљу. Након што се опоравио, једва је стигао у манастир Стара Агапија.
 
=“text-align: center“>Сусрет с искушеником Илијем Јаковом (Светим Јованом Јаковом из Њамца)
 
Преподобни Јован Јаков из Њамца ступио је у монашки живот најпре у манастиру Њамцу године 1933, будући сироче од оба родитеља. Тадашњи старешина манастира Њамца беше епископ Никодим Мунтеану, потоњи патријарх Румуније.
Након што га је благословио и одвео да се поклони чудотворној икони Богомајке из цркве Стефана Великог, одредио му је да твори послушање у манастирској апотеци са монахом Јовом, који живљаше светим животом. Затим је био наименован за библиотекарског помоћника манастира Њамца, где се старао о добром чувању старих рукописа и издавао књиге на читање монасима из братства лавре и околних скитова.
К овом преподобном брату, који је касније стигао у Свету Земљу, долазио је и брат Константин Илије из скита Сихастрија да иште духовне књиге из манастирске библиотеке. Једном, 1934. године, брат Константин је позајмио од искушеника Илијеа Јакова књигу Духовни азбучник, коју је написао Св. Димитрије Ростовски. У лето исте године искушеник Илије, дошавши у Сихастрију заједно са икономом велике лавре, упитао је брата Константина, који напасаше овце у долини:
– Брате Константине, јеси ли завршио читање књиге Духовни азбучник!
– Имам још мало да читам и, пошто завршим, донећу је у библиотеку.
– Добро, брате Константине, нека ти Бог помогне на путу спасења! У манастиру Њамцу има много светих књига. Читај их сада док си млад, јер у старости ћеш имати других брига!..
 
=“text-align: center“>Одлазак у војску
 
Године 1935. брат Константин Илије је био позван у војску. Дакле, оставивши овце на планини, сишао је у Скит, исповедио се код оца игумана, причестио се Телом и Крвљу Христовом и, пошто се довољно молио, затражио је благослов и отишао у Ботошањи, где је укључен у састав пука за везу.
Тамо је наставио с молитвом и уздржањем. Поднео је и специјалну молбу, назначивши да је манастирски житељ и да му није допуштено да једе меса. Командант пука му је одобрио да из мензе узима што му одговара. А он се уздржавао и много се молио, и због тога није имао ниједно телесно оскврњење у сну док је год био у војсци.
Дуго је у оквиру војске носио монашко одело, будући да је распоређен на рад у амбуланти. Овде је помагао болеснима, вршио одређено правило, старао се о чистоћи и сви су га поштовали, како официри, тако и војници.
Командант пука се радовао његовом присуству и штитио га у свему, јер увече и ујутру обављаше молитву с војницима у капели пука, а на празнике би их све водио у цркву. Тако се многи радоваху његовом присуству и његовом животу посвећеном Христу.
Због тога су га војни кадрови много пута постављали да говори осталим војницима. Чак су се и официри окупљали да га слушају и многи су имали користи од његових речи.
У посебним случајевима, када је појединим болесним војницима био хитно потребан свештеник, брат Константин им је доводио војнога свештеника да их исповеди и да их причести. Неки од њих му чак искаху и духовни савет: како би и сами могли ступити у монашки живот.
На завршетку војнога рока предложено му је да остане у оквиру војске: „Остани овде, јер ћеш с памћењем које имаш постати генерал!“ Али он је одбио, казујући да је „војник у војсци Христа, Цара над царевима“.
Године 1936. млади каплар Константин Илије, пошто је одслужио војску, вратио се поново у скит Сихастрију, узносећи хвалу Богу и Богомајци за све.
=“text-align: center“>Завет схимонаха Пајсија с братом Константином
 
Отац Клеопа је причао својим ученицима:
„Кад сам био у војсци, и беше ми остало свега неколико месеци до одслужења војног рока, боравио сам током одсуства код оца Пајсија и помагао му у раду, пошто је градио нову келију с параклисом. Овде је имао за ученика једног мог ујака[5], оца Генадија, човека Божијег, који је целога живота био чобанин код оваца и није се ни женио, а у старости се повукао у скит Козанчеу.
Видећи да се одсуство завршава, и да треба да се вратим у пук, отац Пајсије ме је позвао на страну и рекао ми: – Реци ми, брате Константине, када будеш одслужио војску, не би ли дошао овамо к мени?
На то сам му ја одговорио: – Преподобни оче Пајсије, нећу да те лажем. Ја сам душевно везан за скит Сихастрију, камо сам најпре отишао, и где су моја браћа уснула у Господу. Овде у Козанчеи је сувише близу мог села, и хтео бих да останем више стран и непознат својим рођацима. Након одслужења војног рока вратићу се опет у Сихастрију!
Чувши, он је засузио и рекао: – Ја сам се надао да ћу имати једног ученика из ваше породице. Али ако ти не намераваш да након војске дођеш овамо, онда ћу и ја, не после много времена, отићи исто у Сихастрију!
– Добро, оче Пајсије! Ја се сада враћам у пук…
– Ако одлазиш, идем и ја да те отпратим!
Ишли смо заједно до места одакле су се видела поља и брда према мом селу. Тада је отац рекао са сузама у очима: -Хајде да се заветујемо! Да начинимо најпре три метаније!
– Да, оче Пајсије! Да начинимо!
Након што смо обојица начинили по три метаније, он је изговорио следећу молитву: „Пресвета Тројице, Боже наш, ради молитава Пречисте Богородице и свих Светих твојих, одреди да, ако ли би умро брат Константин пре мене, ја будем код његовога узглавља, а ако ли би ја умро раније, да буде он код мог узглавља! Амин“.
После тога смо се са много суза опростили један од другог. Тај наш растанак се догодио у лето 1936. године“.
Овај завет се испунио после 54 године, то јест 18. октобра 1990. у 4 сата јутра, када велики духовник Молдавије јеросхимонах Пајсије Олару предаваше дух у руке Христове у манастиру Сихастрији. У том часу поласка у загробни живот архимандрит Клеопа Илије стајао је код старчевога узглавља и са сузама се молио за њега, читајући му Молитве на исход душе.
После више од осам година од пресељења јеросхимонаха Пајсија у Царство небеско, то јест 2. децембра 1998, и архимандрит Клеопа Илије предаде дух свој у руке Христове, остављајући као духовничку сирочад стотине монаха и десетине хиљада верних који му беху духовна чеда.
Уверени смо да су ови велики духовни оци румунскога монаштва данас заједно у рају и моле се са свим Светима за спасење свих нас!
 
=“text-align: center“>Монашки постриг
=“text-align: center“>
Вративши се из војске у јесен 1936. године, искушеник Константин Илије је опет био послат на исто пређашње послушање. Будући најмлађи код оваца, помагао је осталим оцима, Галактиону Илијеу и Антонију Оларуу. Затим би утерао овце у тор, музао их, поспремао бачију, сирио млеко и одлазио с овцама да их напаса.
Сва тројица пастира оваца беху веома кротки, смирени, ћутљиви, и више од свега љубљаху свету молитву. Због тога све обављаху у спокојству и миру и не имађаху никакву смутњу у свом послушању.
Године 1937. крајем месеца јула игуман је одредио да искушеник Константин Илије буде замонашен. Имао је тада шест година послушања у скиту и одслужен војни рок. Његово монашење је одобрила Света Молдавска митрополија решењем број 10.042 из 1936, и оно је обављено 2. августа 1937.
За кума на монашењу био му је одређен схимонах Проклу Попа, велики подвижник, пун љубави и смирења, пореклом из општине Пјатра Шојмулуј, жупанија Њамц.
Брат Константин је молио старца да га узме под мантију, али он казиваше: – Брате Костика, ја сам јако стар, имам 77 година, и не могу више. Молим те, тражи кога другог да ти буде кум!
– Ако ме ти, свети оче Прокло, не узмеш под мантију, нећу се убрзо ни монашити! – рекао је искушеник Константин.
Чувши стари и кротки схимонах Проклу ове речи, много се обрадовао и каза: – Добро, брате Костика, припреми се, јер ћу те наредне ноћи узети под мантију!
Пошто је започета служба пострижења у монаштво сви оци и браћа су се молили Богу да га укрепи на путу духовнога живота, како би свој крст носио до краја. Али када беше да му надену монашко име, један отац близак игуману, наиме схимонах Николај, рекао му је: – Оче старешино, надените му име Клеопа, јер и тако немамо ниједнога монаха с тим именом!
– Добро велиш, оче Николаје!
Затим је настојатељ изговорио: – Брат наш монах Клеопа постризава власи своје главе у име Оца, Амин; и Сина, Амин; и Светога Духа, Амин. Рецимо за њега: Господи, помилуј!“
Након што је пострижен у монашки образ, монаха Клеопу је благословио његов старешина, а кум га је одвео да се поклони икони Богомајке и поставио га за певницу, по традицији.
Такав је био монашки постриг оца Клеопе, који ће постати један од највећих игумана и духовних отаца наше земље!
 
=“text-align: center“>Ино искушење са среброљубљем
 
Отац Клеопа нам је казивао:
„Када сам био искушеник у Сихастрији, нико није закључавао своју келију, јер нити беше ко, нити шта, да краде. Све што нам беше потребно давало нам се у оквиру братства. Али да видиш како је враг једном хтео да ме ухвати у страсти среброљубља. Некако године 1937, када бејах кувар, дошао је код нас неки верник и рекао ми: „Оче Клеопа, гле какве су нове и лепе монете изишле“. И дао је једну и мени.
Ја сам однео новчић у келију, ставио га на прозор под неку хартију да га нико не би видео, и закључао сам врата. Из кухиње сам стално одлазио у келију и подизао сам хартију.са прозора како бих видео да није нестао новчић. Не би прошло много, и опет одлажах у келију!
Једнога дана, видевши да ми је враг приљубио срце за новчић, тако да држах врата закључана и мишљах само на њега, осенио сам се знаком Светога Крста, откључао сам поново врата келије и дао новчић неком сиромаху.
Тако сам се избавио среброљубља!“
 
=“text-align: center“>Страдање скита Сихастрије у пожару
 
Некако 1938-1941. године у скиту Сихастрија беше више од 35 отаца и братије. Све келије беху од јеловог дрвета и доста старе, јер стари настојатељ Јоаникије, имајући преко 80 година, тешко се могао старати о свему што беше потребно.
Дана 30. маја 1941, када се приближавао празник Вазнесења Господњег, када хиљаде поклоника долазе да се поклоне по манастирима из предела Њамца и да одслушају Свету литургију у манастиру Њамцу, оци и браћа из Сихастрије трудили су се и сами да удовоље потребама бројних верника који борављаху по једну ноћ у сваком манастиру.
Али, пошто је била суша и дувао сув ветар, одједном се од неке варнице упалила једна дрвена келија, и за пола сата читав је комплекс био обухваћен пламеном, тако да су изгореле све келије, кров камене цркве и дрвени параклис храма Светих отаца Јоакима и Ане, и није се више могло спасти, до мало богослужбених утвари.
У том метежу неколико верника је ушло кроз пламен и из параклиса изнело Свето Јеванђеље, Свете Тајне, неколико икона и Свете сасуде. Али не знајући где се налазе Свете мошти, оставили су их у Светом олтару и побегли напоље. И када су се сви ожалостили због губитка Светих моштију, одједном се у ваздуху видела сребрна бела кутија са дугачком црвеном пантљиком, у којој се чуваху светитељске мошти, која је, изишавши сама из параклиса и летећи изнад, пала на сред дворишта.
Видевши то чудо, оци су подигли кутију са Светим моштима, целивали су их и са сузама заблагодарили Богу. Ево примера да Бог чудеса твори чудеса у свако време и на сваком месту, ако имамо веру и молимо му се са сузама и смирењем!
Затим је стари настојатељ Јоаникије Морој, видећи да се читав његов труд од преко 30 година расуо за само један сат, са сузама у очима начинио три метаније пред каменом црквом што беше остала без крова и изрекао речи праведнога Јова: Господ даде, Господ узе; нека је благословено име Господње! (Уп. са Јов 1, 21). Амин.
Кроз таква је искушења, опасности и невоље било дато том преподобном старешини да прође пре но што се преселио у небеске клети. Али се протосинђел Јоаникије није обесхрабрио, него је све храбрио, казујући:
„Оци, немојте се обесхрабрити што је манастир изгорео. Јер је изгорео због наших грехова и да би се обновило задужбинарство! Трпите, свети оци, сва искушења са крепкошћу, трпите и не напуштајте ово место, освећено молитвама и сузама наших претходника. Само крепко држите поредак овога скита. Јер ко не држи поредак места изгони га место одавде! Чувајте монашки поредак и ни једнога дана не остављајте да се не одслужи божанска Литургија и Часослов.
Будете ли тако чинили, и будете ли водили чист живот, и будете ли имали љубави међу собом, знајте да ће Богомајка подићи из пепела ову Свету обитељ, и имаћете мира и спасења на овом месту. А не будете ли са светошћу пазили правила, пост и своје монашке обавезе, знајте да ће ово место опустети. Јер Бог више воли пусто и чисто место, него ли место са много разједињених монаха!“
 
=“text-align: center“>Како је монах Клеопа изабран за игумановог заменика
 
Након пожара који се догодио у лето 1941. године скит Сихастрија је преживљавао све теже и теже. Стари настојатељ, у узрасту од 82 године, беше све теже болестан. Није више могао служити Свету литургију, и тешко је исповедао и саветовао. Сврх свега, претукли су га лопови Балта, који су му избили једно око.
У лето 1942. године у Сихастрији је служио само јеросхимонах Јоил Георгиу, ученик старога настојатеља, потпомогнут од јеромонаха Калистрата Бобуа. Затим, због недостатка келија, након поменутога пожара добар део браће и монаха отишао је у манастире Њамц и Секу. Храна се припремала у летњој кухињи, а служило се братству у неком подруму, који током дана беше уместо трпезарије, а ноћу беше спаваоница за оце.
Међутим старешина Јоаникије Морој је имао и утехе. Једном док беше болестан и беше се забринуо за судбину Скита, ушла је у његову келију нека господствено обучена жена и, приближивши му се, рекла: „Не жалости се, оче Јоаникије. Од сада ћемо ми бринути о овој Светој обитељи!“ Беше то Пресвета Богородица, заштитница Скита! Заиста, од 1942. године стално се осећао покров и благослов Богомајке над Сихастријом.
У истом раздобљу духовни оци заједно са целим братством, на предлог игумана Јоаникија Мороја, одлучили су да именују за игумановог заменика монаха Клеопу Илијеа, који беше млад, одлучан и врло духован. Онда су се духовници и старци помолили у цркви пред иконом Богомајке и затим се сви попели до бачије скита, која беше на планини Тачиунеле, да би позвали оца Клеопу за игумановог заменика, док Бог не одреди игумана.
Ово се збило у посту Светих Апостола. Када су сви стигли на бачију, братија, заједно са оцем Клеопом, стригаху овце. Тада му је јерођакон Гемназије Пристав, који беше смелији, рекао:
– Оче Клеопа, дошло је време, као у време Давида, да оставиш овце и да од сада напасаш словесне! Ето, Скит је изгорео, наш старешина је слеп и болестан, и монаси се осипају! Дођи и помози обнову Скита. Сви те хоћемо, зове те и отац старешина Јоаникије, који нас је све подигао, јер он више не може!
Чувши те речи, отац Клеопа је рекао: – Ја сам сувише млад и не могу да будем старешина Скита. Тражите ког другог, јер ја нисам вичан да поучавам душе и човек сам грешан!
– Не, оче Клеопа, сада те Бог позива, и треба да твориш послушање као што си свагда чинио! И ми ћемо ти помоћи и, молитвама Богомајке, имамо наду да ћеш моћи спасти братство нашега скита, које се дан за даном осипа!
– Молим вас, оци – рекао је монах Клеопа – оставите ме да се молим Богу и да размислим месец дана, јер сам млад и не знам шта да чиним! Ако ли не, отићи ћу у манастир Секу!
– Добро, оче Клеопа, остављамо те месец дана да се молиш!
Затим, сишавши са бачије, рекао је духовник Калистрат: -Збрзали смо оца Клеопу! Молимо се Богомајци и оставимо га да још размисли!
Сутрадан отац Клеопа је написао дописницу оцу Пајсију из скита Козанчее и затражио му савет шта да ради у том великом искушењу. А сам је постио три дана и молио се у тајности Богу да буде воља Његова.
Након десет дана примио је од пустињака Пајсија дописницу следеће садржине:
Драги очев сине! Не радуј се када те буду поставили за старешину и не жалости се када те буду извргнули из старешинства! Твори послушање старом настојатељу и сабору отаца и препусти се у свему вољи Божијој!
Тако га је схимонах Пајсије благословио да помогне обнову скита Сихастрије, и пошто је прошло месец дана молитве и чекања, монах Клеопа је преузео административну управу братства. Оци и браћа су се обрадовали тој промени и сви су му били послушни. Чак је и старац настојатељ био срећан што је Бог одредио његовог љубљеног ученика да путеводи овај скит.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Наслов оригинала: Viata si nevointelearhimandritului Cleopa Ilie, Iasi,1999
  2. Касније архимандрит Клеопа Илије је поклонио ову икону као благослов једној породици из општине Борка – Њамц, где се и данас налази (Нап. рум. издавача).
  3. Узречица Но карактеристична је за Румуне из северног дела Ердеља (Нап. прев.).
  4. У оригиналу употребљена реч која означава чир на унутрашњим органима (Нап. прев.).
  5. У оригиналу unchi, што у румунском језику означава и стрица и ујака, па се управо не може одредити о каквом је рођаку реч (Нап. прев.).
Кључне речи:

Један коментар

  1. Poštovani, gde mogu kupiti ovu knjigu? Unapred hvala

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *