НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Богословље светоотачког подвига и искуства » ПУТ НЕБА – ЖИВОТ И ПОДВИЗИ – ПОУКЕ И РАЗГОВОРИ

ПУТ НЕБА – ЖИВОТ И ПОДВИЗИ – ПОУКЕ И РАЗГОВОРИ

p> 

O СМИРЕЊУ
 
А ми ћемо сада усмерити ток беседе ка другом изабранику Божијем, који је кроз цео живот имао за сапутнике смирење, кротост и дуготрпљење. Онај о коме хоћемо да отпочнемо јесте Св. и велики пророк и цар Давид.
Кротост и смирење били су овом Пророку и Цару два крила душе, којима је летео на толику висину славе и дара пред Богом и људима. А дуготрпљење му је било сјајни покров душе у свим искушењима кроз која је пролазио.
Украсивши своје срце овим великим врлинама, достигао је да буде по срцу Божијем, као што пише: Нађох Давида – вели – сина Јесејева, човека по срцу Мојему, који ће испунити сваку вољу Моју (1. Цареви 13, 14; 15, 26; 15, 28; 16,1; Дап 13, 22; 2. Цареви 2, 4; 5, 3; Пс 88, 20).
Овог великог пророка Божијег и цара Израиљевог Бог је призвао на царовање од пастирствовања оваца, исто као и Боговидца Мојсија, као што показује псалам говорећи: И изабра Давида слугу Свога, и узе га од стада овчијих, од јагњилишта узе њега, да он напаса Јакова слугу Свога, и Израиља наслеђе Своје (Пс 77,70-71). И како је место погодно да покажемо како и на који начин је изабрао и призвао Бог раба свог Давида и поставио га царем над Израиљем, ево шта о томе казује Свето Писмо: Након што је Бог уклонио Саула с престола, зато што беше одступио од послушања Његовим заповестима, Господ је рекао Самуилу: Када ћеш престати да оплакујеш Саула, што сам га одбацио да више не влада над Израиљем? Напуни рог свој уљем и иди к Јесеју Витлејемцу, јер једног од његових синова изабрао сам за цара над Израиљем (1. Цареви 16,1).
Самуило је послушао заповест Господњу и отишао је, и када је ушао у дом Јесејев, видео је најпре Елијава, старијег брата Давидова и првенца Јесејева, и видевши га високог стаса и лепог изгледа, рекао је у свом срцу да је ту пред Њим несумњиво помазаник Господњи. А Господ рече Самуилу: Не гледај на изглед његов ни на висину раста његова, јер сам га одбацио. Затим је рекао: Господ не гледа на што човек гледа, јер човек гледа на оно што му виде очи, а Господ гледа на срце. Јесеј је затим позвао Авинадава, затим Саму, и тако је пред Самуилом прошло седам синова Јесејевих, и Самуило је рекао Јесеју: Господ није изабрао ниједнога од њих. Затим је Самуило упитао Јесеја: Јесу ли ти то сви синови? Јесеј је одговорио: Остао је још најмлађи, али он напаса овце. И Самуило је рекао: Пошаљи да га доведу, јер нећемо седати ни за сто, док не дође овамо. Јесеј је послао и доведоше га и – вели Свето Писмо – младо дете беше плавокосо и лепих очију и лепог лица. А када је стигао, Господ је рекао Самуилу: Устани, помажи га, јер он је!
Самуило узе рог са уљем и помаза га усред браће његове. Дух Господњи дође на Давида од тога дана и потом (1. Цареви 16,1-13).
У овим наводима из Светог Писма јасно се види како је био изабран и помазан за царовање Давид, син Јесејев.
Сада ваља да застанемо и да се запитамо зашто Бог није погледао ни на једног од седморо старије браће Давидове, као што показује псалам који казује: Браћа су моја добра и велика, и не благоволе њима Господ (Пс 151, 5), и због чега је Бог погледао на Давида, који беше неугледан и најмлађи син Јесејев? Знам да ћете ми одговорити пређашњом речју: да Бог не гледа на спољашњи изглед, него, како је Сам рекао Самуилу, Он гледа на срце.
Али зар нам Свето Писмо не показује на какву врсту срца гледа Бог? Ако се будемо мало потрудили и будемо мало испитали, исто ћемо уз помоћ Светог Писма појмити на какву врсту људи и на какву врсту срца гледа Бог. И ево неких од многих сведочења Светог Писма која о томе казују. У псалмима, Пророк вели: Погледа на молитву смирених и не понизи мољење њихово (Пс 101, 8). На другом месту вели: Он не гледа на лице великих и не одвраћа поглед од непорочних (Јов 34,19; 35, 7). Пречиста Богородица и свагда Дјева Марија, у својој пророчкој песми коју је изговорила када беше у кући Јелисаветиној, каже: Погледа на смерност слушкиње своје (Лука 1.48). На ином месту Светог Писма Сам Бог сведочи на кога гледа, казујући: На кога ћу погледати, до само на кроткога и на смиренога срцем и на онога који стрепи од моје речи (Исаија 66,2).
Из ових сведочења Светог Писма може се појмити да Бог, више но на било ког другог, гледа на смирене и кротке који испуњавају Његове заповести. Види се, дакле, да је познавалац срца, Бог, предзнајући смирење и незлобивост срца овог сина Јесејевог, изабрао га и овенчао славом и благодаћу. О овом испробавању и изабирању од Бога сам Давид исповеда Духом Светим говорећи: Господе, испробао си ме, и познао си ме; Ти си познао седање моје и устајање моје; Ти си разумео помисли моје издалека; стазу моју и моју животну нит испитао си, и све путеве моје предвидео си, јер нема лукавства у срцу моме (Пс 138, 1-4). Појмимо још и то да је Давид, посведочени да је по срцу Божијем, у овом животу имао за сапутнике смирење и незлобивост.
Ако будемо узели на ум многа казивања из његових псалама, сетићемо се да уста говоре од сувишка срца (Лука 6. 45), као што се може видети и код овог Пророка Божијег, који из ризнице свог смиреног срца, својим устима, у сваком животном догађању, помиње смирење; и као што је велики Павле, у чијем је срцу живео Христос, као што он сам сведочи говорећи: А живим – не више ја, него живи у мени Христос (Гал. 2,20), а пошто живљаше Христос у његовом срцу, његова уста нису престајала да много пута помињу Његово Преславно име, као што се може то спознати, јер само у његовим писаним делима и посланицима помиње се Исусово име две стотине тридесет и осам пута а име Христос три стотине седамдесет и три пута; исто тако и у псалмима блажени Давид неретко спомиње смирење. И понекад, када устајаху на њега непријатељи, и када пророковаше о смирењу Спаситељевом у време Његових страшних страдања, казиваше: Помилуј ме, Господе; види понижење моје од непријатеља мојих (Пс 9, 14); и опет: Суди сироти и пониженоме, да се не хвали више човек на земљи (Пс 9,38).
Други пут казује: Јер је узвишен Господ, и на смирене погледа (Пс 137, 6). Када бежаше од Сауловог лица и бејаше у пећини молећи се, говорио је: Слушај молитву моју, јер се понизих веома (Пс 141,6). Када је бежао у Нов, и Саул га пратио, опет се са смирењем тешио казујући: Близу је Господ скрушених срцем, и смирене духом спасиће (Пс 33,17). У дан када га је Бог избавио од руке Саулове и свих његових непријатеља, помиње смирење говорећи: Јер ћеш Ти спасти народ понижени, и очи гордих понизићеш (Пс 17,30). Када га окружују друге невоље и огорчења, опет побеђује смирењем и ћутањем казујући: Злостављан бих и понижен веома, риках од уздаха срца мојега (Пс 37,9). И опет вели: Занемех и смирих се у несрећи својој (Пс 38,3). А када је к њему ушао пророк Натан и прекорео га због жене Урија Хетејина, признавши своју грешку, опет смирењу хита и речима пуним понизности вапи ка Господу говорећи: Помилуј ме, Боже, по великој милости Својој (Пс 50,1). И опет: Даћеш ми да слушам радост и весеље, обрадоваће се кости потрвене (Пс 50, 9). Затим показује да срце смерно и скрушено Бог неће одбацити (Пс 50,18). Још показује да је много смирења и велики труд имао све време свог живота због свог греха и да је строгим постом и многим сузама спрао свој грех. Јер каже: Бише ми сузе моје хлеб мој дан и ноћ (Пс 41,3). И опет: Уморих се у уздисању мојем, сваку ноћ квасићу одар свој, сузама својим постељу своју обливаћу (Пс 6, 6). И опет: Јер ишчиле у муци живот мој, и године моје у уздасима (Пс 30, 11); Колена моја изнемогоше од поста (Пс 108,23). Јер прашину као хлеб једох, и пиће своје са плачем мешах (Пс 101,10). Као онај који плаче и тугује, тако се смиривах (Пс 34,13). И опет о посту и смирењу казује: А ја, када ми они (непријатељи ђаволи, страстима и искушењима) досађиваху, одевах се у врећу (жалости) и постом смиравах душу моју (Пс 34,12).
Затим, после овог труда великог и кајања, вапијаше ка Пресамилосном Богу казујући: Види смирење моје и труд мој, и опрости све грехе моје (Пс 24,19). И тешећи нас надом спасења своје душе кроз смирење и труд, придодаје говорећи: Радоваћу се и веселићу се милости Твојој. Јер си погледао на понижење моје (Пс 30, 7).
Ово нека буде речено о смирењу Давидовом.
А о његовој кротости и незлобивости, ево шта се казује: Опомени се, Господе, Давида и све кротости његове (Пс 131,1). Није рекао једне или двеју, него свеколике кротости његове; тиме Дух Свети показује да је Давид у целом свом животу био кротак и незлобив, јер незлобивост је плод кротости, као што је и кротост плод духа и кћи љубави.
Ову своју незлобивост посведочује Давид сам Духом Светим, када казује: Суди ми, Господе, јер у незлобивости мојој ходих (Пс 25,1). И опет: Суди ми по незлобивости мојој (Пс 7,8), и опет: А ја у безазлености својој ходих; избави ме, Господе, и помилуј ме (Пс 25,11). И на ином месту каже: Прохођах у незлобивости срца мога (Пс 100, 3). Свето Писмо још показује да је незлобиво напасао словесне овце дома Израиљевог, над којим га је Бог поставио за цара. И напасаше их у безазлености срца свог (Пс 77,76-78).
Сва ова сведочења Духа Светог којима се показује смирење, кротост и незлобивост Давидова, јасније ће се појмити из онога што следи. Свето Писмо казује да након што је Саул скренуо од заповести Господњих, Дух Божији се удаљио од њега, и мучио га је дух који је долазио од Господа, по допуштењу Његовом. Служитељи Израиљеви су рекли: Гле, зли дух од Бога те мучи. Само заповеди, господару наш. Слуге твоје су пред тобом и оне ће потражити човека који уме да свира на харфи. И када дух од Бога послати буде над тобом, он ће свирати руком својом, и биће ти лакше. И по савету његових служитеља био је доведен Давид, син Јесејев, к њима, и свираше Саулу у псалтир. И када му свираше Давид, дух којег Бог беше послао удаљаваше се од Саула, и он је осећао олакшање (1. Цареви 16, 14-23).
Али управо у ово време када је Саула мучио тај дух, заратили су Филистејци на Израиљ. Они су довели са собом човека горостаса, наиме Голијата, који је велики страх унео у срце Саулово и целог Израиља, јер се нико није усуђивао да се бори са њим. Тога Голијата, који се беше хвалисао својом снагом и хулио на Бога и на Његов народ Израиљ, млади Давид, кога је Бог покренуо ревношћу, убио је једним јединим каменом баченим из праћке, јер Бог беше у помоћи рабу Свом Давиду. А када се враћаху Израиљци из рата са Филистејцима, жене из свих Израиљских градова почеше свирати у бубњеве и гусле од радости победе и казиваху: Саул згуби хиљаде, али Давид десетине хиљада. То чувши Саул – да је више хваљен Давид него он, разгневи се врло, и од тога дана гледаше попреко Давида (1. Цареви 18, 6-9).
Наведеним речима Светог Писма показује се како је Давид доспео на Саулов двор, како је изгонио злог духа од њега ударајући у псалтир, како је Давид помоћу Господњом убио Голијата, смртног непријатеља Сауловог и целога Израиља, и због чега је Саул почео да мрзи Давида, свога доброчинитеља.
Али гле, Свето Писмо казује да је дан након што се Саул вратио из рата, зли дух почео опет да га мучи. А невини Давид, не обазирући се на јучерашњу злобу цареву, коју беше спознао, и видећи да цар страда од злог духа који га мучи, беше му жао и узевши псалтир, опет је свирао и изагнао злог духа од њега. И Саул се осећао добро, и одахнуо је с олакшањем, али видећи Давида близу себе, и пошто му се ум помрачио од зависти коју имађаше у срцу, узео је копље и хтео је да прикује Давида копљем за зид и да га убије. И Давид се измакао два пута (1. Цареви 18,10-11).
Овде сам се сетио речи Светог Јована Златоуста, који каже: „Завист је гора од ђавола“. Велика је то истина, и јасније но било где може се овде видети. Јер Свето Писмо показује да је Давид, свирајући у псалтир, одгонио злог духа од Саула, али завист није могао избацити из његовог срца. Зли дух би одлазио од њега, али злоба зависти и након његовог одласка су остајале са Саулом; и када би осетио олакшање од мука злог духа, још више га је мучила његова завист, и тражио је да убије Давида, свог доброчинитеља.
Али Бог, Чије очи гледају на праведнога и невинога (Пс 33,4), чувао је слугу Свог од беса Сауловог, и због своје незлобивости Давид је достигао да га љуби сав народ. То појмивши Саул, још више је почео да му завиди и да га се боји и другу замку је хтео да му постави зарад његове погибије. Срачунао је, дакле, да учини Давида својим зетом, али да му постави тешке услове, да Давид води све ратове са Филистејцима, јер тако, мишљаше он, Давид, несумњиво неће утећи жив од руке Филистејаца. И по овом лукавом плану рекао је Давиду: Ево, кћер своју старију Мераву даћу ти за жену, само ми служи храбро и води ратове Господње (1. Цареви 18, 17). А смирени и невини Давид, чувши ову вест из Саулових уста, са смирењем и благодарношћу је одговорио Саулу и рекао: Ко сам ја и шта је дом оца мојега у Израиљу, да будем зет царев? (1. Цареви 18).
А након што је Давид постао зет Саулов и у свим ратовима извојевао велике победе, и након што је Давидово име постало веома чувено пред иноплеменицима и целим Израиљем због његовог витештва и победа, Саул, видећи да ни овом врстом замки није могао да га погуби, и не могући више да га гледа у толикој части, показао је своју злобу зависти и отпочео је отворено гоњење Давида. И рекао је својим служитељима и своме сину Јонатану да ухвате и убију Давида. Али је Јонатан много љубио Давида због витештва и чистоте његовог срца и јавио му је ту заповест свога оца. А Давид, сазнавши на време, чувао се Сауловог беса. Саул је послао своје људе кући к Давиду, да га убију, али Бог га је избавио преко Михале, ћерке Саулове, која је спустила Давида кроз прозор. Давид је затим побегао к иноплеменицима, у Гат, да би се спасао, али видећи да му и тамо дотични припремају замку, отишао је и сакрио се у пећину Одаламску, одакле је отишао у Миспу у земљу Моавску и одатле, по савету пророка Гада, отишао је и сакрио се у шуми Арет.
У то је време Доик Идумејац, један од Саулових пастира, оклеветао свештеника Авимелеха Саулу да је примао Давида и помагао му. И Саул је погубио свештеника Авимелеха с целим домом његовим и са осамдесет и пет свештеника; још је посекао оштрицом мача цео свештенички град Нов и тражио је на сваки начин да ухвати и убије Давида.
Давид, појмивши са колико га беса Саул тражи да би га погубио, отишао је у пустињу Зиф, у шуму. Ти Зифљани, будући зли људи, дошли су и рекли Саулу да је Давид по тим крајевима, а Саул је пошао са својим људима у потеру за Давидом. Али управо када се Саул приближавао месту где је био Давид, дошла му је вест да су Филистејци упали у земљу. И Саул, мимо своје воље, вратио се тада из потере за Давидом. Због тога се назвало то место Камен раздељења. Али гле, Саулов бес и злоба не престају настојати да убију невиног Давида, јер вративши се из рата с Филистејцима и разумевши да је Давид са својим људима скривен у Енгадској пустињи, узео је са собом три хиљаде људи из Израиља и отишао је да тражи Давида, до врлети где су дивокозе (1. Цареви 24, 3).
Из овог до сада види се са колико беса и злобе тражи Саул да погуби Давида. А у ономе што следи ће се показати са колико незлобивости и кротости се опходио Давид према Саулу, своме смртном непријатељу.
Прогањајући Давида, Саул са својим људима стигао је код неких бачија овчарских које беху поред пута, и тамо беше нека пећина, у коју је Саул ушао да спава. А Давид са својим људима беше у дну пећине. И људи Давидови, видећи Саула како спава у пећини, рекли су Давиду: Ево дана у који ти Господ вели: Предајем ти непријатеља твојега у руке! Док је Саул спавао у пећини, Давид је отишао полако и одсекао скут Саулове хаљине. Затим је рекао својим људима: Не дао ми Бог да учиним што против помазаника Господњег! И тим речима је спречио своје људе да навале на Саула. Затим се Давид повлачио са својим људима ка све удаљенијим местима. А Саул није престајао да га прати и чувши да је Давид сакривен са својим људима на Брду Ехели, пред пустињом, отишао је да га ухвати. И пошто беху уморни од пута, легао је са својим табором и спавао. У то време Давид је рекао својим људима: Ко хоће да иде са мном у Саулов табор? И Ависај син Серујин је рекао: Ја ћу сићи с тобом. И будући ноћ и мрак, Давид и Ависај су сишли у Саулов табор. И гле Саул спаваше у своме шатору усред свога табора, и копље му беше пободено у земљу крај његове главе. Авенир, војсковођа Саулов спаваше са народом око њега. Тада је Ависај, војсковођа Давидов, рекао Давиду: Бог ти сада даде непријатеља твојега у руке. Пусти ме, молим те, да га ударим својим копљем и да га прибодем једним ударцем, да не буде више потребе за други! Али Давид је рекао Ависају: Немој га убити, јер ко би могао подићи руку на помазаника Господњег и остати некажњен? Затим је рекао: Не дао ми Бог да дигнем руку на помазаника Господњег! Узми само копље и крчаг с водом што су му чело главе. Затим, поневши само копље и крчаг, изашли су из Сауловог табора, и нико их не виде, јер их Бог све урони у дубок сан. И након што су се много удаљили од табора и прешли на супротну страну брда, Давид је дозвао по имену Саула и Авенира војсковођу његовог, и ови, пробудивши се из сна, чули су Давидов глас и престравили су се. И Саул је рекао: Је ли то твој глас, сине Давиде? А Давид је одговорио: Мој је глас, царе господару! И рекао је: Зашто, царе, гониш слугу својега? Шта сам учинио и чиме сам крив?
Затим је рекао: Благоизволи, царе, господару мој, и послушај речи слуге својега. Ако те Господ дражи против мене, нека прими од нас мирис жртве; али ако те људи драже, проклети нека буду пред Господом, јер ме они изгоне данас да не припадам наследству Господњем.
Затим је рекао: Ево копља твог, царе, нека дође који од људи да га узме. Господ ће платити свакоме по правди и вери његовој. Јер те Господ даде данас у руке моје, али не хтедох дигнути руку своју на Помазаника Господњег (1. Цареви 26, 23). Након тога, видећи Давид да бес Саулов не престаје, рекао је у себи: Погинућу кад год од руке Саулове; нема боље за мене него да побегнем у земљу Филистејску, те ће ме се Саул оканити и неће ме више тражити по крајевима Израиљским. И Давид је узео својих шест стотина људи и одвео их Ахису, сину Маохову, цару гатском, где су остали годину и четири месеца, док Саул није погинуо у рату са Филистејцима.
Из овог што је довде речено може се појмити са колико је мржње Саул тражио да ухвати и погуби Давида, и са колико се кротости опходио Давид према Саулу.
Двапут је Бог дао Саула у руке његове, и његови људи су га подстицали да га убије, а кротки и смирени Давид, имајући страх Божији и препуштајући све освети Господњој, није хтео да дигне руке своје на Саула.
Радије је хтео да оде у туђу земљу и да препусти место Сауловој мржњи и гневу, него ли да га убије и наљути Бога. Јер он је знао да је Саула помазао Самуило на царевање, по заповести Господњој, и по савету Господњем није хтео да му нанесе никакво зло.
Али се Давидова незлобивост још више показала када је праведни гнев и суд Божији сустигао Саула, те је пао погубљен од свога мача пред Филистејцима. Будући обавештен Давид о његовој смрти, било му је веома жао, и раздрао је своје хаљине заједно са свим својим људима, плачући због смрти свог непријатеља; постили су до вечери и жалили су са болом (2. Цареви 1,11-12).
Након овога плача и жалошћења саставио је и тужбалицу за царем Саулом, за коју је дао заповест да је науче сва деца Јудина и да је певају у знак сећања на Саулову смрт (2. Цареви 1, 27-27).
Ето дакле, браћо моја, незлобивости Давидовог срца, показане у своје време делом. Ето заповести Јеванђеља Христовог коју је оделотворио онај што је имао да буде Његов предак по телу. Ето заповести савршенства из закона Господњег, која нас учи да љубимо непријатеље, како ју је испунио онај који је рекао: Уклони се од зла, и чини добро; тражи мира и иди за њим (Пс 33,14). Како се јасно види испуњена овде реч Спаситељева
Који каже: Љубите непријатеље, чините добро онима који вас гоне (Лк 6, 35; Мт 5,39-44). Затим, ко не зна колико је милости и доброте показао Давид према потомцима свога прогонитеља, Саула. Јер када је дошао да буде цар над целим домом Јудиним и Израиљевим, и победио, помоћу Господњом, све своје непријатеље, рекао је својим служитељима: Оста ли јоште ко од дома Саулова да му учиним добро и да се опходим према њему с добротом која је као доброта Божија? А Сива, један од бивших слугу Саулових рече: Још има син Јонатанов, хром ногама. И чувши цар Давид, заповедио је да га доведу преда њ. А дотични, знајући колико је пропатио Давид од Саула, чувши да је позван да дође пред цара, веома се уплашио, сматрајући да ће га горком смрћу погубити. И када је био доведен пред њ, видећи га кротки цар у великом страху, рекао му је са кротошћу: Не бој се, јер хоћу да ти учиним добро! Даћу ти натраг сво земљиште Саула оца твојега, и ти ћеш свагда јести за мојим столом. И од тог дана, по царевој заповести, Мефивостеј, јер му то беше име, поста господар над свим имањима која остадоше од Саула и сваког дана сеђаше са царем за трпезом (2. Цареви 9,13).
А колико је незлобивости показао Давид према Авесалому, сину своме, који гледаше да му одузме живот и царство и беше се ратом побунио против њега, послушавши савет Ахитофела, непријатеља Давидовог. Чувши о овој побуни свог сина, био је приморан да напусти Јерусалим и да бежи с народом по пустињи и планинама од беса и злобе свог сина. Још му не мали беше стид и огорчење које на њега дође, чувши да је Авесалом, послушавши савет Ахитофелов, ушао к његовим супругама без икаквог срама или страха Божијег, чинећи ово безакоње пред целим Израиљем.
А када је праведни гнев сустигао Авесалома, и он је пао у рату погубљен од руке Јоава, његовог војсковође, чувши о синовљевој смрти, који му беше смртни непријатељ, уместо да се радује што га Бог избави да не буде погубљен управо од руке свог сина, он је отпочео нарицати и горко плакати и са великим болом срца вапио је на сав глас: Сине мој Авесаломе, Авесаломе сине мој, зашто нисам умро ја уместо тебе! (2. Цареви 18, 31-33).
Ето дакле, браћо моја, и овде показане незлобивости Давидовог срца. Ето срца истинског родитеља који заборавља сва безакоња свог злог сина и с болом плаче због његове погибије. Ко ли ће моћи речима исказати колико несличности беше између његовог срца и срца његовог сина. Син пун мржње према ономе који га је родио, свим бићем је тражио да му одузме живот и царство. Давид мужаствене душе подноси да га прогони његов син, и жели и да умре уместо њега, само да би он остао у животу и био поштеђен. Син жели да пролије крв свог оца и да царствује уместо њега. Истинског родитеља, међутим, не радује победа над сином, не жели да царствује без свог сина, мада га овај прогони и постаје му смртни непријатељ. Он заборавља сва зла која је претрпео од свог сина, сво бешчашће, и вапи на сав глас са много бола: Сине мој Авесаломе, зашто нисам умро ја уместо тебе?
Али какво ћемо још поређење наћи између срца Давидова и Саулова? Ко ће измерити удаљеност, ко ће моћи појмити различитост између ових срца? Саул прогони и тражи да по сваку цену убије свог доброчинитеља Давида. Давид опрашта своме прогонитељу, плаче горко и нариче због смрти свог непријатеља и жао му је због тога што није умро уместо њега. Ваистину, велика различитост срца! Велика је и недостижна раздаљина између љубави која дуго трпи и милостива је (1. Кор 13, 4) и између срца које мрзи свога брата и завиди му.
Још мислим да није баш добро да пренебрегнемо незлобивост и кротост коју је Давид показао према другом свом непријатељу, наиме према Симеју, који беше из Сауловог дома и рода и који је, када је цар Давид бежао од лица свог сина Авесалома, изашавши пред њега, почео га клети и пред целим народом бацати се на њега камењем и викати: Одлази, одлази, крвниче, зликовче (2. Цареви 16,7). А када се Цар Давид победоносно враћао из рата у Јерусалим, овај Симеј, сетивши се колико је бешчашћа и горчине нанео цару у присуству његових људи, и не налазећи другог начина да се спасе ове тешке, достојне смрти, кривице, намислио је да падне ничице и да тражи опроштај од цара. И управо у трену када се цару постављаше чамац да пређе Јордан, дошао је Симеј и, бацивши се пред цара, молио га је говорећи: Нека не узима у обзир господар мој цар безакоње моје. Нека заборави да га је раб његов вређао у дан када цар беше изишао из Јерусалима и нека цар не узима то у обзир, јер раб твој исповеда да је згрешио (2. Цареви 19, 18-19). Чувши ове Симејеве речи, Ависај, један од Давидових војсковођа, рекао је цару: Еда ли тога ради не треба да погине Симеј што је клео помазаника Господњег? А цар незлопамтиви рекао је Ависају: Зар ће данас погинути ко у Израиљу? Зар не знам да сам данас постао цар над Израиљем? Ето доброте кротког цара показане делом у дан када му Бог беше дао његовог непријатеља у руке, као и некада Саула.
Ето чиме се показује Давидова благодарност и одавање признања Богу! Јер шта вели: „Ако си Ти Господе, учинио милост са мном и избавио ме од опасности и смрти, и данас се враћам здрав и победоносан да опет царујем над Израиљем, зар да ја не учиним милост ономе који ми је сагрешио? Ти си ме самилосно прекорео за оно што сам Ти згрешио и затим си ми опет обрнуо тугу у весеље, а зар ја да управо у дан моје радости чиним жалост и да убијем оног који је хулио на мене? Нећу то чинити. Не, да не би моју данашњу радост осетио са тугом и са горчином и са страхом смрти. Твоје сам се милости удостојио и желим милости да удостојим онога који ми је сагрешио. За оно што сам Теби згрешио Ти ми се ниси осветио до краја. И због тога моја освета над Симејом, који ме је клео и бешчастио, ово је – да му кажем: Нећеш умрети, и заклетвом те уверавам да те нећу убити (2. Цареви 19,23).
Да ли, браћо моја, који познајете више светску историју и који сте прочитали више о прошлости царева овог века, реците ми, молим вас, да ли светска историја памти још који сличан случај о било којем земаљском цару, који је у кротости и незлобивости достигао Цара Давида и да је толико љубио своје непријатеље, као он. Покажите, молим вас, мени глупом и неуком, да ли сте прочитали или чули где год о којем цару који је плакао и са толиким болом срца жалио због смрти својих непријатеља, као што је Давид оплакао смрт својих прогонитеља и смртних непријатеља, Саула и Авесалома? Да ли је, опет ћу запитати, још који од царева учинио толико милости и доброте потомцима својих непријатеља – да им да имања и слуге и да им одреди да буду за трпезом с њим у све дане, као што је Цар Давид учинио са Мефивостејом, унуком Сауловим?
Који би од царева, имајући каквог непријатеља што му се ругао пред дворјанима његовим и бацао се камењем на њега пред целим народом, томе затим опростио и уверио га заклетвом да га неће погубити, као што је учинио Цар Давид са Симејом из дома Сауловог, о којем сам пређе говорио?
Значи, из овог до сада, мислим да ће се доста јасно појмити смирење, кротост и незлобивост Цара Давида.
Долично је показати да се овај велики пророк и цар показао кротким и смиреним не само када је био прогањан и у опасности од својих непријатеља, него, тим је више показао своје смирење и незлобивост када је побеђивао непријатеље, и чак када га је Сам Бог известио да ће га уздићи до велике славе и благодати. Када је Бог послао к њему пророка Натана и рекао му: Овако вели Господ над војскама: Ја те узех од напасања оваца, да будеш цар над Израиљем. Бих с тобом куда си год ходио. Истребих све непријатеље твоје испред тебе. Стекох ти име као што је име највећих људи који су на земљи. И затим му казује: Дом твој и царство твоје остаће вечно преда Мном, утврдићу престо царства твога довека (2. Цареви 7, 8-16)! Када је чуо ове речи које му говори Бог преко пророка Натана, смирени Давид није се надмео срцем због ове велике славе и дара за који му се објављује да ће га примити од Господа, него је, с великим смирењем ставши пред Господа, рекао: Ко сам ја, Господе Боже, и шта је мој дом, те си учинио да доспем где сам (2. Цареви 7, 8-19)?
Ето речи које су потекле из смирења Давидовог срца. Ето смирене благодарности и одавања признања које је блажени цар показао пред Богом. Бог је некада говорио из огња смиреном пастиру оваца са Хоривске горе и поверио му велику службу да га постави као посредника за Свој народ Израиљ. И казиваше му да ће његовим рукама учинити велике знаке и чудеса над целом египатском земљом и да ће њиме извући Свој народ из фараоновог ропства, а смирени Мојсије, сматрајући се сувише малим за тако велику службу, казиваше: Ко сам ја, Господе, да идем к Фараону и да изведем синове Израиљеве из Египта? (Излазак 3,11). Затим је са много смирења и самопознања исповедао за себе да је недостојан и неумешан за тако велико дело и, показавши своју немоћ пред Господом, казиваше: О Господе, ја сам мутав и заплићем језиком (Излазак 4,10)!
Исте речи смирења и самопознања видимо сада и код Давида, кротког пастира словесних оваца дома Израиљевог, јер казује: Ко сам ја, Господе Боже, и шта је мој дом, те си ме довео довде? Пита се затим по правди и диви се толикој милости и дару Божијем изливеном на њега. Не заборавља Божије старање о њему, старање Бога, Који је био с њим, те га је изабрао из сиромашне и неугледне породице, и како га је узео од стада оваца и поставио за цара над Израиљем. Затим, појмивши и оно највеће што му се обећава, казује Богу: Па и то ти се још чини мало, Господе Боже. Ти говориш о дому раба својега и за будуће. То јест: Није ли довољно колико си са мном учинио до сада, што си ме од пастира оваца учинио Својим пророком и Царем над Израиљем? И ово Ти се чини да је мало према рабу Твоме; хоћеш да донесеш још већу благодат и славу на мој дом и породицу? Видите, браћо моја, са коликим смирењем и благодарношћу се пројављује пред Господом велики и хвале достојни цар? Због тога сам рекао да је смирење и незлобивост срца оно што га је узвисило до толиког дара и славе.
Види се да колико Бог жели да га узвиси, толико се он више смирује срцем и речима пред Господом и Његовом благодаћу. И као што воћка крцата плодовима, како јој плодови расту, тако све више спушта гране ка земљи, тако се и ова духовна воћка, израсла из корена Јесејева, по мери раста дарова Светог Духа, све више, са смирењем срца, преклањала пред Благодаћу.
А ако је истина да се све што је сазидано високо и лепо ослања на оно што је испод, тако и овде, узвишеност славе и лепота светости на које је био узвишен велики Пророк и Цар биле су постављене на дубоки темељ његовог срца, као што је написано да ће се у дубоком срцу узвисити Бог (Пс 63,7); требало је још да се обистини и речено: Рог његов уздићи ће се у слави (Пс 111, 9). И опет: Тамо ћу уздигнути рог Давиду, припремих светилник Помазанику моме. Непријатеље његове обући ћу у срамоту, а на њему ће процветати светиња моја (Пс 131,17-18). И то видимо да је на делу испунио Бог на рабу Своме. Јер је Голијата, који беше утерао страх у сав Израиљ и хвалио се и својом силом и својим стасом, смирени Давид убио једним јединим каменом баченим из праћке, и њихове непријатеље Филистејце посрамила је гордост. Још је и Моавце и Едомце Господ потро. А тројицу великих непријатеља Израиљевих ужасном је смрћу покосио, јер су се Авесалом и Ахитофел сами обесили, а Саул се својим мачем пробо. И тако, по пређе казаној речи, Бог је све непријатеље Свог смиреног раба великим срамом оденуо и рог Свог смиреног раба силом деснице Своје узвисио је, да не би остала (непосведочена) изречена истина да: Именом Мојим узвисиће се рог моћи његове (Пс 88,24).
Сви ови дарови и доброчинства Божија дошла су на Давида само због смирења и незлобивости његовога срца, као што сам, Духом Светим исповеда казујући: А мене си због безазлености (моје) прихватио, и утврдио си ме пред Тобом до века (Пс 40,12). И ако је негде записано да Бог смиренима даје благодат (1. Петрова 5, 5), онда какав већи дар може бити дат човеку, него ли да од пастира оваца достигне да буде пророк Божији и цар над Израиљем?
Ако опет пише да: Који себе понизује узвисиће се (Мт 13, 12; Лк 14,11; 1. Пт 5,6; Јов 22,29; Јак 4,10), онда се може појмити да ће малом броју смртних људи ова истина Божија више пристајати но Давиду, који је од пастира оваца постао не само пророк и цар, него је достигао да буде праотац Онога Који је саздао праоце. Значи, види се да је Господ умножио Своју славу на смиреном рабу Свом, као што Духом исповеда казујући: Умножио си на мени величанство Твоје (Пс 70,24). И ову вечну славу на коју је Бог уздигао Свог смиреног раба са заклетвом, утврдио је као што пише: Закле се Господ истином, и неће се oдpeћu ње: Од плода утробе твоје посадићу на престолу твоме (Пс 131,11). Који ли дар може бити драгоценији и која слава већа од ове коју је са заклетвом дао Бог смиреноме рабу Свом Давиду, да царство његово остане вечно, и његов владарски престо духовно да сија и светли као сунце пред Господом? На коју ли је висину славе било могуће да Бог уздигне смиреног раба Свог Давида, до ли на ову на коју га је узвисио, да буде отац по телу Ономе Који се пре свих векова родио од Оца и Чијем Царству неће бити краја, као што је благовесник Арханђео, када је дошла пунота времена, потврђујући Пречистој унуци Давидовој, казао: И даће му Господ Бог престо Давида оца његова; и цароваће над домом Јаковљевим вавек, и царству његову неће бити краја (Лука 1,30-33). Ваистину се овде испунила она реч да који себе понизује узвисиће се, и друга која каже да Господ понизује, и узвишује; подиже са земље сиромаха, и са ђубришта уздиже смиренога, да би га посадио са вођама народа, и дао му у наследство престо славе (1. Цареви 2,7; Пс 112,6-8).
А да ли је, браћо моја, Давид, када је примио вест преко пророка Натана о том вечном завету и великој слави, био свестан овог великог блаженства? Да ли је он тада поимао кроз кога ће се благословити и остати вечно царство његово? Да ли се њему Духом Светим открило о духовном царству које неће имати краја кроз Онога који ће се родити од њега по телу? Да ли је он пређе спознао на који ће се начин испунити ова тајна и завет? Ја мислим да јесте, и доликује да и сведочењима из Светог Писма покажем да јесте.
Најпре сматрам да је добро да чујемо великог апостола Петра који каже: Давид је био пророк, и знао је да му је Бог обећао са заклетвом да ће једног од Његових потомака подићи на Његов престо (Дап 2, 30). Из овог сведочења великог Апостола јасно се види да је знао. Али можда ће когод рећи да је само толико знао: да ће Бог уздићи неког из његовог рода на његов владарски престо, али да више од тога није знао. Треба, међутим, показати да је Давид, преблажени пророк и праотац Христов по телу, знао Духом Светим много, и оно најузвишеније о овој великој тајни силаска Бога к нама. Јер Свето Писмо показује да је Давид пре но други пророци и пре но Исаија, много о Христу пророковао. Зато што је он тај који је показао духовно и безвремено имађаше Оца говорећи: Из утробе пре зорњаче (Пс 109, 3), показујући тиме да пре анђела и целога мисленог света, безвремено имађаше Оца. Давид је тај који је показао Спаситељево свештенство по чину Мелхиседекову рекавши: Ти си Свештеник до века, по чину Мелхиседекову (Пс 109,4); то јест бескрвно, хлебом и вином, без рода, као што је и Исаија рекао: А род Његов ко ће исказати (Исаија 53, 8)?
Још је и о начину причешћивања овом Пресветом Жртвом, која је по материји слична Мелхиседековој, у наговештају говорио казујући: Чашу спасења примићу и Име Господње призваћу (Пс 115,4). И опет: Окусите и видите да је добар Господ (Пс 33, 8).
Давид је показао Преображење Господње на Таворској гори говорећи: Тавор и Ермон Имену Твоме обрадоваће се (Пс 88, 13).
Давид, је показао продавање Спаситеља од стране једног ученика рекавши: Који једе Мој хлеб ковао је лукавство против Мене (уп. са Пс 40, 10), и опет: И заволе проклетство, u доћu ће му; u не хтеде благослов, u удаљиће се од њега (Пс 108, 7-16). И опет: Нека дани његови буду малобројни, и епископство (достојанство) његово да узме други (уп. са Пс 108,8).
Давид је показао пометњу Јудеја и пагана у време страшних Христових страдања рекавши: Зашто се узбунише народи и племена смислише залудне ствари? Сабраше се цареви земаљски, и кнезови се окупише заједно на Господа и на Помазаника[1] Његовог (Пс 2,1-2).
Давид је прорекао о страшним страдањима и Распећу Господњем рекавши: Везаше Моје руке и ноге (Пс 21,18-20). Још је и о жалосном призору у којем је имао да буде на Крсту Владика наш, када је изливао сву Своју пречисту крв, и када ће Му остати кости голе, тако да ће моћи когод да Му их изброји, показавши рекао: Избројаше кости Моје, а они Ме посматраху и гледаху Ме (Пс 21,19).
Давид је прорекао о раздељивању одеће од стране војника: Разделише одећу моју међу собом, и за хаљину моју бацаху коцку (Пс 21,20).
Давид је прорекао о појењу оцтом у време Светих страдања, казујући: Дадоше ми за храну жуч, и у жеђи мојој напојише ме оцтом (Пс 68, 22).
Давид је прорекао Силазак Спаситеља нашег у ад и разбијање врата адових рекавши: Подигните кнезови, врата ваша, и уздигните се, врата вечна, и ући ће Цар славе (Пс 23,9).
Давид је јасно прорекао о Васкрсењу Господњем говорећи: Душа ће Његова сићи у aд, u тело Његово неће видети труљења (Пс 15,10).
О Вазнесењу је показао говорећи: Узнеси се на небеса, Боже, и по свој земљи слава Твоја (Пс 56, 6; 56,12).
Давид је пророковао о седењу с десне стране Оца говорећи: Рече Господ Господу моме: Седи Мени с десне стране, док положим непријатеље Твоје за подножје ногама Твојим (Пс 109,1).
Давид је пророковао о Силаску Светог Духа на Свете апостоле и о проповедању Јеванђеља Христовог по целом свету рекавши: Послаћеш Духа Твога (Пс 103,30). И опет: По свој ће земљи изићи глас њихов, и до крајева васељене речи њихове (Пс 18,5).
Давид је многим сведочењима показао Страшни Суд и Други долазак Господњи, говорећи: Бог ће јавно доћи, Бог наш, и неће прећутати. Огањ ће пред Њим разгорети се, и око Њега бура јака. Призваће небо свише и земљу, да изабере народ Свој (Пс 49, 2-5). И опет: Облаци и примрак су око Њега (Пс 96, 2); Правда и суд припрема су престола Твога (Пс 88,15); Милост и истина претходе пред лицем Твојим (Пс 88,15); Огањ ће пред Њим претходити и пламени око непријатеља Његових; осветлише муње Његове васељену, видe u потресе се земља. Горе као восак истопише се од лица Господњег, од лица Господа све земље. Објавише небеса правду Његову, и видеше сви народи славу Његову (Пс 96, 3-6); Судиће васељени у правдu u народима у правости (Пс 97, 9).
Још је о Христу прорекао да ће Он бити камен који одбацише зидари, то јест јудејски књижевници и архијереји, и рекао је да ће Он постати крајеугаоник (Пс 117, 22; Еф 2, 20).
О спасењу света кроз Исуса Христа, Који је Син и Логос Божији, прорекао је говорећи: Посла Реч Своју и исцели их, и избави их из трулежи њихових (Пс 106,20).
О слави Пречисте Дјеве и Богородице Марије јасно је показао да ће стајати с десне стране Свете Тројице, јер је пророковао говорећи: Предста царица с десне стране Теби (Пс 44,
Христа, Кога је она родила по телу, Сина Божијег, показао је рекавши Духом Светим: Син мој јеси Ти, Ја Те данас родих (Пс 2, 7).
Ко ли ће, дакле, после толиких сведочења још оспоравати да je пророк Давид кроз Духа Светог, подробно знао велику тајну ваплоћења Бога Логоса? А ако је Давид тако јасно појмио да ће Онај Који ће се родити од њега по телу бити Син Божији и Цар славе, ко ли ће кадгод моћи речима исказати шта се збило у пророчком уму и у души смиреног Пророка? Ко ли ће моћи да замисли духовну утеху и узлете његовог духа? Ко ли ће описати понизност и љубав Преблаженог цара према Богу?
О, кротки и смирени оче Давиде!
О, блажени сине Јесејев!
О, ластаре Јудин!
Велике те је славе и благодати удостојио Господ Бог, који узноси смирене и не понижава мољење њихово. Ваистину, сетио се Бог твојих кротости, као што си се молио говорећи: Сети се, Господе, Давида и свих кротости његових. Јер Бог који теши понижене (2. Кор 7, 6) удостојио те је велике и неисказане утехе. Многа су била твоја огорчења у овом свету, живот се твој угасио у боловима, и године твоје у уздисањима. Када су се умножили твоји болови у твом срцу, утехе Божије веселиле су твоју душу. Када си плакао и туговао, тако си се смиривао. И целог си дана сетан ходио. Узвеселио си се, међутим, сада, за дане у којима си био унижен и за године у којима си видео зла. Злостављан си био и унижен веома, вапио си од уздаха срца свога. И, гле, уздах се није скрио од Господа. Господ те је утешио и услишао, и Он је био твој помоћник. Обратио је твој плач у радост, одагнао твоју жалост и испунио те веселошћу (Пс 20, 10-11). Трпећи потрпе Господа, и обрати на те поглед (Пс 39, 2). Јер очи су Господње на праведнима, и уши Његове на молитву њихову (Пс 33,15; Приче 15, 8-29). У вечни помен биће твој род кроз Онога Који ће се родити по телу из твоје породице. Зато што ће Га и Исаија у своје време поменути, рекавши: Из Јесеја ће изаћи корен, који ће устати да влада над народима, и народи ће се уздати у Њега (Исаија 11, 1-10). Ни писање књиге Закона благодати неће отпочети а да не буде поменуто твоје име, казивањем: Родослов Исуса Христа, сина Давидова, Авраамова сина (Мт 1,1).
И овде ратари Јеванђеља благодати неће отпочети сетву семена Логоса, док не буду показали твоје име казујући: Од семена Давидовог, по обећању, подиже Бог Израиљу Спаситеља Исуса (Дап 13, 23).
Још ће и сасуд изабрани кликнути: Објављујем вам Јеванђеље Исуса Христа који је по телу рођен од семена Давидова (Рим 1,1-3). И опет Тимотеју вели: Памти Господа Исуса Христа васкрслога из мртвих, од семена Давидова, по јеванђељу мојему (2. Тим 2, 8; Дап 2, 30; 13, 23; 1. Кор 15,14).
Знајући ово о теби, о треблажени оче Давиде, и поимајући да су те смирење и кротости твоје учинили достојним толиких дарова Божијих, и да те је Он назвао човеком по Свом срцу, молимо те понизно да посредујеш код Премилосног Бога и Спаситеља нашег Исуса Христа, рођеног по телу од твога рода, да буде милостив ономе који покушава да по своме разумевању написмено покаже славу и благодат Божију којих си се удостојио зарад смирења срца свога, и због чега су били с тобом благодат и помоћ Његова, као што су и неки од Светитеља сведочили казујући: „Давид је био смирен, и Бог беше с њим“ (Отачник, 164, Ава Нистерос 2); и опет други вели: „Смиреноумник као Давид постадох“ (Ава Јован Персијанац, Отачник, 123).

***
Један брат је питао некога старца: „Реци ми, оче, шта да неко чини себи да би стекао смирење“? Одговорио му је старац: „Смирење је, сине, венац од монаховог драгог камења. И ко хоће да стекне смирење нека се свагда труди да навикне своју природу да види само своје тешкоће и грехе и да их спозна, да се жалости и да се прекорева и да се постара за њих. А грехе других да не испитује, нити да осуђује кога од браће“ (Отачник, Гл. 10, стр. 342).

***
Један брат је питао неког старца: „Шта је човеково напредовање ка Богу?“ И старац је одговорио: „Напредовање човеково ка Богу јесте смирење, јер колико се неко спушта у смирењу, толико се узвисује у напредовању“.

***
Рекао је неки старац: „Ако смиравајући себе будеш коме рекао: Опрости ми! – сажећићеш ђаволе“ (Отачник, стр. 358).
 

О ДУГОТРПЉЕЊУ
 
И сада, након што сам у мало речи показао славу и дар Божији на који се уздигао Давид смирењем и дуготрпљењем, доликује да покажемо да као што су Давид и Мојсије у Старом закону више но други овим великим врлинама блистали, тако и у закону јеванђелске благодати они који су следили нашег кротког Спаситеља ревновали су, по својој моћи, да постану кротки и смирени срцем, по учењу Господа, који вели: Узмите јарам мој на себе и научите се од мене; јер сам ја кротак и смирен срцем, и наћи ћете покој душама својим (Мт 11, 29). Ради потврде онога што велим, отпочећу у наставку слово о следбенику Христовом апостолу Павлу.
Пошто је он носио у свом срцу мајку врлина, то јест – велим – блажену љубав, она га је подстицала да на читавом животном путовању по овдашњем животу има за сапутнике смирење, кротост и дуготрпљење. Јер то су њене истинске кћери, пошто се смирење рађа из љубави, по речи: „Љубављу према нама смирио је Бог себе“, показујући најпре љубав, родитељку свих врлина, и затим смирење, из којег се рађа кротост и дуготрпљење, којима је Преблажени Апостол више но другим врлинама хитао путем заповести Божијих и наслађивао се њима као свеколиким богатством.
Овај велики учитељ света и неуморни следбеник Христов, кога Бог изабра од утробе матере његове (Гал 1,15), назван је сасудом изабраним и поверена му је апостолска власт (Дап 9, 4-15). А он, Преблажени, пред благодаћу и узвишеним призвањем, с великим смирењем у целом се животу показао, окривљујући себе и сматрајући се недостојним овог изабрања и преблаженог позива. Себе је називао најмањим, говорећи: Мени, најмањему од свих Светих, даде се ова благодат да благовестим међу незнабошцима неистраживо богатство Христово (Еф 3, 8). И може се видети и појмити из његових речи да колико га је Бог више својим даром обдаривао, толико је он сматрао себе за сиромашнијега духом и још је више смиривао себе умом и срцем пред ризницом благодати. Јер мада до трећега неба би узет (2. Кор 12, 2-4), опет је и ову велику тајну и откровење показао не као о себи, него као о другом, говорећи: Знам човека у Христу, који пре четрнаест година би однесен до трећега неба (2. Кор 12,2). Ми луди Христа ради, а ви мудри у Христу; ми слаби, а ви јаки (1. Кор 4,10).
Павле је онај што се више од свих апостола потрудио и делао зарад Јеванђеља Христовог (1. Кор 15, 10). А он, због многог смирења окривљујући се, назива себе недоношчетом, гонитељем Цркве и најмањим од свих Апостола, говорећи: Ја сам најмањи од апостола, као недоношче, и нисам достојан назвати се апостол, зато што гоних Цркву Божију (1. Кор 15, 8-9)
Павле је онај што се заједно са Христом разапео, и у коме је живео Христос, и који је на свом телу носио ране Христове (Гал 2, 20; Еф 6,17) и достигавши ово блажено стање Христових страдања, већма се смирује зарад Његове љубави, казујући: Христос Исус дође у свет да спасе грешнике од којих сам први ја(1. Тим1,15).
Павле је онај који, мада живљаше у телу, не беше потчињен телесноме, будући разапет свету (Гал 6,14). Затим исто је он тај који се, из љубави да подигне пале и окрепи слабе, смирује окривљујући се и каже: Ко ослаби, а да и ја не ослабим? Ко се саблажњава, а ја да не горим? (2. Кор 11,29).
Павле је онај који је изобилно ширио Јеванђеље Христово од Јерусалима кроз све околне земље и до Илирика, и који је својим речима и делима праћеним силом знакова и чудеса привео незнабошце на послушност вери у Христа (Рим 15,18-19). И затим, након толиких подухвата вредних хвале, смирујући се пред Богом и људима, каже: Знам да добро не живи у мени, и окривљујући себе вели: Добро што хоћу не чиним, него зло, што нећу, оно чиним (Рим 7,18).
Павле је онај који је постао свима све љубављу да их спасе, и такође он је тај који не уме да се хвали, до само Крстом Христовим (Гал 6,14).
Павле је онај што се свагда радоваше када беше поруган, када беше у невољама и у гоњењима и у тескобама, мрзећи славу од људи и тражећи да у свему буде угодан Богу, као што истином сведочи казујући: Јер кад бих још људима угађао, не бих био слуга Христов (2. Кор 12,10; Гал 1,10). Да би научио смирењу оне који се горде мудрошћу овога века, још каже: Ако има кога међу вама да се сматра мудрим по мудрости овога века, нека постане луд, да би достигао да буде мудар, показујући да је мудрост овога света лудост пред Богом (1. Кор 1, 20).
Павле учи своје ученике да буду смирени, и ма које дело творили, да га не творе с циљем да их људи хвале, него само зарад славе Божије, и каже им: Ако једете, ако ли пијете, ако ли што друго чините, све на славу Божију чините (1. Кор 10, 31). Када он беше у Милиту, посла у Ефес и дозва свештенике Цркве и каза им: Ви знате да првога дана када дођох у Азију, да бејах са вама све време, служећи Господу са сваким смирењем и многим сузама и напастима које ме снађоше од завера Јудеја (Дап 20,17-19).
Преблажени Павле није заборављао да подсећа и ученике из Рима на Христово смирење, позвавши их да не иду за високим стварима, него да остану при оном што је смирено, и да себе сами не сматрају мудрим (Рим 12,16), а онима из Коринта, показујући да Бог изабира и дела кроз смирене, казује: Него што је лудо пред светом оно изабра Бог да посрами мудре; и што је слабо пред светом оно изабра Бог да посрами јаке (1. Кор 1, 27). Још и Филипљанима, подсећајући их на смирење, каже: Ништа не чините из пркоса, нити за празну славу, него смирењем сматрајте један другога већим од себе (Фил 2, 3). И као живу икону најузвишенијег и најсавршенијег смирења поставља пред њих смирење Христа Спаситеља нашег, Који је спустио небеса и сишао до наше немоћне природе, и све што припада нашој природи узео је, сем греха, и у свему се показао смирен, у овом животу овде, у делу и у речи. Јер због Свог неизрецивог смирења и љубави да спасе све, није му било одвратно да улази у куће грешних и неугледних и да седа за трпезу с њима, да беседи с њима. Још се показује смирен и покоран према људским властима и приклањао се да даје порез ћесару као сваки земан човек; иђаше бос и гологлав као сваки сиромах, није имао где да спусти своју главу, идући из места у место као странац и учећи путу Истине, творећи послушање Оцу Небеском, који га је послао у свет да исцели наше давнашње ране и да извуче Божије створење из трулежности и сенке смрти, и да га поново доведе у отачаство из којег је пао непослушањем. И то смирено послушање Премилосног Спаситеља било је до смрти, до смрти на Крсту (Фил 2, 7-8). Затим, показујући им да ће Спаситељ наш при Свом другом доласку преобразити у славу смирење наше људске природе и да је истински град и отачаство хришћана на небесима, каже им: Наша тврђава је на небесима, откуда очекујемо и Спаситеља Господа Исуса Христа, који ће преобразити наше понижено тело, тако да буде саобразно телу славе Његове (Фил 3,20-21).
Овде сам изнео само мало од многих сведочења која показују смирење великог Апостола незнабожаца, као и неке савете које је дао својим ученицима и хришћанима прве Цркве.
Али Павле који вапијаше: Угледајте се на мене, као и ја на Христа (1. Кор 11,1), показује својим ученицима да поред смирења, доликује да са много кротости и дуготрпљења идемо путем Христових заповести. Јер га чујемо како вели: Браћо, ако и упадне човек у какво сагрешење, ви духовни исправљајте таквога духом кротости (Гал 6,1). И Тимотеју каже: Слуга пак Господњи не треба да се свађа, него да буде тих према свима, поучан, незлобив, који са кротошћу кара оне који се противе (2. Тим 2,24-25). Показујући своје опхођење према Солуњанима, каже им: Бејасмо благи међу вама као дојиља када негује своју децу (1. Сол 2,7). И Титу вели: Напомињи им да се не свађају, да буду благи, да показују своју кротост према свим људима (Тит 3,2).
У Другој посланици Тимотеју пише: Проповедај реч Господњу, настој у време и невреме, покарај, запрети, поучи. Али му показује на који начин да покара и поучи, јер каже: са сваком стрпљивошћу и кротошћу (2, Тим 4,2). Још му напомиње и добра дела у којима он борављаше: А ти си следовао мојој науци, живљењу, настројењу, вери, дуготрпљењу, љубави, истрајности (2.Тим 3,10).
Инога пута, саветујући му да се чува гордих, оних што болују од бесмисленог препирања, од среброљубља и богатствољубља, казује му: А ти, о човече Божији, бежи од тога, а иди за правдом, побожношћу, вером, љубављу, трпљењем и кротошћу (1. Тим 6,11). А када му показује какав треба да буде епископ, каже му: Не пијаница, не убојица, не лихвар, него кротак (1. Тим 3,3).
Колошане учи да се, као вазљубљени изабраници Божији, обуку у срце испуњено самилости, у доброту, у смирење, у кротост и у дуготрпљење (Кол 3,12). Исто о овим великим врлинама пише и Ефесцима, казујући: Молим вас, дакле, ја сужањ у Господу, да се владате достојно звања на које сте позвани, са сваком смиреношћу и кротошћу, са дуготрпљењем (Еф 4,1-2). Ни Филипљанима не заборавља да каже: нека кротост њихова буде позната свима људима (Фил 4, 5).
Са ово мало сведочанстава хтео сам да покажем да је следбеник Христов Велики Павле, смирењем, кротошћу и дуготрпљењем, више но другим средствима и делима, ревновао да приведе Христу своју децу, коју је рађао проповедањем слова Јеванђеља. Овом сасуду изабрања, који је био испуњен љубављу Христовом, нису могли недостајати њени ластари, а то су: смирење, кротост и дуготрпљење. Ове врлине, више но друге, красиле су и чиниле ревносног Апостола неуморним у хитању на проповедање Јеванђеља Христовог дуго времена (тридесет и пет година), док није завршио борбу и окончао путовање (2. Тим 4, 7).
Још је потребно да појмимо да се тај велики Апостол, показао у свом животу као икона свеколиког мудрољубља, и смирењу, кротости и дуготрпљењу више нас је делом него ли речју учио. Зато што је то Апостол Христов који је премногим трудовима и дуготрпљивим подношењем невоља више но сви други од Светих апостола следио пут Крста Христовог и показао Дела пре но што је о њима учио. Он је у граду Филипу свучене одеће и након много удараца шибама, лежао у тамници с ногама у кладама (Дап 16,22-23). Он је у Коринту, уз сво гоњење и противљење Јелина и Јудејаца, годину и шест месеци учио тамо речи Јеванђеља (Дап 18,11). Он је у азијском Ефесу претрпео много невоља и опасности од златара Димитрија и од неверујућих и окамењених срцем. А он је са многим и дугим трпљењем, с кротошћу и са смирењем и са многим сузама три године проповедао Јеванђеље и није престајао саветовати свакога (Дап 19, 8; 19, 24-41; 20,17-31). Он је у Јерусалиму и у Кесарији претрпео од Јудејаца и Римљана прогонства, оптуживања, клеветања, грдње, подсмехе, бијења, и смртне опасности је претрпео и дуго времена, две године, био је тамо у тамници (Дап 24,17; 23,2-13). Он је на мору с великом мужевношћу душе трпео опасност буре и заједно са онима из лађе будући у ишчекивању смрти, четрдесет дана је провео не једући (Дап 27,33-34). Он је, стигавши у Рим крај свеколиког противљења Римљана и претњи Јудејаца, две године с великом смелошћу учио слову Јеванђеља Христовог (Дап 28, 30-31). Њега ниједно од тешких искушења није удаљило од љубави Христове. Он је с великом љубављу и радошћу носио Крст Христов и с великом смелошћу клицао: Ко ће нас раставити од љубави Христове? Жалост или тескоба, или гоњење, или глад, или голотиња, или опасност, или ропство? (Рим 8, 35).
Посведочавајући затим да ништа од тога неће бити у стању да га растави од љубави Христове, каже: Јер сам уверен да нас ни смрт, ни живот, ни анђели, ни поглаварства, ни силе, ни садашњост, ни будућност, ни висина, ни дубина, нити икаква друга твар неће моћи одвојити од љубави Божије, која је у Христу Исусу Господу нашем (Рим 8, 35-39). Оно што овде каже: ни висина, ни дубина – мислим да се може појмити и овако: висина – када нас ђаво узноси умом да бисмо се гордили због својих подухвата или природних особина. Тада који љуби Бога више од свега смирује се из љубави према Њему, да Га не би наљутио, и тако долази до мере самопознања и свако своје добро дело приписује Његовој благодати, опомињући се да ништа не може делати без Њега, и тако остаје и надаље нераздвојан од љубави Његове. А ако је рекао: ни дубина – мислим да је ова дубина мера очаја, у који ђаво баца душу више пута, али особито после каквог тешког пада, да би је раставио од љубави Христове. А душа, будући у тој дубини, опомињући се љубави Онога Који нас је љубио, Који се предао смрти за нас и Чијом смо се раном сви ми исцелили, подиже се из понора очаја истинским покајањем и остаје надаље нераздвојна од љубави Онога Који ју је помиловао и подигао.
Али пођимо даље трагом повести о делима преблаженог Павла и чујмо опет о његовом живљењу. Ево шта каже: До овога часа подносимо и глад и жеђ и голотињу и ударце, и потуцамо се, и трудимо се радећи својим рукама. Кад нас грде, благосиљамо; кад нас гоне, трпимо; кад хуле на нас, молимо; постасмо као сметлиште света, свима смеће до данас (1. Кор 4, 11-14).
И опет каже: Више сам се трудио, одвише боја поднео, више пута био у тамници, често у смртној опасности; од Јудејаца сам примио пет пута по четрдесет мање један ударац, три пута сам био шибан, једном каменован, три бродолома претрпео, ноћ и дан провео на морској пучини; често сам путовао, био у опасности на рекама, у опасности од разбојника, у опасности од свога рода, у опасности од незнабожаца, у опасности у граду, у опасности у пустињи, у опасности на мору, у опасности међу лажном браћом; у труду и напору, често у неспавању, у гладовању и жеђи, често у постовима, у зими и голотињи; поред свега осталога, брига за све цркве (2. Кор 11, 23-28).
Дакле, браћо моја, која би нам сведочења могла више но ова показати дуготрпељива страдања и патње преблаженог Павла?! Ко ли ће још порицати да је овај светлосни стуб и светионик Цркве Христове светлео у животу више делима него ли речју? Ко ли ће још кадгод достићи меру његовог делања? И затим, после толико труда и дуготрпљења, да сматра да је мало делао у нади будућих добара и, да као Павле, са смирењем узвикне: Страдања садашњег времена нису ништа према слави која ће нам се открити (Рим 8,18)?

***
Написао сам довде мало речи о овом тројству врлина, то јест о смирењу, кротости и дуготрпљењу, које сам у овом слову показао делотворене у животу и у делима три велика изабраника Божија: Боговидца Мојсија, Давида пророка и цара по суду Божијем, и сасуда изабраног, преблаженог Павла.
И ако о Мојсију можемо рећи да је био непревазиђен у кротости, као и Давид у смирењу, онда ћемо о Павлу, светлозарнику незнабожаца, показати да је све надмашио дуготрпљењем. И ко жели то да појми нека чешће чита о делима и труду његовом, кроз које је не мало времена пролазио и како је неуморан у свему остао зарад Христове љубави. А пошто ме мисао подстиче да понизно кажем још нешто, нећу окончати ток слова о сасуду изабрања, док не ускликнем:
О, преблажени Апостоле!
О, делатељу свеколике доброте!
О, сасуде пун љубави Божанства и пуното свих дарова Духа!
Ти си љубављу сав труд с дуготрпљењем пропатио. Ти си љубављу све духовно назидао и према свима си имао милост. Ти си се љубављу смирио и њом си се свему надао. Ти си љубављу све трпео и љубав си показао као вишу од свега (1. Кор 13, 13). Теби је смирење претекло, и духом кротости све си саветовао (1. Сол 2, 5-7; Гал 6,1). Ти си дуготрпљењем све одморио. Ти си се као свеизабрани сасуд свеколике мудрости и девичанства показао и савете за девичанство свима си дао (1. Кор 7, 38). Ти си девичанство показао као узвишеније од брака и све на девичанство подстицао (1. Кор 7,7). Теби дар пророковања није недостајао и дар говорења језицима ти је претицао (1. Кор 14,39). Ти си Јеванђеље Христово без плате благовестио и својим се правом ниси користио (1. Кор 9,15-18). Ти си се на висину виђења и откровења уздигао, и до трећега неба био си отет (2. Кор 12,1-3). Ти си јединство Светог Духа показао и о царству Дарова Духа јасно учио (1. Кор 12,18-31). Ко ли ће, дакле, моћи да опише разноврсност твоје мудрости? Ко ће икада моћи да спозна и процени ризницу Дара којом те је Бог обдарио? Ко ће достићи да осети твоју чежњу за Христом? Чије ли ће се још срце купати са толико љубави у утехама Његове благодати, да би разумео зашто си клицао: Јер је мени живот Христос и смрт добитак (уп. са Фил 1,21). Чији ли ће ум ма и издалека у заносу угледати дубину тајни и висину откровења, као што се твој преблажени ум томе приближио (2. Кор 12,7)? У коме ли ће још живети Христос, као што живљаше у теби (Гал 2,20), и кроз то преблажено сједињење да се слади Његовом љубављу, безграничним мноштвом Његовога поимања?
О, Преблажени Павле, сасуде благодати и светлости Христове, зашто си себе смиривао, казујући да сад видимо као у огледалу, нејасно (1. Кор 13,12), јер то недостизање виђења ума пристоји малима, а не теби.
Теби су се созерцања Духом расветлила. Ти си Сунцу Правде приступио, у Његовој си се светлости купао. Ти си зарад Његове љубави правде огладнео (Мт 5, 6), и Он те је на месту испаше и на води одмора отхранио (Пс 22, 2). Твоја је душа за Богом крепким и живим жеђала (Пс 41, 2) и Он те је источником сладости напојио (Пс 35,8; Отк 21,6). Ти си највишу чежњу достигао и сином Вишњега Јерусалима си се показао (Отк 21, 2)
Ти ћеш на Страшном суду на једном од престола седети и заједно са осталим Апостолима, саборно и по својој вољи, благодаћу Христовом, од правог суда Божијег узимајући, анђелима, ђаволима и људима судити (1. Кор 6, 2-3; Лк 11, 31).
Опомињући се овога ја грешни и троми, слеђен у греховима, с понизношћу срца и са уздисајима усмеравајући уздање према теби, о Преблажени Апостоле, долазим да те молим да својим силним молитвама Премилостивом Богу и Спаситељу нашем Исусу Христу посредујеш да Својом милошћу посети оне што се сећају твога труда, који си зарад Његове љубави претрпео, и да и нама недостојнима пошаље Своју благодат, да бисмо кроз Њега и ми узнапредовали у смирењу, кротости и дуготрпљењу.
Амин!

***
Неки брат је упитао старца, говорећи: – Аво, шта је смирење?
Одговори старац: – Ово је смирење, сине: да у своме мишљењу никада немаш свест да си учинио што добро и Богоугодно; него да свагда себе што више сматраш без иједнога доброг и Богоугодног дела, и будући међу људима да себе сматраш и видиш као грешнијег и недостојнијег од свих људи. И ономе који ти чини зло да се трудиш чинити му добро по својој моћи. Ето, сине, рекао сам ти шта је смирење; иди, дакле, и твори тако, и спашћеш се (Отачник Гл. X, стр. 342).

***
Казиваше Ава Зенон да му је причао Блажени Сергије, игуман педикатски, овакву причу:
Једном – вели – док смо путовали са неким светим старцем, а била су и друга браћа заједно с нама, залутали смо путем, и не знајући куда идемо, обрели смо се у усевима. А ратар, осетивши да се тамо нешто збило, почео је да нас грди и да нам говори гневно:
– Зар се ви бојите Бога? Да имате страх Божији пред очима, не бисте то учинили!
Тада нам каза онај Свети старац: – Господа ради, нико да не говори.
И мољаше се ратару с кротошћу, говорећи: – Добро кажеш, сине, да смо имали страх Божији, не бисмо то учинили, него, Господа ради, опрости нам, јер смо згрешили!
А онај, уплашивши се због старчеве незлобивости и смирења, похитавши к нама, пао је к старчевим ногама, говорећи: – Опрости ми, Господа ради, и поведи ме с вама!
И додаваше блажени Сергије: – Ево шта су Светитељева кротост и доброта могле да учине с помоћу Божијом!
И спасао је душу створену по лику и подобију Божијем, коју Бог жели више но безброј радости (Отачник, Ава Зенон 10, стр. 81).

***
Казиваше Ава Данило о Ави Дули да је најпре био у општежићу четрдесет година и затим је у подвижничкој пустињи безмолвовао (тиховао) и међу највеће оце га убрајаше. Дакле, ово казиваше: да је, на много начина испитујући, сазнао да који пребивају у општежићу више и брже напредују у творењу добрих дела од оних што безмолствују (тихују), ако буду имали и употребљавали покорност из чистога срца. Јер неки брат беше у неком општежићу простодушан и ниподаштаван више но сви који беху тамо, а умом беше велик и поштен. Овај, будући од свих укораван и ниподаштаван, а много пута и неправедно бијен, трпео је храбро, не казујући ником ништа; а ини од браће што беху тамо, будући подстакнут од ђавола, украо је свете сасуде из цркве, скривајући их од свих. Затим, пошто се обавила истрага за украденим, сви су приписали кривицу оном брату који себе ниподаштаваше, и њега су осудили по претпоставци да је украо Светиње. А пошто он казиваше да о томе ни најмање не зна, на подстицај игуманов узели су му анђеоски лик, и оковавши га у гвожђе, предали га економу лавре ради истраге.
Овај, након што га је и волујским жилама доста био и другим га казнама подвргао, пошто овај није имао ништа да призна, него напротив, показујући да не зна то дело, послао га је заповеднику тога места, да би га још више казнио. А овај, показавши му врсте мучења и ватром му пекући тело и казнивши га и неједењем много дана и тамним загушљивим затвором, након што је исто тако сазнао да пориче крађу Светиња, уз дозволу игумана и братства, осудио га је на смрт, како правило одређује, јер смрт је казна за крађу Светиња; и дакле ишао је да му одрубе главу.
А брат који беше украо Светиње, видећи и патећи душом, дошавши к ави, рекао је: Дознао сам да су се нашли Свети сасуди; због тога похитај да се не одруби брату главу.
А он јави заповеднику, и брат, након што је ослобођен, вратио се у општежиће. И поживевши још три дана, отишао је Господу, предавши душу своју за време док се мољаше и беше коленима.
Дакле, дошавши сви из манастира и нашавши његово теЛо у таквом покајном положају (то јест на коленима), узели су га и однели у цркву, док све не поспреме. И пошто ударише у клепала, сабрала се цела лавра, и сви хитаху том телу, сваки хотећи да за благослов узме део одеће или власи. А пошто се ава бојао да се како не растргне и тело, унели су га у олтар и закључали катанцем, очекујући да дође и ава лавре. А након мало времена, дошавши и он, и пошто су сви упалили свеће, и ставили тамјана, тражили су да се тело изнесе из олтара и настојали су да манастирски кључар хитно отвори. А када је он отворио, и многи ушли унутра, хаљине и обућу су нашли, а тела не беше нигде. Дакле, почели су да славе Бога и клицали су једни другима са сузама и казивали:
– Видите, браћо, какве нам дарове доноси дуготрпљење и смирење!
Дакле, да се и ми подвизавамо, да трпимо искушење и понижење Господа ради, и бићемо слављени и чествовани, и заједно с Њим бићемо цареви (Отачник, Ава Данило 15).

***
Ово је слово било написано у некој штали за телад код Јона Молдована у месту Манастира Хумор[2], када је (аутор, отац Клеопа) био прогоњен због проповеди, и када је имао и искушење од непријатеља ђавола, који је, када је (отац Клеопа) почео да исписује прве речи, у поноћ, затресао шталу, просуо мастило и лампу, оставивши га у мраку. Чак је имао и утисак да је огромна змија прошла врло близу њега, проузрокујући му велики страх. Молећи се са много суза Богу, с великом је тешкоћом успео да нађе шибице и упали свећу, али није могао да настави или да се одмори до сутрашњег дана (Напомена румунског приређивача).

 

ЧЕТИРИ ЧОВЕКОВА ИСКУШЕЊА У ВРЕМЕ СМРТИ[3]
 
Браћо, долази последњи час, када ће свако од нас имати Да пређе праг овога живота. Доћи ће смрт данас, сутра, прексутра; не знамо када ће доћи тај дан. Тешко нама у време смрти!
Ужас ћe бити велики, јер се сатана, као што се показује у Невидљивој борби, целога живота бори да нас кроз грех одведе у пакао, у муку вечну, али никада не напада тако, као у време смрти.
Нека се зна да постоје четири најопаснија искушења којима нас ђаво напада у време смрти:
а) најпре је борба против вере;
б) друго, против наде;
в) треће, против смирења, таштом славом и гордошћу;
г) и четврто, многоврсним утварама /утварама/ и претварањем служитеља неправде у анђеле светлости.
Свети Никодим Светогорац нас учи како треба когод да се бори против ових великих напада и тешких искушења у време смрти. И ево како:
а) Када непријатељ буде отпочео да нас напада својим лажним спопадањима, мислима безверја у нашем уму, тада треба да се хитро повучемо од ума ка вољи, говорећи: „Врати се, сатано, оче лажи, јер тебе не желим чак ни да чујем, пошто ми је довољно да верујем у оно у што верује Света Црква Христова“.
И да не уступимо у свом срцу места мислима безверја, као што је написао премудри Соломон: Буде ли надолазио на тебе дух моћнога – тј. (дух) непријатеља – немој уступати своје место. И ако ти непријатељ, змија, буде привео сумњу у оно што верује Црква, немој га узимати у обзир и немој му одговарати, него, видевши његову лаж и лукавство, чувај га се веома.
А ако си јак вером и мишљу и хоћеш да посрамиш непријатеља, одговори му: „Црква верује у истину“. И ако ти буде рекао: „Шта је истина?“, реци му: „У коју верује Црква“. – „И у шта верује Црква?“ – „У истину“. – „Коју истину?“ – „Коју исповеда Црква“; и свагда буди у мислима са молитвом Спаситељу нашем Исусу Христу.
б) А када нас непријатељ напада очајем, сетимо се милости и доброте Бога, Који је дошао у свет да умре за нас, грешнике.
в) Када нас буде напао таштом славом и гордошћу, сматрајмо да смо прах и пепео, и сва своја постигнућа припишимо Богу. Спознајмо ваистину тежину својих грехова и зала, али не губимо наду у милост Божију, јер чуј шта каже Свети Дух кроз уста пророка Давида: Спашће Господ душе својих раба, и неће погрешити нико ко се узда у њега (уп. са Пс. 33, 22).
г) А ако нас ђаволи буду напали својим утварама и претварањима у лик светлосних анђела, будимо чврсто утврђени у смирењу свог ума и рецимо: „Губите се, подлаци, у своју таму, јер мени нису потребна виђења. У овом часу ми је потребна само милост Божија и Његово милосрђе“.
И чак ако би спознао да би многи од показаних знакова били од Бога, окрени се од њих и одагнај их од себе колико можеш далеко. И немој се бојати да Богу није угодно то што чиниш, ако то будеш чинио сматрајући себе недостојним виђења.
Значи, памтите, браћо моја, да су ово општа оружја која наши непријатељи ђаволи уобичавају да користе против нас у последњем часу смрти. И свакога нападају сходно уживањима и страстима за које знају да им је више подвлашћен.
И немој заборавити да у том часу свим срцем тражиш помоћ молитава Пресвете и Пречисте Мајке Божије, и њена хитра помоћ ће те избавити и закрилиће твоју душу њеном милошћу и самилошћу Свесилнога Бога.
Амин.
 

 

СТЕПЕНИЦЕ ДУХОВНОГ УСПОНА ИЛИ „ВАЗНЕСЕЊЕ НА НЕБО“[4]
 
Како се могу људи вазносити на небо? Благодаћу Светог Духа, благодаћу и милошћу Божијом. Када је човек у смртном греху и млак, налази се душом у паклу. Ниже је од свих пољских животиња, од свих птица небеских, од свеколике творевине. Он се тада налази душом у паклу.
Али истинским покајањем и даром /благодаћу/ Светог Духа, који раздрешује грехе руком духовниковом, уздиже се из пакла у рај, уздиже се из смрти у живот и од грешнога човека, који беше подобан ђаволима, постаје подобан анђелима. И не само анђелима, него подобан Богу, колико је могуће. Јер чуј шта вели пророк: Ја рекох: богови сте и сви сте синови Свевишњега. Али ви као људи умирете (то јест кроз грех) и као који од велможа (то јест као ђаволи) падате.
Сваки грех се назива падом, јер се вели: „Пао је неко у грех блуда, или пао је неко у гордост, или у лакомство, или у пијанство, или у среброљубље, или у мржњу“. Због чега се грех назива падом? Зато што нас греси вуку надоле од Бога и спуштају нас са степенице људи и чине нас животињама. Дакле, од људи постајемо животиње и гори од животиња. Постајемо ђаволи, чак и гори од њих. Јер ни ђаволи не хуле на Бога у лице, а човек својим умом хули на Њега!
Дакле, ето како нас грех обара. Греси нас стално вуку надоле, а дар Исуса Христа и дар Светог Духа стално нас узносе и стално уздижу. Јер пророк вели: Ако ли седам пута падне праведник, седам пута ће се подићи. Седам значи број без броја, значи вечност, број у бескрај. То јест стално се понавља човеково падање и подизање. Дакле, ако буде човек падао целог свог живота, нека не губи наду на подизање, него нека се опет вазнесе даром Светог Духа, истинским покајањем.
Али како ли се твори то вазношење човека из пакла и из животињског поретка и из поретка пагана и оних што не познају Бога? Одједном? Никако!
Тако нас уче Божански Оци. Када се човек уздиже, уздиже се по степеницама. Не може одједном постати светитељ, као што не може одједном постати ђаво, него се уздиже по степеницама. Који се труде на путу спасења иду из једне мере у другу, као што је рекао пророк. Они најпре добијају у свом срцу силу од дара Духа Светог, део крепости да пребивају у заповестима Христовим, меру врлине, и затим ступају на друге степенице.
А које су те степенице показују нам Божански Оци. Три су степенице духовног успона. Које?
Чули сте у Светом Писму у књизи Левитској, глава 23,1, 32 (у старим издањима Библије), где се говори о суботи, о суботама и о суботама над суботама; и опет о жетви, о жетвама и о жетви словесне душе; и опет о обрезању, о обрезању над обрезањем и о обрезању срца у духу, као што вели велики апостол Павле[5].
То у Старом и у Новом закону тајинствено показује успон душе ка Богу. Сви ти символи, сва Писма, по Божанском оцу Максиму Исповеднику, показују успон, или како се вазноси душа док не постане бог по дару /благодати/. Све је то символизовано, по Светом Писму, шестим, седмим и осмим даном. Све три степенице воде ка обожењу по благодати. Оне су морално делање, природно созерцање у духу и мистично богословље, то јест тајинско познавање Бога.[6]
I. Али шта је субота словесне душе? Субота у Старом закону значи одмор. Када наша душа, узнемирена гресима, падом, имајући савест умрљану својим гресима, благодаћу Исуса Христа постави добар почетак и подигне се из греха и вазнесе се мало на степеницу добрих дела, достиже одређени одмор, али не савршенство. Дакле, када у Светом Писму будеш чуо о суботи, знај шта то значи. Ево шта каже божански отац Максим: Субота је бестрашће словесне душе, која је делањем одбацила пројаве греха.
Да вам дам пример. Неки човек је био пијанац, био развратник, био убица, био разбојник, био среброљубац. Ко зна шта је сиромах учинио у животу, јер сви смо грешни. Али се он свим срцем исповедио духовнику, очистио се и одлучио да свом силом одбаци грехе. На место пијанства поставља уздржање; на место стомакоугађања – пост; на место среброљубља и тврдичлука – милостињу; на место разврата – чистоту; на место многога сна – бдење. И делањем је засадио добра дела на место старих грехова, које раније беше починио. Он се сада налази на првој степеници духовног успона, али тек добрим делима, не умом. Јер чуј шта вели: „Субота словесне душе је бестрашће словесне душе, која је делањем одбацила пројаве греха“.
Није рекао корене, него пројаве греха. Тај човек, који се труди да чини добра дела на место злих и поставља добар почетак дела само спољним делањем, достигао је тек први одмор своје словесне душе. Он налази одређену утеху, али га још муче мисли, још греши умом, још је умом у греху. И његова борба умом је ужасна, јер борба са телесним страстима, које се творе, траје до неког времена, а борба умом, за напуштање греха умом, траје до смрти.
II. И о суботама, то јест о удвојеним суботама, ево шта вели Божански Отац Максим: „Удвојене суботе значе другу степеницу духовног успона. И тумачи се овако: Ослобађање словесне душе, која повлачи свој ум из осећаја, напуштајући делање по природи чула природним созерцањем у духу, то јест Божијим умовањем кроз саздања, кроз словесност ствари“.
Како се то догађа? Ми грешници углавном смо напустили грех делом. Али мишљу се још боримо, умом још грешимо, умом још служимо греху: било разврату, било лукавству, било мржњи, зависти, гневу, лицемерству, гордости, славољубљу, жељи да се допаднемо људима, неосетљивости, окамењености, злоби и не знам још којој од душевних страсти.
Неке су које се виде, друге које се не виде. Које се не виде горе су и погубније од оних које се виде. Јер Христос Спаситељ, када је дошао у свет, није укорео блуднице, нити царинике или блуднике, оне који беху творили телесне грехе. Зар сте у Јеванђељу чули: Тешко теби, блуднице? Или: Тешко теби, разбојниче? Тешко теби, цариниче, јер си грешан и чиниш неправду? Не! Него је рекао: Тешко вама, лицемери; тешко вама, фарисеји; тешко вама, књижевници луди и слепи. И ко је то рекао? Христос, Логос Божији, Који гледа у нашу душу.
Милионима пута – као што каже Соломон – Његове су очи светлије од сунца. Он беше Бог и народ Га је љубио, јер је осећао силу Његовог Божанства. Љубили су Га, али и Он, видећи њихову искрену веру, љубио их је од срца, када су ишли за Њим, по планинама и пешице, гладни, када је умножио хлебове у пустињи. Јер је рекао: Жао ме је народа, јер се као овце које немају пастира, разагнаше (уп. са Мт 9,36).
Али оне из редова великих књижевника, фарисеје и садукеје, корео је, јер је видео у њима сва њихова лукавства и лицемерства. Код разбојника, код цариника и блудница, чак и да је видео тешке грехе, видео је код њих и кајање и понизност и одлуку за исправљањем. А књижевнике и фарисеје, код којих је видео тешке душевне страсти, као: мржњу, завист, лицемерство, злобу, лукавство и друго, које су теже но телесне страсти, свагда је корео и казивао им: Тешко вама!, као Бог, који познаје срца.
Дакле, ето има грехова мишљу, који се не виде, али су много тежи него греси телом.
Стигли смо, дакле, на другу степеницу духовног успона. Ево у чему се састоји та степеница: Суботе значе ослобађање словесне душе, која је природним созерцањем у духу, напустила чак и делање чула по природи. То је друга степеница за душу.
Али како се успиње на њу? Кроз борбу умом. Умом се достиже природно созерцање у духу. Раније га је лепа жена саблажњавала, сада га више не саблажњава. Када види лепо биће, помера се умом и вели: Ако је то биће тако лепо, колико ли је тек лепши анђео? А Херувими? А Серафими? А Који их је саздао? Помера свој ум са овдашње лепоте на небеску лепоту и уместо да се саблажњава, користи му.
Раније, када би чуо музику за игру, узнемиравала му је ум и душу. А на другој степеници духовног успона више га не узнемирава, него му чак користи. Јер вели: “ Ако људи могу тако лепо на инструментима да свирају и органима певају, шта ли треба да буде на небесима? Како певају Анђели? Каква ли је тамо радост?“. Јер у Псалтиру се вели: Вазнесе се Бог у клицању, Господ у гласу труба.
Дакле, тако умује ко је стигао на другу степеницу духовног успона, када чује световну песму, или човека или жену да пева, или било који други инструмент. А када види сунце, умује овако: Ако овде сунце тако обасјава, шта ли треба да буде тамо, где обасјава Христос, Сунце правде?
Тако се човек, на другој степеници духовног успона, природним созерцањем у духу, то јест чистим посматрањем Божијег саздања, намах уздиже умом од видљивог ка мисленом и невидљивом, и добија ослобођење од искушења, као што каже Св. Максим.
Он се помера умом са онога што се чује овде на земљи на песме с неба, и својим умом вели: Ако ови људи од праха земљаног умеју тако да певају, каквих ли песама треба да буде тамо на небу?
Исто тако, буде ли што лепо омирисао, мисли на миомирис рајскога цвећа, и тако се умом и осталим осећајима помера, претварајући созерцањем све што се чује или види или окуси или омирише и додирне, у духовна умовања.
III. А трећа степеница успона, то јест вазношење душе на највишу степеницу, назива се у Светом Писму – суботама над суботама. Ко је коракнуо на трећу степеницу духовног успона нема више потребе за степеницама. Нема више потребе да види овдашњу лепоту, да би се мишљу уздигао на вишњу лепоту, или да чује овдашњу песму, да би отишао на вишњу песму, или да овде што лепо омирише, да би мислио на миомирис Раја.
Ко је, даром Исуса Христа, стигао на трећу степеницу духовног успона, постао је бог по дару. Он има обожење по дару или мистичко богословље, то јест има непосредну заједницу с Богом, није му више потребна степеница саздања. У њему живи Христос, као што вели апостол Павле: Више не живим ја, него Христос живи у мени (уп. са Гал 2,19-20). Када је Павле рекао да има Христов ум, живео је у Христу, и Христос је живео у њему и, дакле, није више говорио његов ум, него Христов ум.
Такав је човек на највишој степеници, на трећој степеници духовног успона, које се у наше дане врло мало хришћана и веома ретко још удостојавају – син је Божији по дару. *Они су достигли осми дан, као што вели Св. Максим Исповедник: Осми дан по Светом Писму једнак је трећој степеници духовног успона“. Он се још назива и суботама над суботама. Суботе над суботама јесу духовни одмор словесне душе, која напушта чак и делање чула по природи и окреће свој ум чак и од најдуховнијих умовања из саздања. Чиме? Заносом љубави, који сасвим везује ум само за Бога у обиљу љубави“. Тај не зна више ништа, до да љуби Бога. Такав достиже да буде као Св. Антоније Велики, који је говорио: „Не бојим се више Бога!“ И упитао га је неко: “ А због чега?“ – „Зато што га љубим!“
Осећајући Христову љубав у свом срцу, није се више бојао ни смрти, ни глади, ни жеђи, ни труда, ни прекора, ни подсмеха. Али због чега? Зато што је живео у Христу, и Христос је живео у њему, и био је веома убеђен да му се без воље Божије неће ништа догодити. Такав је човек који се душом вазнео на трећу степеницу духовног успона.

* * *
Дакле, сваки је човек дужан да се успне на те три степенице и да се преобрази. Али како се може преобразити? Ако је јуче био развратник и исповедио се, више да не буде! Ако је био лопов, да остави лоповлук! Ако је био псовач или пијанац, да остави пијанство и псовање или пушење; да остави злобе, да их исповеди, да их оплакује целог живота, да изврши своју епитимију. И тако се човек преображава, не спољним, него унутрашњим образом душе.
И тада, стање човека од пре ослобођења не личи више на стање када уђе у блаженство и на духовне степенице савршенства.
Јуче је био као ђаво, служећи греху, а данас, ако се покајао, исправио живот и освештао се, постаје светлост и има духовну светлост у себи и иде из силе у силу, из једног савршенства у друго, на трима степеницама духовног успона, које су:
Разумно бестрашће душе или морално делање (субота);
Духовно ослобађање словесне душе, која повлачи свој ум из осећаја и везује га за Бога природним созерцањем у духу (суботе) и
Духовни одмор словесне душе (суботе над суботама), која повлачи свој ум чак са свих природних созерцања у духу, са највиших умовања из саздања, и сасвим га везује за Бога у заносу љубави.
Амин.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Помазаник Господњи је Месија (јеврејски), то јест Христос (грчки).
  2. Manastirea Humorului – село, седиште истоимене општине у жупанији Сучеава (Нап. прев.).
  3. Из књиге: Ne vorbeste parintele Cleopa 8, Roman, 1999, 28-37
  4. Из књиге: Ne vorbeste parintele Cleopa, 8, Roman, 1999, стр. 121-123
  5. Рим 2, 25, 29.
  6. Свети Максим Исповедник, Добротољубље //, глава 37, 38, 39 – стр.
Кључне речи:

Један коментар

  1. Poštovani, gde mogu kupiti ovu knjigu? Unapred hvala

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *