НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Богословље светоотачког подвига и искуства » ПУТ НЕБА – ЖИВОТ И ПОДВИЗИ – ПОУКЕ И РАЗГОВОРИ

ПУТ НЕБА – ЖИВОТ И ПОДВИЗИ – ПОУКЕ И РАЗГОВОРИ

p style=“text-align: center“> 

ПУТ ПОДВИЖНИШТВА
 

КАКО ЂАВО ОБМАЊУЈЕ ЧОВЕКА[1]
 
У наставку ћемо говорити о савету ђавола; како ђаволи уче људе да одлажу покајање.
Беше неки монах пустињак, велики подвижник у пустињи у пределу Александрије, именом Иларион, велики исихаста. Имао је скоро сто година.
Молио се Богу неколико година: „Покажи ми, Господе, које је лукавство ђавола којим они задобијају највећи број душа за царство пакла! Која им је мајсторија и метод да одврате људе од доброга пута, да би их учинили робовима греха и одвели у пакао. Како они задобијају више душа за пакао него ли анђели чувари за Царство небеско?“ Молио се отац годину дана, две, три, и није му Бог одговорио.
Једне ноћи, када је био на молитви, а беше дубоко у ноћ, напољу беше месечина као дан, чује неки глас: – Аво[2] Иларионе!
– Молим, Господе?
– Узми свети крст у руку, узми свој штап, осени се знаком светог крста, изиђи из келије и иди до оближњега пропланка, и када будеш стигао на пропланак, стани тамо поред којег дрвета. Али се не бој онога што ћеш видети! Стој тамо и гледај на средину пропланка, док не будем дошао.
Када је он чуо да га је учио да се наоружа знаком светог крста, познао је да је позив од Бога. Отишао је старац, казујући молитве у уму, и стигао је на пропланак. Беше велика тишина; не дуваше ветар те ноћи. Видео се само месец и звезде. Отишао је стари монах поред неког дрвета и стојаше пазећи.
Одједном, виде да се насред пропланка појављује престо, Царски трон. Као да беше од муња, као пламен огњени. Најпре се појавио престо, и зачуди се. Затим виде да долази сатана и седа на престо. Рамена му беху као наковањ. Кожа му беше као мастило, са длаком као што је медвеђа, са снажним канџама. Имао је круну сачињену сву од змија и држао је у руци штап у виду аждаје.
Када га је видео, осенио се знаком Светог крста. Сатана је сео на онај престо и трипут пљеснуо дланом о длан. Када је пљеснуо, испунио се ваздух ђаволским четама. Пукови ђавола, хиљаде и милиони. Једни, који су изгледали да су од највећих, велможе пакла, стојаху близу њега. Други – над шумом и други – по ваздуху; колико поглед обухвати – само ђаволске чете.
Када је монах видео тамо толико ликова пакла и толико ђавола, сетио се речи из келије, која му беше речена: „Не бој се“, наоружао се знаком Светог крста и стојао пажљиво.
Тада, након што су се сабрали као песак морски, на свим странама су се виделе само чете ђавола, устао је сатана на ноге и рекао: – Сакупио сам вас ове ноћи, у поноћ, овде, јер хоћу с вама да обавим испит. Треба да положите тежак испит. Знате ли ви због чега сам вас позвао?
И рече један: – Господару, не знамо!
– Ево због чега сам вас позвао овамо. Да изађе на рапорт сваки од вас који зна најбољу мајсторију да обмањује људе и да их доводи у моје царство. И да ми покаже како он обмањује свет и како заглупљује човека и обмане га, те га доведе у вечну муку и у наше царство. Који је метод, која је ваша мајсторија, јер у целом свету то вам је посао: да обмањујете људске душе. Да вас видим колико сте искусни у обмањивању људских душа! Који ми буде погодио мисао, ако ми буде казао савет како обмањује свет онако како ја мислим, ево даћу му да управља паклом три минута, поставићу га за цара уместо мене на три минута, и учинићу га великим генералом над осталима.
Тада је изашао један из мноштва и рекао: – Жив био[3], твоја мрачности! Дошао сам да поднесем рапорт како ја обмањујем људе!
– Но да видимо!
– Ја – вели он – кажем човеку овако: „Море човече, иди ти и у цркву, и пости, и моли се, и чини чак и милостињу, и друга добра дела. Море, али ни са ђаволом немој кварити односе! Иди и у ресторан, иди и у крчму, на игранке, на проводе, на игре на срећу, да би се и с овим светом провеселио!“.
Тим методом сам обмануо врло многе. Убацујем им помисао, јер другу силу немам! Друга нам се сила није дала из пакла. Рајски анђели имају од Бога силу само да убацују човеку мисао да чини добро. Ми имамо силу само да убацујемо човеку помисао да чини зло. Али да га присилимо не можемо, јер човек има самовласност коју му је Бог дао. Не можемо да га принудимо да згреши; само ако је глуп и слуша мисао коју му убацујемо.
И тако сам обмануо врло многе. Када изађу из цркве, неки се зауставе у крчми. Тамо се сваки сретне с родбином, с пријатељима. Узме по ракију, попије по чашу; понеки узме и цигару, дође и који свирач да му свира. Из тог разлога човек се спотакао, није му више ништа користило што је ујутру био у цркви, јер се увече вратио из наше службе. И тако поступам са сваким.
И упитао је сатана: – Јеси ли многе обмануо?
– Жив био, твоја мрачности, многе!
– Обмануо си глупље од себе, али ниси учинио ништа нарочито.
– Због чега, твоја мрачности?
– Ти кажеш човеку да иде и у цркву, да иде и у крчму, да иде и на забаве, да иде и на Света места, да и чита, да се и моли, затим да иде на недозвољене проводе, али Христос му каже у Јеванђељу: Нико не може два господара служити! (уп. са Мт 6, 24), то јест и мени и Њему. Ти си га подстакао, можда човек није био душевно припремљен и одлази неколико пута, али након извесног времена долази анђео и убацује му мисао: „Море човече, не можеш ходити двема стазама; или с ђаволом или с Богом“. И човек, будући укорен страхом Божијим, то напушта. „Море, држим се једне, јер нема спасења у ходу по двема стазама!“ – Јеси ли пострадао тако?
– Пострадао сам и тако!
– Видиш! Рекао сам ти ја да си обмануо глупље од себе. Дакле, знај да ниси одговорио добро.
И позвао је једног команданта, од оних великих, једног капетана, и рекао му:
– Узми га на леђа, однеси га у збор и удари му десет батина по леђима и пошљи га на дно пакла, јер је глуп!
Избио га је, уместо да му захвали! Није му се допао његов савет. Тражио је други бољи. Изађе други на рапорт.
– Жив био, твоја мрачности! Ако те ја не задовољим, други те неће задовољити.
– Да те видим, јуначе! Како се зовеш?
– Хроми Даба се зовем.
– Како ти обмањујеш људе?
– Ево како, величанство. Ја кажем човеку овако: Море човече, нема Бога, нема ђавола, нема анђела, нема пакла, нема раја, нема вечне муке, нема вечне славе, све је овде, на овом свету! Ако имаш шта да једеш и шта да пијеш и имаш жена и новца много, ако имаш поштовање од људи, кућу и многа богатства, овде је рај. И ако немаш, овде је пакао. Дакле, толико је, колико је човек на овом свету.
– И јеси ли обмануо многе?
– Многе сам обмануо!
– И ти си обмануо глупље од себе. Знам да си обмануо, али глупе, јер оне који познају Свето Писмо не можеш обманути. Јер Свето Писмо каже човеку да има Бога, да има ђавола, да има анђела, има пакла, има раја, има вечне муке, има вечне славе, има казне за грех, има на небу награде за добро дело. Свето Писмо је пуно таквих учења, и који га читају не верују теби. Чак и више од тога. Бог, када је саздао човека, ставио му је у душу и у тело осећање Бога. Ма колико био когод паганин, осећа да постоји невидљива сила у његовој души, а то је савест. Савест га гризе када чини зло и радује када чини добро. И глас савести не може бити одраз материје, нешто материјално, јер је невидљиве природе. Савест је глас Бога у човеку, и чим је згрешио, гризе га: „Зашто си тако учинио?“ Може нико да га не кори. Може да га не види нико када чини грех. Кад год згреши, тај закон, који је Бог усадио Адаму прво, назван и законом природе или савести, одмах га гризе. Понекад га гризе тако јако, ако је грех велик, да га доводи близу очаја. Испуњава се онда реч која каже у псалмима: Карањима због безакоња покарао си човека, и истањио си као паучину душу његову (Пс 38, 14-15). То јест истањи се нада као паучина и, од многе гриже савести, скоро да изгуби наду.
Ако се савест упрља са много грехова, понекада тако јако гризе човека, да му та грижа (то прекоревање, прим.изд) савести постаје мука над мукама. Због савести не може ни да једе добро, не може више ни да спава, ни мира више нема, ни молити се не може. Савест гризе, гризе као црв у дрвету. „Зашто си учинио и зашто си разгневио Бога таквим гресима?“
Дакле, узалуд му ти казујеш да нема Бога, јер му савест казује, и – после савести – казује му и Свето Писмо. Ти велиш да учиш човека да нема Бога, да нема ђавола, да нема анђела, да нема пакла, да нема раја, али му савест казује да има, и Свето Писмо је пуно сведочења по којима се доказује да постоји Бог, да има анђела, има вечне муке, има вечне славе. Дакле, и ти си – рекао је сатана ономе с рапортом, који се хвалисаше да овим саветом обмањује много света – глуп и не доносиш велики допринос царству пакла; не доносиш велику корист!
Тако је пострадао и тај ђаво који је дошао с другим рапортом пред сатану, као што је пострадао и први, који се хвалио да је учинио нешто нарочито. То јест, уместо да га похвали, да га учини великим над многим ђаволским четама, избио га је и под срамотом послао на дно пакла, што је глуп и не уме да обмањује људе.
Обмањивао је, али је обмануо сувише мало и сувише је мало душа одвео у пакао! Пострадао је и овај ђаво као и први, који је учио човека да иде и у цркву и у крчму и да чини и Божије и сатанино. Дакле, и тај се зло провео.
И сада од ђаволских чета које су биле присутне позвао је другог на рапорт. И беше ћутање међу ђаволским пуковима, јер беху милиони демона око шуме и онога пропланка, и не излазаше ниједан, јер се бојаху да ће пострадати као што су пострадали остали, да ће их, уместо хвале, избити и послати на дно пакла.
Сатана је седео на престолу и чекао да изађе још који на рапорт, говорећи:
– Ако ми трећи који изађе погоди мисао, то јест изложи ми план за задобијање душа за царство пакла, бољи него оне двојице који су ми пре поднели рапорт, онда ћу ја тога учинити генералом над многим ђаволским војскама и поставићу га да седи на мом царском престолу три минута.
Након што је сатана тако рекао, из оних небројених ђаволских пукова није нико више хтео да изађе, зато што се бојаху да не пострадају као што су пострадала друга двојица, која су пре поднела рапорт и њему се није допало.
Ипак, после неког времена изађе један грбави, са четири реда рогова, једна му нога пачија, једна беше коњска. Имао је знаке пакла на свом челу, реп беше дугачак, од не знам колико метара позади. И када је изашао, отишао је пред сатану, како он сеђаше на престолу тамо насред пропланка, и рекао му:
-Жив био, твоја мрачности!
Сатана га пита: – Како се зовеш?
– Куси се зовем!
– Ехе, видим те старог и грбавог. Чини ми се да ти знаш разне мајсторије да обмањујеш душе, да их доводиш у моје царство.
Куси је рекао: – Ни твоја мрачност не зна шта знам ја!
– Да те видим! Чини ми се да си велик мајстор да задобијаш душе.
– Ни ти не знаш шта знам ја! Имам мајсторију, јер сам оматорио у борби са људским душама толико хиљада година, и њом многе душе одводим у пакао. Као што у зиму падају пахуље снега, тако ја спуштам у пакао душе свакога дана.
– И како си успео да доведеш толико душа у моје царство?
– Ја нећу рећи као први ђаво који је изашао на рапорт. Човек зна да не може служити два господара и лако га задобије анђео за своју страну. Али нећу рећи човеку ни као онај други глупан, да нема Бога, нема ђавола, нема анђела, нема пакла, нема раја. Не! Јер Свето Писмо каже да има и Бога и ђавола и анђела и пакла.
Ја толико кажем човеку: „Море човече, има Бога, има ђавола, има анђела, има вечне муке за грех и вечне славе за добро дело, али имаш још времена! Зар си глуп? Баш од данас да започињеш добро дело?“
Ако је дете, кажем му: „Море дете, ти од сада имаш да живиш! Долази младост, треба да се ожениш, треба да се проводиш на свету! Немој да изгубиш младост тако узалудно, јер живот треба проживети!“
А ако је младић, кажем му: „Након што се будеш оженио и засновао домаћинство, после тога ћеш отпочети добро дело. Сада једи, пиј, проводи се, чини сва зла, та млад си. Опростиће ти Бог, јер он познаје човекову немоћ. Покајање остави за сутра, остави за прексутра, остави за догодине, за касније“.
Учим човека да одлаже покајање од данас за сутра, од сутра за прексутра! „Какву милостињу хоћеш сада да чиниш? Не жури! Покајаћеш се пред смрт! Сада хоћеш да постиш, да истрошиш здравље тела? Нека у старости, јер пост је за старе! Хоћеш да се молиш? Да изгубиш толико сати молећи се Богу? Па сада имаш посла. Ето, имаш да гајиш децу, имаш да стичеш кућу и мираз ћеркама, имаш да жениш и удајеш. Имаш толико!“
И забуним га са животним бригама и стално му казујем: „Остави за други пут“. Када дође анђео и каже му: „Море човече, дај подушје за мртве!“, ја му кажем: „Зар си глуп? Сада имаш да одеваш децу, имаш да правиш свадбу, имаш да чиниш то и то!“ Анђео долази и каже му: „Море човече, хајде отпочни постити постове, током године, средом и петком!“ Ја му кажем: „Немој постити, јер ћеш изгубити здравље! Ти треба да радиш, да скупиш имања, имаш да гајиш децу!“
Или долази анђео и каже му: „Море човече, исповедај се и остави грех, остави разврат, остави пијанство, остави дуван, остави псовке!“. „Ех, зар још од сада? Касније, пред смрт, исповедићу се свештенику, раздрешиће ме и готово. Па књига каже да те затекне добра кончина, а дотле се можеш проводити овако!“
С тим ме сви слушају – каже ђаво – и стално одлажу добро дело од данас до сутра.
Свето Писмо каже друкчије. Дух Свети буди људе, говорећи: Данас, ако глас Његов чујете, немојте да буду тврдокорна срца ваша (Јев 3, 7-8). И као што сам казао, глас Божији у човеку је савест, која га гризе због греха и каже му: „Човече, напусти грех! Остави се крађе, остави се блудничења, остави се псовања, остави се пијанства, остави се пушења, остави се злих ствари, зависти, злобе, свађе“. Бог му заповеда данас, а ми му кажемо: „Не данас, него сутра, прексутра, у старости!“
И казујемо му овако: „Дај мени данашњи дан и ти узми сутрашњи!“ И тако је – вели – грех у човеку, као кад би узео велик ексер и брадвом почео да га укиваш у суво храстово дрво. Ако га удариш чекићем једанпут, двапут, трипут, лако можеш извадити ексер. Ако га укујеш до половине, теже је, а ако га сасвим укујеш, треба да расцепиш дрво!
Такав је и грех! Укива се у природу навиком. И ако човек не остави данас грех, када је свеж, што више стари, тим га се теже може одвићи.
Јеси ли видео у бакру зелену рђу? Да си бакар чистио свакодневно, сјајио би као сунце! Али ако је остављен годинама, ухватио је зелену рђу, не можеш га више ничим на свету опрати, само ако га истопиш. Таква је душа када остари у греху. Ако није данас оставила грех, нека не мисли да ће га сутра или прексутра .оставити лакше. Јер по мери протицања времена, грех стари, укива се у природу, и уобичајавање постаје друга природа; навика постаје друга природа, и човек чини грех хтео нехтео, и с великом се муком човек ослобађа греха, након што је овај остарео у њему!
Навика, по канонским законима Цркве, јесте десети степен греха, јер даље следи очај, претпоследњи степен. И када сам видео човека да се навикао на грех годину дана, две, десет, не знам колико, мој је заувек! И тако ја успевам да их обманем, jep хиљаде и милиони људи одлажу покајање од данас до сутра, и сви постају робови греху; јер који грех није остављен данас, сутра-прексутра све више хвата корене и све је тежи. А када човек хоће да остави грех, грех се диже на њега с великом силом: „Зар си глуп, море? Са мном си живео! Како да се манеш мене? Шта још преостаје? Да живиш како те ја учим и како си навикао на мене!“
Тако сам, као што сам ти пређе казао, научио и обмануо толико душа, да оне падају у пакао као што падају пахуље када веје, с једним јединим саветом: “ Добри људи, има још времена за добро дело; не будите глупи да га отпочнете баш од данас или баш од овога часа!“
Дакле, кажем вам, ваша мрачности, то је мој савет и моја мајсторија, и имам у паклу чету од хиљаде и стотине хиљада мојих ученика, које сам тако научио, и шаљем их по целој земљи да шапћу човеку на ухо: „Човече, за добро дело има још времена. Сутра, прексутра, за годину дана, за две, у старости“. И успео сам и успевам. Иди и види у паклу колике сам гурнуо и гурам овим саветом!
Тада је сатана рекао:
– Браво! Најбољи савет – да учиш човека да одлаже покајање од данас до сутра: „Баш данас хоћеш да се исповедиш? Баш данас хоћеш да се причестиш? Баш данас хоћеш да твориш милостињу? Зар не видиш да немаш времена? Остави за сутра!“
Сада пошто си ми погодио мисао, даћу ти своју круну и штап да три минута владаш паклом, и сви да научите од њега то лукавство, да бисте довели што више душа у моје царство, да би се са нама мучиле у векове векова.

* * *
Након што је видео и чуо све то, монах је видео сатану да је пљеснуо трипут дланом о длан и као варница се угасио у ваздуху, и није више видео ништа и није се више чуло ништа. И он је остао зачуђен оним што беше чуо, како сатана обучава своје ученике и безбројне ђаволе из пакла, да уче људе да одлажу покајање.
Тада је дошао анђео Господњи и рекао му: – Аво Иларионе!
– Молим, Господе?
– Три године се молиш Богу да ти покаже како ђаволи обмањују људе и како их одводе у царство пакла! Ето видео си
својим очима и чуо својим ушима како!
Иди у своју келију, узми свеску, дохвати перо и напиши све што си видео, све што си чуо својим ушима, да остане за нараштаје који ће доћи, за последње, ова сатанина мајсторија. Јер цео свет треба да зна, да најбољи савет ђавола да би задобили душе за царство пакла, јесте да уче човека да одлаже добро дело од данас до сутра, од сутра до прексутра, од младости до старости, до смртне постеље, и тако да их све одведу у пакао!
Амин.
 

Разговор трећи

О СНОВИМА[4]
 
Шта су сновиКушање сновимаМонахов подвигСамопознање и како се оно постиже • Страсти су ђаволиОружје којим их изгонимо • Врлине и њихово делање.

Добар савет ће те сачувати, а преподобна

мисао ће те одбранити (Приче 2,11)
Старешина: Камо ћеш, брате Јоване?
Брат: Код Вас, преподобни оче, игумане, и молим Вас, ако имате времена, да ме исповедите, јер имам више ствари да Вас питам.
Старешина: Дођи, брате Јоване, јер сада, после јутрења, и ја сам слободнији и мирнији.
Брат: Пре свега, преподобни оче, молим Вас да ми опростите, грешном, што тако ретко долазим да се исповедам, јер је прошло више од три месеца како нисам био код Вас, преподобни оче. Истина је да сам у међувремену био послат у манастирски метох, и док сам боравио тамо, исповедао сам се оцу духовнику Кесарију. Сада, међутим, имам више недоумица које ме узнемирују, и због тога сам дошао к вама, преподобни, да ми разјасните, јер сам прошлог пута био јако задовољан појашњењима која сте ми дали.
Старешина: Реци, брате Јоване, какве још недоумице и какве туге имаш сада на души?
Брат: Овог ме пута, преподобни оче, узнемиравају неки снови. Од неког времена почели су да ме смућују ноћу, и ја сам им донекле поклањао пажњу, јер се поједини од њих обистињавају.
Старешина: Какве снове имаш, брате Јоване, којима кажеш да си почео да поклањаш пажњу и да их сматраш истинитим?
Брат: Ето, преподобни оче, много пута сањам ноћу да ће неко доћи и видим да сутрадан или након неколико дана дотични заиста дође. Понекад сањам многе псе који душмански кидишу на мене. Други пут сањам као да неко пушком пуца у мене, и чак чујем звук оружја, и неизоставно сутрадан треба да чујем добру или лошу вест! И пошто се донекле обистињује, почео сам да верујем да су то истински снови које Бог шаље. Зато Вас молим, преподобни оче, да ми разјасните шта да верујем о овим сновима.
Старешина: Видиш ли, брате Јоване, да те стари ђаволи опет смућују и не спавају? Видиш ли како су променили мајсторију да би тебе, брате, кушали?
Када си први пут дошао код мене, рекао си да си разочаран што те Бог није удостојио да имаш виђења, да виђаш анђеле и слично; прошлог пута си ми казивао да ти мисли саветују да тајно изађеш из манастира, без благослова, да би отишао у народ и правио се проповедником, како би преобратио свет на покајање, а сада ми велиш да си почео да сањаш добре снове, које Бог шаље!
Знај, међутим, брате Јоване, да те сви пређашњи ђаволи и сада кушају, само што они стално мењају своје лукавство час на један, час на други начин, с циљем да ће можда успети да те обману савршеном обманом и да те одведу у погибељ!
Брат: А који су то ђаволи, преподобни оче, о којима велите да ме кушају?
Старешина: Брате Јоване, ђаволи који те кушају јесу ђаволи гордости и таште славе.
Брат: Али из којег се разлога, преподобни оче, ови ђаволи држе мене са својим искушењима?
Старешина: Брате Јоване, један од разлога што ови зли дуси тебе кушају, јесте што имаш слаб и неискусан ум. И знај да многи људи слабога и неискусног ума лако падају у понор свог умишљења; тада почињу да им показују виђења и снове који изгледају истинити, да би их обманули и навели да високо мисле о себи: да су се удостојили великих дарова од Бога, јер су постали људи са виђењима и сновима, кроз које им се открива будуће.
О томе нас учи и божански отац Јован Лествичник, који вели: „Ђаволи таште славе чине слабоумне пророцима у виђењима и сновима“ (Лествица 3, 27).
Брат: Али зар ја, преподобни оче, имам слаб ум, зато што имам толико снова током ноћи?
Старешина: Слушај, брате Јоване, твој ум није слаб зато што има снове ноћу, јер сви људи имају снове, особито током ноћи.
Твој се ум, брате, показује слабим зато што се пољуљао, почео да поклања пажњу сновима и да сматра да су истинити и да долазе управо од Бога, као што си сам рекао. Ко неће сматрати да је слабог ума човек којег би видео како јури да ухвати сенку или како трчи за ветром?
Брат: Али зар је такав који верује у снове?
Старешина: Ваистину такав је, брате Јоване, као што јасно показује и Свето Писмо, када вели: Ко верује у снове јесте као који жели да ухвати сенку и као који трчи за ветром (Исус, син Сирахов 34, 2). Не схваташ ли, брате, да овим сновима ђаволи таште славе желе да те наведу да о себи мислиш високо, и да те тако баце у велики грех гордости?
Управо из тога појми, брате, да имаш слаб ум, што си отпочео да верујеш да си постао достојан имати сне од Бога и да из тих снова можеш спознати тајне будућности. Али пази, брате Јоване, јер мисли те чине да летиш горе, а Свето и божанско Писмо назива лудима оне који се узносе умом због својих снова: „Снови чине луде да лете!“.
Брат: Колико ја схватам, преподобни оче, ви ме сматрате слабоумним лудаком?
Старешина: Видиш, брате Јоване, да те на сматрам ја лудим и слабоумним, него те Божанско Писмо показује да си такав, ако будеш и даље настојавао да верујеш у снове.
Брат: Имам и друго да исповедим, преподобни оче.
Старешина: Реци, брате Јоване, и не стиди се, јер сам и ја грешан човек, и затим веруј да не казујеш мени, него Богу, Који је присутан овде међу нама, и од Којег нико не може што сакрити, јер нема места непосећеног од Његовог свезнања, као што нам каже Свето Писмо: Може ли човек што чинити а да га Ја не видим? Или зар има места где Ја нисам присутан? Зар Ја не испуњујем небо и земљу? Још буди уверен, брате Јоване, да Бог зна не само наша дела и речи, него и оно што ми мислимо или што ћемо мислити, као што нам потврђује Дух Свети, говорећи: Ти си издалека познао моје помисли (Пс 138, 2). Дакле, брате Јоване, реци све што имаш да кажеш, јер Богу казујеш!
Брат: Ево шта имам да кажем, преподобни оче: три године ја творим подвиг о којем до сада нисам ником говорио. Наиме: постим до сунчевог заласка свакога дана, сем суботе и недеље и великих празника; прочитам цео Псалтир за дан и ноћ, и трудим се, колико могу, да не изостанем ни са црквеног правила, а особито не са Јутрења и са Свете литургије. Чиним још хиљаду великих метанија за дан и ноћ, сем суботом и недељом, а тада чиним двоструко поклона за велику метанију. Ноћу се трудим да што више бдим, задовољавајући се само са неколико сати сна, и трудим се да не изостајем ни са послушања братства. А о празницима и у слободно време читам Божанско Писмо, Житија Светих и учења Светих Отаца.
Молим Вас, дакле, преподобни оче, да ми кажете је ли добар овај поредак подвизавања који ја творим.
Старешина: Рећи ћу ти, брате Јоване, да ли је овај твој подвиг добар или не, само ако ми сасвим искрено и са страхом Божијим будеш рекао с којим си циљем творио овај подвиг и јеси ли пре почетка тражио духовников савет и благослов.
Брат: Преподобни оче, пошто схватам да се налазим пред Богом, казаћу само истину. Када сам отпочео овај подвиг, нисам тражио никакав савет ни од кога, нити благослов, јер сам сматрао да за творење доброг дела није потребно да иштем савет и благослов. А пошто ме питате и који ми је био циљ подвига, исповедам Вам да сам сав овај подвиг од почетка до сада творио са циљем да кроз то Бог удостоји и мене грешног да имам виђење Раја или небеса, или бар да видим каквог анђела, јер Богомајку или Господа потпуно сам недостојан видети! Чак право да кажем, то сам тражио од Бога у свим својим досадашњим молитвама.
Старешина: Е, брате Јоване, и после толико подвизавања још се ниси удостојио каквог виђења, и ниједан ти се анђео није показао до сада?
Брат: Не, преподобни оче, ништа нисам видео до сада и веома сам жалостан због тога. Види се да Благи Бог не жели да услиши моју молитву.
Старешина: Знај, брате Јоване, да си јако обманут и поруган од ђавола и да си сво подвизавање, које си творио без благослова и без савета и са циљем да видиш анђеле, творио на осуду и зидао на темељу од сенке (Лествица 22, 23).
Брат: Како на осуду, преподобни оче; па ја сам постио и молио се у зноју толико времена! Зар ће Благи Бог пренебрећи ову моју велику ревност и подвиг?
Старешина: Твоја ревност, брате Јоване, била је луда и неразборита ревност, која би те одвела у сигурну погибељ, да је ниси сада разоткрио! Ти, брате, кажеш да читаш побожне књиге; па због чега их онда не разумеш, ако их читаш? Ниси ли чуо, брате, за Светог Антонија Великог, који каже: „Многи су своја тела изнурили подвигом, али пошто нису имали разборитост, удаљили су се од Бога“ (Отачник, Преподобни Антоније, 10). Ти си се латио да твориш велик подвиг без духовниковог савета и благослова, али ниси чуо истог великог Светог Антонија, који вели: „Ако је могуће, нека монах смело објави старцима и кораке које чини, и капи воде које пије у келији, да како не згреши“ (Отачник, гл. 40).
Кажеш ми да си имао велику ревност и марљивост у овом подвигу, али знај, брате, да је та твоја ревност била луда и ђаволска. Ђаволи су ти саветовали да започнеш овај подвиг, и исто они су ти давали ревност да га твориш, на твоју погибељ. О таквој лудој ревности Св. и божански Отац Исаак Сиријски вели да „Од тешке болести болује ко има злу ревност“ (Слово 58).
Таква ревност не изниче из човековог срца, до само из гордости и таште славе, и сав труд човеков творен овом ревношћу узалудан је и погубан, као што учи божански отац Јован Лествичник (Лествица, 32,12).
Памти и ово, брате Јоване, да су многи, поводећи се за неразборитом ревношћу и претичући многим трудовима саму меру доброг дела, пропали у својим напорима и постали поруга лукавих ђавола (Невидљива борба, гл. 43).
Луду, и пуну неразборитости ревност, свети и божански Оци називају „Дрскошћу пуном надмености и безумним распаљивањем“.
Такву ревност је имао онај монах из Отачника, који се молио Богу да га удостоји да буде подобан праоцу Исаку.
Због те ревности злог циља и пуне гордости ђаволи су га подвргли руглу на жалостан начин, тако да је постао џелат човекоубица и умро је смрћу на вешалима!
Ако желиш да о овоме знаш опширније, читај у Отачнику у глави 7,10.
Исто таква луда и пуна гордости ревност владала је срцем и умом Малпаса из Едесе. Овај је пребивао у узвишеном живљењу, препуштајући себе и преусиљеном делању, са циљем да достигне узвишене мере и да се удостоји гледања тајни Духа Светог! И тако, пошто се веома трудио овим подвизима, нашао је сатану, лишен непоразивог оружја – смиреноумља, и сатана, показавши му се у сјајној светлости, рече му:“ Ја сам Утешитељ, и послао ме је Отац да те удостојим да видиш виђење које прижељкујеш, да ти дам бестрашће и да те одморим у вези са стварима које следе“. А за то је зли монструм тражио од Малпаса да му се поклони! А луди, не осетивши напад непријатеља, намах га је са радошћу примио и поклонио му се. Али уместо божанских виђења овај га је испунио својим утварама и опустошио га од добрих дела учињених ради истине, и „узвисио“ га, и наругао му се таштом надом на бестрашће, говорећи му: „Сада ти нису потребна делања и телесне муке и борба против страсти и похота“; и тако га је начинио зачетником јереси молитеља. А када се проказало његово скврно и лажно учење, изагнао га је епископ тог времена (Св. Исаак Сиријски, Писмо IV Светоме Симеону Дивногорцу).
Такође неки, по имену Асинас, из исте Едеске тврђаве, састављајући многе стихове који се певају до данас, живео је узвишеним животом и још строжим делањима поробио је себе док се не прослави. Овога је ђаво обмануо и извукао из његове келије, одвевши га изнад неке планине која се називаше Стројул, и показао му привиђења кочија и коњаника; затим му је рекао: „Бог ме је послао да те узмем у Рај, као Илију“, и након што га је обмануо и навео да се он попне и седне у кочију, распрштала се цела та утвара, и сурвао се са велике висине, и умро је срамном смрћу (Св. Исаак Сиријски, Писмо IV Светоме Симеону Дивногорцу).
Чак је и Св. Симеону Столпнику, великом подвижнику и светионику Антиохије, мало недостајало, па да падне у такву опасност и погибељ, да га Благи Бог није навео на мисао да се осени знаком Крста, када су дошли ђаволи са кочијом и огњеним коњима да га узму на небо, као Илију (Види Житија Светих, 1. септембар).
Знај још и ово, брате Јоване, да се често догађа да људи са лудом ревношћу, који отпочињу да творе велике подвиге без разборитости и без духовниковог савета и благослова, стижу до лудила и силажења с ума.
О томе нас учи велики Отац Отаца – Св. Антоније Велики, говорећи: „Знам монахе који су након много трудова пали и стигли да сиђу с ума, зато што су се уздали у своја делања и, обманувши се, нису појмили заповест оног који вели: „Питај свога оца, и показаће ти“ (Отачник).
Исто потврђује и Св. Јован Лествичник, говорећи: „да постоје надмена срца која се усуђују да започну подвиг изнад своје моћи, и тако постају ругло ђаволима“ (Лествица 23,10).
А Св. Антоније Велики вели: „Казна гордоме је његов пад, и подстрекач му је ђаво. А знак да га је Господ напустио јесте његово силажење с ума“.
Појми, дакле, брате Јоване, да луда ревност долази човеку од гордости и подстиче га да твори подвиге изнад својих моћи, а да не познаје меру својих подвига!
А ко не познаје своју немоћ увек је крај понора пада. То показује и божански отац Исаак Сиријски, казујући: „Праведник, не познајући своју немоћ, на оштрици је ножа са својим делањима, и никако није далеко од пада“ (Слово 21).
Значи, брате Јоване, као што видиш, лудост, пад и силажење с ума чекају онога који има луду ревност, који, не познајући своју немоћ, отпочиње без савета и благослова да твори подвиге велике и изнад својих моћи, са високим и лудим циљевима.
Поред свих ових сведочења, која си чуо од .Светих и божанских Отаца, слушај, брате Јоване, и догађај који сам ја видео својим очима. Године 1930. у овом манастиру беху два брата, стари 25 година. Имена нећу помињати, зато што је један од њих још у животу, а овај други је умро насилном смрћу! У почетку ова два брата су била добра и послушна, и због тога је стари старешина Јоаникије смерао да их препоручи за свештенство, пошто беху имали чист живот. Беху добри, црквени, познаваоци типика и појци, и беху веома поуздани у многим стварима. Али ђаво, који не спава, почео је помало шапутати у њихова срца како су од сада у стању да се сами руководе у духовном животу.
И тако, започињући они да се уздају у себе и да слушају свој ум, испали су из свог доброг стања и нису више хтели да излазе из својих келија на општежитељно послушање; мољаху се и твораху строго правило и хиљаде метанија у својим келијама. А када би отац економ одлазио да их позове на општежитељно послушање, они би закључавали врата келије и одговарали изнутра, говорећи: „Ми имамо да творимо правило, а не Мартин део, јер није нас овамо позвао да радимо као мирјани“, и томе слично. Стари економ отац Иларион, Бог да му душу прости, казивао им је са кротошћу: „Драги моји, хајдете на послушање макар онако, неколико сати, да не би роптала остала браћа, и затим ћете доћи у келију, на своје правило“.
Они, међутим, нису хтели ни да чују, на послушање нису долазили, а ни у Цркву, говорећи: „…творимо ми доста правила у келији“. И отац економ је одлазио жалостан са њихових врата и казивао оцу старешини о побуни та два брата.
Отац старешина, будући и сам врло стрпљив и сматрајући да ће се исправити, није пребрзо предузео мере према њима. А једном, када га је отац економ запитао шта би требало чинити ради исправљања оне браће, отац старешина му је одговорио:
– Видећеш, оче Иларионе, шта ће се догодити с њима, ако не слушају и ако се буду латили строгог подвига без нашег савета и благослова!
Пошто је тако протекло неко време, један од њих је почео да излази из келије, особито суботом; долазио би за трпезу и искао храну и за оног другог. А понекад би долазио и на послушање, где бејасмо сви скупа, али не би радио, него би остао сат-два и стално се хвалио својим постом и правилом. Чак је почео да нам казује да му се показала Богомајка и да му је и сам Спаситељ дошао једне ноћи у келију, окружен анђелима, који су имали златне кадионице и окадили му келију чудесним миомирисима, које је осећао много дана након њиховог одласка.
Слушајући шта прича тај брат, много сам се дивио и мислио: „Видиш ли како је велики дар примио овај брат од Бога, зато што се моли непрестано?“ И сва браћа су се дивила, чувши од брата ове чудесне ствари, и говораху: „Видиш, ако овај једе само суботом и недељом и даноноћно се подвизава са строгим правилом, Бог је почео да му показује виђења“.
Али један стари отац, по имену Јона, Бог да му душу прости, рекао нам је:
– Да, видео је ђавола тај брат, пошто не слуша никога и пошто је оговарао брата пустињака.
А ево шта се догодило!
После таквог подвига током неколико месеци, слушајући и даље само свој ум и не тражећи ничији савет, започели су овакву врсту подвига: набавили су себи довољно свећа, узели су своје Псалтире и затворили се у неки пусти подрум, где су постили не једући ништа више од недељу дана.
Чувши старешина да се та два брата не налазе у својим келијама, почео је да се жалости, рачунајући да су потајно отишли из манастира.
Једног дана, међутим, видимо их како долазе у цркву исцрпљени глађу и изнурена лица, тако да смо се сви скупа уплашили од њих. Тада их је старешина кротко упитао где су били, те су тако ослабљени. Али они нису одговорили ништа! Старешина их је оставио на миру, и само им је толико рекао:
– Пазите шта чините, јер ћете се унесрећити и постати ругло ђаволима!
Пошто су прошла још три дана након тога, гле – видимо та два брата: гологлави, са неуредном косом, боси и с неким великим штаповима у рукама, где вичу и трче по падини планине, ударајући штаповима о дрвеће, јурећи говеда и људе које сретаху!
Тада је један брат отрчао и јавио оцу старешини, рекавши:
– Оче старешино, она двојица сабраће су полудели! Дођите да видите како раздртих хаљина трче по планини!
А отац старешина, чувши, заповедио је, рекавши:
– Идите сви и ухватите их, како не би изгубили и живот поред ума.
На заповест пошло је десет најјаче браће, који су тешком муком ухватили најпре једног, а затим и другог, јер се беху раздвојили; један беше побегао у шуму, а један пошао према манастиру Секуу[5]. Свезали су им руке и тако их довели.
И беше жалостан призор њихов изглед, пуни блата, с мутним и закрвављеним очима, са ногама раскрвављеним од камења и дрва, са раздртом одећом, гледаху уплашени на све стране, не препознајући нас, и отимаху се, да би се спасли руку које су их држале. На заповест старешине та два брата су била одведена у своје келије, тако свезана ужадима, и по неколико брата је било одређено да их чувају. Затим је отац старешина заповедио да се сакупимо сви у цркви, и отпочео је свето јелеосвећење, након чега је наредио да цело братство пости до заласка сунца и сваки да прочита за њих по Псалтир, а у цркви се помињало њихово име на свим јектенијама.
Пошто је Благи Бог тако помогао, након неколико дана та два брата су се смирила умом, и признавши своју обману и опасност у којој су била, отишла су до старешине и искала опроштај. А отац старешина, саветујући их, рекао им је:
– Све вам се то догодило зато што сте почели да се подвизавате по својој глави, без савета и благослова. И знајте: да вас није подржала благодат Божија ради молитава отаца и сабраће, умало да сасвим пропаднете у погибељ!
Чуј, брате Јоване, други догађај који сам видео својим очима. Године 1932. био сам у овом светом манастиру и становао сам у келији с неким братом, старијим по годинама од мене, и који се беше вратио са одслужења војног рока. Звао се Василе Максим и био из околине Васлуја. Он беше започео, без благослова и савета, веома велик подвиг: спавао је јако мало, на столици, јео једном дневно и стално читао Псалтир; творио је хиљаде метанија и био увек неизоставан на црквеном правилу, и у почетку беше врло марљив и на општежитељним послушањима, али од неког времена почео је да се буни, да бива непокоран и да ропће против старешине што га не замонаши брже; и казиваше:
– Ја сам одслужио војску и имам одређени стаж; и због чега је друге замонашио, а мене неће да замонаши?!
Наш старешина Јоаникије, Бог да му душу прости, будући човек чврст, стрпљив и искусан, који је боравио у Јерусалиму и на Светој Гори Атонској, где је провео неко време, где је и примио монашки постриг, није монашио брзо, док не би на браћи приметио много смирења, постојаности и одлучности да остану у покорности и послушности. Дакле, брат Василе је постао сувише дрзак и нестрпљив, и казивао би старешини право у лице: Зашто га не замонаши! А старешина му казиваше:
– Брате Василе, имај стрпљења и немој се ти, брате, бринути о томе. Навикавај се покорности, сламању воље и послушању, јер када буде дошао час од Господа, замонашићу и тебе, брате.
Али брат Василе није узимао у обзир ни савет старца старешине, и стално је роптао да је он пренебрегнут и да га не монаше, и тражио је на сваки начин да га што пре замонаше.
Беше то током друге седмице Светог и Великог поста, и старешина Јоаникије је служио божанску Литургију пређеосвећених дарова. Јер више од двадесет година је скоро сам служио Свету литургију, пошто није било другог свештеника у светом манастиру. И његов поредак се састојао у томе да у сва четири поста током године долази за трпезу само суботом и недељом, а обичним данима примао је само Свето Причешће и ништа више.
Поменути брат Василе, пошто га је стално нападала мисао на монашење, одлазио је у канцеларију светог манастира, где је секретар био један од ученика старешине, и настојавао је стално код њега да му напише молбу Светој митрополији ради монашења и да је што пре отправи.
Тамошњи отац секретар, немајући благослов свог старешине за то, рекао је:
– Брате Василе, написао бих ти, али немам благослов, и немам ни марке да ставим на молбу.
Али он је рекао: „Отићи ћу до Тргу Њамца[6] да донесем марке“, на што га је отац секретар саветовао да сада не полази на пут, јер је Велики пост, и да има стрпљења и гледа своје правило и послушање.
Али брат Василе, видећи да му секретар брани да иде у Тргу Њамц, отишао је у цркву код оца игумана, који је управо служио Свету литургију, и искао му је благослов да иде у Тргу Њамц да купи марке за своју молбу ради монашења. Старешина му је рекао са кротошћу:
– Брате Василе, немој ићи, јер ћеш налетети на велику опасност!
Али брат Василе је изашао из цркве ожалошћен и гневан, и не узевши благослов ни од кога, пошао је на пут.
Када је стигао на место звано Параул Алб и хтео да уђе у шуму наспрам Старе Агапије[7], где беше стаза преко планине, намах је изашло пред њега седам ђавола у обличју монаха, језивог изгледа, имајући на глави црвене камилавке као протојереји и носећи у рукама неке огњене палице; и видевши брата Василеа, један од њих је рекао:
– Хајдемо, море, да ухватимо овога, који је пошао на пут без благослова свог старешине.
А брат Василе, чувши, с великим је ужасом почео да бежи по шуми, а оних седам монахађавола трчаху за њим! И толико су јурили јадног брата Василеа, да је пред смирај сунца стигао у манастир, и беше без капе на глави, с једном босом, свом раскрвављеном, ногом, толико се изударао о дрва и камење по шуми, и једном обувеном; с хаљинама потпуно поцепаним на себи, очи у глави беху му црвене као крв, по лицу беше сав блатњав и у рукама држаше некаква дрва и стално их бацаше за оних седам ђавола, као за опасним псима!
Ја сам се случајно затекао у манастирском дворишту, када је он ушао кроз капију испод звоника; и када ме је видео, препознао ме је и повикао:
– Брате Костика – јер тако ме онда зваху монаси – не остављај ме, седморица јуре за мном, седморица јуре за мном!
И затим би се поново трзао и бацао би се дрвима из руку, као да се брани од паса.
Бацао је и према мени, и зло ме ударио, али ја сам се склонио испред њега. А неки телесно јачи брат, по имену Нестор, спустио се на њега и обухватио га својим рукама и с великим трудом га је држао док нису дошла и друга сабраћа, те су га свезала ужадима. Затим су га с великим трудом однели у келију и положили га на кревет. А он се, јадник, са закрвављеним очима отимаше и викаше:
– Не остављајте ме, браћо моја, седморица јуре за мном!
Отац старешина Јоаникије беше завршио Велико повечерје и беше отишао на планину Тачиунеле, где је с неким оцима постављао неку велику букову бачву на извору у близини бачије. Ја сам веома журно и с великим страхом отрчао тамо и рекао му:
– Оче старешино, хајдете брзо у долину, јер је дошао брат Василе Максим с пута и луд је и стално виче: „Седморица за мном“, и браћа су га свезала и однела у моју келију, и они су ме послали к Вама, преподобни, да Вас позовем да га раздрешите, јер беше пошао без благослова.
– Иди ти, брате, а ево и ја ћу убрзо доћи.
И тако, отприлике након једног сата, стигао је и отац игуман, који је најпре отишао у свети храм, узео епитрахиљ, Молитвеник и Свети Крст, и дошао је заједно са другим оцима и сабраћом у келију где беше свезани брат Василе Максим. А након што је ушао, отац старешина је рекао:
– Клекните сви!
И отпочео је читати раздрешење од клетве и друге свете молитве. Затим је рекао: – Пустите га, одвежите га сад!
А братија казиваху: – Оче старешино, побећи ће!
А он је рекао: – Не бојте се, ако га је Бог раздрешио, немојте га више ви држати свезаног.
И намах су га браћа развезала, а он је стојао мирно и гледао зачуђено све нас, затим је спустио главу и заспао.
А отац старешина је рекао: – Оставите га да се одмори, јер је веома уморан и потресен.
И тако је спавао до сутрадан ујутру, а када се пробудио, упамтио је све како је пострадао, и казиваше нам, али ми смо због краткоће записали само ово мало.
Након овог догађаја ушао је велики страх у све оце и браћу, и сви смо пазили на себе, како не бисмо творили ништа без благослова и без савета.
Значи, брате Јоване, после сведочења која сам ти изнео из Светих Отаца, изложио сам ти и ове догађаје, који ти – будеш ли имао страх Божији – могу бити на корист, да те отрезне и учине да схватиш да се у великој духовној опасности налазе који живе по својој глави и лаћају се подвига без савета и благослова старешине и духовних отаца.
Брат: Ваистину, преподобни оче, чудесна је ова прича и од велике је користи, јер сам и сам схватио како се ђаволи ругају онима који се без благослова лаћају добрих дела, следећи за својим расуђивањима. Не могу, међутим, да докучим како може Бог да пренебрегне човекова добра дела, као пост, бдење, молитву, труд и слично. Та Он нам је заповедио да их творимо.
Старешина: Да, брате Јоване, Он нам је заповедио да их творимо, али исто нас је Он научио и показао нам како да творимо добра дела, да би Њему била благоугодна, а ми да не изгубимо узалуд свој труд. Зар онај фарисеј није и сам имао пост, милостињу, молитву и друге трудове за добро дело, па ипак видиш да је неоправдан пред Господом изишао из храма. (Лк 18, 4). Зар луде девојке нису и саме имале девственост, као и мудре, па ипак су од Женика чуле реч која гласи: Не познајем вас (Мт 25,12).
Сети се, брате, онога што смо говорили прошлога пута: да Бог не гледа шта смо учинили, него циљ ради којег смо учинили.
Слушај и Светог Јована Дамаскина, који вели:“ Добро није добро, када се не твори добро“ (Догматика, стр. 301). Такође и божански отац Максим Исповедник каже: „Када чујеш Писмо како казује: „Ти ћеш свакоме платити по делима његовим“, знај да нам Бог неће платити добрим оно што смо творили без правог циља! Јер Бог не гледа на творено (учињено), него на циљ твореног (учињеног) (Добротољубље, том II, гл. 37).
Значи, брате Јоване, слушај и појми да су сви трудови твоји које си творио (чинио) без савета и благослова духовника и са циљем да видиш анђеле, творени са злим циљем и са лудом и ђаволском ревношћу. И да си био ишао даље, и да ниси дошао да их исповедиш, одвели би те у лудост и погибељ и жалостан пад, пошто су сви ови твоји подвизи, брате, били плодови гордости и таште славе и самоналоженог поретка, од чега молимо милост и самилост Божију да нас сачува.
Наша света дужност јесте да се молимо Богу не да нас удостоји да видимо анђеле или небеска виђења, јер је та молитва дрскост пуна надмености и ђаволске обмане, коју Бог мрзи, него да се молимо Премилостивом и Преблагом Богу да нам помогне да достигнемо да спознамо своје грехове и да их оплакујемо до последњег даха, ако желимо да стекнемо милост и опроштај на велики дан Суда.
Брат: Колико ја поимам, преподобни оче, велика је ствар самопознање. Због тога Вас молим: реците ми шта је самопознање и какву корист доноси ономе који га има.
Старешина: Ако се сећаш, брате Јоване, о самопознању, о којем питаш, говорили смо ми и раније, али пошто си ме сада особито питао, придодаћу овде што је изостало тада.
Брате Јоване, слушај Светог Јована Лествичника, који овако казује о самопознању: „Самопознање је тајинско поимање својих мера, чак и најлакших (.. .је тачно разумевање својих способности и трајно памћење и својих најситнијих грехова)“ (Лествица, 25, 40). Знај, брате Јоване, још и то, да је човек који је достигао спознање својих немоћи и грехова сличан ономе који сеје семе своје на добру земљу. А који нема самопознање сличан је ономе који сеје у море, то јест ставља семе у воду, то јест он нема никакве користи од свога труда. У души таквога човека може процветати изабрани и лепи цвет смиреноумља. Исто нам божански отац Јован Лествичник казује и ово, говорећи: „Ко је упознао себе у сваком осећању своје душе тај сеје у добру земљу, а ко није тако сејао, у томе не може процветати смиреноумље“ (Лествица, 25,40). А ко је достигао блаженство да спозна себе приближио се двама крајевима почетка мудрости.
Брат: Али која су, преподобни оче, два краја мудрости којима кажете да се приближује ко спозна себе?
Старешина: По сведочењу Светих Отаца, брате Јоване, два краја мудрости која достиже човек који спознаје себе јесу две велике врлине: страх Божији и љубав Божија, по речи која казује: „Почетак мудрости је страх Божији, а крај је љубав према Богу – Његова љубав“.
Дакле, ко се удостојио да достигне самопознање, буде ли провео све време у њему, достигао је почетак и крај мудрости и приближио се бескрајној љубави Божијој. Ову истину потврђује божански отац Јован Лествичник, казујући: „Ко је спознао себе, достигао је поимање страха Божијег, и боравећи у њему, стиже до двери љубави“ (Лествица).
Значи, брате Јоване, из ових сведочења можеш појмити колико је корисно човеку да спозна себе. Због тога је и Св. Петар Дамаскин рекао: „Ништа није боље човеку, до да човек познаје своју немоћ, и ништа горе, до да то не познаје“ (Невидљива борба). То је рекао божански Отац зато што је појмио да је самопознање – непоколебиви темељ за онога који зида дом своје душе, као и корен свеколиког духовног делања и блаженства у Господу. То је показао божански Отац Исаак Сиријски, који вели: „Блажен је човек који спознаје своју немоћ, зато што то постаје њему темељ, корен и почетак свеколике доброте“ (Слово 21).
Брат: Али како може човек, преподобни оче, да достигне самопознање и спознање својих немоћи?
Старешина: Прво, брате Јоване, да би достигао самопознање и спознање својих немоћи, он треба да све време мисли о својој ништавности.
Брат: Али шта значи умовати о својој ништавности?
Старешина: Ево шта, брате Јоване.
Прво треба човек да се сећа времена пре но што је он дошао на земљу, зато што у том бескрају вечности он је ништа од ништа, и нико није могао учинити да он постоји; а ако постоји, то је само од велике благости Божије.
Друго, да сматра да га је Бог створио ни из чега, и да оно што јесте – само заради Њега јесте, и да Он жели да ми на овом свом сазнању заснујемо целокупно духовно назидавање, и да схватимо да од себе ништа не можемо дати.
Треће, да се сећа да се родио у гресима (Пс 50, 6).
Четврто, да умује о материјалном зачетку свог бића и да сматра да је његово биће ништа друго, до плод мешања мушког и женског семена, у чему нема ничег нарочито лепог, чак заудара.
Пето, да умује у себи да ниједног трена он није пред Богом без греха и да никада неће моћи подробно да појми своје грешке, ма колико искусан био, као што пише: Ко ће схватити погрешке? (Пс 18,13).
Шесто, повод који може одвести човека сувише лако до самопознања јесу искушења која долазе на човека допуштењем Божијим, што потврђује и божански Отац Исаак Сиријски, говорећи: „Нико не може да спозна своју немоћ, ако и сам није мало кушан у оном што мучи тело или душу“ (Слово 21).
Седмо, да човек размишља о смрти, и да се сећа да ће после смрти тело које толико воли постати храна црвима и да ће из њега излазити смрад гори него од свих смрадова на свету.
Осмо, да се човек сети да ће се напослетку његово тело претворити у земљу, по речи Писма, које каже: Земља си и у земљу ћеш отићи (Постање 3,19).
Девето, да човек размишља – не много времена, него само један дан – о оном што је изговорио и творио, и сазнаће да је највише тога било уврнуто, лудо, непостојано и зло. И појмиће из тога испитивања колико је немоћан, колико превртљив и непостојан у добром настројењу, и можда ће се смирити и неће се више уздати у себе.
И на крају, може човек достићи самопознање, ако спозна разноврсно мноштво својих природних и непорочних страсти, као и разноврсно мноштво својих телесних и душевних страсти.
Брат: Преподобни оче, које су природне и непорочне страсти?
Старешина: Природним и непорочним страстима називају се, брате Јоване, ове: глад, жеђ, бол, пропадивост, труд, жалошћење, страх, итд.
Брат: Али, преподобни оче, како може неко достићи познање својих немоћи из ових природних и непорочних страсти?
Старешина: Веома лако, брате Јоване, може достићи човек познање своје немоћи, ако буде пажљиво умовао о овим природним и непорочним страстима, зато што када огладни, схвата да је немоћан и да не може живети без помоћи хране; када ожедни, види да без воде убрзо умире. Исто тако, буде ли се умножио труд, бол, страх и остало, неће их моћи поднети, јер не може трпети једну варницу ватре, и једна мала мисао га застрашује. И тако, из свега тога, човек лако постаје свестан своје немоћи.
Брат: А телесне страсти, преподобни оче, које су и колико их врста има?
Старешина: Телесне страсти, брате Јоване, ове су: стомакоугађање, незаситост, уживање, пијанство, једење у тајности, љубав према разноврсним задовољствима, блуд, прељуба, разврат, нечистота, родоскрвнуће, кварење деце, полно општење са животињама, противприродне похоте: крађа, пљачкање светиња, лоповлук, убијање; било која телесна млохавост и радовање телесним прохтевима, особито када је тело здраво. Затим гатања, бајања, бацање чини, предсказивања, љубав према накитима, неморалност, млитавост, улепшавање, игре на срећу, зло и страствено коришћење сладосних светских ствари, телољубив живот, који одебљавајући ум, чини га овоземаљским и животињским, и не оставља га никада да тежи ка Богу или ка делању врлина. А корен свих страсти, или како је неко рекао, прве међу њима, ове су: љубав према задовољствима, среброљубље и славољубље, из чега се рађа свеколико зло. Затим расејаност ума, посртање у шале и у срамотне речи, дрскост и смех. И као последица, добро је познавати и ове танане страсти, као: самољубље, самоистицање, обамрлост воље, окамењеност срца, самомњење, самоуважавање, самоуображавање, самопоштеђивање, самохвалисање, самоуздање, самооправдавање, осетљивост према себи али и неосетљивост према себи, што је смрт ума и убиство душе пре смрти тела.
Брат: Али, преподобни оче, како човек достиже самопознање познањем ових страсти?
Старешина: Ево како, брате Јоване. Човек мудар и са страхом Божијим у свом срцу, будући свестан колико многе страсти могу да владају њиме и да га поробе, стиже до убеђења да је веома тешко спасти се ових многих зала и да нема трена у којем да он не изврши какав грех. И из тога умовања долази у смирење и до спознаје својих немоћи.
То нас учи и божански отац Јован Златоуст, говорећи: „Схватимо нашу природу, просудимо своје грехе, спознајмо ко смо, и довољно је да бисмо се смирили“.
Брат: А душевне страсти које су, преподобни оче, и колико их је врста?
Старешина: Ако желиш да знаш и то, брате Јоване, слушај. Душевне страсти које рађа наша кварна и превртљива природа јесу: заборавност, нехат и незнање.
А када оне затамне око душе, то јест ум, тада њиме овладају све остале страсти, које су: непобожност, кривоверство -то јест све јереси, проклетство, љутња, гнев, огорченост, напрасна надувеност, мржња према људима, помињање по злу, оговарање, осуђивање, безразложна жалост, страх, кукавичлук, свађа, супарништво, злоба, ташта слава, гордост, лицемерје, лаж, неверовање, тврдичлук, материјалистичка љубав, острашћеност, наклоност ка земаљском, униније, малодушност, незадовољство, роптање, надувеност, самомњење, охолост, надменост, властољубље, жеља за допадањем људима, лукавство, безочност, неосећање, улизиштво, превара, иронија, дволичност, привола страсним гресима душе и честа помисао на њих, лутање мисли и самољубље, о којем сам рекао да је мајка и корен свих зала; затим среброљубље, зла нарав и пакост.
Брат: Преподобни оче, а може ли човек познавањем ових да достигне познање својих немоћи?
Старешина: Брате Јоване, како из познања овог, тако и пређашњег, мудри и богобојажљиви човек достиже самопознање, схватајући да је немогуће да се ико потпуно спасе рањавања и поробљавања толиким гресима, који извиру из покварене и превртљиве човечије природе.
И из тог познања човек почиње да се унизује и да се смирује, и самопознање му постаје разлог свеколиког доброг дела.
Због тога, брате Јоване, доликује да чествујемо и да ценимо самопознање више но висину свих наука.
Али ко хоће да спасе душу, доликује да поред самопознања стекне и самониподаштавање.
Брат: Али шта је, преподобни оче, самониподаштавање и какву корист доноси оно оном који га има?
Старешина: Самониподаштавање, брате Јоване, ово је: да когод ниподаштава себе и да прекорева себе током целог живота, сматрајући да није учинио ништа и никада било какво добро у свом животу (Отачник, глава 10). Али знај и ово, брате Јоване, да самониподаштавање није истинито, нити доноси какву корист, ако се твори само умом и језиком, пошто Бог захтева од нас да будемо свим срцем и свом мудрошћу убеђени да смо ваистину грешни, пуни грехова и немоћи.
Божански и велики учитељ света Св. Јован Златоуст овако вели: „Не само језиком да кажемо да смо грешни, него и умом, и не само да се називамо грешницима, него и грехе да увидимо по њиховим врстама“.
Значи, брате Јоване, оно је истинско самониподаштавање, када је човек убеђен да је заиста грешан и с тим се убеђењем ниподаштава, кајући се из срца пред Богом и људима.
Такво ниподаштавање, ако се сједини са смирењем срца, има толику силу, да побеђује она два греха: гордост и ташту славу и цепа их као какве слабе паукове мреже.
Свети Јован Лествичник каже: „Гордост је подобна коњанику, а ташта слава (славољубље) коњу, на којем јаше гордост“ и затим додаје: “ Ако когод буде себе искрено ниподаштавао и прекоревао пред Богом, тај човек ће одбацити гордост и ташту славу (славољубље) као какве пауке, и уједно с коњем бациће и коњаника у мучење (то јест у дубину/бездан смирења) и тако ће моћи да пева Богу песму победну: „Коња и коњаника бацио сам у море“ (Лествица 23, 28).
Ето, брате Јоване, по својој слабој моћи показао сам ти шта је самониподаштавање и какву корист оно доноси човеку. Дакле, брате Јоване, саветујем ти, са свим старањем које је из љубави, навикни се да умујеш о оном што сам ти казао. И будеш ли, благодаћу Божијом, достигао истинско самопознање и искрено самониподаштавање, нећеш више никада пожелети да имаш небеска виђења или да видиш анђеле. То потврђује и Св. Исаак Сиријски, који вели: „Ко се удостојио да види себе бољи је од онога који се удостојио да види анђеле“ (Слово 34).
Брат: Много ми је користило, преподобни оче, све што сте ми рекли, и разјашњено ми је што сам желео да спознам. Али бих имао још нешто да питам.
Старешина: Питај, брате Јоване, и шта ми Благи Бог буде дао у уму одговорићу ти.
Брат: Како бива, преподобни оче, да су неки од Светитеља примили од Бога дар чудотворства и истеривања ђавола из људи, а поједини су имали и дар да васкрсавају мртве? Када би се когод молио Богу да му да дар чудотворства, да ли би то био грех?
Старешина: Ми смо, брате Јоване, дужни да се молимо Богу да нам својом благодаћу помогне да можемо истеривати и изгонити демоне из себе, а не из других! И опет смо дужни да се молимо са упорношћу, с побожношћу и с понизношћу Преблагоме Богу да нам помогне да истинским покајањем васкрснемо своју душу мртву због грехова, а не да настојимо да с ђаволском безочношћу иштемо од Бога дар чудотворства и васкрсавања из мртвих.
Брат: Али како, преподобни оче, како да истерујемо ђаволе из себе, ваљда нисмо бесомучни?
Старешина: Зар ти пада тешко, брате Јоване, да верујеш да смо бесомучни? Зар ти, брате, ниси чуо у цркви, кад год се чита Акатист Спаситељу, како казујемо: „Исусе, помилуј ме, јер имам не кћер него тело које љуто бесни страстима и пламти јарошћу“ (Кондак 11).
Шта ти, брате, мислиш: да ко је саставио тај Акатист није знао шта говори? А ако ипак не верујеш, слушај Светог Дијадоха Фотичког, који о томе вели овако: „Пре Крштења божанска благодат подстиче човека споља на добро, а сатана је закључан у дубинама душе и срца; а након што се човек крсти, ђаво пребива ван срца, а Божија благодат унутра. Међутим, и након Крштења ђаволи остају унутра, не у срцу, него у дубини човековог тела, како би неко рекао, пред срцем, и отуда прљају ум влагом телесних сласти“. Да се ђаволи налазе унутар нас то сведочи и Богоглагољиви Св. Григорије, који вели: „Узима са собом других седам духова и поново улази и пребива у њему“; то се догађа након Крштења. Бог допушта ђаволима да уђу у крштеног због лукавих мисли, речи и дела које је чинио након Крштења. Па, иако су наши непријатељи ђаволи скривени унутар нашег срца својим деловањем, а не својим бићем, као што учи велики Григорије Солунски, ипак нас отуда нападају својим страстима, и не будемо ли се трудили да их истерамо напоље честим, и од срца, призивањем имена Исуса Христа, они ће владати нама и у овом, и у будућем веку!
Брат: Али постоје ли, преподобни оче, ђаволи који нас нападају изнутра?
Старешина: Наше многоврсне страсти, о којима смо претходно говорили, брате Јоване, то су ђаволи који нас нападају изнутра и споља.
Брат: Али зар се, преподобни оче, наше страсти и греси могу називати и ђаволима?
Старешина: Свети и божански Оци Цркве појмили су, брате Јоване, да је свака страст која нас напада – по један ђаво! Због тога божански и Св. отац Јефрем Сиријски вели „да човек има онолико ђавола колико страсти има“. И исто то казују и многи други Свети Оци.
Због тога често налазимо у њиховим Светим учењима да страсти именују ђаволима, и када желе да о коме кажу да га напада каква страст, не именују страст, него демона дотичне страсти, казујући: „Тога и тога је нападао демон блуда“ (Отачник, глава 6,5); тога и тога – демон гордости (Лествица, 23,19); на другом се месту говори о демону унинија (Лествица 22, 27); и да демон хуле насрће на простосрдачне (Лествица). И велики апостол Павле нам показује да борба коју водимо са страстима није против духова злобе из ваздуха (Еф 6,12). А Преподобни отац Никодим Светогорац вели овако: „Оружајте се оружјем којем вас ја учим, да њиме погубите мислене и невидљиве непријатеље, који су наше душекварне страсти, и творце тих страсти, који су ђаволи“.
Дакле, као што видиш, брате Јоване, наше страсти нису друго, до зли ђаволи, који нас све време нападају, изнутра и споља.
Брат: Али која су, преподобни оче, најмоћнија оружја, којима можемо изагнати ђаволе из своје душе?
Старешина: Слушај, брате Јоване: најмоћније и најстрашније оружје којим човек може истерати и изагнати из срца ђаволе јесте престрашно име Господа Бога и Спаситеља нашег Исуса Христа, које ако когод буде призивао из срца и са смирењем и што чешће, благодаћу ће Христовом истерати и одагнати од себе ђаволе који га нападају и распрштаће их као прах развејан на ветру, и они ће згаснути као дим; што потврђује и Св. Исихије Синаит, говорећи:
„Који води борбу унутрашњу треба да има у том трену ове четири врлине: смирење, потпуну пажњу, супротстављање, молитву.
Смирење – пошто је његова борба против гордих ђавола, противника смирења, и да би имао помоћ Христа, Који мрзи горде.
Пажњу (будност, прим.изд) – да би срце било свагда без икакве мисли, чак ако би се чинило да је добра.
Супротстављање – да би се, када буде оштроумно спознао онога који долази, с гневом успротивио лукавоме.
Молитву – да би намах после противљења завапио Христу неизрецивим уздасима. И тада ће онај који се бори видети своје непријатеље како бивају развејани Светим именом Исуса Христа као прах на ветру или као дим“.
Знај, брате Јоване, још и ово: да је, поред непрестаног призивања имена Исуса Христа, потребно још и да се наоружамо оним што је противно страстима.
Брат: Али шта је, преподобни оче, противно ђаволским страстима?
Старешина: Противне страстима, брате Јоване, јесу врлине, то јест сва добра дела.
Брат: Али како да човек делотвори врлине, преподобни оче, да би могао изагнати из своје душе ђаволе и страсти?
Старешина: Ево како, брате Јоване: смирењем, самопознањем, самониподаштавањем, трпљењем невоља и тешкоћа, и приписивањем Богу свих добрих дела; тиме се изгони ђаво гордости; тајним делањем добрих дела, честом молитвом и самопрекоревањем истерује се и изгони ђаво таште славе; трудом се изгони ђаво лењости и унинија; сећањем на смрт и паклене муке, постом и смирењем истерује се и изгони ђаво презасићења стомака; љубављу према Богу и ближњем истерује се и изгони ђаво гнева и љутње и љубави према задовољствима; молитвом за онога који те је огорчио истерује се и изгони ђаво зависти и злопамћења; умовањем о смрти, постом и молитвом истерује се ђаво безосећајности и окамењености срца; љубављу према Богу, смирењем, уздржањем и стражењем (чувањем, прим.изд) очију и ума изгони се ђаво блуда; исти ђаво блуда може се изагнати и бежањем од дружења са женом, стражењем (чувањем, прим.изд) од лењости, постом и молитвом и неосуђивањем никада никога који је пао у ову или неку другу страст; страхом Божијим, трезвеноумљем и молитвом изгони се ђаво заборавности; сабраношћу, пажњом, страхом Божијим и трезвеноумљем изгоне се многи и разноразни ђаволи који нападају човека и боре се с њим, смутња и непажња/расејаност за време молитве; трпљењем у невољама и тешкоћама, и благодарењем Богу за све што нам доноси тугу и бол изгоне се демони хуле, роптања и незадовољства; плачем и добровољним сиромаштвом изгони се зли демон среброљубља; ћутањем са разборитошћу и разумом, плачем и сећањем на смрт изгоне се демони оговарања и таштог говорења; чврстом вером и надом у Бога, помињањем смрти, опитом вишњих добара изгони се ђаво богатствољубља и излишнога сабирања; певањем псалама, молитвом, читањем побожних књига и разговором са оцима искусним у духовном живљењу истерује се и изгони ђаво огорчености и растужености; познањем сопствене ништавности, страховањем од сопствених немоћи и чистим покајањем изгони се ђаво самоповерења и самоуздања; љубављу и искреном молитвом за онога који ти је чинио зло истерује се и изгони ђаво мржње и злопамћења.
Још знај, брате Јоване, да човекова душа има три дела: разумски, похотни и гневни; и из њих се рађају три врсте помисли.
Из разумског дела рађају се помисли неверовања, незадовољства, роптања против Бога, нерасудности, незнања и укратко све хулне помисли.
Из похотнога дела рађају се помисли сластољубља и славољубља и укратко све помисли које се називају ружним.
А из гневног дела рађају се помисли на убиства, суревњивост, завист, смутње и укратко све помисли које се називају злима.
Зато ко жели истерати и одагнати од себе ове страсти и њихове ђаволе доликује му да их разабира и да их побеђује, како сам претходно рекао, добрим делима, која су им противна. На пример, неверовање да истера непоколебивом вером у Бога; незадовољство и роптање – добром благодарношћу; нерасудљивост – разликовањем добра и зла; незнање – познавањем суште истине; хуљење – славословљем; сластољубље – уздржањем и постом; славољубље – смирењем; среброљубље -задовољавањем са малим; завист и ругобу – љубављу; препирање – кротошћу и трпљењем, миром срца. И да обухватно кажем са Максимом Исповедником: Разумски део душе украсимо добрим делом молитве и богопознања; похотни – добрим делом молитве и богопознања, уздржања; а гневни – добрим делом љубави; и сигурно се светлост нашег ума неће никада помрачити, нити ће поменуте помисли олако моћи да из себе рађају страсти.
Тако, помоћу благодати Премилостивог Бога, ми ћемо моћи истерати и изагнати из својих душа све ђаволе са њиховим страстима.
Ето, брате Јоване, кроз мало сведочења колико је овде наведено из Светих Отаца показао сам ти како неко може да истера и изагна из своје душе ђаволе и страсти. И пошто си ти, брате, питао још и да ли је грех да човек иште од Бога дар чудотворства, на то питање, поред свега што сам ти до сада рекао, придодајем и ово: знај и буди уверен, брате Јоване, да се монаси који воде чист живот и пребивају у покорности и добровољној чистоти ни по чему не разликују од оних који творе велике знаке и чудеса. Ово учи и показује Св. и божански отац Теодор Студит и Исповедник, казујући овако својим ученицима: „Зар се између нас не изгоне ђаволи? Зар ми борбом против похота не изгонимо ђавола блуда, трудом – ђавола лењости, кротошћу – ђавола гордости, трпљењем – ђавола злобе, ћутањем – ђавола оговарања и других многих страсти?“ (Слово5).
Видиш ли, брате Јоване, да су наше страсти зли ђаволи? Видиш ли да ко изгони ове страсти из своје душе чињењем добрих дела изгони ђаволе из себе? И да би још боље појмио, знај да који се боре и изгоне страсти из себе јесу и чудотворци. Слушај даље истог божанског оца Теодора Студита, који вели: „Знај да ову вашу борбу коју водите против страсти Бог прима без икаквог умањења или разликовања управо као труд столпника и пустињака који су творили чудеса“ (Слово 5).
Ето, брате Јоване, да си уз помоћ Благога Бога, чуо толика сведочења од Светих и божанских Отаца, кроз која си научио како може неко да истера ђаволе из себе, и да су истински монаси, који проводе чист живот, у покорности и смирењу и боре се за избављење од страсти, слични, без разлике, великим пустињацима и столпницима који су творили знаке и чудеса!
Дакле, и ти, брате, ако хоћеш да достигнеш ту блажену меру изгоњења ђавола и чудотворства, труди се ревносно да проводиш чист живот у покорности, послушању, и у сиромаштву када су страсти у питању, и тада ћеш достићи бестрашће, постаћеш велики чудотворац, сличан онима који изгоне ђаволе.
Ако, међутим, пре него што истераш ђаволе из себе самога и очистиш се од страсти, будеш имао дрскост и луду смелост да се молиш Богу да ти да дар истеривања ђавола из других и чудотворства, кроз ту гордост ће ти се ђаво наругати. Као што сведочи свети и божански отац Исаак Сиријски, говорећи: „Ко се моли Богу да му подари благодат и дар да твори чудеса или да изгони ђаволе, тога куша ђаво ругач“ (Слово 36). Такође овај велики Отац показује да истинске слуге Божије не само да се не усуђују искати од Бога дар чудотворства, него чак и ако би им се дао овај дар, сматрали би себе, по свом многом смирењу, недостојним таквог дара и са настојавањем би искали од Бога да имузме овај дар!. Јер вели Св. Исаак Сиријски: „Истински праведници не само да не желе то, него чак ако им је и дато, одвраћају се од тога, и ово чине не зарад светских очију, него и тајно у себи самима. Јер ето, један од Светих Отаца је примио, због своје чистоте, дар од Бога, али он се упорно молио Творцу да му узме дар. Чак је и од других Светитеља тражио да се за њега моле Богу, да му узме дар“ (Слово 36).
Значи, слушај и појми да истински служитељи Божији, који су имали смирење као темељ свог живота, не само да се нису усудили да ишту од Бога дар чудотворства, него чак и када им се давао такав дар, они су се одвраћали од њега и молили су Бога да узме дар од њих. И то су чинили они блажени, свагда помињани као људи Божији, да не би због таквог дара посрнули у бездани понор гордости и од светитеља постали ђаволи. Било је чак неких Светитеља који су се, имајући дар чудотворства, претварали да су јуродиви, као што су чинили Св. Симеон, Андреј и други, који су постали јуродиви Христа ради, да би се изругали ђаволу гордости и таште славе (славољубља).
Други су бежали и скривали се од људи и борили се са собом, да не би изашли међу свет и да их људи не би познали, да не би изгубили славу која је од Бога заради славе која је од људи; један од таквих био је и Св. Макарије Александријски коме је Бог, због његовог чистог и светог живота и због великих пустињачких подвига, дао дар чудотворства. Али он стално бежаше и скриваше се од људи. Једном су навалили на њега ђаволи таште славе, говорећи му: „Макарије, па зар ти је зато Бог дао дар чудотворства, да би узалуд боравио у пустињи? Какву ћеш корист имати ти и какву награду од Бога, ако након што си добио дар изгоњења ђавола и исцељивања сваковрсних болести и немоћи, ти боравиш овде и држиш свој талант у овој пустињи? Зар се не бојиш да ће те Бог казнити што си скрио светлост под суд, и нећеш да је поставиш у свећњак да би осветљавала целу кућу, као што је заповедио Христос (Мт 5,14)? Зар ниси чуо за Христову заповест која вели: Тако да се Светли Светлост ваша пред људима, да виде ваша добра дела и прославе Оца вашега који је на небесима (Мт 5,16)?
То и много другога казивали су му у уму ђаволи гордости и таште славе, желећи да га извуку из спокојног уточишта пустиње и да га баце у узбуркано море, пуно валова зла таштог света. Али свети старац, видевши да га је смутила велика хрпа мисли, борио се с њима и веома им се противљаше смирењем ума, сећањем на смрт и молитвом.
Међутим, видећи да га ђаволи стално смућују овим помислима, почео је затим говорити с њима и казивати им: „Овде у овој пустињи дао ми је Бог овај дар, и овде хоћу да умрем с њим, јер немам Господњу заповест да одавде изађем“. Али видећи да га ни тако ђаволи не остављају на миру у помислима, да би га извукли у свет, отворио је врата келије, легао доле, с главом у келији и с ногама ван прага, и отпочео је викати ђаволима: „Ако имате од Бога какву моћ и допуштење, ухватите ме за ноге, извуците и однесите ме у свет, јер Макарије сам, пошто му Бог помаже, никада неће отићи из ове пустиње!“ Видевши ову чврсту одлуку и старчево смирење, ђаволи таште славе су отишли посрамљени и изругани (Види Житије Светог Макарија).
Слушај, брате Јоване, и о савршеном смирењу Светог Сисоја Великог, који, након што је достигао велико савршенство и удостојио се великих дарова од Бога, није мислио ништа узвишено о себи! То се веома јасно показало на његовој кончини, када је дошло време да пређе ка Господу; дакле, крај њега су били многи од отаца пустиње, одједном је његово лице засијало као сунце, а он им је рекао: „Ево, дошао је Ава Антоније“; затим, након мало времена је додао: „Ево, дошла је чета пророка!“ Затим је његово лице засјало још јаче, и опет им је рекао: „Ево, дошла је чета апостола!“ И његово лице је постало бело, и као да је с неким беседио. Тада су га запитали старци: „С ким говориш, Оче?“ А он им је одговорио: „Ево, анђели су дошли да ме узму, и молим се да будем остављен мало, да бих се покајао!“ Рекли су му старци: „Али теби није потребно покајање, Оче!“ На што је старац одговорио: „Ваистину, нисам сигуран за себе да сам поставио добар почетак!“ И сви су скупа спознали да је савршен. И опет је изненада засијало његово лице као сунце, и сви су се побојали, а он им је рекао: „Видите, дошао је Господ и вели: „Донесите ми суд изабрани из пустиње!“ И намах је предао свој дух и постао као муња, и испунила се кућа миомиром“ (Отачник, Ава Сисоје).
Видиш ли, брате Јоване, како је чудесан духовни положај Светитеља Божијих? Видиш ли савршено смирење савршене душе? Стигла је његова кончина. Све Свете и Преблажене чете небеске: пророци, апостоли и анђели беху дошли заједно са Господом и Творцем својим да узму са собом онога који беше на земљи сасуд изабрани и анђео у телу, а он, преблажени човек Божији, није ништа добро мислио о себи, сматрао је себе сасвим недостојним да оде с небескима и молио се анђелима Божијим да га мало оставе да се покаје. И пошто су му старци пустиње, сакупљени и присутни при његовом прослављењу, рекли да му није потребно покајање, одговараше им да не зна за себе да ли је поставио добар почетак!
О! Велико је непроцењиво благо светитељског смирења! Добро је рекао божански отац Јован Лествичник да је „Смирење божански покров, који не допушта човеку да види своја дела (Лествица 25, 27). Преблажени отац беше проживео у пустињи више од 70 година; беше примио од Бога велики дар чуДотворства и васкрсавања мртвих речју; имао је велико блаЖенство да на његову смрт дође сам Господ наш Исус Христос са свим небеским четама, а он, преблажени човек Божији, мољаше се анђелима да га оставе још мало да се покаје, јер је сматрао за себе да још није поставио добар почетак!
Брат: Преподобни оче старешино, а постоје ли и друга чудеса, сем Божијих?
Старешина: Знај, брате Јоване, да су истинска чудеса само од Бога, а има много врста и облика кривотворених и лажних чудеса, која су творили и творе зли људи чаробњаци, на своју вечну осуду и погибељ.
Зар ти, брате, ниси читао у божанском Писму о ђаволским чудесима која је творио фараонов врачар? Ниси ли тамо видео како су они претворили своје палице у змије? Како су претворили речну воду у крв? Како су извели жабе у египатској земљи? (Излазак 7,22; 8,7). Али су ове ђаволске утваре згасле и ишчезле пред истинским чудесима која је творио Бог руком својих служитеља Мојсија и Арона (Излазак 8,18). Затим, зар ниси прочитао о врачари из Ендора, која је на молбу Саула, цара Израиљског, призвала из пакла једног ђавола у виду пророка Самуила, да би обмануо Саула и донео му погибељ (1. Самуилова 2,8; 7,19). Затим, зар ниси читао у Књигама дневника да је Бог казнио Саула смрћу и смрћу тројице његових синова, зато што је затражио помоћ ђавола и врачарства, да би од њих сазнао судбину свог царства? (1. Дневника 10,13). Затим, ниси ли у Делима Светих апостола читао о ђаволским чудесима која је творио Симон врачар? (Дап 8, 9). Ниси ли прочитао речи Светог апостола Петра, где казује да је овај Симон врачар чинио у Риму толико ђаволских чудеса, да су га цар Клаудије и сви грађани Рима држали за бога? Јер је овај син ђаволов својим утварама (враџбинама, прим.изд) учинио да иђаше за њим гомила ђавола у обличју неких људи који беху одавно умрли, и он говораше да је својом моћи њих васкрснуо из мртвих, и такође је ђаволским утварама (привидима, прим.изд) чинио да хроми људи проходају, неми да говоре, понекад постајаху са два лица, понекад се претвараше у козу, у змију, у птицу, уподобљаваше се ватри и претвараше се у сваковрсна обличја.
Затим је, пред Светим апостолом Петром и мноштвом народа привидно учинио, те је васкрснуо сина неке удовице, који беше недавно умро. Рекао је људима да га посеку, јер ће трећег дана васкрснути. И заслепео је својим утварама (привидима, нап.изд) људе, који су, уместо да посеку њега, посекли овна којега Симон својим враџбинама учинио да личи на човека у очима људи које је обмануо. Затим је обећао свим грађанима Рима да ће се он узнети на небо, и пљеснувши рукама почео је летети по ваздуху на великој висини, јер је био ношен нечистим духовима који му служаху.
И затим, на крају, поразио га је и посрамио пред свим грађанима Рима велики апостол Петар, који је, молећи се Господу нашем Исусу Христу, бацио овог врачара, противника истине и сина ђаволовог, из ваздуха на земљу, тако да је зло пропао (Житије Светога апостола Петра, Букурешт, 1905, стр. 1233).
Затим, брате Јоване, ниси ли читао у Житију Светог и свехвалног Јеванђелисте Јована о великим чудесима која је чинио онај душегубник, велики чаробњак Кинопс, који пребиваше у пустињи, и служаше му мноштво ђавола, током много година, и који твораше толико ђаволских знакова и чудеса, да су га сви сматрали за каквог бога?
Јер чувши да божански Јеванђелист Јован проповеда Јеванђеље Христово у тим крајевима, усудио се прескврни (нечисти, прим.изд), те је с великом гордошћу заповедио неком свом ђаволу служитељу да оде и убије Светог Јована и да му донесе душу његову, а тога ђавола је Св. Јеванђелист Јован свезао и послао у пакао; и приде је врачар послао и другог, који је исто тако пострадао. Затим је послао двојицу најлукавијих и рекао да један уђе у Светог Јована, а други да остане напољу да види да ли ће пострадати дотични и да дође да му каже, и видевши да је божански Јеванђелист све његове изасланике послао у пакао, сакупио је све своје ђаволе, и на облацима небеским су га однели у град где проповедаше Св. Јован, и тамо је почео својим утварама чинити разноврсна ђаволска чудеса и хвалити се да ће он зло погубити Јована. И извукао је из мора три ђавола под видом неких људи што беху одавно умрли утопљени, као лађари, и сав народ, видевши их, препознао их је и мислили су да су људи, а не ђаволи, јер су имали ликове сасвим као и они што беху умрли. Затим су заронили у море, да би извадили и друге ђаволе под видом других утопљених људи; тада је божански Јеванђелист Јован запечатио море знаком Светог Крста. Врачара је напустила ђаволска сила која му служаше, није више изашао из мора и тамо је зло потонуо и пропао заједно са свим својим ђаволима служитељима. А тројицу ђавола из мора који беху у људском обличју Св. Јеванђелист Јован је послао у пакао за њиховим господарем Кинопсом (Житије Светог Јеванђелисте Јована, Житија Светих, септембар, 26. дан, Букурешт, 1901).
Затим, брате Јоване, ниси ли читао о Кипријану, оном философу из сиријске Антиохије, из времена цара Декија, који пре но што је поверовао у Христа беше велики врачар и чаробњак, чиме је постао велики пријатељ сатанин? И који је након, што је постао хришћанин, сам причао о себи да је говорио са сатаном лицем к лицу и да се велике чести удостојио од њега. Ево његових речи: „Верујте мени, браћо, јер ја сам ђавола видео и жртвом сам њега молио и целивао сам га и говорио с њим и с онима који су заједно с њим највећи, и волео ме је и хвалио моју мудрост и гомилу ђавола ми је дао да ми служе. Лик његов беше као цвет траве и глава његова беше овенчана, и када би се окретао овамо и онамо, потресало се то место, и много их беше крај његова престола и стајаху с разним уредбама“. А Кипријанова врачарска мајсторства беху изнад сваког умишљања. Јер беше увежбао да и ваздух мења, и велике је ветрове покретао и јаке громове и јаке кише наводио и валове мора узбуркавао. Озледе и ране наносио је људима, и зарад ђаволског учења веома се подвизавао, и по 40 дана постио; након заласка сунца јео је, али не хлеб, нити је друге хране примао, него само храстов жир. Силом ђаволском и с мртвима из гробова је разговарао. Многе је својим чаролијама подучавао: неке да лете по ваздуху, неке да чамцима плове по небеским облацима, неке је учио да ходају по води, и многи хитаху к њему у својим невољама, зато што им помагаше својом ђаволском силом, које беше пун. Његовим чаролијама ђаво се претворио у лик девице Јустине, и тако је отишао к Аглаиду, у њеном обличју. А Аглаид, видевши је, скочио је од неизрециве радости, и потрчавши к њој, загрлио је и пољубио, говорећи: “ Добро ми дошла, прелепа Јустино!“ Затим је Кипријан наложио на Аглаида лик птице, учинивши га да лети по ваздуху, послао га Јустинином дому, да кроз прозор улети у њену собу! И чак се Кипријан често претвараше у лик жене и птице, и својим је чаролијама нанео велика и тешка искушења Јустинином дому и домовима свих њених рођака и суседа и познаника, као када је ђаво нанео велика искушења и невоље Јову. Јер им убијаше марву, удараше њихове слуге озледама и бацаше их у неизмерну невољу. Затим је ударио Јустину тешком болешћу, тако да је лежала у постељи, и плакала је њена мајка веома за њом, и беху ране у њеној марви и међу њеним слугама, тако да се целим градом пронела вест о опасностима које се беху надвиле над Јустином. И то зато што Јустина беше девица хришћанка, с великим страхом Божијим, и противљаше се Кипријану (Житија Светих, месец октобар, 2. дан).
Затим, брате Јоване, сети се и онога из Житија Светог Лава, епископа катанског, чудотворца. Много ту пише о оном чаробњаку по имену Илиодор, који је ђаволским чудесима претекао и Јанија и Јамврија, Симона врачара и све чаробњаке до шега. Јер је он имао у себи велику ђаволску силу и био је вешт у врачарским и чаробњачким мајсторијама, које је научио од неког чаробњака Јеврејина. Био је послат к њему у поноћ да буде крај властелинских гробова, и рекао му је да се тамо успне на неки стуб и да сачека док не буде дошао неко језивог изгледа, али да га се не плаши, и да заиште било шта. И тако, отишавши он по савету тог Јеврејина чаробњака и стојећи тамо на неком стубу на гробљу, дошао је к њему ђаво јашући на јелену и упитао га шта хоће и шта му је од њега потребно. А проклети Илиодор је рекао: „Хоћу да ми даш све што ми се прохте“. А ђаво му је рекао: „Будеш ли хтео да се одрекнеш свог Христа, све што будеш искао од мене даћу ти!“. А подли и свелуди Илиодор веома се обрадовао помоћи примљеној од сатане, и од тога часа почео је да твори велико зло верницима хришћанима. Он се намах живом речју одрекао Христа, и тада му је сатана, који се беше показао јашући на јелену, доделио на служење једног од најјачих ђавола уз себе, да му се покорава и помаже му да испуни све што буде желео. Илиодор се веома обрадовао помоћи примљеној од сатане, и чинио је зло хришћанима не само из Катанске тврђаве и Митрополије, него и по свим градовима и селима са острва Сицилије. Многа зла и велике опсене је чинио, међу којима су и ове:
• Једном, када су се на градском тргу налазиле неке жене, које су ишле својим послом, овај проклети Илиодор их је подвргао великом подсмеху пред светом, јер су његове ђаволске утваре учиниле да тврђавом потече велика водена река, а жене, да им се не би сквасиле хаљине, подизале су одећу колико су могле више, тако да им се видела сва голотиња, и тако им се сав свет смејаше.
• Затим, камење и дрва је претварао у злато, и продавао их другима по високој цени, и након што би их они купили, опет би их претворио у камење и дрва, и тако је наносио велику штету онима што су ово куповали.
• Кћери властелинске, и високог и чесног рода, опчињаваше и сједињаваше се с њима, а затим би он кроз прозор излазио и одлазио од њих.
И због његових многих зала грчки цар Константин послао je војводу Јераклида да га ухвати; када је дотични дошао у Сицилију и хтео да га свеже и одведе у Византију на суд пред царем, он је својим чинима одвео војводу и његове пратиоце у неко купатило и рекао им да се оперу, а када су они свукли своје хаљине, он их је за трен ока пренео у Цариград наге пред цара; а цар, видевши ово ругање, заповедио је да му се одмах одруби глава! Али он, заискавши чашу воде да пије, замаштао је очи присутнима да улази у чашу воде као мува и за трен се вратио у Катанску тврђаву на Сицилији у Италији. И по други пут, када је био ухваћен и свезан, када је требало да му одрубе главу, појавиле су се за његовим трагом две кугле које су летеле навише, на кров куће, и расклопиле кров, и оданде је проклети Илиодор одлетео и постао је невидљив, и тако се за трен опет обрео у Сицилији и даље чињаше своје ђаволске знаке и чудеса. Затим се усудио прескврни (нечисти, прим.изд) да уђе у Цркву Христову, да проузрокује велику смутњу хришћанима из Цркве својим чинима и да се руга Пречистим Тајнама Господа нашег Исуса Христа. Али Св. Лав, епископ катански, који је служио тада Свету и божанску Литургију, ухвативши га, свезао га је својим омофором и заповедио је људима што беху тамо у цркви да сакупе много дрва и наложе велику ватру; а након што се ватра распламсала свом својом силом, Св. Лав, пред великим мноштвом верника који су посматрали, ушао је с њим у јару огња и није изашао оданде, док се проклети чаробњак није претворио у прах и пепео. А врелина огња није се дотакла ни одежди Светога Лава (Житија Светих, 20. фебруар).
На све ово сам те подсетио, брате Јоване, из Старог Завета, из дела Светих Отаца, Светих Апостола; али немој мислити, брате, да су се само тада чинила ђаволска чудеса и опсене. Јер као што сам ти рекао на почетку, до кончине света сатана и његови анђели неће престати да обмањују и варају свет ђаволским чудесима, која нису чудеса, него утваре/привиди и преваре сатанине.
О томе нас учи Спаситељ наш Исус Христос, кад каже: У последња времена устаће лажни христоси и пророци и показаће знаке велике и чудеса, да би преварили, ако буде могуће, и изабране (Мт 24, 24).
Још нам и велики апостол Павле казује да ће пре кончине света доћи антихрист – човек греха и син погибељи, који ће се успротивити Богу и преузносиће се изнад свега што јесте и назваће себе светим и божанским, и који ће сатаниним делањем доћи са сваковрсним лажним силама и знацима и чудесима (2. Сол 2, 3-9).
И Св. Андреј Кесаријски у Тумачењу Апокалипсе вели: „Антихрист ће ужаснути свет својим проклетим и ђаволским чудесима“ (Тумачење Апокалипсе, глава 10).
Значи, брате Јоване, појми и памти што чујеш, јер ће како антихрист, тако и његове претече – лажни пророци и лажни христоси – делањем и силом сатанином чинити велика чудеса и знаке, тако да, ако буде могуће, преваре чак и изабране. Затим, знај још, брате Јоване, да истом ђаволском и врачарском силом индијски јогини творе данас многе ђаволске знаке и чудеса, којима усхићују и обмањују неутврђене у истинској православној вери. Јер ови јогини по надахнућу лукавих духова погађају дела људи, могу гледати на даљину, померају предмете с места, проузрокују појаве „материјализовања“, ходају по ватри и не сажижу се, подижу се у ваздух, изазивају раст неког дрвета за неколико сати, чине да озелени осушено дрво, и колико још неразјашњених знакова, који у ствари нису чудеса, него дела сатанске враџбине, на коју нас је Христос упозорио са довољно старања, да бисмо је се клонили (Михај Урзика, Чудеса и лажна чудеса, Букурешт, 1940, стр. 54; поновљено издање: Издавачка кућа Анастасија, Букурешт, 1993 – напомена румунског издавача). Још знај, брате Јоване, и о лажним и кривотвореним чудесима која творе спиритисти делањем и посредовањем нечистих духова. Јер ови, удаљивши се од дара (благодати) Божијега и од православних истина вере, поклањају пажњу духовима преваре, као што су о њима пророковали апостоли, говорећи: У последња времена одступиће неки од вере, слушајући духове преваре и науке демонске (1. Тим 4,1).
Помоћу и преваром ђавола којима служе спиритисти су постигли да творе мноштво сатанских чудеса и утвара/привида, међу којима су и ове:
1. Чине да се помичу тешки предмети без додира, без икаквог људског напора; на пример: чаша, врата – померају се сами;
2. Појаве притиска, то јест проузроковање удараца или простих додира по нашем телу, или углавном било која врста удараца на невидљив начин, као и проузроковање звукова у истој мери;
3. Промена тежине тела: одређеним психичким поступцима разна тела могу постати лакша или тежа; у одређеним околностима њихова тежина постаје тако велика, да не могу бити померена с места. Такви случајеви могу се збити и са одређеним људима са медиумским наклоностима;
4. Покретање тешких предмета постављених на одређеној удаљености од медиума, дакле проузрокована без икаквог додира с њима;
5. Подизање тешких предмета изнад земље невидљивим силама;
6. Подизање са земље појединих људских тела и њихово лебдење у ваздуху. В. Крукс (W. Crookes – нап. прев) је назначио да је лично констатовао три случаја подизања у ваздух;
7. Независни покрети малих предмета, без ичијег додира;
8. Светлосне појаве;
9. Појављивање нечијих светлосних руку;
10. Непосредно писање, без ичије интервенције, на појединим сеансама. Поруке које шаљу духови исписују се непосредно, а да нико не дотакне перо;
11. Облици привиђења;
Ето, брате Јоване, колико чудеса творе ђаволи спиритиста који им служе. Ако ђаво може по допуштењу Божијем ноктом једним да окрене земљу на другу страну (Житије Светог Серафима Саровског), и ако је сва имања и сву децу праведног Јова у једном часу погубио и огњем с неба сажегао његова стада, па зар је њему тешко да помера теже предмете и ствари с једнога места на друго, на чуђење спиритиста, који зину да гледају; сети се Кипријана, јер је он и звуке производио ђаволском силом, када беше чаробњак (пре но што је поверовао у Господа Христа); па зар је онда ђаволу тешко да ствара звуке и ударце пред спиритистима које је обмануо? Ако је Св. Аверкије, епископ јерапољски, велики чудотворац, молитвом приморао неке ђаволе да пренесу идолски жртвеник од Јеропоља до Италије, преко мора и брегова, каква је онда тешкоћа за ђаволе да својим утварама (триковима, прим.изд) померају разне предмете с једног места на друго и да их чине лакшим или тежим, како би обманули неутврђене у правој вери?
Ако си у напред изложеном видео да су велики чаробњаци: Симон, Кинопс или Илиодор летели по ваздуху и за трен одлазили преко мора и брегова, јер су им помагали /служили им/ нечисти духови, па каква је онда тешкоћа за неког ђавола да подиже предмете спиритиста и неке људе у ваздух, на висину? Ако се, по сведочењу великог апостола Павла, Сам сатана претвара у анђела Светлости (2. Кор 11, 14-15), каква је тешкоћа за ђаволе који служе спиритистима да се претварају у светлосне појаве, да им показују светле руке и друге утваре /привиде/ под видом светлости?
Ако се, као што сам ти показао у реченом о виђењима од ђавола, ови претварају у лик Христа, Богомајке, анђела, светитеља и у било који други лик, каква је онда тешкоћа за ђаволе да се код медиума спиритиста претварају у ова небеска лица, да би их обманули и одвели у погибељ? И ако ће, по сведочењу божанскога Писма и учења Светих Отаца, на крају света антихрист са својим служитељима творити чудеса и велике знаке силом сатане који ће бити у њему, тако да ће прогонити сав свет својим ђаволским силама; и ако ће, као што казују Св. Јефрем Сиријски и Св. Иполит Римски и други Свети Оци, антихрист померати планине с места и морска острва, ићи по водама као по суву, исцеливати многе врсте болести, давати вид слепима, васкрсавати мртве и друге велике знаке творити својим утварама /триковима/ (Кончина Човекова, Издавачка кућа Скит Дарвари, Букурешт, стр. 123-149), колико онда детињарије и лудости и неповерења у праву веру пројављују они који верују у играчке ђавола и у утваре које се показују спиритистима, и сматрају их истинитим чудесима? И ако сада верују у ове утваре /привиде/, како ће стајати утемељени у истини онда, када ће сама велика звер ужаснути цео свет својим утварама?
Али, брате Јоване, не говоримо ми само о спиритистима и о индијским јогинима који служе ђаволима, него и о свима који се баве такозваним окултним наукама, као што су спиритуалисти, хипнотисти, магнетисти, теозофи и они који се баве белом магијом и црном магијом, аутосугестијом, хиромантијом, и о свима таквима, јер ће и сви ови у дан Последњег Суда имати судбину чаробњака и лажних пророка, пошто су сви скренули с пута истинских чудеса, која творе Господ Бог и Спаситељ наш Исус Христос и сви Светитељи Божији, те се кривотвореним средствима и својим ђаволским утварама претварају да су чудотворци, да би обманули неуверене и неутврђене у истини Христовог Јеванђеља. Јер се чудотворење не може проузроковати кушањем Бога, ни ухођењем моћи које је Бог поставио у човеку, него се молитвом несумњиве вере Богу, и помоћу и делањем Светог Духа могу творити истинска чудеса (Михај Урзика, нав. дело, стр. 75).
Брат: Преподобни оче игумане, из онога што сте ми до сада рекли појмио сам да има више врста кривотворених и лажних чудеса. Нека творе врачари, чаробњаци и бајачи и индијски јогини посредством и помоћу ђавола, друге чине они са окултним наукама, као што су спиритисти, теозофи, хипнотисти, они са црном или белом магијом и други те врсте, и чудеса ових су кривотворена, зато што се не чине по поретку истинских чудеса, него посредством нечистих духова или кушањем Бога и кушањем и употребом сила (моћи) које је Бог поставио У човека. Али да бих се могао убедити и да бих могао убеђивати и разликовати истину од лажи, хтео бих да знам који је знак истинских чудеса, која су од Бога.
Старешина: Брате Јоване, знај да се истинска чудеса разликују од лажних низом услова, међу којима су и следећи:
1. Да буду достојна имена Божијег и да буду обухваћена Светим Писмом и Светим предањем.
2. Да се чине средствима којима су чињена чудеса Спаситеља и његових Светитеља.
3. Да се међусобно не поричу и не буду у опреци.
4. Да не противурече Светом Писму и Светом предању.
5. Да буду у служби спасења људске душе.
6. Да доносе корист и напредак духовном животу, а не да воде у смрт и у грех.
7. Онај који чини чуда да казује само истину, да проводи
живот без мрље и да не тежи за личним интересима са себичним циљевима.
8. Да исправља морал оних који виде чудо.
9. Да у себи носе сигурност и силу духа Божијег.
10. Да доказују делање Божијег Промисла (Учење о православној вери, Букурешт, 1952).
Сва истинска чудеса могу се творити само у име Исуса Христа и кроз Цркву Христову, јер Црква, по сведочењу великог апостола Павла, јесте стуб и тврђава истине (1. Тим 3, 15). Она држи непоколебиви канон истине (Св. Иринеј, Против свих јереси). „Где је Црква – вели Св. Иринеј – тамо је Дух Божији, тамо је и Црква са свеколиком благодаћу, а Дух је истина“ (1. Тим 3,15).
Ето, брате Јоване, то су истински и главни знаци, по којима можеш да спознаш разлику између истинских чудеса животворених и лажних чудеса.
Дакле, ово добро памти, јер је веома потребно да ово познају не само свештеници и монаси, него и сви добри хришћани, да не би заблудели од истине, особито сада, када се приближује време лажних пророка и чудеса која они творе утварама (привидима) које су од ђавола.
Брат: Преподобни оче, благодарим Вам из душе што сте ме уверили и у овом погледу. Милошћу Господњом, даром Пречисте Мајке Његове и Вашим молитвама, преподобни, трудићу се ја, грешник и подлац, да не заборавим оно што сам научио, и тражићу и да следим то по својој слабој моћи.
Старешина: Бог нека ти помогне, брате Јоване, у свему што умујеш на добро, али буди обазрив и трезвен све време, јер наш супарник ђаво као лав ходи и тражи кога да прождере (1. Пт 5, 8). Настој што чешће да се молиш, не напуштај читање побожних књига, него се старај о бдењу, о уздржању, и када год будеш осетио да непријатељ почиње да те смућује мислима и недоумицама, дођи и исповеди се, да бих ти саветовао што је на назидање.
Не заборављај Свето Писмо, које вели: Када Брат Брата помаже и саветује, они су као утврђени град и као непоразиво царство (Приче, 18,19).
Са овим, брате Јоване, закључимо наш разговор помоћу Божијом. Ето се у цркви окончао Акатист и клепа за Свету литургију. Наш разговор након јутрења па до сада потрајао је дуже од пет часова; само када би дао Господ да ти буде на корист. Хајдемо и ми у Свету цркву.
Брат: Благословите и опростите, преподобни оче, мени грешном што сам Вам причинио тако велики труд својим питањима. Доћи ћу и ја одмах у цркву.
Старешина: Бог нек прости, брате Јоване, и нека те помилује! Иди у миру!
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Из књиге: Ne vorbeste parintele Cleopa 7, Roman, 1998, стр. 33-47
  2. Ава – отац.
  3. У оригиналу: Sa traiesti, што је поздрав у румунској војсци (Нап. прев.)
  4. Из књиге: Despre vise si vedenii, Bucuresti, 1993, стр. 75-118
  5. Secu – манастир у жупанији Њамц (Neamt) (Нап. прев.)
  6. Targu Neamt, град у жупанији Њамц (Neamt) (Нап. прев.)
  7. Agapia Veche – манастир у жупанији Њамц (Neamt) (Нап. прев.).

 

Кључне речи:

Један коментар

  1. Poštovani, gde mogu kupiti ovu knjigu? Unapred hvala

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *