НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Богословље светоотачког подвига и искуства » ПУТ НЕБА – ЖИВОТ И ПОДВИЗИ – ПОУКЕ И РАЗГОВОРИ

ПУТ НЕБА – ЖИВОТ И ПОДВИЗИ – ПОУКЕ И РАЗГОВОРИ

p> 

ТРИ СТЕПЕНА ГНЕВА[1]

 

 
Гнев нас све савлађује! Тешко нашој глави! Али да говоримо, по Светом Јовану Лествичнику, који су степени гнева.
Гнев се дели на три врсте.
Постоји гнев који је на грчком назван holos, што значи брзо – када се човек брзо разгневи и такође брзо прође. То није опасан гнев. То је оно што Дух Свети каже у Псалтиру: Гневите се и не грешите.
То је природни гнев. Погрешио је једном, заискао је опроштај, мири се. Човеково срце је подељено на три дела: гневни део, рационални део и желатељни део. То је божански гнев, јер је по природи усађен у човекову душу, да се гневи на грех. Св. Јован Златоуст вели: Гнев твој нека не буде на брата, него на змију којом си пао“.
Када видиш човека да те кори или ти чини зло, немој се љутити на њега, јер није он крив. Да је било тако, не би био постављен закон љубави према непријатељима. Мрзи његову болест, не човека, јер није крив човек, ђаво га подстиче. Мрзи болест, јер болест је од ђавола, тиме га натерају да те мрзи, да те кори, да ти штети, да те бије. Он није крив, јер човек је створен по лику и подобију Божијем, али онај кога ђаво подстиче чини тако.
Праведни гнев не мрзи, него испуњава заповест Божију, која каже: Љубите непријатеље своје. Благосиљајте оне који вас куну (Упор. са Мт 5, 44).
Овај гнев, холос, јесте први степен гнева.
Други степен гнева јесте гнев који се назива katos, или злоба на румунском. То је зла змија. Када ова угризе наше срце, не само да се гневимо, него задржавамо гнев по недељу, две, на онога који нам је учинио зло. Ово је тежак (гнев).
Када човек задржава гнев и размишља: „Нека, претурићу ја њему план; нека, рећи ћу му ја; нека, удесићу га ја“; и када будеш то видео у свом уму, знај да си прешао на други степен гнева. Угризла те је за срце већа аждаја. И иди да тражиш опроштај, да се помириш с братом, казујући: „Опрости ми, супруже; опрости ми, супруго!“, јер ако не прође тај гнев, не можемо читати „Оче наш“.
Онда би требало да се молимо овако: „… и немој нам опростити, Господе, грехе наше, као што ни ми не опраштамо…“ Тако би требало да се молимо, јер ако не опростимо, не можемо иначе читати „Оче наш“. Ни у једној врсти гнева не можемо читати „Оче наш“. Услов је поставила мудрост Бога Логоса.
Апостол вели: Сунце да не зађе у гневу вашему (Упор. са Еф 4, 26), а ко је прешао на други степен гнева, не затиче га само сунце у гневу, затичу га и два, три дана, и седмица, и месец дана.
Затим постоји гнев најтежи од свих, zakos, који се на румунском зове срџба. Овај је гори од ђавола. То је ђаво гори од свих ђавола: срџба. Нека нас Бог сачува таквога гнева! Али због чега се назива закос? Због тога што дуго пребива у човековом срцу. Када је човек стигао на трећи степен гнева, не задржава гнев само два-три дана или седмицу, него годинама.
Било је људи болесних овом болешћу, срџбом, који ни на својој самрти нису опростили брату. Тле, тај и тај је умро, и на самртном одру тражила му је опроштај ћерка или унука, и није хтео да јој опрости“. Да Бог сачува! То је аждаја закос или срџба, и божански Јован Златоуст, у Слову о Саулу и о Давиду, казује о њој да је гора од сатане.
Саул беше Цар Израиљев и беше болестан од епилепсије, од нечистога духа, јер често падаше на земљу и ствараше му се пена на устима, јер га беше напустио Бог, од када беше убио цара Ахава. Давид долажаше и певаше му псалме уз харфу, и изгањаше злог духа од Саула, и исцељиваше га, и он се смириваше.
Но да ли је Саул благодарио Давиду што је изагнао ђавола из њега? Не. Ђаво, чујући силу псалама, напуштао је Саула и бежао. А Саул се смиривао, али завист у њему – не.
Јер девојке Јерусалимљанке, након што су чуле да је Давид, једно дете, поразио Филистејца Голијата и одрубио му главу и скинуо увреду са синова Израиљевих, ударале су у бубњеве и викале овако: Саул згуби хиљаде, и Давид десетине хиљада, То јест, више су прослављале Давида него Саула. И од тада Саула je обузела мржња, исто из славољубља, обузела га је велика срџба, и плашио се да ће од сада Давид бити цар.
И толико је срџбе имао, иако га је Давид исцељивао и одгонио ђавола од њега, да је, када би устао, питао:“ Где је Давид, Да га убијем?“ И три пута се бацио копљем за Давидом. Кога је хтео да убије? Свога лекара, који га је исцељивао.
Јеси ли видео да је ђаво одлазио од Саула, због псалама, али срџба из његовог срца није одлазила? Хтео је да убије Давида, да овај не би постао цар.
Због тога кажу Свети оци, и особито Св. Василије Велики: ‘Завист је гора од ђавола“. То је гнев закос, и када човек буде помућен срџбом, жуч излива отров око срца, јер је словесни део душе у срцу. Тада се помрачи разум, и мозак, и сентиментални део човекове душе, и узалуд му кажеш да је овде бело, јер он види црно. Више не види добро, јер су му се од зависти помрачили ум и срце.
Закос, пребива дуго у човековој души. Срџба је гора од свих. Само је ђаво срџбен и има срџбу од почетка света према људима и према Богу, а човекова (срџба), каже Св. Јован Златоуст, гора је од ђавола. Нека нас Бог сачува, јер срџба је ђаво који истрајава у човековом срцу, и ако се човек не исповеда и не моли се Богу да га изагна, има многих који ни на самртном одру неће да опросте ономе који им је згрешио.
Ово је трећи степен гнева, који је најопаснији; а то је ђаво срџбе, који је гори од свих ђавола.
Дакле, није довољно да кажеш само уснама: „Бог нека ти опрости“, а твоје срце да буде пуно зависти и гнева; то није опраштање. Бог гледа на срце. Узалуд се молимо, када је наше срце пуно злобе, срџбе, отимачине и свеколике зле ревности.
Дакле, да се трудимо својим срцем, да га убедимо да треба да љубимо свога брата и тражимо помоћ Божију да то чинимо, и онда имајмо смелости у својим молитвама к Богу. Ако ли не, има да се збуде што вели Св. Исаак Сиријски: „Семе на камену јесте молитва онога који има гнев према своме брату“.
Нека нас Бог сачува сваке врсте гнева, али особито гнева закос.
Амин.
 

Разговор први

О ГОРДОСТИ И О СМИРЕЊУ

Седам околности при којима човека обмањују виђења и сновиШта је гордост и из чега се рађаКако је Бог кажњаваКолико је врсти • Гордост ума и гордост вољеКако се спасавамо гордостиШта је смирењеСмирење Светитеља, Богомајке, Спаситеља ХристаИз чега се рађа смирење и корист од његаИскушења која долазе на гордеСамопознање u смирење • Знаци истинског смирења

Путеви безумника прави су пред њима,

а мудри слуша савете (Приче 12,16)

Старешина: Шта је, брате Јоване, шта ти је? Јер те од неког времена стално видим потиштеног; ти, брате, ниси био такав. На шта си налетео, да си тако суморан и замишљен? И због чега не дођеш да ми кажеш које су мисли и незадовољства што ти притискају душу, те си стигао до овог огорчења (ожалошћења)?
Брат: Као што видим, преподобни оче старешино, спознали сте некако и само по виђењу моје душевно стање. И пошто видим да сте данас мање заузети, молим Вас да ми дате благослов да останем код Вас, преподобни оче, да бих открио своје мисли које ме муче и смућују.
Старешина: Добро, брате Јоване, а да ли си одлучан и спреман сада да се исповедиш?
Брат: Да, преподобни оче! И молим Вас, јер је требало да учиним то још одавно, али јако сам био овладан лењошћу и нисам се усудио да дођем да откријем своју савест и да вам тражим разјашњење о ономе што ме смућује.
Старешина: А какве те мисли море, брате Јоване, и какве недоумице имаш на души?
Брат: Ево, преподобни оче, које ме мисли море: од неког времена, стално чујем да су се појавили по свету људи који су се удостојили од Бога да имају небеска виђења и да су неки примили дар пророштва и казују оно што ће се догодити у будућности. Чујем још и то, да су се неки удостојили да виде светлосне Анђеле, Богомајку и чак Спаситеља нашег Исуса Христа. Чуо сам да су многи људи већ почели да се поводе за њима и да их сматрају за пророке и изасланике Божије у свету за проповедање покајања. Када то чујем, веома се жалостим, зато што од толико година, од своје ране младости, јесам и служим у манастирском послушању и ничим нисам узнапредовао у духовном, јер ме није удостојио Бог ниједног виђења. То је узрок мога ожалошћења, преподобни оче, што се нисам удостојио да и ја имам такву утеху. Веома молим да ми разјасните и да ми дате савет како да се избавим тих мисли које ме веома смућују.
Старешина: Знај, брате Јоване, да по учењима Светих и божанских Отаца има седам најзначајнијих прилаза којима душегубна обмана ђаволских виђења и утвара улази у човеков ум и срце.
Брат: Молим вас, преподобни оче, да кажете и мени које су то околности.
Старешина: Брате Јоване, прва и најчувенија мајсторија којом ђаво делотвори обману ђаволских виђења и утвара у човековом уму и срцу јесте велики и погубни грех гордости, по сведочењу Светог и божанског оца Јована Лествичника, достојном свеколиког поверења, који каже: „Када се ђаво гордости утврдио у својим служитељима, јавља се у сну или у виђењима у виду светлосног анђела или мученика и даје им откривање тајни, да би нас ови, поставши подлаци, сасвим лишили ума“ (Лествица 23,15).
Друга мајсторија којом ђаво делотвори обману својих виђења и утвара, јесте ташта слава (слaвољубље), која је прва кћи и грана проклетог стабла гордости (Спасење грешних, гл. 7). То потврђује и божански отац Исаак Сиријски, када саветује Светог Симеона са Чудесне Горе, говорећи: „Преподобни оче, као онај који се сећаш ових слабости виђења, чувај се од утваре (представа, прим.изд) ђаволских помисли. Јер ово постаје особито обичај монаха који имају оштроумност и љубитељи су таште славе“ (Слово 4, М. Њамц 446).
Трећи прилаз којим у човекову душу улази превара обмањујућих виђења и снова јесте слаби и неискусни ум. Ову истину показује такође Св. и божански отац Јован Лествичник, казујући овако: „Ђаволи таште славе кушају неискусне“ (Лествица 3, 27).
Четврти узрок јесте луда и непромишљена ревност, којом се неки слабоумници подвргавају строгом и дугом посту и иним тешким подвизима, са циљем да приме од Бога дар чудотворства или да им се покажу Анђели или небеска виђења и откривења, или да би им се дао дар да се уподобе којем од светитеља. О оваквој лудој ревности писао је божански Отац Исаак Сиријски казујући овако: „Од тешке болести болује ко има злу ревност“ (Сл. 58). И на ином месту исти отац Исаак Сиријски, излажући о оном који се подвизава са ревношћу а са злим циљем, казује овако: „Који се усуди да моли Бога и жели да твори чудеса и силе својим рукама, бива у свом уму кушан од ђавола ругача“ (Сл. 36). Овакву луду ревност је имао монах о којем се казује у Отачнику да се молио Богу да га удостоји да буде сличан праоцу Исаку и кога је, због ове непромишљене молбе, ђаво исмејао на страшан начин (Гл. 7,10).
Пета околност пада у замку ђаволских виђења и утвара јесте непослушност и тврдоглавост, као што се о овоме показује у Отачнику, о оном брату Аврамију, и о његовом ученику Ави Ираклиту (Гл.7,8).
Шеста околност која води човека да падне у понор ђаволских виђења и утвара и у друге душегубне обмане, јесте проклето саморуковођење и неисповедање мисли духовним оцима (Лествица 4,46 – 48 – 53).
Седма и последња од околности које чине човека да склизне у душегубну опасност ђаволских виђења, јесте непознавање себе и непознавање Божанског Писма. Пошто човек који не познаје себе, нити Божанско Писмо, одмах клизи ка самомњењу и из овога лако пада у обману. А ко је темељито достигао самопознање и дубину своје ништавности, тај ће тешко сматрати себе достојним да има небеска виђења. Зато и Св. Исаак Сиријски вели о ономе који познаје себе: „Ко се удостојио да види себе, бољи је од онога који се удостојио да види анђеле“ (Слово 34). Ваистину велика је и силна помоћ за човека познавање сопствене немоћи, јер му то не допушта да падне у замку ђаволских утвара и у друге велике грехе. Исто Св. Исаак Сиријски назива самопознање темељом свеколиког доброг дела: „Блажен је човек који познаје своју немоћ“, и вели: „јер ово знање постаје њему темељ свеколике доброте“ (Слово 21). И божански отац Петар Дамаскин вели о самопознању: „Ништа није боље него да когод познаје своју немоћ и незнање, и ништа није горе него да то не познаје“ (Невидљива борба, Слово 2)
Ето, брате Јоване, то су седам главних прилаза којима ђаво провлачи у човеков ум и срце душегубну обману снова и виђења. Ти си, брате, добро учинио што си искрено отворио своје срце према Богу и према мојој недостојности, и одлучио се да дођеш и исповедиш ове душегубне помисли. Чинећи то, брате мој, успео си помоћу Божијом да избациш из јазбине ума мислену змију, која се беше угњездила тамо, и из дубине свога срца, брате, да избациш онога који те је стално нагризао и тровао ти душу смртоносним отровом свог лукавства и обмане.
Знај и памти, брате Јоване, да је наша душа подобна лађи која плови по узбурканим таласима овога века, а ум, који је око душе, одредио је Бог да буде кормилар ове лађе. И знај још да се пред нашом лађом налазе многе и велике опасности. Ове опасности полазе из узбурканог мора овог света, јаки и веома противни ветрови, то јест напади нашега тела, који долазе споља и улазе кроз отворену капију пет чула; подижу се бесни валови из дубине наше душе, то јест мисли зле и разноврсне које из срца извиру, као што је Бог рекао: Из срца излазе зле помисли: убиства, прељубе, блуд, крађе, лажна сведочења, хуле (Мт. 15,19); вребају нас мислени разбојници, то јест свелукави ђаволи; наилазимо на дубоке мочваре и вртлоге, који су слепило нашег незнања, који ненадно искрсавају на путу, претећи опасношћу да нам се лађа разбије, и све је то духовна неприпремљеност наше душе. А када кормилар лађе, то јест ум, дрема, пуни се водом лађа и прети јој тоњењем у дубину, а то је неисповедање наших грехова.
Дакле, брате мој, ако се ниси журио да дођеш овамо, пред Господа и моју недостојност, да би исповешћу избацио из своје душе отровну воду грехова, онда сматрам да није остало још много времена па да твоја духовна лађа потоне у дубину пакла. Брате Јоване, оно што хоћу да ти кажем да би знао добро и био тврдо уверен, јесте да су мисли које су те мориле и које си ми сада исповедио, изникле у твоме уму и срцу, из проклетог корена великог греха гордости.
Брат: Преподобни оче, молим вас да ми кажете шта је гордост и каква је?
Старешина: Знај, брате Јоване, да је гордост почетак, корен и извор свеколиког греха и свеколиког безакоња. И пошто си питао и каква је, сазнај да Св. Григорије Двојеслов каже: „Гордост има пет степеница, а да би појмио ове степенице, потребно је најпре да знаш да и добра којима се гордељивац горди има такође пет врста, и то:
Природна добра, то јест оштроумност, лепота, мужевност и њима слично.
Друго су стечена добра, као: знање, мудрост, занат и слично.
Треће су случајна добра, као што су богатство, слава, власти и слично.
Четврто су добра воље.
Пето су духовна добра, то јест дар пророштва, чудотворства и слично“.
Дакле, брате Јоване, на првој степеници гордости је човек који, имајући које од ових добара, не признаје да их има од Бога, него сматра да их има од самог себе, на природан начин.
Друга степеница гордости јесте када човек признаје да ова добра има од Бога, али не примљена на дар, него зато што њему припадају, као достојном њих.
Трећа степеница гордости јесте када когод умује да има какве дарове, које, међутим, нема.
Четврта степеница гордости јесте када когод ниподаштава друге и жели да га сви поштују, као достојнијег но што су они.
Пета и последња степеница гордости јесте када човек достигне да ниподаштава свете законе и да им се не подвргава онако како су узаконили Свети Оци.
Знај још, брате Јоване, и памти да гордост има ове кћери: ташту славу, ухођење, гордоумље, колебање, лицемерно исповедање, одрицање од вере, разуздану вољу и потпуно навикавање на грех.
Брат: Али како се, преподобни оче, рађа гордост у човековом уму?
Старешина: Гордост, брате Јоване, има обичај да се рађа у човековом уму особито из ових околности: из самољубља, из таште славе, из самомњења (умишљености), из непознања себе, из нерасудног и непримереног поста, то јест из саморуковођења, када човек иде по својој глави и не тражи савет другога.
Брат: Преподобни оче, да ли постоји једна врста гордости или више врсти?
Старешина: Гордости, брате Јоване, има две врсте, и то: гордост наше воље и гордост ума.
Брат: А која би од ових гордости била гора или опаснија?
Старешина: Знај, брате Јоване, да је много гора гордост ума.
Брат: Али због чега је гордост ума гора од гордости воље?
Старешина: Ево због чега, брате Јоване: будући да ум лакше познаје гордост воље, она ће се моћи лакше исцелити, будући лакше подвргнута оном што доличи; али када ум има гордост и чврсто верује да је његов суд бољи него код других, како ће се моћи исцелити? Пошто нема ко да га подвргне суду осталих, он не сматра друге бољим од себе. Ако је око душе, а то је ум којим човек препознаје и очишћује гордост воље, немоћно, слепо и пуно гордости, ко ли ће га онда моћи исцелити? И ако је светлост тама и путеводитељ погрешан, како ће онда осветљавати и исправљати остало? Због тога, брате Јоване, доликује да бдимо са више пажње и са више чврстине против те опасне гордости ума. И стојећи с великом чврстином против ње, да обуздамо брзоплетост свог ума, а своје мишљење да подвргнемо мишљењу осталих и постанемо луди Христове љубави ради, да бисмо могли постати мудри као што је написано: Ако неко међу вама мисли да је мудар у овоме веку, нека буде луд да би био мудар (1 Кор 3,18). Значи, брате Јоване, појми да је гордост ума ђаволска болест, пошто она чини да човек верује да је велик, да је мудрији од других, и да њему више нису потребни савети и помоћ другога.
Преблаги Бог нека нас избави ове ђаволске страсти и болести!
Сам Бог кроз пророка Исаију назива подлацима оне који болују од тога, говорећи им: Тешко онима који су мудри себи, и пред собом разумни (Исаија 5, 21). Још нам и велики апостол Павле заповеда овако: Не сматрајте сами себе мудрим (Рим 12,16). И Соломон такође вели: Не мисли сам о себи да си мудар (Приче 3, 7).
Сматрам, дакле, брате Јоване, да си из реченога и доста јасно појмљенога схватио због чега је гордост ума гора и опаснија од гордости воље. Знај и ово: да је и гордост ума, и гордост воље веома разноврсна злоба. И ту разноврсну злобу греха гордости дивно показује Св. и божански отац Јован Лествичник овако: „Гордост је одрицање Бога, проналазак демона, чедо похвала, знак душевне јаловости, мајка осуђивања, протеривање помоћи Божије, претеча безумља, виновник падова, извор гнева, врата лицемерства, бедем демона, чување грехова, узрок немилосрђа, сурови иследник, нечовечни судија, противник Бога, корен хуле“ (Лествица 83,1).
Видиш ли, брате Јоване, колико је разноврсна злоба грехова гордости? Због тога Божанско Писмо назива гордог нечистим пред Господом, казујући: Нечист је пред Господом ко је год поносита срца (Приче 16, 5). И онога ко се спријатељи с гордим такође нечистим назива, казујући: Ко додирне смолу уподобиће се њој (Исус Сирах 13,1). Зато је, брате Јоване, овај грех веома ружан пред Богом, који га веома строго кажњава.
Брат: Молим вас, преподобни оче, да ми кажете како Бог кажњава грех гордости?
Старешина: Слушај, брате Јоване! Да бисмо могли увидети колико је грех гордости ружан пред Богом и како га Он кажњава, довољно је да се сетимо да је само због овог греха пао и био изгнан с неба сатана са свим својим анђелима (Отк 12,8 – 9). А да бисмо појмили колико је велик понор у који пада овладани нечистом гордошћу, узмимо у обзир из које је славе и светлости пао сатана и анђели његови једномишљеници, у коју су се нечест (беду) спустили и коликог су мучења виновници постали.
И да би то још боље схватио, знај, брате, да сатана, пре свог пада из вишње светлости и славе, не беше какво безначајно створење Божије, него беше једно од најлепших, најсјајнијих, најукрашенијих и најодабранијих саздања најближих Богу. Као што нам казује Свето Писмо, он беше светла зорњача међу разумним четама с неба. Беше син невечерње зоре и херувим неба, веома леп, сјајан и украшен од свог Саздатеља, Бога. О томе на символичан начин говори Божанско Писмо кроз уста Светог пророка Језекиља, који казује цару Тирском, овако:… Био си у Едему врту Божијем; хаљине твоје беху украшене сваковрсним драгим камењем: рубинима, топазима и дијамантима, хрисолитом, онихом и јаспидом, сафиром, смарагдом, карбункулом и златом; све беху припремљене и с мајсторством сложене у гнездашца и стављене на тебе у дан када си створен… и опет:… Ти си био херувим заклањач, и ја те поставих за то; ти си био на Светој гори Божијој и ходио посред камења огњенога (Језекиљ 28,13 -14).
Исто тако и пророк Исаија назива сатану сјајном звездом и сином зориним (Исаија 14,12).
Видиш, брате Јоване, колико је славе, колико лепоте и колико украса имао ђаво пре но што је пао великим падом? А због чега је он пао из овог великог блаженства и лепоте? Питајмо опет Божанско Писмо, и оно ће нам то показати, казујући: Био си непорочан у дан твога стварања, док се не угнезди у тебе безакоње (Језекиљ 28,17). И објашњавајући које је било то безакоње што се угнездило у сатани, Божанско Писмо вели: … Ти који си говорио у свом уму: уздигнућу се на небеса и сешћу на свој престо више звезда Бога Силнога; поставићу седиште своје на гори Светој у дну међе северне и попећу се над облаке и бићу као Превишњи (Исаија 14,13-14). Затим, показујући да је он због тога високог умовања пао с неба, вели овако: Како паде с неба звездо сјајна, сине зорин, како си био бачен на земљу ти, који си народе укроћавао (Исаија 14,12). Показујући затим још јасније узрок ђаволовог пада, Божанско Писмо вели: Због лепоте твоје погорди се срце твоје и због поноситости твоје изгубио си мудрост. Зато сам те бацио на земљу и поставићу те за ругло пред царевима (Исаија 28, 17). И опет Божанско Писмо, показујући надменост сатане и његово стремљење умом ка обухватању недостижне славе Божије, каже: Од распрострањености трговине своје напунио си се неправде, и грешио си, и Ја сам те изагнао, херувиме који хођаше међу варничавим камењем, и као нечистога збацио сам Те са Горе Свете Божије (Језекиљ 28,16-17). Затим, показавши камо је био бачен и изгнан сатана из велике славе коју беше имао на небу, Свето Писмо вели: Спусти се у пакао слава твоја и много весеље твоје, под тебе ће се црви прострти и црви ће ти бити покривало (Исаија 14,11). А мало даље додаје: И сада се ти спушташ у пакао, у дубину преисподњу (Исаија 14,15).
Значи, брате Јоване, из ово мало сведочења Божанског Писма верујем да си појмио како Бог кажњава гордост и какву она штету наноси ономе ко је има.
Брат: Ваистину, преподобни оче, појмио сам доста јасно, али мислим да је Бог дао ову казну за гордост само сатани и његовим анђелима, зато што су они, као анђели, могли да не згреше тако лако као ми; него бих Вас молио да ми кажете како Бог кажњава гордост у људском роду.
Старешина: Знај, брате, да би на ово питање било много тога да се каже. Али да бих говорио краће, да бисмо схватили како строго кажњава Бог гордост код људи, предочићу исто Божанско Писмо, из којег видимо како је Бог казнио због гордости праоце наше Адама и Еву.
Брат: Али какву ли су гордост имали праоци наши Адам и Ева, преподобни оче, јер ја знам да је њих Бог казнио не због гордости, него због непослушања, због тога што су они преступили заповест Божију и јели са забрањеног дрвета!
Старешина: Знај, брате Јоване, да су наши праоци Адам и Ева исто од гордости боловали и били су обманути пре непослушања и преступања заповести, пошто је пренебрегавање послушања први знак гордости (Лествица 23, 6 – 7).
То се видело и код наших праотаца, када су ниподаштавали послушност Богу и преступили Његову Свету Заповест. Да би им испробао послушност Бог им беше заповедио: Са свих дрвећа у рају можете јести, само с дрвета познања добра и зла немојте јести, јер у који дан будете јели с њега, смрћу ћете умрети (Постање 2,17). Али ђаво их је подстицао да једу са овог дрвета, говорећи да не само да неће умрети, него ће постати као какви богови, познајући добро и зло (Постање 3,5). А они, послушавши змију, усудили су се да преступе заповест Божију и да једу са забрањеног дрвета, умисливши тако да ће и они постати богови! Зато и божански отац Максим Исповедник казује: „Као што је ђаво пао због утваре (привида), исто тако је навео и Адама и Еву да у своме уму утворе (умисле) да ће бити сасвим као Бог, и због тог привида да падну“ (Слово 65).
Видиш, дакле, брате Јоване, да наши прародитељи, тек након што су пали и умислили да ће бити подобни Богу, тек онда су омаловажили послушност свом Саздатељу, и преступили Његову заповест. Дакле, нека нам буде веома јасно у овом погледу. А како је Бог казнио њихову гордост и њихово преступање заповести, слушај брате Јоване: најпре, они су наследили двоструку смрт: смрт тела и смрт душе, то јест одлазак њихових душа у ад. Друго, били су изгнани из Раја Божијег. Треће, и земљу је Бог проклео у њиховим делима због њиховог греха. И четврто, Бог и Саздатељ њихов их је казнио, да се трудом и знојем хране на земљи у све дане свога живота. Земља да им рађа трње, а на крају да се врате у земљу од које беху створени (Постање 3, 18-19). Еви је дао затим и двоструку казну, да у боловима рађа децу и да њена воља буде под влашћу мужа, то јест њему да буде потчињена вавек. Али највећа казна и епитимија је била духовна смрт, тј. да буду у аду и муче се 5508 година, то јест до доласка Искупитеља и Васкрсења из мртвих – Новога Адама, ХРИСТА.
Ето, брате Јоване, како је строга била казна Божија за грех гордости у људском роду. Кроз грех наших прародитеља Адама и Еве цео људски род је био под епитимијом до доласка Господа нашег Исуса Христа, Који је својим неизмерним смирењем и својим послушањем до смрти на Крсту, исцелио њихову гордост и непослушање и уклонио осуду смрти с целог људског рода.
То нека буде речено само о казни за грех гордости код наших праотаца Адама и Еве, а ако хоћеш да знаш о казни за овај греха и код других људи, прочитај у Светом Писму. Тамо ћеш видети како је Бог казнио синове Израиљеве (Поновљени закони 1,43-44), како је казнио гордост оних који беху започели да зидају Вавилонску кулу (Постање 11,4), како је казнио гордост Навуходоносора, цара Вавилонског (Данило 4,22), као и о казни цара Манасије (2. Дневника 25, 19). И још ћеш на многим другим местима из Светог Писма, Старог и Новог (Завета) дознати како јако мрзи Бог људе који су горди.
Брат: Потпуно сам појмио, преподобни оче, колико је штетан грех гордости. Због тога вас молим да ми кажете: како се Можемо ми спасти велике опасности греха гордости?
Старешина: Брате Јоване, највеће добро дело, које нас избавља греха гордости, јесте смирење!
Брат: Али шта је смирење, преподобни оче старешино?
Старешина: Овог пута, брате Јоване, поставио си ми веома тешко питање.
Брат: Али због чега је ово питање тако тешко, преподобни оче?
Старешина: Ево због чега, брате Јоване: због тога што ову свеузвишену врлину не може јасно показати, до само блажени човек који је много узнапредовао на своме путу ка Богу, и који је остварио свеколико добро дело. Јер ова свеузвишена доброта, то јест смирење, јесте тајинска сила коју Бог даје човеку као крунисање свих добрих дела, дакле само најсавршенијима! А ја, грешни и троми, који до сада нисам ни отпочео какво добро дело, како да говорим и да покажем шта је смирење којег Бог удостојава само савршене?
Брат: Преподобни оче, ако велите да ми из делања не можете казати шта је смирење, молим вас да ми кажете бар оно што знате о њему из учења Светих Отаца и из Божанског Писма.
Старешина: Брате ако си ме тако упитао, то јест да кажем шта о смирењу знам од Светих Отаца, на тај начин дао си мени грешном одређену смелост да ма и најмање говорим о сјајној и свеузвишеној врлини смирења. Слушај, дакле, брате Јоване, неколико сведочења Светих Отаца о блаженом смирењу:
Свети Исаак Сиријски назива смирење божанском одећом, пошто се Логос, када Се ваплотио, њим оденуо (Слово 20). Исто то каже о смирењу и Божански отац Јефрем Сиријски, говорећи: „Смиреноумље је одећа Божија“ (Слово 8). Св. Јован Лествичник назива смирење благом у земљаним судовима и вели да ниједна реч не може потпуно објаснити својства тог духовног блага (Лествица 2, 25). Исти овај Свети и Божански Отац вели да је смиреноумље безимена благодат душе, и да само који су га познали из сопственога делања, то јест из живљења, ти му знају име (Лествица 4); да оно јесте Божије духовно учење, које достојни примају у клет (дом) своје душе путем ума, а речима је то немогуће објаснити (Лествица 41).
Пази, дакле, брате Јоване, јер ако један тако велик и Божански Отац као Св. Јован Лествичник каже да смирење не може бити објашњено речима, онда како бих могао ја, грешни и неумешни да ти кажем шта је смирење. Ипак, из сведочења ових божанских Отаца, ми можемо да увидимо у одређеној мери колико је велика и непроцењива свеузвишена и свечесна врлина смиреноумља. И добро је да се задовољимо значењем које нам је Благи Бог открио кроз Светитеље своје, о неизрецивој доброти смирења и да не испитујемо што је изнад нас, да не бисмо добили штету уместо користи, по речи божанског Григорија Богослова, који вели: „Необуздано гледање онога што је узвишено може и у понор да нас баци“ (Шестоднев).
Брат: Преподобни оче, пошто сам човек једноставан и плитак у поимању, чини ми се да ови Свети Оци говоре сувише узвишено и сувише танано о смирењу. Зато, преподобни оче, молим Вас, ако се може, да ми кажете неколико једноставнијих, и моме поимању ближих, учења о смирењу.
Старешина: Брате Јоване, ако су ти се сведочења ове тројице Светих Отаца о смирењу учинила сувише тешким и сувише тананим, и ако желиш лакша и приступачнија учења о смирењу, онда читај у Отачнику, поготову главе 4 и 10, где ћеш наћи, између осталог, и ово: Један брат је упитао старца, говорећи: „Оче, шта је смирење?“. И одговорио је старац: „Смирење јесте да човек сматра себе недостојнијим и грешнијим од свих и да буде нижи од свих“. И упитао је брат: „Како је то бити свима потчињен (нижи од свих)?“ – Рече старац: „Да не тражиш да видиш туђе грехе, него да видиш своје грехе и зла и непрестано да се молиш Богу да ти опрости“ (Глава 10,13).
Ето, брате Јоване, једно учење о смирењу, доста једноставно и лако. Само нека нам Бог помогне да га не заборавимо и да творимо како нас учи овај блажени старац, то јест да увек имамо пред очима свог ума тежину својих грехова, да их оплакујемо и никога да не осуђујемо.
Брат: Питао бих вас још нешто, преподобни оче, ако се не љутите.
Старешина: Не љутим се, брате Јоване, питај све што желиш.
Брат: Преподобни оче, а да ли су Светитељи имали смирење?
Старешина: То, брате Јоване, мислим да је сувишно да питаш. Али пошто си мислио на њих, од почетка света па до сада, поред осталих својих добрих дела, имали су и смирење. Јер без ове велике врлине нико није могао стећи спасење, нити постоje друге двери, сем ових (двери) смирења, кроз које би могао когод ући у Царство небеско. Зато је и Св. Јован Лествичник назвао смирење: „Вратима Царства небеског“ (Лествица 25,23). А ради потврде онога што је овде речено, навешћу неколико сведочења из Светог и божанског Писма.
Да отпочнемо са Светим и Блаженим праоцем Авраамом. он је био велики светитељ и велики пријатељ Божији, због вере своје (15,16). Јер он беше тако послушан Богу, да је на Његову заповест пожурио да принесе на жртву свог јединог сина, Исаака (Постање 22, 1-10). Због тога, због његове праве вере и због савршеног послушања, Бог га је благословио да се његов род умножи на земљи као звезде небеске и као песак морски и да кроз њега буду благословени сви народи на земљи (Постање 15, 5; 22,16). И много пута се он удостојио да беседи с Богом и да Га пита о уништењу Содоме и Гоморе (Постање 18, 23). Дакле, удостојивши се толике благодати и божанских благослова, преблажени праотац Авраам није се надмео (надуо) својим срцем, него се с великим смирењем исповеда пред Богом и сматра себе да је прах и пепео (Постање 18, 27).
Али не видимо ми смирење само код преблаженог Авраама, него и код његових потомака. На пример Исаак, син његов, који показује много смирења и послушности, носећи на својим раменима дрва на којима је требао да буде принесен као жртва Богу (Постање 7,9). И кроз послушност и смирење био је икона Сина Божијег, који је носио на раменима дрво Крста с којим је принета жртва искупљења за цео људски род.
Много смирења видимо и код унука Авраамовог, код блаженог праоца Јакова, видиоца божанских тајни, који се називао и Израиљ, то јест изабраник Божији (Постање 32, 24); јер и њега чујемо како казује и смирује се да је недостојан самилости и доброчинстава Божијих (Постање 32, 10). Велико смирење видимо и код Јосифа, прелепог и премудрог. Јер када су га браћа продала као роба (Постање 37, 27), није им се супротставио. А касније, када је протумачио сан Фараонов, није се хвалио мудрошћу и благодаћу коју му је Бог дао, него је рекао себи: „Не ја, него ће Бог одговорити за Фараона“ (Постање 46,16). А када га је Бог уздигао на велику славу и поставио га за највећег над свом земљом египатском, и када су његова браћа, која су га продала, дошла да купе жита, он не само да се није погордио нити им се осветио злом, него их је примио с великом љубављу и великим их даровима обрадовао (Постање 35,1-18). Велико смирење је имао и многочудесни и многоокушани Јов, који видећи Бога, назива себе земљом и пепелом (Јов 42, 5-6). Смирење видимо још и код Мојсија, који се удостојио да види Бога у пламену огњеном, како гораше купина и не сагореваше, и који је био послат да изведе народ Израиљев из ропства Фараоновог, а он, није се надмео (надуо) умом због тога што је видео Бога и због свог позива и изабрања, него, сматрајући себе сасвим недостојним таквог позива, каже са смирењем: Ко сам ја да идем к фараону, краљу египатском, и да изведем из ропства синове Израиљеве? Чак износи и своју немоћ пред Бога, казујући за себе да је муцав и неумешан за тако велику службу (Излазак 3,11; 4,10), и моли се Богу да пошаље другог уместо њега. Велико смирење видимо и код тројице младића који су били заробљени у Вавилону заједно са пророком Данилом и са израиљским народом. Иако беху царског рода, они су пребивали у уздржању и девствености и хранили су се само семењем (Данило 1,16). А када су видели преславно чудо које је Бог учинио с њима, сачувавши их неозлеђене од огња, усред пећи зажарене седам пута (Данило 1,19), нису се надмели (надули) умом због овога преславног чуда и избављења, него су с великим смирењем сматрали за себе да су вредни срама и прекора и недостојни да отворе уста и хвале Бога, као што је написано: И сада, не можемо отворити уста своја; посрамљење и поруга настаде слугама Твојим, и онима који Тебе поштују, затим, молећи се, кажу: Нека са понизношћу и духом смирења будемо примљени (Песма тројице младића 1, 9-15). Исто тако видимо велико смирење и код Светог и праведног Гедеона, који будући послат од Бога, посредством анђела, да избави Израиљ из руку Мадијанаца, каже анђелу: Господе, како да ја спасем Израиљ? Ето, род је мој најсиромашнији у племену Манасијину, а ја сам најмањи у дому оца својега (Судије 6,15). Такође, Свети и божански цар и пророк Давид, с великим смирењем ниподаштава себе, називајући себе скотом и црвом, казујући: А ја сам скот пред Тобом (Пс 72, 22); а на ином месту: Ја сам црв а не човек, подсмех људима и руг народу (Пс 21, 6). Исто тако и син Давидов, чувени и мудри Соломон, смирује себе пред Богом, казујући: А ја сам млад и глуп (3. Цареви 3, 7). Тако, велики пророк и ревнитељ Божији Илија Тесвићанин, који је спуштао ватру, који је својом врелом молитвом закључао небо да не пусти дажд три и по године (Лк 4,85) и такође молитвом и жртвом откључао небо, и пао је дажд на земљу (3. Цареви 18, 41-46); који је трипут спустио огањ с неба (3. Цареви 5,18, 38); који је молитвом васкрсавао мртве (3. Цареви 17, 19); који је својим гуњем разделио воду Јордана (4. Цареви 2, 8) и који се уздигао небу у огњеним кочијама и са коњима; он се, после толико чуда, с великим смирењем мољаше Богу и говораше: Сада ми је већ доста, Господе! Узми од мене душу моју, јер нисам бољи од отаца својих (3. Цареви 19, 4). Исто тако, Јосија, цар израиљски, о коме Божанско Писмо каже да је творио дела добра и угодна Богу и да је у свему ишао путем Давида, оца његова, не скретајући ни десно, ни лево (4. Царевима 1, 2), и њега видимо да се веома смирио пред Богом, због чега је и примио обећање мира и благослов од Господа (4. Цареви 22, 29). Велико смирење је имао и Св. пророк Исаија. Удостојивши се да види славу Божију и Серафиме који стајаху пред Њим, он се није надмео срцем због ових великих и преславних откровења, него је веома смирио себе и с великим страхом рекао: Јаох мени, погибох! Јер човек будући и скврне усне имајући и живећи усред народа нечистих усана, Господа Саваота видех! (Исаија 6,5).
И пророк Јеремија, од Бога изабрани и освештани за пророка од утробе мајке своје, показао је велико смирење када је рекао Богу: О, Господе Боже мој, не умем говорити, јер сам млад (Јеремија 1, 6). Великим смирењем је био украшен и пророк Данило, жељени муж, испуњен даром Божијим. Јер будући упитан од Навуходоносора, цара вавилонског, да ли је у стању да обзнани сан који је сањао и истовремено да му каже и његово тумачење, он, након што је казао цару сан и његово тумачење, рекао је с великим смирењем: А мени се ова тајна није открила мудрошћу која би у мени била мимо све живе, него да се јави цару тумачење, и да можеш спознати мисли свога срца (Данило 2, 30). Опет преобилно видимо велико смирење код онога који је био врхунац пророка, код великог Претече и Крститеља Христовог, који је, по самом сведочењу Господњем, највећи међу рођенима од жена и више но Пророк (Мт. 11, 9-11). Колико је благодаћу Божијом и светошћу свог живота он надишао остале пророке и праведнике, толико је веће смирење показао пред људима и Богом. Јер онима што долажаху к њему да се крсте, каже, унизујући се: Ја вас крштавам водом за покајање; а онај што долази за мном јачи је од мене: ја нисам достојан одрешити ремена на обући његовој (Мт 3,11).
Видиш ли како је велико смирење Светог и божанског Претече и Крститеља Господа Христа? Сваки слуга, ма како непотребан био, и ма како га господар сматрао незнатним, опет ће сматрати о себи да ће моћи учинити макар толико, то јест да одреши ремена на обући његовој, то јест да служи своме господару, када би овај хтео да изује своју обућу. Али овај божански и велики пророк Јован није се сматрао достојним ни ову смирену службу да чини своме господару, Христу. Ваистину, где је благодат претекла, тамо се и смирење јаче умножило.
У Закону благодати ко се неће дивити превеликом смирењу блаженог и свехваљеног апостола Павла, сасуда изабраног (Дап 9,15), који се трудио више но сви Апостоли и био узнет до трећег неба? (2. Кор 12, 32). Јер га, после толико великих виђења, видимо како се смирује и каже: Ја сам најмањи од Апостола, и нисам достојан назвати се апостол (1. Кор 15, 9). Други пут назива себе непотребним сметлиштем:… постадох као сметилиште света (1. Кор 4,13); а други пут је рекао: Христос Исус дође у свет да спасе грешнике од којих сам први ја (1 Тим 1,15).
Видиш, брате Јоване, колико је велики Павле мудрошћу и трудом био узвишенији од осталих Апостола, толико је био и дубљи смирењем свога ума. Али, брате Јоване, након што смо изнели ова сведочења Светог Писма о смирењу неких Светитеља, мислим да је добро и од велике користи да се усудимо рећи нешто и о свеузвишеном смирењу Царице свих Светитеља, то јест о смирењу Пречисте и свагда Дјеве Марије. Али најпре мислим да је добро размислити има ли још кога међу словесним саздањима људи и анђела, који се удостојио толиких великих и духовних дарова као Пречиста и Пресвета Дјева Марија. Ваистину, ниједно од земаљских и небеских саздања Божијих није достигло толику славу и благодат као Пресвета и Пречиста Мајка Божија. О њој је Бог предјавио праоцима нашим Адаму и Еви и прасликом им показао да ће кроз њу доћи спасење и смрскати се глава змијина (Постање 3,15). Свети Дух, кроз уста великог пророка Исаије, показао је о њој да ће бити Дјева која ће родити Емануила (Исаија 7,14); њу је Свети Дух показао да као даровима преукрашена и царица седи с десне стране Бога (Пс 45, 10). Њој се поклонила и блаженом је назвала Јелисавета, мајка божанског Јована Пророка, Претече и Крститеља Господа нашег Исуса Христа, именујући је Мајком Господа (Лк 1,28; 1, 40).
Она је потпуно непорочна Мајка и Дјева, коју ће блаженом звати сви нараштаји (Лк. 1,48-49); она је та која је нашла благодат од Бога (Лк. 1, 30). О њој је пророковано да ће остати и по рођењу Дјева (Језекиљ 44, 12). Она се удостојила највеће части од свих саздања Божијих, будући названа од Православне Цркве „Богородицом“, зато што је Онај који се из ње родио зацело био ваистину и Бог и Човек. Њу хвали цела Црква Божија и назива је: „Часнијом од Херувима и неупоредиво славнијом од Серафима“. Ову преславну част је примила Пречиста и Пресвета Дјева Марија, јер је Бог кроз њу делотворио од вечности скривену и анђелима незнану Тајну спасења људског рода, и кроз њу се остварило најчвршће сједињење Бога с људима. Не сједињење по благодати, нити по вољи, него најузвишеније и најсавршеније, то јест сједињење Логоса Божијег са људском природом.
Дакле, види, брате мој, колико се дарова и колико части удостојила од Бога Пресвета и Пречиста Дјева Марија. И сада се рађа питање: „Који је био узрок ове славе и достојности?“.
Да ли њена пречиста девственост? Да ли добри царски род Давидов из којег је она потицала? Да ли светост њеног живота, јер пребиваше свагда у молитвама и у уздржању и у размишљању о Божанском Писму? Да ли њено анђеоско пребивање у Светињи над светињама 12 година? Да ли је само због ових врлина њу изабрао Бог међу свим нараштајима? НЕ! Ваистину не! Добре су биле све ове врлине Пречисте Дјеве и достојне хвале код Бога и код људи. Али знај и буди добро уверен да највећа и најсветија врлина коју је носила Пречиста Дјева у своме срцу беше многоцени и непроцењиви драгуљ смиреноумља. Јер је њено смирење било, више од свих осталих врлина, узрок њеног избрања и позива. И можемо га појмити из самог пророштва Пресвете Дјеве, која је рекла Духом Светим:… Што погледа Бог на смерност слушкиње своје;јер гле, од сада ће ме звати блаженом сви нараштаји; што ми учини величину Силни, и свето име његово (Лк 1, 48-49).
Ово велико смирење Свете и Пречисте Дјеве Марије видимо и пред арханђелом Гаврилом, где она назива себе „слушкињом“, иако је, из онога што јој беше благовештено, разумела да је нашла благодат од Бога, да је благословена међу женама и испуњена благодаћу Божијом, и да ће се Младенац који ће се родити из ње назвати Сином Божијим (Лк 28, 35).
Крај свих ових узвишених Арханђелових благовести и називања блаженом, она се није надмела (погордила) срцем, него је са смирењем рекла Анђелу: „Ево слушкиње Господње – нека ми буде по речи Твојој“ (Лк 1, 38).
Значи, брате Јоване, још једном те подсећам да би појмио и да би добро знао да је најузвишенија врлина која је красила живот Пресвете и Пречисте Дјеве Марије било смирење. Због њеног превеликог смирења погледао је на њу Благи Бог, и изабрао је да буде Мајка Његовом Сину Који је Једносуштан и Једне Славе с Њим. Ваистину, где је било велике дубине и смирења, тамо је претекла и преславна висина Благодати. Јер колико је срце Пречисте Свете Дјеве било дубље смирењем, толико се више у њој узвисила благодат Божија, да би испунила слово, које вели: У дубоком срцу узвисиће се Бог (Пс. 63, 7).
Ето, брате Јоване, у досадашњем сам ти показао неколико сведочења, на твоје питање, да би знао да су се сви Светитељи и праведници Божији, као и Царица свих Светитеља, Пресвета и Пречиста Богомајка, поред свих осталих својих добрих дела, као скупоценим венцем украсили преузвишеним и пречесним смирењем, и кроз њега су задобили од Бога благодат и милост у овдашњем животу и у безграничном.
Брат: Преподобни оче, а о смирењу Господа нашег Исуса Христа нећете ништа да ми кажете?
Старешина: О неизмерном смирењу Господа и Спаситеља нашег Исуса Христа, брате Јоване, нико не може имати довољно речи да говори, пошто је Његово смирење обилно превазишло смирење свих Светитеља. Међутим иако ми грешници не можемо да проценимо дубину тог смирења, пошто оно превазилази сваки ум, ипак ћу о њему навести неколико сведочења из Божанског Писма и рећи ма и најмање, уместо колико би требало да кажем.
Најпре чујмо шта каже велики апостол Павле о силаску Бога до људске природе: А кад дође пуноћа времена, посла Бог Сина својега Јединороднога, који се роди од жене Дјеве, који би под законом (Гал 4,4). Исто о смирењу Господњем вели Свето Писмо: Он узе на себе наше природне и непорочне немоћи, као што су: глад, жеђ, труд, бол, суза, тљеност, бојазан од смрти, страх, уздржање, зној, капи крви, помоћ анђела за природне немоћи. Затим Он се родио у великом смирењу (2, 46-47); био је послушан Својим родитељима (Лк 2, 31); био је убог у материјалном на земљи, као што сам вели: Лисице имају јаме и птице небеске гнезда, а Син Човечији нема где главу заклонити (Мт 8, 20; Лк 8, 3). Из свога неизмерног смирења Он је опрао ноге својим ученицима (Јн 5, 41; 6, 15), затим, подвргао се верском поретку Старог Закона, и немајући потребе за покајањем, примио крштење покајања од Јована, у Јордану; потчинио се људским законима, плативши порез, и покорио се Богу, чинећи у свему Његову вољу. Добровољно се предао патњи (Јн 5, 30; 6, 38; 8,27; 14, 51). Препустио се ниподаштавању (Пс 21, 6); умро је срамном смрћу (Мт 27, 38), био ниподаштаван од људи због Свог смирења (Мт 13,54); смирио је Себе до смрти, а смрт му је била на Крсту (Фил 2, 8).
Ето, брате Јоване, навео сам ти неколико од многих сведочења Божанског Писма о свеузвишеном и неизмерном смирењу Господа и Спаситеља нашег Исуса Христа. Дакле, ако се наш Владика и Творац смирио тако много ради нас и ради нашега спасења, колико ли је смирења потребно нама, грешнима, који смо прах и пепео и који у свако време огорчавамо Преблагог Бога својим гресима и злобама? И колико безумља има у нашем уму када ми, смрдљиви црви, сматрамо за себе да смо нешто и идемо с главом у облацима, не размишљајући о ништавности своје променљиве и кварне (трулежне) природе, која пролази као трава и као сенка и распршује се као дим, и о кратком времену овог века!
Брат: Захваљујем Вам, преподобни оче, са свом благодарношћу што сте имали много добре воље да ми изнесете толико сведочења о свеузвишеном смирењу Пречисте и Пресвете Дјеве Марије, као и о великом смирењу Светитеља и изабраника Божијих. Али да ми опростите ако вас још нешто питам.
Старешина: Питај, брате Јоване, и рећи ћу ти што ми Бог буде дао у уму.
Брат: Хтео бих да знам, преподобни оче, како се рађа смирење у човечијој души, и које су околности које нас воде смирењу?
Старешина: По сведочењу Светих Отаца, брате Јоване, смирење има више мајки: неки од њих су појмили да се смирење рађа из истинског самопознања, други је рекао да се смирење рађа из размишљања о смрти и о Страшном суду. Св. Јован Лествичник каже да је пут ка смирењу телесни труд, послушање и правда срца (Лествица 25, 62), а Св. Исаак Сиријски вели да се смирење рађа из туге и ожалошћења (по Богу) (Слово 58). Исто Св. Исаак Сиријски вели да се смирење рађа из страха Божијег (Слово 58) или из искушења, из промисаоне богоостављености, из љутих ратова природе и ђавола и из много молитве (Слово 21).
Значи, брате Јоване, као што видиш из сведочења тих Светих и Божанских Отаца, има више околности из којих се рађа смирење. Зато сам пре рекао да смирење има више мајки. А ако будеш питао и о оцу смирења, одговорићу ти да га нећеш спознати док не будеш стекао Бога у себи (Лествица 25, 69).
Брат: Преподобни оче, појмио сам да се смирење рађа из самопознања, из послушања, из страха Божијег, из љутих ратова са сопственом природом, из искушења, из невоље, из ожалошћења, из ратова који су од ђавола и из много молитве, али пошто сте рекли да нико неће достићи блаженство да стекне Бога у својој души, остао сам и даље у недоумици и ипак не знам ко је истинити родитељ смирења.
Старешина: Брате Јоване, када су нам Свети Оци рекли да само ко има Бога у својој души може познати истинског родитеља смирења, хтели су да нам покажу да спознање истинског родитеља смирења могу достићи само савршени, а не ми који имамо млечне зубе у ономе што је духовно. Нама је довољно да слушамо учења Светих Отаца и да се трудимо да са много стрпљења деламо врлине које нас, као што смо видели, воде највећој врлини смиреноумља, а што је више од нас да оставимо онима који су узрастом виши у ономе што је духовно.
Брат: Рекли сте ми претходно, преподобни оче, и појмио сам из досадашњег да је смирење највеће добро дело, које нас спасава од греха гордости. А да ли смирење доноси и друге користи човеку?
Старешина: Знај, брате Јоване, да је од смирења тако много користи, да је немогуће говорити о њима у мало речи. Ипак, из онога чега се сећам, покушаћу да макар делом одговорим на твоје питање.
Смирење је тако велико, да нам и само, и без ине врлине, може отворити двери Царства Небеског, као што је написано: „Покајање подиже палога, плач куца на Небеске двери, а свето смирење их отвара“ (Лествица 25, 16). Смирење је једино добро дело које ђаволи не могу подражавати (Лествица 17). Оно је источник самониподаштавања, које чува човека да не падне (Лествица 17). Смирење, брате Јоване, има силу да избавља човека од праведног гнева Божијег, јер је написано: Срце скрушено и смерно Бог неће одбацити (Пс 50,18). Смирење има силу да сабере наше срце у страху Божијем и да га не остави да лети с погубном гордошћу (Св. Исаак Сиријски, Слово 31).
Знај још, брате Јоване, да су, од свих спасоносних дела које човек твори, смирење и љубав најугодније жртве пред Богом. То још јасније поимамо из Божанског Писма, које вели: Показао сам ти, човече, шта је добро и шта Бог захтева од тебе: правду, љубав и милост и да са смирењем идеш пред Господом Богом својим (Михеј 6, 8). Такође, не заборављајмо да су смирење и многе сузе веома потребне ономе ко је у служби Божијој, као што нас учи велики апостол Павле, јер је сам он служио Господу са сваким смирењем, са многим сузама и искушењима која су му дошла због роварења Јудејаца (Дап 20,19). Знај, такође, брате Јоване, да је смирење свеизбрана и скупоцена одећа у коју треба да се обуку Светитељи и изабраници Божији (Кол 3,12).
Смирење је Света и божанска лествица којом поглед Божији силази ка човеку, као што је написано: На кога ћу погледати, до само на смиренога и кроткога, и који стрепи од мојих речи? Смирење има силу да однесе Богу наше речи и да од Њега призове опроштај наших грехова. То видимо код свих који су згрешили Богу и затим су се са смирењем покајали, али најречитији доказ нам даје цар Манасија, који беше згрешио више но многи људи оног времена и беше оскрнавио храм Божији, а свете службе које се служаху на славу Божију беше исмејао идолопоклонством! Да је цео свет постио за њега, па ипак не би могао умолити за његова безакоња. Али пошто се он веома смирио пред Богом, Бог га је чуо и услишио му молитву, доводећи га поново из ропства у Јерусалим (2. Дневника, 33,12-13). Смирење је спасло Ровоама од гнева Господњег, који долажаше на њега и на цео народ (3. Цареви 21,10). Исто се тако цар Ахав, који беше разгневио Господа својим безакоњима, само смирењем спасао гнева Божијег. Јер Бог вели Илији Тесвићанину: Видиш ли како се Ахав смирио преда мном? Зато нећу пустити невоље за његова живота, него у дане сина његова пустићу невоље на дом његов (3. Цареви 21,29).
Значи, који имају смирење избављени су од многих опасности. То можемо појмити из речи: Бог смирује горде и њихова гордост спасава оне који обарају поглед свој к земљи (Јн 22, 29). Који имају смирење узвисују се у Богу, јер је написано: Понизише се под моћну руку Божију, да вас узвиси кад дође време (1. Пт 1, 5-6). Смирење је наука од Бога, пошто је написано: …камо год уђе гордост уђе и карање, а уста смиренога умују мудрост. Смирени су наследници Царства Небеског, јер Господ вели: Блажени сиромашни духом, јер је њихово Царство небеско (Мт 5, 3). Смиренима Бог даје дар, као што пише: Бог се противи поноситима, а смиренима даје благодат (Јак 4,6). Смирење у време наше кончине може заменити свеколико добро дело и само може спасти човека! То показује и један Светитељ у Добротољубљу, када вели: „Чудну ти реч казујем, и немој се чудити. Чак ако и ниси задобио бестрашће, због навике која влада тобом, ако се у време исхода будеш налазио у дубини смирења, вазнећеш се не мање но бестрасни, над облацима. Јер мада је благо бестрасних сабрано из свих врлина, скупоцена кап смирења вреднија је од свих. Ономе који је има она не изазива само помирење с Богом, него и улазак заједно са изабранима у свадбене одаје Његовог Царства“ (Теогност 62). То потврђује и један Преподобни Отац из Отачника, говорећи: „Синови, знајте да је смирење многе, без икаквог труда, спасло“ (Слово 4). Смирење је оправдало цариника само са неколико речи (Лк 18,14), блудног сина је оденуло у првобитну хаљину (Лк 15, 22), разбојника са крста увело је у Рај пре свих праведника и Светитеља (Лк 23,42). Смирењу одувек следи милост Божија, као што то показује Св. Исаак Сиријски, говорећи: „Као што сенка следи телу, тако милост Божија смиреноумљу“ (Слово 19). Исти Свети Отац вели: „Многи су добили спасење душе а да нису имали дар пророковања, а да нису имали знаке и чудеса, а да нису имали виђења и да нису видели анђеле. Али без смирења нико неће ући у небеску клет (одају)“ (Слово 25).
Знај и ово, брате Јоване, да пошто су смиреноумни – пријатељи Божији, Бог не допушта да они буду искушани преко својих моћи. О томе нас учи исти отац Исаак Сиријски, говорећи: „Искушења од духовничког штапа творе се на поспешење и раст душе, а искушења којима се испитује и вежба душа смирених -ова су: леност, помућење ума, утисак телесне слабости, умањење наде, помрачење мисли, помањкање људске помоћи, помањкање оног што је потребно телу и слична њима. Из овог кушања задобија човек беспомоћну душу и срце скрушено у многом смирењу. И ако од овога неко испашта, дошло је по жељи његовог Саздатеља. А то је помешано: утеха и нада, светлост и тама, ратови и потпоре и – укратко речено – тескоба и размаженост. И то је знак напредовања човекова помоћу Божијом“ (Слово 46).
Брат: Преподобни оче, а на које од гордељиваца не долазе искушења?
Старешина: Брате Јоване, искушења која Бог допушта да дођу на горде много су бројнија и тежа од искушења која долазе на смирене. И да би спознао то, чуј истог оца Исаака Сиријског, који вели овако: „А искушења која бивају по допуштењу Божијем над бестидницима и над онима што се узвисују у својим умовима јесу: искушења ђавола и која су изнад граница душе: помањкање снаге, мудрости која је у њима, љуто осећање умовања о блуду који је допуштен на њих ради смиравања њихове гордости, брза љутња, жеља за испуњавањем сопствене воље, укоравање речима, свађа, потцењивање, потпуна прелест, хула против Божијег имена, безумне мисли које те чине да се смејеш када би требало да плачеш, ниподаштавање од стране људи, губљење поштовања код ближњих, многоврсно срамоћење и поруга од стране ђавола, јавно и тајно; жудња за мешањем са светом и за враћањем у њега; безумно говорење и оговарање на сваком кораку; стално налажење у себи лажних пророка, обећавање онога што је над нашим моћима.
То су душевна искушења.
А у ономе што је телесно догађа им се ово: болни догађаји од којих се не могу спасти; свагдашње мешање и догађаји са злим и безбожним људима, падају у руке злих људи који их муче; њихово срце често без разлога и неочекивано почиње да лупа од страха; често на њих наилази ужасни страх; такође падају са стена и са високих места, мањка им било каква помоћ срца кроз божанску силу и кроз наду њихове вере. И да кажем укратко, све што је немогуће и изнад моћи, све то долази на њих, и све што је овде набројано јесу врсте искушења гордости“ (Слово 46).
Ето, брате Јоване, милошћу и помоћу Божијом привео сам ти овде мало сведочења из Божанског Писма и од Светих Отаца, о великим користима од смирења, из којих се види да који проводе живот у смирењу немају ни тако велика и тешка искушења као непријатељи Божији, који су горди и поносити. Зато смо, брате, ми грешници дужни да се непрестано молимо Благом Богу да удостоји и нас дара смирења, да бисмо до последњег даха корачали путем смиреноумних. Јер само пут смирења је тих и спокојан и са душевним одмором у овом веку. То нас учи Господ Бог и Спаситељ наш Исус Христос, говорећи: Узмите јарам мој на себе и научите се од мене; јер сам ја кротак и смирен срцем, и наћи ћете покој душама својим (Мт 11,29).
Брат: Молим Вас, преподобни оче, још нешто, ако Вам не причињавам сувише невоља.
Старешина: Реци, брате Јоване, шта си намислио да кажеш.
Брат: Сећам се, преподобни оче, да сам Вас некада чуо где казујете да је смирење једно а самопознање – друго. Због тога бих Вас веома молио да ми кажете, ако имате још времена, која је разлика између самопознања и смирења, пошто се мени чини да су једно исто.
Старешина: Пошто си се сетио и тога, знај да самопознање није исто што и смирење, него је оно само један степен смирења. Да би то још боље појмио, слушај Светог Исаака Сиријског, који вели: „Није свако ко је благ по природи или разуман или кротак достигао и степен смиреноумља. Али ни ко се налази у сећању на своје падове и своје грехове и сматра да је смирен умом и сећа их се, док не буде скрушио срце и не буде спустио своје срце и ум са висине гордости, нећемо га сматрати смиреноумним, мада је и ово достојно хвале. Јер још има мисао гордости и није стекао смирење, него му се са мајсторством приближује. А истинити смиреноумник је онај који има скривено у себи штогод достојно гордости, па ипак се не горди, него сматра себе земљом и прахом и пепелом“.
Значи, брате Јоване, као што видиш, једно је смирење а друго – самопознање. Ко је достигао да познаје своје грехе и немоћи, тај се смирује због грехова и немоћи. А то није смирење, него самопознање! Док се истински смирени смирује у праведности. То јест, имајући свеколико добро дело, сматра себе ништавним.
Брат: Молим Вас, преподобни оче, да ми објасните како се когод смирује у гресима а како у праведности.
Старешина: Па још ниси појмио, брате Јоване? Та о томе смо говорили.
Брат: Појмио сам, преподобни оче, али не баш тако добро. Због тога Вас молим да ми то кажете још једном.
Старешина: Ево, брате Јоване, како се когод смирује због греха: када се човек сећа својих грехова којима је ожалостио Бога, и у том сећању дође му кајање и велико ожалошћење, и почне уздисати и плакати са болом срца пред Богом, и од тог кајања и плача смирују му се ум и срце. Тако се смирио цариник из Јеванђеља, сећајући се својих грехова; стајаше далеко од олтара, то јест иза свих, није се усудио ни очи да подигне к небу, и ударајући своја прса говораше: Боже, милостив буди мени грешноме! (Лк 18,13).
Значи, као што видиш, брате, цариник није савршеним смирењем био угодан Богу, него се пред Њим оправдао самопознањем (Том. III, стр. 89). Међутим, као што сам и пређе рекао, то самопознање није истинско смирење, него само један од његових степена. А истинско смирење имају само који се смирују у праведности, то јест само који су испунили Божије заповести и свеколика добра дела, а ипак себе сматрају недостојним слугама, као што је рекао Господ (Мт 10). Такав је био велики апостол Павле, који је био узнет до трећег неба, а сматрао је себе мањим од свих Светих (Еф 3,8). Такав је био Преблажени праотац Авраам, који после толиких добрих дела сматра себе земљом и пепелом (Постање 18,27). Исто тако многи други од Светитеља и праведника Божијих. Дакле, сада мислим да си појмио, брате Јоване, како се когод смирује у праведности и какав је који се смирује у греху.
Брат: Преподобни оче, молио бих Вас да ми кажете који су знаци по којима би се познао човек који има истинско смирење?
Старешина: На ово твоје питање, брате, слушај одговор – не мој, него Светог и божанског оца Јефрема Сиријског, који овако говори о знацима човека који има истинско смирење: Сматра себе подлацем горим од свих грешника и да никакво добро није учинио пред Богом; куди себе у свако време и на сваком месту и делу; никога не осуђује, нити мисли да на свету постоји когод грешнији и лењији од њега; свагда свакога хвали и слави; он не суди, не ниподаштава и не оговара никога никад; без потребе, без заповести или нужде не говори и свагда ћути; а када га питају, ако хоће да што говори или одговори, чини то мирно и ретко, као да је присиљен, и стидећи се говори; не свађа се ни с ким, ни због вере, ни због другог чега, и ако когод каже добро, казује и он тако, а ако каже зло, казује и он тако, затим вели: Ти знаш; свагда је спуштена погледа; има смрт пред очима; не умује узалудно нити у таштинама, нити икад лаже; не говори против већега од себе; подноси са радошћу укоре и ниподаштавања и штете; мрзи одмор и воли труд, не раздражује кога и не мрзи ничију науку. То су знаци и познања истинског смирења. И блажен је који их има, јер је дом и Црква Божија постао, и Бог се настанио у њему, и постао је војник Царства Небеског. Амин“ (Том III, 216).
Дакле, брате Јоване, из ових сведочења Светог и Божанског оца Јефрема Сиријског, достојних свакога поверења, можемо сасвим детаљно спознати који су знаци онога који има истинско смирење. И блажен је онај кога Благи Бог буде удостојио у овом животу тога блаженог духовног стања, јер такав је још сада прешао из смрти у живот.
Брат: Признајем Вам искрено, преподобни оче, да сам имао много користи од свих учења која сам ја грешни имао срећу да слушам од Вас, и појмио сам много учења потребних за спасење и просвећење моје подле и неупућене душе.
Старешина: Ето, брате Јоване, да је, милошћу и помоћу Преблагог Бога, од када ми говоримо, протекло скоро четири сата. И ја сам се, колико ми је Бог помогао, старао да и краће одговорим на твоја питања по свом слабом и малом поимању. Можда бих имао још штогод да ти кажем, али ето долази отац еклисијарх по благослов да би клепао за вечерње и треба да идем на црквено правило. Буди пажљив, јер ћеш још бити испитиван искушењима.
Брат: Молим Вас, преподобни оче, да опростите мени грешном што сам Вам својим искушењима и недоумицама проузроковао толико сметњи и труда и што сам Вам одузео толико времена. Идем и ја у келију да узмем расу и да дођем у цркву на службу. Благословите и, молим Вас, опростите мени грешном.
Старешина: Бог да прости, брате Јоване, и не заборави шта смо говорили. Запиши гдегод што ти је још остало у памћењу, јер ћу те кадгод питати о томе.
 

 

О КРОТОСТИ, СМИРЕЊУ И ДУГОТРПЉЕЊУ[2]
 

„Живот без речи више користи но реч без живота.

Јер живот и ћутећи користи, а реч, ако је и викана, смета“.
 
Почевши одавде, колико ми милост Господа и Спаситеља нашег Исуса Христа и помоћ Пречисте Мајке Његове буду помогли и дали разумевања, говорићу о овом тројству врлина, које су три вериге духовног ланца, и којим свако ко се нада спасењу своје душе треба да се веже за Христа.
А повод због којег сам мислио да говорим у овом слову о овим трима врлинама јесте то што оне чине јединство, будући међусобно тесно повезане, и чак сливајући се једна у другу, јер ко је, даром Христовим, стекао једну, није стран ни осталим двема. Јер ко има нелицемерно смирење јесте и кротак; а кротки дуго трпи, јер њега одмара кротост његовог срца у свим невољама, и тако достиже да испуни написану реч: Узмите јарам мој на себе и научите се од мене; јер сам ја кротак и смирен срцем, и наћи ћете покој душама својим (Мт 11,29).
Ове се врлине рађају из исте мајке, која је преблажена љубав. И као што је љубав плод духа, тако је и смирење плод љубави. Јер је најпре била љубав, и затим, љубављу према нама унизио је себе Бог и био послушан до смрти, до смрти на Крсту (Фил 2, 8).
И ако је смирење оно што узноси, онда је љубав она што не допушта да се падне са висине.
А како су смирење, кротост и дуготрпљење такође чеда љубави, то се може појмити из оног што говори Велики Апостол: Плод Духа јесте љубав, затим када набраја шта се из ње рађа, између осталог казује: кротост и дуготрпљење (Гал 5, 22), и на другом месту, показујући опет плодове љубави, каже: Љубав дуго трпи, и пуна је доброте (1. Кор 13, 4).
Истина је да бешчестим и срамотим себе, покушавајући да говорим о овим великим врлинама, којима сам ја убог и стран. Јер нико није сиромашнији од онога који учи а не твори. Јер као што је сликар који слика воду по зидовима и она га у време жеђи не може освежити, тако је и онај који учи добром делу а не дела га. Не може само реч без делања утолити жеђ душе онога који речима хвале слика доброту, а да је не окуси знојем и трудом делања.
Мудар је, дакле, који не говори великим речима, него делима достојним хвале, и блажен је који ћути и пушта да говоре његова дела. Опет, добар говорник је онај који кори и учи силом делања, не многим говорењем.
Дакле, за мене који дела немам, било би корисније ћутање које је безопасно. И знам да, чак ако будем и говорио, моје слово неће покренути ревност слушалаца ка делању, јер слово онога пред ким су претходила дела има силу и достојно је поверења. Јер је појмљиво да је једно лепа реч, и друго реч од искуства. Реч која је плод делања јесте клет (дом) наде, и теши трудом делања онога који је изговара. А лепа реч без делања остаје увек залог срамоте, јер срамоти онога који ју је говорио и није испунио. Због тога верујем да нам и божанско Јеванђеље ставља на прво место делање, казујући: Ко буде творио и учио зваће се великим у Царству небеском. Тако да имам многа сведочења која ми бране да исказујем и хвалим блага других.
Али на неки начин хоћу да утешим и себе убогог и мислим да ћу се можда уподобити бар слепцу, који држи светлост ради других, мада му лепота светлости не користи, али онима који виде пружа извесну корист. Са том смелошћу, колико ми милост Господња буде помогла и буде ми дала разумевања, хоћу у наставку да говорим о поменутим врлинама. Али пошто врлина нема међу (границу), као што и Св. Григорије Нисијки вели да је граница врлине – неограниченост (бескрај) (Созерцања на Мојсијев живот, гл. 1); и ако је истина таква, као што и јесте, онда ја у речима које следе нећу моћи казати ко је од људи, сем Бога, имао кадгод ове три врлине у савршеној мери. Јер безгранично савршенство ових трију, као и свих врлина, налази се само у Беспочетном Богу. Значи, у ономе што хоћу да кажем, нећу устремити своје слово ка Ономе Који их све савршено има и обухвата, него се слово усмерава ка тројици Његових изабраних раба: ка Мојсију, велим, ка Давиду и ка великом Павлу.
И показаћу да, иако су ова тројица угодника Божијих божанским даром били украшени свим добрим делима, али су више сјајили овим трима, то јест: смирењем, кротошћу и дуготрпљењем.
 

О КРОТОСТИ
 
Најпре ћу отпочети слово о Светом и великом пророку Мојсију, о коме Свето Писмо каже да беше врло кротак човек, кроткији од сваког човека на земљи (Бројеви 12, 5). А да ли је овом великом пророку, који је тако кротак, недостајало смирење? Никако, јер се ове врлине, као што сам пређе казао, држе једна за другу и налазе једна у другој. Јер ко има истинску кротост има и смирење, и ко је смирен покрива се кротошћу. Мојсијево смирење јасно показује Свето Писмо, и ево шта вели: Када Мојсије напасаше овце свога таста Јотора, на гори Божијој Хориву, Бог се јави Мојсију у купини која гораше пламеном огњеним али не сагореваше, и рече му: Дођи сада. Послаћу те к Фараону, и извешћеш из Египта народ мој, синове Израиљеве (Излазак, 3, 10). На ове Божије речи срцем смирени и кротки Мојсије, умујући о овом великом задатку (служби) који му Бог беше поверио, и сматрајући себе сасвим недостојним таквог високог позива, рекао је: Ко сам ја да идем к Фараону, да изведем синове Израиљеве из Мисира? (Излазак 3,11).
А након што му Бог потврђује да ће неизоставно бити с њим и да ће му помагати, и након што му показује чудо с његовим штапом који се претвори у змију и затим опет у штап, и с руком, коју – на заповест Божију – Мојсије ставља у недра и затим вади белу од губе, и поново је чисти, Мојсије се опет смирује пред Богом и показује му своју немоћ, говорећи: О, Господе, ја нисам речит човек, и та ми немоћ није од јуче ни од прекјуче, нити од када Ти говориш с рабом својим; јер говором и језиком заплићем. И затим се молио Богу да пошаље другога, и казиваше: О, Господе, пошљи онога кога хоћеш да пошаљеш (Излазак 4,13). Истина је да Свето Писмо каже да се Бог наљутио због овога Мојсијевог колебања. Али познавалац срца, Бог, који испитује срца, видео је да Мојсије говори ове речи не из зле воље и непослушања, него из премногог смирења и самопознања, указује на себе као на недостојног и неумешног за ову велику службу на коју је послат. Јер иако се Преблаги Бог наљутио због овог малог Мојсијевог колебања, није га казнио, него – видећи да он себе сматра недостојним и немоћним – још више га je охрабрио. И чувши га да се жали да је муцав и да зато не може да говори народу, рекао му је: Ко је дао уста човеку? Или ко чини да човек буде нем или глув, или с видом или без вида? Зар не ја, Господ? (Излазак 4,11). Затим као кротки отац говори са својим слугом и охрабрује га, казујући му: Гле, Тамо је брат твој Арон левит. Знам да он говори добро и лако. Ти ћеш му говорити и стављаћеш Моје речи у његова уста, и Ја ћу бити с твојим устима и с његовим устима и учићу вас шта вам је чинити. Он ће уместо Тебе говорити народу и биће твоја уста, и ти ћеш бити њему уместо Бога (Излазак 4, 16). И тако је овим благим и очинским речима охрабрио Свог смиреног раба и послао га је да изведе Његов народ из Фараоновог ропства.
Али зар не треба, браћо моја, да нам одавде остане штогод на ползу (корист) и назидање? Због чега ли Бог за ову велику службу није изабрао другог из свог народа Израиља, којега беше стотине хиљада у Египту, у Фараоновом ропству? И због чега је изабрао Мојсија, који беше побегао од Фараона и утуђио се тамо, како сам каже: Живим као дошљак у земљи туђој (Излазак 2,22). Због којег ли је разлога изабрао онога који беше туђинац и напасаше стада по пустињи далеко од своје браће из Египта, а сада, како показује Свето Писмо, беше прешао с овцама с оне стране пустиње и стигао на Гору Божију Хорив (Излазак 3,1).
По моме мишљењу и поимању, ако будемо тражили да се и одавде духовно окористимо, и ако будемо желели да пређашњим речима дамо мало дубље тумачење но што је у слову изложено, могло би се појмити и овако: да Бог, понекад, ради циљева који су велики и на општу корист Његовом народу, изабира оне који себе у свом уму сматрају свагда недостојним, као Мојсије, који – смирујући се и исповедајући пред Богом своју немоћ – казиваше: Господе, ко сам ја? Оне – велим – изабира за велике службе, који не желе да служе египатским страстима и да буду у ропству бестелесног фараона, него беже далеко и отуђују се од служења и робовања невидљивом фараону, напасајући незлобиве овце врлина по местима где нити је страсти нити зала, успињући се строгим путем подвига, окружени врлинама, као Мојсије овцама, до висине савршенства, и стигавши тамо на Гору Богопознања, беседе с Њим лицем к лицу погледом чистоте ума; који су сада достигли стање да им се повере велике службе и да им се открију божанске тајне од Онога Који гори и обасјава али не сажиже на уништење кротке и смирене срцем, као што је Мојсије. Јер Св. Исаак Сиријски вели да је онај ко је достигао чистоту ума достојан да му се открију тајне. А што је изабрао Мојсија, који има природну немоћ, то јест муцавост језика, и то нека се сматра такође на Божију славу, коју ниједан језик неће достићи да икада довољно искаже. И друго што треба појмити одавде јесте да се Он, када има да твори велике ствари, користи малим стварима и слабим сасудима, да би се показало да је сила Његова, а не људска.
Јер ако је тада, посредством смиреног пастира оваца, с муцавим језиком, изволео да изведе из фараоновог ропства скоро шест стотина хиљада особа, не рачунајући децу (Излазак 12, 37), видимо да касније изабира себи другог од овчијих стада, и посведочава да га је нашао по срцу (1. Цареви 13,14; Дап 12, 22). И с њим склапа вечни завет да кроз Оног Који ће му бити потомак по телу заснује Своје бескрајно духовно царство (Пс 88, 20; Пс 88, 33-36; 2. Цареви 7, 16). А када дође пунота времена, када је заветом Обећани Давиду (Пс 131,11) дошао и изволео да извади све народе из сатаниног ропства, изабрао је Себи за ову велику службу смирене и незнатне, и посредством дванаесторице људи, највећим делом једноставнијих и неуких, показао је истину свету, а мудрост овог света показао је као лудост пред Собом.
Кроз ове духовне рибаре уловио је за спасење све који су поверовали у име Његово, и тако је лудим и слабим стварима посрамио оно што је мудро и јако (1 Кор 1, 27).
А ако видимо да је Свемогући оставио Мојсију муцав језик чак и након што га је поставио за посредника између Себе и Свог народа Израиља, треба појмити да и том икономијом поштеђује Мојсија, да кадгод у животу не заборави да Бог дела толико сила и знакова кроз немоћног и несавршеног у ономе што је природно. И путујући даље животом, да се он, Мојсије, још више смири пред Господом.
Као што је великом Павлу, сасуду изабраном, који је послат да изнесе име Његово пред незнабошцима и царевима и синовима Израиљевим (Дап 9, 15), поред богатства дара Божијег и поред узвишености виђења и откровења којима је украшен, био послат и један сатанин анђео као жалац телу, који га бије по образу, како не би заборавио да сила Божија делотвори тамо где је немоћ (2. Кор 12, 7), тако и Мојсију остаје надаље немоћ језика, да би га држала у правој мери самопознања, и да би се достојни хвале смирио.
А што му је због ове немоћи језика послат у помоћ брат, и каже му се да ће Арон бити његова уста, то показује да су дарови подељени. И ако је Мојсије кроткији од свих људи, како за њега сведочи Свето Писмо, ако је крепак што носи у руци штап Божији (Излазак 4, 20), нека ипак не заборави да и њему недостаје речитост Арона, брата његова. И такав нека остане и надаље, служећи Богу у познању и смирењу, славећи Онога Који укрепљује што је немоћно и употпуњује оно што има недостатак.
А да не бисмо заборавили оно о чему је реч, и да би се јасније показала кротост, смирење и дуготрпљење овог великог пророка Божијег, доликује нам да пратимо кротког Мојсија не само у Египту, него – прошавши с њим Црвено Море – да видимо кротког пророка колико незлобивости и колико дуготрпљења показује према свом народу Израиљу током 40 година колико је лутао с њим по пустињи. Колико горчине, колико невоља и колико гадости су му наносили, када су, након толико преславних чудеса која су видели, скретали у роптање и непослушање према Богу. Јер само три дана беше од како их је Бог провео по Црвеном Мору као по суху; само три дана беше од како видеше руку Свевишњега којом је утопио у море Фараона са свом силом његовом; само три дана беше од како их је Бог ослободио из горког и дуготрајног, четири стотине тридесетогодишњег ропства, и пошто сада беху мало ожеднели у пустињи, они заборавише све, и роптајући викаху на Мојсија: Шта ћемо пити? (Излазак 15, 24). Стигоше тада у Меру, и не могоше пити воде оданде, јер беше горка; због тога су прозвали оно место Горчином (Излазак 15, 23).
Али кротки Мојсије, видећи њихову узнемиреност и роптање, завапио је ка Богу, и Бог хитри помоћник своме рабу, показао му је неко дрво, које је када га је Мојсије ставио у воду, осладило воду. И тако је Бог, руком раба Свог Мојсија, утолио жеђ роптачима.
Овде сам се сетио једног размишљања Светог Григорија Нисијког о Мојсијевом животу, које казује како синови Израиљеви, који скоро беху изашли из Фараоновог ропства, нису могли поднети мало жеђи, нити горчину воде из Мере, док је Мојсије није осладио дрветом; тако се и деци Христовој, која иду ка земљи обећаној и која су од скоро изашла из ропства невидљивог фараона и спасла се египатских страсти и путују далеко од њих, чини горак овај пут, али када се сете Оног Који је био разапет на дрвету и у жеђи Својој био напојен оцтом и жучи, услађује им се донекле ова горчина која их сусреће на путу Његових заповести.
Сада да се поново вратимо на слово о Мојсију.
Након што су отишли из Мере, синови Израиљеви су се спустили у пустињу Син. И тамо су се опет вратили роптању против Мојсија и Арона, и говораху: Што не помресмо од руке Господње кад сеђасмо код лонаца с месом и јеђасмо хлеба до ситости? Због чега нас изведосте у ову пустињу да поморите сав овај збор глађу ? (Излазак 16, 2-3).
Али ето, кротки Мојсије, видећи да опет ропћу, рекао им је с кротошћу: Шта смо ми, те ропћете на нас? (Излазак 16,7), као да им говори: Због чега устајете и ропћете против нас?
Зар сте заборавили ко је Онај Који је нама заповедио да вас изведемо у ову пустињу? Због чега немате вере и због чега се не молите Ономе Који је учинио толико чудеса и сила с вама и извео вас из Фараоновог ропства и довео вас довде?
Затим, као кротки родитељ, и не обазирући се на невоље које му чињаху, почео их је тешити и казивати им: Немојте се узрујавати и немојте губити трпљење своје. Ево данас ће вам дати Господ меса, и ујутру ћете се наситити хлеба (Излазак 16, 8). Након што их тиме теши, опет хита кротки отац ради њих на молитву Богу, и Бог, саслушавши молитву Свог раба, шаље им хлеба с неба и препелице (Излазак 16, 13-14). Али ето, невоље и ожалошћења Мојсијева не окончавају се, јер народ, након што је био храњен маном с неба и јео меса, идући даље, стигао је у Рафидинску пустињу, и тамо, не нашавши воде, поново почиње да ропће и жалости снисходљивог Мојсија, који с кротошћу говори: Зашто тражите то од мене? Што кушате Господа? (Излазак 17,1-2).
И видећи да они губе трпљење, опет хита на молитву, и будући у недоумици, пита Бога: Шта да чиним, Господе, с овим народом? Још мало, па ће ме засути камењем (Излазак 17,4). И по заповести и савету Господњем удара стену штапом и изводи воду ради утољавања жеђи оних који га огорчаваху и ожалошћаваху.
Затим, још више но до сада, видеће се кротост и дуготрпљење Мојсијево из следећег: када су стигли на Гору Синајску и он је постио 40 дана да би примио Таблице Закона из руке Господње, народ је на подножју горе присилио Арона да им начини каквог бога од злата; и направили су златно теле, и поклонили су му се.
Тада је Бог рекао Мојсију: Видим да је овај народ тврдоврат народ. Пусти ме сада, гнев мој ће се распалити на њих и истребићу их. А тебе ћу учинити праоцем великог народа (Излазак 32,2-10). Чујете ли, браћо, доброту и милост Пресамилосног Бога над рабом Његовим Мојсијем? Види да је народ направио себи златног бога и заменио своју славу подобијем телета које једе траву (Пс 105, 19-20). Његова правда Га приморава да их погуби, али ипак не жели да пређе преко воље свеугодника Свог Мојсија, него му казује: Пусти ме! Када ли је још Бог тражио допуштење од којег човека, када је имао штогод Да уради, као што чујемо да каже Мојсију: Пусти ме сада!
О доброто и милости Небеског Оца!
О љубави и самилости Премилостивог нашег Саздатеља!
О безгранично дуготрпљење и кротости Божија, показана над Његовим љубљеним слугом!
Јер не жели да погуби толико стотина хиљада виновника, зарад једног који пости и моли се за њих, зарад једног који Га се боји и чува Његове заповести. Ваистину овде одговара написано: Као што отац милује синове, помилова Господ оне који га се боје. Јер милост је Његова од века и до века на онима који Га се боје, и правда Његова на ономе који чува Његов завет (Пс 102,13,17-18).
Сада да видимо шта чини кротки Пророк, када види да се праведни гнев Божији распалио на њих и да му казује: Пусти ме да их истребим! Да видимо: да ли пушта да их погуби као што беху заслужили? Не, него видећи опасност, одлази народу, и након што их укорава због овог тако великог одступања, и након што су, зарад ревности према слави Божијој, погубили скоро три хиљаде одступника мачем Левијевих синова, принели их Богу као жртву помирења, следећег дана је рекао народу: Учинили сте велики грех. Попећу се сада ка Господу, можда ћу примити опроштај за ваш грех. Затим, отишавши ка Господу, са срцем скрушеним од бола, исповеда и моли се за њих, говорећи: О Господе, народ овај учини велик грех; направио је себи бога од злата. Опрости им сада грех; ако ли не, избриши ме из своје књиге, коју си написао! (Излазак 32,28-32).
Ко ли неће појмити одавде колико љубави и незлобивости беше у души кротког Пророка! Овај га је народ толико пута огорчио, роптао је и подизао се против њега и Бога; толико пута га је жалостио својим залима. А сада, када је учинио највећи грех пред Богом, видевши да су достојни погубљења и да им прети праведни Божији гнев, он у незлобивости свога срца као кротки родитељ заборавља сва зла којима су га жалостили и са великом скрушеношћу срца моли се за њих и полаже душу своју за њих и каже: Опрости им грех; а ако ли не, избриши и мене из књиге своје, коју си написао!
Ето, дакле, истинског оца синова Израиљевих! Ето пророка који је пре толико векова испуњавао изречену реч Спаситеља нашег Исуса Христа да се молимо за непријатеље. Ето, на крају, изабраника Божијег, који је био спреман да положи душу своју за браћу своју. Бог му је рекао: Пусти ме да их погубим, и тебе ћу начинити праоцем великог народа; то јест, ако ме пустиш да их погубим, тебе ћу уздићи на велику част. Али кроткоме оцу синова Израиљевих није потребна никаква част, када је реч да децу његову погуби праведни гнев Господњи. Он се моли са много скрушености и с великом понизношћу Премилосном Богу да им одмах опрости, а ако не, онда заједно с њима нека погуби и њега и нека га избрише из Своје књиге, у коју га је записао.
Видевши Бог да се он моли и говори ове речи, потврђује му да неће погубити њега, него њих, и казује му: Ко је згрешио против мене онога ћу избрисати из књиге Своје (Излазак 32,33).
Свесамилосни Саздатељ и Небесни Отац му потврђује да му је њега жао, јер га види да пости и скрушава срце за њих, и потврђује му да неће погубити њега, него оне који су згрешили. Али кротки отац синова Израиљевих казује Оцу Творцу: „Шта хоћеш да чиниш, Господе милости и сила, хоћеш мене да поштедиш, да ме уздигнеш на велику част и да ме учиниш праоцем великог народа, и децу моју и Своју да погубиш због тога што су учинили грех достојан погубљења? Не, Оче и Господе, Боже мој. Ти си ме поставио за посредника између себе и свог народа. Ти си ме саздао у материци мајке моје и дао си ми срце кротко, пуно самилости и милости, и сада ја не могу то учинити: да видим њих погубљене а себе прослављеног. Не, Оче и Господе, не могу то чинити: да те пустим да их погубиш, него са великом силом и скрушеношћу срца, са много понизности и са сузама молим се Твојој милостивости: опрости им грех. Опомени се, о Оче и Господе, својих љубљених: Авраама, Исаака и Јакова, којима си обећао под заклетвом да ћеш им умножити семе као звезде небеске и да ћеш њиховим наследницима дати земљу из које тече мед и млеко, и да ће владати њом до века“.
Чувши то Свемилостиви Бог из уста смиреног и понизног раба свог Мојсија, би савладан Својом самилошћу, и обрати Свој праведни гнев и праведну љутњу, и одуста од зла за које рече да хоће да нанесе Свом народу (Излазак 32,12-14).
Други пут каже Свето Писмо да је Марија пророчица, сестра Мојсијева, заједно са својим братом Ароном оговарала Мојсија, и рекли су: Зар само кроз Мојсија говори Господ? Не говори ли и кроз нас? И Господ ју је чуо и казнио, те се испунила губе и беше бела као снег. Али кротки и незлобиви Мојсије, не узимајући у обзир то зло, намах је похитао на молитву Господу за њу и рекао је: Боже, молим те, исцели је! Бог, услишавши молитву раба Свог, дао јој је због овог греха малу казну: да буде одлучена изван табора седам дана; и исцелио ју је (Бројеви 12, 14).
А када су Кореј и Датан устали против Мојсија и заједно с њима две стотине педесет људи између синова Израиљевих, па је чак и цео збор прешао на њихову страну, тада се слава Господња показала целом збору, и рекао је Мојсију и Арону: Одвојте се из тога збора, и сатрћу их за трен. А кротки и незлобиви Мојсије, видећи да се гнев Господњи распалио и хоће да их погуби све због њихове побуне и непокорности, бацио се ничице заједно са својим братом Ароном, и са много скрушености срца мољаше се говорећи: Боже, Боже Духова и свакога тела, један једини човек је згрешио, и на сав ли ћеш се збор гневити? И тада се праведни гнев Господњи усмерио само на Кореја и Датана и Авирона, који беху челници пометње, и прождре их земља са кућама њиховим и са свим иметком њиховим. А на оних две стотине педесет који ношаху кадионице и кађаху изашао је огањ од Господа и сажегао их је (Бројеви 16,1-35).
Али ето после ове велике невоље и огорчења које се надвило над кротким Пророком због Кореја и оних што се удружише с њим, чекало га је друго, још теже искушење. Јер је следећег дана један сам из целог збора устао против њега и Арона брата његова, и отпочеше сви скупа викати: Ви сте побили народ Господњи! (Бројеви 16,41). И ето, показала се слава Господња, и облак је покрио Мојсија, и поново се гнев Господњи распалио на сав народ, и хтеде их све погубити, и опет каза Мојсију и Арону: Одвојте се из тога збора, и сатрћу их за трен! Тада је Мојсије, видећи да је погибељ целог народа близу, поново пао ничице, молећи се са великом скрушеношћу срца да ублажи праведни гнев Божији. И пошто је помор делом већ био отпочео у народу, рекао је Арону: Узми кадионицу, и метни у њу огња с олтара, метни тамјана, и иди брзо у збор и помоли се за њих; јер је дошао гнев Господњи, и помор је отпочео. Арон је брзо узео кадионицу и отишао је и стао између живих и мртвих, и преста помор Господњи. Оних што помреше беше четрнаест хиљада седамсто људи, сем оних што помреше због Кореја (Бројеви 16, 42-50).
Ето, дакле, и овога пута, да није кротки посредник Мојсије пао ничице да се моли Богу са много понизности и скрушености срца и да није похитао да принесе жртву искупљења за њихове грехе, Господ би их све био погубио, као што беху заслужили.
О овој истини јасно говори Свето Писмо када каже: И рече да их истреби, да није Мојсије, изабрани Његов, стао молећи се пред Њега, да одврати гнев Cвoj u да их не истреби (Пс 105,23). Значи, из онога што се довде говорило о Мојсију може се појмити колико је невоља и огорчења претрпео овај велики пророк Божији због побуњеног и роптавог народа и са колико кротости, смирења и дуготрпљења беше он посредник између њих и Бога, Кога су огорчавали и покретали на гнев својим безакоњима, роптањима и непокорношћу својом према Његовим Светим заповестима. А кротки и снисходљиви Мојсије четрдесет година је трпео сва њихова зла, не узимајући у обзир невоље које му наношаху толико година. Када би их видео у било каквој опасности, мољаше се са много понизности и скрушености срца за њих Пресветом и Милостивом Богу, који много пута хтеде да их погуби због њихових безакоња.
И тако Мојсије, током свих ових четрдесет година беше кротки, смирени и са много дуготрпљења посредник између Бога и синова Израиљевих. Види се да је Бог познавао раба свог Мојсија и изабрао га са овим врлинама, да буде на свеопшту корист Његовом народу Израиљу. Ове врлине су га прославиле пред Богом и људима. Због тога је стигао да о њему сам Бог посведочи да је већи од осталих пророка и веран у свему дому Његовом, као што каже Бог Арону и пророчици Марији, сестри Мојсијевој: Слушајте, вели, добро шта вам казујем: када буде међу вама пророк, Ја, Господ, открићу му се у виђењу или ћу му говорити у сну. Али није тако са мојим рабом Мојсијем. Ја му говорим уста к устима, откривам му се лако појмљивим стварима, и он види лик Господњи и веран је у свему дому Мојем (Бројеви 12,7-8).
Види се, дакле, да је велики изабраник Божији био пророк Мојсије, о коме сам Бог сведочи да је био веран у свему дому Његовом. Мојсије је био символ верности, претеча Спаситеља нашег Исуса Христа, јер се показао веран у свему дому Божијем као слуга. А Христос, као што показује велики Апостол, веран је над домом Божијим не као слуга, већ као Син (Јевр. 3, 2-6). Још и Свето Писмо казује да беше најкроткији човек на земљи (Бројеви 12, 3).
Блажени ће, дакле, бити они који ће се у свом животу сећати Мојсијеве кротости и дуготрпљења и по својој ће моћи ревновати да стекну ову велику врлину кротости, на коју и Спаситељ наш позива казујући: Узмите јарам мој на себе и научите се од мене, јер сам ја кротак и смирен, и наћи ћете покој душама својим (Мт 11, 29).
Ваистину, браћо, истинска кротост много одмара душу, јер je она кћер љубави и мајка незлобивости.
Кротког и смиреног сви љубе и он све одмара ликом своје кротости. Кротки и смирени не гневи се брзо и гневне кротошћу својих речи смирује и блажи, као што је написано: Кротки одговор одвраћа гнев, а жестока реч га распирује (Приче Соломонове 15,1).
Кротком је страно лукавство, и он обитава далеко од злопамћења, пун је милости и увек се жалости и пати, када види брата у невољи.
Кротки и смирени постају достојни великих тајни и од Господа се уче Његовим путевима, по речи која је написана: Научиће кротке путевима Својим (Пс 24,9).
Кротке и смирене срцем у овом свету, због њихове кротости и незлобивости, љубе и помажу сви људи. И не примају милост само од људи, него тим више од Бога; велике ће се славе и дара удостојити у дан када ће се свему судити огњем и муком. Као што сам показао, о овом говори Свето Писмо: Када устане на суд Бог, да спасе све кротке на земљи (Пс 75, 9). И опет вели: Упутиће кротке на суду (Пс 24,9). Кротки су по подобију Господњем и помиловаће их у онај дан Кротки и Смирени срцем, и они ће се спасти осуде пакла и неисказаних мука, јер срце скрушено и смерно Бог неће одбацити (Пс 50,17).
Кротки и смирени срцем у бескрајности векова ће се тешити духовном сладошћу Раја Божијег и наследиће она добра која око не виде и ухо не чу и у срце човеку не дође. И биће тамо у многом одмору и миру. Ово показује Божанско Писмо када вели: А кротки ће наследити земљу и уживаће у мноштву мира (Пс 36,11).
И Спаситељ показује да је ова духовна и нетрулежна земља њихова отаџбина, када вели: Блажени кротки, јер ће наследити земљу (Мт 5,4). Значи, тамо, у тој небеској земљи биће станиште кротких, и наслађиваће се тамо у мноштву мира у векове векова.
Али ти, љубљени, чувши о сладости, немој мислити ни на какве сладости сличне овдашњим. Јер Царство Божије није јело ни пиће, него праведност и мир и радост у Духу Светоме (Рим 14,17).
Немој умовати о наслађивању храном, него се наслађуј у Господу, даноноћним размишљањем о закону Његовом (Пс 1, 2). Његовим речима храни своју душу, јер су оне у твојим устима слађе од меда и саћа (Пс 118,103).
Немој умовати о сладости пролазних добара, него се моли Богу да те напоји вином понизности (Пс 59, 3), и будеш ли се овим вином појио свакога дана и ноћи, достићи ћеш да појмиш који је укус духовних пића, и још у овом веку појиће те водом живом, која уздиже, Онај који је рекао: Ко је жедан нека дође мени и пије (Јн 4,10; 7, 37).
А ако благодаћу Христовом будеш достигао то блаженство да будеш напојен овом водом живота, онда ћеш појмити шта значи наслађивати се у Господу и шта беше Рај засађен у Едему, јер се реч Едем, по Великом Василију, тумачи као наслађивање (Шестоднев, Слово о Рају, стр. 60-63).
Чувши и о земљи о којој Свето Писмо каже да ће је наследити кротки, немој сматрати о њој што год слично земаљском, чак ако кад год и у овом овдашњем будеш видео какав украс или лепоту. Не заборављај, брате, да је друга слава небеских, а друга земаљских (1. Кор 15, 40).
Сети се, брате, да тамо речни токови веселе град Божији (Пс 45,4). И духовно појми с Великим Василијем да тамо нису чувствене (чулне) воде, него изливи река Духа Утешитеља, што неизрецивом утехом веселе душе које су се, благодаћу Божијом, удостојиле ући у тај град Божији, који је небески Јерусалим и Невеста Јагњетова (Отк 21, 9-10; 27).
Сети се, љубљени брате, да у баштама тог града и у земљи кротких неће бити овог чувственог (чулима доступног, нап.изд) дрвећа, јер ће се тамо духовно дрвеће веселити и наслађивати.
Тамо ће њих воде живе Духа Утешитеља напајати.
Тамо ће праведници као палме процветати и као кедри на Ливану умножиће се (Пс 91,13).
Тамо су горе небеског Сиона, тамо су падине северне, град Цара великога (Пс 47, 2).
Тамо ће Бог све кротке и смирене срцем и све који су чували Његове заповести наслађивати својим духовним добрима до ситости њиховог срца, као што пише: Наситићу се када угледам славу Твоју (Пс 16,15).
Тамо ће их хладити вода живота, и у опојности Духа Светог наслађиваће се.
То опет Псалмопевац показује Духом казујући: Опиће се од обиља дома Твога, и извором сладости напојићеш их (Пс 35,8).
Блажени, дакле, и треблажени (троструко блажени, нап.изд) ће бити они који ће ревновати да постану кротки и смирени у овом веку, јер ће се у векове векова наслађивати тамо где је мир и светлост невечерња.
То, али и више било би да се каже о кротости Мојсијевој и о блаженству које очекује кротке и смирене.
Рекла је мати Синклитикија: „Следи цариниково смирење, да се не би осудио заједно са фарисејем. Изабери кротост Мојсијеву, да би своје срце, које је грубо, преобразио у изворе вода“ (Отачник, Мати Синклитикија 11).
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Из књиге: Ne vorbeste parintele Cleopa 8, Roman, 1999, стр. 45-49
  2. Из књиге: Valoarea sufletului, Bacau, 1994, стр. 3-56
Кључне речи:

Један коментар

  1. Poštovani, gde mogu kupiti ovu knjigu? Unapred hvala

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *